Mali Princ

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

Posveta

Molim decu da mi oproste sto sam ovu knjigu posvetio odrasloj osobi. Imam jedno ozbiljno izvinjenje: ta odrasla osoba je najbolji prijatelj koga imam na svetu. Imam i drugo izvinjenje: ta odrasla osoba u stanju je sve da razume, cak i knjige za decu. Imam i trece izvinjenje: ta odrasla osoba zivi u Francuskoj, ona je gladna u njoj je zima. Potrebno je da je neko utesi. Ako sva ta izvinjenja nisu dovoljna, rado cu posvetiti ovu knjigu detetu koje je nekad bila ta odrasla osoba. Sve odrasle osobe su najpre bile deca. (Ali se malo njih toga seca.) Ispravljam dakle svoju posvetu:

Leonu Vertu
kad je bio mali decak

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

I poglavlje

Kad mi je bilo sest godina, video sam jednom prilikom velicanstvenu sliku u nekoj knjizi o prasumi koja se zvala "Istinite price". Slika je predstavljala zmijskog cara kako guta neku zver. Evo toga crteza.

U knjizi je pisalo "Zmijski car guta svoju zrtvu celu, ne zvacuci je. Posle toga nije u stanju da se krece i spava sest meseci dok je ne svari".
Mnogo sam tada razmisljao o pustolovinama u prasumi i uspeo sam da olovkom u boji nacrtam svoj prvi crtez. Moj crtez broj 1. Izgledao je ovako:

Pokazivao sam svoje remek-delo odraslim osobama i pitao ih da li se plase moga crteza.
One su mi odgovarale: "Zasto bi smo se plasili jednog sesira?"
Moj crtez nije predstavljao sesir. On je predstavljao zmijskog cara koji je progutao slona. Nacrtao sam tada zmijskog cara iznutra, kako bi odrasle osobe mogle da shvate. Njima su uvek potrebna objasnjenja. Moj crtez broj 2 izgledao je ovako:

Odrasli su me savetovali da se ostavim crtanja zmijskog cara spolja i iznutra i da se pozabazim geografijom, istorijom, racunom i gramatikom. I tako sam u sestoj godini napustio sjajnu slikarsku buducnost. Bio sam obeshrabren neuspehom svoga crteza broj 1 i svog crteza broj 2. Odrasle osobe nikada nista ne shvataju same, a decu zamara da ima stalno daju objasnjenja.
Morao sam, dakle, da izaberem neki drugi poziv i naucio sam da upravljam avionom. Leteo sam svuda pomalo. A geografija mi je, to je tacno, mnogo koristila. Umeo sam na prvi pogled da ratlikujem Kinu od Arizone. A to je vrlo korisno ako covek zaluta nocu.
Tako sam, tokom zivota, cesto dolazio u dodir sa mnostvom otbiljnih ljudi. Dugo sam ziveo medu odraslima. Video sam ih sasvim izbliza. To nije mnogo popravilo moje misljenje o njima.
Kada bih sreo nekoga od njih ko bi mi izgledao malo bistriji, iskusavao sam ga svojim crtezom broj 1, koji sam stalno cuvao. Zeleo sam da saznam da li on zaista shvata. Ali on bi mi uvek odgovarao: "To je sesir". Tada mu ne bih pricao ni o zmijskom caru, ni o prasumi, ni o zvezdama. Spustio bih se do njega. Govoriobih mu o bridzu, o golfu, o politici i o masnama. I odrasla osoba bi bila veoma zadovoljna sto se upoznala sa tako razboritim covekom.

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

II poglavlje

Tako sam ziveo sam, bez igde ikoga s kime bih mogao istinski da porazgovaram, sve dok mi se, pre sest godina, nije desio kvar na motoru u pustinji Sahari. Nesto se bilo slomilo u mom motoru. A kako nisam vodio ni mehanicara ni putnike, spremao sam se da pokusam da sasvim sam izvrsim jednu tesku opravku. To je za mene bilo pitanje zivota ili smrti. Imao sam pijace vode jedva za osam dana.
Prve veceri zaspao sam na pesku hiljadu milja daleko od naseljenog mesta. Bio sam usamljeniji od ma kog brodolomnika na splavu nasred okeana. Mozete onda zamisliti moje iznenadenje kad me je u zori probudio neki cudan glasic. Govorio je:
Molim vas... nacrtaj mi ovcu!
-A!
-Nacrtaj mi ovcu....
Skocio sam na noge kao gromom pogodjen. Dobro sam protrljao oci. Dobro sam pogledao. I video sam sasvim neobicnog coveculjka koji me je ozbiljno posmatrao. Evo njegovog najboljeg portreta koji sam, kasnije, uspeo da nacrtam.

