Istorija osmatranja tranzita Venere

Charmed · Malo ~ mače ~

1. Uvod

Kako je moguće izmeriti udaljenost do Sunca? Danas, astronomi jednostavno odbijaju radarske signale od Venere i zatim izračunavaju udaljenost između Zemlje i Sunca uz pomoć Keplerovog zakona. Ali u 18-om veku, astronomi su morali da budu mnogo preduzemljiviji u izvršavanju svojih merenja. Tadašnji astronomi su putovali celom zemaljskom kuglom upotrebljavajući metode merenja sa različitih osmatračkih mesta.

Taj metod koji se zove triangulacija ili paralaksa. Osmatrajući objekat sa dve međusobno jako udaljene tačke i mereći kako se objekat pomera u odnosu na pozadinu, nepoznata udaljenost do objekta može da se izračuna uz pomoć osnovne geometrije. Princip je isti kao kada držite podignut palac na ispruženoj ruci pa posmatrate kako se njegova uglovna pozicija menja kada ga prvo gledana jednim okom, a zatim drugim. Znajući razmak između svojih očiju, možete izračunati dužinu vaše ruke.

Ovaj metod ipak ne može da se koristi za direktno merenje Sunčeve paralakse, zato što je dan, tj. što Sunce svojim sjajem zasenjuje sve zvezde u pozadini tako da nema ničega sa čime bi se mogla uporediti pozicija Sunca.

Ali da li bi sam Sunčev disk mogao biti iskorišćen kao pozadina?
1629. godine Johan Kepler (Johannes Kepler, 1571-1630) je predvideo da će 1631. godine Venera proći direktno ispred Sunca i da će za malo promašiti ponovni prelazak preko Sunčevog diska 1639. godine. Zbog nagiba Venerine orbite u poređenju sa Zemljinom orbitom, ovo je izuzetno redak događaj koji se dešava u paru u razmaku od osam godina, sa vise od stoleca između dva para.

Nakon para tranzita u 17-om veku, sledeći par se nije dogodio sve do 1761. i 1769 godine. Osmatrači u ovom, 21-om veku, će videti dva tranzita. Jedan juna meseca ove godine, i sledeći 2012. godine. Ni jedna danas živa osoba nije videla tranzit Venere.

Tranzit 1631. godine se dogodio kada je u Evropi bila noć tako da ne postoje zabeleženi podaci o tranzitu. U proleće 1639. godine, jedan mlad naučnik, po imenu Jeremiah Horrocks, otkriva da je Kepler pogrešio i da će Venera biti u trazitu i preći preko Sunca te, 1639. godine, i to samo nekoliko nedelja nakon njegovog otkrica.

Horrocks i drugi Englez, William Crabtree, su bila jedina dva čoveka koja su osmatrala tranzit te godine. Živeli su udaljeni oko 40 km jedan od drugoga, ali se nikada nisu sreli. Njihov vid komuniciranja je bio putem pisama. Oboje su bili veoma uzbuđeni kada su videli malu crnu tačku kako prelazi preko ogromnog Sunčevog diska. Od tog uzbuđenja sasvim su zaboravili da zabeleže bilo kakave podatke ili tačno vreme tranzita.

Horrocks je opisao događaj kako ga je doživeo njegov kolega Crabtree: "Malo pre zalaska, Sunce je po prvi put provirilo između oblaka da je on nestrpljivo započeo osmatranje i sav srećan ugledao najveličanstveniji prizor, Veneru koja je tek ušla na Sunčev disk. Bio je tako oduševljen sa ovim zadivljujućim prizorom, da je nepomično stajao posmatrajući dogadjaj i u navali radosti pitao se da li da zaista veruje sopstvenim čulima". U stvarnosti, iznenađenje je bilo preveliko i zbog toga što je Kepler mislio da nam je Sunce mnogo bliže te da da bi Venerin disk pokrio čak jednu četvrtinu Sunčevog diska. I Horrocks i Crabtree su tog istog trenutka dobili sliku enormnosti Sunčevog sistema. Horrocks je po dužnosti napisao izveštaj i u njemu naveo da bi ovaj događaj mogao biti koristan u izračunavanju udaljenosti Sunca.

Tokom sledećih decenija astronomi su se organizovali. Nacionalna društva koja su se formirala su održavala redovne sastanke i objavljivala otkrića i zaključke.

Najvažnija od ovih društava su bili Kraljevsko društvo iz Londona i Francuska Akademija iz Pariza.

Edmond Halej (Edmond Halley, 1656 - 1742) , član Kraljevskog društva, je 1716. godine objavio rad u kome je nacrtao kako bi se nadolazeći tranzit mogao iskoristiti za otkrivanje udaljenosti između Zemlje i Sunca. Znajući da on najverovatnije neće živeti do sledećeg tranzita, Halley je pozvao astronome širom sveta: "Iznova i iznova predlažem radoznalima i energičnima, da se uključe u ova osmatranja".

Halley je dalje ukazao na poželjnost osmatranja sa višestrukih širokorasprostranjenih osmatračkih mesta, a sve u cilju nadopunjivanja i unapređivanja osmatranja i prevazilaženja problema ako bi neko od osmatračkih mesta bilo zaklonjeno oblacima.

Pod pokroviteljstvom profesionalnih naučnih društava, sada je bilo moguće odazvati se Halleyevom pozivu i organizovati opremljene ekspedicije. Ekspedicije su bile poslate u mnoga negostoljubiva mesta širom sveta: Severnu Kanadu i Sibir, Južnu Afriku i Južni Pacifik, Baja poluostrvo i Meksiko i Indijski Okean.

Tokom ovog vremena kada je putovanje bilo mnogo manje udobno pa čak i izuzetno opasno, obim ekspedicija je bio zaista impresivan. Više od 100 astronoma je učestvovalo u njima. Za one koji su putovali morskim putem, normalni problemi su bili navigacione greške i monsuni, kao i skorbut koji je bio je još više pogoršan sedmogodišnjim ratom između Britanije i Francuske, a koji se vodio na svakoj hemisferi tokom ranih 1760-tih godina.

Za neke od astronoma ova ekspedicija je bila pustolovina života, dok je neke manje srećne, kostala i života.

Charmed · Malo ~ mače ~

2. Britanska ekspredicija u 18. veku:

Mason I Dixon na putu za Juznu Afriku

Pre nego što je stekao popularnost zbog istraživanja istočnih delova Sjedinjenih Država u 1763. godini, Britanski tim koji su sačinjavali Charles Mason i Jeremiah Dixon je zaplovio put mesta Bencoolen na Sumatri (današnji Bengkulu) u decembru 1760. godine.

Svoje znanje o opasnostima na putu su stekli iz prve ruke samo nekoliko sati nakon isplovljvanja iz luke, kada ih je napala Francuska fregata. Sa 11 poginulih i 37 ranjenih uspeli su da se dovuku nazad u luku iz koje su koji sat sati ranije krenuli. Mason i Dixon su odmah napisali pismo Kraljevskom društvu u London, preteći da će prekinuti i obustaviti dalju ekspediciju.

Kraljevsko društvo međutim nije imalo razumevanja za situaciju u kojoj su se našla dva astronoma. Naprotiv, upozorilo ih je da će eventualan njihov odustanak od ekspedijije imati ozbiljne posledice po njihovu karijeru. Šta više, Društvo je nagovestilo sudski proces sa primenom najrigoroznijih zakona...".

Mason i Dixon nisu imali drugog izbora već da popuste i ponovo isplove dva meseca kasnije nakon što je brod bio opravljen, i ovog puta uz pratnju naoružanih ratnih brodova. Kako je u to vreme trebalo tri meseca za oplovljavanje Afričkog kontinenta, oni su odlučili da se zaustave i postave osmatračko mesto u Cape Town u Južnoj Africi. Činjenica da su Francuzi u to vreme osvojili Bencoolen, samo je bio dodatak njihovoj odluci.

Na dan tranzita, 6-og juna, nebo je bilo perfektno čisto i Mason I Dixon su zabeležili značajne informacije. Ovo je zaista bila i sreća za Britance sa obzirom da je njihov drugi osmatrač sa južne Hemisfere, Kraljevski Astronom, Neville Maskelyne bio totalno zaklonjen oblacima sa svog osmatračkog mesta na ostrvu Sveta Helena, koje se nalazi "u sredini ničega" na južnom Atlantiku.

Možda je to i bio razlog zašto je Neville Maskelyne od tadašnje 292 britanske funte dobijene za troškove puta, čak 141 funtu potrošio na kupovinu alkoholnih pića.

Mason i Dixon su ostali na Cape Town-u još neko vreme nakon tranzita, mereći Zemljinu gravitaciju i longitudu i latitudu Cape Towna. Preciznost njihovog geodetskog rada nije prošla nezapažena i dve godine kasnije oni su dobili zadatak da izmere i iscrtaju granice Američkih kolonija današnjih Istočnih Američkih Država i takođe da postave linije razgraničenja koje i dan danas nose njihova imena.

Charmed · Malo ~ mače ~

3. druge ekspedicije u 18. veku

Groznica tranzita je zahvatila i Američke kolonije. Guverner tadašnje provincije Masačusets je u Kongresu napomenuo u ime profesora matematike John Winthropa sa Harvarda, da je ovo "...fenomen koji je samo jednom ranije posmatran još od nastanka sveta...".

Winthrop je nakon toga, odlično opremljen sa osmatračkim instrumentima i asistentima krenuo prema istočnom delu Kanade, današnja provincija New Foundland. I pored straha od "otrovnih" insekata, tim je uživao u čistom vremenu načinivši korisna zapažanja i merenja kraja tranzita (tranzit je započeo pre izlaska Sunca u Severnoj Americi).

