vranje

niko_kao_Bane · Prijatelj foruma

"Vranje, mala, nekada pogranicna srbijanska varos,
bila je do Stankovicevog vremena, jedva poznata
i po svom imenu, a savrseno nepoznata po svom ljudstvu.
Otkrivsi Vranje, Stankovic je odista otkrio
jedan nas potpuno nov moralni kontinent".
Jovan Ducic, knjizevnik

niko_kao_Bane · Prijatelj foruma

Vranje je ekonomski, politicki i kulturni centar pcinjskog okruga koga cine opštine Bosilegrad, Bujanovac, Vladicin Han , Presevo, Surdulica, Trgoviste i Vranje.
Grad se nalazi u severozapadnom delu vranjske kotline, na levoj obali Juzne Morave. Reku i grad dele magistralni put i zeleznicka pruga koji na severu vode ka:
- Leskovcu (70km),
- Nisu(110km) i
- Beogradu(347km), a na jugu ka:
- Kumanovu(56km),
- Skoplju(91km) i
- Solunu(354km)
Smesten je u podnozju Pljackovice (1231m), Krstilovice(1154m) i Przara(731m). Od granice Bugarske deli ga 70 a od Makedonije 40 km.

niko_kao_Bane · Prijatelj foruma

Nema pouzdanih podataka kada i gde je formirano naselje na cijim temeljima je iznikao grad Vranje. Pretpostavka je da se to dogodilo u vreme Trakolira (Rimljana), Vizantije (Grka) ili Slovena, koji su ove prostore naselili u VI i VII veku. Jedno je medjutim sasvim izvesno: ovo je izuzetno vazno geostratesko podrucje na kome su se od pamtiveka ukrstali karavanski putevi tako da je ”najlaksi put ka jednome i ka drugome, osvajace vodio preko vranjskog pomoravlja�.

Prvi pisani trag o Vranju, jos u XI veku , ostavila nam je Ana Komnina, Grkinja carskog roda. Pisuci o vladavini svoga oca Aleksija Komnina, ona u knjizi ”Aleksijada� kaze da je raski Zupan Vukan, 1093. godine, u svom osvajackom pohodu, stigao u Vranje i osvojigo ga. Ne zadugo, on se pred mocnom Vizantijom morao povuci.

Drugi put Vranje je, 1193. godine, od Vizantije privremeno preoteo veliki raski Zupan Stefan Nemanja i pripojio ga srednjovekovnoj srpskoj drzavi. Ipak, u sastav srpske drzave Vranje je definitivno ušlo 1207. godine kada ga je osvojio Stefan Prvovencani. Gradom i istovremeno Zupom, tokom sredjneg veka, gospodarili su vlastelini kralj Stefan Decanski i Car Dušan.

Raspadom srpske srednjovekovne Drzave, Turci su Vranje osvojili 14. juna 1455. godine , i drzali ga u svojim rukama sve do 31. januara 1878. godine, na svetog Antanasa, kada je varos osvojila srpska vojska pod komandom Djenerala Jovana Belimarkovica. Vranje je pod Turcima bilo 422 godine. Grad je, u Knezevini Srbiji, docekao slobodu sa nesto više od 8.000 stanovnika.

U Balkanskim i dva svetska rata, Vranje i ovaj kraj ponovo su bili na meti osvajaca. U Prvom balkanskom ratu 1912. godine, operacijama protiv Turaka, odavde su licno komandovali kralj Petar I Karadjordjevic, predsednik vlade Nikola Pasic sa više ministara i Djeneralstab sa nacelnikom staba Vrhovne komande vojvodom Radomirom Putnikom.

No, ovi prostori su, posebno u novijoj istoriji, bili cesta meta bugarskih osvajaca koji su ovde pocinili necuvene zlocine. U Prvom svetskom ratu Bugari su okupirali Vranje 16/17. oktobra 1915. a oslobodili su ga srpski ratnici sa Solunskog fronta 4. oktobra 1918. godine. Sloboda je tada placena sa 514 zivota na frontu i 335 neduzno streljanih.

