Velika seoba Srba

M@RCHELLO · MUSIC WIZZARD

ВЕЛИКА СЕОБА СРБА И ПАТРИЈРХ АРСЕНИЈЕ III ЧАРНОЈЕВИЋ

Сваки народ је кроз своју историју пролазио кроз веома тешке периоде, када је био у питању његов сам физички и билошки опстанак на територији коју је насељавао. Српки народ се много пута налазио у тако тешким ситуацијама, и увек је до сада излазио као победник, не дозвољавајући да му се укаља достојанство, понос и припадност српском племену. У својој богатој историји српски народ је увек припадао заједници европских народа, чувао је њене границе и бранио европску културу и цивилизацију у времену тешком за Европу. Један од примера такве пожртвованости српског народа је Велика Сеоба Срба која десила 1689/90., у времену док су се Европа и Срби налазили у веома тешкој ситуацији. И када се говори о Великој Сеоби Срба, незаобилазна тема је и патријарх Арсеније III Чарнојевић. Као духовни поглавар Српске Православне цркве, једине српске институције која је имала аутономију деловања на територији Турске, он је на својим плећима носио највећи терет тога доба. И када се говори о патријарху Арсенију III Црнојевићу, говори се о Великој Сеоби Срба, а када се говори о Великој Сеоби Срба говори се о Арсенију III Чарнојевићу. Арсеније и Велика Сеоба се никако не могу раздвојити. Они представљају једну нераздвојну целину, и као што је душа недељива, не могу се поделити ни описи великог патријарха Арсенија III Чарнојевића и описи Велике Сеобе Срба.

Међутим, треба напоменути да Велика Сеоба Срба на чијем је челу био Арсеније III Чарнијевић није била прва, нити је била једина Велика Сеоба Срба у његовој великој историји, иако је она оставила највише трага у нашем народном бићу.

Прва пресељења Срба на територију Угарске почела су после Косовске битке 1389. године. Бежећи од Турака, Срби су почели да насељавају јужне крајеве Угарске. Ове колоније су биле познате већ 1404-1421., и биле су под командом угарског краља Сигмунда. Ове колоније су населиле острво Csepel код Ofena-Будима и место st. Abraham. Пресељени Срби су добили писмено изложена права од Сигмунда Ладаислава I и Матије Корвина.

Следећа већа сеоба Срба је била под деспотом Вуком Бранковићем. Он се 1433. године оженио са Сигмундовом рођаком, ћерком Urliha fon Ciki, Катарином. Угарској је на располагање предао Београд, с тим да му Угарска уступи градове Сланкамен (Slankamen), Липа (Lippa), Tokaj (Tokay), Мункас (Munkas), Вилагошвар (Vilagosvar), Стамар (Stamar), Дебрецин (Debretzyn), Тур (Thur), једну кућу у Будиму и многа друга места и села. Иако се Срби у сва ова места нису одмах населили, Бранковићеви људи су ипак населили Будим и Сланкамен.

Следећа сеоба се одиграла у време Албрехта II, 1439. Иако је Бранковић своју ћерку Марију дао за турског султана Мурата, он је ипак морао побећи испред Турака 1439. године. Он је напустио Смедерево и са благом се склонио у Угарску, где је краља Албрехта II покренуо на борбу против Турака. Та борба се неуспешно завршила. После опсаде Смедерева велики број Срба је отишао за Угарску и населио Јенопољ у Арадској области и од Владислава I добио привилегије.

Следећа сеоба се одиграла за време Матије Корвина 1459. године, под сином Георија Бранковића, Стефаном. Када је Стефан 1465. године отишао из Угарске, многи Срби су под вођством Вука Георгијевића, населили Срем. Вук Георгијевић је иначе био Стефанов брат. У народу је Вук Георгијевић познат као Змај Огњени Вук. Он је био веома омиљен код Матије Корвина, који му је дао Сланкамен за резиденцију. Срби у Јенопољу су се бавили сточарством и трговином, док су се Срби у Срему морали бранити од турских напада. Сремски Срби су били образовали чувену Црну Легију, која се састојала од 6 000 пешака. Командант ове легије је био краљ Матија, који је са овом легијом извојевао многобројне победе против Турака.

M@RCHELLO · MUSIC WIZZARD

Следећа сеоба се одиграла 1481. под Паулом Киниси, кнез Павлом, који је довео 50 000 породица и населио их у Срем и Банат. Ови Срби су уз помоћ Срба који су се раније населили на овим територијама стално упадали на турску територију и стално били у окршају са Турцима, заједно са Вуком, Кинским и Јакшићем. На скупштини која је одржана у Будиму 1481. године, ови Срби су добили ослобођење од плаћања десетка католичким свештеницима. Ово је био подстрек да пресељавање нових Срба из Турске на ову територију.

После ове сеобе било је више мањих сеоба, а затим је владика Максим 1509., као посланик румунског војводе Михне, дошао у Срем и на имању свога рађака Јакшића подигао манастир Крушедол, у коме је и умро 1516. године. У то време је извршена још једна већа сеоба Срба.

1538. године одиграла се сеоба на предлог Николе Јуришића, познатог браниоца ¨von Guns¨. Краљ Фердинанд је срским капетанима и војводама и њиховим породицама, који су били заслужни у рату, дао ослобођење од пореза на двадесет година, а добијали су и годишње 50 fl Rh.

1659. се много Срба из Ковина преселило у Будим.

Многи банатски Срби су још 1686. и 1687. године појединачно и у масама прешли преко Тисе и населили се у Бачкој и Барањи. Исто тако је знатан број становништва из Србије и Босне пресељен раније 1688. и 1689. независно од патријархове Сеобе и њених узрока и насељен у Срем и Славонију у местима и кућама које су Турци били напустили.

Дакле из свега овога се може закључити да су Срби одавно већ били населили велико равничарско пространство и да су већ у време пре Велике Сеобе Срба на том великом пространству чинили већину становништва. Треба напоменути да је раније на територијима на које су се населили Срби живео јако мали број људи. Разлог томе је био тај што је земљиште било мочварно, запуштено и нездраво за живот. Док су Угари живели вишље, на северу, где земља била боља и где су услови за живот били подношљиви, Србима је препуштена најлошија земља, да тамо живе и да бране краљевину упада Турака.

Дакле, после свих ових сеоба десила се за Србе најзначајнија, на чијем је челу стајао патријарх Арсеније III Чарнојевић.

Једна од ретких неоспорних чињеница везаних за пећког патријарха Арсенија III Чарнојевића је година његовог рођења. Он је рођен 1633. године. Питање његовог презимана и имена пре монашења, као и питање његовог порекла је питање једне дуге и оштре расправе међу нашим историчарима. Такође се не може поуздано рећи ни где је патријарх започео своје школовање.

Први извор је Андрија Змајевић. Он је био опат у Перасту, а затим и барски наднискуп (1671-1694.). Андрија Змајевић се лично познавао са патријархом Арсенијем чији је био и пријатељ. Његово дело зове се Држава света, славна и крепосна љетописа црквенога. Написано је 1673. или 1674. године и намењено је Конгрегацији за пропаганду вере. Змајевић у њему наводи да је патријархово место рођења Цетиње. Међутим, град Цетиње у то време није уопште постојао, па је Змајевић највероветније мислио на Цетињску област која обухвата много већи геогрефски простор него сам град Цетиње (данашњи град Цетиње је настао је у XIX веку). У своме делу Историја Сима Милутиновић Сарајлија такође тврди да је патријарх потицао са Цетиња и то из племена Бајица. Он наводи да патријарх није био од рода Црнојевића већ је сам себи дао то име да би себи подигао углед у народу и код аустриског цара.