Ali moj crtez nije, naravno, ni izdaleka tako zanosan kao sam uzor. To nije moja greska. Odrasle osobe su me, kada mi je bilo sest godina, obeshrabrile u mom slikarskom pozivu, te tako nisam nista naucio da nacrtam, sem zmijskog cara spolja i iznutra.
Gledao sam, dakle, ovo prividjenje sirom otvorenih ociju. Ne zaboravite da sam se nalazio hiljadu milja daleko od bilo kog naselja. A moj coveculjak nije mi izgledao ni zalutao, ni mrtav umoran, ni mrtav gladan, ni mrtav zedan, ni smrtno uplasen. Nije nimalo licio na dete izgubljeno usred pustinje, hiljadu milja daleko od bilo kog naselja. Kada sam najzad uspeo da progovorim, rekao sam mu:
-Ali... sta ti radis ovde?
On mi tada ponovi, sasvim tiho, kao nesto veoma ozbiljno:
-Molim vas.. nacrtaj mi jednu ovcu...
Kada tajanstvenost deluje suvise snazno, covek se ne usuduje da ne poslusa. Ma koliko sve to izgledalo besmisleno hiljadama milja daleko od nastanjenog mesta i u smrtnoj opasnosti, izvadio sam iz dzepa hartiju i naliv-pero. Ali tada se setih da sam u zivotu pre svega ucio geografiju, istoriju, racun i gramatiku, te rekoh coveculjku (malo mrzovoljno) da ne znam da crtam. On mi odgovori:
-Ne mari, nacrtaj mi ovcu.
Kako nikad nisam nacrtao ovcu, napravio sam za njega ponovo jedan od ona dva crteza, koja sam jedina bio u stanju da nacrtam. Onaj sto predstavlja zmijskog cara spolja. I bio sam prenerazen kad sam cuo kako mi coveculjak odgovara:
-Ne! Ne! Ja necu slona u zmijskom caru. Zmijski car je vrlo opasan, a slon je vrlo glomazan. Kod mene je sve tako malo. Treba mi ovca. Nacrtaj mi ovcu.
Tada sam poceo da crtam.
On je pazljivo posmatrao, a zatim rece:

-Ne! Ta je vec sasvim bolesna. Nacrtaj mi neku drugu.
Crtao sam dalje.

Moj prijatelj se nasmesi umiljato, sa blagonaklonoscu:
-Vidis dobro i sam... to nije ovca, to je ovan. Ima rogove...
Ponovih dakle jos jednom svoj crtez.
Ali i on je bio odbijen, kao i prethodni:

-Ta je opet suvise stara. Ja hocu ovcu koja dugo zivi.
Tada, nemajuci vise strpljenja, posto sam se zurio da rasklopim svoj motor, nazvrljah crtez.
I dobacih:
-Ovo je kutija. Ovca koju zelis je unutra.

Bio sam vrlo iznenadjen kad sam video da se lice mog malog sudije ozarilo:
-To je upravo ono sto sam hteo! Mislis li da ce toj ovci biti potrebno mnogo trave?
-Zasto?
-Zato sto je kod mene sve tako malo...
-To ce joj sigurno biti dovoljno. Dao sam ti jednu sasvim malu ovcu.
On se nagnu nad crtez:
-Nije bas tako mala... Gle! Zaspala je...
Eto, tako sam se upoznao sa malim princom.

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

III poglavlje

Trebalo mi je dosta vremena da shvatim odakle je dosao. Mali princ, koji mi je postavljao mnogo pitanja, kao da nikad nije cuo moja. Reci izgovorene slucajno, malo-pomalo su mi sve otkrile. Tako, kad je prvi put spazio moj avion (necu da crtam svoj avion, te je isuvise tezak crtez za mene) on me upita:
-Kakva je to stvar?
-To nije stvar. To leti. To je avion. To je moj avion.
Bio sam ponosan da mu ispricam kako letim. Tada on uzviknu:
-Kako! Ti si pao sa neba!
-Da, priznadoh skromno.
-O! Kako je to cudno...
I mali princ se nasmeja grohotom, sto me je mnogo naljutilo. Zelim da ljudi ozbiljno shvataju moje neprilike. Zatim on nastavi:
-Znaci da i ti dolazis sa neba! Sa koje si planete?
Tracak svetlosti kao da osvetli tajnu njegovog prisustva, te ga upitah iznenada:
-Ti, dakle, dolazis sa neke druge planete?
Ali on ne odgovori. Klimao je lagano glavom gledajuci moj avion:
-Da, zbilja, u ovome nisi mogao doci iz velike daljine...
I on utonu u sanjarenje koje potraja dugo. Zatim, izvadi iz dzepa moju ovcu i predade se posmatranju svoga blaga.
Mozete zamisliti koliko je radoznalosti probudilo u meni to polupoverljivo saopstenje o "drugim planetama". Nastojao sam da o tome saznam sto vise:
-Odakle dolazis, malisa? Gde je to "kod tebe"? Kuda hoces da odneses moju ovcu?
On mi odgovori posle dubokog cutanja:
-Kutija koja si mi dao ima tu dobru stranu sto moze nocu da joj posluzi kao kuca.
-Naravno. I ako si dobar, dobices i konopac da je danju vezes. I kocic.
Izgleda da je taj predlog zgranuo malog princa:
-Da je vezem? Kakva cudna misao!
-Ali ako je ne vezes, odlutace, pa ce se izgubiti...
Moj prijatelj prasnu u smeh:
-Ali kud hoces da odluta?
-Ma kud. Pravo ispred sebe...
Tada mali princ primeti ozbiljno:
-Nista ne mari, kod mene je sve tako malo!
I sa malo tuge, mozda, dodade:
-Pravo ispred sebe daleko se ne stize

