Istinite price i dogadjaji

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Zamolio sam drugara da mi prevede onaj tekst od clana Kerfija u "Misterije -> Vile i vilenjaci" [treca strana] i usput mi je ispricao zanimljivu pricu.

Risce: Bio je kod mene u komsiluku jedan decko koji je trebao da se ozeni. I bio je u vojsci i dosao je na redovno odsustvo. I izasao je kolima sa devojkom u grad, i kad su se vracali prelazili su preko pruge, ali verovatno nisu videli da dolazi voz. Poginuli su na licu mesta. Od tada, uvek kada je neki verski praznik, ta devojka seta tom prugom. I onako kao da lebdi - ne koraca vec samo lebdi. Kao duh je, druze, i samo seta putem kao da trazi njega, a njega nikada nisu videli, ali ona se pokaziva samo kada je neki verski praznik. Niti prica niti ista...
Coco Bill: Znas li tacno koji?
Risce: Ne znam. Ne zna se ni koga trazi... verovatno njenog decka. Posto su imali zakazanu svadbu, ali su poginuli pre svadbe. I sada ona seta u vencanici jer su je tako i sahranili.

CECA_CARICA · Upućeni član

joj bas su dobre price! Shocked

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Kamenje koje se kreće

Još pre pet vekova američki Indijanci primetili su u planinama Sijera Nevade neobičnu pojavu. Stenje čije je težina dostizala i 320 kilograma ostavljalo je za sobom tragove kao da su ga ljudi ili životinje vukli po ravnici od ispucalog blata. Indijanci su često stražarili provodeći besane noći ne bi li na trenutak ugledali nepoznate ljude koji pokreću kamenje, ali nikada nikog nisu videli. Ujutro bi, ipak primetili da je izvestan broj gromada promenio mesto ostavivši za sobom trag. Nije zato nikakvo čudo što su Indijanci tom pokretnom kamenju pripisivali mistične moći.
Danas, mnogo vekova kasnije, zagonetka kamenja koje se kreće uzduž i popreko ravnice poznate kao "Plaža trkalište" još pobuđuje pažnju i navodi naučnike na žestoke rasprave: da li su ključ ove zagonetke ponuđena naučna objašnjenja ili na tom mestu deluju sile koje čovek ne ume da imenuje i koje će i dalje da ga zbunjuju?

Vetar plus led

"Plaža trkalište" deo je Doline smrti koja predstavlja nacionalni spomenik. Široka je dva kilometra, dugačka pet, na nadmorskoj visini od 1200 metara. Okružena je brdima sa kojih posetilac jasno može da vidi na stotine gromada razbacanih po njenoj površini. Svi koji tamo dođu gaje nadu da će prvi prisustvovati kretanju kamena po isušenom dnu jezera nastalom tokom poslednjeg ledenog doba na Zemlji.
Početkom ovog veka grupa studenata sa Jelskog univerziteta kampovala je u toj oblasti u želji da razreši tajnu kamenih gromada. Nisu uspeli, ali Meri Felton, studentkinja geologije, postavila je teoriju da se kamenje pri snažnom vetru kreće ravnicom na tankom sloju vode. Odmah su se našli oni koji su pokušali da ospore njenu hipotezu postavivši samo jedno pitanje: "Kako je moguće da se na taj način pokrene tolika masa?"
I stručnjaci i amateri slažu se da se kamenje ne kotrlja već da za sobom ostavlja trag kao da ga neko gura – i to trag širok koliko i ono samo. Godine 1955. geolog Džordž Stenli objavio je u "Biltenu udruženja geologa Amerike" da su vetar i led dva glavna činioca tog kretanja. On tvrdi da led koji se noću često hvata u toj oblasti obrazuje tanak prekrivač preko cele ravnice. Ako u isto vreme dune i jak vetar, kamenje počinje da klizi. Ali ni stenli ne odgovara na pitanje koje je postavljeno Meri Felton: "Kako ogromne gromade uspevaju da se pokrenu?" Pored toga, dodaju neki naučnici, led koji se noću stvara toliko je tanak da nikako ne može da bude podloga za klizanje čudnog kamenja.
A onda je 1969. počelo novo proučavanje pokretnog kamenja iz Doline smrti. Preduzeo ga je dr. Robert Šarp iz geološkog insituta za tehnologiju. Njegovo proučavanje "Plaže-trkališta" potrajalo je sedam godina, a za to vreme pratio je promene čitavog niza činilaca kao što su vetar, voda, led, vazduh, veličina kamenja, temperatura i sastav tla na dnu jezera. Šarp je shvatio da jedino sistematskim istraživanjem možda može da se reši ova tajna.

