Kulturno istorijsko nasledje-Manastiri

Charmed · Malo ~ mače ~

U okviru kulturno-istorijskog nasleđa izdvajaju se pravoslavni manastiri kojima je ovaj prostor izuzetno bogat. Medu njima, naročito se ističe 16 srpskih srednjevekovnih manastira na Fruškoj gori koji su njeno najvrednije spomeničko blago. Za Frusku goru se vezuje termin Srpska Sveta gora upravo radi kompleksa pravoslavnih manastira koji su veoma slični manastirima sa Svete gore na Atosu u Grckoj. To su Krušedol, Grgeteg, Jazak, Mala i Velika Remeta, Hopovo, Ravanica, Rakovac, Beočin, Pribina Glava, Petkovica, Kuveždin, Šišatovac, Divša, Bešnevo i Staro Hopovo. Ovi manastiri su tokom vekova bili stožeri duhovnog života celokupnog srpskog naroda.

Manastir Krušedol nalazi se 8 km istočno od Iriga. Manastir je zadužbina poslednjeg srpskog despota Đorda Brankovica. Izgrađen je 1516. godine i više puta je razaran i obnavljan. Ovde su sahranjene slavne ličnosti srpske istorije kao što su: Arsenije III Čarnojević koji je predvodio veliku seobu Srba sa Kosova 1690 g., Arsenije IV Jovanovic (Šakabenta), vojvoda Stevan Šupljikac, kralj Milan i knjeginja Ljubica Obrenović...
Manastir Grgeteg graden je 1465/1485, a po predanju ktitor je Zmaj Ognjeni Vuk. Manastir je pre velike seobe opusteo, a 1708. ga je obnovio vladika Isajia Đaković. U drugom svetskom ratu manastir je teško stradao. Novi ikonostas je oslikao Uroš Predic. Jedno vreme u manastiru je boravio Ilarion Rukavac osnivač srpske kritičke škole. Manastir koji je poslednjih godina kompletno renoviran, leta 2002. dobija na poklon iz Hilandara kopiju čuvene ikone Majke Trojeručice.

Manastir Novo Hopovo nalazi se 7 km od Iriga pored glavnog puta Novi Sad - Irig. Izgraden je 1576. godine i po predanju delo je sremskih Brankoviča. U manastiru se posebno istice freska "Pokolj dece u Vitlejemu", a oslikao je čuveni ikonopisac Teodor Kracun. U manastiru je memorijalni muzej Dositeja Obradovića. U ovom manastiru je osnovana prva štamparija u Vojvodini, a bio je kulturno sedište Srba u srednjem veku.

Manastir Velika Remeta - po predanju ktitor je Dragutin Nemanjić, a prvi pisani podatak je iz 1562. Više puta je stradao tokom burne istorije. Manastir je bio živopisan i spolja i iznutra i imao je barokni ikonostas koji je tokom drugog svetskog rata uništen.
Manastir Mala Remeta nalazi se 2 km zapadno od sela Jazak. Ktitor je Dragutin Nemanjic. Pouzdano se zna da je u vreme turske vlasti porušen i da su se ovde preselili monasi manastira Žiča krajem XVII veka. Današnja crkva datira iz 1759. godine kada je oslkan i ikonostas.

Charmed · Malo ~ mače ~

Manastir Vrdnik -Ravanica -smešten je pored samog fruškogorskog rudarskog naselja Vrdnik. Tačan podatak kada je manastir sagraden nije poznat, ali spominjanje u starim spisima iz 1589. svedoči o njegovoj drevnosti. Jedna od najvažnijih godina za ovaj manastir je 1697. kada su kaludjeri iz manastira Ravanica u centralnoj Srbiji, povlaceci se ispred Turaka doneli sa sobom mošti Cara Lazara. Mošti su u Ravanici čuvane do 1942. kada su prenešene u Beograd. Manastir ima reprezentativni ikonostas - delo Dimitrija Avramovica (1853).

Manastir Jazak nalazi se 2 km severno od sela Jazak na južnoj padini Fruške gore. Najverovatnije je iz prve polovine XVI veka i u njemu su se od 1705. do 1942. godine čuvale mošti Uroša nejakog. Manasir ima reprezentativan ikonostas.
Manastir Šišatovac poznat je po tome što su tokom XVI veka ovde izbegli monasi manastira Žica. U vreme arhimandrita Mušickog bio je jedno od najznačajnijih spomenika srpske kulture tog vremena. U manastiru se od 1942. cuvaju mošti despota Stevana Štiljanovica. U toku drugog svetskog rata manastir je sačuvan zahvaljujuci tome što su se ovde uselile nemačke i ustaške trupe.
Nadomak Novog Sada prema Beogradu pored autoputa E-75 nalazi se naselje Kovilj gde je i manastir Kovilj. Prema legendi, osnivac manastira je Sveti Sava sa kaluderima iz manastira Pribina Glava. U konaku manastira je memorijalni muzej posvecen Jovanu Rajicu. Živio je u XVIII veku i njegova knjiga Istorija raznih slovenskih naroda, najpace Bolgar, Hrvatov i Serbov dugo je imala snažan uticaj na srpsku istoriografiju.
U podnožju Vršackih planina, na krajnjem jugoistoku Vojvodine, na ulazu u selo Mesic, nalazi se manastir Mesic. Manastir je iz XV veka i osnovali su ga Brankovići u stilu Raške umetnicke škole. Nekoliko puta je rušen i obnavljan i danas se u njemu nalazi bogata zbirka slika, zatim manastirska biblioteka i arhiva.
Manastir Vojilovica nalazi se u delu Pančeva koji se ima isotimen naziv kao i manastir. Podignut je u vreme Stefana Lazarevića. U okviru manastira je crkva Sv. Arhandela i ima izuzetno vredan ikonostas sa kraja XVIII veka.
Na prostoru Vojvodine nalazi se još manastir Bodani. Smešten je nedaleko od naselja Bac u zapadnom delu Bačke.

Svi manastiri predstavljaju remek dela arhitekture, slikarstva i čitavog kulturnog stvaralaštva srpskog naroda na ovim prostorima. Na kraju oni su specifični muzeji sa arhivskim materijalom i riznicama i svakako ih treba posetiti.

Charmed · Malo ~ mače ~

Istorija Tavne

Postanak manastira se krije negdje u sjenkama daleke proslosti, prije sudbonosne kataklizme koja je zadesila srpski narod nastupanjem turskog ropstva. Narodno predanje, ne bez osnova, pipisuje njegov postanak vremenu Nemanjica, tacnije, vremenu kralja Dragutina koji je upravljao ovim krajevima i bio poznatiji kao ,,sremski kralj''. Tronoski i Pecki letopis govore da su ga podigli Dragutinovi sinovi Vladislav i Urosic. Danasnja crkva manastira Tavne, sagradjena na mjestu prvobitne crkve, svakako je starija od crkava ostalih manastira ovog kraja: Ozrena, Liplja, Vozuce i Gostovica. Pominje se vec u najranijim turskim poreskim defterima iz 1533. i 1548. godine, a od 1548. do 1586. pominje se izricito kao manastir.

Manastir Tavna je stradao za vrijeme turske vladavine, ali je bio obnovljen pod vodjstvom hajduka. Narodno predanje obnovu pripisuje Starini Novaku, hajudkom harambasi iz druge polovine XVI vijeka i njegovom bratu Radivoju. Manastirska crkva bila je zivopisana freskama vjerovatno pocetkom XVII vijeka, jer skromni ostaci fresaka mnogo podsjecaju na freske manastira Zitomislica i Ozrena, koje su radjene u periodu od 1608.-1609. godine.