Pustolovine i intrige su u raznim oblicima pratile različite ekspedicije na putu do osmatračkih mesta za osmatranje tranzita.

Maximilian Hell, austrijski jezuit i član Francuske Akademije, je bio poznat širom Evrope kao pisac i učitelj, a pogotovu po svom širenju i populirsanju astronomije. 1755-te godine austrijska grofica Marija Terezija ga imenuje za glavnog astronoma koji dobija zadatak da osnuje opservatoriju u Beču. Odatle je izvršio odlična osmatranja tranzita koji se dogodio 1761. godine.

Za tranzit 1769. godine, Hell je dobio poziv od Kralja Danske i Norveške, Charlesa VII, da predvodi ekspediciju na ostrvo Vardo, koje se nalazi u blizini Laplanda severno od Arktičkog kruga. Na sam dan tranzita, Hell i njegovi asistenti su tako bili zadovoljni što se nebo razvedrilo neposredno pre početka tranzita, da su to veoma bučno počeli proslavljati ispaljivanjem devet projektila iz topova na brodu i pevanjem. Hell je nakon tranzita ostao još osam meseci na ostrvu, sakupljajući naučne podatke za predviđenu enciklopediju arktičkog regiona.

A u Parizu, nestrpljenje članova Francuske Akademije je počelo sve više da raste kako je Hell sve više odugovlačio sa povratkom i podnošenjem izveštaja i naučnih podataka. Neki su ga već počeli optuživati da namerno odugovlači čekajući da druge ekspedicije iznesu svoje podatke, nakon čega bi izvršio eventualne korekcije svojih podataka.

Upravo u to vreme akademici su se počeli okretati protiv jezuita zato što su smatrali da su oni previše politički moćni i uticajni, iako su ih izuzetno cenili kao naučnike i istraživače. Nepoverenje i sumnja su se malo smirili kada je Hell napokon objavio svoje radove i osmatranja 1772. godine, tri pune godine nakon tranzita, i samo godinu dana pre nego što je celokupna jezuitska organizacija ugušena i mnogi od jezuita bili proterani iz svojih država i sa svojihovih uticajnih mesta. Hell je ipak zadržao svoju poziciju u Beču. Iako je od sakupljenih podataka objavio najbolji rad u oblasti solarnog paralaksa u to vreme, poslednje dve decenije Hellovog života su bile ozbiljno uzdrmane sumnjama u ispravnost njegovih prikupljenih podataka.

Stvar se nije slegla ni nakon Hellove smrti.

U 1823. godini Johann Encke sakuplja i proučava podatke oba tranzita iz 1761. godine i 1769. godine koje je sakupio Hell, nakon čega ih totalno odbacuje. Deset godina nakon ovoga Carl Littrow koristi mogućnost koju mu je donela pozicija novog direktora Bečke opservatorije (Hellova stara pozicija) da pregleda i ispita otkriven fragment originalnih Hellovih papira. Littow počinje da tvrdi da je našao dokaze da je Hell izbrisao neke cifre i korigovao ih malo drugačijom bojom mastila od one koja je isprva korišćena.

Jačniom ovog značajnog dokaza, Hellova reputacija je bila totalno uništena.

Tek 1883. godine američki astronom Simon Newcomb, koji je imao značajnu ulogu u tranzitima 19-og. veka, diskredituje Littrow-ove dokaze i ispravlja nepravdu nanetu Hellovom imenu. Newcomb pronalazi da je različito mastilo na papiru uzrok neispravnog penkala korišćenog u vreme zapisivanja informacija o tranzitu, a pored toga otkriva i jos veći dokaz u činjenici da je Littrow bio daltonista i da nije uopšte razlikovao boje.

Charmed · Malo ~ mače ~

4. Francuske ekspedijije 18-og veka:

Pingreovo putovanje do Roderigua

Francuska Akademija je poslala nekoliko ekspedicija za osmatranje tranzita 1761. godine.

Alexander-Gui Pingre (1711-1796), pedesetogodišnji astronom i teolog, je krenuo iz Pariza u novembru 1760. godine ka Francuskom ostrvu Roderigue (engl. Rodriguez), istočno od Madagaskara u Indijskom okeanu. Među njegovim pola tona teškim prtljagom bilo je i pismo adresirano Britanskom Admiralitetu u kome ih on upozorava da se ne mešaju u njegovu važnu ekspediciju osmatranja tranzita.

U to vreme kada se prvi kontakt među ratnim brodovima zaraćenih država ostvarivao salvama iz topova, teško je zamisliti kakvog uticaja bi takvo jedno pismo uopšte imalo na ikoga, osim možda što je pružilo moralnu podršku članovima ekspedicije i posadi broda.

Pingreov put započinje problemima. Dospevši u luku sa svojim pozamašnim prtljagom, posada broda mu ne dozvoljava da sve to i ukrca na brod, bez razlike radilo se tu o astronomskoj opremi ili ne. Problem je napokon izglađen tek kada je intervenisala Francuska Akademija. Pingre je zatim bio usporen u južnim morima kada je njegov brod sreo drugi francuski ratni brod čiji je kapetan insistirao da ga oni otprate nazad do Isle de France (današnji Mauricijus), što je Pingrea koštalo dodatnih sedam nedelja.

Prispevši napokon na Roderigue samo nedelju dana pre tranzita, Pingre i njegov asistent su radili dan i noć da bi instrumente osposobili za rad nakon dugog puta preko mora, a za podmazivanje instrumenata su morali koristiti lokalni delikates - ulje od kornjače. Sa veoma malo slobodnog vremena ipak uspevaju da sagrade grub zaklon kao opservatoriju.

Bez obzira na sve njihove napore, dan tranzita je bio oblačan. Pingre se ipak nije dao razočarati, nadajući se da će se oblaci razići u toku tranzita. Njegovo strpljenje se konačno i isplatilo jer se pred sam kraj tranzita zaista dovoljno razvedrilo za prikupljanje značajnih podataka.

A ono pismo koje je Pingre poslao Britanskoj mornarici se ipak pokazalo "uticajno", jer je zapravo kao magnet privlačilo britanske ratne brodove. Tri nedelje nakon tranzita jedan britanski ratni brod je neopažen uplovio u luku Roderigua, gde se sa njega iskrcala mala posada koja je uspela da jednostavno ukrade francuski ratni brod kojim je Pingre dospeo na ostrvo. Pingre je tada i protiv svoje volje bio prinuđen da na ostrvu čeka još tri meseca sve dok drugi francuski ratni brod nije napokon uplovio u luku, ali tek pošto su dva britanska ratna broda ranije tu stigla i svojim topovima napravili ruševine od luke.

Konačno, na putu kući, Pingreov novi francuski ratni brod zarobljava britanska mornarica i odvodi u Lisabon.

Nema sumnje da je Pingre ipak bio srećan videvši ponovo kopno, jer je svoju avanturu nastavio putovanjem u kočijama u kojima i stiže u Paris. Bez obzira na dugotrajnu i neudobnu vožnju kočijama, Pingre je ipak bio srećan što se napokon otarasio Britanaca. Presavši preko Pirineja u Francusku, zapisuje u svoj dnevnik da je bio odsutan iz Pariza jednu godinu, 3 meseca, 18 dana, 19 časova i 53 minuta.

Charmed · Malo ~ mače ~

5. Francuske ekspedijije 18-og veka:

Chappeova putovanja do Sibira i Meksika

1761. Kada bi se snimao film u žanru drame, teško da bi bilo koja druga ekspedicija mogla da se poredi sa putovanjem Jean Baptiste Chappe d`Autorche, koji je po najjačoj zimi prešao preko 6.000 kilometara do Tobolska u Sibiru.

Daroviti jezuit sa velikim entuzijazmom za astronomju, Chappe je stekao zavidnu reputaciju već sa 25 godina starosti, kada je sa drugim francuskim astronomom, J. B. le Gentile-om osmatrao tranzit Merkura sa Pariske opservatorije.

Tobolsk je izabran zbog toga što je posmatran odatle tranzit imao najkraće trajanje. Chappeov plan je bio da putuje od Pariza do Beča, pa zatim na severositok ka St. Petersborgu i napokon preko nepregledne ruske stepe.

Chappe je mogao samo da mašta o današnjim autoputevima i automobilima sa amortizerima, jer, za samo osam dana putovanja kočijama do Strazbura na nemačkoj granici, svi termometri i barometri su mu se polupali, a kočija znatno oštetila. I dok je kočija zamenjena, Chappe je bio prinuđen da improvizuje novi set instrumenata.

Da bi izbegao ponovno oštećenje opreme, nakon prispeća u Ulm u Nemačkoj, Chappe menja način transporta zaputivši se brodom dalje do Beča. U Beču je sreo astronoma Maximilian Hella (o kome je bilo reči ranije) i sa njim diskutuje o problemima traznita. Hell se u to vreme pripremao za posmatranje tranzita iz Beča.

Nakon prispeća u Varšavu i ponovnog menjanja načina transporta, za relativno kratko vreme stiže konjskim saonicama do St. Petersburga. Stigavši kasno tokom februara, njegove ruske kolege su na put već bili poslali osmatrače bez njega, uplašivši se da Chappe uopšte neće ni doći. Uviđajući značaj ekspedicije ruski naučnici su brzo snabdeli Chappea sa vodičima, prevodiocima, novim saonicama koje je vuklo pet konja, zatim namirnicama i zalihama za njegov ostanak u udaljenom predelu. Početkom marta, Chappe je bio ponovo na putu.