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

IV poglavlje

Tako sam saznao jos jednu veoma vaznu stvar: da je planeta na kojoj je roden jedva malo veca od neke kuce!
To me nije mnogo iznenadilo. Znao sam dobro da osim velikih planeta kakve su Zemlja, Jupiter, Mars, Venera, kojima su data imena, postoje na stotine drugih koje su ponekad tako male da se jedva mogu sagledati teleskopom. Kada neki astronom otkrije jednu od njih, on joj mesto imena daje broj. Nazove je na primer: "asteroid 3251".
Imam ozbiljnih razloga da verujem da je planeta sa koje je dosao mali princ asteroid B 612.

Jedan turski astronom primetio je teleskopom taj asteriod 1909. godine, i to samo jedanput.

On je tada svecano prikazao svoje otkrice na Medjunarodnom kongresu astronoma. Ali niko mu nije verovao zbog njegovog odela. Takve su odrasle osobe.

Srecom po asteroid B 612, neki turski diktator je, pod pretnjom smrti, nametnuo svom narodu evropski nacin odevanja. Astronom je ponovio svoj prikaz 1920. godine, vrlo otmeno obucen. I ovoga puta svi su bili njegovog misljenja.

Ispricao sam vam ove pojedinosti o asteroidu B 612 i poverio sam vam njegov broj, samo zbog odraslih osoba. Odrasle osobe vole brojeve. Kad im pricate o nekom novom prijatelju, nikad vas nece zapitati o onom sto je bitno. Nikad vam nece reci: "Kakva je boja njegova glasa? Koje su mu najomiljenije igre? Da li skuplja leptire?" Nego vas pitaju: "Koliko mu je godina? Koliko ima brace? Koliko je tezak? Koliko zaraduje njegov otac?" Tek tada smatraju da ga poznaju. Ako kazete odraslim osobama: "Video sam jednu lepu kucu od crvenih opeka sa geranijumom u prozorima i golubovima na krovu..." one nisu u stanju da zamisle tu kucu. Treba im reci: "Video sam kucu od sto hiljada franaka". Tada ce uzviknuti: "Kako je lepa!"
Isto tako, kad bi ste im rekli: "Dokaz da je mali princ postojao je taj sto je bio divan, sto se smejao i sto je zeleo da ima ovcu. Kad neko hoce da ima ovcu, to je dokaz da postoji", one bi slegnule ramenima i smatrale vas detetom. Ali ako im kazete: "Zvezda sa koje je on dosao jeste asteroid B 612" ubedicete ih i nece vam dalje dosadivati pitanjima. Takve su one. Ne treba ima zameriti. Deca treba da budu veoma popustljiva prema odraslim osobama.
Ali naravno, mi koji shvatamo zivot, mi ne marimo za brojeve. Voleo bih da sam ovu pricu pricao kao bajku. Voleo bih da sam kazao:
"Bio jednom jedan mali princ koji je ziveo na nekoj planeti jedva nesto vecoj od njega samog, i kome je bio potreban prijatelj..." Za one koji shvataju zivot, to bi izgledalo daleko istinitije.
Jer, ja ne volim da se moja knjiga cita povrsno. Ja sa toliko tuge pricam ove uspomene. Proslo je vec sest godina otkako je moj prijatelj otisao sa svojom ovcom. To sto ovde pokusavavam da ga opisem, to je zato da ga ne bih zaboravio. Zalosno je zaboraviti prijatelja. Nemaju svi prijatelja. I ja mogu postati kao odrasli koji se zanimaju samo za brojeve. Zbog toga sam kupio kutiju sa bojicama i olovkama. Nije lako vratiti se crtanju, u mojim godinama, kada covek nikad nista nije pokusao da nacrta sem zmijskog cara spolja i iznutra, i to u svojoj sestoj godini! Potrudicu se, naravno, da nacrtam njegov lik sto je moguce vernije. Ali nisam sasvim siguran da cu pogoditi. Jedan crtez i uspe nekako, ali drugi ne lici vise. Isto se tako malo varam i u pogledu rasta. Na ovoj slici mali princ je suvise visok. Na onoj suvise mali. Kolebam se malo i sto se tice boje njegovog odela. Onda nagadam, malo ovako, malo onako, kako znam. Prevaricu se, uostalom i u nekim znacajnijim pojedinostima. Ali, to mi treba oprostiti. Moj prijatelj mi nije nista objasnjavao. Mozda je verovao da licim na njega. Ali ja, na zalost, ne umem da vidim ovcu kroz kutiju. Mozda sam pomalo slican odraslim osobama. Mora da sam ostario.