Za vrijeme Karadjordjevog ustanka (1804-1813) bio je iguman u Tavni Jefto (Jeftimije) Pljeco, covijek sposoban i popularan. Kad je u Srbiji buknuo ustanak, pristadose uz njega i mnogi Bosanci iz ovog kraja. Kad su Turci razbili ustanike, vratise se bosanski ustanici u svoj kraj, ali posto nisu smjeli da se vrate kucama, krili su se po obliznjim sumama i kao hajduci branili narod od turskog zuluma. Kad su ovi hajduci doznali da je u manastiru Tavni zasjeo neki haraclija Kitovnica i da od naroda uzima veliki porez, da sirotinju kinji i muci, udari jedna ceta na manastir i pobije sve haraclije na celu sa Kitovnicom. Tada Turci iz okolnih sela napdnu na manastir, opljackaju ga i popale. Kaludjeri se razbjegnu. Bilo je to 1807. godine. Terk poslije ponovnog oslobodjenja Srbije vratio se iguman Jefto i 1814. obnovio svoj manastir. Neimar je bio Toma Milosavljevic. Medjutim, uskoro je doslo novo stradanje manastira Tavna kada ga je porobio Osman pasa. tada kaludjeri nisu napustali manastir, vec odmah su pristupili njegovoj obnovi.

Manastir Tavna je tokom XVIII i XIX vijeka bio vrlo znacajno prosvetno sjediste u kome su se mladicim,koji bi isli za svestenicki poziv, obrazovali. U ovoj skoli su djeca ucila sve do 1966. godine, kada je skolstvo preslo u drzavne ruke.
U vrijeme bosansko-hercegovackog ustanka (1874. i 1875.) sklonila se u manastir jedna ceta koja je poslije teskih okrsaja dosa u manastir da vida svoje ranjenike. Doznavsi to, Turci napadaju manastir, sasjeku zatecene ranjenike, manastir opljackaju.

Izmedju dva rata, manastir se dosta obnovio pod upravom arhimandrita Danila Bilbije. Ovdje su odrzana i dva velika sabora Hriscanske zajednice za cijelu Patrijarsiju.
Drugi svjetski rat je donio najvece razaranje manastiru Tavni.

Charmed · Malo ~ mače ~

Манастир Високи Дечани

Бакрорез из 18. века - манастир Високи Дечани

Стефан Урош Трећи звани Дечански (1321-1331) родио се 1285 г. као дете Краља Милутина и Краљице Ане, бугарске принцезе удате за српског владара. Још као дете Стефан Урош провео је неко време у заточеништву татарског хана Ногаја. Од 1309 до 1314 био је управитељ Зете (данашње Црне Горе). Са својом првом супругом Теодором, такође бугарском принцезом, добио је два сина Душана и Душмана. Године 1314 дошао је у сукоб са својим оцем који га је неправедно оклеветаног дао ослепити и протерао га у Цариград. Након 6 година, на инсистирање византијског цара, краљ Милутин позвао је свога Сина Стефана Уроша у Србију и измиривши се са њим вратио га у пређашње достојанство. Св. Стефан је свима открио чудо свог исцелења које му је даровао Св. Николај још док је био у Цариграду. Након очеве смрти Стефан Урош је постао краљ Србије.

У току своје десетогодишње владавине Стефан је предводио српску војску у неколико ратова за одбрану отаџбине. Од њих је најпознатији био рат са Бугарима, у коме је на Велбужду, данашњем Ђустендилу 1330 године поразио бугарског цара Михаила Шишмана. У овој бици посебно се истакоа млади принц Душан и његови витезови. Међутим, након победе над Бугарима незадовољна властела подстицала је сукоб младог принца са оцем. Стари краљ је недуго затим био ухапшен и заточен у утврђеном граду Звечан, код Косовске Митровице, где је мученички пострадао од завереника. Након смрти тело светог Краља Стефана је пренешено у његову цркву у Дечанима и положено у мермерну гробницу коју је Светитељ још за живота спремио. Након низа чудеса која је Бог пројавио над гробом праведника и мученика краља монаси су отворили гроб и пред њима су се указале целе и нетрулежне свете мошти. Од тада Српска Црква слави Светог Краља Стефана Дечанског 11/24 новембра.
Стефан Душан, који је био познат и као Душан Силни, рођен је 1308 године. Године 1322 је крунисан заједно са својим оцем Стефаном Урошем као "млади краљ". Након збацивања с власти свога оца 1331, Душан је крунисан као једини суверени краљ Србије. Са својом супругом, бугарском принцезом, а сада већ српском краљицом Јеленом добио је сина познатог као Урош Пети, који је био и последњи владар династије Немањића. Након низа ратних победа, Душан је проширио српску краљевину на југ. У тренутку када је био на врхунцу своје моћи, српско царство се протезало од Јадранског па све до Егејског и Јонског мора. Цар Душан умро је изненада 1355 године и сахрањен је у својој задужбини, цркви манастира Свети Архангели код Призрена који је сада још у рушевинама.

Стефан Дечански, изабравши погодно место за своју задужбину, саградио је манастирски град са јаким кулама, а потом је дао да се изграде монашке ћелије и остале потребне зграде. Поред манастира Стефан Урош је подигао и манастирску болницу која је деловала у Средњем Веку. Градња манастирског храма трајала је 8 година, од 1327-1335. године. Протомајстор храма био је мајстор Вита из Котора, "краљева града" како је остало забележено на једном од портала цркве. Котор је још од Немањина времена био један од важнијих градова српске краљевине. Остале грађевине саградили су локални мајстор Ђорђе са својом браћом Доброславом и Николом. Фреске су завршене 1350 године. Имена фрескописаца нису сачувана. Једино је остало име неког "грешног Срђа" који се потписао над једним стубом у цркви. Судећи по имену али и по стилу сликарства може се закључити да је цар Душан, који је завршио задужбину свог оца, након његове смрти, унајмио сликаре из Приморија, који су припадали тзв. "грчкој школи". Након смрти главног ктитора, Св. Стефана Уроша, Стефан Душан је пренео мошти свог оца у његову цркву. У храму се такође налазе и други гробови властеле, међу којима је и гробница Ђорђа Остроуше Пећпала за кога се верује да је био дародавац фресака у припрати. Историја манастира препуна је разних драматичних догађаја и обрта. Након Битке на Косову Пољу 1389 манастир Дечани, као и цело ово подручје српске државе нашло се изложено нападима турских завојевача.

Крајем 17. века манастир је задесио пожар. Слично је било и средином 18. века. Када је Данило Паштровић Кажанегра преузео управу над манастиром 1764 он га је затекао готово у рушевинама. Једино је црква остала нетакнута. Манастир није имао ни кулу ни трапезу и у њему је живео само један монах. Данило је на себе узео обавезу да обнови манастирски комплекс. Под његовим руководством направљен је и иконостас који је до данас у цркви. Захваљујући његовим напорима манастир је поново оживео. Као резултат његових напора, архимандрит Данило је остао запамћен као други ктитор Дечанског манастира.