Иларион Руварац наводи да је патријарх био родом из приморја из племена Паштровићи.

У делу Дечански споменици, Серафим Ристић наводи да је Арсеније III од Ерцеговине.

M@RCHELLO · MUSIC WIZZARD

Доктор Јован Ердељановић наводи предање које се одржало у Бајицама и целом Цетињском племену. По том предању патријарх је рођен у Бајицама и често је долазио у Бајице као у своје родно место. Такође је о његовом трошку поп Боровић сазидао малу цркву уместо велике, у патријарховом родном селу, због чега је патријарх проклео попа и његов рад. Али после тога је патријарх уз помоћ народа сазидао другу ''бољу и вишу'' цркву светог Јована у Бајицама. Она је служла све до пред крај 19. века. Због тога што је била оронула и скроз пропала, црква је замењена новом, данашњом црквом. Стеван Радић, учитељ на Цетињу (родом из Барање) тврди да у Иригу, У Срему, зна за породице које су пореклом из Бајица, а које су се доселиле у Ириг са патријархом Арсенијем Чарнојевићем. Доктор Стефан Чакић додаје да је то породица Бајића која то увек радо и са поносом истиче. Од ког Бајичког рода је патријарх, не зна се. Зна се само да је сам себи дао презиме Чарнојевић, односно Црнојевић да би помоћу тог старог и славног презимена задобио што већи значај код нашег народа и аустријског двора.

Накићеновић наводи да у селу Дуљеву у Паштровићима стоји и сад у добром стању кућа Арсенија III, српског патријарха. Он наводи да су се његови стари доселили из Црне Горе, из Брда. Старо презиме с којим су дошли у Паштровиће било је Черни, Црни и Црнокући, како је коме било милије. Кад Млеци нису успели да их полатине, полатинили су им презимена, преводом, Кажинегро (Casanegro). Њихови потомци се и данас тако презивају, Црнци или Црњак. Патријарх је једном, преко свог сродника са којим се био сусрео, послао новац за поправку ове куће. Братство Кажинегра којих има и у Будви слави светог Николу. Ово предање не стоји у супротности са предањем о рођењу патријарха Арсенија III у Бајицама, него се надопуњава са њим. Ево како и зашто. У Брдима, у племену Пипери има цела једна група братстава која се зове општим именом ''Црнци'', по пределу у коме је настањена. Међу тим братствима издваја се братство Милашевићи. Они знају да су од његових исељеника и Кажинегри у Приморју, крај Будве. Тиме је сасвим поуздано потврђено предање о пореклу Кажинегра из Брда и о њиховом ранијем презимену, Црнци. То што је страра слава Милашевића Ђурђевдан (а сада Аранђеловдан), а Кажинегри славе Никољдан, само значи да су Кажинегри примили славу великог Паштровског братства Дајковића, међу које су се населили. Ако је тачно да је патријарх Арсеније III био пореклом од ових Црнаца-Кажинегра у Дуљеву у Паштровићима, а да је био рођен у Бајицама, то би значило, да су оба места у патријарховој прошлости имала неку улогу. Можда је патријархова родбина прво била настањена у Бајицама, па се затим преселила у Паштровиће, а можда је један њен део био настањен у Бајицама. У сваком случају, пошто се о патријарховом роду у Бајицама ништа не зна, нема сумње да је његова родбина ту била малобројна и морала је у Бајицама одавно нестати. Могла се дакле, и то вероватно најпре једним делом, одселити у Дуљево у Паштровоћима и живети у поменутој кући, за коју се каже да је патријарх о свом трошку направио. Наведени подаци о патријарховом пореклу од пиперских Црнаца дају нам уједно и објашњење како је он могао доћи на мисао да себе назове Чарнојевић (Црнојевић).

Доктор Рајко Веселиновић критикује патријарха због лажног предстваљања и сматра да је он тиме желео да повећа важност свог имена и утицај и углед у народу и код аустријског цара.

Арсеније је заиста потицао из једне кнежевске породице, о чему сведочи Андрија Змајевић. Дакле патријарх је увеличао истину о свом пореклу, али није слагао. Патријарх Арсеније је био по рођењу из породице која је давала кнежеве, али не кнежеве ''од Арбаније'' - него кнежеве у Цетињском племену.

Дакале, закључак о пореклу патријарха Арсенија III Чарнојевића би био:

Патријарх Арсеније III Чарнојевић води порекло из Брда, из племена Пипера, чија су се многа братства називала Црнци-Црнојевић, Чарнојевић. Рођен је у Бајицама. Славио је светог Николу. Подигао је цркву у Бајицама и поправљао кућу својих предака у Дуљеву. Овај закључак не треба узети за априори потпун и до краја прецизан. Треба га узети као до сада најпрецизнију и најдетаљнију претпоставку!

Као што су многе ствари које се тичу патријарховог порекла само претпоставке, на сличан начин се заснива реконструкција патријарховог школовања и монашења.

M@RCHELLO · MUSIC WIZZARD

У периоду у ком је патријарх живео код Срба није постојало системско школовање. Ко је хтео да научи да чита и пише, за то му се једина прилика пружала у манастирима или у кући неког свештеника. А и то школовање се састојало већим делом од пастирског посла, тј. чувања стоке, а мањим делом од учења. Један од таквих манастира је био и манастир Дуга, на реци Морачи, на граници два црногорска племена, Пипера и Братоножића. Ту је патријарх могао учити школу. Патријарх Арсеније је знање стечено у манстиру касније обогатио и проширио, када га је као младог калуђера узео у службу тадашњи пећки патријарх Максим. За патријарха Максима се зна да је много путовао по свим областима патријаршије, као и изван ње, ради скупљања прилога од народа за цркву и подмиривање дажбина Порти. Такође је радио и на одржавању верске и националне свести у народу. Није искључено да је патријарха Максима на овим путовањима пратио млади калуђер Арсеније, који је врло брзо постао игуман манастира Пећке патријаршије. На тим путовањима калуђер Арсеније је имао шта да научи, да прошири своје знање, да упозна прилике под којима је живео српски народ, што би му касније помогло у борби за свој народ.

Патријарх је већ у својој 32. години, тј. 1665. године постао игуман Пећке патријаршије. Четири године касније, 1669., постаје епископ-митрополит хвостански (Пећки), а затим помоћник патријарха Максима, а од 1674. његов наследник на пећком престолу.

Патријарх Арсеније и српски народ нису имали непријатеља само у Турцима, са којима су већ имали доста искуства, већ су били са свих страна окружени неискреним пријатељима, Млецима и Аустро-Угарима. Аустро-Угари и Млеци су се само привидно отимали о Арсенијево пријатељство, из својих егоистичких циљева, а у ствари имали су исти циљ као и Турци.

Патријарх је био присутан (имао је 26 година) када су Турци у Брусу обесили патријарха Гаврила, када се овај вратио из Русије. Патријарх Гаврило је био обешен због велеиздаје. Његово тело остало је нераспаднуто, а народ га је прогласио за свеца због многобројних чуда.

