Stevan Sremac

Charmed · Malo ~ mače ~

Стеван Сремац

Стеван Сремац је рођен у Сенти, у Бачкој, 1855.године, гдје је провео рано дјетињство. Пошто је остао без родитеља, ујак Јован Ђорђевић доводи га у Београд на даље школовање. Старатељство Јована Ђорђевића, историчара по струци и либерала по политичком увјерењу, оставиће трагове на штићенику који се опредјељује за студије историје на Великој школи у Београду и за припадност Либералној странци. Везивање за политику Либералне странке одредиће Стевана Сремца као окорјелог конзервативца окренутог националној прошлости, приврженог династији и противника свега новог и напредног у политици и друштвеном животу. Свој радни вијек провео је као професор у гимназији у Нишу , Пироту и Београду. Умро је 1906.године у Сокобањи.

Почео је да пише релативно касно . У тридесет и трећој години живота, 1888. године , почео је да објављује прозне хронике о личностима и догађајима из српске прошлости , које ће се појавити као књига 1903.године под насловом ''Из књига староставних''. То је било пишчево одуживање дуга професији историчара , љубави према националној прошлости и сну о Великој Србији Реалистичку прозу почиње да пише тек послије доласка у Београд . Дугогодишњи живот У Нишу (и врло мало у Пироту) био је период стваралачке инкубације: посматрање,

Запажање и биљежење. Прву реалистичку приповијетку објавио је 1893. године под Насловом Божићна печеница , а потом слиједе Ивкова слава(1895), Вукадин (1896 као књига 1903.), Лимунација на селу(1896), Поп Ћира и поп Спира (1898), један од најбољих хумористичких романа у нашој књижевности и Зона Замфирова (1906), најбоље компоновано Сремчево дјело.

Рођен у Бачкој, у крају који је био под Аустроугарском, гдје је сан о великој Србији и оданост националној традицији било основно духовно обиљежје Срба пречана Сремац је брзо пришао Либералној странци која се заносила романтичном прошлошћу А у пракси била потпора режиму Обреновића. То ће га окренути против свега што је Ново и што је дошло са стране, из Европе. То ће га окренути и против Светозара Марковића и његових присталица па ће до краја живота остати окорјели конзервативац Окренут прошлости и старини , противник сваке промјене. Сремац је на страни газда, Бирократије, власти и владара; он је против сеоске сиротиње и слободоумних учитеља Лимунација на селу није ништа друго него указивање прстом на учитеље као реметилачки фактор у друштву. Његов идеал је да се сељаци ''слажу са влашћу, слушају власт и скидају фес пред капетаном'', а огорчени је противник учитеља Сретена, кога назива ''заточеником слободе истине и правде'', дајући овим ријечима, Наравно , подсмјешљиви тон. У Лимунацији на селу и Вукадину проговорио је Сремац либерал , огорчен на политичке противнике и нетрпељив. У првом се окомио на Социјалисте и учитеље у другом на радикале који су снажну потпору добијали из села. Тиме је ова дјела ставио у службу својих политичких ставова и свога апсолутног Конзервативизма. Памфлетско и пасквилно избија из свих Сремчевих књига. У Сремчевом дјелу сукобљавају се две стране његове личности:Сремац Грађанин и политичар и Сремац писац. Као грађанин , Сремац је на страни старог, Патријархалног и старовременског у људима и животу, на страни онога што полако чили И нестаје. Његов живот у паланци је живот у амбијенту који воли , који му лежи. Чак је, По Нушићевом свједочењу, пред смрт одабрао Сокобању као љечилиште баш зато што Је још била задржала паланачко и старо у архитектури, животу и наравима. Као политичар је на страни конзервативних идеја, на страни оних који имају и владају. Противник је свега новог и напредног, онога што је уперено против власти и династије. Сремац писац има изванредну моћ опсервације и пријемчивости за стварност која га Окружује;сагледава реалне чињенице и законите друштвене токове; реална грађа из Које обликује умјетнички свијет надвладава идеолошку свијест и не дозвољава Искривљење стварности. Сремац писац надвладава Сремца политичара и тада настају Приповијетке и романи трајне умјетничке вриједности.