Владари ослобођене Србије од самог почетка су увидели историјски и духовни значај Дечанске лавре и овој древној српској задужбини редовно су слали новчану помоћ и друге прилоге. Кнез Милош Обреновић је 1836 помогао да се направи велика трпезарија која је и до данас у употреби. Дарујући олово 1857 Кнез Александар Карађорђевић је омогућио да се препокрије кров цркве. Будући да је српски краљ Св. Стефан Дечански саградио задужбину за себе и своје потомке српски владари новијег времена осећали су посебну обавезу према овој задужбини. До данашњег дана дечанска црква остаје значајна не само због свог величанственог изгледа већ и високог квалитета материјала који је употребљен за њену градњу.

Данас манастир живи са јаким братством од 35 младих моанха из свих делова наше отаџбине. Манастирско братство развило је разне монашке активности: дуборез, иконографију, превођење и издаваштво.

САВА ДЕЧАНАЦ, Епископ жички (19- поч. 20. века). Велики борац за српску државу и
ослобођење од турског ропства. Сахрањен је у манастиру Високи Дечани.

Charmed · Malo ~ mače ~

MANASTIR LEPAVINA

(kratki istorijat)
Po kazivanju jednog starog lepavinskog hroničara, manastir Lepavina je podignut oko 1550. godine, dakle uskoro po formiranju prvih srpskih naselja u ovom kraju. Još se kaže da ga je osnovao monah iz manastira Hilandara poreklom iz Hercegovine - Jefrem (Vukodabović), koji sklanjajući se ispred Turaka kriomice dođe u ovaj kraj. Čuvši za njega, dva kaluđera iz Bosne dođoše k njemu i s njim se udruziše.

Videvši da je okolina plodna, oni pozvaše i narod iz Bosne te se za kratko vreme okolina ispuni novopridošlim narodom. Tada se pojavila i potreba za gradnjom manastira koji bi zadovoljavao verske potrebe naroda. Kaluđeri počeše krčiti zemlju i graditi manastir uz pomoć naroda. Za krako vreme sagradiše malu drvenu crkvu i nazvaše je manastirom.

Čuvši za ovo, Turci iz Stupčanice, Pakraca i Bijele u avgustu 1557. godine napadoše na manastir pod vodstvom Zarep-age Alije. Manastir spališe, četiri kaluđera ubiše, a dvojicu odvedoše u ropstvo. Ali, misao o potrebi manastira kao duhovnog centra novodoseljenih Srba nije bila napuštena. Godine 1598. u manastir je došao jeromonah Grigorije, takođe postriženik manastira Hilandara, sa još dva brata iz manastira Mileševa; oni su sa okolnim narodom počeli obnovu manastira. Zbog nesigurnog vremena i nedostatka sredstava, obnova je tekla dosta sporo. Tek kad su Srbi 1630. godine dobili svoje privilegije i postali vazan faktor u obrani unutrašnjih austrijskih zemalja, te dolaskom arhimandrita Visariona 1635. godine, stvaraju se uslovi za gradnju manastira u pravom smislu reči. Srbi su pod rukovodstvom arhimandrita Visariona 1636. godine počeli temeljnu izgradnju manastira Lepavine i 1642. godine su sa tom izgradnjom bili gotovi pored svih teskoća na koje su nailazili...

Septembra 1642. godine potvrdio je baron Ivan Galer manastiru pravo vlasništva na sve zemlje koje su mu poklonili seljani Branjske i Sesvečana. To isto su naročitim pismima učinili i baron Zigmund Ajbeslavd, zatim vojvoda Gvozden sa Đordjem Dobrojevićem , Blažom Pejasinovićem i vojvodom Radovanom (5. februara 1644.), baron Honorije Trautmansdorf (10. jula 1644.) i grof Đordje Ljudevit Švarcenberg (23. novembra 1644.). Tako je konačno osiguran život ovog manastira. Od tada u punom zamahu počinje njegova verska, patriotska i kulturno-istorijska uloga u životu naših Krajišnika.

Istorija manastira Lepavine neodvojivo je povezana sa istorijom Srba u Varaždinskom generalatu. Od vremena njene obnove vodila se teška borba protiv unijačenja i pokatoličenja, a to je ujedno značilo i protiv pokmečivanja Srba Krajišnika. U odbrani svoje vere i narodnih privilegija ( Statuta Valahorum ) lepavinski kaluđeri su bili uz narod, boreći se i stradajući sa njim.

Godine 1666. učestvovali su oni i stradali u velikoj Osmokruhovićevoj buni; 1672. su zajedno sa gomirskim kaluđerima (ukupno njih 14) bili u okovima poslani na Maltu, da doživotno robuju na galijama, a 26./13. novembra 1715. godine na pragu manastirske crkve je iz pušaka ubijen iguman Kodrat.

Krajem 1692. godine i početkom 1693. boravio je u Lepavini, kao duhovnom centru Srba u Varaždinskom generalatu, patrijarh Arsenije III. Carnojević. Tu je Patrijarh okupljao narod i sveštenstvo i iz manastira odlazio u Arsenije III. Carnojevićposete okolnim krajiskim vojvodama.

Ova Patrijarhova poseta još je više podigla ugled manastira Lepavine, naročito u to vreme kad su u Marcu uvedeni unijati. U Lepavini su se često sastajali narodni predstavnici da sa svojim rodoljubivim kaludjerima brinu narodnu brigu i traze izlaz iz teških situacija.

Zato, kad su Srbi iz Varaždinskog generalata uspeli da 1734. godine dobiju svog pravoslavnog episkopa, mimo unijatskog (koji je u Marci sedeo bez pastve), bilo je određeno da sedište novog episkopa bude u Lepavini. Ali, zbog njenog geografskog položaja, budući da se nalazila na periferiji generalata i srpskih naselja, konačno je određeno da sedište episkopa bude u Severinu. Zbog velikog značaja Lepavine nova je eparhija dobila naziv Lepavinsko-severinska eparhija. U Lepavini je i sahranjen prvi lepavinsko-severinski episkop Simeon (Filipović), koji je umro u istražnom zatvoru u Koprivnici.

Polovinom XVIII. veka sagrađena je današnja manastirska crkva. Inicijator je bio raniji Manastir Lepavina"protopop horvački" Nikola Popović, koji se kao paroh pisanički ovekovečio gradnjom velike i lepe crkve u Pisanici, a tada je već kao lepavinski arhimandrit Nikifor rukovodio gradnjom današnje crkve manastira Lepavine. Dovršenu crkvu osvetio je 25. marta 1753. kostajničko-zrinopoljski episkop Arsenije (Teofanović), koji je gotovo stalno boravio u Severinu. Crkva izvana ima osobine baroka, ali je u unutrašnjoj konstrukciji sačuvala mnogo elemenata starog srpsko-vizantijskog stila. Crkva je kasnije doterivana i ulepšavana.

Za istoriju manastira Lepavine neraskidivo je vezana čudotvorna ikona Presvete Bogorodice Lepavinske. Nastanak ove ikone datira s početka 16. veka i delo je nepoznatog autora. Ikoni se s razlogom pripPresveta bogorodica lepavinskaisuju čudotvorne isceliteljske moći. Opširnije o čudima koja su se dogodila ispred čudotvorne ikone Majke Božje Lepavinske možete na ovim web-stranicama saznati pod naslovom "Čudesna iscelenja pred ikonom Majke Božje Lepavinske".

