Sveti Sava: Sabrani spisi

Charmed · Malo ~ mače ~

Sveti Sava

Sa obrazovanjem jedinstvene države Nemanjića nastaje i nova epoha u istoriji stare srpske književnosti. Književnost se osamostaljuje; u okviru sistema žanrova, nasleđenog iz staroslovenskog razdoblja, pišu se dela na nove, srpske teme; ma koliko srednjovekovna poetika isticala u prvi plan univerzalne vrednosti i karakter stvaralaštva, ono što je opšte i što je iznad pojedinca, javljaju se sada i snažne autorske ličnosti, pisci čije delo nosi i obeležje njihova dara, pamti se po njihovom imenu. Novo razdoblje, koje počinje prvih godina XIII veka, obeleženo je utvrđivanjem i normiranjem raške redakcije staroslovenskog jezika, iza čega stoji i visok stupanj pismenosti: veoma živa prepisivačka delatnost, ali i razvoj književnosti, intenzivnije prevođenje sa grčkog i sastavljanje originalnih dela, i to sve u raškim centrima i u novom, svetogorskom srpskom centru, manastiru Hilandaru.

Epoha XIII veka nije prva u istoriji srpske književnosti. Nje ne bi bilo bez onog prethodnog razdoblja u kome su za nešto više od dva stoleća stvorene osnove, kada je određen smer i karakter literature, izgrađen elementarni sistem žanrova u svojim glavnim odrednicama, izabran i modifikovan jezik književnosti. Ipak, tek sa delom Svetog Save i razvojem autokefalne srpske crkve srpska književnost dobija onu svoju sadržinu koja će je učiniti ravnopravnim i aktivnim učesnikom u književnom životu pravoslavnog slovenskog sveta. Otuda je trinaesti vek ne samo nova nego i glavna etapa u konstituisanju srpske srednjovekovne književnosti. Ta etapa se završava nešto pre kraja stoleća, sa konačnim normiranjem raške ortografije u pismenosti i zaokrugljivanjem stvaranja u glavnim žanrovima razdoblja: žitiju i službi. Do kraja XIII veka se konačno formiraju i glavni književni centri rane nemanjićke Srbije - Hilandar, Studenica, Žiča, Mileševa, Peć, u kojima se fond staroslovenske opšte literature popunjava delima srpske, domaće književne radionice. U toku ovog stoleća srpska književnost nastoji da uhvati korak, da dosegne visinu vizantijsko-slovenske literature, da se priključi njenoj zajednici. Motiv te delatnosti, njen glavni pokretač, nalazi se u stvaranju srpskih pravoslavnih kultova, kultova svetorodne dinastije i autokefalne crkve. Za ulazak u svet vizantijske i evropske civilizacije srednjeg veka bila je potrebna ne samo svoja, nezavisna država i samostalna, autokefalna crkva nego i svoj ulog u opštu hrišćansku kulturu toga sveta, pogotovu učešće u svetosti, u jednoj višoj duhovnoj zajednici, gde bi srpski narod bio zastupljen preko "svojih ljudi". Sopstvena književnost je otuda bila neophodan izraz društvene i nacionalne samostalnosti, ali u isto vreme i one integrisanosti u duhovnoj ekumeni hrišćanske civilizacije kojom se pokazuje zrelost i opravdava čak i sama politička egzistencija države na svetskom planu.

Na tom se osnovu razvila sva specifičnost stare srpske književnosti, koliko i njen univerzalni, svetski identitet: specifičnosti se izražavaju u ostvarivanju opštih žanrova, najviše u žitijnoj književnosti, gde se može govoriti o tzv. "vladarskoj istoriografiji"; daleko su manje izražene u himnografiji, u pesništvu, gde su kanoni vizantijske poetike sasvim vidljivi.

Ulogu začetnika osamostaljene srpske književnosti trinaestog veka ima Sveti Sava, najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje, tvorac i prvi arhiepiskop samostalne srpske crkve (oko 1175-1235).(1)

Još kao mladić Rastko on je napustio upravu Humskom oblašću, verovatno 1191, i u Svetoj Gori primio monaški čin. Izvori složno govore o njegovoj neutoljivoj žudnji da živi svetim, isposničkim životom. Ne samo himnografski tekstovi nego i biografije Savine opisuju veoma podrobno Rastkovu monašku motivaciju; zato neuverljivo izgledaju domišljanja, jedno vreme omiljena u srpskoj istoriografiji, da je Rastkov odlazak u Svetu Goru i njegovo monašenje planirao sam Nemanja iz političkih razloga. Sava je primio rasu u Starom Rusiku, a zamonašen je u Vatopedu, gde je 1197. godine dočekao oca, tada već monaha i shimonaha Simeona. Sa očevim autoritetom i duhovnim ugledom što ga je sam za kratko vreme stekao na Atosu, Sava je u nameri da zasnuje srpsku obitelj u Svetoj Gori tražio i dobio od vizantijskog cara Aleksija III Anđela (1195-1203) u Carigradu 1198. godine zlatopečatni sigilij, a nešto kasnije i hrisovulju kojom se zapusteli manastirčić Hilandar stavlja pod upravu Simeona i Save kao potpuno samoupravni, nezavisni manastir.

Osnivanje srpskog manastira u Svetoj Gori, središtu pravoslavne duhovnosti, i dobijanje akta o njegovoj nezavisnosti, otkrivali su težnje prvih Nemanjića i nagoveštavali razvoj srpskoga crkvenog pitanja i srpskog duhovnog života.

Posle smrti Simeonove 1199. godine Sava je neko vreme u obnovljenom, srpskom Hilandaru, okupljajući bratstvo. Posle pada Carigrada i uspostavljanja Latinskog carstva 1204, on se vratio u Srbiju sa očevim moštima, izmirio braću Stefana i Vukana i ostao u Studenici kao arhimandrit sve do 1217. Tada ponovo odlazi u Svetu Goru, možda povodom Stefanovog krunisanja latinskom krunom. U Nikeji 1219. godine dobija čin arhiepiskopa i status autokefalnosti za srpsku crkvu. Organizaciju srpske crkve izveo odmah po povratku iz Nikeje i Soluna, 1220, na saborima srpske zemlje i crkve, potiskujući grčke i latinske episkope i pomerajući granice istočne sfere na zapad; time je bio omogućen i viši stupanj integracije srpskog naroda na osnovama istočno-pravoslavne orijentacije. Sukob sa ohridskom arhiepiskopijom povodom dobijanja autokefalnosti u Nikeji, iste godine, nije dobio težinu raskola; prevaziđen je širokom diplomatskom akcijom Svetog Save na međunarodnom crkvenom planu - na putovanjima Savinim u Svetu zemlju i posetama istočnim patrijaršijama (1229-30, 1234-35).

Organizacija crkve u Srbiji sa pripojenim područjima postavljena je na sasvim nove osnove. Razvijena je delatnost velikih manastira; staranje o misionarskom radu stavljeno je u dužnost protopopovima. Pravno uređenje srpske crkve je konstituisano zbornikom nove, samostalne Savine kompilacije, Nomokanonom ili Krmčijom; sa ovom kodifikacijom vizantijskog prava Srbija već na početku XIII veka dobija kodeks čvrstoga pravnog poretka i postaje pravna država, u koju je ugrađeno bogato nasleđe grčko-rimskog prava. Sveti Sava je na taj način više no bilo čim drugim učinio Srbiju zemljom evropske i mediteranske civilizacije.

Charmed · Malo ~ mače ~

Naročiti značaj imalo je Savino staranje o pravoslavnosti crkve i naroda u strogo vizantijskom, ortodoksnom duhu. Monaštvo je usmereno svetogorskim putem. Staranje o monaštvu pokazuje se kao jedna od glavnih Savinih preokupacija na putovanjima po Istoku 1229. i 1234. godine. Već za Nemanje, do 1196 (kao godine njegove abdikacije), podignuto je dosta manastira u dolini Lima, Ibra, Toplice i Morave: Sv. Petra i Pavla (Bijelo Polje), Bistrica, Končul, Đurđevi Stupovi, Studenica, Sveti Nikola kod Kuršumlije i Bogorodica Toplička. Među ovim manastirima bilo je i ženskih. Iz ranijeg perioda nasleđeni su takođe neki manastiri: Stara Pavlica na Ibru, Sveti Nikola u Dabru i Sveti Đorđe u Dabru, Arilje i Gradac Ibarski (Bogorodica Gradačka). To znači da je monaška tradicija u srpskim zemljama postojala još u XI i XII veku, pa i ranije, i da je u toj tradiciji ona baza na kojoj se posle razvija srpska autokefalija. Isto tako u ovoj značajnoj mreži manastira treba gledati prenosnike i rasadnike onih monaških i književnih tradicija koje iz ohridske oblasti dolaze u srpske zemlje preko zone transmisije severno od linije Tetovo - Skoplje - Kratovo, zone u etničkom pogledu već srpske, u sferi starijih monaških kultova pčinjsko-osogovskog kraja (Prohor Pčinjski, Gavrilo Lesnovski, Joakim Osogovski). Na drugoj strani, Hilandar, van srpskog političkog i etničkog područja, nosilac je i pokretač svetosavske reforme i organizacije monaštva u Srba. Nemanjini sinovi podižu do 1243. godine i nove manastire: Žiča, Hvosno, Peć; u ovaj poslednji manastir biće premešteno i sedište arhiepiskopije posle provale Mongola i prvog spaljivanja Žiče (1284). Osim toga, Budimlja odn. Đurđevi Stubovi u dolini Lima, Morača, a u Primorju Vranjina, Prevlaka (Arhanđel) i Bogorodica Stonska. Svaki je ovaj manastir u manjoj ili većoj meri preuzeo ulogu književnog, ne samo monaškog središta. U nekima od njih moralo je još od Savinih vremena biti organizovanih skriptorija.

Sveti Sava je umro 14. januara 1235. (ili 1236) godine u Trnovu (Bugarska), na povratku sa drugog hodočašća u Svetu zemlju. Uoči toga putovanja, 1234. povukao se sa arhiepiskopskog prestola u korist svog učenika Arsenija. Mošti Savine, sahranjene najpre u crkvi Četrdeset mučenika u Trnovu, prenete su oko 1237. godine u Mileševu, zadužbinu kralja Vladislava (oko 1234-1243); tu je odmah nastao onaj značajni kult Svetog Save koji će trajati kroz srednji vek u tursko doba, i koji neće biti ometen ni spaljivanjem moštiju Savinih 1594.