Патријарх је као и његови претходници много путовао по територијама своје патријаршије, ширећи међу народом утицај цркве и делујући на очување националне свести. О његовим путовањима нема много сачуваних писмених докумената. Времена су била тешка а патријарх није уз себе имао путописца који би забележио сва његова путовања. Један од извора података су записи на местима које је патријарх посетио, било да је он то сам записао негде на зиду или некој богослужбеној књизи, било да тај запис потиче од неког калуђера или свештеника који су били сведоци његовог присуства.

Патријарх Арсеније је 1674. године посетио Босну. 1676. године посетио је Срем. 1677. године посетио је Браничево и то 27. дан по Христовом рођењу и том приликом је поклонио богослужбену књигу манастиру који је посетио. Књигу је својеручно потписао. Исте године посетио је Жичу о чему сведочи запис на зиду манастира. 1678. године посетио је Смедерево о чему такође постоји запис на зиду цркве на смедеревском гробљу. 1683. године посетио је Јерусалим и поклонио се тамошњим светима. Обишао је Христов гроб, о чему постоји запис у рукопису у Јерусалиму. За време пута у Јерусалим патријарх је водио дневник, који на жалост није сачуван у целини.

Дневник почиње речима: ''Господи Боже, у твоје име, спаси, похитај, и удостоји ме видети свети град Јерусалим и поклонити се живоносном гробу твоме, да обиђем сва света твоја места, по којима су ходиле пречисте ноге твоје.'' Патријарх је на овај пут кренуо 1682. године, а тамо стигао тек пред ускрс 1683. Био је гост јерусалимског патријарха Доситеја Нотараса. Најинтересантнији су они делови дневника где Арденије говори о гробу деспота Угљеше и о грађевинама везира Мехмеда Соколовића, брата Макарија Соколовића који је некада био српски патријарх. У патријарховом дневнику осећа се непрестано одушевљење и усхићење због овог пута, као и због високог положаја који заузима као патријарх Пећке патријаршије, која се простире од Коморана у Угарској, до Солуна на југу. Пут у Јерусалим Арсеније је предузео из религиозних разлога, али и зато да би му углед и поштовање још више порасли, јер у оно време хаџије-поклоници јерусалимских светиња веома су били цењени и уважавани, не само од хришћана већ и од Турака.

1683. године патријарх је посетио манастир Никоље у Каблару, манастир посвећен светом Николи. Ту је поклонио богослужбене књиге. Манастир је посетио на дан светог Николе када се скупља велики народ на сабор. То окупљање је искористио за очување српске идеје.

M@RCHELLO · MUSIC WIZZARD

1686. године, у фебруару, патријарх је посетио манастир Осогов. Ту је направио списак црквених ствари које су се нашле у манастиру и наредио да се убудуће све новоприложене ствари уведу у списак. Изрекао је проклетство на све оне који би те ствари присвојили.

Патријарх Арсеније је 1682. године поклонио један минеј Цетињском храму, и својом руком написао посвету, што значи да је те године посетио родно Цетиње.

Године 1684. је написао писмо манастиру Раваници у коме препоручује калуђерима да чувају дароване привилегије од цара Лазара.

1684. године боравио је у манстиру Ђурђевим Стубовима у Рашкој.

Патријарх Арсеније је боравио и у манастиру Грабовцу у Угарској, враћајући се из Беча 1685. То је забележено у Грабовичком летопису у ком се каже да је патријарх изборио слободу исповедања вере у Аустро-Угарској. У манастиру се задржао три месеца.

Од 1686. до 1868. сарајевски Срби су упутили три писма патријарху Арсенију. Из њих се види да су они одржавали тесне везе са патријархом, као са својим црквеним поглаваром. Од њега су тражили заштиту од турског насиља.

Дакле, из свега наведеног се може закључити да патријарх није мировао и да је увек посећивао најразличитије српске крајеве. Услови живота у то време су били јако тешки, а путовања дуга и мукотрпна. Путовало се по неприступачним и непријатељским теренима, и патријарх је путовао по земљама које су у то време биле непријатељске Турској. Дакле патријарх Арсеније III Чарнијевић је свесно ризиковао и жртвоао се за свој народ.

У време док је патријарх Арсеније III Чарнојевић био на челу цркве, војна и политичка ситуација на територијама на којима је живео српски народ била је веома сложена. 1683. године дошло је до Бечког рата између Аустро-Угарске и Турске.