U Drugom svetskom ratu Nemci su u ovaj grad ušli 9. aprila 1941. godine, da bi ga 22. aprila predali u ruke bugarskim fasistima. Oni su u Vranju, za cetiri godine, napravili prava zverstva - streljali su oko 700, a internirali 4.000 rodoljuba. U borbama je ucestvovalo oko 12.000 boraca, od kojih 956 nije docekalo slobodu 7. septembra 1944. godine.

PS.Preuzeto sa neta Smile

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

pinkie · Prijatelj foruma

evo prvih pisanih podataka o Vranju

pinkie · Prijatelj foruma

a evo i teksta koji govori o omiljenom instrumentu vranjanaca...
Vranje i trube - drugi deo

NOĆU, kad se prospe mesečina nad vranjskom dolinom, i sve se smiri, do Banje, koja je udaljena pet šest kilometara od Vranja, uz Moravu, čuje se goč koji prolama noć, doziva i rasipa žudnju iz Gornje čaršije.
U Banju će se oko 1900. godine udati Koštana.
Banju su Turci zvali Ilidža. U prvoj polovini devetnaestog veka, kako beleži i etnolog Tatomir Vukanović, bila je spahijski posed Husein-paše, koji je ovde 1842. godine sagradio veliki bazen sa sumpornom vodom. Dolazilo se u Banju ne samo radi lečenja, nego i radi odmora i zabave, na dnevni teferič. Na obema obalama banjske reke živeli su Cigani, u okolnim selima su bili Srbi koji su radili kod turskih gospodara. Turske žene, pune života i željne provoda, koje su Cigani zabavljali i uveseljavali, stizale su ovde kolima sa bivoljom zapregom. Kad su Turci oterani iz ovog kraja, 1878. godine u Huseinovom kupatilu okupao se srpski đeneral Belimarković i otada se ono zove Belimarkovićevo.
Iz Gornje čaršije u takvu Vranjsku Banju je na granici dva veka došla Malika Eminović Koštana - udala se za bogatog Ciganina Maksuta Rašitovića, fijakerdžiju, koji je imao četiri para konja. Sa njim je rodila dva sina, Čerima i Isu.
Osamdesetogodišnji bubnjar iz Vranjske banje Emir svedoči da je još za života Borinog osiromašila i da su joj Bora i njegova žena pomagali sa "nešto novca i aljipa". Dugo je živela i dugo pevala. Umrla je 1946. godine.
NJen sin Čerim, po sećanjima mnogih, prvi je zasvirao trubu u Banji. Starac Emir tvrdi da je pre njega svirao "jedan Dens". Ali, samo je za Čerima sigurno da je u toplim letnjim noćima obasjanim mesečinom gostima Banje svirao pesme koje je Koštana pevala. Postao je čuven po trubi i po majci. Gotovo svi Koštanini potomci bavili su se muzikom. Među njima i danas ima trubača. Muzika i igra je bila ciganska, i instrumenti su bili u njihovim rukama. Sa zurli su prešli na trube.