U Svetu Goru je Sava otišao već pismen i formiran na delima ranohrišćanske, vizantijske i staroslovenske književnosti. Njegovi biografi ističu naročitu zaokupljenost Rastka Nemanjinog knjigom, i to svakako nije samo opšte mesto žitija. U njegovoj lektiri, kako se ona može prepoznati u delima što ih je za sobom ostavio, nalazila su se ne samo jevanđelja, apostoli i parimejnici, a pogotovu psaltir, nego i duhovno štivo prologa i paternika, Lestvica Jovana Sinajskog, besede ranovizantijskih crkvenih otaca (pre svih - Jovana Zlatoustog), kao i crkveno-pravna literatura bar u onoj verziji Zakona sudnog za koju se veli da ju je sa vizantijske Ekloge preveo još Metodije Solunski uoči moravske misije (863). Boravak u Svetoj Gori omogućio je Savi da proširi krug svoje lektire onim knjigama koje su, prirodno, morale imati naročitu ulogu u životu svetogorskih monaha. Smisao za organizovanje manastirskog i liturgijskog života govori bez dvoumljenja o Savinom širokom poznavanju liturgijske i monaške književnosti u grčkim tipicima i naročito velikim himnografskim zbornicima kakvi su oktoih, triod, minej, gde su već dokazani uzori i neposredni književni izvori onih tekstova koje je Sava napisao. Tu su i razni molitvenici sa akatistima i kanonima, čiji je uticaj na Savu očigledan. Odnos Svetog Save prema književnosti ogleda se i u njegovim manastirskim ustavima (tipicima), gde je čitanju knjiga i biblioteci dato važno mesto u duhovnom životu monaha, a možda još više - u sastavu prvih srpskih biblioteka, koje se bar donekle mogu rekonstruisati, kakva je biblioteka manastira Hilandara, osnovana kada i manastir, 1198. godine.(2)

Prva su Savina dela posvećena isposničkom i manastirskom životu: Karejski tipik i Hilandarski tipik. Po svojoj prirodi to su crkvenopravna, strogo uzevši neknjiževna dela, ali su u njima došli do izražaja neki momenti od posrednog značaja za stvaranje atmosfere u kojoj su nastajala Savina originalna i u užem smislu reči književna dela. Sem toga, i tu dolaze do svetla osobine Savinoga jezika i stila, pogotovu u onim paragrafima koji su njegova posebna interpretacija ili njegov samostalni dodatak.

Karejski tipik(3) je u osnovi prevod sa nekoga standardnog grčkog pustinjačkog, skitskog tipika. "Skit" je naročiti vid monaške isposničke naseobine, poznate i razvijene naročito u hrišćanskom Egiptu tokom IV i V veka; sama ta reč je koptskog porekla (šiit=široka ravnica) i naziv je cele jedne pustinjske oblasti u Egiptu gde su se javile prve monaške isposnice i kolonije pustinjaka. Kako veli Lazar Mirković, "po skitskom ustavu podvizavaju se i Bogu mole monasi usamljenici, koji svoje molitve vrše u ćeliji, a ne u hramu, dok oni monasi koji žive zajednički u opštežiću, vrše svoje molitve, zajednička bogosluženja u crkvi po punom ustavu bogosluženja. Za vršenje skitske službe nije potreban sveštenik, i skitska služba je sastavljena iz psalama, molitava i metanija. Iz molitava, čitanja psaltira i poklona skićana razvio se od IV stoleća oblik posebnog, usamljeničkog, skitskog bogosluženja, skitskog ustava. Za razvitak skitskih pravila mnogo je doprinela Sveta Gora, gde je cvetalo monaško usamljeništvo, a gde se javio i ovaj svetogorski skitski Karejski ustav sv. Save".(4) Taj skitski ustav je postao obrazac srpskom pustinjačkom ili eremitskom monaštvu i van Svete Gore. Odlikuje se time što težnju za usamljenošću, za pravim pustinjaštvom, koriguje udruživanjem dvojice ili trojice monaha. Po tome ustavu, usamljenik se postaje ne samo po sopstvenoj želji, nego i odlukom čitavog manastirskog sabora, pošto se procene sposobnosti kandidata za tako strog monaški podvig. Ovaj se, pak, sastoji u skoro neprekidnom postu i molitvi, mada ne i u apsolutnoj izolaciji. Zanimljivo je i veoma karakteristično da srpske isposnice u srednjem veku nisu bile stroge velikoshimničke i zatvoreničke klauzure. Ovakve su se ćelije ili "posnice" pretvarale redovno i u žarišta književnog rada: Karejska i Studenička, kasnije u XIV veku Dečanska u Belajama, Pećka u Ždrelu i druge. Sava je Karejsku ćeliju podigao u središtu Svete Gore odmah posle podizanja Hilandara, upravo radi takvoga uslovnog i duhovnog plodnog osamljivanja. Crkvicu u njoj posvetio je svom monaškom patronu, prepodobnom Savi Jerusalimskom (Osvećenom). Povlačio se u tu ćeliju više puta, a u Srbiji je po obrascu te "isihastirije" podigao Studeničku isposnicu. Tipik ili ustav ("ustavac", kako ga još zove) Sava je napisao za Karejsku ćeliju 1199. godine. Bez obzira na to što je u pitanju liturgijsko-pravni tekst, on nije lišen izvorne topline i poetičnosti, bilo da je u pitanju prožimanje teksta psalamskim i apostolskim stihovima ili pogrebnim pesmama Jovana Damaskina, bilo da je reč o izrazima bratskoga obzira i ljubavi prema podvižniku koji će živeti u strogim uslovima ćelije.

Charmed · Malo ~ mače ~

Hilandarski tipik(5), iz iste godine (1199), ali posle Karejskog, namenjen je Hilandaru, a sastavljen kao prevod i adaptacija uvodnog dela grčkog Evergetidskog tipika iz Carigrada. Carigradski manastir Svete Bogorodice "Evergetide" (Dobrotvorke) osnovao je još 1049. godine neki Pavle, Carigrađanin, na svojoj baštini, nasleđenom pustom imanju van zidova Carigrada. Manastir je unapredio tek Pavlov učenik Timotej, koji je podigao hram Bogorodici Dobrotvorki i druge crkve u kompleksu te obitelji, podigao i ćelije za stanovanje monaha, opremio i ukrasio manastir; u drugoj polovini XI veka napisao je i tipik za svoj manastir, kasnije dopunjen i prerađen (sredinom XII veka). Tu verziju Evergetidskog tipika imao je pred sobom Sveti Sava kada je redigovao tipik za svoj manastir Hilandar. On je preveo samo neke delove; nije uzeo tzv. sinaksar, u kome je raspored i pravilo bogosluženja tokom godine, već samo uvodni deo ili "prolog", sa propisima za ustrojstvo i život manastira; pa i tu nije preveo sve glave, već samo neke (istina, veći deo), dodajući sa svoje strane nove i drukčije odredbe prilagođene potrebama Hilandara. Lazar Mirković postavlja pitanje, zašto je Sveti Sava preveo baš prolog tipika Evergetidskog manastira za ustrojenje reda i života u Hilandaru, i objašnjava: "Nemanja je za svoga bavljenja u Carigradu na neki način došao u vezu sa ovim manastirom; Nemanja i Sava bili su dugi ktitori ovoga manastira, jer su mu davali mnoge priloge činili dobročinstva; Sava je ovaj manastir nazivao svojim, na svojim putovanjima u Carigrad svraćao je u ovaj manastir, i svakako mu se svideo red i način života u ovom manastiru".(6) U svakom slučaju, to je u ovoj Savinoj verziji prvi tipik jednoga velikog srpskog opštežića, po kome će se upravljati uglavnom i drugi srpski manastiri: sa manjim prilagođavanjem, Sava je isti tipik propisao i manastiru Studenici 1208. godine: to je Studenički tipik.(7)

Hilandarski tipik sadrži propise za duhovni život u manastiru i organizaciju raznovrsnih službi manastirske zajednice, opštežića. Kinovijski (opštežiteljni) manastiri organizovani su kao čvrsta zajednica duhovnog života i materijalnog privređivanja, bez lične svojine i na principu bezuslovne poslušnosti i stroge podele rada. Manastirom upravlja iguman sa širokim ovlašćenjima, ali u dogovoru sa saborom staraca. Svaka funkcija je u manastiru "služba" i svaki rad "poslušanje", pa ni vlast igumana nije mogla da bude neograničena. Pored dužnosti da se o svemu dogovara sa starcima, iguman se morao oslanjati i na druge manastirske funkcionere: ekonoma, eklisijarha, dohijara i dr. Igumane većih manastira biraće potom kralj i arhiepiskop zajedno, iz čega proističe ne samo visok društveni ugled ovog zvanja nego i status monaštva i manastira u srednjovekovnoj Srbiji, kakav je izgradio Sveti Sava i organizaciono postavio svojim tipikom. Svi su monasi morali strogo poštovati svoja tri zaveta - devičanstva, siromaštva i poslušnosti. Međusobni odnosi su bili pod duhovnim i discipliniranim nadzorom igumana odnosno duhovnika, pri čemu se naročito nastojalo da se odneguje duh ljubavi i pomoći. Staranje o bolesnima dovelo je i u srpskim manastirima do stvaranja prvih pravih, mada zatvorenih bolnica.

Savina verzija tipika za manastir Hilandar govori dosta o njegovom razumevanju za posebne navike, običaje i mogućnosti Srba u sredini svetogorskoga monaštva; ima tu odstupanja od prestrogih pravila posta i bogosluženja, a upadljivo je isticanje načela bratske ljubavi u većoj meri nego što ga ima Savin evergetidski izvornik. Stil kojim je ovaj tipik pisan ni u grčkoj verziji nije suv i neknjiževan, ali u Savinoj interpretaciji i naročito u njegovim dodacima dobija svežinu darovite ekspresivnosti i obogaćenog jezika. Nema nikakve sumnje da je u njemu prepoznatljiv pisac Žitija svetog Simeona; više od toga, mora se pomišljati na izvestan uticaj ovoga teksta na hilandarske autore XIII i XIV veka (Domentijan, Teodosije, Danilo i dr.), ali taj odnos do sada nije bio predmet istraživanja.

Crkvenopravnim delima pripada u punom smislu reči Savina kodifikacija nomokanonskog prava, Krmčija.(8) To je zbornik državnih ("građanskih") zakona i crkvenih pravila ili kanona, sa tumačenjima čuvenih vizantijskih kanonista, koja su i sama bila svojevrsni izvor prava. Kao i vizantijski nomokanoni, sa tumačenjima ili bez tumačenja, i srpska svetosavska Krmčija je predstavljala kapitalni izvor i spomenik prava; u srednjovekovnoj srpskoj državi, to je izvor prvog reda kao "božansko pravo"; tek posle toga dolazi, na primer, zakonodavstvo srpskih vladara uključujući i Zakonik cara Stefana Dušana. Pitanje autora srpske Krmčije sa tumačenjima, međutim, do sada nije definitivno rešeno, ali je dilemu: da li je sastavljač i prevodilac Nomokanona Sveti Sava ili je taj prevod delo drugih, starijih i ne srpskih slovenskih autora - Sergije Troicki rešavao veoma kategorično u prilog Savinog autorstva. Time, doduše, nije do kraja razjašnjena Savina uloga u sastavljanju ovog kodeksa ukoliko je reč o tome ko je neposredno preveo grčke tekstove koji su ušli u ovaj Nomokanon, ali nema razloga da se sumnja u tezu da je Krmčija u svojoj konačnoj formi nastala trudom Svetog Save u Solunu 1220. godine, na povratku iz Nikeje u Srbiju i radi organizovanja nove autokefalne srpske arhiepiskopije. Savina je inicijativa i staranje oko izrade ove kompilacije, a prevod je verovatno delo raznih autora, i starijih i Savi savremenih. Bitno je, međutim, da je izbor ove Krmčije jedinstven: nema ga u sačuvanoj grčkoj rukopisnoj tradiciji. Sa svoje strane, opet, izbor je u crkvenopolitičkom pogledu veoma karakterističan, jer se suprotstavlja u to vreme važećim pogledima na odnose crkve i države u Vizantiji i obnavlja neka starija shvatanja, kojima se insistira na suverenosti božanskog zakona.