На челу турских снага стајао је Кара-Мустафа. Почетком маја Турци су већ били у Београду. Кара-Мустафа је 7. јуна 1683. године извршио концентрацију снага код Осијека. Због неповољне војне ситуације, главнокомандујући Аустро-Угарских снага, генералисимус Карло Лотариншки (Karl V Leopold von Lothringen), био је принуђен на повлачење према Бечу. Како се пронела вест о великом поразу, становништво, аристократе и цар су убрзано напуштали Беч. У Бечу је остао гроф Ридигер Штаренберг (Grof Ernest Rüdiger Starhemberg) са једанаест хиљада војника. Међу њима је био и студентски батаљон под командом професора Павла Сорбајта. Турци су 13. јула отпочели опсаду Беча. На западу Аустро-Угарска је имала проблема са Француском. Опасада Беча трајала је све до септембра. У време опсаде Беча француски краљ је упао у шпанску Низоземску, да би тако натерао Леополда да му призна његове захтеве. Због тога је Шпанија објавила рат Француској. Леополд је желео да помогне Шпанији да нападне Француску, али у оваквој ситуацији то је било немогуће, јер Турци су били на зидинама Беча. Баш некако у време ових сукоба на снагу је ступио војни уговор између Аустрије и Пољске. На основу тог уговора пољска војска је притекла у помоћ Аустро-Угарској која се налазила у безизлазној ситуацији. Средином септембра превагу на фронту доноси храбри пољски краљ Јан Собјејски (Jan III Sobieski). 12. септембра је дошло до битке на Каленбергу где је сломљена турска опсада Беча. Турске снаге су биле принуђене на повлачење. За време опсаде Беча, папа Иноћентије XI, који је био главни покретач рата против Турака, био је очајан и наредио је да се у свим црквама у Риму моли за победу хришћанског оружја. Када су Турци одбијени, зазвонила су звона са свих римских цркава, док је папа служио свечану захвалну службу у цркви Санта Марија Мађоре. Ни после одбијања Турака од Беча папа Иноћентије XI није дозволио Леополду да нападне Француску. Утичући и на Француску склопљено је примирје са Леополдом на 20 година. Сада је папа свим силама настојао да придобије Француску за Свети Савез против Турака. Израдио је читав план о подели европске Турске. По том плану Леополд је требао да добије Угарску, Пољску, Молдавију и Влашку, Млеци Славонију, Босну, Далмацију, Албанију и Епир, а француска Тракију са Једренима и Цариградом, Бугарску, Србију, Македонију, Мореју Ахају и Архипелаг. Ердељ са Банатом требао је да буде посебна држава Аустрије и Француске. Француској се дозвољава да присвоји Египат и Сирију. И поред овако примамљивих папских понуда, француски краљ Луј XIV није хтео да ступи у рат против Турака. Он је мислио да ће по том папском пројекту доћи до укрштања интереса савезника. Због свега тога је на настојањима папе Иноћентија XI, 5. марта 1684. године створена Света Лига, или Света Алијанса-Савез хришћанских држава: Аустрије, Млетачке Републике и Пољске, за борбу против Турака. После заузимања Пеште и опсаде Будима 1684., војни кругови у Бечу су све више истицали права Хабсбурговаца, као угарских краљева, не само на Ердељ, већ и на Влашку, Молдавску, Бугарску, Банат и Балканске Српске земље. У томе су их помагали истакнути угарски великаши међу којима је био и Павле Естерхази. Аустријанци су настојали да придобију Србе у Банату и на Балкану, а нарочито им је било важно да придобију патријарха Арсенија III Чарнојевића. Пошто царска војска није могла да заузме Будим који је био упорно брањен, она се у зиму 1685. године упутила према Араду, Банату и Ердељу. Успеси аустријске војске су изазвали неповерење Млетака, који су желели за себе Босну, као и Пољака који су за себе желели Ердељ. Посредовањем римске курије, бечки двор се морао одрећи претензија на Влашку, а пољски краљ се морао одрећи претензија на Ердељ. 1686. године папа је успео да реализује савез између Пољске и Русије и исте године покушао је да за тај савез придобије персијског шаха. 1686. царска војска је на јуриш успела да зауме Будим. Истовремено је пољски краљ провалио у Молдавску, у намери да одатле пређе у Влашку и да даље продре у унутрашњост турског царства. Под командом Лудвига Баденског, аустријска војска је заузела Печуј и дошла до Осијека, а затим је освојила Сегедин на Тиси. Тада су банатски Срби, у договору са влашким кнезом Шербаном Кантакузеном (1678-1688.) подигли устанак против Турака. 12. августа 1686. године Турци су доживели велики пораз код Мохача. Аустријанци су то искористили и заузели целу средњу Славонију са Сремом и Петроварадином. У то време се сремски епископ Лонгин Рајић нарочито заузимао да Србе приволи на страну Аустријанаца. Аустријска војска се затим упутила према Темишвару и Ердељу. Млечани су у међувремену постигли велике успехе у Грчкој и Далмацији. У Турској због ових пораза избијају немири. Јаничари су 8. новембра 1687. подигли побуну и убили великог везира Сулејмана. Свргнули су султана Мехмеда IV с престола и на његово место довели су његовог брата Сулејмана II (٢ ﻥﺎـﻤـﻴـﻠﺳ)., којег су извели из тамнице. Ови Турски неуспеси су покренули наде о ослобођењу у круговима цариградске патријаршије. Због тога је цар Леополд 8. фебруара 1687. године упутио патријарху Калинику VII писмо и апел да патријарх подигне хришћане у Турској на устанак. Апел је поновио и 8. марта 1687. Патријарх је прихватио ову понуду. Леополд је 19. маја 1687. послао патријарху свог изасланика да склопи са патријархом уговор. Међутим патријарх Калиник VII је ускоро изненада умро, а преговори су прекинути и обновљени касније, тек 1695. са патријархом Гаврилом који је водио Калиникову политику.

M@RCHELLO · MUSIC WIZZARD

Октобра 1687. царска војска је прешла у Ердељ и Леополд је признао ердељским кнежевима право наслеђа и слободу дотадашње вероисповести. Угарски сабор је у Пожуну (данашња Братислава) истог месеца и године признао Хабсбурговцима право наслеђа у Угарској, као знак захвалности за ослобођење земље од Турака. Овим се Угарска одрекла Златне Буле Краља Андрије II (1205-1235.). Златна Була или Bulla Aurea је донесена 1222. године, а њеним 31. чланом се властели даје право побуне против краља ако овај погази њихова права. Беч је сада настојао да у Угарској уништи протестантизам, коме је припадао средњи сталеж, и да ојача католицизам преко језуита. На подстицање црквених кругова, Леополд је наставио напредовање у правцу Београда, јер су му саветници говорили да ће тиме придобити за себе Србију, Босну, Бугарску, Влашку и Молдавску, а Турке потиснути до Једрена, па онда крунисати свога сина за краљ Романије. За остварење овог циља, бечки кругови су нарочито рачунали на помоћ Влашке и балканских православних народа.

Леополдов план је био да помоћу Срба, дуж Моравске долине продре у Босну и Херцеговину, па преко Дубровника избије на Јадранско море и ухвати везу са Напуљском краљевином шпанских Хабсбурга. Леополд је преговарао и са султановим одметником Јеген-пашом, зетом срушеног султана Мехмеда IV. Пошто је Јеген-паша тражио за себе Славонију и Босну, преговори су пропали. Леополд је у преговорима нудио Јеген-паши Влашку, док је у исто време уверавао влашког кнеза Шербана да ће га подржати на столици влашких кнежева. Овај маневар је један од доказа аустријске перфидности, лукавости и неискрености, а таква политика је нарочито вођена према Србима. У исто време је Леополд ступио у преговоре са грофом Ђорђем Бранковићем. Ђорђе Бранковић га је уверавао да стоји у добрим односима са кнезом Шербаном, као и са патријархом Арсенијем, као и да га српски народ веома цени и уважава. Када се касније буде уверио да гроф Ђорђе Бранковић има претензије на обнову српског деспотског престола и да се потписује као деспот целог Илирика и свих оних земаља и покрајина на које је Аустрија рефлектовала као саставни део Аустријске царевине, Леополд ће грофа ухапсити на превару и овај ће у затвору касније умрети.

За ово време, макграф Лудвиг Баденски је продирао све дубље у Босну и Србију (Брчко-Шабац). Баварски кнез Макс Емануел је 6. септембра 1688. заузео Београд. То је изазвало одушевљење у Европи, а нарочито у Бечу. 14. фебруара 1689. године Француски краљ Луј XIV је објавио рат Леополду I. Пошто је Луј XIV упутио своје трупе на Мајнц и Трир, војна и политичка ситуација су се измениле и војни кругови у Бечу су хтели да закључе мир са Турцима, јер више није било могуће борити се на два широка фронта. Клерикални кругови и Млетачка Република су били за наставак рата против Турака. Ипак морало је доћи до прегруписавања аустријских снага, што је омогућило Турску противофанзиву.

После пада Београда Турци су били спремни на безуслован мир. Међутим, када су чули да Луј XIV продире у Лотарингију и крајеве на доњој Рајни, тражили су повраћај Београда и да Ердељ и даље остане турска трибитарна кнежевина. Леополд је међутм тражио да му Турци уступе Ердељ, Влашку, Молдавију, Босну, Херцеговину, Србију и Бугарску, као саставне делове Угарске краљевине. До споразума није дошло. Команду на западном фронту су преузели херцог Лотариншки и баварски кнез Макс Емануел, а на јужном фронту млади и енергични фелдмаршал макграф Лудвиг Баденски. Лудвиг Баденски је у јулу 1689. концентрисао своје трупе јужно од Смедерева, док је Реџеп-паша концентрисао снаге код Крушевца. 30. августа је дошло до битке код Баточине. Турци су били поражени и принуђени на повлачење према Нишу. Баденски их је терао иза Ниша, до Пирота, а затим је кренуо на север према Дунаву да би ухватио везу са генералом Хајзлером У Ердељу и ушао у Влашку. Генерала Енеја Силвија Пиколоминија је упутио у Прокупље да оданде преко северне Албаније избије на море и пресече Босну и Херцеговину од турског царства. План није успео, па се Пиколомини упутио на Косово. Ту је постигао велики успех, освојивши Приштину и Призрен. Дошао је до Скопља које је спалио.