Naročitu vrednost dobila je manastirska crkva 1775. godine jer je tada u njoj umetnički ikonostas izradio jedan od najboljih slikara ranog srpskog baroka, Jovan Cetirevic-Grabovan. Rad je Ikonostasuglavnom finansirao, pored ostalih priložnika, feldmarsallajtnan Mihail Mikasinović. U spomen na to, pod ikonom svetog Jovana bio je izvajan njegov grb sa natpisom: "Mihail Mikasinović g. feldm. lait.".
To je bio jedan od najuspelijih Grabovanovih ikonostasa.

Nažalost, on je uništen u vreme II. svetskog rata. Od njegovih ikona sačuvale su se samo tri, od kojih su dve jako ostećene. Ipak, one svedoče o visokom umetničkim kvalitetama tog ikonostasa. Ikona je ostalo i iz ranijih vremena, kao što su ikone svetog Simeona Nemanje, svetog Save i ikona Vavedenja Presvete Bogorodice, koje su izrađene u Lepavini 1647. godine.

Pored ikonografskih spomenika, naročitu vrednost u Lepavini predstavljaju stare rukopisne i štampane knjige. Među najstarije spadaju dva četverojevandjelja, iz XIII. i XIV. veka, od kojih je jedno srpsko-raške, a drugo makedonske redakcije, oba sa lepim inicijalima.

U Lepavini nisu samo čuvane donesene knjige, nego i pisane, prepisavane i ponavljane. Drukčije nije moglo ni biti kad je manastir morao zadovoljavati kulturne potrebe ovamošnjih Srba. Tu je bila škola ne samo za obrazovanje manastirskog podmlatka, nego i podmlatka svesteničkog uopšte, kao i onih mladića koji su stekavši ovde pismenost i osnovna zvanja odlazili u vojnu službu ili produžavali školovanje u Beču, Pozunu i drugde.

Sve je to visoko podiglo ugled manastira Lepavine te je narod o velikim praznicima, a naročito o hramovskim slavama, dolazio u velikom broju, tu se Bogu molio i tako ispunjavao dušu svoju blagodaću Božjom, koja mu je davala snagu da istraje.

U toku vekova uloga manastira bila je velika. On je uvek delio tešku sudbinu svoga naroda, često stradajući sa njim. Najteži udarac primio je za vreme II. svetskog rata. Odmah posle okupacije Izgled konaka 1978 godinebratstvo je pohapšeno i odvedeno u logor. Jeromonah Joakim (Babić) je ubijen, a ostali su kaluđeri prognani u Srbiju. Dana 27. oktobra 1943. godine manastir je po nalogu Nemaca bombardovan. Tom prilikom su Izgled gosopodarske zgrade 1978 godine gotovo sasvim uništene manastirske zgrade, a crkva i konak teško ostećeni. Ikonostas i nameštaj u crkvi bio je sav uništen i spaljen, a u preostalom delu manastirskog konaka ostao je sačuvan deo manastirske biblioteke.

Dolaskom i zalaganjem Njegovog Visokopreosveštenstva Mitropolita Jovana (Pavlovića) na Eparhiju zagrebačko-ljubljansku 1977. godine, Mitroploit Jovan manastir Lepavina polako vraća svoj nekadašnji sjaj i značaj. Visokopreosvečeni, kojemu je ova svetinja posebno draga, ne zali ni truda ni vremena da u nju vrati istinski manastirski život. Veza sa manastirom Hilandarom ponovo je oživela 1984. godine dolaskom oca Gavrila (Vuckovića) - Hilandarca u manastir Lepavinu, što je još više umnožilo zauzimanje i trud Mitropolita Jovana. NemciSvetski savet crkava, Evangelski omladinski deo iz Virtenberga i vernici Evangelističke crkve iz Stutgarta na čelu sa sestrom Ursulom izrazili su želju da učestvuju u obnovi manastira, što im je Visokopreosvečeni i omogućio. Ali, rat koji je izbio 1991. godine sprčcio ih je da svoju želju sprovedu do kraja, odgodivsi njeno konačno ostvarenje za neka bolja vremena.

Deseteročlano bratstvoDanas je u manastiru Lepavini, zahvaljujući požrtvovnom radu igumana Arhim. o. Gavrila (Vučkovića), duhovni život u usponu. Desetoročlano bratstvo zajedno sa igumanom izdaje svoj manastirski časopis "Put, Istina i Život", kao dvomesečno izdanje, kojim nastoji da vrati veru u duše parohijana i svih onih koji traže istinski duhovni život.

Charmed · Malo ~ mače ~

МАНАСТИР
ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА

Манастирски комплекс Пећке Патријаршије састоји се од четири цркве које су саграђене у периоду између 13. и 14. века. Вековима је овај манастир био средиште Српске Православне Цркве. Налази се у прелепој Руговској клисури поред реке Бистрице. До осамнаестог века манастир је био напредно монашко средиште са стотинама учених монаха. Услед сурових турских зулума Патријарх Арсеније је крајем седамнаестог века у великој сеоби повео из овог подручја хиљаде хришћанских породица у Јужну Угарску. И поред притисака локалног муслиманског становништва манастир се одржао до данас. Након Другог светског рата Пећка Патријаршија је претворена у женски манастир. Мада овај манастир административно не припада рашкопризренској Епархији, његова историја је уско повезана са историјом других манастира ове Епархије. Као ставропигијални манастир Пећка Патријаршија је у непосредном надлештву Српског Православног Патријарха у Београду где је данас средиште Патријаршије.

ИСТОРИЈА МАНАСТИРА ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА

Пећка патријаршија - скупина цркава на домаку Пећи, крај Пећке Бистрице, а на улазу у Руговску клисуру-један је од најзначајнијих споменика српске прошлости. У њој се вековима налазило седиште српских архиепископа и патријараха. Од свога постанка у XIII веку Патријаршија је окупљала учене теологе, врсне књижевнике и обдарене уметнике и сви су они у њој остављали сведочанства о свом прегалаштву. Стога је она данас не само старо средиште српске цркве, већ и место где се чува значајна уметничка заоставштина.

Тачно време оснивања матичне цркве у Пећкој патријаршији није познато. Изгледа да је на месту где је сада Патријаршија још за живота светог Саве основан метох манастира Жиче, тадашњег седишта српске архиепископије.
Желећи да средиште српске цркве буде на мање угроженом месту и ближе средишту државе, архиепископ Арсеније I је подигао на овом жичком метоху код Пећи цркву светих Апостола. Убрзо, око 1250. године, по његовом налогу она је била и живописана. Храм се, нешто касније, почео називати и Свети Спас, што је преузето као спомен на посвећење Жиче.

Са северне стране овог најстаријег храма архиепископ Никодим је подигао цркву светог Димитрија око 1320. године.
Деценију касније, око 1330, његов наследник, познати књижевник архиепископ Данило II саградио је са јужне стране Светих Апостола храм посвећен Богородици Одигитрији, да би и њему придодао са јужне стране црквицу светог Николе. Испред три главне цркве архиепископ Данило II је потом подигао монументалну припрату, а испред ње високи пирг - кулу. У време архиепископа Јоаникија, око 1345. године, до тада неживописан храм светог Димитрија, добио је фрескодекорацију. Током XIV века су обављене и мање преправке у цркви св. Апостола, па су неки делови храма накнадно исликавани. Од XIII до XV столећа, па и касније, све до XVII века, у црквама Патријаршије сахрањивани су пећки архиепископи и патријарси.