Liturgičke propise sadrži Ustav za držanje psaltira, koji je Sava preveo sa grčkog, ili je i ovde, kao u slučaju nomokanonskog zbornika, bio samo pokretač i organizator pa i nadzornik prevođenja.(9)

Književnosti se potpuno približilo Savino Pismo igumanu Spiridonu, upućeno sa jednog od dva Savina putovanja u Svetu zemlju, verovatnije sa drugog. To je prvo delo epistolarnog žanra koje se sačuvalo u staroj srpskoj književnosti. "Sa puno osećaja i čežnje prema otadžbini u dalekom svetu i brige za stvari u otadžbini, piše sv. Sava ovo pismo Spiridonu, izveštava ga o sebi i svojoj pratnji, kako su se poboleli na putu, kako su se poklonili sv. mestima, kuda namerava još da putuje, i uz pismo šalje mu darove: krstić, pojasac, ubrusac i kamičak. Krstić i pojasac polagao je sv. Sava na grob Hristov, i otuda ovi darovi dobijaju veću vrednost. Ubrusac je možda sv. Sava našao u Jordanu".(10)

Prava se književna priroda Savina otkriva, međutim, tek u njegovim žitijnim i pesničkim sastavima. Svaki u svom žanru, oni stoje na počecima razvoja odgovarajućih književnih rodova u osamostaljenoj srpskoj literaturi.

U Hilandarskom tipiku je Kratko žitije svetog Simeona Nemanje,(11) osnivača (ktitora) manastira Hilandara, koje se ograničilo samo na istorijat Simeonovog dolaska u Svetu Goru i sažeto kazivanje o njegovoj smrti. Tekst je sastavljen odmah posle smrti sv. Simeona, 1199. ili 1200. godine. Po svome žanru, ovo kratko žitije je samo jedna žitijna beleška, kojom se fiksira dan "spomena svetog". Razvijeno žitije Sveti Sava piše tek u uvodu Studentskog tipika, u Studenici 1208. godine.(12) Žitije svetog Simeona pisano je kao ktitorsko žitije osnivača Studenice, po svim pravilima ovoga žanra vizantijske književnosti. Žitije je jedan od osnovnih proznih žanrova u Vizantiji naziva se još i "hagiografija", životopis svetoga.(13) Razvoj ovoga žanra ima svoju zanimljivu i složenu istoriju i specifičnosti, ne samo prema kategoriji svetoga o čijem se životu i podvigu piše nego čak i prema nacionalnoj žitijnoj tradiciji, koja se tokom vremena stvarala u pojedinim pravoslavnim narodima. To se mora imati u vidu i prilikom razmatranja Savinog Žitija svetog Simeona. Čitava žitijna književnost je bez obzira na svoje regionalne ili nacionalne posebnosti u nečemu ipak jedinstvena. Jedinstvena je u ideološkom pogledu: svako žitije služi stvaranju ili širenju kulta određenog lica, a ovaj kult je živa uspomena na činjenicu jednoga moralnog preobražaja, jedne uspešne realizacije Hristovih zapovesti i jevanđelskih ideala. Žitije je stoga nužna dopuna i produženje Biblije. Svetac je dokaz da se može živeti i umreti hrišćanski, a ujedno ilustracija kakvim duhovnim snagama i dobrima raspolaže čovek koji je sebe potpuno podvrgao zakonu Hristove vere. Žitije saopštava odlike i vrline jedne ličnosti. Ukoliko je to sasvim određena istorijska ličnost, žitije svoj sadržaj gradi na podacima istorije ili legende o toj ličnosti i može da služi kao istorijski izvor prvog reda. Ukoliko nije u pitanju istorijska ličnost, žitije daje karakteristiku jednoga tipa svetosti. I u jednom i u drugom slučaju ono je hagiološki usmereno.

Ovaj ideološki momenat je od bitnog značaja i za poetsku strukturu žitijnog žanra. Nju obeležava izvestan metafizički istorizam. Žitije prati tok svečevog života, posmatrajući ga u jednom metafizičkom aspektu, otkrivajući ono što je važno za ocrtavanje svečevog religioznog, "večnog" lika. Zato su biografski podaci sa stanovišta žanra sporedni, ponekad i nevažni. Kada se i daju, oni imaju karakter opšteg mesta, kao biografija tipa više negoli biografija ličnosti. O rođenju se govori samo ako je ono obeleženo kakvim znamenjem potonjeg svetaštva; o detinjstvu - samo u njegovim vrlinama; o poreklu - ako je "od dobra korena još bolji izdanak"; pohvala svečevog zavičaja ističe, obično, hagiološke tradicije jedne zemlje ili rodnoga mesta svečevog, opet sa ciljem da se ukaže na Božju blagodet i božansko proviđenje, i na to kako ništa u ovom životu, a pogotovu u nicanju jednoga svetog čoveka, nije slučajno. Taj momenat providencijalnosti, božanske brige i plana o svetom čoveku, bitan je i za priču o školovanju, braku, opredeljenju za podvig. Sam svetački život i smrt, kao i posmrtna čudesa, treba da navedu čitaoca na misao da je Bog "slavan u svetima svojim" (Ps. 67, 36). Međutim, u okviru ove osnovne ideološke strukture žitije može da bude prilagođeno konkretnim ličnostima i okolnostima, a može da ponese i pečat književnih sposobnosti i darovitosti svog pisca. Otuda velike razlike i pored tipoloških sličnosti u okviru ovog žanra.

Charmed · Malo ~ mače ~

Svako žitije ima svoju kultnu, obrednu funkcionalnost, bilo u okviru liturgijskog čina ili u sastavu monaške, manastirske obrednosti. Time se objašnjava i unutrašnja diferenciranost ovog žanra, gde se kao podžanrovi izdvajaju, pored opširnog ("prostranog") žitija i kratkog žitija, još i prološko žitije, sinaksar, stihovno žitije, mučenije ili stradanije i drugo. Stoga se i o žanru biografskih tekstova stare srpske književnosti ne može govoriti van autentičnog sistema srednjovekovnih žanrova. Bez obzira na sve osobenosti, koje, videli smo, mogu da formiraju i svojevrsni nacionalni lik jedne grupe žitija (to je upravo slučaj sa srpskim vladarskim žitijima, srpskom "dinastičkom istoriografijom" odn. "biografijom", svaka je srpska "biografija" čvrsto uklonjena u sistem vizantijsko-slovenskog žitija i mora se posmatrati u okviru tog sistema. Tipološka raznolikost žitija, poznata, uostalom, i u vizantijskoj književnosti, ne protivreči žanrovskoj suštini žitijnog dela. Štaviše, žitije kao žanr ima važnu osobinu, da nije uvek jednostavan, osnovni ili primaran žanr: često tekst žitija obuhvata i neke druge književne oblike i vrste. Kao prozni žanr, na primer, on može sadržavati i delove koji pripadaju kakvome pesničkom žanru (pohvalu, pesničko moljenje, plač) ili nekome drugom proznom žanru kao karakterističnom retorskom obliku (na primer, slovo ili besedu). Mogućnosti kombinovanja su u okviru opšteg žanra žitija veoma velike, tipologija žitija je veoma bogata.

Ovaj pogled na opšte odlike vizantijsko-slovenskog žanra hagiografije činio nam se neophodan kao pristup Žitiju svetog Simeona od Svetog Save zbog izvesne težnje u srpskoj književnoj istoriografiji, da se sve srpske biografije u izvesnoj meri izdvoje iz žitijnog žanra, pa čak i suprotstave tom žanru kao nešto bitno drukčije, i uvek navodno svetovnije, laičkije. Ne ulazeći ovde u raspravu tog pitanja,(14) mora se istaći da Savino Žitije svetog Simeona nije izuzetak iz žanra žitija ni po formi ni po idejama i poetici teksta. Usredsređen na monaški lik Simeonov, Sava je stvarne biografske podatke iz života Nemanjinog podredio ideji odricanja od prestola, moći i veličine u ovom svetu radi nebeskog carstva. Simeon je prikazan kao dramatičan primer odricanja, osnovne jevanđelske pouke i temelja svake, a pogotovu monaške duhovnosti. Stoga je i uobičajeni retorski uvod u Savinom žitijnom delu spojio elemente biografske predistorije (osvajanja, tekovine Nemanje vladara) sa elementima retorične pohvale svetome, čija se veličina gradi na protivrečnosti samoodricanja. Tek za ovom pohvalom sledi kazivanje o monaškim podvizima Simeonovim i o njegovoj smrti. To je glavni biografski deo Žitija, koji se ne završava pohvalom već molitvom Savinom, obeleženom snažnim poučnim i propovedničkim tonom.