pinkie · Prijatelj foruma

evo jos neceg zanimljivog takodje govori o trubama vranjskog karaja ali kroz istoriju i generacije....
BORA STANKOVIĆ
Jos su se čuli topovi Prvog svetskog rata kada je Fejza Bakić, otac Bakije Bakića, svirao trubu u Gornjoj čaršiji u Vranju. Mlad i preduzimljiv čovek, rodom iz Končulja, gde se bavio konopljom i trgovinom, doselio se, po pamćenju njegovih potomaka, negde pred balkanske ratove u Vranje. Muzički nadaren kao i većina pripadnika njegovog naroda, brzo je osnovao orkestar u kome su dominirale trube. On sam svirao je fligornu, vodio melodiju i bio kapelnik.
Bora Stanković, koji je, već oronulog zdravlja, tih godina dolazio u Vranje i Vranjsku Banju da bi se odmarao i lečio, iako je mogao da ih čuje, ne spominje nigde ni Fejzu, ni njegove trubače, niti trubu kao instrument.
Ni u pisanim hronikama nema spomena trube. Jedan popis iz vremena turskog sultana Selima, iz druge polovine šesnaestog veka, beleži u "samoj Vranji džemat Cigana mehtera", vojnih muzikanata koji su uživali izvesne poreske olakšice. Kasnije, u devetnaestom veku, pominju se orkestri zurlaša, sastavljeni od po dva zurlaša i bubnjara. Pored vrnjskih svirača, muzikom kao profesijom bavili su se Cigani "zurlaši" iz Masurice i Pavlovca. Bora Stanković piše: "Dovodili su čočeke iz Skopja, metere, zurlaše iz Masurice i Ciganke, i to ne prave, ove iz varoši iz Ciganske mahale, nego tzv. Đorđovke, npaseljene po okolnim velikim selima i hanovima na drumu, a čuvene sa svojih krtih toplih tela i razbludnih očiju. I onda bi otuda, iz čiviluka, gde su bili zatvoreni sa sviračima, koje nameste u drugu sobu, da ne bi mogli gledati šta oni čine, po nekoliko dana dopiralo ovamo u varoši pucanje pušaka i videlo se bacanje raketli".
Truba, koja će kasnije nadjačati i ukrasiti ovu svirku što je raspaljivala strasti, po svemu sudeći, u Vranje je došla uz balkanske i Prvi svetski rat.
U to vreme u gornjoj čaršiji još je bilo živo sećanje na Maliku Eminović Koštanu, prelepu Ciganku, igračicu i pevačicu, koja se bila udala u Vranjsku Banju, i kojoj je Bora posvetio najlepše stranice svoje literature. Jedan od dvojice njenih sinova, Čerim, prvi je zasvirao na trubi u Vranjskoj Banji, koja će godinama posle biti prava trubačka Meka. U gornjoj čaršiji, u kafani "Belo jagnje", u kojoj je igrala i pevala Koštana, pesme pune tuge za prohujalom mladošću, u atmosferi kafanske i bekrijske osećajnosti, kasnije će nastati čuvena melodija "Izgubljeno jagnje", po kojoj se i danas nadaleko prepoznaje vranjski sevdah na trubama i nenadmašni majstor Bakija Bakić.
U Vranju je od Fejze počelo. U sirotinji ciganske mahale koja se sa svojom svirkom "spuštala i rasturala po varoši", trubu su propirivali i isprobavali mladi Romi, Fejzini vršnjaci, pokušavajući da u njenom zvuku pronađu jedinstvenu lepotu narodne melodije svog kraja koja se ovde mešala sa orijentalnom. Ti počeci ostali su u priči i pamćenju današnjih trubača, koji sa oca na sina, sa ujaka pa sestrića, sa strica na sinovca nastavljaju umeće sviranja na trubu. Fejza je, kažu, bio dobar trubač i dugo je vodio orkestar. Ali, mekše je i zanosnije od njegove zasvirala truba njegovog sina, Bakije. Božji dar je pripao njemu. Bakijina truba je, ne zna se kako, zapamtila i eho zurli, Koštane, prosute mesečine, svirku njegovog oca...

