Diskobolos - odlomak

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

Kad god bih je video, đipio bi mi kao nož "skakavac". Dovoljno da pomislim na nju - evo! - i već je tvrd. A sa drugima, sa onima što su htele, i koje sam mogao kad god bi mi palo na pamet - ni da čuje. One večeri - da bi me umirila, da bi mi "digla moral" - nije se odvajala od mene. Beše subota. Sedelo se na terasi. Ćaskali smo. Najednom Divna skoči, od svirača dograbi harmoniku i prisili me da zasviram vranjanske pesme. Privila mi se uz rame, rasplela kosu i zapevala. Tanko. Drhtavo. S dna grudi. Doktor Fahrija, koji je pevušio zajedno samnom, ućuta. Izmače se. Sede za udaljeni sto. Videh ga kako je proždire očima kao lovac mladu divljač. Oko ponoći ona ode, ali se ubrzo vrati. "Negde mi je ispao češalj", reče. Tražili smo ga zajedno. Zavukosmo se i ispod stolova. "Šta radiš sutra?", upita me. "Ništa", rekoh. "Idemo u šetnju", prošapta, "važi?". Klimnuh glavom i potiljkom udarih odozdo u sto; ona se nasmeja. Nasmejah se i ja, iz zahvalnosti. Tada Divna rasklopi šaku i pokaza češalj; pretvarala se da ga je izgubila. I poče da se češlja, dole, pod stolom. Dok su ostali plesali rok uz struganje onog diletantskog sastava. Svu noć me je proganjao prizor iz borja. Neprekidno su mi se pred očima grčile i uvijale ragolićene noge i crna senka međ' butinama. Izdrkao sam ga. Možda me je kogod i čuo; bilo mi je svejedno. Sutradan, posle doručka, uzela me je pod ruku, i povela na Babji Vis. Ćutali smo. Išla je poskakujući. Osećao sam kako joj se bedro tare o moju butinu. Pevušila je "Sine Mito", "Stojanke, bela Vranjanke" - sve ono što sam sinoć svirao na harmonici. Posle sat hoda, stigli smo na visoravan. Po livadama su pasli konji. U daljini, zaklonjena jablanovima, videla se ergela nekog poljoprivrednog dobra. Ona me povede starim, porušenim štalama. Okolo nigde nikog; samo konji. Unutra, između greda što su popadale s tavanice, nalazila se gomila sena. Divna leže; i mene povuče na seno. Raskopča haljinu. Onda lagano razgoliti i sebe i mene, gledajući me ukočeno. Nije išlo. Izvrnuh je na bok, pokušah zguza; opet ništa. Obli me znoj. Od želje, one od koje sam prošle noći hteo da poludim, ni traga. Navalih da je stiskam. Ljubim. Ujedam. Nije išlo. Valjali smo se. Seno me je gušilo teškim mirisima. Učini mi se da joj je celo telo natopljeno tim opojnim vonjem. Zakašljah se. Ona se uspravi, ugrize usnu, i poče da sa znojave kože skida liske. Kad se primirih, svali me na leđa. Baci se preko mene, poljubi me, stavi mi jezik u usta, a rukom pomilova po kurcu. Bila je strpljiva. Posle duže vremena - diže mi se. Ona se nasmeši i sačeka da se ukruti. Onda me zajaha. I dalje strpljiva, trljala je glavić o malje i BiiiiP. Osetih kako me vlaži. Još trenut-dva, i kita bi kliznula unutra, kao podmazana. I to bi se dogodilo, Velimire. Ali, najednom njeno se lice zgrči. Prestade da me miluje. Pogleda ukočenog i izvrnutog u stranu, skameni se paralisana neopisivim gađenjem. "Šta ti je?", uspeh da kažem. Iskrenuh se ne bih li video u šta tako panično zvera. "Pogledaj!", kriknu, siđe s mene i sa gomile pobacane odeće dohvati moje gaće, žute međ' nogavicama. I baci mi ih u lice.

Živojin Pavlović