Vrlina je Savinog Žitija svetog Simeona neposredno i jednostavno, odmereno pričanje bez razvijene retoričnosti, u kome se prepoznaje bliski svedok i pratilac, učesnik u životnim zbivanjima Simeona Nemanje, Nemanjin sin. Opis Simeonove smrti, sav u smenjivanju slike i dijaloga, uzdržan i uzbuđen u isti mah, spada u najlepše stranice stare srpske književnosti. "Biografiju Nemanjinu Sava je napisao za monahe, ne za svetovnjake", napominje s pravom Milan Kašanin. "Namenjena bratstvu manastira koji je Nemanja osnovao i u kome je i sam živeo u prvo vreme kada se zamonašio, Nemanjina biografija, ovakva kako ju je njegov sin Sava sastavio, neposredna je kao usmena priča i intimna kao dnevnik". Kašanin zaključuje da "nijedan naš stari životopis nije tako malo svečan i tako malo retoričan, nije tako srdačan i čovečan kao Nemanjin životopis koji je sastavio sv. Sava".(15)

Žitije svetog Simeona ima i svoje književne izvore. Verovatno je da je Sava pravi autor Nemanjine osnivačke Hilandarske povelje iz 1198. godine;(16) "autobiografski" elementi povelje imali su svoje mesto i u genezi Savinog žitija. Još važniju i neposredniju ulogu odigrala je druga Hilandarska povelja, Stefana Nemanjića iz 1200-02. godine, čiju je kompoziciono-biografsku i retorsku shemu Sava iskoristio za konstrukciju svoga žitija.(17) Stefan je u arengi i naraciji ove povelje, čiji je original i danas u Hilandaru, izložio život prvoga hilandarskog ktitora, sv. Simeona, u istorijskom i alegorijskom svetlu, na izuzetno pesnički način. U prvom planu su svetogorski dani sv. Simeona. Motiv raja, koji je razvijen u Stefanovoj povelji, nadahnuo je potom i mnoga dela stare srpske umetnosti,(18) a otkriva duhovnu stvarnost Svete Gore ne samo u viziji svog autora i izdavača nego i Save. Stvaralačka uloga povelja, njihovih uvodnih delova (arenge) i naracije, u nastanku vladarskih žitija, specifičnost je srpske hagiografije.(19) Povelja se, naime, kao dokument pravnog karaktera odlikovala nekim posebnim književnim elementima upravo u svom uvodnom delu. Tu se kriju, u stvari, dva žanra. Bliži je poslaniju, a sa vrlo mnogo ispovedništva i autobiografije onaj deo povelje koji se zove naracija (ekspozicija). Autobiografska kazivanja izdavača povelje, najčešće vladara, mogla su da budu saopštena u vidu izvanrednih poetskih slika, kao na primer već pomenutoj Stefanovoj povelji Hilandaru ili znatno kasnije u povelji Stefana Lazarevića Hilandaru iz 1404-05. Međutim, za staru srpsku književnost važnije su arenge. Arenga je uvod povelje, nimalo pravnog sadržaja, već poseban književni žanr, u kome dolazi do izražaja duhovna, ideološka motivacija (i samo utoliko pravna zasnovanost) povelje, oblikovana u poetskom duhu. Ono po čemu se stara srpska arenga razlikuje od arenge u vizantijskim poveljama, veći je uticaj psaltira na stil arenge, zato i prisustvo mnogih pesničkih elemenata, tropa i simbola. Stvaralačka uloga povelja se da objasniti jedinstvom motivacije i ideja: srpske povelje i vladarska žitija objedinjeni su na jednom dubljem planu identičnošću vladarske ideologije: vladar je u svojoj providencijalnoj ulozi opravdan tek posvećenjem, tek potpunim podređivanjem božanskoj volji. Božansku harizmu na sebi vladar dokazuje odgovarajućim, "bogodoličnim" ponašanjem, bogougodnim delima i poslušnošću crkvi, a najviše sposobnošću da se odrekne svega i da se posveti duhovnim podvizima, u kojima se ispoljava njegova prava, "besmrtna" moć. Otuda prirodno mesto povelja u genezi žitijnog žanra u Srba kada je reč o vladarskoj biografiji, upoređenoj, ponekad, i sa starim ruskim "kneževskim žitijima", u kojima je takođe dosta posebnih odlika.

Smisao Savinog žitijnog stvaranja potvrđuje se i dopunjuje službom svetom Simeonu,(20) izrazito kulturnim, liturgijskim sastavom, koji se sasvim podređuje poetskim zakonima složenog vizantijskog žanra akolutije, sastavljenog od stihira, tropara, kanona, kondaka, ikosa i drugih pesničkih oblika u utvrđenom liturgijskom poretku. Služba je glavni i po prirodi veoma složen žanr liturgijskog pesništva u Vizantiji i među pravoslavnim Slovenima. Tako se naziva jedna književno-liturgijska celina, koja predstavlja pesnički žanr složen iz većeg broja liturgijskih pesama, molitava i obrednih struktura u strogo utvrđenom poretku i ritmu. Osnova službe je kolektivni ritual; ona je liturgički fenomen, a u isto vreme književna celina. Njom vlada tzv. "latreutički" momenat, momenat "služenja" Bogu ili svetome, a služenje je odavanje dostojne pošte i proslavljanje onoga koji je predmet kulta. To, dakle, nije prosta "glorifikacija", kako se ponekad kaže, već višeslojan i višeznačan vid ispoljavanja religioznog osećanja. U religioznom smislu govori se posle ovoga o jednom još suptilnijem momentu, harizmatičkom ili blagodatnom momentu, koji prema teološkom tumačenju predstavlja ostvarivanje odnosa između božanskog i ljudskog u aktu služenja, i to dejstvom samog Boga, izlivanjem njegove milosti na ljude. Objektivno, i jedno i drugo, zajedno sa trećim, didaktičkim ili poučnim momentom, čini kompleksan religiozni izraz kojim se potvrđuje pripadnost jednoj zajednici ideje i života, njeno vidljivo obeležje.(21)

Charmed · Malo ~ mače ~

Savino himnografsko delo, stoga, ne može se razumeti kako treba bez uvažavanja ovih okolnosti ne samo formalnog nego još više od toga semiotičkog karaktera. Njegova značenja i čitava književna struktura leže u modelu vizantijske službe. A tu je zastupljen bezmalo sav repertoar žanrova liturgijskog pesništva. Služba se stvarala tokom dugog vremena od više stoleća, a nastavlja se na tradiciju stare hrišćanske liturgije odnosno organizovanog molitvenog okupljanja sa čitanjem iz Svetog pisma, molitvama i pevanjem. Ona se razvija postupno, akumulacijom i odbirom tekstova, mnogo više nego prostom zamenom jedne strukture drugom. Prvobitnu jevrejsko-hrišćansku i monašku strukturu bogosluženja, koja se izgradila uglavnom oko klasične jevrejske psalmodije, ugrađivale su se nove tvorevine, nove molitve i pesme, tako da je građevina rasla i čitavo bogosluženje dobijalo u svojoj složenosti i obimu. Prvobitno jezgro, tekst psalama i biblijskih oda, sa čitanjima iz Svetog pisma i obaveznim molitvama i besedom, ostali su i dalje okosnica bogosluženja, ali popunjena i ponekad upravo pretrpana novim tekstovima, pesmama i molitvama novih crkvenih pesnika. Prema svojoj obrednoj funkciji, služba može da pripada određenim ciklusima ili krugovima crkvenog rituala, po kalendarskom redu za pokretne i nepokretne praznike. Ona može da bude i prigodna. U svakom slučaju, najčešće je vezana za kult svetoga ili praznika, i tada se komponuje od tekstova iz raznih liturgijskih knjiga po strogo utvrđenom pravilu, izloženom opet u knjizi, koja se zove tipik.

Među primarnim pesničkim žanrovima iz kojih se sastoji složeni žanr službe, pa i sastav Službe svetom Simeonu, izdvajaju se tri osnovna: tropar, stihira i kondak. Tropar je kraća crkvena pesma, od nekoliko stihova ili kolona, čiji naziv upućuje na pevanje ( modus pevanja). Crkveno pesništvo je namenjeno pevanju, ono se poje, pa su i oblici crkvenih pesama, njihova poetska struktura, podređeni toj svojoj funkciji. U načelu, pesma je i melodijski organizovana tako da se njeni stihovi ili koloni (ritamski nizovi) javljaju u isto vreme i kao melodijski odseci.(22) Tada se pisana pesma peva po utvrđenoj melodiji, čija je simbolična oznaka data uz svaku pesmu ("glas"). Tropar je žanr koji se odlikuje pohvalnim, proslavnim karakterom: u njemu se proslavlja praznik ili spomen svetoga. Razlikuju se, prema temi i liturgijskom mestu ili funkciji, čitav niz podžanrova tropara (vaskrsni, otpusni, bogorodični itd.). Stihira je strogo vezana za druge tekstove, u načelu za stihove iz psalama; ne razlikuje se od tropara, osim po tome svom kontekstu, po nešto većem obimu (mada ne uvek) i po drugoj melodijskoj formuli. Ni stihira nije jednostavan žanr; podžanrovi stihire su podobni, samopodobni, samoglasni i dr. Kondak je prvobitno velika i složena pesma, sirijskog prekla, a sada po jedna manja strofa, povezana sa drugim žanrom - ikosom, koji je pesničko-retorska varijacija na temu kondaka, a ovaj himnično proslavlja sveca ili događaj. Kondak sa ikosom gradi složenu pesničku strukturu akatista, dok se tropari sa irmosom na teme iz devet ili osam biblijskih pesama (oda) slažu u kompleks kanona (počev od VIII veka). U osnovi biblijskih oda leži providencijalna i mesijanska ideja. Otuda je osnovna tema svakog kanona spasenje, ostvareno u svetosti onoga koji se proslavlja službom ili u događaju samoga iskupljenja Hristom.

Savina Služba svetom Simeonu pripada po svim svojim osobinama tome vizantijskom pesničkom žanru i ima sve glavne elemente te razvijene strukture. U celini služi liturgijskom kultu (ne prostoj "glorifikaciji") sv. Simeona. Karakterističan je i jedan posebni književni izvor i uzor Savine službe: to je minejska Služba svetom Simeonu Stupniku (1. septembra). Neke večernje stihire su preuzete i prilagođene za službu Simeonu Srpskom, verovatno zbog hagiološkog tipa kome pripadaju obojica Simeona, prepodobnih podvižnika na višem stupnju odricanja i "velikog anđelskog lika". Ali su to ipak i dva diferencirana tipa, pa nije slučajno što je podudarnost samo u malom, najmanjem delu službi. Sve ostalo je u Savinoj službi originalno, razume se u onom smislu u kome se uopšte može govoriti o originalnosti u srednjevekovnom vizantijsko-slovenskom pesništvu: kao izvorno nadahnuće i osećanje, i otuda proširivanje i obogaćivanje već utvrđenog, standardnog repertoara stilskih izraza i oblika na srpskoslovenskom jeziku.

Ne zna se tačno kada je Služba sastavljena. Ako je tačno kazivanje Domentijana, Sava je ovu službu sastavio delimično još u Hilandaru 1200. godine, o prvom godišnjem pomenu svetoga. To bi bili "kanoni i stihire"; verovatno samo neki elementi za kanon i večernju službu. S obzirom na "studeničke" motive, mora se ipak pomišljati na to da je ona konačno sastavljena tek po povratku Savinom u Studenicu oko 1207. godine. U svakom slučaju, Služba svetom Simeonu je prvo srpsko književno delo ovog žanra. Njome započinje niz liturgijskih celina u kojima je motivisan i formiran kult svetih vladara dinastije Nemanjića i svetitelja srpske autokefalne crkve. Ta služba, po svima svojim poetskim obeležjima u vizantijskoj tradiciji, pravi je početak srpskog pesništva, u kome će se bogatom topikom i stilom vizantijske himnografije odnegovati sopstveni pesnički jezik srpske literature srednjeg veka.

Charmed · Malo ~ mače ~

SVETI SAVA, SABRANI SPISI

Hilandarska povelja Simeona Nemanje

Iskoni stvori Bog nebo zemlju i ljude na njoj, i blagoslovi ih i dade im vlast nad svim stvorenjem svojim. I jedne postavi careve, druge knezove, druge gospodare, i svakome dade pasti stado svoje i čuvati ga od svakoga zla koje nailazi na nj. Zato, braćo, Bog premilostivi utvrdi Grke carevima, a Ugre kraljevima, i svaki narod razdeli, i zakon dade i naravi ustanovi, i gospodare nad njima, po običaju i po zakonu rasporedivši svojom premudrošću.