Tokom mesec dana putovanja kroz zimu pa čak i tokom noći, Chappe je zapisao da je imao veoma malo sna zbog stalnog poskakivanja saonica u kojima je i spavao vrlo često i bez zastajanja. Problemi su bili i sa vodičima koji su se već počeli buniti zbog održavanja ovog brzog i zamornog tempa, što je Chappe lako rešavao potkupljujući ih sa rakijom nakon čega bi ze vodiči za kratko umirili. Sav trud i zamor su se isplatili kada je Chappe sa svojom ekspedicijom stigao u Tobolsk 10-og aprila 1761. godine.

Chappe je skoro istog trentutka započeo pripreme gradeći opservatoriju izvan grada u planini, verovatno zadovoljan početkom naučnih eksperimenata. Vrlo brzo je izračunao longitudu i latitudu svoje opservatorije, što je veoma važno za osmatranje trazita.

Nevolja je došla sa iznenađujuće ranim i veoma naglim otopljavanjem snega zbog kojeg su dve lokalne reke poplavile grad. Praznoverni stanovnici su reagovali tako što su optužili stranog astronoma da im je doneo nevolju praveći zbrku sa Suncem. Strahujući od mogućeg linčovanja, lokalni guverner je postavio naoružanu stražu da čuva Chappea i njegovu opservatoriju.

Dan pre tranzita, Chappe je imao sve pripremljeno tako da je našao momenat da zapiše i sledeći komentar na situaciju: "...Nebo je čisto, Sunce je zašlo iza horizonta, nema nikakvih isparavanja i svemir je perfektno nepomičan kao čelik. Sve ovo upotpunjuje moje zadovoljstvo i stvara spokoj u meni...".

Ali perfektno vreme nije dugo trajalo. Do 10 sati uveče nebo se potpuno pokrilo oblacima. Prirodno da je Chappe počeo da se pribojava za uspeh svoje ekspedicije, da strahuje da će propustiti redak događaj i sve više ga je obuzimalo nespokojstvo. Dalje je zapisao:"...u ovom strašnom nespokojnostvu probdeo sam celu noć. Izlazio sam napolje i ulazio unutra svaki čas i nisam se mogao ni trenutka smiriti u istom položaju....".

Ujutro Chappeova nadanja su se ponovo počela ostvarivati, kako su oblaci polako počeli da se razilaze. Postepeno menjanje vremena na bolje je imalo i udela na popravljanje raspoloženja samog Chappea: "....drago zadovoljstvo se rasipa celim mojim bićem inspirišući me novom vrstom života.... izgleda kao da sve uživa u povratku lepog dana.... i kao što moja nadanja postaju sve živahnija, radost u mojim mislima je sve potpunija". Guverner i sveštenik su došli da posete Chappea, ali ostatak stanovnistva grada se čvrsto zabarikadirao u svojim kućama i crkvama.

Chappeova sreća vremenom je nastavila da se popravlja i napokon on je bio spreman: "Stajao sam oka fiksiranog za teleskop, razmišljajući o ogromnom prostoru između nas i Sunca po hiljadu puta u minuti....Momenat osmatranja je napokon došao i počela me je tresti opšta drhtavica, dok sam istovremeno bio obavezan da sredim svoje misli da ne bih ništa propustio".

Odatle je sve išlo glatko i Chappe je načinio odlične zabeleške. Svoj izveštaj je po kuriru poslao nazad u Pariz samo nekoliko dana nakon završetka tranzita dok je on ostao još nekoliko meseci vršeći dodatna osmatranja cele oblasti. Nakon toga se polako vratio nazad u Francusku, zaustavljajući se u Echaterinenburgu, odakle je želeo da izvrši još neka osmatranja. Pored osmatranja, Chappe je evidentno bio zainteresiran i jednom lokalnom damom, zbog koje je iznajmio ceo orkestar napravivši zabavu ne bi li privukao njenu pažnju. Kako se završio taj događaja, Chappe ipak nije zabeležio u svoj izveštaj.

Chappe se takođe zadržao neko vreme i u St. Petersburgu, napokon stigavši u Pariz novembra 1762. godine.

1769. Za posmatranje sledećeg tranzita Chappe je hteo da ode na neko različito, toplo mesto i odlučio se za poluostrvo Baja u Meksiku. Nakon tromesečnog prelaska Atlantskog okeana, podužeg putovanj u nosiljkama preko prostranstva Meksika i nakon tronedeljnog putovanja preko Kalifornijskog zaliva tokom koga je ekspediciji ponestalo vode, hrane, a i vremena, Chape je napokon sa svojim kolegama stigao 19-og maja u malo naselje na samom špicu Baja zaliva.

Kako je u samom naselju vladala epidemija žute groznice, Chappe i njegove kolege su preuzeli veliki rizik odlučivši da ostanu u naselju. Chappe je verovao da nemaju dovoljno vremena za traženje nove lokacije i zato su tu počeli sa pripremama. To će se pokazati kao veoma skupa odluka.

Chappe je zapisao sledeće u svoj dnevnik: "Ja i moji asistenti smo za prebivalište izabrali jednu veliku štalu. Pola krova sa štale prema jugu smo skinuli i umesto njega postavili ceradu koja se po potrebi magla saviti ili raširiti. Svi moji instrumenti su podešeni za osmatranje tranzita Venere. Vreme me je poslužilo kako sam samo poželeti mogao. Imao sam dosta vremena za vežbanje beleženja tačnih podataka koje sam ponavljao po časovniku. Na kraju je došao i taj treći jun, sa kojim je došla i mogućnost za ostvarivanje mog najpotpunijeg osmatranja tranzita".

Ovo je bio i njegov zadnji zapis u dnevnik. Samo nekoliko dana nakon tranzita, brinući se za kolegu koji je dobio smrtonosnu bolest i Chappe je osetio prve simptome bolesti. Uprkos visokoj temperaturi i bolovima ustao je iz kreveta i osmatrao lunarnu eklipsu koja je bila 18. juna.

Epidemija koja je usmrtila tri četvrtine stanovnika naselja, prvog avgusta odnosi i Chappeov život. Samo jedan član njegove ekspedicije je preživeo, donevši nazad u Pariz podatke tranzita i eklipse.

Chappeov tim je sakupio neke od najboljih podataka od svih ekspedicija. Reči koje je Chappe zapisao tokom prve ekspedicije imaju snagu večnosti: "Zadovoljstva prirode mogu se ponekad iskusiti, ali u ovome trenutku, ja zaista uživam vršeći svoja osmatranja i nadam se da će ona biti još uvek od koristi potomstvu, kada ja napustim ovaj svet".

Charmed · Malo ~ mače ~

6. Francuske ekspedijije 18-og veka:

Ge Gentileovo epsko putovanje

Ako je Chappeovo putovanje u Sibir scenario za dramski film, onda bi putovanje Guillaume Le Gentilea (puno ime mu je: Guillaume-Joseph-Hyacinte-Jean Baptiste le Gentil de la Galasiere, 11.9.1725 - 22.10.1792.) do Indijskog okeana bila komedija satkana od loše sreće, mnogih grešaka i promašaja.

Le Genitleova ekspedicija je najverovatnije najduža astronomska ekspedicija u istoriji. U stvarnosti, veoma je moguće da, izuzimajući neka buduća međuplanetarna putovanja, verovatno nikada neće ni biti ekspedicije jednake po dužini i surovosti ovoj ekspediciji čiji je cilj bio osmatranje dva traznita.

Le Gentil je bio mladi član Francuske akademije, kada je krenuo iz Pariza 26. marta 1760. godine put Pondicherry-a, mesta na istočnoj obali Indije, punih 14 meseci pre traznita. Le Gentile je imao nameru da obiđe oko južnog dela Afrike, Rta Dobre nade, do Isle de France (danasnji Mauricijus), gde je planirano da se ukrca na drugi brod za Indiju. Tada nije ni sanjao koliko će postati "prisan" sa ostrvom Isle de France.

Na to ostrvo je stigao jula 1760. godine nakon četvoromesečnog putovanja. Tu je saznao da je rat između Britanaca i Francuza kod Pondicherrya buknuo svom snagom i da brodovi više ne plove ka tom mestu. Zbog toga je morao čekati. Nakon šest meseci čekanja već kada je odlučio da odustane od puta u Indiju i pridruži se Pingreu u Roderigue, jedna francuska fregata je uplovila u luku 19-og februara 1761. godine, a krajnji cilj joj je bila istočna obala Indije.

Lokalni zvaničnici su uveravali le Gentilea da će uprkos monsunskim vetrovima, fregata lako stići do obale Indije u roku od dva meseca, što je ostavljalo dovoljno vremena za pripreme do samog osmatranja. I Le Gentil je odlučio da pokuša.

Po isplovljavanju iz luke Isle de France, brod se zaista kretao zadovoljavajuće brzo, ali ih je ubrzo dobar vetar napustio tako da su bili oduvani sa kursa ka Indiji. Le Gentile je zapisao u svoj dnevnik:" Mi smo tokom pet nedelja lutali morima oko Afrike, pored obale Ajana i u Arapskim morima". Lutali svuda osim u pravcu odredišta.