SINONIM VRANJSKOG KRAJA
Kao i svi Romi, i Bakija (1923-1989) se rano latio trube, u desetoj godini. Rođen četiri godine pre nego što će umreti Bora Stanković, Bakija Bakić će trubom oživeti i ozvučiti njegov svet, postati sinonim Vranja i vranjskog sevdaha i tako pored slavnog pisca postati najpoznatiji Vranjanac.
I već se u godinama pred Drugi svetski rat njegova truba izdvajala. Bila je čulnija i setnija od drugih, a odskakao je, ne samo po svirci nego i po držanju. Umeo je, kažu, još kao mlad da nosi svoj talenat. NJegovo ime, koje se brzo pročulo, više niko nije vezivao za običnog muzikanta iz Ciganske mahale, koja je tada još uvek mirisala na stare dane, iz Borinog vremena.
Ekrem Mamutović (1942), Bakijin sestrić, koji će tridesetak godina kasnije naslediti Bakiju na mestu vođe orkestra, sećajući se velikog majstora i svog učitelja sa početka pedesetih godina, kada je on kročio u orkestar, kaže da je Bakiju pratio u stopu:
- Slušao sam dedu, ali sam sebi rekao, ili ću da sviram kao Bakiju, ili ću da ostavim trubu. Bakijina truba, njen ton ne svira, nego uveseljava čoveka. Osetiš, dira te u srce.
Bakija, koji je tada bio prošao ratne godine i disciplinu orkestarskog muziciranja u vojnom orkestru u Kragujevcu, u kome je ne znajući note "na uvo" svirao prvu trubu, već je bio uveliko preuzeo kapelništvo od Fejze. Tada u tridesetim godinama, bio je u punoj trubačkoj zrelosti.
Setna, poonekad tužna, nikad gorka, njegova truba svirala je meko i tiho - na trubi, činilo se, tiše nije moglo - kao da svilu dodiruje, čeznula za nedosegnutim. Lako je i lepljivo prijanjao njen zvuk. U svemu što je svirao, komponovao, imrovizovao, poznavala se njegova ruka, i u svemu je bilo Vranje.
Vranjanci pričaju kako je, na inače veselim i raskalašnim zanatskim zabavama koje su se tih godina održavale, nastajao muk kad bi Bakija zasvirao. Tu žudnju južnjačku, koju je budila njegova truba, njegovi sugrađani umeli su da prepoznaju. Osećali su je kao svoju.
Desetak godina pre nego što će ga pozornica u Guči podići na najviši trubački tron i učiniti slavnim, Bakija je već bio mera za poređenje trubača na jugu Srbije, postao je majstor vranjanski, veći od ostalih, trubač koji je zvukom svoje trube pronikao u samu suštinu narodne melodije svog rodnog Vranja. NJegova muzika bila je njegova mladost, melodija iz duše siromašnog romskog dečaka iz Gornje čaršije, u kojoj je njegov otac bio došljak.
- Ako se u Vranju za nečim žali, to je onda što čovek nije večito mlad - govorio je Bakija Bakić. - Svaki put sviram iz svog zadovoljstva. Muzika je duboko u meni i ne mogu da budem drugačiji. Naša pesma leči i ko u Vranje dođe razočaran, iz Vranja sigurno odlazi veseo. Sa drugačijom željom za životom.

MAJSTOR IZNEDRIO MAJSTORE
Svirao je Bakija ne samo Vranjancima, nego i Francuzima, Kanađanima, Grcima... Više od pola veka proveo je sa trubom i skoro isto toliko vodio jedan od naših najboljih trubačkih orkestara, po kafanama i krčmama, elitnim restoranima, svadbama i vašarima, estradnim pozornicama kod nas i u inostranstvu. Na zvučnim i video zapisima, na filmskoj traci, ostala je zapisana njegova muzika i zvuk njegove trube.
Svirao je "Teško oro", i "Romski čoček", i "Slavuj pile", i "Stojanke, bela Vranjanke", i "Gajtano mori", i onu Borinu "Da znaješ, mori, mome..." i "Đul miriše, đul se rascvetao". Čuvala je Bakijina truba i događaje iz oslobodilačkih ratova Srba. Pesma "More, vrćaj konja, Abdul Kerim-ago" govori o događaju na jugu Srbije iz 1804. godine. Ova starinska vranjska pesma našla se i u "Koštani" Bore Stankovića.