Stoga po mnogoj svojoj i neizmernoj milosti i čovekoljublju darova našim pradedovima i našim dedovima da vladaju ovom zemljom srpskom, i Bog svakojako upravljaše na bolje ljudima, ne hoteći čovečje pogibli, i postavi me velikoga župana, narečenoga u svetom krštenju Stefana Nemanju. I obnovih svoju dedovinu i većma utvrdih Božjom pomoću i svojom mudrošću, danom mi od Boga, i podigoh propalu svoju dedovinu i predobih: od morske zemlje Zetu i sa gradovima, a od Arbanasa Pilot, a od grčke zemlje Lab sa Lipljanom, Dubočicu, Reke, Zagrlatu, Levče, Belicu, Lepenicu. I Božjom pomoću i svojim trudom to sve pridobivši, pospešenjem Božjim, pošto je moja vladavina odasvud primila mir i tišinu, počeh podsticati misao svoju i poučavati um svoj da želim i da se brinem za dušu svoju, u koji ću broj biti ubrojan u dan strašnoga suda, i kako bi mi bilo moguće primiti anđelski i apostolski obraz, i posledovati Vladičinim rečima: "Uzmite jaram moj na se i naučite se od mene, jer sam krotak i smeran srcem; jaram je moj blag i breme moje je lako".(1)

Kada je prošlo mnogo vremena, Vladika moj premilostivi ne previde moljenja stvorenja svoga, no kao štedri trudopoložnik i nagraditelj, koji reče prečistim svojim ustima: "Ne dođoh prizvati pravednika, no grešnike na pokajanje",(2) i pošto mi se po milosrđu njegovu iznenada ukazalo pogodno vreme, i sve ovoga sveta, čast i slava dođe mi kao ništa, i sva krasota ovoga života i divan izgled, pokaza mi se kao dim, a Hristova ljubav sve više se vezivaše za mene, makar i nedostojnog, ja odmah ostavih vladavinu moju i sve moje, različno moje, pošto se tako izvolelo Hristu i presvetoj Gospođi Bogorodici. I udostoji mene grešnoga svoga jarma blagoga i satvori me zajedničara časnog i anđelskog i apostolskog obraza maloga i velikoga. Kada se ovo svršilo sa mnom, pošto se ovako ustrojilo, ostavih na prestolu mojem i u Hristom darovanoj mi vladavini ljubljenoga mi sina Stefana, velikoga župana i sevastokratora, zeta Bogom venčanoga kir Aleksija, cara grčkoga. I makar i nedostojan da se narečem sluga Hristov Simeon monah, blagoslovih ga svakim blagoslovom, kao što blagoslovi Isak Jakova sina svojega, da on napreduje u svakom delu dobrom u vladavini svojoj, i da bude dobrosrdan prema krstijanskom svetu, i da se brine za crkve i za one koji služe u njima, i da ne bude nikako zazoran od Tvorca svih i Gospoda.

A posle ovoga, voljom Vladike moga Isusa Hrista, kao što objavljuje Pismo: "Nijedan prorok nije primljen u svome otačastvu",(3) poče se podizati misao moja da napustim poznate moje i decu i nađem neko mesto, i da tu dobijem spasenje. I ne ostavi mene Vladika moj, ni moje želje, jer se još više raduje zbog grešnika koji se kaje.(4) Iziđoh iz otačastva svoga u Svetu Goru, i nađoh manastir nekada bivši, zvani Hilandar, Vavedenje svete i preslavne Vladičice naše Bogorodice, gde ne beše kamen ostao na kamenu, no sasvim razvaljen. I potrudivši starost svoju, uz pomoć sina mi velikoga župana Stefana, udostoji me Vladika moj da mu budem ktitor. I delove njegove uništene potražih i obnovih ga po volji Vladičice Bogorodice, i pošto isprosih parike od cara u Prizrenu, dadoh od njih manastiru u Svetoj Gori Svetoj Bogorodici, Tetivlju, Trnje, Retivštica, Trnovac, Hoča i druga Hoča i trg tu, i dva vinograda tu nasadih; i 4 pčelinjaka: jedan u Trpezama, drugi u Dabšoru, treći u Goliševu, četvrti u Paricima, a za svakim pčelinjakom po dva čoveka; i planinu Bogaču; a od Vlaha, Radovo sudstvo i Đurđevo, a svega Vlaha 170. I dadoh od stoke što sam mogao, i u Zeti kobile i soli 30 merica. I ako ko od manastirskih ljudi ili Vlaha pobegne pod velikoga župana ili kod koga drugog, da se opet vraćaju; ako li od županovih ljudi dođu u manastirske ljude, da se opet vraćaju. I sve što dadoh manastiru u Svetu Goru, da ne treba ni mome detetu, ni mome unučetu, ni mome rođenome, ni kome drugome. Ako li ko ovo izmeni, da mu Bog sudi i da mu je sveta Bogorodica suparnica na strašnom sudu onom i ja grešnik Simeon.

Charmed · Malo ~ mače ~

Karejski tipik 1199.

"Početak je mudrosti strah Gospodnji, razuma su dobra svi što tako tvore".(1) Kao što kaže veliki apostol Pavle:

"Što oko ne vide, ni uho ne ču,
niti na srce čoveku ne dođe,
ugotova Bog onima koji ga ljube".(2)

I zato, slušajući ovo, svaki koji hoće da se spase treba da se podvizava, da ide uskim i tesnim putem.(3) Jer put je kratak, braćo moja ljubljena, kojim hodimo. Dim je život naš, para, zemlja i prah; za malo se javlja i brzo nestaje. Mali je trud života našeg, a veliko i beskonačno dobro kao nagrada.

Stoga i ja, od svih poslednji i grešniji, svagda slab i trom za podvizavanje duhovno, došavši u Svetu Goru nađoh bogoizabrana svetila gde na razne načine hitaju na podvig duhovni. Te i ja, ukrepivši svoju nemoć, potrudih se koliko mi snaga dozvoljavaše, podigoh manastir sveti, dom presvete Vladičice naše Bogorodice, Prisnodeve Marije, svetoga opštežitija, i ćelije mi dovoljne u Karejama, gde da prebivaju iguman i sva bratija kada dolaze.

Potom, opet, podigoh i ovde u Orahovici mesto za tihovanje, svetog i prepodobnog oca našeg Save, za stan dvojici ili trojici, po rečima Gospodnjoj: "Gde su dvoje ili troje sabrani u ime moje, tu sam ja među njima".(4) Zato ovu zapovest dajem, svi da znaju: ni prot nema vlasti nad tom ćelijom, ni iguman svetoga našeg manastira, niti ko drugi od bratije da ne uznemirava onoga koji živi u ovoj ćeliji svetog Save. I što se nalazi u toj ćeliji, bilo vino, bilo voće, da ne uzima naš manastir ništa od toga, niti iguman drugima da ne daje, već naprotiv, da se tu daje iz našeg manastira radi spomena, sveća svetom Savi, ulja 60 litara.

A o svemu drugome na volju ostavljam igumanu i svoj bratiji; ako čime budu mogli da pomognu bratu koji živi u ćeliji ovoj, verujem u Boga da vam neće nedostati pregršt brašna ni čanak ulja, ako i moju makar i grešnu molitvu, hoćete da imate u pomoć sebi. Jer onaj koga ja ostavim posle smrti svoje u toj ćeliji, on da prebiva do kraja života svojega nezamenjen ni od koga.

Potom, pak, dajem ovakvo pravilo da se primenjuje, da se skupe iguman svetoga toga manastira i sva bratija, i da biraju muža bogobojažljiva, koji je podoban da živi u ćeliji u mestu tom. Ili ako bude ko - kao iguman, ili neko drugi od onih što su služili u mestu tome svetome, da se šalje u to mesto, i on svaku slobodu i vlast da ima nad tom ćelijom, kao što i gore pisasmo. A manastir, ni iguman, da nema nikoje vlasti nad ćelijom tom. Niti, pak, za mito da se ne postavlja neko u ćeliji toj, nedostojan pravila duhovnog.

Ovaj, pak, ustav propisujem u ćeliji toj, da drži koji hoće da živi u njoj. Ponedeljkom, i sredom, i petkom - niti ulja jedi, niti vina pij; a u utorak i u četvrtak - ulje jedi i vino pij. I u svih ovih pet dana jedanput dnevno da jedeš. U subotu, pak, i u nedelju - ribe, i sir, i sve drugo; i dvaput dnevno jede se.

A u post veliki, subotom i nedeljom jedi ulje i vina kušaj; a u druge dane - ni vina, ni ulja.

A za post Rođenja Hristova - kao i u druge dane što propisasmo, neka i tada bude isto.

A u post svetih apostola, da jede isto kao i u druge dane obično što propisasmo.

U pojanju da se drži ovakav ustav: jutrenja i večernja - kao što je običaj, na jutrenji preko cele godine da se poju po 3 katizme psaltira, a navečernji "Ka Gospodu, kada" bez tropara.

Časove pojemo razno. Prvi čas sa jutrenjem bez psaltira. Na trećem času, i na šestom, i na devetom, pevamo po 3 katizme psaltira, sa metanijama, kao što imamo običaj. Na svakom početku, na "Priđite, poklonimo se", po 3 metanije. I opet, kad se završi psalam i kaže "Aliluja", po 3 metanije. Bilo na večernji, bilo na metimonu, bilo za vreme čitanja psaltira, bilo na časovima, bilo na polunoćnicama, na svakoj službi kad se služe kraj, tamo gde se kaže "Bože, budi milosrdan prema nama i blagoslovi nas" - po 12 metanija.

A polunoćnica se poje u crkvi sa "Blaženima", i tri katizme, i kanon Bogorodici. A što ostane od psaltira, to izgovori bilo danju, bilo noću, samo da se ispeva psaltir za dan i noć.

U subotu uveče biva, po našem običaju, agripnija. A ovo pojemo na agripniji: pošto se kaže "Trisveto" i "Pomiluj me, Bože", potom pojemo kanon agripnije. I potom se čita jedna glava tetrajevanđelja. Ako li bude nemoguće, da prepolovi. I potom se počinje služba jutrenje. Otpojavši posle Šestopsalmija "Bog Gospod", a onda otpojavši 3 katizme, i četvrtu katizmu "Blaženi" sa pripevom "Anđela sabor"; potom sedilne, potom čtenije, i posle ovog Stepena, "Sve što diše", jevanđelje, po jevanđelju "Vaskrsenje Hristovo" i potom "Pomiluj me, Bože" i pesme zajedno da poje sam. I potom kanon vaskrsni, kao što imamo običaj, i svetom - ako imaš. I potom se završava, kako je i red.

O svetim i božanstvenim liturgijama: prema mogućnosti da se služe.