Charmed · Malo ~ mače ~

Pop Cira i pop Spira

То је хумористични роман који кипти од шаљивих згода и смешних ликова. Око емфорне приче о попадији и тучи попова због зета, као окоснице,дата је широка реалистичка слика војвођанског села. У конструкцији романа приметан је паралелизам по сличности међу ликовима и токовима радње: два попа, две поповске кћерке, две љубавне приче. У почетку романа то је паралелизам по сличности : две поповске куће су сасвим сличне, још су сличније две попадије, што се види и по њиним именима (Персида и Сида). У даљем развоју радње паралелизам по сличности преображава се у паралелизам по контрасту, што највоље долази до израза у ликовима двеју дјевојака, Меланије и Јуле. Насупрот Јули која је здрава, снажна и вредна сеоска дјевојка, Меланија је размажена, себична, извештачена. И две љубавне приче, прича о Меланији и учитељу Пери, с једне, и прича о Јули и берберину Шаци, с друге стране, налази се у контрастном односу. Прва је од почетка само лов на мужа, где умешност младе дјевојке, кокетне и причљиве, срећно допунјује животно искуство њене мајке. Друга почиње романтично, кришом,у амбијенту башта и цвећа и мора да савлада низ препрека, између осталог и противљење девојчиних родитеља, да би се остварила. Обе приче завршавају на исти начин, свадбом, али су праву срећу у браку нашли само Јуца и Шаца.

Највећу драж књиге чине описи којих има у изобиљу и разних врста : слике сеоског амбијента и атмосфере (ё''ёидилично представљено вече у у кући поп-Спирино'',ёё'' недељни дан на селу ''), описи сеоских дворишта, ствари, животиња. Сремац је мајстор у сликању животињских ликова. Њих има у многим његовим дјелима, а највише управо у овом роману. Ту су : ё''ёстари Шаров'', ё''ёлопов мачак '' и, најизразитији од свих похотљиви патак поп-Спирин. И поједини предмети под његовим пером добијају индивидуална обиљежја. Такав је стари сат у кући поп-Ћириној.

Сремчеве хумористичне илустрације увек извиру из живота, из животне свакидашњице.И кад описује животиње, њихови цртежи му згодно по служе да у духовитим поређењима и асоцијацијама изнесе смешне сличице из живота. Сличица у којој је у центру поп Спирн ћуран, на пример духовито илуструје читав амбијент у ком се развијају догађаји око сукоба поп Ћире и поп Спире: ''На пример живине ! Шта је и какве је све то било у авлији.Прави Нојев ковчег! Било гускака угојених тако да, када их поп Спира види у перју још, а њему пође вода на уста, па луцкастих ћурака и међу њима глупи и уображени ћуран, задовољство комшинске деце. Иако је пазио на себе и достојанствено се понашао, ипак је пропадао међу комшинском децом као неуспели педагог.Врло су га често секирала деца изкомшилукакад изађе на сокак, тако да се обично морала и сама госпођа Сида умешати и заузети за њ.,,Срам вас било, бећари једни'',грдила би их она тада, немате ни срца ни душе!А шта вам ради да га секирате тако!? Јао наопако, а кад сте у другом шору и шта тек радите другим паорским ћуранима,кад сте такве арамије пред господин-попином кућом?!''

Charmed · Malo ~ mače ~

За грађу ове хумористичне прозе послужила је анегдота која је ула у народне приче.Павле Поповић је о пореклу те грађе написао ово: ёёРоман овај почива на једној анегдоти коју је писцу испричао Јован Ђорђевић, и која, како изгледа, претставља истинит случај .Мени је њу казивао Сремац и она по његовом казивању гласи овако : Била су пре 1848 два стара попа у једном селу у Бачкој (не у Банату као што је у причи) недалеко од новог Сада, па иако већ стари, потукли се једанпут и један избије зуб оном другом . Овај завије избијени зуб у мараму, а мараму метне у кесу и тако пође на службу владици . Случај је тако хтео да обојица на путу сврате код неког свог колеге, обешењака, кога су звали поп Олуја (име је задржано у причи). При вечери домаћин примети да њих двојица нешто не говоре међу собом, и запита оног који је био више снужден шта је то било међу њима; тужени му тада исприча своју муку. Поп Олуја онда измисли (у причи прва мисао о томе припада црквењаку Аркадији) да украде зуб из кесе и подметне коњски зуб ; тако и учини . Кад су оба попа била пред владиком (то је владике бачки са седиштем у Новом Саду; у роману владика у Темишвару ), тужилац изнесе целу ствар и најзад пружи кесу са зубом владици као доказ . Владика одреши кесу, гледа зуб, смеши се : ''Је ли ово ваш зуб, оче '' запита."Мој рођени'', одговори поп . Смех и измирење на крају .

Charmed · Malo ~ mače ~

ЗОНА ЗАМФИРОВА

У фабули романа Зона Замфирова је прича о љубави двоје младих, који потичу из различитих друштвених слојева.