После турског освајања српске државе једно време замрла је жива активност у Пећкој патријаршији, тим пре што је Охридска архиепископија преузела управу над некадашњом српском црквеном територијом. Обнова црквене организације Срба 1557. године удахнула је нов живот манастиру, јер је Патријаршија поново постала средиште српске цркве. Већ 1565, после преправке, живописана је скоро цела Данилова припрата. У исто време обнављају се и иконостаси у пећким црквама и попуњава се ризница. Другу значајну обнову започиње патријарх Пајсије: цркве се препокривају оловним плочама, храм светог Димитрија се архитектонски утврђује, да би 1620/1621. угледни сликар Георгије Митрофановић у њему поновио готово половину фресака. Он је исте године живописао и стару манастирску трпезарију. Нешто касније патријарх Пајсије приступа и делимичној обнови цркве светих Апостола, па је, тада, 1633/1634. украшен зидним сликама западни део храма, у коме су старе фреске доста страдале. Исте године препокривена је и трпезарија. У то доба, средином XVII века, Пећка патријаршија успоставла и везе са руским царством. Њени игумани у Русији добијају поклоне, како у новцу, тако и у штампаним књигама и богослужбеним предметима.

Аустро-турски рат из 1737-1739. године донео је такође велике невоље Пећкој патријаршији. У другој сеоби 1739, патријарх Арсеније IV Шакабента преноси у међувремену прикупљене драгоцености у Сремске Карловце.

Током друге половине XVIII и у XIX столећу, у све тежим економским приликама, у Пећкој патријаршији није било значајнијих уметничких подухвата, али се упорно настоји да се манастир одржи. У цркви светог Димитрија поп Симеон Лазовић из Бијелог поља насликао је нов иконостас 1803, а три године потом његов син Алексије израдио је неке иконе за Патријаршију.
Нешто касније, 1831, Пећка патријаршија је била још једном опљачкана, сада од стране Арслан паше босанског. Средином XIX века предузимљиви игумани подижу нова здања у манастиру: 1847 у југозападном делу порте на јазу обнавла се воденица, а 1850. гради се до ње конак. Око 1863. године израђен јс богато резбарен Богородичин трон у цркви Богородице, а 1875. Аврам, син познатог Дича Зографа из дебарског краја, обнавља зидне слике у црквама Патријаршије, посебно у Светим Апостолима. Пећки еснафи са управом манастира 1889. године подижу зид са источне стране порте. Крајем XIX века, 1895, гради се репрезентативни конак у северозападном делу порте, а 1912. настао је нови зид са јужне стране порте.

После завршетка Првог светског рата у Пећкој патријаршији је, после уједињења српске цркве, устоличен први патријарх обновљене Патријаршије, Димитрије 1924. г. Отада се сви српски патријарси устоличују у Пећкој патријаршији. Током 1931. и 1932. године обављени су замашни конзерваторски радови под руководством арх. Ђурђа Бошковића који су Пећкој патријаршији делимично вратили првобитни изглед. И после Другог светског рата у комплексу Патријаршије изведени су, у неколико махова, значајнији конзерваторски захвати и археолошка испитивања. Нови конак, са западне стране од припрате, саграђен је 1981. године.

Charmed · Malo ~ mače ~

KRATKA
ISTORIJA
MANASTIRA
RAČA

Prema velikom i naglom zaokretu Drine, na manjem zaravanku pored rečice Rače, medju ograncima planine Tare, šumovitih kosa i povijaraca, suženih vidika, okićen "borjem i mramorjem", nalazi se manastir svetog Hristovog Vaznesenja u Rači.

Najverovatnije kao zadužbina kralja Dragutina Nemanjića (vladao 1276-1282), manastir je izrastao iz dubina srednjeg veka, u tokovima dramatičnih vremenskih mena, kada je srpska srednjovekovna država na Balkanu bila u ekspanziji, doživljavala politički, ekonomski i duhovni uzlet na osnovama pravoslavlja i vizantijskog kulturnog nasledja. Bogomolja u Rači bila je udaljena od glavnih komunikacija i središta srpske države, živela na njenoj "ivici", pored granice prema Bosni, na stalnom oprezu i iščekivanju, prostoru gde su se sučeljavali uticaji Istoka i Zapada, bogumilske jeresi i pravoslavlja, a zatim počeo prodor islama i osećali uticaji katoličanstva.

Da bi imao oslonac, podršku i duhovno uporište crkve u ostvarivanju političkih ambicija, kralj Dragutin Nemanjić je poklanjao posebnu pažnju izgradnji crkava i manastira u pograničnim krajevima zapadne Srbije. Pouzdano se zna, na ovom širokom prostoru pored Drine, za vreme njegove vladavine izrasle su dve bogomolje: monumentalna crkva Svetog Ahilija u Arilju, u prepoznatljivom stilu raške škole (obnovljena), i manastir Tronoša, zadužbina vladareve žene Katarine. Na osnovu kasnijih izvora, zapisa i letopisa, zaključuje se da je tada (izmedju 1273-1275) izgradjen i hram Hristovog Vaznesenja u Rači. Na taj način ojačao je uticaj kralja Dragutina, osnaženo pravoslavlje u perifernim delovima države.

Manastir je tri puta spaljivan, rušen i pljačkan: posle 1459, 1688. (1690) i 1813. godine, ali je u suočavanju sa tragičnom sudbinom i dušmanima koji su hteli da zatru tragove njegovog postojanja, istrajavao i jačao nacionalno biće. Najzad, u oslobodjenoj Srbiji kneza Miloša, u osvitu 19. veka, hram u Rači je ponovo zablistao nekadašnjim sjajem (1826), kada su na monumentalnom crkvenom zdanju završeni gradjevinski radovi.

KRENU SVA SRPSKA ZEMLJA...

Na izmaku 17. veka počinju neprijateljstva i odmeravanje snaga dva carstva na prostoru Balkana - izmedju Austrije i Turske. U suočavanju s ratnim iskušenjima, okupljeni oko pravoslavne crkve i narodnih prvaka, u vremenu olujnog dešavanja, Srbi su očekivali skoro oslobodjenje, povezivali svoju sudbinu sa hrišćanskom Evropom. Počeli su narodni ustanci u zapadnoj Srbiji, pa i oko manastrira Rače, a u cilju pomaganja austrijske vojske u pobedonosnom pohodu. Najveći dometi u tokovima neizvesnih i promenljivih borbi predstavlja oslobodjenje Užica i Sokola.

Krajem 1688. godine, medjutim, menja se odnos snaga. Austrijanci odstupaju iz Srbije, a nejedinstveni ustanici malaksavaju i povlače se ispred nadmoćne osmanlijske vojske. Iza krvave ratne scene ostala su spaljena sela, razorene kuće, porušene crkve, opustela naselja. Stradao je i manastir Rača, a u istoriji su podeljena mišljenja da li je porušen 1688. ili 1690. godine.

U nepreglednoj bujici stradalnika i ojadjenika, koje je predvodio patrijarh Arsenije III Čarnojević, bio je i narod iz Sokolske nahije, iz krajeva oko Drine. Medju njima nalazili su se i kaludjeri manastira Rače. Kretali su se prema nepoznatim krajevima, novim vidicima, znali su da ih očekuje sudbinsko trpljenje. Na dugom i teškom putu, iznemogli i klonuli, monasi su zajedno s narodom, pred neprolaznošću onoga u šta su verovali i čemu su se molili i služili, nosili crkvene stvari, knjige, rukopise, krstove, svete sasude, mošti srpskih svetitelja...