Konačno, 24-og maja stigli su do domašaja Mahe, grada na zapadnoj obali Indije, koji se nalazi tačno nasuprot Pondicherrya. Ovde su dobili vesti od drugog broda da su Englezi osvojili Pondicherry. Za le Gentilea je bilo veliko razočarenje kada je kapetan broda odlučio da se vrati nazad na Isle de France. Naravno, na dan tranzita, 6-og juna, le Gentile se nalazio na brodu u sred Indijskog okeana. Po dužnosti je izvršio osmatranje tranzita sa palube broda u pokretu izmerivši prethodno longitudu i latitudu, ali je dobro znao da su njegove informacije potpuno beskorisne.

Ali umesto dugog puta nazad u Francusku, Le Gentile je odlučio da izvrši neka korisna naučna istraživanja u ovoj oblasti. Zapisao je: "odlučio sam da ne napustam Indijski okean do sledećeg tranzita 1769. godine, i da za to vreme izvršim sva osmatranja koja mogu u oblasti geografije, prirodne istorije, fizike, astronomije, navigacije, vetrova i plime". Očigledno da su naučnici 18-og veka imali mnogo šire interesovanje i znanje nego današnji naučnici.

Nakon nekoliko godina rada u ovim naučnim oblastima, le Gentile je započeo da razmišlja o sledećem tranzitu. Po njegovim merenjima, najbolje mesto za osmatranje tranzita trebalo je da bude Manila na Filipinima. Napisavši i poslavši pismo Francuskoj akademiji u kojem ih obaveštava o svojim planovima, Le Gentile kreće sa brodom ka Manili. Njegovo zadovoljstvo ponovnim pokretom je vidljivo u njegovom dnevniku: "Napokon sam naustio Isle de France, rešen da kažem zbogom zauvek tom ostrvu". Uskoro će shvatiti da lična rešenost ponekad nije dovoljna.

U Manili
Le Gentile je stigao u Manilu avgusta 1766. godine, odmah započevši sa pripremama. Iako se klima pokazala naklonjenom, Le Gentile je ubrzo uvideo da Španski guverner nije naklonjen Francuzima i da pored toga upravlja Manilom kao pravi tiranin. Le Gentileove sumnje prerastaju u ozbiljnu zabrinutost kada pismo Francuske akademije u kome ona le Gentilea predstavlja Španskom guverneru, ovaj odbacuje kao prevaru, tvrdeći da je 14 meseci premalo vremena za primanje odgovora na njegovo pismo upućeno Francuskoj akademiji. Dodatno pismo je ukazivalo da Pingre, koji se već nalazio u Parizu, misli da ce Pondicherry biti bolje mesto za osmatranje tranzita od Manile. Do tog vremena, Francuzi su ponovo osvojili Pondicherry, tako da je le Gentile odlučio da proba još jednom osmatranje Venerinog tranzita iz Indije, a ujedno i da postedi sebe od španskog guvernera. Nakon sevega, le Gentile je sebe već video kao iskusnog putnika: "Putovanje morem me više ništa ne košta, jer sam postao veoma familijaran sa ovim načinom putovanja".

Ponovo na putu
Le Gentile se ukrcao na portugalski brod i uskoro je bio ponovo na putu nazad ka Indiji do koje je stigao za samo 32 dana opisavši ovo putovanje kao jedno od najugodnijih.

Le Gentile je stigao u Pondicherry 27-og marta 1768. godine. Guverner grada mu je poželeo dobrodošlicu spremivši te iste večeri bogatu gozbu u njegovu čast. Izgledalo je da je Le Gentile doneo pravilnu odluku dolaskom ovde. Sledećeg dana guverner ga je pozvao da sam odabere mesto za svoju opservatoriju, gde le Gentile tom prilikom odabire delimično porušenu palatu (zahvaljujući Britancima), koja je pored oštećenja imala i veliku zalihu baruta u njenom podrumu.

Tokom sledećih meseci, Le Gentile je vreme provodio proučavajući indijsku astronomiju i lokalne običaje. Iz Pondicherrya, tranzit je trebao da bude vidljiv odmah nakon svanuća 4-og juna. Kako su vedra i čista majska jutra prolazila, nestrpljenje le Gentilea je postajalo sve veće. Noć pre tranzita je bila vedra i Le Gentile sa guvernerom osmatra Jupiterove satelite novim teleskopom koji su mu poslali sada prijateljski Britanci iz Madrasa.

Ali njegova dobra sreca nije mogla potrajati. Probudivši se oko 2 sata posle ponoći: "...zapanjen, video sam da je nebo svuda pokriveno oblacima, najviše na severu i severoistoku, i vladala je neka neobična mirnoća. Od toga trenutka sam osetio zlu kob, bacivši se na krevet bez mogućnosti da sklopim oči".

Od tada njegov dnevnik sadrži dugi deo koji bi bio poznat svakome ko pokušava da osmatra određen astronomski događaj. Menjajući pravac od nade ka strahu i obrnuto, nadajući se da bi iznanadna promena vetra mogla rasterati oblake, Le Gentile je gledao kako vreme postaje sve gore. Čudni naleti vetra su gusto gomilali oblake potpuno zaklanjajući Sunce na izlasku.

Kada se traznit završio, vetar se iznenadno smirio i oblaci su se ubrzo razišli, dopuštajući Suncu da briljantno sija tokom ostatka dana.

Le Gentile je bio zapanjen svojom lošom srećom: "..Ovo je sudbina koja povremeno očekuje astronome. Prešao sam više od 10.000 liga (preko 50.000 km), krstareći preko ogromne morske površine, proterujući sam sebe iz svoje domovine, samo da bih bio svedok fatalnih oblaka koji su došli i postavili se ispred Sunca u preciznom momentu mojih osmatranja, lišavajući me nagrade zbog mojih bolova i mog zamora..... Bio sam nesposoban da se oporavim od zaprepašćenosti, i imao sam teškoća da shvatim da je tranzit Venere prošao.... Bio sam više od dve nedelje beskrajno snužden i skoro da nisam imao hrabrosti da uzmem olovku i nastavim ovaj moj dnevnik. Olovka mi je nekoliko puta ispala iz ruke kada je došao momenat da izvestim Francusku o sudbini mojih operacija...".

Da bi stvar bila jos gora, le Gentile je ubrzo saznao da je tokom tranzita nebo iznad Manile bilo čisto i bez oblaka.

Nakon toga, le Gentile nije želeo ništa drugo sem da se vrati nazad u Paris. Ali u le Gentileovom svetu to je bilo mnogo lakše reći nego izvesti. Njegov odlazak iz Pondicherrya je odložen zbog dezinterije i groznice koja ga je napala. Napokon napustivši Pondicherry marta 1770. godine i još uvek bolestan, Le Gentile je stigao samo do svog bivšeg doma, Isle de France, gde je odlučio da ostane osetivši se previše bolesnim za nastavak puta. Tokom boravka ovde, Le Gentile je još više bio utučen zbog smrti svog prijatelja i astronoma Verona, koga je inače sreo u Indiji, a koji je prošao isto kao i le Gentile, našavši se na brodu usred okeana tokom traznita 1761. godine.

Jula meseca, Le gentile se napokon osećao sposobnim da nastavi put i još više da napusti Isle de France. Ali brod je bio spreman za nastavak putovanja tek u novembru. Nakon dve nedelje na moru, brod je upao u strašnu oluju, koja mu je delimično pocepala jedra. Nesposoban da nastavi putovanje, brod se vratio nazad u Isla de France. Kao da povratak na to ostrvo nije bio dovoljan, Le Gentile je tu primio novosti da njegovi naslednici šire priču o njegovoj smrti, i da je jedina stvar koja ih zadržava od preuzimanja njegovog poseda, njegova umrlica.

Le Gentile je ponovo napustio ostrvo 31-og marta 1771. godine na španskom brodu. Na samom špicu juzne Afrike, oko Rta Dobre Nade, brod je upao u ogromnu oluju tokom koje je Le Gentile zapisao u svoj dnevnik: " Moja najveća briga u sred svih ovih oluja je strah od ponovnog nasilnog povratka na Isle de Frnce".

Ali španski mornari su bili iskusni i brod je napokon uplovio u Cadiz u Spaniji 1-og avgusta 1771. godine. Le Gentile je kao i Pingre pre njega završio putovanje kočijom, prešavši Pirinije 8-og oktobra 1771. godine.

Njegovo putovanje je trajalo 11 godina, 6 meseci i 13 dana.

Po povratku u Paris, le Gentile nije bio u potpunosti srećan. Odmah po povratku je imao dugotrajni sudski proces da povrati deo imanja koje je izgubio usled nepažnje upravnika, a takođe je izgubio i svoje mesto u Francuskoj akademiji - u čije je ime i otišao na putovanje.

Sa pozitivne strane, stekao je neko zadovoljenje "od ljudi koji su ga prepoznali i bili srećni videvši ga živog". Le Gentile se zatim oženio, dobio ćerku i nastavio miran život pišući memoare. Umro je 1792. godine, samo par meseci pre početka francuske revolucije.

Izgleda da je za tranzit 1769. godine svako prošao bolje od Le Gentilea. Mason i Dixon koji su imali nesrećan početak svoje ekspedicije pre osam godina, ovog puta su ostali bliže kući. Za tranzit 1769. godine oni su se razišli. Mason je otišao u Irsku, dok je Dixon otišao na sever Evrope gde su obojica osmatrali tranzit bez iakavih problema.