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

V poglavlje

Svakog dana saznavao sam ponesto o planeti, o odlasku, o putovanju. To je dolazilo sasvim lagano, kako bi mi palo na pamet. Tako sam, treceg dana, cuo uzbudljivu pricu o baobabima.
I ovoga puta bilo je to zahvaljujuci ovci, jer me mali princ, kao obuzet nekom ozbiljnom sumnjom, iznenada upita:
-Istina je, zar ne, da ovce jedu siblje?
-Da, to je istina.
-Ah! zadovoljan sam.
Nisam razumeo zasto je tako vazno sto ovce jedu siblje. Ali mali princ dodade:
-Prema tome, one jedu i baobabe.
Skrenuh paznju malom princu da baobabi nisu siblje, vec drvece veliko kao crkva, i da, cak i kad bi sa sobom poveo citavo krdo slonova, ti slonovi ne bi bili kadri da izadju na kraj ni sa jednim jedinim baobabom.
Pomisao na krdo slonova zasmeja malog princa.
-Trebalo bi ih naslagati jedne na druge...

Ali mudro primeti:
-I baobabi su mali pre no sto porastu.
-To je tacno. Ali zasto hoces da tvoje ovce pojedu male baobabe?
On mi odgovori: "Idi, molim te!" kao da je to sasvim jasno. Morao san mnogo da se napregnem da bih sve to razumeo.
I zbilja na planeti malog princa bilo je, kao i na svim drugim planetama, plemenita bilja i korova. Prema tome, dobrog semena plemenitog bilja, a loseg semena korova. Ali seme je nevidljivo. Ono spava skriveno u zemlji sve dokle dok mu ne padne na pamet da se probudi. Tada se ono isteze i tera najpre plasljivo prema suncu jedan carobni mali bezazleni izdanak. Ako je u pitanju izdanak rotkvice ili ruze, mozemo ga slobodno pustiti da raste. Ali ako je u pitanju korov, moramo ga odmah iscupati, cim ga prepoznamo. Na planeti malog princa bilo je strasnog semenja... to je bilo semenje baobaba. Tle na njegovoj planeti bilo ga je prepuno. A ako baobama ne iscupamo na vreme, nikada ga se ne mozemo osloboditi. On preplavi celu planetu. Razriva je svojim korenjem. I ako je planeta veoma mala, a baobaba ima u velikom broju, ona ce se rasprsnuti.
"To je pitanje reda, rekao mi je kasnije mali princ. Kada covek zavrsi svoje jutarnje udesavanje, treba pazljivo da uredi i planetu. Treba redovno cupati baobabe cim se pocnu razlikovati od ruza, na koje mnogo lice kada su sasvim mladi. To je vrlo dosadan posao, ali veoma lak."

Jednog dana me je posavetovao da se potrudim i da nacinim lep crtez ne bi li to usadio nasoj deci u glavu. "Ako budu jednog dana putovali, rece mi on, to im moze koristiti. Ponekad nije zgoreg odloziti svoj posao za kasnije. Ali kad su u pitanju baobabi, to je uvek strasna nesreca. Ponavao sam jednu planetu na kojoj je stanovao neki lenjivac. On je propustio da iscupa tri sibljike..."
I prema uputstvima malog princa, nacrtao sam tu planetu. Ne volim da zauzimam stav propovednika. Ali opasnost od baobaba je tako malo poznata, one koji zalutaju na neki asteroid vrebaju tako velike nesrece da sam ovoga puta napravio izuzetak i prestao da se uzdrzavam. Rekoh: "Deco, cuvajte se baobaba!" Na tom crtezu sam toliko radio samo zato da bih svoje prijatelje upozorio na opasnost koja i njima i meni vec dugo vremena lebdi nad glavom, iako nismo toga svesni. Nauk, koji sam im dao, vredeo je truda. Mozda ce te se pitati: Zasto u ovoj knjizi nema i drugih isto tako velicanstvenih crteza kao sto je crtez baobaba? Odgovor je sasvim jednostavan: Pokusao sam, ali nisam uspeo. Kad sam crtao baobabe, bio sam nadahnut osecanjem da se ne sme odlagati.

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

VI poglavlje

Ah! mali prince, razumeo sam, najzad tvoj mali zivot pun sete. Uzivanje u blagim suncevima zalascima bilo je dugo vremena jedina tvoja razonoda. Ovu novu pojedinost saznao sam cetvrtog dana ujutru, kada si mi rekao:
-Veoma volim zalaske sunca. Hajdemo da gledamo suncev zalazak...
-Ali treba cekati...
-Sta treba cekati?
-Cekati da sunce pocne da zalazi.
Bio si najpre vrlo iznenadjen, a zatim si se nasmejao samom sebi. I rekao si mi:
-Stalno mislim da sam kod kuce!
Doista. Kad je u Sjedninjenim Americkim Drzavama podne, ceo svet zna da u Francuskoj sunce zalazi. Bilo bi dovoljno preleti za minut u Francusku da bi smo prisustvovali suncevom zalasku. Na zalost, Francuska je isuvise daleko. Ali na tvojoj maloj planeti bilo je dovoljno da svoju stolicu puvuces nekoliko koraka i da posmatras suton kad god zazelis...
-Jednog dana video sam cetrdeset i tri puta kako sunce zalazi!
A malo posle si dodao:
-Znas... kad je covek tuzan onda voli zalaske sunca...
-Zar si bio toliko tuzan onog dana kad je sunce zalazilo cetrdeset i tri puta?
Ali mali princ ne odgovori.