M@RCHELLO · MUSIC WIZZARD

У овом периоду патријарх Арсеније је био веома активан. Он на пролеће 1689. године креће на пут у приморске крајеве. У то време су се Млетачка Република и Сенат много интересовали за српски народ, очекујући да се он бори на њиховој страни против Турака, а зарад остварења циљева Републике. За придобијање српске подршке био им је потребан патријарх Арсеније који је уживао навећи углед у народу. У том циљу су били ангажовани и агент Иван Болица и цетињски владика Васарион који је увек био одан Млечанима. Из тог периода је сачувано писмо упућено Болици у коме патријарх жали што није у могућности да дође на састанак с њим. Разлог томе је ултиматум који је добио од стране Аустријанаца у коме се говори да ако се патријарх не врати у Пећ у року од седам дана, да се у Пећ не мора ни враћати. Збоу ултиматума патријарх се морао вратити са пута ка Млечанима.

Дакле, до састанка генералног Провидура са патријархом није дошло, због чега је овај оптужио своме сенату Дубровачку Републику, која је наводно тај састанак осујетила, да би патријарха Арсенија придобила на своју страну, а против Млетачке републике, јер је између њих увек постојало ривалство. И Аустријанцима и Млечанима било је у интересу да добију подршку патријарха Арсенија. Патријарх је требало да у оваквој ситуацији подигне свој народ на устанак против Турака, и то на страни Млечана да је тамо остао, односно на страни Аустријанаца тамо где је био ултиматумом приморан да се врати. Млечани и Аустријанци су имали сопствене себичне интересе на територијама које су насељавали Срби, без обира на њихов савез. Срби су требали да им послуже само као слепо оруђе за остварење њихових циљева. Патријарх Арсеније је све то знао. Зато се повремено окреће, час једнима, час другима, и код једних и код других наилази на привидну искреност. Он је добро познавао Млетачу перфидност и лукавост, њихове жеље за унијаћењем Срба, па се због тога окренуо Аустријанцима које није познавао. Аустријски ратни успеси су патријарха задивили и одушевили и пробудили су у њему наду за скорим ослобођењем.

Патријарх је још раније ишао у посете приморским крајевима. 1673. он је посетио Андрију Змајевића, о чему Змајевић извештава Конгрегацију у Риму. Патријарх је био у Перасту код Змајевића пуна два дана. Извештај који је Змајевић послао у Рим је прилично тендециозан. Из њега се види подлост и свирепост католичке цркве и жеља за привођење српске цркве унији. По свему судећи патријарх се понашао веома мудро и није се дао преварити.

Поред ових веза, патријарх је одржавао и тесне везе са Русијом. О тим везама пре сеобе нема много писаних споменика, а разлог томе је што су те везе скриване од Турака јер је Русија у то време била у Светој Алијанси-савезу хришћанских земаља против турске империје. Ипак, из историје знамо за многа путовања из Свте Горе и Србије за Русију, да тамо од моћних руских царева моле милостињу за своје манастире и цркве. Знамо да су ту помоћ тамо увек добијали. Многи наши манастири и цркве су подигнути или обновљени захваљујући овој помоћи.

У време патријарха Арсенија, а пре сеобе 1689/90., зна се за посету Русији коју је учинио скопски митрополит Јефтимије. Он је дошао у Русију 1687. године. Тамо се жалио на Турски терор у Србији, али се жали и на аустријског ћесара који је запленио седам српских епископа: будимског, пожешког, липавског, темишварског, вршачког, црногорског и бачког, а жалио се и на Млетке. Митрополит Јефтимије је био лепо примљен у Москви, одакле је био упућен у Сергијевску Лавру, а касније, заједно са неколико монаха скопског манастира светог Јована Претече у Малу Русију на вечно живљење. Запис скопског митрополита у Москви нам открива и саопштава неколико ствари:

1. Да је он као скопски митрополит морао да тражи азил у Русији због турског насиља, намета и малтретирања, који су били ужасни и неиздрживи.

2. Да српску земљу преплављују Млеци и Аустријанци (у којима митрополит не види своје пријатеље)

3. Да на територији Аустрије, пре сеобе Срба 1689/90. постоји седам православних епархија, што значи да тамо има много Срба. Мало је нејасно како митрополит Јефтимије у те епархије убраја црногорску епархију, а не спомиње на пример епархију Исаије Ђаковића у Јенопољу, која је такође била на територији Аустрије???

Важну улогу у односима између Русије и српског народа у овом периоду одиграо је архимандрит Исаија Ђаковић, који је имао везе и са влашким кнезом Шербаном.

M@RCHELLO · MUSIC WIZZARD

Влашки кнез Шербан Кантакузен је морао бити обавештен о расположењу Москве према Аустрији, па је гледао да на неки начин дође у везу са руским царевима, Иваном и Петром Алексијевићима. Ову своју намеру кнез Шербан је поверио цариградском патријарху Дионисију који је тада био у Букурешту. Кнез Шербан се надао да ће посредовањем православног патријарха лакше успети код руских православних царева. Влашки двор је желео да за своју источну политику придобије и српског патријарха Арсенија III. Митрополит скопски Јефтимије, путујући за Москву, прошао је 1687. кроз Букурешт. Тамо је причао о опасности која прети православљу продирањем Аустријанаца на југ и Млечана на исток. Стога је била оправдана нада да ће и патријарх Арсеније III пристати да се, заједно са православним влашким кнезом, обрати Русији за помоћ против римокатолика. У пролеће 1688. у Букурешт је стигао архимандрит Исаија, с намером да преко Молдавске и Мале Русије отпутује за Москву. Извештен о томе, кнез Шербан је сматрао да ће бити најбоље ако преко Исаије ступи у везу са руским царевима. Опрезни Шербан могао је добром познаваоцу прилика у Москви, архимандриту Исаији, много пре поверити ову мисију, него ли неком од својих поданика који би ову ствар могао издати Порти или цару Леополду I. Хаџи Јефрем из манастира Сланаца у Србији је био упућен у пролеће 1688. српском патријарху Арсенију да понесе од њега писмо поуке за руске цареве. Хаџи Јефрем је носио упутство за патријарха, по коме је имао стилизовати писмо за Русију. Забринут за православље, патријарх је без устезања прихвтаио предлох кнеза Шербана и он је писмо руским царевима написао онако како се то од њега тражило у Букурешту. Бивши цариградски патријарх Дионисије, јављао је руским царевима како Срби, Бугари, Молдавци и Власи чекају спас од царева. Међутим, кнез Шербан у писму руским царевима од 4. јуна 1688. ни једном речју не спомиње опасност од Аустрије, али им је по архимандриту Исаији послао важне поруке. Он се жалио како Аустријанци и Млеци праволсване цркве у ноовоосвојеним крајевима преобраћају у унијатске, а неке у чисто римокатоличке. Он се тамо жалио да су Аустријанци и Млеци гори од Турака што се тиче односа према православној цркви. Архимандрит Исаија је по повратку из Русије у априлу 1689. године задржан у Брашови, по дојави влашког бојара Константина Балачана. Био је претресен, царска писма су му одузета, а он је био затворен у Сибињу. Сва писма о којима је реч се налазе у Бечу у Дворској државној архиви. Писма су била отворена и протумачена. Јасно је, без обзира на садржај заплењених писама, да Руси у оно време нису били вољни да удовоље брзо и ефикасно вапајућим молбама патријарха Арсенија, патријарха Дионисија и кнеза Шербана. То је свакако натерало патријарха Арсенија да се обрати за помоћ аустријском двору, коме је из прошлости морало бити познато, да руски двор, осим лепих и китњастих речи празних обећања, никада није војнички помогао наш поробљени народ, а то је неоспорна чињеница.