Charmed · Malo ~ mače ~

7. Britanske ekspedijije 18-og veka:

William Wales i ekspedicija do zaliva Hudson

Čuvši o pustolovinama ekspedicija iz 1761. godine, William Wales (oko 1734-1798), koji je tek nedavno izračunao tablature lunarne navigacije za Nevile Maskelyne-ov "Nautical Almanac", dobrovljno se prijavio za osmatranje tranzita u ime Kraljevskog društva, ali uz zahtev da osmatranje bude iz nekog toplog, bližeg mesta. Naravno, dobio je sasvim suprotno od toga i poslat je u Fort Churchill, u Hadsonovom zalivu na severu Kanade. Fort Churchill je već tada bio poznat kao "glavni grad polarnih medveda".

Kako su brodski putevi ka Hadsonovom zalivu solidno zaledjeni sve do početka leta, bilo je potrebno da Wales i njegov asistent, Joseph Dymond, ispolove u kasno proleće 1768. godine i provedu zimu u Churchillu. Sa velikom kompanijom "Hudson`s Bay Company" je sklopljen ugovor po kome će kompanija prebaciti astronome do tog mesta i pokupiti ih godinu dana kasnije.

Putovanje preko Atlantskog okeana je prošlo nezanimljivo sve dok nisu stigli do Hadsonovog prolaza na ulazu u zaliv, gde je magla bila naročito gusta i neprozirna. Kada bi se magla podigla Wales je provodio vreme brojeći ogromne ledene sante. Prvog dana 32, drugog 58.

Po prispeću u Churchill, 10-og avgusta 1768. godine, Wales je pisao o neizdrživoj napasti koja ih je tu dočekala, o hordama komaraca i peščanih muva: "Ima ih na milione samo na licu i oko očiju, tako da je nemoguće govoriti, disati ili gledati a da vam usta, nos ili oči ne budu puni od njih".

Tokom prvog meseca, Wales i Dymond su bili zauzeti pravljenjem opservatorije i osiguravajući je za nadolazeću zimu. Jednom kada su to završili, Wales je prestao da vodi dnevnik osim što je bleležio podatke o vremenu, jer je po njemu to bila jedina stvar o kojoj su morali voditi računa tokom zime.

Ipak zapisao dodatne detalje u svojim "kratkim memoarima", u kojima je opisao svoje "zimsko opremanje", odnosno pokrivanje i umotavanje od glave do pete u krzna sa kojima ih je opremila kompanija. Takođe je pisao o neprospavanim noćima usled glasnog pucanja drveta od koga je kabina bila načinjena usled jake hladnoće izvana. Čak i aurora je bila neimpresivna te godine, dok je hladnoća bila dovoljna da u roku pet minuta smrzne rakiju u otvorenoj časi. Otopljavanje leda je najavljivalo dolazak proleća, a sa dolaskom leta došle su i horde komaraca i muva. Wales je tada zapisao da je zima u stvari bolji deo godine u tim krajevima.

Nakon više od godinu dana čekanja i pripremanja, zora trećeg juna, na dan tranzita je osvanula delimično oblačna. U podne je traznit započeo i dva astronoma su imala rezulatate početka tranzita, odnosno kontakta Venerinog diska sa Sunčevim, koji im se nisu slagali za 11 sekundi, što je bilo ogromno razočarenje za Walesa. Nakon tranzita, oba astronoma su ostala u Churchill-u dodatna tri meseca pre nego što su krenuli nazad u Englesku, sa velikom kometom iz 1769. godine koju je otkrio Messier, vidljivom na noćnom nebu. Zbog suprotnih vetrova koji su duvali u Engleskom kanalu, astronomi su se iskrcali na kopno i vratili u London u kočijama.

U Londonu, Wales je bio toliko razočaran svojim osmatranjem tranzita da je odbio da preda svoje rezultate Društvu, smatrajuci ih netačnima. Ipak, zahtev Kraljevskog društva se ne može tek tako odbiti i u martu 1770. godine, Wales ih je napokon predao članovima Društva, pročitavši manuskript od 50 strana iz svog dnevnika, u kome su bili zabeleženi detalji raznih botaničkih, klimatskih i naučnih informacija koje je sakupio. Na njegovu sreću i pored svega, dobio je veliki aplauz zbog svog truda. Posle toga, kapetan Cook ga je regrutovao kao navigatora za njegovo drugo i treće putovanje oko sveta. Nakon svega, Wales je ipak bio na putu ka toplim krajevima.

Karijeru je završio kao profesor matematike.

Charmed · Malo ~ mače ~

8. Britanske ekspedijije 18-og veka:

Ekspedicija porucnika Cook-a na Tahiti

Za Kraljevsko društvo, Venerin tranzit 1769. godine se perfektno uklopio u njihove planove istraživanja južnog Pacifika.

Alexander Dalrymple, je pored ostalih naučnika Kraljevskog društva, bio siguran da se tamo krije jedan kontinent, "Terra Australis Incognita", odnosno "Nepoznata južna zemlja". Ideja o takvom mestu je kružila u mislima naučnika još od vremena Ptolemeja koji ju je i ucrtao na mapi u svom radu "Geografija".

Ali istraživačka ekspedicija, čiji bi cilj bio osvajanje novootkrivenih zemalja u ime Britanije zasigurno bi bila sumnjiva drugim evropskim, osvajački naklonjenim državama i tranzit Venere je bio perfektan izgovor.

Kraljevsko društvo je ponosno objavilo da će tranzit imati pozitivne rezultate na navigaciju, iako je dobro znalo da veličina Sunčevog sistema nema ničega zajedničkog sa slanjem broda na put oko sveta. Društvo je zatim poslalo jedno patriotsko pismo kralju George III, o važnosti ovog osmatranja, nakon čega im je kralj dodelio traženih 4.000 funti (današnjih 300.000 funti).

Kraljevska mornarica se složila da pozajmi brod za ekspediciju, ali je odbila da njime komanduje civil. U isto vreme Dalrymple odbija da bude samo putnik tokom ekspedicije i potpuno se povlači iz nje. Nastupilo je grozničavo traganje za pogodnim kapetanom broda i, konačno, mornarica je našla čoveka koji je izradio mapu Zaliva Svetog Lorenca i koji je izvršio osmatranje Sunčevog pomračenja iz Kanade u ime Kraljevskog društva. Ime tog coveka je bilo James Cook (1728-1779).

Mornarica je ma kraju ipak bila pomalo osramoćena jer Kuk nije imao čin oficira. Da li je moguće da cela britanska mornarica nije imala ni jednog oficira koji poznaje astronomiju i koji bi mogao da predvodi ekspediciju u nepoznata mora. Pa, očigledno da je moguće. Zbog toga Kuk je bio unapredjen u čin poručnika, a ne kapetana. Kapetanski čin je dobio mnogo kasnije. I takođe mu dodeljna komanda nad brodom "HMS Endeavour".

Zvanični astronom na brodu je bio Charles Green, asistent Greenwich opservatorije i zet Williama Walesa, koji je bio sposoban da nađ longitude na moru samo na osnovu položaja Meseca i zvezda. Grin je i pre plovio ali kao pratnja Nevila Maskelynea tokom 1763-4. godina na Barbados, gde je testirao četvrti morski hronometar koji je izradio John Harrison, a koji je napokon rešio problem utvrdjivanja longitude na moru. Interesantno da je Endeavour, koji je isplovio avgusta 1768. godine, krenuo na put bez ovog hronometra, jer je instrumenat bio veoma skup.

Na brodu se nalazio još jedan naučnik, Joseph Banks, mladi aristokrat koji je posvetio život nauci, pogotovu botanici. Banks je putovao sa velikom brojem asistenata među kojima je bilo i dva slikara koji su pravili skice primeraka biljaka. Banks je kasnije postao predsednik Kraljevskog društva i dominantan naučnik u Engleskoj tokom 18-og veka.

Na moru, Grin je bio veoma ljut saznavši da ni jedan od oficira, uključujući i poručnika Kuka, ne zna metod lunarnog osmatranja za utvrđivanje longitude. Četiri godine je Kraljevska Greenwich opservatorija objavljival "Nautički Almanah", a koja je korist od toga, gunđao je Grin, kada oficiri ne znaju kako da izvrše tačna osmatranja. Pod uticajem Grina Kuk je ubrzo savladao metodu osmatranja.

Očigledno da je Kukova reputacija poznavanja precizne pozicije broda bila delimično zasluga Grina, koji je vršio lunarna osmatranja sa broda kada god je to mogao. Endeavour je plovio ka jugozapadu duž celog Atlantskog okeana tokom četiri meseca, pokušavajući četiri puta da prođe buran prolaz Le Mare na špicu Tierra del Fuego. Napokon je prošao Cape Horn 25-og januara 1769. godine.

Jedan od ciljeva za ovu ekspediciju je bilo i nalazenje "Terra Australis", tako da je Kuk zaplovio u pravcu severozapada u suprotnom pravcu od morskih strujanja i vetrova. Ali, dani su prolazili a nepoznati kontinent se nije pojavljivao.

U svom dnevniku, Banks je uzeo ulogu kabinetskog filoyofa kao Dalrymple te je zapisao: "Svakako da je neko zadovoljstvo naći se u poziciji da pokažeš da je netačno ono što ne postoji u stvarnosti i postoji zapravo samo u mislima teoretičara, od kojih većina koja piše bilo sta o moru, u stvari nikada nije ni bila na moru. U suštini oni veruju da je svaki deo vode kojim brod nije plovio, u stvari kopno, iako imaju malo ili ništa što bi poduprlo njihova mišljenja, osim neodredjenih izveštaja".