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

VII poglavlje

Petog dana, opet zahvaljujuci ovci, tajna zivota malog princa bila mi je rasvetljana. Zapitao me je iznenada, bez uvoda, kao o necem o cemu je dugo cutke razmisljao:
-Ako ovca jede siblje, znaci li da jede isto tako i cvece?
-Ovca jede sve na sta naide.
-Cak i cvece sa trnjem?
-Da, cak i cvece sa trnjem.
-Cemu onda sluzi trnje?
Nisam znao. Bio sam tada vrlo zauzet pokusavajuci da odvrnem neki jako zavrnut klin na mom motoru. Bio sam veoma zabrinut jer mi je kvar poceo da izgleda sasvim ozbiljan, pijaca voda koja je nestajala ulivala mi je strah od najgoreg.
-Cemu sluzi trnje?
Mali princ nije nikad odustajao od pitanja koje bi jednom postavio. Klin me je ljutio, te sam mu odgovorio prvo sto mi je palo na pamet:
-Trnje ne sluzi nicem, to je cista pakost od strane cveca!
-Ah!
Ali posle kratkog cutanja dobaci mi gotovo ozlojedjeno:
-Ne verujem ti! Cvece je slabo. Ono je bezazleno. Ono se obezbedjuje kako zna. Veruje da je strasno sa svojim trnjem...
Nisam nista odgovorio. Tog trenutka mislio sam: "Ako se ovaj klin bude i dalje opirao izbicu ga jednim udarcem cekica." Mali princ me ponovo prekide u razmisljanju:
-A da li ti mislis da cvece...
-Ne! Ne! Nista ja ne mislim! odgovorio sam prvo sto mi je palo na pamet. Ja sam zauzet ozbiljnim stvarima!
Pogleda me prenerazeno.
-Ozbiljnim stvarima!
Video me je, sa cekicem u ruci i prstima crnim od kolomaza, nagnutog nad predet koji mu je izgledao vrlo ruzan.
-Govoris kao odrasle osobe!
Malo sam se zastideo. Ali, on nemilosrdo nastavi:
-Ti sve brkas... sve si smesao!
Bio je zaista veoma ljut. Zatresao je glavom a njegova zlatna kosa leprsala je na vetru:
-Poznajem planetu na kojoj zivi neki crveni debeljko. Nikad nije pomirisao cvet. Nikad nije pogledao zvezdu. Nikad nije nikoga voleo. Nikad nista drugo nije radio, samo je racunao... I po ceo dan ponavlja kao i ti: "Ja sam ozbiljan covek! Ja sam ozbiljan covek!" i pri tom se sav nadima od ponosa. Ali to nije covek, to je pecurka.
-Sta?
-Pecurka!
Mali princ je sada bio bled od besa.
-Milionima godina cvece stvara trnje. Milionima godina ovce ipak jedu cvece. Zar nije ozbiljno ako pokusamo da shvatimo zasto se cvece toliko trudi da stvori trnje koje nicemu ne sluzi. Zar nije vazan rat izmedu ovaca i cveca? Zar to nije ozbiljnije i vaznije od racuna nekog crvenog debeljka? I ako ja poznajem jedan jedinstveni cvet, koga nema nigde sem na mojoj planeti, i koji jedna mala ovca moze da unisti u jednom trenu, prosto tako, jednog jutra, cak i ne shvatajuci sta cini, zar to nije vazno!

On pocrvene, zatim nastavi:
-Ako neko voli jedan cvet koji postoji samo na jednoj medu milionima zvezda, to je dovoljno da bude srecan kada ih posmatra. On kaze sebi: "Moj cvet je negde tamo..." Ali ako ovca pojede cvet, to je za njega kao da su se odjednom sve zvezde ugasile. I zar to nije vazno!
Nije mogao vise nista da kaze. Iznenada je zajecao. Noc se spustila. Bacio sam alat. Nije mi vise bilo stalo do mog cekica, do klina, do zedji i smrti. Na jednoj zvezdi, na jednoj planeti, na mojoj, na Zemlji, postojao je jedan mali princ koga je trebalo utesiti. Uzeo sam ga u narucje. Ljuskao sam ga. Govorio sam mu: "Cvet koji volis nije u opasnosti... Nacrtacu tvojoj ovci brnjicu... Nacrtacu tvome cvetu oklop... Ja..." Nisam vise znao sta da kazem. Osecao sam se veoma nesrpetan. Nisam znao kako da mu pridem, kako da mu se priblizim. Tajanstvena je zemlja suza.