"More, vrćaj konja, Abdul Kerim-ago,
Tugo, vrćaj konja, pišman da ne bidneš.
More, ne vrćam ga, džan'm mlad Stameno,
Tugo, ne vrćam ga, da znam da poginem!"

Svirao je staru vranjsku melodiju, vranjski sevdah. Svirao je i komponovao "na uvo". I kad je nastajala nova melodija, naslanjala se na izvornu, jer u ovom orkestru se uvek vodilo računa o tome šta se svira i kako se svira. Tu odgovornost Bakija je prepeo i naslednicima. Ali, od njega su poneli, kako sami kažu, i to da je pesmu najbolje slušati kad se prospe vranjanska mesečina...
Umro je 1989. godine, u 64. godini. Na sahrani mu je sviralo deset trubačkih orkestara.
Orkestar koji je proslavio Bakija Bakića i koji i danas ide njegovim tragom iznedrio je tri majstora trube, kojima ih je i zvanično proglasio Dragačevski sabor. Pored Bakije, majstor je postao njegov naslednik, sestrić Ekrem Mamutović, odnosno Milan Mladenović, što je njegovo kasnije ime, a zatim i Milanov sin Nenad.

pinkie · Prijatelj foruma

ZANIMLJIVOSTI

GRADOVI SRBIJE

priredio: Danilo Kocić

Vranje

Vranje je centar Pčinjskog okruga u čijem su sastavu još i opštine Bosilegrad, Bujanovac, Vladičin Han, Preševo, Surdulica i Trgovište.

Nalazi se na levoj obali reke Južne Morave, udaljen je od Leskovca 70, Niša 110, a Beograda 347 kilometara. Od bugarske granice ga deli 70, a od makedonske 40 kilometara.

Nema sasvim pouzdanih podataka o nastanku grada, ali se smatra da se to dogodilo u vreme Rimljana, i nešto kasnije u vreme dolaska Slovena u ove krajeve u VI i VII veku.

Prema nalazu istoričara, prvi pisani trag o Vranju je iz XI veka, a ostavila ga je Ana Komnina, Grkinja carskog porekla. U jednom zapisu o vladavini svoga oca Aleksija Komnina pribeležila je da je Župan Vukan 1093. godine stigao u Vranje i osvojio ga, ali nije uspeo da ga dugo zadrži, jer su snage Vizantije bile moćnije.

Vranje je u sastav srpske države definitivno ušlo 1207. godine kada ga je osvojio Stefan Prvovenčani, a ovim krajem u srednjem veku gospodarili su vlastelini kralj Stefan Dečanski i Car Dušan.

Kada se raspala srpska srednjovekovna država, Turci 14. juna 1455. godine osvajaju Vranje i drže ga sve do 31. januara 1878. godine. Vranje je, dakle, pod Turcima bilo 422 godine.

U Prvom svetskom ratu, Bugari su okupirali Vranje 16/17. oktobra 1915. godine, a oslobođeno je 4. oktobra 1918. godine i tada je stradalo 514 i nedužno streljano 335 lica.

U Drugom svetskom ratu Nemci su okupirali Vranje 9. aprila 1941. godine, a 22. aprila ga predaju u ruke bugarskim fašistima. Za četiri godine, fašisti su streljali u vranjskom kraju 700, a internirali 4.000 lica. Grad je oslobođen 7. septembra 1944. godine.
Vranje se nalazi između opština Leskovac, Vladičin Han, Surdulica, Bosilegrad, Trgovište, Bujanovac i Kosovska Kamenica. Prostire se na površini od 859,9 kilometara kvadratnih. Prosečna nadmorska visina je 480 ketara i u opštini postoji 105 naselja u kojima živi 86.518 , a u samom gradu 52.014 stanovnika

vrsac · Početnik Domaćeg.de

u tunisu sam upoznala ljude iz vranja i hvalili su svoj grad i zbog toga bas imam zelju da ga posetim jer nikad nisam bila