Nakon sledeća tri meseca na otvorenom moru, napokon su se pojavile planine Tahitija i Endeavour je uplovio u Matavia zaliv 13-og aprila 1769. godine. Pre nego što su se iskrcali na obalu, Kuk je dao svojoj posadi listu pravila u cilju promovisanja dobrog odnosa sa stanovnicima ostrva. Na listi su se pored pravila o razvijanju odnosa sa lokalnim stanovništvom, nalazila i pravila o odgovornosti i trgovini. Zadnje pravilo na listi je strogo zabranjivalo razmenu: "..gvožđa, ili bilo čega što je načinjeno od gvožđa... za bilo šta drugo osim namirnica".

Charmed · Malo ~ mače ~

Ovo zadnje pravilo je bilo neophodno da bi se bukvalno zaštitio brod, a evo i zašto. Stanovnici Tahitija su kultura bez metala, tako da objekti od metala, kao ekseri, naučni instrumenti, i alat imaju neverovatno visoku vrednost. Po priči mornara sa broda "Dolphin", koji su pristigli u Britaniju neposredno pre isplovljavanja "Endeavura", žene Tahitija su predivne i bez zabrana. One bi spremno razmenile seksualne usluge za običan gvozdeni ekser, a ekser je osnovna stvar koja drži brod od drveta da se ne raspadne. Za mornare koji na moru provode mesece i godine, takva cena naravno, zaokuplja pažnju, da su spremni rastrgnuti brod na sastavne delove da bi nabavili sredstvo kojim se plaća ljubav. Kuk naravno, nije hteo da reskira dalji tok ekspedicije zbog ovih zabava pa je stoga i preduzeo potrebne korake u cilju zaštite broda.

Ubrzo nakon prispeća, Kuk i Grin su izvršili osmatranja Jupiterovih meseca za utvrđivanje longitude Tahitija. Nakon toga su započeli sa izradom opservatorije, koju su locirali na najsevernijem delu zaliva. Kako je osmatranje tranzita bio zvanični "glavni razlog" njegove ekspedicije, Kuk nije hteo da rizikuje nestanak instrumenata iz opservatorije zbog čega je postavio ogradu oko opservatorije.

Ipak, drugog maja, mesec dana pre tranzita, kada je doneo instrumente da ih instalira u završenu opservatoriju, ustanovio je da je kutija u kojoj se nalazi astronomski kvadrant, bila otvorena i prazna. Kuk se pitao gde je kvadrant, a sa obzirom da je kutija doneta sa broda na obalu samo jedan dan pre toga i odnesena pravo u Kukov šator, niko nije mogao da dokuči kako je kvadrant odatle nestao. Uobičajeno strpljiv i diplomata, Kuk je ovog puta bio van sebe od besa jer je instrumenat bio najvažniji elemenat za precizno osmatranje tranzita. Odmah zatim, Kuk je hermetički zatvorio zaliv da niko ne bi u kanuu umakao sa dragocenim instrumentom.

U međuvremenu, Grin i Banks, koji je već uspostavio neki odnos sa stanovnicima ostrva, su izvršili diskretnu istragu naišavši na "vruće tragove" nestalog instrumenta. Napokon su uspeli otkriti jedan deo kvadranta i ovog puta je Banks bio van sebe od besa, jer je bilo evidentno da je kradljivac rastavio instrument na sastavne delove, što je moglo dovesti do oštećenja, ili neotkrivanja svih delova. Ispred okupljenog stanovništva ostrva, Banks je izvadio svoja dva pištolja pokazavši njihovu ubojitu moć. Demonstracija je imala željenog efekta i kvadrant je vraćen deo po deo. Grin je potvrdio da manji delovi jos uvek nedostaju, ali da se instrumenat može i bez njih osposobiti za rad. Dva naučnika su se vratila sa poglavicom plemena koga su uhapsili, ali ga je Kuk odmah nakon toga oslobodio i nekoliko dana kasnije poklonio mu sekiru u znak izvinjenja.

Kako se dan tranzita sve više približavao, Grin i Kuk su obratili pažnju na vremenske prilike vršeći zadnje pripreme. Vreme je bilo čas oblačno čas sunčano već danima i obojica su bila veoma zabrinuta. Kuk je poslao malu grupu ljudi na obližnje ostrvo da bi povećao šanse uspešnog osmatranja. Srećom, 3-eg juna, Sunce je probilo jutarnju maglu i po Kukovim zapisaima: "...dan je bio kakav se samo poželeti može. Ceo dan na nebu nije bilo ni najmanjeg oblačka".

Sa početkom tranzita, tim je došao do značajnog otkrića: "Jasno smo videli atmosferu ili 'prašinast' omotač kako okružuje telo planete, koja je veoma poremetila vreme kontakta, pogotovu dva unutrašnja kontakta". Jedan pored drugoga uz svoje teleskope iste snage, Kuk i Grin su imali različita vremena tranzita, mnogo više nego što se očekivalo.

Razlog zbog čega je došlo do neslaganja je postao poznat kao "efekat crne kapi", i uprkos svim osmatranjima 1761. godine, ni Kuk ni Grin nisu očekivali da će videti ovaj efekat. Zbog Venerine atmosfere, kontakt sa Suncem nije bio jasan, već se činio kao kap ulja koja se nije potpuno odvojila od glavnine tečnosti, što je činilo precizno merenje vremena veoma teškim. I Kuk i Grin su odmah znali da će njihovi rezultati biti sumnjivi. Nakon tako dugog putovanja, Kuk je bio razočaran završetkom primarnog cilja cele ekspedicije.

Ali tokom toga dana je bilo još peripetija. Za vreme osmatranja tranzita, brodsko skladište je bilo obijeno i velika količina eksera je nestala iz njega, Očigledno da je tranzit zaokupio pažnju mnogih te su se uporedo sa njime mogle izvršiti i neke druge "lične" potrage.

Kuk se u suštini pravio slep na odnos između njegove posade i lokalnih žena, a sve zarad morala kod posade. Ipak krađu nije mogao da toleriše i kada je jedan od mornara tog istog dana uhvaćen sa izvesnom kolicinom eksera kod sebe, za kaznu je primio dvadesetak udaraca bičem.

Nakon tranzita je došlo vreme za kompletiranje misije. Tri meseca su prošla kako se Endeavour usidrio u zalivu i vreme je bilo da se krene dalje. Kuk je u vreme polaska skoro izgubio dva člana posade koja su pokušala da dezertiraju, ali je nakon ekstremnih mera koje je Kuk preduzeo, brod ipak isplovio 13-og jula 1769. godine sa celokupnom posadom na broju. Kuk je zadržao na brodu i lokalnog poglavicu i sveštenika po imenu Tupia, nad kojim je Banks preuzeo starateljstvo po povratku u Englesku, rezonujući aristokratski da će ga zadržati iz radoznalosti na isti način kojim njegove komsije drže lavove i tigrove. Tupia se pak pokazao kao koristan ambasador dok je Endeavour istraživao obližnja ostrva.

Našavši se ponovo na otvorenom moru, Endeavour je trebao sada da započne potragu za nepoznatim kontinentom i u vezi toga su postojale i zapečaćene instrukcije iz admiraliteta, koje je sada Kuk otvorio. Po instrukcijama, nakon Tahitija su trebali da zaplove južno do 40-te latitude i zatim zapadno sve dok ne naiđu ili na nepoznati kontinenat ili na Novi Zeland.

Kao i William Wales i Joseph Dymond na njihovom putu kući, i Kuk je zajedno sa članovima posade i naučnicima posmatrao veliku kometu iz 1769. godine. Kuk je zapisao da se njen rep pružao neverovatnih 42 stepena preko neba. Tupia je kometu doživeo kao vesnika rata plašeđi se invazije sa obližnjih ostrva na njegov narod.

Nakon nekoliko nedelja plovidbe uzbuđenje je dostiglo vrhunac kada je osmotrena zemlja. Da li je ovo nepoznati kontinenat? Odgovor je: "Nije". Ekspedicija je stigla do obale Novog Zelanda i sa time je Endeavour uklonio nepoznati kontinenat sa još jednog velikog dela nekartografisanog okeana.

Grin i Kuk su 9-og novembra osmatrali tranzit Merkura sa Novog Zelanda i to iskoristili za izračunavanje njihove longitude. Endeavour je proveo četiri meseca izrađujući kartu Novog Zelanda nakon čega je Kuk okrenuo brod ka zapadu i obalama Australije, gde je ne jednom već dva puta oštetio brod na koralnim sprudovima. Brod je uspeo da se dovuče sve do najveće obližnje luke, Batavia (današnja Džakarta, Indonezija) gde je opravljen.

Obraćajući veliku pažnju na zalihe sveže vode i hrane kad je god to bilo moguće, Kuk je ućinio više od bilo kog komadanta pre njega na očuvanju zdravlja posade, zadržavajući prljavštinu i skorbut izvan broda. I pored toga on nije moga da se bori sa bolestima dobijenim pri poseti Bataviji, malarijom i dizenterijom. Tokom zadržavanja u ovoj luci u trajanju od jednog meseca, sedam članova posade je umrlo od ovih bolesti, dok su još 23 člana posade umrli na putu preko Indijskog okeana do Cape Towna u južnoj Africi, gde je brod uplovio 14-og marta 1771. godine. Medju umrlima je bio i Čarls Grin, koji se borio sa zdravstvenim problemima tokom mnogih meseci na moru.

Aprila 29-og Kuk je zabeležio u svoj brodski dnevnik sledeći komentar: "Sada sam oplovio zemaljsku kuglu u zapadnom pravcu".