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

VIII poglavlje

Ubrzo sam bolje upoznao taj cvet. Na planeti malog princa bilo je uvek jednostavnog cveca, ukrasenog samo jednim redom krunicnih listica, koje nije zauzimalo mnogo mesta, i nije nikome smetalo. Ono bi se pojavilo jednog jutra u travi, zatim bi uvenulo uvece. Ali ovaj cvet iznikao je jednoga dana iz neke semenke, donete neznano otkuda, i mali princ je vrlo brizljivo nadgledao izdanak koji nije licio na druge. To je mogla biti neka nova vrsta baobaba. Ali ubrzo prestade da raste i poce da pupi. Mali princ, koji je prisustvovao razvoju tog ogromnog pupoljka, osecao je da ce iz njega iznici cudesno prividenje, ali cvet nikako da dovrsi ulepsavanje u zaklonu svoje zelene sobe. Brizljivo je birao boje. Oblacio se polako, dodavao je jedan po jedan listic. Nije hteo da izide sav zguzvan kao bulka. Hteo je da se pojavi u punom sjaju svoje lepote. Eh! naravno. Bio je to vrlo razmetljiv cvet. Njegovo tajanstveno udesavanje trajalo je, dakle, danima i danima. A onda, jednog jutra, upravo u trenutku kada se sunce radalo, on se pokazao.

I ruza, koja je tacno sve pripremila, rece zevajuci:
-Ah! Tek sto sam se probudila... Molim vas oprostite... Jos se nisam ocesljala...
Tada se mali princ nije mogao uzdrzati od divljenja:
-Kako ste lepi!
-Zar ne, odgovori slatko ruza. I rodila sam se u isto vreme kad i sunce...
Mali princ shvati odmah da nije narocito skromna, ali bila je tako dirljiva!
-Cini mi se da je vreme dorucku, dodala je uskoro, budite dobri i mislite na mene...
I mali princ, sav zbunjen, potrazio je vedro sa vodom, i zalio ruzu.

Tako ga je vrlo brzo pocela da muci svojom malo podozrivom tastinom. Jednog dana, na primer, govoreci o svoja cetiri trna, rekla je malom princu:
-Mogu doci tigrovi sa svojim kandzama!

-Na mojoj planeti nema tigrova, odvratio je mali princ, a zatim, tigrovi ne jedu travu.
-Ja nisam trava, odgovori slatko ruza.
-Oprostite mi...
-Ja se uopste ne bojim tigrova, ali uzasavam se promaje. Zar nemate neki zaklon?

-Uzasavati se promaje... to nije velika sreca za jednu biljku, primetio je mali princ. Ova ruza mnogo zanoveta...
-Uvece ce te me stavljati pod stakleno zvono. Kod vas je vrlo hladno. Niste na dobrom mestu. Tamo, odakle ja dolazim...

Ali je ucutala. Dosla je u vidu semenke. Nije mogla nista da zna o drugim svetovima. Ponizena sto je dopustila da je iznenade kako priprema tako naivnu laz, nakasljala se dva-tri puta da bi dokazala malom princu da nije u pravu:
-A zaklon?
-Upravo sam hteo da odem da ga potrazim, ali ste mi vi nesto govorili!
Ona tada poce jace da kaslje da bi kod princa izazvala grizu savesti.
Tako je mali princ, i pored sve njene dobronamerne ljubavi, brzo posumnjao u nju. Ozbiljno je shvatio beznacajne reci i postao vrlo nesrecan.
"Nije trebalo da je slusam, poverio mi je jednog dana, ne treba nikad slusati ruze. Treba ih gledati i mirisati ih. Moja je obavila mirisom planetu, ali ja nisam znao u tome da uzivam. Ta prica o kandzama, koja me je toliko razdrazila, trebalo je da me gane..."
Jos mi je poverio:
"Nisam tada uopste nista shvatio! Trebalo je da je cenim po delima, a ne po recima. Omamljivala me mirisom i nadahnjivala me. Nisam smeo da pobegnem! Trebalo je da pogodim njena osecanja koja su se krila iza sitnih lukavosti. Ruze su tako pune protivurecnosti! Ali, bio sam isuvise mlad da bih umeo da je volim."

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

Cini mi se, da je za svoje bekstvo iskoristio seobu divljih ptica. Ujutru pred polazak, lepo je uredio svoju planetu. Brizljivo je ocistio zive vulkane. Imao je dva ziva vulkana. To je bilo sasvim zgodno za podgrevanje jutarnjeg dorucka. Imao je i jedan ugasen vulkan. Ali, kako je govorio: "Nikad se ne zna!" Ocistio je, dakle, i taj ugaseni vulkan. Kad su dobro ocisceni, vulkani rade tiho i neprekidno, bez erupcija. Vulkanske erupcije su kao vatra u kaminu. Naravno, na nasoj Zemlji mi smo suvise mali da bi smo ocistili nase vulkane. Zbog toga nam stvaraju toliko neprijatnosti.