DALEKO OD ZAVIČAJA

Daleko od zavičaja, u tudjini, na širokim prostorima Podunavlja, medju brojnim izbeglicama, našli su se i odbegli monasi manastira Hristovog Vaznesenja iz Rače; njihova bratstva rasula su se širom Ugarske. Na osnovama glasovite prepisivačke škole u Rači, njenim izdancima u manastirima Fruške Gore i Sentandreji, oni su nastavili neumornu delatnost u "jedinoj srpskoj skriptoriji". Tako su "najuspešnije premostili duhovne vrednosti našeg srednjeg veka sa novim razdobljem naše kulture". Sem toga, račanski kaludjeri razvili su svest "o postojanju jedne izgubljene istorijske otadžbine s brojnim manastirima koji su je ukrašavali".

Kao podsećanje na manastir Raču i emotivnu vezu sa postojbinom, duhovni poslenici sa obala Drine s ponosom su dodavali svom imenu Račani. Ima, medjutim, mišljenja da ime Račanin nije samo odrednica "koja kazuje da neko živi ili je živeo u Rači i da pripada bratstvu manastira Rače, nego je postalo pojam koji označava i pripadanje jednom drugom bratstvu: račanskoj književnoj i prepisivačkoj školi".

Kaludjeri manastira Rače, začetnici i vesnici nove srpske književnosti: Kiprijan, Jerotej i Gavril Stefanović Venclović, rukopisno su iskazali tekstove, uglavnom crkvene sadržine, na srpskoslovenskom jeziku, sa sve većim primesama narodnog govornog jezika, odnosno "srpske recenzije staroslovenskog jezika". Na taj način potvrdjivali su svetosavsku duhovnost, jačali svest o povezanosti srpskog naroda u jedinstveno nacionalno biće.

NOVO RADJANJE MANASTIRA

Kaludjeri manastira Tronoše: Melentije Stefanović, Josif i Isaija, nošeni monaškim zanosom, upornošću i podvizima duha imali su naum (1794) da na temeljima "carske slavenoserbske lavre" u Rači sazidaju novo crkveno zdanje i tako produže trajanje značajnog belega srednjovekovne duhovnosti, koja je, inače, prema izvorima opustela i bila u ruševinama više od jednog veka.

Sredinom 1794. godine Melentije Stefanović polazi na nepoznati i daleki put u Jerusalim, na hadžiluk, što je bio ideal svakoga postrižnika. U povratku sa poklonjenja Hristovom grobu, on svrati u Carigrad i uz posredovanje i pomoć Vaseljenskog patrijarha dobije dozvolu od sultana Selima III da obnovi manastir Raču.

Tako je, avgusta 1795. godine, počela obnova svetilišta u Rači..."Pričaju, piše arhimandrit Firmilijan, da je Hadži Melentije uspeo da nova Rača bude baš onakva kakva je bila stara. Ovo svoje veliko i svešteno delo svršio je Hadži Melentije 1799. godine, 8. septembra".

TREĆE RUŠENJE I NOVA OBNOVA RAČE

Za vreme propasti Karadjordjeve Srbije (1813), Turci su prešli Drinu na Rači kod Pljeskova (Bajine Bašte) i u vrtlozima srpskog poraza doneli zlo i strah, počeli da seju pustoš, ubijaju narod, odvode roblje... Ponovo su reke izbeglica iz ovih krajeva krenule na sever, a sa njima i mnoge ustaničke vojvode. Hadži Melentije je prešao u Austriju kod Šapca, jedno vreme boravio u manastiru Feneku, a zatim u drugim bogomoljama Fruške Gore.

Po treći put manastir Rača preživljava teške dane. Smrt se nadnela nad hram da nagovesti uznesenje i novo radjanje. Osmanlije su u pobedničkom zanosu razorili i zapalili crkvu Hristovog Vaznesenja kako bi presekli njeno postojanje i trajanje, pretvorili bogomolju u ruševine i pepeo, ali su ostala u narodnom pamćenju stradanja naroda i kaludjera u odbrani svetilišta.

Hadži Melentije Stefanović, arhimandrit manastira Rače, koji se posle pada Karadjordjeve Srbije 1813. godine nalazio u manastirima Fruške Gore, pažljivo je pratio pripreme knezova Sokolske nahije za obnovu hrama u Rači, odobravao njihove predloge, namere, planove, graditeljske poduhvate i inicijative. Održavao je vezu sa račanskim kaludjerskim bratstvom, koje se privremeno nalazilo u raznim crkvama, najviše u Dubu, u crkvi brvnari.

Uskoro, kada su se stišale i oslabile medjusobice kneza Miloša i vojvoda, političkih protivnika u borbi za vlast, najverovatnije 1818. godine, došao je "iz preka" stari hadžija. Zatekao je srušen i napušten manastir, osamljen, zarastao u korov, kao u prvom susretu posle dolaska iz manastira Tronoše. Ponovo su ga zaokupile misli i želje, pokrenula osećanja da počne treća obnova manastira Rače. Odmah se sastao u Beogradu sa knezom Milošem, "prijateljem i ratnim drugom". Naišao je na razumevanje i pomoć. "Vrhovni gospodar" je jednim zvaničnim aktom u smislu naredbe, Objavlenijem, oslobodio Račane plaćanja poreza, što je još više osmelilo hadžiju i podstakao Sokoljane da istraju u smelom neimarskom poduhvatu.

Hadži Melentije Stefanović nije dočekao da vidi obnovljeni hram Hristovog Vaznesenja. Razočaran, povukao se u monašku samoću. Preminuo je 27. marta 1824. godine "u manastiru Rači, i tu je ukopan", a kasnije je arhimandrit Maksim Miletić "premestio hadžijin grob na najuglednije mesto u porti", sa desne strane kod ulaza u crkvu. Posle sto godina (1924), blagodarni i zahvalni parohijani i iguman Zaharije Popović otkrili su veličanstveni beleg, spomen obeležje zaslužnom arhimandritu manastira Rače, a pridružili su se njegovoj seni 408 boraca poginulih u ratovima 1912-1918.

U jesen 1826. godine privedeni su kraju gradjevinski radovi na manastiru u Rači. Blagodareći trudu naroda Sokolske nahije, pomoći arhimandrita Mojsija, prilozima i staranjem kneza Miloša, na mestu ranijeg zgariša i ruševina, posle skidanja skela otkrila je lice lepa i skladna gradjevina, jednobrodna i monumentalna, po meri i potrebama naroda znalački arhitektonski oblikovana, tako da je vraćen stari sjaj bogomolje. Novo crkveno zdanje ne zaostaje po izgledu i dimenzijama iza dometa srednjovekovnih neimara iz vremena kralja Dragutina Nemanjića.

* * *

Blagodareći znatnoj uštedjevini arhimandrita Moje Jovanovića, trudu i zalaganju užičkog episkopa Nikifora Maksimovića, kaludjera i arhimandrita Melentija Kremanca i okružnog načelnika Jovana Mićića, do početka 1840. godine na izdancima srednjovekovne lavre iznikao je hram pobožnosti u Rači, a pored njega i ostala crkvena zdanja.

Za vreme vladavine Ustavobranitelja preduzimaju se novi gradjevinski poduhvati u manastiru Rači. Ambiciozni iguman Serafim (1846-1860), uz pomoć ktitora i "otečestva", sa smislom i ukusom za izgradnju, dao je lep doprinos u živopisanju crkve i i podizanju pomoćnih gradjevina. Umesto stare, drvene zvonare, pored hrama je sagradjena nova od kamenih blokova, koja se harmonično arhitektonski uklapa u jednu manastirsku celinu.