Dva meseca kasnije, 13-og jula 1771. godine, nakon tri godine od početka putovanja, Endeavour se vratio u Englesku. Po povratku, Banks je započeo svoju veliku turneju po salonima Londona, svima pričajući o svojim botaničkim otkrićima. Novine su pisale o putovanju kao o Banksovoj ličnoj ekspediciji, jedva spominjući Kuka i mnoge od njegovih navigacionih trijumfa.

Charmed · Malo ~ mače ~

9. Zakljucak o ekspedicijama 18-og veka

Ekspedicije za osmatranje tranzita u 18-om veku su zaista bile impresivan poduhvat. Preko 120 posmatrača sa 62 različita osmatračka mesta po celom svetu su pratili tranzit 1761. godine, dok je tranzit 1769. godine zabeležilo 138 osmatrača sa 63 osmatračka mesta.

Nakon što su rezultati osmatranja objavljeni, astronomi su ih iznova i iznova pregledavali, pokušavajući da pronađu najbolju vrednost.

Za ekspedicije tranzita 1761. godine raspon solarne paralakse je bio od 8,3" do 10,6", što je mnogo više od očekivanog. Taj raspon je smanjen rezultatima tranzita 1769. godine, gde se vrednost kretala od 8,43" do 8,80".

Francuski astronom Lalonde je kombinovao podatke oba tranzita dobivši raspon od 8,55" do 8,63", što je odgovaralo udaljenosti od 153 miliona kilometara (manje-više jedan milion kilometara). Halley je bio uveren da će ovaj metod proizvesti preciznost u odnosu od 1/500, tako da je ovo odstupanje u faktoru tri puta većem od očekivanog, bilo izuzetno razočaravajuće.

Mnoge publikacije su objavljene sa vrednostima dobijenim sa različitih osmatračkih mesta. Ali tek je matematičar Karl Friedrich Gauss našao metod kojim su se podaci mogli pouzdano analizirati. Ovaj metod je iskoristio Johann Encke, tokom 1824. godine, dobivši vrednost od 8,5776" za oba tranzita što je odgovaralo udaljenosti od 153,4 miliona kilometara.

Ova vrednost je opstala četvrt veka, sve do novog izračunavanja o kretanju Meseca što je ukazalo da je ova vrednost prevellika. Solarna paralaksa je zbog toga morao biti iznova merena.

Charmed · Malo ~ mače ~

10. Tranziti 1874. i 1882. godine

Astronom Kraljevskog društva G. B. Airy nazvao je merenje distance između Zemlje i Sunca "najgracioznijim problemom u astronimiji" i - započeo planove za osmatranje sledećeg tranzita Venere u 1874. godini. Ubrzo nakon toga groznica zvana tranzit je započela po celome svetu, dok je učestovavanje u osmatranju postalo stvar nacionalnog ponosa. Svaka država koja je držala do svoje reputacije ili je želela da razvije žar za naučnim poduhvatima, stupila je u kooperaciju velikog globalnog osmatranja tranzita. Rusija je vodila sa svojih 26 ekspedicija, Britanija je imala 12, Sjedinjene Države 8, Francuska i Nemačka po 6, Italija 3 i Holandija jednu. Novina koja će se koristiti u osmatranju ovih tranzita je bila upotreba fotografije.

Za tranzit 1874. godine Britansku ekspediciju na ostrvo Kerguelen vodio je sveštenik S. J. Perry (1833-1889). Ovo zabačeno, vetrovito, hladno i nadasve negostoljubivo ostrvo se nalazi u južnom delu Indijskog okeana, bliže Antarktiku nego Južnoj Africi ili Australiji.

Ostrvo koje je otkrio francuski istraživač Yves de Kerguelen -Tremarec, još 1772. godine, se često naziva i imenom koje mu je nadenuo Kapetan Cook, kada se tu zaustavio tokom svog trećeg puta oko sveta, "Pusto ostrvo". Dok na ostrvu nije podignuta naučna stanica 1950. godine, ovo zapušteno ostrvo su posećivali samo pingvini i foke.

Perry je bio direktor "Stonyhurst" opservatorije u Mančesteru, i stekao je poštovanje dugih astronoma za radove na proučavanju Sunčevih pega, kao i za geodetska i magnetska proucavanja. Njegova eksepedicija je napustila Englesku u maju 1874. godine na dva broda, "Volage" i "Supply", sedam meseci pre tranzita, 9-og decembra.

Tim je zastao u Cape Town, gde je pomorski oficir, po instrukcijama samog Airy-a, načinio seriju praktičnih osmatranja. Kao prilog vizuelnom merenju vremena, članovi ekspedicije su morali načiniti i fotografska osmatranja, tako de su četiri asistenta imala pune ruke posla učeći fotografisanje "mokrim fotografskim pločama" i "suvim fotografskim pločama". Oni su ovo vežbali puna dva meseca pre nego što su krenuli na ostrvo Kerguelen, 8-og oktobra 1874. godine.

U svom dnevniku Perry je zabeležio prvu impresiju susreta sa ostrvom: "sneg, koliko god pogled može dopreti". Zbog toga što je proleće još uvek trajalo na južnoj hemisferi, članovi ekspedicije su: "...krstarili po brdima i smrznutim barama i močvarama u snežnim cipelama".

Nakon usidravanja u Morbihan zalivu, tim je istovario 600 sanduka sa opremom i montažnim barakama gde će živeti, kao i zaklonima za instrumente. Vreme je bilo najveća briga, sa obzirom da prosečna oblačnost u decembru iznosi čak 75%, tako da je Perry poslao dva tima na sekundarna osmatračka mesta oko zaliva, da bi time dobili veće šanse za uspeh. Poručnik Cyril Corbet je predvodio jedan tim, dok je vođa drugog tima bio poručnik Goodridge.

Kao i Chappe, le Gentil i Wales pre njega i Corbet je pisao dnevnik sa šarolikim opisom drame koja je pratila događaj. Nakon izračunavanja latitude i longitude osmatračke stanice, Corbet je zabeležio i vremenske uslove: "Izvršili smo nekoliko osmatranja uveče, ali to je bio loš posao na ovom jakom vetru. Lampe su stalno treperile i gasile se, a zbog buke vetra nismo mogli čuti ni otkucaje časovnika niti bilo šta drugo".

Sa samo 24 godine starosti, Corbet je već bio pridruženi član Kraljevskog društva i dobro je znao važnost ekspedicije. Šestog decembra je zapisao: "Pokušavam da se smirim i skoncentrišem za prekosutra". Dan pre tranzita je opet zapisao sledeće reči: "Vreme je još uvek loše i barometar je veoma nizak i još uvek pada, ali ja se nadam, nadam, nadam za sutra. Sama pomisao da je tako blizu, osećam se cudnije danas nego ikada pre u svom životu, i pretpostavljam da će sutra ujutro biti najnelagodnije vreme u mome životu sve do 11 časova pre podne, nakon čega ćemo znati svoju sudbinu..."

Ovo je bio klasičan slučaj "leptira u stomaku" i prirodno da Corbet nije ni oka sklopio te noći, ustavši već oko 4:30 ujutro. Čekao je do 6 sati ujutro kada je probudio svog asistenta. Vreme je opisao kao veoma "sumnjivo".

Prvi kontakt je trebalo da bude tačno u 6:30, i Corbet nije bio razočaran: "Srećan momenat, kada sam od 6:00 do 6:30 intenzivno posmatrao donji deo Sunčevog diska i napokon ugledao početak tranzita. Zaista najsrećniji trenutak u mome životu". To je bilo upravo suprotno od "najnelagodijeg vremena" koga se plašio.

Nakon toga, Corbet je zapisao detaljne informacije, ali su se vremena prvog kontakta između njega i njegovog asistenta razlikovala za 15 sekundi i to opet zahvaljujući efektu crne kapljice. Ubrzo nakon prvog kontakta, teški oblaci su prekrili Sunce i Corbet je tek na trenutak uspeo da kasnije uhvati Veneru na izlasku sa Sunčevog diska, ali nije uspeo i da izmeri vreme. Kada se tranzit zavrsio, tim je dogadjaj proslavio obilatim doručkom i šampanjcem.

U isto vreme Perry-ev tim je vršio i vizuelno i fotografsko osmatranje. Sa njegovog osmatračkog mesta, jedan usamljeni oblak je sakrio prvi kontakt tranzita, ali se nakon toga totalno razvedrilo pa je njegov tim izvršio dobra merenja i fotografisanja kraja tranzita. Goodridge-ov tim je imao takođe sličan i delimičan uspeh.

Nakon završetka tranzita, svi tri tima su se sakupila zajedno na primarnom osmatračkom mestu upoređujući rezultate, što je uzelo čak nekoliko dana zbog olujnog vremena.

Sa završetkom tranzita, njihov rad nije u potpunosti bio završen, jer im je Airy dao instrukcije da načine više od stotinu dodatnih lunarnih osmatranja za precizno i fino odredjivanja longitude. Ali, vreme se tako pogoršalo, da im je trebalo dodatnih tri meseca za kompletiranje osmatranja. Zbog produženog ostanka, dnevne porcije hrane članovima ekspedicije su smanjene na polovinu.

Napokon, 27-og februara 1875. godine, ekspedicija je krenula nazad ka Engleskoj. Corbet je na odlasku zapisao sledeće reči: "Posmatrali smo izolovano ostrvo toliko dugo, sve dok se donji ravni delovi kopna nisu spustili u more, od kada smo videli samo bele vrhove planina. Do noći kopno je nestalo sa vidika i lakih srca punih sreće što odlazimo sa Kerguelena nakon pet meseci provedenih na njemu, što se ponekad činilo kao večnost, a ponekad samo mali raskorak u nečijem postojanju".