M@RCHELLO · MUSIC WIZZARD

Патријарх се писменим путем обратио цару Леополду за помоћ. Писмо је написано лепим стилом и у њему патријарх моли за помоћ и унапред се захваљује. Најинтересантнија реченица по мени у овом писму је ''Да вам се данас нисмо јавили, не бисте били криви''. Из те реченице се види дипломатска способност српског патријарха.

Исаија је после хапшења био спроведен за Беч. Одатле је послао молбу руским царевима по старцу Аверкију да ови интервенишу за њега код аустријског двора. Исаија је пуштен из заточеништва после две године. Касније се вратио у Русију, тамо поново дао изјаву о насилном унијаћењу Срба у Аустрији, али је био врло хладно примљен уз једну врло скромну милостињу. Касније је оданде на један загонетан начин нестао.

У међувремену аустријске снаге су напредовале на балканском бојишту. Конамдант аустријских снага, генерал Пиколомини кога је за командира именовао макграф Баденски, је од српског становништва дочекан као ослободилац. Срби су у великом броју почели да приступају аустријској војсци.

У одредима генерала Пиколоминија, када је овај пошао из Ниша према Лесковцу и даље према Приштини, међу 3 700 војника било је доста српских добровољаца.

Баденски је, полазећи за Видин, наредио Пиколоминију, да поврати српски народ који се разбежао са огњишта, да утврди заузете градове и области и да се у ту сврху послужи хришћанским устаницима, са којима је требало поступати лепо, да би се придобили за цара. Пиколоминија је са великом војском код Приштине задржао Махмуд-паша, али уз српску помоћ Пиколомини је заузео Приштину. Он је некако сазнао за једно народно веровање, да ће га од Турака ослободити некакав кнез, на чијим ће камилама дојахати животиње из далеких крајева. Зато је пред Приштином на камиле заплењене од Турака ставио мајмуне и друге животиње и тако ушао у град. Народ га је дочекао тријумфално. Пиколомини је наставио пут према Скопљу 28. октобра 1689., које је бранио Махмуд-бег са 8 000 људи. Због куге која је захватила цео град Махмуд-бег се морао повући. Пиколомини је из града извукао ратни плен и касније запалио читав град да би народ заплашио и уверио у моћ аустријског оружја. На троструки знак пуцњем Скопље је било плануло са свих страна и за трен ока постало згариште. Касније се Пиколомини повукао преко Качаника у Липљан, где су многи угледни људи положили заклетву цару. Херцог Холштајн је послат да утврди посаде у Приштини, а пуковник Штрасер је добио задатак да истера Турке из Звечана и Бањске. Пиколомини је затим отишао у Приштину, а 3. новембра 1689. у Призрен. Из Призрена је нардео калуђерима у Пећи да одмах позову патријарха Арсенија са Цетиња, где је овај био на путу за приморске крајеве, да се постави на чело свога народа. У супротном ће бити постављен други патријарх. У међувремену је макграф Баденски са својим трупама, идући од Ниша, стигао у Видин. Одатле је наставио за Кладово, које је затекао испражњено од турске посаде. Тако је цела Тимочка долина очишћена од Турака и успостављена је веза између две царске војске. Баденски је сада требао да изврши још два задатка: да привуче Влахе и њиховог војводу Бранкована на аустријску страну, јер су ови стално пактирали са Турцима и да онемогући даљи рад грофу Ђорђу Бранковићу и осујети његове планове. Генерал Хајзлер се спустио на Дунав, заузео Оршаву и целу околину. Бранковић сада није више могао развијати започету делатност у Ердељу ни на терену који је заузео Баденски. Генералу Хајзлеру, Баденски је наредио да позове Бранковића у Кладово, а грофа Шлика је послао Бранковану у Букурешт. Чим је Бранковић стигао у Кладово, био је ухапшен.

Пре него што је дошао на разговоре са Пиколоминијем, патријарх је упутио преко свог повереника духовника Василија, посланицу црногорским племенима. У њој апелује на племена и Брђане да се измире и да живе у слози у борби против општег непријатеља. Са патријархом Арсенијем је требао да дође у Пећ, а одатле да крену заједно у Призрен на састанак са Пиколоминијем, и цетињски митрополит Висарион. Али Висарион није дошао јер се као и патријарх Арсеније и читав српски народ налазио између две ватре. Владика Висарион се био одлучио да се придружи Млецима.

Пиколомини је такође желео да се састане и са вођом католичких Арбанаса, скопским надбискупом Петром Богдани.

M@RCHELLO · MUSIC WIZZARD

На путу од Ниша до Скопља Пиколомини је сазнао да се патријарх Арсеније III почетком октобра уклонио испред Махмуд-беговића из Пећи у Никшић. Да би патријарха Арсенија привукао на своју страну, а одвојио од утицаја Млечана, јер сада су се сукобљавали Млетачки и Аустријски интереси, Пиколомини је упутио два писма преко капетана српске милиције Петра Соколовића патријарху Арсенију. У њима је позивао патријарха да дигне народ на устанак, а Србе да се придруже царској војсци и ступе под заштиту цара Леополда I. Соколовић није нашао патријарха у Никшићу, јер је овај већ био отишао са јеромонахом хаџи-Василијем а архиђаконима Данилом, Викентијем, и Атанасијем Даскалом на Цетиње код црногорског митрополита Висариона. Соколовић је преко других људи доставио ова два писма Арсенију, јављајући му да долази 4 000 аустријских коњаника у помоћ Црногорцима и да се одмах врати у Пећ. Арсеније је међутим та писма доставио млетачком Провидуру у Котор, тражећи да овај одмах пошаље своју војску у помоћ. Међутим, аустријска војска је заузела Пећ и Пиколомини је наредио калуђерима у патријаршији да одмах позову патријарха да се врати. У супротном ће цар именовати другог патријарха. Арсеније се вратио у Пећ, а затим наставио за Призрен, где је стигао 6. новембра и поздравио добродошлицом Пиколоминија. Дочек Пиколоминија у Призрену је био свечан. Велики број људи (5-6 000) предвођених од стране патријарха, који је држао један барјак са сликом Исуса на крсту, дочекао је са клицањем и троструким пуцњем из пушака Пиколоминија. Пиколомини се у Призрену разболео од куге и ту је са самртне постеље водио разговоре са патријархом Арсенијем и фрањевцем Томом Распасаријем, да Срби и Арбанаси из околине Призрена дођу под заштиту цара. Народ је са патријархом Арсенијем положио заклетву верности. Пиколомини је сада имао под собом преко 20 000 наоружаних Срба, па не знајући да ли сме веровати овим ратоборним људима, који су бројно три пута јачи од његове војске, саветаовао се о томе са својим официрима и са патријархом Арсенијем. Они су га уверили у верност ових људи. Следећег дана, 9. октобра Пиколомини је умро у Призрену, примивши пред смрт свето причешће из руку патријарха Арсенија. За Пиколоминија се зна да је сахрањен у Призрену у најстаријој и најугледнијој цркви. Најстарија црква у Призрену је богородица Љевишка, а и највише поштована, па је Пиколомини највероватније сахрањен у њој. Његово гробно место међутим није означено. Зна се само да су Немци током II светског рата откопали нешто у цркви и да су однели једну камену плочу. Претпоставља се да је у питању надгробна плоча са Пиколоминијевог гроба. Преговори са Пиколоминијем су се највероватније завршили усменим договором, јер није сачуван ниједан писани документ са преговора, што ипак не мора бити стопроцентно тачно. Аустријанци су знали да сакривају документа и уговоре из својих архива, и то оне који њима нису ишли у прилог, тако да није немогуће да је и овај уговор намерно ''нестао'' из архива.