Повод за почетак приче је пјесма о Зони Замфировој, коју пјевуши шегрт Поте у кујунџиници Мана кујунџије: то је пјесма коју је свако '''знао и пјевушио, жењени и нежењени, и млади чапкуни и стари дилбери''.Пјесма је општепозната, а када је настала- то нико не зна, али се зна, да кад се запјева, увијек се мисли на једну Зону, Зону Замфирову. Хаџи Замфир је некадабио сила: пред пашу је у турско вријеме излазио кад год је хтио; могао је човјека са самих вјешала скинути; смјенио је три паше; влада се господски; у кући је његовој као у пашиним конацима – богатство и сјај.Највеће хаџи- Замфирово богатство је најмлађа кћерка, мјезимица Зона:
Имала очи као кадифа, косу као свила, усне као
мерџан, зубе као бисер, струк као фидан...
Била је размажена, пуста, немилосрдна....
Кад иде она се ломи у струку, ситно корача, а главу
издиже и пружа је поносно мало напред, као
водена змија кад истегне главу и броду водом.
Сва чаршија гледа за њом....

За њом многи уздишу, и сам Манасија, чапкун Мане, Мане кујунџија, најљепси од свих момака, најбољи играч у колу, најгалантнији према свирачима.Ужива у дрштву и музици, одлази у лов, цијењен је кујунџија.Начин живота, успјешност у послу и љепота сметали су некима, па су покушали да га преко новина ољагају.То је подстакло његову мајку Јевду да сазове породично вијеће које ће направити списак могућих кандидаткиња за Манову женидбу.У том вијећу је најупечатљивија појава тетка Дока. Док све тетке предлажу дјевојкуиз свог сталежа, Дока предлаже Зону, одушевљена њеном љепотом.

Charmed · Malo ~ mače ~

ЛИКОВИ

У ову једноставну, али динамичну и надахнуту причу, Сремц је увео неколико упечатњивих ликова.

На првом мјесту је стари ХАЏИ- ЗАМФИР, прдставник чорбаџијског слоја, који је некад имао славу и моћ, а данас, у вријеме приче, остало му је само богатство и стара слава и углед.Хаџи –Замфир је доброћудан и разборит, стрпљив и трпељив.

МАНЕ кујунџија је најизразитији представник новог, занатлијског слоја, задојеног стваралачком енергијом, способношћу за стицање, љубављу према животу и животним радостима.Њега одликује снага, енергија и духовно здравље.Лијеп је да му нема равна, отресит је, здравог расуђивања, лукав и сналажљив, упоран у ријешености да сломи хаџи- Замфиров отпор, али и одмјерен и пун поштовања према хаџи- Замфиру, не као према чорбаџији и газди, него као према старијем човјеку.Сремац је Мана приказао свестрано: као заљубљеног младића који лута свијетом тражећи лијека својо љубави; као младића који је дубоко повријеђен ријечима ''куче у чашире''; као човјека кога обузимају халуцинације и рижни снови због те увреде коју је изрекао хаџи- Замфир; као паметног младића који умије да пркоси пркосној газдинској кћери; као узорног младића који достојанствено прихвата вјеридбу и вјенчање и одбија скупе хаџи- Замфирове поклоне, показујући своје богатство и имање.

ЗОНА ЗАМФИРОВА је приказана у роману као развојни лик, лик који се прати током романескне приче и који се у току те приче мијења и развија; од дјевојчице, преко дјевојчета до зреле и прелијепе дјевојке.Она је лијепа, чедна, ватрена; свјесна своје љепоте и свога поријекла и то јој даје право да држи главу високо и да презриво гледа свијет око себе.Уображена је са своје љепоте и поријеклљ, разажена у кући, навикла да јој се угађа, да се сви за њом окрећу, да ломи чежњива младићка срца, да се поиграва онима који би да јој приђу или да је освоје.

Љубоморна је на све дјевојке које се ухвате у коло до Мана и спремна је да врло заједљиво и безобзирно извријеђа лијепу Калину, само зато што јој је сметала Калинина радост и срећа док игра до Мана.

ДОКА је јединствена као појава и као женски лик: то је жена чисто мушких манира и понашања- звижди сокаком, у разговору увијек понешто лупи, упорно брани своје ставове, спремна је да се потуче, пије кафу и мастику, ''пуши као Турчин''.Она је без длаке на језику, умије да цијени женску љепоту и у њеним ријечима се осјећа мушко одушевљење женском љепотом- чарима Зоне Замфирове.

МАНУЛАЋ је карикатура младића из имућне газдинске породице која је равна угледу хаџи- Замфирове породице.Права је слика дегенерације која захвата чорбаџијски сталеж: немужеван, туњав, смотан, слабић, везан за родитеље као дијете, неспособан за живот, неспособан за комуникације са свијетом око себе.

excelpagems · Početnik Domaćeg.de

Bas je bio dobar pisac... Film Zona Zamfirova je super a i Ivkova slava.