Mali princ je, pomalo setan, pocupao i poslednje izdanke baobaba. Verovao je da se nece vise nikad vratiti. Ali svi ti svakodnevni poslovi izgledali su mu toga jutra neobicno prijatni. A kad je poslednji put zalio ruzu, i spremao se da je stavi pod stakleno zvono, osetio je zelju da zaplace.
-Zbogom, rece on ruzi.
Ali ona mu ne odgovori.
-Zbogom, ponovi on.
Ruza se zakaslja. Ali ne stoga sto je nazebla.
-Bila sam glupa, rece ona najzad. Molim te oprosti. Pokusaj da budes srecan.
Bio je iznenaden sto mu ne prebacuje. Stajao je, sav pometen, sa staklenim zvonom u ruci. Nije shvatao tu blagu neznost.
-Naravno, ja te volim, rece mu ruza. Moja je greska sto o tome nisi nista znao. To nema nikakvog znacaja. Ali i ti si bio glup kao i ja. Pokusaj da budes srecan... Ostavi to stakleno zvono. Ne zelim ga vise.
-Ali vetar...
-Nisam bas toliko nazebla... Svezi nocni vazduh ce mi prijati. Ja sam cvet.
-Ali zivotinje...
-Treba da podnesem dve ili tri gusenica, ako hocu da upoznam leptirove. Izgleda da je to tako lepo. Inace, ko ce me posetiti? Ti ces biti daleko. Sto se tice velikih zivotinja, ne bojim se. Imam kandze.
I ona bezazleno pokaza svoja cetiri trna. Zatim dodade:
Ne odugovlaci toliko, to je nesnosno. Resio si da odes. Idi.
Jer nije htela da je mali princ vidi kako place. Bila je to veoma gorda ruza...

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

X poglavlje

On se nalazio u podrucju asteroida 325, 326, 327, 328, 329 i 330. Poceo je dakle da ih obilazi da bi tamo potrazio neko zanimanje i upotpunio svoje znanje.
Na prvom je stanovao neki kralj. On je zasedao, odeven u purpur i hermelin, na jednom vrlo jednostavnom pa ipak velicanstvenom prestolu.

-Ah! Evo jednog podanika, uzviknu kralj kad je primetio malog princa.
A mali princ se zapita:
"Kako me je mogao poznati kad me jos nikad nije video?"
Nije znao da je za kraljeve svet vrlo uproscen. Svi ljudi za njih su podanici.
-Priblizi se da te bolje vidim, rece mu kralj koji je bio vrlo gord da nekome bude kralj.
Mali princ potrazi ocima gde bi seo, ali je cela planeta bila zakrcena velicanstvenim plastom od hermelina. Ostao je dakle stojeci, i kako je bio umoran, zevao je.
-Zevati u prisustvu kralja protivi se dvorskim propisima, rece mu vladar. Zabranjujem ti da zevas.
-Ne mogu da se uzdrzim, odgovori mali princ sav zbunjen. Dugo sam putovao i nisam spavao...
-U tom slucaju, rece mu kralj, zapovedam ti da zevas. Godinama vec nisam video nekoga kako zeva. Zevanje je za mene retka stvar. Hajde! Zevaj jos! To je naredba.
-To me je uplasilo... ne mogu vise... rece mali princ porumenevsi.
-Hm! Hm! odgovori kralj. Onda ti... naredujem da cas zevas a cas...
Promrmljao je nesto i izgledao je zlovoljan.
Jer kralj je mnogo drzao do toga da njegov ugled bude postovan. Nije trpeo neposlusnost. Bio je to apsolutni vladar. Ali, kako je bio vrlo dobar, davao je razumne naredbe.
"Kad bih naredio, govorio je obicno, kad bih nekom generalu naredio da se pretvori u morsku pticu, i kad general ne bi poslusao, to ne bi bila njegova greska. Bila bi to moja greska."
-Mogu li da sednem? raspitivao se bojazljivo mali princ.
-Naredujem ti da sednes, odgovori mu kralj, koji dostojanstveno privuce skut svog hermelinskog plasta.
Ali se mali princ iznenadio. Planeta je bila vrlo mala. Nad kim li je kralj vladao?
-Gospodaru, rece mu on... Molim vas da mi oprostite sto cu nesto da vas pitam...
-Naredujem ti da me pitas, pozuri se da kaze kralj.
-Gospodaru... nad kim vi vladate?
-Nad svim, odgovori kralj, sa najvecom jednostavnoscu.
-Nad svim?
Uzdrzljivim pokretom kralj pokaza na svoju planetu, na druge planete i zvezde.
-Nad svim tim? rece mali princ.
-Nad svim tim... odgovori kralj.
Jer ne samo da je bio apsolutni vladar, vec i vaseljenski vladar.
-I zvezde vas slusaju?
-Naravno, rece mu kralj. Slusaju na rec. Ja ne trpim neposlusnost.
Tolika moc zadivi malog princa. Kad bi je on imao, mogao bi da posmatra ne cetrdeset cetiri, vec sedamdeset dva ili cak sto, ili cak dvesta zalazaka sunca u jednom istom danu, a da nikad ne pomakne svoju stolicu. I kako je bio pomalo tuzan secajuci se svoje male napustene planete, usudi se da zatrazi od kralja jednu milost:
-Hteo bih da vidim zalazak sunca... Ucinite mi ti zadovoljstvo... Naredite suncu da zade...
-Kad bih naredio nekom generalu da leti od cveta do cveta kao leptir, ili da napise tragediju, ili da se pretvori u morsku pticu, a general ne izvrsi primljenu zapovest, cija bi to bila krivica, moja ili njegova?
-Vasa, odgovori odlucno mali princ.
-Tacno. Od svakog treba zahtevati ono sto on moze da pruzi, nastavi kralj. Ugled na prvom mestu pociva na razumu. Kad bih naredio svom narodu da se baci u more, on bi se pobunio. Ja imam prava da zahtevam poslusnost, jer su moje zapovedi razumne.
-A moj zalazak sunca? potseti ga mali princ koji nikada nije zaboravljao pitanje koje bi jednom postavio.
-Imaces svoj zalazak sunca. Zahtevacu ga. Ali, cekacu po mojoj nauci o vladanju, da za to budu potrebni uslovi.
-Kad ce to biti? raspitivao se mali princ.
-Hm! Hm! odgovori mu kralj koji najpre pogleda u jedan veliki kalendar, hm! hm! to ce biti, oko... oko... to ce biti veceras oko dvadeset do osam. I videces da me zbilja slusaju.
Mali princ poce da zeva. Zalio je sto nije dobio svoj zalazak sunca. A zatim, bilo mu je vec pomalo dosadno:
-Nemam sta da radim ovde, rece on kralju. Odlazim!
-Nemoj da ides, odgovori kralj koji je bio vrlo gord sto ima jednog podanika. Nemoj da ides, nacinicu te ministrom!
-Ministrom cega?
-Pa... pravde!
-Ali nemam kome da sudim!
-Ne zna se, rece mu kralj. Jos nisam obisao svoju kraljevinu. Veoma sam star, nemam mesta za kocije, a strasno me zamara da idem peske.
-Ah! Ali ja sam vec video, rece mali princ i naze se da baci jeda pogled na drugu stranu planete. Ni tamo nema nikoga.
-Onda ces suditi sam sebi, odgovori mu kralj. To je ono najteze. Mnogo je teze suditi samom sebi, nego drugima. Ako uspes sebi dobro da sudis, znaci da si istinski mudrac.
-Sebi mogu suditi gde bilo, rece mali princ. Nije potrebno da zivim ovde.
-Hm! Hm! rece kralj, ubeden sam da negde na mojoj planeti postoji jedan stari pacov. Cujem ga nocu. Mozes suditi tom pacovu. S vremena na vreme osudices ga na smrt. Tako ce njegov zivot zavisiti od tvoje pravde. Ali ces ga svaki put pomilovati, da bi ga sacuvao. On je ovde jedini.
-Ali, odgovori mu mali princ, ja ne volim da izricem smrtne presude i zbilja hocu da odem.
-Ne, rece kralj.
Ali mali princ, posto je zavrsio svoje pripreme, nije niposto hteo da ozalosti starog vladara:
-Ako Vase Velicanstvo zeli da ga poslusam bez pogovora, neka mi izda razumnu naredbu. Neka mi na primer naredi da otputujem za pun minut. Cini mi se da su uslovi povoljni...
Posto kralj nista ne odgovori, mali princ oklevase nekoliko trenutaka, a zatim uzdahnu i krenu.
-Imenujem te svojim ambasadorom, pozuri se da mu dovikne kralj.
Izgledao je vrlo strog.
"Odrasli su zbilja vrlo cudni", rece mali princ u sebi dok je putovao.