Na žalost, i Corbet i Perry su kasnije dali svoje zivote za nauku. Godinu dana nakon tranzita, Corbet je dobio groznicu na oblama Afrike, završivši kratku obećavajuću karijeru. Kao i Hell pre njega, i Perry je postao učitelj, nastavljajući da putuje sa ekspedicijama. Osmatrao je tranzit 1882. godine sa Madagaskara, i nakon osmatranja solarne eklipse 1889. godine iz Francuske Gvajane, umire na moru.

Charmed · Malo ~ mače ~

Američke ekspedicije

Američke ekspedicije su uglavnom potekle od Simon Newcomba (1835-1909), koji je 1870. godine predložio stvaranje vladine komisije, i koji je takođe bio jedan od prvih astronoma koji je zagovarao beleženje tranzita na fotografskim pločama.

Newcombov najveći problem je bio kako da precizno postavi skalu fotografske ploče u cilju minimiziranja grešaka pri prebacivanju vrednosti. Naime mere na fotografskim pločama su linearne dok su merenja paralakse uglovna. Zato što će Venera izgledati kao mala, okrugla Sunčeva pega, Newcomb je predložio prihvatanje metode osmatranja Sunca koji je usavrsio Joseoh Winlock sa Harvarda.

Konačan dizajn je bio horizontalan teleskop sa fokalnom dužinom od 12 metara, u kome je Sunčeva svetlost upućivana na fotografsku ploču uz pomoć nagnutog, sporo pomerajućeg ogledala koje je nazvano "heliostat".

Većina izrađenih instrumenata je došla iz radionice Alvan Clarka u Masacusestsu, koji je imao pune ruke posla izrađujući identične instrumente za svih osam američkih ekspedicija. U instrumente koje je njegova firma pravila, su bili uključeni i 5" refraktori za vizuelno posmatranje, 5"-12m. fotoheliografska leća, heliostatska ogledala za fotografske programe kao i hronografe za precizno merenje vremena.

Sve ove instrumente, firma Alvana Clarka je izrađivala u isto vreme sa 26" refraktorom koji je naručila Mornarica za svoju opservatoriju.

Početkom maja 1873. godine, timovi su se sakupili kod Mornaričke opservatorije za seriju praktikovanja osmatranja uz pomoć veštačkog Sunca i Venere postavljenih na vrhu zgrade. Čak i Henry Draper, jedan od pionira astrofotografije je došao da pomogne svojim savetima.

Juna 1874. godine ratni brod "USS Swatara" je isplovio iz Njujoške luke ka svojim ciljevima na južnoj hemisferi.

Od ukupno pet ekspedicija jedna je ostavljena na Kerguelen ostrvu, dve na Tasmaniji, i po jedna na Novom Zelandu i Chatam ostrvu koje se nalazi oko 800 km od Novog Zelanda. Tri ekspedicije koje su ostale na severnoj hemisferi su ostavljene na osmatračkim mestima: Nagasaki u Japanu, Vladivostok u Sibiru i Beijing (Peking) u Kini.

Sve američke ekspedicije su bile rutinske bez ikakavih avantura, najviše iz razloga što je putovanje tada postalo već predvidljivo. Ali ako je putovanje i moglo biti predvidljivo, vreme nije. Na sam dan tranzita, sve ekspedicije na južnoj hemisferi su imale loše vremenske uslove tokom skoro celog vremena trajanja tranzita. Kao i Britanska ekspedicija na Kerguelen ostrvu, i američka ekspedicija je identično prošla, videvši samo deo tranzita.

Na severnoj hemisferi, stvari su bile nešto bolje.

Za razliku od Chappea koji se borio sa prolećnim vremenom tokom svojeg boravak u Sibiru, Asaph Hall-ova ekspedicija je u Vladivostoku imala borbu sa pravim zimskim vremenom. Olujni vetrovi su konstantno pretili da oduvaju krov sa njegove opservatorije, dok su se ulja za podmazivanje na satovima i heliostatima zamrzavala. Razlika u temperaturi između fotografske opservatorije i spoljašnosti je bila čak 30 stepeni Celzijusa, što je imalo uticaja na mirnoću vazduha oko fotografskih ploča.

U Pekingu, James Watson je izazvao uzbuđenje među kineskim zvaničnicima, kada je za vreme priprema otkrio novi asteroid. Watson je diplomatski pitao princa Kunga, regenta imperije, da da ime novom asteroidu. Danas, 139-ti asteroid nosi ime "Shui Hua Hsing" (Kineska povoljna zvezda) ali je poznatiji pod nadimkom "Juewa".

Newcomb je bio optimista što se tiče konačnih rezultata i bio je siguran da će solarna paralaksa biti određena sa verovatnom greškom između 0,02" i 0,03".

Ipak, na kraju je bio izuzetno razočaran ishodom, i ne samo to već je uskoro bio i isfrustriran naporima da kompletira analizu podataka, što je bio njegov zadatak kao sekretar komisije. Pored toga Newcomb je tri puta između 1876. i 1879. godine, zbog nedostatka novca morao da se odrekne nekih instrumenata i 1879. godine se konačno povlači, predajući sav posao William Harknesu.

William Harkness je izradio važne instrumente za tranzit 1874. godine i predvodio je jednu od ekspedicija na Tasmaniju. Završetak posla koji Newcomb nije mogao da okonča odnosno analiziranje podatak traznita i njihovo objavljivanje, postaje deo njegovog života.

U međuvremenu, tranzit 1882. godine se sve više približavao. Bez objavljenih podataka Američkih ekspedicija načinjenim fotografskom metodom dugačkog fokusa, Evropski astronomi su već počeli da sumnjaju da je taj metod superioran, iako su Britanci već uveliko priznali da je njihov fotografski metod kratkog fokusa, totalni promašaj. A zbog ponovo prevelikog raspona vrednosti sakupljenih tokom vizuelnih metoda merenja vremena kontakta tranzita 1874. godine (opet zahvaljujući efektu crne kapljice), astronomi su prilazili tranzitu 1882. godine sa mnogo manje entuzijazma nego ranije.

Druge metode za određivanje solarne paralakse su dodate već poznatim metodama, ali zbog toga što se sledeći tranzit neće dogoditi u toku sledećih 122 godine, mnogo države su pripremile nove ekspedicije znajući da je došao trenutak "sad ili nikad". Amerikancima je najviše zahvaljujući Harknessu, Kongres je odobrio finansiranje ekspedicija samo četiri meseca pre tranzita.

Ipak, ovaj tranzit je bio delimično vidljiv sa Severno-Američkog kontinenta, tako da su mnog zvanične i nezvanične osmatračke stanice postavljene uzduž i popreko Amerike i Kanade.

Ako je profesionalnim astronomima nedostajalo interesovanje, interesovanje javnosti je bilo na vrhuncu. Dnevne novine New York Times je objavio da je: "..teleskop postavljen u centru grada, i da vlasnik teleskopa ima pune ruke posla". Na još nekoliko mesta u gradu, amateri su postavili teleskope, naplaćujući 10 centi za pogled kroz teleskop i na taj način zarađujući fin novac.

Iako je Newcomb sumnjao u korisnost novih metoda za osmatranje tranzita, ipak je predvodio jednu od ekspedicija u Wellington, u južnu Afriku. Postavio je opremu u bašti ispred škole, ohrabrujući učenike i nastavnike da učestvuju u osmatranju. Nastavnici su bile sve žene i mnogi su tvrdili da su one izvršile mnogo bolja osmatranja nego profesionalni astronomi, da im je čak i sam Newcomb odao priznanje u svom dnevniku.

Harkness je pak ostao u Washingtonu, odakle je uspeo da veoma jasno vidi sva četiri kontakta tranzita. Ostale tri američke ekspedicije su imale sličan uspeh, tako da je što se tiče vremenskih prilika, tranzit 1882. godine bio mnogo bolje posmatran, te je pružio i korisnije podatke, a načinjeno je i mnogo više fotografija nego tokom tranzita 1874. godine.

Harkness je sakupio čak 1380 korisnih fotografija sa vremenima tranzita na različitim lokacijama, što je mnogo više od samo 221 fotografije koje su sakupljene osam godina ranije.

Količina informacija je zapljusnula Harknessa, koji je započeo dugotrajno merenje fotografija, utvrđvanje longitude i latitude svakog osmatračkog mesta, i mnoga druga izračunavanja koja današnji kompjuteri završavaju skoro trenutno.

Napokon, 1888. godine, šest godina od tranzita, Harkness konačno objavljuje rezultate u "Astronomskom žurnalu".

Harkness je izračunao da je solarna paralaksa 8,847 +- 0,012", što je vrednost koja odgovara udaljenosti od 148.675.000nkm, sa mogucom greskom od 201.000 km.

Kasnije je popravio ovaj rezultat na 8,842 +- 0,0118", što je odgovaralo udaljenosti od 148.788.000 km sa mogućom greskom od 199.600 km.

Harkness je najverovatnije bio zadovoljan sa rezultatima koje Newcomb nije bio u stanju da dobije, da bi ubrzo zatim podjednako bio neprijatno iznenađen kada je Newcomb izneo svoje rezultate dobijene različitim metodama, i davši time Harknessovim rezultatima manju vrednost.

Upravo je Newcombova nova vrednost solarne paralaksa od 8,800", koju je dobio iz razlicitih metoda, bila opšteprihvaćena od astronoma.

U stvari, ovo je bilo veoma blizu današnjim modernim rezultatima.