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Zona Zamfirova

Prvi sumrak beće kad se ote glas niz Divan Jol sokak...
- Zone pobegulja... Zone Zamfirsko! Ugrabi gu Maksim, Koste kujundžije sin.
Čaršija prostruja. Prištinu glas obiđe i vrati se odakle je i krenuo, u isti Divan Jol sokak na kapidžik čorbadži Zamfira. Istina, Zonu mu, miljenicu, Maksim ne ugrabi, al' na čast i obraz udari. Lele, pa zar cela Priština da bruji o sramoti koja pade na kuću uglednog čorbadži Zamfira da šapuće.
Sve se dogodilo kao i u romanu Stevana Sremca, ali ne u Nišu, nego u Prištini. Jer Zona, ona prava Zona, nikada nije niškim sokacima gazila niti je svog "oca" Stevana Sremca poznavala. Što je postala slavna i svog pisca slavom nadmašila, Zona duguje našem najvećem komediografu Branislavu Nušiću, te daleke 1895. srpskom konzulu u Prištini, još u sastavu Turske carevine.

Nušić i srpski živalj

Priština toga vremena ličila je na sve turske varoši, sa krivudavim sokacima, kaldrmom, kućama pokrivenim ćeramidom, avlijama sa visokim zidovima u kojima se za ženski deo porodice odvijao i sav život. Varoš je imala svoje nepisane zakone. Ugled se teško sticao, a od nanete sramote još teže se branilo.
Osećajući i na puškomet blizinu slobodne Srbije, prištinski Srbi sve se češće povezuju s njom. Naravno, Turci su na sve načine to sprečavali.
Branislav Nušić, konzul, činio je sve da te veze olakša. Ranjeni lav za Bosfora, kako se za Tursku govorilo, klecao je na Balkanu. Srbi u varoši su to osećali. U to da veruju, zaslužan je i Nušić. Družeći se sa uglednim trgovcima i zanatlijama on je uživao velike simpatije. Bio im je čest i drag gost.
Jedan od najuglednijih domaćina bio je i čorbadži Zamfir Kijametović, trgovac liferant, poznat sve do Soluna. Voleo je Nušić kod njega na slatko i kafu da svrati. Ukućani bi ga odmah okružili, naročito mlađarija. Uočio je jedno devojče kako izrasta u lepoticu. Beše to Jefrosima – Zona, kako su je od milja zvali, jedno od trinaestoro dece čorbadži Zamfira. Njen gizdav hod i vragolast osmeh odvajali su Zonu od ostale ženske dece u porodici.

Zona

U svilenoj košulji i šalvarama, jeleku srmom optočenom i tesnom da jedre grudi zadrži, mamila je uzdahe gazdinskih sinova i mladih kalfi kad bi mahalom do tetaka došla. Šesnaestu kad napuni, u Prištini se o njenoj lepoti pričalo.
I bi prvo begenisanje. On, Maksim, sin Koste Gapića, kujundžije i prijatelja porodice čorbadži Zamfira. Satima bi Zona stajala na pendžeru da ga ugleda kad prođe. A on je prolazio sve češće. O tom ašiku u Prištini već se šaputalo, a i njihove porodice načule. I neka. Lep su par. Događaji koji su sledili išli su u prilog tome da srpska književnost bude obogaćena za jednu "Zonu Zamfirovu". Ali, o tome kasnije...
Jednog popodneva čorbadži Zamfir svrati do svog prijatelja Koste kujundžije. Doneo pištolj (altiju) da mu ovaj posrebri. Dobri prijatelji započeli su razgovor uz kafu i rakiju i zbog sasvim beznačajne stvari nisu ga prijateljski završili. I tada čorbadži Zamfiru izlete ona reč – da će Zonu pre za siromaha, ali za njegovog Maksima nikad.
Dve porodice, poznate i ugledne u Prištini, jdna drugu zamrzeše. Na ljubav Zone i Maksima pade senka. Otac je morao da se sluša, Maksim je to dobro znao, ali nije mogao da se pomiri da Zona ne bude njegova. I smisli da Zonu otme, kobajagi. Da je osramoti, da ničija ne bude. Bilo je to vreme kad su osioni i bogati Turci otimali lepe devojke pa čak i udate žene, ako bi im za oko zapele. To je bila velika sramota za svaku kuću. Ako bi porodica saznala da se sprema kakva otmica, preko noći bi pobegli u Srbiju. Naravno, uz veliku pomoć konzula Nušića i njegovih poverljivih ljudi.
Nušić, svadok mnogih otmica srpskih devojaka, bio je svedok i ove lažne, Zonine.

