Džon Kleland-Fani Hil, roman

Charmed · Malo ~ mače ~

Budući sada već isuviše uzbuđen da bi odlagao stvari, on se raskopča, i, izvukavši svoju mašinu za ljubavne nasrtaje, povede je bez ustezanja, kao da ide na već provaljenu branu...Tada, tada sam prvi put osetila tu kao rog tvrdu rskavicu kako nadire u meko; no, zamislite njegovo iznenađenje kad je, posle nekoliko odlučnih prodora, od kojih sam osetila neizmeran bol, otkrio da nije ostavio baš bog zna kakav utisak.

Požalih mu se, ali vrlo nežno, da ne mogu da izdržim...odista me je bolelo. Ali on je i dalje mislio da sve neprilike proizilaze iz moje mladosti i debljine njegove naprave (jer se malo koji muškarac može sa njim meriti u veličini iste); mislio je, valjda, da nikad ranije nisam susrela nikoga sa oruđem tako premoćno sazdanim, kao što beše njegovo; jer mu i dalje nikako nije padalo na um da cvet moga devičanstva još nije ni uzbran, pa je smatrao traćenjem vremena i reči da u vezi sa tim išta pita.

Pokušava ponovo - još nema prijema, još nema prodora; ali mi je naneo još više bola, mada me je moja neizmerna ljubav navodila na to da i onaj krajnji podnesem skoro bez ijednog jauka. Napokon, posle više jalovih pokušaja, on leže kraj mene zadihan, ljubeći mi suzno lice, i zapita me zašto se toliko žalim. Nisam li s drugima to podnosila lakše? Odgovorila sam mu sa jednostavnošću koja vazda uverava, da je on prvi muškarac koji mi tako prilazi. Istina je moćna, a često biva i da poverujemo u ono što žarko želimo.

Čarls, dokazima svojih čula već nastrojen da moje tvrdnje o nevinosti ne shvati kao čistu maštariju, obasu me poljupcima, i stade me moliti da, u ime ljubavi, imam malo strpljenja, a da će on u nanošenju bola biti nežan koliko bi i prema sebi bio. Avaj! dovoljno je bilo da znam koliko zadovoljstvo to njemu pričinjava, pa da mu se razdragano predam, bez obzira na bol koji sam očekivala da pretrpim.

On tada nastavi svoje pokušaje sa više obzira; najpre je podame stavio jedan jastuk da bi svoj cilj prikladno uzdigao, a drugi jastuk mi stavi pod glavu da mi bude udobnije; onda raskrili moje butine i, klekavši između njih, osloni ih na svoje kukove. Zatim je prineo vrh svoje naprave do otvora u koji je tražio da bude primljen - a otvor je bio tako mali da se jedva mogao uveriti da ga je valjano usmerio. Onda on gleda, opipava, i zadovoljan, snažno gura napred; čudesna krutost njegove budže, tako klinasto zabijene, najzad cepa jedinstvo mojih strana i omogućuje mu da tek vrh uglavi, i do dubine usana; osećajući to, on koristi svoju prednost i poboljšava svoj položaj, dobro sledeći smer svog udara po pravoj liniji i silom prodire sve dublje; ali to mi, usled razdvajanja bokova mekog prolaza pomoću tako tvrdog predmeta, nanosi tako nepodnošljiv bol da sam mogla zavapiti; međutim, ne želeći da uzbunim kuću, zadržala sam dah, a suknju, koja mi beše prekrila lice, nabih sebi u usta, grizući je mahnito. Nežno tkivo prolaza najzad popusti još malo pred tako silovitim kidanjem, a on tada, izbezumljen i više ne gospodareći sobom, već strmoglavce vođen pomamom i neobuzdanom živošću svog kuratog drugara, koji se sada izduživao nekakvim urođenim mu besom, konačno provali u mene, gurajući sve pred sobom; a jedan nemilosrdan trzaj napred smesti ga u mene do kraja, zrelog i okupanog devičanskom krvlju...Tada me napusti sva moja odlučnost; vrisnula sam i izgubila svest od preoštrog bola; a kako mi je kasnije rekao, čim je svoga milosnika izvukao, pošto je od sebe dao sve što je imao, moje se butine istog trena obliše krvlju koja je istekla iz provljenog prolaza.

Kad sam se povratila, nađoh se razodevena i u postelji, u zagrljaju milog umoritelja moga devičanstva...