Crkveno zdanje u Rači relativno je velikih dimenzija. Dužina podužnog broda, zajedno sa apsidom i debljinom zidova, iznosi oko 23 metra, a širina oko 8,5 metara. Transept ima dužinu oko 15,5 metara, a širinu oko 9 metara. Visina grebena krova podužnog broda je 12,5 metara, a krova kubeta do podnožja krsta oko 20 metara.

Charmed · Malo ~ mače ~

POLOŽAJ I ISTORIJA MILEŠEVE

Manastir Mileševa se nalazi u neposrednoj blizini srednjovekovnog puta, koji je povezivao primorske oblasti sa središnjim delovima države i išao dalje na istok. Njime se odvijala živa karavanska trgovina između primorja i zaleđa. To je jedan od razloga što se rano u srednjem veku, nadomak Mileševe, razvijao manastirski trg, današnje Prijepolje, koje se takvom namenom pominje 1343. godine. Put je u srednjem veku vodio desnom obalom Mileševke. Ostaci ovoga puta prekrivenog kaldrmom sačuvani su i do danas.

Manastir Mileševu osnovao je kralj Vladislav, sin kralja Stefana Prvovenčanog, a unuk Nemanjin. Vreme podizanja mileševske crkve nije precizno određeno. Stari biografi kažu da je Vladislav počeo da zida svoj manastir odmah po stupanju na presto, to jest posle 1234. godine. Neke pojedinosti koje mogu da se uoče u samoj crkvi, na freskama, svedoče da je Mileševa mogla da bude sazidana i desetak godina ranije, u vreme kada je Vladislav bio samo kraljević i upravljao župom Crna stena, na čijem se području manastir nalazi. Vladislav je crkvu podigao kao svoje grobno mesto.

Mileševa je rušena više puta. Prvi put krajem prve polovine trinaestog veka, kada je u napadu Kumana stradao i manastir Sv. Petra u Bijelom Polju. Arheološka iskopavanja su pokazala da je u Mileševi, verovatno u to vreme, znatno oštećen bedem duž severne strane monaškog naselja.

Velika razaranja zadesila su manastir već sa prvim prodorima Turaka. U vreme pada srpske srednjovekovne države, 1459. godine, popaljeni su i porušeni delovi zidova. Ubrzo je manastir obnovljen i u njemu je nastavljen život.

U XVI veku Mileševa je dostigla najveći uspeh. Bila je ugledni manstir, veoma bogat i sa velikim brojem monaha. Dobri prihodi u dužem periodu omogućili su da se tu razvije raznovrsna kulturna i zanatska delatnost, kao i da se preduzmu obimnije popravke manastira. Uz crkvu su dodati novi prostori, ponovo su oslikani delovi naosa, a zgrade monaškog naselja su obnovljene ili ponovo sazidane. U manastiru su propisivane, povezivane, ali i štampane knjige. Poznate su dve mileševske štamparije: prva je radila 1544. i 1545. godine, a druga 1557. godine.

Glavna crkva manastira Mileševe pripada, po arhitektonskim obeležjima, drugom, zrelom dobu monumentalne arhitekture u Raškoj.

Mileševski hram je prvobitno bio oblikovan kao jednokupolna jednobrodna građevina. Sastojala se od priprate, naosa sa dve pevnice, i oltarskog prostora.

Istočni deo crkve ima veliku polukružnu apsidu i dve manje, dodate uz njene bokove. Ova dva bočna odeljenja, proskomidija i đakonikon, kao i donji deo srednje apside, dobili su današnji oblik u obnovi 1863. godine. Između apside i naosa , umesto istočnog traveja, možda je postojao poseban luk, o čemu svedoče uzani kameni venci, sačuvani na oba kraja apside, sa kojih je luk počinjao.

Naos čine pravougaoni potkupolni prostor i uzani zapadni travej, međusobno odvojeni sa dva jaka pilastara. Kupolnu konstrukciju nose po jedan poprečni luk na istočnoj i zapadnoj strani i po dva prislonjena luka na severu i jugu. Prislonjeni lukovi su udvojeni da bi se iz pravougaone došlo do kvadratne osnove , nad kojom je izgrađen kružni tambur sa kupolom. Svi lukovi su prelomljeni u temenu, kao i u najvećem broju raških crkava, a u njihovim oslincima nalaze se uzani kameni venci.

Stara priprata je prvobitno bila zamišljena kao poluotvoren trem, sa po dva prolaza na severnoj i južnoj strani, a na zapadnoj su , možda bila i tri otvora. Ovi otvori su zazidani pre slikanja fresaka, tako da se u crkvu, kada je bila završena, ulazilo samo kroz jedna vrata, i to sa zapadne strane.

Spoljna priprata je imala prizemlje i sprat. Produžni zidovi prizemlja prvobitno su bili podeljeni na četiri dela pomoću pilastera spojenih polukružnim lukovima. Svod je sačuvan samo na istočnoj starni. Na zapadnom zidu, u prizemlju , sa obe strane ulaza, postojala su dva jednodelna prozora. Oni su zazidani pre oslikavanja priprate. Tako je dobijen mračan prostor, verovatno da bi tu bila grobnica Svetog Save.

Kapele uz bočne strane priprate su mali pravougaoni prostori sa istaknutim apsidama na istočnoj strani, polukružnim spolja i iznutra.

Spoljne oblike stare crkve odlikuje visok brod, pokriven dvoslivnim krovom. Na istočnom kraju broda uzdiže se kupola na okruglom tamburu. Kupolna konstrukcija uvučena je u odnosu na ravan podužnih zidova. Prvi put u raškoj arhitekturi kockasto postolje kupole ne nastavlja se na bočne zidove crkve, već je uže od broda.

Arhitektura mileševske crkve nije u potpunosti razjašnjena. Istraživanja iz poslednjih godina donela su mnogo novih podataka, ali su neke pojedinosti ostale nepoznate. Kada budu okončana arheološka iskopavanja i kad se obije malter sa unutrašnjih površina zidova hrama, izvesne nedoumice će se sigurnije i potpunije razrešiti.

Charmed · Malo ~ mače ~

METEORI

METEORE mozemo okarakterisati kao
izuzetno neobicnu oblast, koju krase
gigantske stjene u obliku kula i tornjeva,
sa visinom od 100 do 150 metara. Nekada je
to bila napredna manastirska zajednica sa
24 manastira. Danas je, na Meteorima,
aktivno samo 5 manastira. Prve manastire
su, bjezeci u izolaciju i trazeci duhovni mir,
sagradili monasi u 14-om vijeku.
Najkarakteristicnije obljezje ovih manastira
su njihovi kupolasti krovovi,
drvene galerije i njihovi ornji
spratovi koji su zastrasujuce
istureni nadjednostavnim
ljestvicama napravljenim od kanapa i mrezasto
isprepletenim korpama.

Danas se do manastira veoma
jednostavno i lako moze stici,
asfaltnim putem ili uskim kamenim
stepenicama, uklesanim u stijene.
Pored manastira koji su aktivni i
dostupni posjetiocima, manastiri Varlaam, Metamorfoze, Russana i Svetog Stefana,
pretvoreni su u vizantijske muzeje, u kojima su izlozene, izmedju ostalih stvari vtijedne
ikone, stari rukopisi i jedinstveni mozaici i freske.