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

XI poglavlje

Na drugoj planeti ziveo je neki uobrazenko.

-Ah! Ah! Evo jednog obozavaoca, koji mi dolazi u posetu, uzviknu izdaleka uobrazenko, cim je spazio malog princa.
Jer za uobrazene ljude svi drugi ljudi su obozavaoci.
-Dobar dan, rece mali princ. Imate smesan sesir.
-Zato da bih mogao da pozdravljam, odgovori mu uobrazenko. Da bih mogao da otpozdravljam kad mi klicu. Na zalost ovde nikad niko ne prolazi.
-Zbilja? rece mali princ koji nije razumeo.
-Tapsi rukama, posavetova ga uobrazenko.
Mali princ poce da tapse rukama. Uobrazenko skromno otpozdravi dizuci sesir.
-Ovo je zabavnije od posete kralju, rece u sebi mali princ. I ponovo poce da tapse rukama. Uobrazenko ponovo otpozdravi dizuci sesir.
Posle pet minuta ovakve gimnastike, malog princa zamori jednolikost igre:
-Sta treba uciniti da sesir padne? upita on.
Ali uobrazenko ga nije cuo. Uobrazeni ljudi cuju samo pohvale.
-Da li mi se zaista mnogo divis? upita on malog princa.
-Sta znaci diviti se?
-Divi ti se znaci priznavati da sam ja najlepsi, najbolje odeven, najbogatiji i najpametniji covek na ovoj planeti.
-Ali ti si sam na svojoj planeti!
-Ucini mi to zadovoljstvo! Divi mi se ipak!
-Divim ti se, rece mali princ, slezuci malo ramenima, ali zasto ti je to tako vazno?
I mali princ ode dalje.
"Odrasli su cudni, nema sta", rece on prosto samom sebi dok je putovao.