M@RCHELLO · MUSIC WIZZARD

Генерал Пиколомини није имао достојног наследника на свом положају. Све је преко ноћи пошло наопако. Осорно, грубо, нетактично и омаловажавајуће понашање његових наследника, херцога Георгија Христијана Холштајна, пуковника Штрасера, а делимично и генерала Ветеранија према Србима и Арбанасима који су ступили у аустријске редове, изазивало је оправдан револт, разочарење и огорчење добровољаца. Многи су почели да напуштају аустријску војску, па чак и да ступају у турске одреде. Турци су почели да се рерганизују и јачају под командом везира Мустафе Кеприлија (Mustafā Köprülü), који је био Турчин који је у нашем народном епосу запамћен као Мустафа Ћуприлчић. Турци су почели да се концентришу пред крај 1689. године и спремају за офанзиву. Победили су у бици код Качаника и почели да гоне Аустријанце према северу, враћајући један по један изгубљени град, иако им је генерал Ветерани, Пиколоминијев наследник, пружао снажан отпор. Ветерани је са лепим понашањем према српским устаницима поново почео да изазива њихово одушевљење за борбу против Турака. И сам се био до те мере одушевио, да је прекинувши повлачење и осигуравши привремено Ниш, Пирот, Лесковац, Прокупље и Јагодину, јављао у Беч, да би са 12 000 војника и са побуњеним хришћанима лако могао доспети до Цариграда. Међутим, ово су биле само његове илузије. Потучени Махумд-паша, код Призрена, брзо се прибрао, скупио своје разбежале одреде и уз помоћ великог везира Кеприлија, пошао да поврати Призрен. Ипак у Штипу га је поразио Холштајн, чија је војска запалила Штип и извршила невиђену пљачку, уз грубо понашање не само према Турцима, већ и према хришћанским устаницима. То је изазвало огорчење устаника који су у масама почели да иступају из Холштајнових одреда и да се повлаче у неприступачна брда. Због тога су Аустријанци попалили њихова села, а оне које су ухватили разораужавали су. Турци су ово искористили и навалили са свих страна. Заузели су Скопље, Велес, Тетово, Куманово, где су ухватили одметника Карпоша-харамбашу и набили га на колац на вардарском мосту у Скопљу. Затим су кренули ка Приштини.

По наређењу Холштајна, пуковник Штрасер је дојурио из Ниша, супротставио се турском надирању, али је савладан са својих 1 800 војника код Качаничке клисуре, где је и сам погинуо, напуштен од готово свих хришћанских устаника, према којима се грубо понашао. Турци су заузели Приштину и наставили своје надирање према Нишу. Махмуд-паша је после заузећа Призрена дојурио у Пећ, да би тамо ухватио патријарха Арсенија који му је раније избегао из руку. Успут су његови одреди вршили масовни покољ над српским живљем. Али патријарх Арсеније се на време, вероватно много раније, можда одмах после Пиколоминијеве смрти, склонио из Пећи и побегао са Аустријанцима за које се определио, не схватајући још њихову послост и превртљивост. Црна судба је чекала краљевску задужбину Дечане, на коју су Арнабаси навалили као скаквци. Манастире су опљачкали а калуђере већином побили. Такве судбине су били и многи други манастири и калуђери. Док је патријарх Арсеније, поневши са собом драгоцености Пећке патријаршије, са једним делом калуђера бежао преко Новог Пазара и Студенице у правцу Београда, дотле су Турци, на челу са Махмуд-пашом, направили читаву пустош у патријаршији. Народ из околине је побегао у неприступачна брда и планине или у Црну Гору, а неки калуђери су остали у Патријаршији и ту били побијени или одведени у ропство, а Патријаршију су Турци спалили.

Сви угледни људи, као владике и свештеници и многи који су остали у свом завичају били су принуђени да промене веру и да се потурче. Многи манастири и цркве су били разорени. Осим тога, цариградски патријарх је чинио притисак код султана да Пећку патријаршију споји са Цариградском. А да су Грци у то време смерали да пирисвоје Пећку патријаршију, доказује и то што одмах по одласку Арсенија III, на столицу Пећке патријаршије долази Калиник, родом Грк, кога није изабрало свештенство. Он је бератом царским из 1696. године дошао у Пећ и сео на патријаршијски престо. С њим су дошла још два грчка епископа који су му по налогу цариградског патријарха и султана предали управу над Пећком патријаршијом.

У том периоду, периоду сеобе Срба, у питоме ђаковичке, приштинске и призренске земље, почели су да се насељавају Албанци. Пре тога нико није чуо албански језик уз Реку, у Метохији, У Пећи, у Подгору, у Лиму, у Дреници и по Косову!!!

Истовремено се појавила и куга на Косову, у Бјелом Пољу и другим местима. Опасна зараза је покосила толико света да живи нису могли стићи да сахране мртве. Пећ је била претворена у пепео, како је Ветерани јавио у једном свом извештају из Ниша у Беч. Турци су заузели Приштину и све одрасле људе поубијали, а младиће одвели у ропство. Спаљени су били манастири Пећке патријаршије, Милешева, Ђурђеви Ступови, Сопоћани, Студеница, Љубостиње, Раваница, Манасија, и многи други велелпни манастири. Један стари запис говори да је у манастиру светог Петра Коришког код Призрена, остао био у животу само један стари калуђер, који би се с времена на време пео на врх Петрове Горе, подизао руке ка небу и овако се молио: ''Боже, нека је крштено све што се родило, нека је венчано све што се узело и нека је опојано све што је умрло, Амин.

M@RCHELLO · MUSIC WIZZARD

Око године Сеобе и броја персељених људи, домаћи и страни историчари су водили доста полемика и расправа. Велики број њих узима за годину Сеобе 1690., а број пресељених породица између 36 000 и 40 000. Из претходног дела текста смо видели да је Великa Сеоба Срба почела и пре 1690. године. Са пресељењима се почело још 1688. године и раније, а наставило се и после 1690. године. Такође се може закључити да је главнина Срба почела са пресељавањем још у позну јесен 1689. године, а пресељавање није престало ни 1694. године.