A u Gospodnje velike praznike treba da pazimo na pojanje i bdenije noćno, sećajući se reči koja veli: "Bdite i molite se, da ne padnete u napast; jer duh je bodar, a telo nemoćno".(5) Zbog toga bdite, jer ćete u plodu truda svojega uživati ako to izvršite, i bićete blaženi.

Ovaj, dakle, ustav pojanja i jela napisasmo. Molim i zahtevam da bude nepromenljiv, sem ako u bolest padne; tada, koliko snaga može.

O piću i o jelu: ako se dogodi da ti neko drag dođe na utehu, neka se tada naruši post - osim srede i petka.

O slobodi mesta toga: zaklinjem Gospodom našim Isusom Hristom i presvetom njegovom Materom, kao što pisasmo ovde da ne bude potvoreno. Ako li ko ovo promeni, i bude uznemiravao onoga koji živi u mestu ovom, ili bude što uzeo što je u mestu ovom, ili od knjiga, ili od ikona, ili drugo, što god bude u mestu tom, neka bude proklet i zavezan od Svete i Životvorne Trojice. Oca i Sina i Svetoga Duha, i od mene grešnog. I da ne bude oprošten ni u ovome veku ni u budućem. Zbog toga pisah i potpisah ovaj svoj rukopis, 6707 (=1199) godine.

Od svih poslednji, Sava grešni.

Charmed · Malo ~ mače ~

Hilandarski tipik

Pismeni ukaz života u manastiru Presvete Bogorodice Nastavnice, što sam ga ja grešni i smerni monah Sava predao vama, u Gospodu vazljubljena čeda i braćo

Oče, blagoslovi!

Prekrasno je, i Bogu ugodno i upućeno na vašu ne malu korist, u Gospodu Isusu Hristu braćo moja ljubljena i čega duhovna: pošto mnogi počeše povesti pisati o poznatim ovima stvarima, dogodi se i meni najhuđem od sviju, a uz to i grešnom, da vam ispišem po redu(1), kao onaj koji boluje i želi da vi primite, ljubimci moji, ustanovljeni vam ustav ovaj bogopredanih službi i umiljenija i molitava i pokorenja i trpljenja, kojima ćemo Gospoda učiniti sebi milostivim. Bogonosni i prepodobni i preblaženi oci naši, svemiru svetila, zemaljski anđeli nebeski ljudi, isprva od predanja Svetoga Duha naučivši da žive kao monasi i otuda blagodaću Božjom bivši prosvećeni, i Hrista uselivši u prekrasne duše svoje, zbog čista života svoga, pokazaše pobedu protiv đavola, i njegovim mnogim iskušenjima raspaljivani, i odolevši mu, većma od zlata sijaju i jasnije od snega ubeliše se, i misaona krila od neveštastvena zlata uperivši na nebesa, uzleteše kao neboparni orli, ukazavši put nama koji hoćemo da idemo za njima i koji želimo da tečemo ka onome koji je rekao: "Ko je žedan neka dođe k meni i neka pije"(2) "od istočnika života moga";(3) i koji je opet rekao: "Ko ljubi oca ili mater više nego mene, nije mene dostojan. Ko ljubi ženu ili decu ili njive ili imanja više nego mene, nije mene dostojan".(4) Ovo slušajući treba sve ostavljati i za njegovim zapovestima ići, "uzimajući krst i posledujući Hristu i delom učiti kako se preziru telesne stvari, a kako se brine za delo duhovno, besmrtno. Ovo je delo besmrtno".(5) Oni koji ga traže, idu za onim koji je rekao: "Hodite k meni svi koji se trudite i ja ću vam dati mir, i uzmite na se moj jaram, i naučite se od mene, jer sam krotak i smeran srcem, i uzmite obraz moj na sebe, jer jaram moj je blag i breme je moje lako".(6) I opet, nazivajući blaženima smerne duhom i njima obeća da će videti lice njegovo, a gladnima i žednima obeća da će se nasititi, a onima koji plaču obeća utehu beskonačnu.(7) Želeći ova obećanja, za slatkim i dobrim pastirem i učiteljem Hristom idući, stradaju njega radi i mnoge muke trpe, da savršene vence prime na nebesima, raspinjući se živi, odbacujući svoje volje, koljući sebe nožem dragovoljnim onome koji se zaklao radi nas, ostavivši sve što je u svetu, govoreći jedan drugome: "Ko voli svet i što je u svetu, neprijateljem Božjim naziva se, jer svet ovaj prolazi, a onaj koji čini volju Božju ostaje na vekove".(8) Zato i ja grešni i leni i poslednji od sviju monah Sava, molim se pripadajući, vapijem govoreći: U Hristu ljubljena i duhovna braćo moja i oci, upodobimo se prekrasnim ovim kupcima koji kupiše sebi ovu predivnu kupovinu, jer sve svoje imanje dadoše i kupiše jedini besceni biser Hrista.(9) Porevnujte mudrim devojkama koje napuniše uljem svoje svetilnike i gotove iziđoše svome ženiku u radost.(10) Čuvajte sebe, o, ljubimci moji, jer se bojim i treptim i strah me drži, da ne ostane neko od vas van dveri kao i pet devojaka, i da ne čujemo strašni i grdni onaj odgovor: "Idite od mene, ne znam vas ko ste!"(11) Bojeći se ovoga odgovora, a želeći da čujemo onaj prekrasni glas: "Hodite blagosloveni Oca moga, uđite u radost Gospoda svoga",(12) ponizimo sebe ovde, da se tamo uznesemo,(13) plačimo ovde da se tamo utešimo, gladujmo i budimo žedni ovde, da se tamo nasitimo,(14) budimo skrušeni ovde, da milostiva Boga tamo nađemo. Ako i dođe skrb na nas, "svaku radost imajte, braćo moja, ili kada upadate u različne napasti, znajte da kušanje vaše vere gradi trpljenje, a trpljenje neka ima savršeno delo".(15) "Jer blažen je čovek koji pretrpi napast, jer će, pošto je iskušan, primiti venac života, koji je Bog spremio onima koji ga ljube".(16) Jer izreče: "Koji pretrpi do kraja, biće spasen".(17) "Ne varajte se, braćo moja"(18) kada neki govore od vas: da ako dela ne činim, no verujem u Boga i spašću se, jer i besi veruju u Boga;(19) "jer vera čista i neoskrvljena od Boga Oca je".(20) "Da razumete da je vera bez dela mrtva. Avraam, otac naš, ne opravda li se delima uznevši Isaka sina svoga na žrtvenik? Vidiš li da je vera pomogla njegovim delima i kroz dela savrši se vera. I ispuniše se knjige koje kažu: Poverova Avraam Bogu i uračuna mu se u pravdu i drugom Božjim nazva se. Vidite li, dakle, da se čovek opravda delima, a ne samom verom?"(21) "Jer ovo što čuh rekoh vam, da i vi zajednicu imate, a zajednica je naša sa Ocem i Sinom njegovim Isusom Hristom. I evo pišem vam, da radost vaša bude potpuna. I ovo je glas koji čuh od njega i javljam vam, da je Bog svetlost i tame u njemu nema. Ako kažem da imamo zajednicu s njim, a u tami hodimo, lažemo i ne tvorimo istine; ako li u svetlosti njegovoj hodimo i zapovesti njegove čuvamo, jer je i sam svetlost, imamo zajednicu sa njime i krv Isusa Hrista Sina njegova očišćava nas od svakog greha".(22) "Po tome smo poznali ljubav, što on dušu svoju za nas položi, i mi smo dužni za braću dušu polagati".(23) "Ako zapovesti njegove držimo i činimo što je ugodno pred njim; ovo je zapovest njegova, da verujemo u Sina njegova Isusa Hrista i da ljubimo jedan drugoga. I koji drži zapovesti njegove, u njemu ostaje, i on u njemu".(24) "Jer u ljubavi nema straha, pošto savršena ljubav izgoni strah, a ko se boji nije savršen u ljubavi. Mi ljubimo njega, jer je on prvo ljubio nas. Ako ko kaže: Ja ljubim Boga, a brata svoga mrzi, laža je. Jer koji ne ljubi brata svoga koga vidi, Boga, koga nije video, kako može ljubiti? I ovu zapovest imamo od njega, da koji ljubi Boga, da ljubi i brata svoga. I svaki koji veruje da je Isus Sin Božji, od Boga je rođen, i svaki koji ljubi roditelja, ljubi i rođenoga od njega. Po tome razumevamo da ljubimo decu Božju, kada Boga ljubimo i zapovedi njegove sačuvamo. Jer zapovesti njegove nisu teške, jer svaki koji se rađa od Boga, pobeđuje ceo svet i ovo je pobeda koja pobeđuje ceo svet":(25) vera, nada, krotost, trpljenje, post, moljenje toplo sa suzama, a najviše nad svim ovim anđelska lepota, smernoumno poslušanje i ljubav, radi koje siđe k nama Sin Božji, a ka ovome dodajući i nezlobivost. "Ne bivajte deca umom, nego u odnosu na zlo budite deca, a umom budite savršeni",(26) i verujem u Sina Božjega naći ćete život večni i ovde neoskudnu hranu, ako sačuvate ovo što sam zapovedio i propovedao je smerni. Jer ovo je istiniti Bog i život svima, i ako što uzmolite od njega, uslišiće vas.(27) Dečice moja, pazite se i čuvajte se od zla, da neko ne ostane izvan dvornice! Ako li je ko, braćo, len kao i ja, obličavajući svoju prekornu nemoć i jadnu lenost i teškoću sna, ipak, preni se, o, ljubljeni, i zamisli darove koje je obećao Gospod da će darovati onima koji ga ljube onima koji se trude njega radi; jer reče božanstveni apostol: "Što oko ne vide i uho ne ču, i na srce čoveku ne uziđoše, ugotovi Bog onima koji ga ljube".(28) "Jer tamo žele i anđeli da pogledaju",(29) i opet reče: "Nije slična slava ovoga sveta slavi budućega veka".(30) Tako isto i muke ovoga sveta nisu ništa prema onima, jer dršće od njih, kaže, i sam sotona.(31) A znaj, ljubimče, da onima koji su postradali pripada čas i slava, a lenima i nepotrebnima posle telesnog upokojenja večna muka. Sve ovo rasmotrivši, u Gospodu ukrepivši se, krepko stanite protiv lenosti, odbacivši svaku gordost, suvišak zlobe. U krotosti primite ovu reč koja može spasti duše vaše. Budite tvorci reči, a ne samo čitaoci, pomišljajući u sebi, da koji sluša reči i ne čini što je zapoveđeno njima, takav je sličan čoveku koji gleda lice svoje u zrcalu: jer pozna se, i otide, i odmah zaboravi kakav je bio. A koji je proniknuo u savršeni zakon slobode, ostavši u njemu, ovaj neće biti zaboravan slušalac, nego je tvorac dela, blažen je taj.(32) Jer kako treba vi da činite, napisao sam vam, da položite kao neko merilo i obrazac, ne samo vama nego i onima koji posle vas ostaju u ovom životu. Što trebate za dušu i telo, ukazano vam je, a u ovaj ustav pogledajući imaćete sa Bogom pomoćnika i prečistu njegovu Mater, i moju iako grešnu molitvu, da bez varke ispravljajući se pređete vaše življenje. Ostanite u podvizima ka dobru. Ni na desno, ni na levo, nego po sili, koliko ko ima snage, carskim putem tecite, setivši se što jeste.(33) Trudove plodova svojih ješćeš. Blažen si, dobro će ti biti!