Muška pobegulja

Sa svojim drugom Zakom Cincarinom Maksim ubrzo ostvari svoju nameru. Obuče Zaku u šalvare, bundicu od crvenog atlasa i stavi mu zar preko lica. Koristeći mrak potrča kroz Divan Jol sokak zagrlivši druga. Tu vikne da ga čuju slučajni prolaznici: "Ugrabih Zonu čorbadži-Zamfirovu!"
I, kako je i želeo, glas puče Prištinom. Stariji Zonin brat Serafim ču novost u čaršiji. Dotrča sa drugom do kuće i u avliji nalete na majku:
- Dado, pa zar Zona pobegulja nasta? Kuću osramoti!
- Kako bre, sinko? Tu je Zone, nije izlazila!
Bratu Zoninom bi jasno. Dograbi oružje i uz lelek majčin izlete u mrak. Maksimu da se osveti. Ali, zbog uzaludne pucnjave po sokacima zaradio je od turskih pandura samo po 25 batina po tabanima. I drug isto tako.
Posle ovog događaja, netrpeljivost između porodica Kijametović i Gapić dostigla je vrhunac. Ali, vrhunac je dostigao i čemer u duši Zoninoj. Prosci navalili, čak je i bogatih udovaca bilo. Neće Zona. Ali, bi kako je čorbadži Zamfir rekao. Udade je za lepog, ali siromašnog mladića iz kuće Grbića. Zvao se Aleksa. Zona sa njim izrodi sedmoro dece, ali negde u duši osta žal za onom prvom vatrom, neugašenom. Maksim se ubrzo oženio nekom Cincarkom, ali nije dogo poživeo. Umro je mlad.

Nušić i Sremac

Nušić, prijatelj porodice čorbadži Zamfira, nije mogao ovaj događaj da opiše, a želeo je! Zar da im povredi rane zbog kojih su napustili Prištinu i živeli u Prokuplju, gde je čorbadži Zamfir ubrzo i umro.
Ova događaj Nušić je podrobno opisao Stevanu Sremcu… I tako Priština izgubi Zonu i slavu da se po njoj pročuje. Naravno, Sremac je u svom romanu malo izmenio ličnosti i događaje.
Čorbadži Zamfir je hadži Zamfir, Maksim je Mane kujundžija... Ljubav Zone i Maneta je pobedila. Živeli su dugo i srećno. Zona Zamfirova, u stvari Jefrosima Grbić, doselila se sa decom u Beograd 1943. godine gde je doživela duboku starost.

[iz "Politikinog zabavnika" #1933/1989]

urke1995 · Početnik Domaćeg.de

Molim vas hitno mi treaju opisi muskih likova u lektiri pop cira i pop spira za sutra ujutro

cheda88 · Početnik Domaćeg.de

stevan sremac je takav pisac da je na mene ostavio dubok trak,a malo mjih mogu to da urade...

Lane86 · **~The last lady~**

Sremac je bio beskrajno duhovit... Poznati profesor, akademik i višegodišnji predsednik SANU-a, Aleksandar Belić, bio je kratkovid... Jednom je ručao u kafani nagnut nad tanjirom, seckao meso i prebirao po tanjiru, kad ga je Sremac upitao: "Šta radite?"
Kad je Belić rekao da ruča, Sremac je dodao: "Ja sam mislio da opravljate sat..."
* * *
Knjižar Valožić predlagao je Sremcu da izda "Ivkovu Slavu" ali da skrati uvod, sredinu i kraj. Sremac je rekao: "Misliš da je moja priča, pas ratler, da mu se mogu potkusiti rep i uši."
* * *
Kada je završio "Pop Ćiru i pop Spiru", P. Popović je celu noć, sa njim šetao po Kalemegdanu. Pričajući o knjizi, Popović je rekao da je knjiga izvrsna, ali ima epizoda koje se ne uklapaju.
Sremac je pitao: "Nosite li žaket?"
Popović je odgovorio: "Nosim!"
"Šta će ona dva dugmeta ostrag na njemu? E, pa, tako je sa onim epizodama u mojoj knjizi."
* * *
Pisac Stevan Sremac bio je u društvu u kojem se poveo razgovor i o porezu. Neko vreme je slušao razgovor, a zatim se i on uključi: Mislim da bi od svih poreza najunosniji bio onaj na žensku ljepotu.
Kako to?
Jer bi ga svaka žena s oduševljenjem plaćala...
Wink