Питање броја пресељених људи је тешко решити јер се није пресељавало у једном налету, већ сукцесивно и временски доста развучено. У то време није било стручних статистичара који би могли да утврде прецизан број пресељених људи. Проблем представља и то, што се у свим изворима наводи број пресељених породица, а не и број укупно пресељених људи. Ако желимо да одредимо број пресељених људи тешко је одлучити се око броја чланова једне породице. Са сигурношћу се зна да су у оно време српске породице имале много чланова, јер су Срби живели у породичним задругама (заједно је живело неколико генерација људи). Поред тога, Турци су у својој крвавој освети убили и до три четвртине од укупног становништва предела које су насељавали Срби. У тим тренутцима појављују се и заразне болести, које настављају тамо где су Турци стали. Због свега наведеног се не може поуздано утврдити укупан број пресељених људи. Испражњена насеља Срба Турци су населили Арнаутима.

Из записа јеромонаха Стефана Рачанина се види да су Срби четрдесет дана ишли пешке до Будима, а на њиховом челу је стајао патријарх Арсеније лично. Калуђер Даскал Атанасије је 1690. доспео до Коморана, одкале је поднео извештај сестри руског цара Петра Великог, књегињи Софији Алексијевној. У њему говори о пустошењу земље и о бекству Срба преко Београда до Будима. Запис од 31. маја 1696. Стефана Раваничанина у манастиру Ораховица, једног од учесника Сеобе, говори о подлости и лукавости Аустријанаца и Мађара у време Велике Сеобе. Из записа се види да су са патријархом Арсенијем ишли и епископ београдски и сремски Петроније Љубибратић, калуђери из напуштених манастира и кнез Рашковић. Са собом су понели свете мошти српских владара и српских великомученика.

Српским избеглицама је било забрањено настањивање по градовима и мешање са староседеоцима, па макар ти староседеоци по градовима били и Срби. Дозвољено им је насељавање по селима и земуницама, које су сами правили на јаловој земљи. Срби су били потпуно изоловани од староседелаца. Највише их је било у Коморану, Сент Андреји и на острву светог Андрије, где су били изоловани у такозваном потесу ''Збег'', на удаљености од петнаест минута од Сентандреје. Они су подизали дрвене црквице у које су сместили мошти светитеља Лазара и деспотске породице Бранковића и друге свете мошти.

У Будиму се населио народ који је представљао елиту. Ту је на првом месту патријарх Арсеније III Чарнојевић, затим калуђери и свештеници и тадашњи први људи у народу по верском угледу, интелектуалним способностима и свом националном раду. Ту су и истакнути трговци, занатлије и богати људи из народа.

На почетку сеобе са патријархом Арсенијем налазила су се у Београду још четири епископа избеглице-епископ руднички Теофан и зворнички Герасим, београдски митрополит Симеон Љубибратић и недавно именовани јенопољски епископ Исаија Ђаковић.

Са патријархом Арсенијем у Угарску је прешао и велики број световних српских старешина. Међу њима се истичу браћа Рашковић: Јован, Мојсеј, Илија и Михајло, синови хаџи Арсенија Рашковића. По фамилијарној традицији они су имали своје велике баштине у Старом Влаху, који је обухватао Моравички и један део Златиборског среза и цели Сенички округ. Турци су Рашковиће признали за кнежеве тог краја и тако их учинили посредницима између себе и раје. Рашковићи су прикупљали харач од раје у име Турака и предавали га на договореном месту. За време Леополдовог рата са Турцима, Рашковићи су се придружили Аустрији. Због својих подвига у борбама, Леополд их је 1691. и 1692. године узео у заштиту од војних локалних власти. Ослободио их је давања десетка и свих других дажбина. Овај огранак породице Рашковића је по преласку у Угарску стекао добра и имања које је Леополд узео под своју заштиту. Мојсеј хаџи Рашковић је по преласку у Угарску постао обракапетан у Славонији. 8. јула 1708. године именован је за пуковника од стране цара Јосифа I.

6. априла цар Леополд I је издао Манифест под називом Litterae invitatoriae. Он је основ на коме су се темељиле све касније царске Привилегије, које су издаване пресељеном српском народу у Угарској. Овај апел цара Леопаолда се назива још и Заштитним писмом, јер се у њему свим хришћанским народима обећавају помоћ, заштита и разне привилегије, ако устану на Турке. Ово није први пут да се аустријски цар обраћа за помоћ Србима у борби против Турака. Поједини хришћански народи, још пре овог царског апела, обраћали су се цару Леополду I и тражили његову заштиту. Он је у сврху придобијања нашег народа за борбу против Турака, у склопу аустријских формација издао у децембру 1688. године Србима у Босни и Херцеговини позив и дао заштитно писмо. У њему је обећао слободу вероисповести и поштовање привилегија које је имао у османлијској Турској. Требиње, 1. јул 1688.: игумани и калуђери требињског манастира пишу Леополду I да су спремни да признају његову заштиту, уз слободно исповедање вере. Жабље, 1. август 1688: сердар Томић и Милинко буљукбаша Кнежевић, предају се у заштиту цару Леополду I и признају га за свога господара. Драгачево и Попово, 6. септембар 1688.: Становници Драгачева, Попова, Мркоњића и други признају цара Леополда I за свог заштитника. Дубровник 26. октобра 1688.: царски резидент у Дубровнику, Доминико Корадини, пише принцу Лудвигу Баденском о спремности хришћана и неких Турака из Херцеговине, да се ставе под заштиту цара Леополда I. 11, децембар 1688.: Никола Матијашев из Орахова, Марко Милошев из Чешљара и други признају се поданицима цара Леополда I и моле га да нареди својим генералима да их не пљачкају, када буду дошли са војском у те крајеве. 13.октобра 1689.: кнежеви Војин, Мирослав, Михајло, Бошко и Грујица моле цара Леополда I да пошаље војску у њихове крајеве, па ће се и они дићи на Турке. Цетиње, 10. септембар 1687.: цетињски владика јавља генералном провидуру Џиралому Корнаро да су Кучи и Брђани, крваво потукли пашу Арбаније. Моли га да пошаље војску у Арбанију па ће тој његовој војсци доћи у помоћ 2 000 Црногораца.

Јосиф Фидлер, на основу оригиналног документа из Венецијанског архива, наводи, да је још 1594. године народ Херцеговине, преко фра Домкиника Андријашевића, послатог од Бискупа Висариона и кнезова, молио цара за заштиту. Затим се 1606. калуђер Дамиан у име пећког патријарха Јована обраћао цару за заштиту и добија је од херцога Фердинанда фон Штајермарка. Такође су се цару Рудолфу обраћали Никола Драшковић и Петар Бранковић за помоћ у борби против Туарка. Треба рећи да ове молбе нису биле молбе за уједињење са Аустријом, ваћ за заштиту и помоћ, против Турског ропства и насиља.

Лепополдов манифест од 6. априла 1690. године уз превод Ј. Ђорђевића гласи:

''Ми Леополди итд.

Свима народима и земљама које од наше наследне Краљевине Угарске зависе, и свима другима, који ово читали или слушали буду, а поглавито народу Албанском Нашу царску и краљевску милост и свако добро.