Vrh okomite stijene na kojoj je izgradjen manastir Preobrazenje spasitelja
znan kao Veliki Meteoron Sirok je oko 60 ari .Nalazi se na 613m iznad nivoa mora i 400 m iznad grada
Kalambake .U proslim vremenima se uspinjalo visecim ljestvama ili mrezom (vrizoni)u kojoj su
posjetioci,prtljag i zalihe podizali gore na manastir uz pomoc cekrka.Medjutim od 1923.kratak tunel
146 steoenika izdubljenih u stijenu su malo olaksali penjanje .
Crkva je izgradjena u Atonintskom stilu u obliku krsta sa dvanaestostranom kupolom i konhama .Narteks drze
4 stuba i svi njegovi zidovi i tavanica su ukraseni
religijskim prizorima i mucenistvima svetaca .
Na lijevoj konhi je freska Svetog Jovana
Krstitelja i Hrist sa Krstiteljem i Djevicom.
U desnoj konhi je Krstenje Isusovo u rijeci Jordan
,arhandjel Gabrijel i Mihajlo.
Lijevo i desno od glavnog ulaza je velicanstvena prezentacija blagovesti djevice
koja radosno prima pozdrave arhandjela Gabrijela . Glavna crkva je
u obliku krsta i bocnim konhama koja je dugacka 32 m .
Dvanaestostrana kupola je oslonjena na 4 stuba i uzdize se na visini od 24 m.Impozantni
Pantokrator u kupoli je okruzen andjelima .Tu su portreti Lazarevog Vaskrsnuca,Ulaska
u Jerusalim ,Tajna Vecera ,Hristov silazak u pakao i Vaskrsnuce .Od znacajnih djela izdvojicemo
izrezbareni drveni episkopski prijesto iy 1616. ,pozlaceni drveni ikonostas sa figurama zivotinja i
biljnim motivima (1791.).Ova pecina je nekad bila pustinjacki stan svetog Atanasija .
Druge manastirske zgrade ukljucuju malu kapelu krstitelja ,kapelu svetog konstantina i helene
sa jednom bocnom ladjom .Jedna od najstarijih manastirskih zgrada je kuhinja u cijem centru je ognjistu i kazan .
Do nje je trpezarija koja zavrsava konhom u kojoj su naslikani arhandjeli Mihajl i Gabrijel.Iza trpezarije je
manastirska ambulanta iz 1572.Cijeli donji sprat i dana postoji dok su od gornjeg ostali samo odjeljci.Stara
trpezarija je danas pretvorena u muzej gdje su izlozena manastirska blaga .Iznad manastirskog podruma ,
nekada punog buradima vina se nalaze stare kaludjerske celije sa niskim vratima i prozorcicima .
Tu pekara ,koja je nekad proizvodila na stotine vekni hljeba svakog dana ,jos uvijek postoji .

Charmed · Malo ~ mače ~

SVETI MANASTIR SVETI STEFAN

Manastir Sveti Stefan je najbogatiji manastir na Meteorima,stoji na
jednoj ogromnoj stijeni iznad Kalambake.Smjesten je na juznoj strani
Meteora i najpristupacniji od svih manastira za posjetioce,koji
moze doci do ulaza bez ikakvih poteskoca.Sveti Stefan je takodje
povezan sa trajno izgradjenim mostom,duzine 8m,sa brdom Koukula na
suprotnoj strani,smjestena u kameni svod iznad stare spoljasnje celicne
kapije do 1927.godine se nalazila tabla sa natpisom koji je
glasio:"6770 Jeremija .

Osnivanje manastira datira negdje iz 14.vijeka.Izgradili su ga Natonije
Katakuzin i Filo Sijatenski ,koji su portretirani u maloj crkvi .Antonije
Katakuzin je bio sin srpskog vladara Nikifora I i necak Simeona Urosa
,oca Iosafa ,jednog od osnivaca manastira Velikog Meteorona.On je
unuk Jovan Katakuzina IV koji se pominje liturgijskom rukopisu u
vlasnistvu manastira ,koji je napisao 1404.:"Antonije Katakuzin,osnivac
Svetog Stefana".Ovaj rukopis je jedan od manastirskih blaga .
1856.godine manastir je na svoj trosak izgradio Konstantinovu skolu
u Karalambaki ,darujuci u isto vrijeme 80 000 zlatnika za
izgradnju gimnazije u Trikali .

Od 1880.godine kad je boravilo tridesetak kaludjera do 1960.
bio je gotovo pust .Sljedece godine je pretvoren u zenski manastir .

Mala kapela Svetog Stefana podignuta je u 15.vijeku kao
bazilika sa jednom bocnom ladjom i drvenom tavanicom .
Ulaz na vrata sa 3 svoda se spajaju sa narteksom i
brodom koji je citav prekriven divnim freskama .

Charmed · Malo ~ mače ~

SVETI MANASTIR RUSANU

Tradicija nam govori da je manastir osnovan 1388. godine ,ali za to nema
tacnih istorijskih dokaza .Mnogi ljudi vjeruju da se prvi naseljenik zvao
Rusanu koji je vjerovatno dosao iz sela Rosana .Neverifikovani istorisjki
dokazi ukazuju da su manastir osnovali 1288. jeromonasi Nikodim i Benedikt.
Ono sto je sigurno jeste da se 1545.sa odobrenjem mitropolita Larise i
igumana manastira Veliki Meteoron,Braca Epiroi i jeromonasi Iosaf i
Maksim izgradili Sabornu crkvu u vizantijskom stilu na rusevinama
crkve Preobrazenje Hrista i renovirali manastir koji je tada funkcionisao
kao kinovijum .

Crkva Preobrazenje i mnostvo rekonstruisanih celija su na
trecem spratu ,dok prostrana soba za prijem zauzima gornji sprat.
Crkva Preobrazenja je dvostubna zgrada u obliku krsta sa
kuplom i narteksom.Freske u Sabornoj crkvi su radili
1561. za vrijeme igumana Arsenija ,umjetnivi kritske skole,ali bez potpisa.

Iznad ulaza je ostao natpis koji glasi:

"Ova casna i Sveta crkva Preobrazenja
Gospoda Boga naseg spasitelja Isusa Hrista
je ukrasena uz pomoc i napore i na trosak
najblagolovenijeg medju jeromonasima kira
Arsenija igumana ,ovog casnog manastira
godine 1561 20-og dana mjeseca novembra ,ukaz 4."

Charmed · Malo ~ mače ~

SVETI MANASTIR PRESRETNA DJEVA

Manastir se nalazi na razdaljini od pola sata od manastira Preobrazenje i
vrlo rijetko je posjecen od hodocasnika i danas je prakticno zatvoren za javnost
.Sve manastirske zgrade se nalaze unutar velike i uzane ali duboke
pecine u masivnoj okomitoj stijeni.Iza ulaza su rusevine trpezarije,
pekara i 2 niza celija,Saborna crkva i na juznoj strani jos celija.
Manastiri su u 14. vijeku osnovali jeromonah Neilos i iguman
Dupjanskog manastira Bogorodica.cijela unutrasnjost je prekrivena
dobro ocuvanim freskama izuzetno dekorativnog karaktera
Na istoj stijeni prema istoku se nalaze rusevine manastira Sveti
Dimitrije koji je srusio zloglasni Ali Pasa Janine zato sto je vodja
ustanika Pop Eftim Vlahav tamo smjestio svoj stab za vrijeme
grcke borbe za nezavisnost od Turaka (1821-1827)