Žureći se kroz uska vrata i teskobnim putem koji vodi u život večni,(34) jedan drugoga ljubeći, jedan drugome pokoravajući se, jedan drugoga tegote nosite,(34a) pokoravajte sebe jedinomisleno vašem starešini igumanu. A molim vas, braćo moja, imenom Gospoda našega Isusa Hrista da držite ovo zapoveđeno vam, i da ne budu raspre među vama, no da ste savršeni u toj misli i volji,(35) kupujući sebi kupovinu kao i prekrasni trgovci,(36) spominjući u prepodobnim vašim molitvama bogopočivšega oca našega i nastavnika Simeona monaha, ne zaboravljajući ni moje nedostojanstvo. Ovo čineći, istinu govorim, u Hristu vam svedočim da ćete se naći nepostidni na strašnom sudu, i primiti večna dobra. "Blagodat i mir Gospoda i Boga Spasa našega Isusa Hrista, i ljubav Boga i Oca, i zajednica Svetoga Duha neka bude svagda na vekove sa svima vama, amin!"(37)

Charmed · Malo ~ mače ~

Slovo 2: KAKO SU NASLEDILI OVAJ SVETI MANASTIR PREPODOBNI OTAC NAŠ SIMEON I SAVA SMERNI

Oče, blagoslovi!

Ovaj naš sveti manastir, kao što znate, opustelo beše ovo mesto od bezbožnih razbojnika. A kada je k meni došao triblaženi nastavnik, otac naš Simeon monah (a ovo mesto ne može se uporediti ni sa jednim na zemlji), zbog težnje prema vrlini i nju tražaše vatreno, hoteći da primi naš monaški lik. Ranjen vrelom ljubavlju prema ovom i božanstvenim pokrenut Duhom, čuvši preslatki glas koji govori: "Ko ne ostavi sve i za mnom ne ide, nije mene dostojan",(38) carstvo svoga otačestva ostavivši i sve što je na zemlji, i pobegavši iz sveta koji zarobljava dušu, dođe u ovu pustinju meseca novembra u 2. dan u godini 6706(1197). I htede on blaženi, da kao što tamo opravda svoje carstvo, tako i ovde. Zaželivši da za vas nađe vama mesto spasenja, izmoli u cara ovo pusto mesto i uze mene grešnoga iz Vatopeda, i nastanivši se na ovom mestu i ostavši neko malo vreme sa mnom, a veliki i natprirodni podvig prešavši, 8 meseci u tome, pređe u večno blaženstvo.

Charmed · Malo ~ mače ~

Slovo 3: O VREMENOJ SMRTI PREPODOBNOG OCA SIMEONA MONAHA

Godine 6708 (1200) meseca februara 13. dan, u večno pređe blaženstvo otac naš Simeon, zavetom ostavivši manastir ovaj na meni. Veliku tugu i bojazan primih, prvo zbog pustoši, a drugo iz straha od bezbožnih razbojnika. Ostavivši meni manastir u malom i smernom načinu, u kojem mi otide, i prvoga igumana prepodobnog muža Metodija sa još devetoricom monaha; no kako se izvoli ljubavi Nastavnice i njegovim svetim molitvama, kako se od neznatnog i malog uznese velelepna pojava, pa i ovaj hram Bogomatere i Nastavnice, Gospođe naše, sazda se od samog osnova, a knjige priložismo, takođe i svete sasude i božanstvene ikone, a uz to i svete rize i zavese, i ukratko svaku krasotu. I opet priložismo što je moguće bratiji na telesnu potrebu, o čemu oni koji hoće mogu najjasnije saznati pogledavši u hrisovulju. A mi držeći se predmeta, obratićemo pažnju ka nastavku. No ti, Bože i Gospode sveta i o, Mati Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista, hvalama opevana, neka bude ovo delatno i stvarno nama i onima koji su iza nas do kraja ovoga veta, časnim molitvama vašega ugodnika, našeg oca i ktitora Simeona. Pazimo na rečeno, jer ćemo početi sa onim što je bolje, a bolje je nama od časa kada se svetlost prostire, a to je prvi čas dana. Čini mi se da on koji čine tumačenje o delima svetlosti, službu treba da počinju od svetlosti.

Slovo 4: O POJANJU PRVOGA ČASA I O MOLITVAMA, I POSLE SVRŠETKA JUTARNJE SLUŽBE I PRVOGA ČASA, IDU BRATIJA U ĆELIJE I SVRŠAVAJU POTREBNU SLUŽBU

Treba da posle jutarnjeg slavoslovlja zajedno svršavate prvi čas, kao što je običaj, i po svršetku ovoga ujedno dodavati izgovaranje molitve "Koji na svako vreme" i ostalo. Posle ove molitve treba da bivaju kolenopoklonjenja, nisko do zemlje onima koji mogu, a onima koji su nemoćni, neka budu mala utvrđenja; njihova tri kolenopoklonjenja treba laganije vršiti. Potom treba da govorimo u sebi: "Bože, očisti me grešnoga i pomiluj me", sa raširenim rukama, a kada preklonimo kolena i glavu do zemlje, treba govoriti: "Sagreših ti, Gospode, prosti me" - tri puta; a onda ostalih 12 poklona brže, tako da se odjedanput na svakom kolenopoklonjenju i ustajanju proiznose pomenute molbene reči, samo zajedno, a ne da jedan napred žuri, a drugi da zaostaje, nego da svi imaju kao vođu eklisijarha ili dnevnog jereja, koji stoji kod sveštenih dveri i ukazuje red. Ovo ovako držimo, kada ne pojemo "Bog Gospod" na jutrenju. Ako li je "Bog Gospod", treba ovo činiti u crkvi: činiti tri niska poklona i u sebi govoriti napred rečene molitve. Posle tih metanija treba svi da uzglase kako treba ovu molitvu sa uzdignutim rukama: "Bože večni, svega stvorenog sazdatelju", a posle molitve odmah dodali i malo oglašenije otačaskih reči, koje čita iguman, kao što primismo od pređašnjih nastavnika, što, osim ako možda ne bi sinaksar zabranjivao, ne treba nikako ostavljati. A uz to posle čtenija biva i uzakonjeno Trisveto, čemu treba dodati i ovu molitvu: "Koji šalje svetlost svoju i pohodi". Ovako biva ako se čita oglašenije. a ako se ne čita oglašenije, treba izostavljati Trisveto i treba prvoj molitvi dodavati ovu drugu molitvu ("Koji šalje") i govoriti. Sve molitve treba govoriti sa uzdignutim rukama, jer kaže: "Uzdignute ruke vaše u svetinje, blagoslovite Gospoda";(39) i kada kaže: "Uzdizanje ruku mojih žrtva večernja".(40) I: "Na svakom mestu uzdizati prepodobne ruke bez gneva i pomisli".(41) A kada se svrši rečena molitva i pošto jerej kaže uobičajenu molitvu, u taj čas svi padaju na lice i slušaju igumana, a on ovako ima da moli molbu od vas: "Molite se za mene u Gospodu, braćo, da se izbavim od strasti i sablazni zloga!" A vi odgovarate: "Bog neka te spase, časni oče!" I opet vi sa umiljenjem kažete: "Moli se i ti za nas, oče časni, da se izbavimo od strasti i od sablazni zloga!" I opet se iguman moli i govori: "Bog molitvama svetih otaca naših neka vas spase!" I tako ustavši otidite u ćelije vaše, ostavivši svako sastajanje i sujetne odgovore i prazne reči i smeh raspusni, od čega se događa da se i u sramni govor pada i u ukor i u osudu, jer od toga je um raslabljen, zaboravićeš ono što je dobro. I len i malaksao vrativši se svojim ćelijama, odmah ćeš utonuti u sumoran san i izgledaćeš skoro ceo dan prazan i bez ikakve koristi u svemu, kao što reče i Vasilije Veliki: "Lako je duši koja se izliva u smeh otpasti od svoga harmoničnoga sastava, i ostaviti brigu za dobro i još lakše upasti u prljav govor". A to neka ne bude mojim ocima i bratiji, već neka svako pođe ka svojoj ćeliji smelo, a ujedno i mudro i budno, i svagda čineći što je Bogu milo. Ako se kogod po grehu nađe tako zarobljen u tome, bilo mlad, bilo star i ostareo u monaštvu, ili su novaci, neka se pouče zakonima ljubavi od eklisijarha, ili neka se zavežu epitimijom, ako se ne isprave. Ne treba na novake koji su leni nalagati epitimije, jer i oni koji su mnogo godina u monaštvu leno i dremljivo prebivaju, kao što o ovom reče Lestvičnik. A koji idu u vaše ćelije, treba da podobno svrše svu službu posle uobičajenih molitava i kolenopoklonjenja, po više rečenom zakonu, to jest šest psalama i treći čas i šesti, kada udara bilo po običaju tri puta. A kolenopoklonjenja samo u crkvi treba činiti, kada se poje "Bog Gospod", kao što gore pisasmo. A u ćelijama vašim uvek treba činiti kolenopoklonjenje kada se molite. A ovo ćemo čuvati bilo u ćelijama, kada bude bdenije - zbog truda od njega, i još 12 dana od Hristova Rođenja i u Novoj nedelji i u otpusne dane godine tako imajte.

Charmed · Malo ~ mače ~

Slovo 5: O SVETOJ LITURGIJI I DA SE NIKO NE PRIČEŠĆUJE BEZ IGUMANA, NITI OPET DA NEKO OSTAJE BEZ PRIČEŠĆA, OSIM SA NJEGOVIM ZNANJEM

Treba kazati i o božanstvenoj liturgiji, koja po dužnosti svagda treba da se vrši u crkvi. A na njoj treba da čuvate vi sebe, braćo, čvrsto, jer je sveto i strašno što se na njoj vrši, i jer se na njoj više od drugih drži i vrši strašna i prevelika tajna naše pravoslavne vere, to jest božanstvena i najčasnija liturgija prečasnoga tela i krvi Gospoda i Boga Spasa našega Isusa Hrista. Na njoj, kao što je rečeno, treba vi sebe tačno da čuvate, što više, i treba da odgonite od vas svaku kukoljsku i nečistu misao nedostojnu ove strašne službe, i na svaki način treba sebe da čistite, potom se treba pričešćivati božanstvenim svetinjama, pošto od igumana primite proštenje. Jer ne priliči nekome od vas da se pričešćuje bez bojazni i bez suda, niti svaki put. Hteli bismo ovo: mnogo puta je pričešćivati se i života, kao što reče i sam Hristos: "Koji jede telo moje i pije krv moju, u meni ostaje i ja u njemu".(42) I opet: "Ako ne jedete telo moje i ne pijete krv moju, nemate života u sebi".(43) I božanstveni apostol: "Ko se prilepljuje Gospodu, jedno je telo",(44) kao i protivno: "Koji sebe udaljuje od tebe, poginuće" - reče krotki David.(45) Hteli bismo, dakle, kao što je ovo i rečeno, ali zbog ljudske nemoći i dela teškog ne zapovedamo, "jer koji nedostojno jede telo i pije krv Gospodnju, kriv je telu i krvi",(46) reče božastveni i duhorečiti i prvi među apostolima Pavle. Strašna je to reč, braćo moja, i ukazuje da treba da drhte od pričešća ne samo grešnici kao što sam ja nego i oni koji su mnogo pouzdaniji u sebe. Jer oni treba da se pričešćuju tri puta nedeljno, koliko znaju sebe da su se očistili od sramnih misli i slaganja s njima, od gneva i roptanja, žalosti i ogovaranja, laži i nepristojnog smeha, i još zlog mišljenja, pa čak i jarosti, sramnog govora, i ovom sličnoga. A oni koji upadoše u rečene strasti, neka se požure da ispovešću i pokajanjem odstupe od ovoga, i jedanput u nedelji neka se pričeste, ili ni jedanput, po igumanovoj odluci, jer igumani treba da se i brinu o ovom. A da neko bez pričešća prebiva bez igumanova znanja, nije pohvalno, jer onaj koji tako čini biće osuđen kao onaj koji ispunjuje svoju volju. Oni koji hoće da se pričeste treba da poju službu uzakonjenu za pričešće i čineći jedan drugome zajedničko kolenopoklonjenje da daju oproštaj, i tako potom sa blagodarnošću treba se pričešćivati životvornim svetinjama. Neka vam bude i ovo, imajući ovaj obrazac.

Charmed · Malo ~ mače ~

Glava 6: O REDU DEVETOG ČASA I O VEČERNJI I O PANIHIDI I O POLUNOĆNICI I O JUTRENJI

Deveti čas treba pojati kao i prednje časove, pošto vas udaranje klepala na ovaj zove, kao što je običaj: a večernja služba kako treba da biva, jasno predstavlja ukaz sinaksara; i panihidu zajedno po redu, kao i pavečernicu posle večere, na kojim službama treba i kolena preklanjati po zakonu, kada nije praznik. A praznik zovemo kada se na jutrenju poje "Bog Gospod". Kada se pavečernica služi, pošto jerej kaže običajnu molitvu, treba vi da padate na kolena, kao i na kraju prvoga časa i da igumanu uho priklanjate, koji dobro govori: "Prostite mene u Gospodu, braćo, jer sagreših delom i slovom i mišlju", a vi treba da mu dajete oproštaj, govoreći: "Bog neka te prosti, oče!" No i vi treba da od njega molite ovo, dodavši: "Prosti i ti nama, časni oče, jer sagrešismo delom i rečju i mišlju!" A potom dalje on treba da se moli za vas i da govori: "Bog molitvama svetih otaca neka vam svima oprosti!" Potom ustavši i odavši mu pripadajući poklon, treba da idete u svoje ćelije, i da vršite vašu noćnu službu po zakonu. I tako svi sa pohvalom i u veselju duhovnom predajte se snu, dok podeklisijarh, čuvši gde časovnik izbija i po tome sazna da je vreme, ne dođe k igumanu i primi od njega potrebnu molitvu, pa tihim glasom: "Blagoslovite, sveti" krotko pozivajući, udari tada po običaju u klepalce, i razdavši svima sveće, podiže i vas na polunoćnu službu, koju i on sam poje, paleći, kako je propisano, i sveće u crkvi. Potom klepa u veliko klepalo, a uz to i u bronzano, i zove sve vas na jutarnje slavoslovlje, čiji početak ovako treba činiti: posle udaranja u bronzano klepalo, čredni jerej blagosilja Boga i u isti mah kadionicom naznamenuje pred svetom trpezom sliku časnog krsta, zajedno sa hvalom Boga. A vi kažete: amin, i čekate da pojete Trisveto odmah posle 19. i 20. psalma, i posle običnih tropara i "Gospodi, pomiluj", pazeći jednako da dok se ovo poje i sam jerej treba da obiđe ceo božanstveni hram i okadi sve; i tada stavši pred svete dveri, znamenuje kadionicom sliku časnog krsta, i zajedno sa znamenjem uzašilje slavu Presvetoj Trojici, ovako govoreći da svi čuju: "Slava svetoj, jednosušnoj, nerazdeljivoj, životvornoj Trojici, i sada i uvek", i posle toga eklisijarh sačekavši "Amin" odmah počinje Šestopsalmije, lagano i tiho i pažljivo, malo po malo uzvišujući reči psalma, da bi ih otuda svi mogli preći nespotaknuto i nevarljivo, i tako, po svršetku Šestopsalmija služimo po redu svu službu jutrenje, kao što ukazuje sinaksar.

I pošto vam je izložen propis vaše dnevne i noćne službe, treba da kažemo i o dušespasnom ispovedanju, a o trpezi reč sada neka počeka.

Treba iguman, ako prima decu duhovnu, da poučava bratiju, pa i pojedince da poučava i upravlja na duši korisno spasenje; ako li ne prima, to neka se izabere jedan koji živi celomudreno, da bude otac prvo igumanu i posle njega svoj bratiji, a zapovedamo da ni jedan od vas nema drugoga oca. Ako li se ne nađe tako pogodan u vašem činu, onda od nekih monaha koji blagoverno žive, treba vi da uzimate oca, no svi jednoga i da se poučavate od njega, da sasluša one koji hoće da se ispovede i da daje svakome potrebno isceljenje. Zapovedamo da bude određeno vreme: posle početka jutarnjeg slavoslovlja, na ovom neka se ispovedaju oni koji su neprestano u manastiru, i koji se ne brinu za druge poslove, a posle pavečernice oni koji su u i van manastira rabotnici. A neka bude i ovo: Ako je iguman zauzet, pošto se umnožilo bratstvo, neka zapovedi kome god od jereja ili od neke mnoge pobožne braće i neka primaju misli nerazumnih, i to misli koje nas u danima i u časovima mute, a koje treba otpustiti i ne ostavljati da čine tvrđu smutnju; ovima treba misli praštati u Gospodu. A koji trebaju nekog lečenja i brige, treba da ih oni koji primaju privode igumanu, i on neka izvrši potrebno isceljenje. A oni koji se ispovedaju neka ništa ne sakriju bojeći se nekako, ako znaju svoje misli da ih treba ispravljati, no neka sve čisto otkriju onome koji bude. A još je dobro da ovima kažemo potrebno: zato i vi, braćo, gledajući igumana gde se žuri na ovu dobru i veoma spasonosnu službu, potecite i sami, potecite i u tiho dušespasno pristanište žurno pristanite, i svaki pokret uma vašega i za dušu štetnu misao srca čisto i nepokriveno otkrijte, ispovedajući se kao pred Bogom, a ne pred čovekom. Koji god se žuri da Bogu laže, primiće kaznu, "jer ćeš pogubiti", kaže psalmopevac, "sve koji govore laž".(47) Ne lukavo ispovedajući se, no uklanjajući svoje misli od svakog prepiranja razuma, svake nečistote, svakog nemira i nevolje. Budite mi radosni i veseli, dobivši dobru nadu da nećete izgubiti spasenje. Ispovedajte se ne okrivljujući jedan drugoga kada upadnete u neku malu srdžbu ili u druge kakve raspre, a sebe prikazujući bez krivice i još tražeći osudu, kao da niste na ispovesti, niti govorite o vašim telesnim potrebama, što su vam se dogodile. Sve ovo ima svoje vreme, a sada je vreme ispovesti, isceljenja duševnih strasti. A ako treba da govorite o nekoj srdžbi, sav ukor i uzroke greha, kakav god bio, požurite se da sebi pripišete i nametnete. A ako o nekim drugim strastima, i njih čisto ispovedite, da i odavde kao plod pocrpete dvojaku korist: da dođete do čistoga duševnog zdravlja, i da se obučete u smernost koja uzdiže, koju imajući vaistinu slični bićemo Bogu, koji kaže: "Naučite se od mene, jer sam krotak i smeran srcem".(48) A šta bi drugo bilo kao najjasniji dokaz krotkoga i smernoga srca, ako ne hrabro podnositi svaku nevolju i sebe prekorevati u svemu. Istinito ispovedanje je uzrok tolikih dobara; bez njega, mislim, niko neće postići spasenje.

Glava 7: O DUŠI SPASONOSNOM ISPOVEDANJU

Zato zapovedamo od Gospoda Boga Svedržitelja, da se onaj koji se ne ispoveda ne pričešćuje, dok ne dođe k sebi i ne ispovedi sva grešna i štetna dela. Inače trebalo bi takvoga i iz manastira izbaciti i odrezati kao zagnojen ud, i uklanjati i odbacivati kao teško zalečivu ili sasvim neizlečivu ranu; ali pošto se ne zna šta će biti i pošto ima nade da će se nekada osvestiti, odustadosmo od takve odluke. Onoga koji se ne pričešćuje treba podlagati pod epitimiju kao nerazumnoga, i ovo je veoma na korist. A kakva mu je korist od prebivanja ovde? I kakva mu je korist od neispovedanja? Zar nema od toga pre štetu i pogubnost i svagda učenje zlu i sve ono što duši nosi propast? Kao kada neki bolesnik ili koji ima rane, i sakriva ih od lekara, teško dolazi do zdravlja, tako će i mnogo teže doći do zdravlja duše onaj koji se ne ispoveda. I ovome je svedok božanstveni Vasilije, ovako govoreći: "Treba onaj koji se pokorava, ako hoće da okazuje potrebni napredak i da se navikava da živi po zapovesti Gospodnjoj, da ne čuva sakriven nijedan pokret duše, no neka otvoreno iznosi igumanu svojemu sve sakriveno srca svoga". Tako čineći, braćo, oslobađamo se ne samo svojih grehova, nego ćemo i nadalje biti tvrđi. Jer reče Lestvičnik: "Rane koje se otkrivaju, ne idu na gore". I opet: "Duša koja razume ispovest, drži se njome kao uzdom da ne greši". Toliko je korisno otkrivanje svojih grehova. U buduće bodri smelo svi potecimo ka njoj, i naređujemo da svakodnevno ispovedanje ovako biva, to jest samom igumanu ili onima koji bi mu se činili da su pogodni za primanje misli; a veliko, prvo ispovedanje, onih koji svetske vlasi odlažu, treba se ispovedati samo ocu, a ne kome drugom ili igumanu, kao što više pisasmo, da bi znao otac sviju dati svakome potreban lek. I ovo treba da bude ovako.

A službe svetih postova izložiće tačno sinaksar, kao što je u njima uvek učinjeno.