Tri naučna (sporna) zaključka

Odabrao je 25 komada različite težine: od kamenja lakšeg od jednog kilograma do čudovišta nazvanog Veliki tata, teškog gotovo pola tone. Metalnim šipkama obeležio je njihov položaj, kako bi bio siguran da ih niko neće dirati. Uz to, obezbedio je nadzor vladinih službenika, potom obeležio još pet, tako da je na kraju posmatrao ukupno 30 kamenja.
28 od 30 obeleženih promenilo je mesto. Najveća razdaljina koji je neki od njih napravio iznosila je 262 metra. Ova pomeranja nisu se, naravno, događala u jednom navratu, već s prekidima od nekoliko meseci ili godina. Jedan kamen pomerio se odjednom čitavih 200 metara, to je kamen sa nadimkom Nensi koji je bio lakši od pola kilograma.
Šarp je došao do tri zaključka:
1. Dok se kamenje kretalo ispred njega su se dizale gomilice zemlje sa dna trkališta. To ukazuje na činjenicu da se kamenje kretalo dok je tlo bilo vlažno, pošto ove gomilice ne bi mogle da se naprave za vreme suše kad je tlo tvrdo.
2. Najveći broj pomeranja zabeležen je tokom zime i to 1968/69 godine, 1972/73 i 1973/74 kada je bilo neuobičajeno mnogo kiše i duvao jak vetar.
3. Šarp je takođe izračunao da je potrebno tačno 0,6cm vodenog taloga na površini "Plaže" pa da ona bude u savršenoj ravnoteži. Svako prekomerna količina vode dovela bi do uranjanja kamenja u površinu doline, a ako bi je bilo manje od 0,6cm, vetar ne bi bio u stanju da ga pokrene. Duva li vetar pri tom određenom brzinom stvaraju se uslovi u kojima kamenje zaista može da se kreće. "Tajna je u tome da kamen zahvati igra vetra i vode u pravom trenutku" – zaključuje ovaj naučnik.

Tajna ostaje tajna

Robert Šarp tvrdio je da je kamenje u prvom trenutku pokretao snažan nalet vetra, a potom je nastavljalo svoje čudno putovanje po dnu jezera zahvaljujući tankom sloju vode i povetarcu. Naveo je takođe da okolna brda usmeravaju vetar između nebrojenih vrhova i pukotina tako da u dolinu stiže velikom brzinom omogućavajući kamenju da dobije potrebno početno ubrzanje.
Nisu se svi složili sa hipotezama dr. Šarpa. Pre mnogo vekova Indijanci su zabeležili da se kamenje kretalo čak i kada je nebo bilo vedro, a dolina suva. Drugi naučnici, opet, smatraju da ta brzina vetra ne može da bude dovoljna da se pokrene iole teži kamen, a zatim mu omogući da se dalje kreće.
Jedne decembarske noći, dve godine posle objavljivanja članka dr. Šarpa, pao je jak mraz. Mesec je bio visoko i jasno se video na nebu bez oblaka posle čitave sedmice kiša i temperature neuobičajeno niske za to doba godine. Ujutro je primećeno da se nekoliko gromada pomerilo...
Ako u pitanju nije neki prirodni fenomen, u čemu je onda tajna ovog čudnog kamenja.

[iz "Politikinog zabavnika" 24. II 1989.]

Panorama "Plaže-trkališta". Na nebu se jasno vidi Mlečni put.

Kamenje se ne kreće uvek pravolinijski.

Obratite pažnju na tragove na ovoj slici. Kao da su jedno vreme išli zajedno, pa su se posvađali.

Nešto više: http://en.wikipedia.org/wiki/Racetrack_Playa
http://en.wikipedia.org/wiki/Sailing_stones

Ginobili93 · **...3,2,1...**

Ja obozavam ovakve price....
Danas sam cuo od tetke da su kao negde kopali naftnu busotinu...il tako neste i da su kopali toliko duboko da im se pokvarila masina za kopanje.....Spustili su dole coveka i on je cuo krike i kaze da je to pakao....ima i video klip samo ne mogu da ga nadjem na youtubu....Da li neko nesto zna o ovome....Neka prica ako zna.... Shocked

fipars · Početnik Domaćeg.de

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Juče sam dovršio gledanje tog filma ("Digitalni anđeo - žig zveri") i tamo postoji i kratki audio snimak iz te rupe. Ukratko, bušili su radi istraživanja i na 14km je burgija počela brže da se okreće (kao kad bušiš zid bušilicom i dođeš do šupljine u zidu ili druge strane zida). Temperatura je bila oko 1100°C pa je snimak trajao dok se mikrofon nije istopio.

Sreća moja pa sam skoro skroz utišao TV kad su ga najavili... Rolling Eyes

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Ho-tei je bio budistički sveštenik. Živeo je u šestom veku pomažući drugima, naročito nesrećnoj deci. Poštovali su ga kao božanstvo tako da i dan-danas na Dalekom istoku mogu da se kupe nasmešene figurice ovog sveštenika koje, kako se veruje, donose sreću.
Godine 1928. u gradu Kobo, u Japanu, sredovečni par Engleza kupio je malu figuru Ho-teja verujući da će s njom sigurno i bezbedno stići kući. Kad su je ugledali u izlogu, nisu mogli da poveruju svojim očima. Okretali su je i zagledali misleći da će naći bar najmanju pukotinu. Uzalud – bila je izrađena od savršenog komada slonovače. Osim toga, neverovatno jeftina. Kupili su je i ukrcali se na brod.
Mala statua nije Mariji i Čarlsu Lambertu donela sreću. Naprotiv. Nevolje su počele čim se brod otisnuo od obale.
Već drugog dana putovanja, dok su plovili prema Manili, na Filipinima, gospođu Lambert zaboleo je zub. Brodski lekar nije mogao mnogo da joj pomogne. Kada su prispeli u Manilu, oboje su već imali groznicu od koje su ih neizdrživo boleli zglobovi. Gospođa Lambert posetila je u Manili zubara koji joj je nepažnjom presekao živac. Preznojila se od bolova.
Putovanje su, ipak, nastavili ploveći prema Australiji. Na redu je bio gospodin Lambert. Sada je on dobio strašnu zubobolju. Zubar u Australiji dao mu je savet koji je najmanje očekivao: da vadi zube jedan za drugim dok bol ne nestane. Čarls Limbert nije primetio da je njegova žena prebacila figuricu iz svog u njegov kofer.
Na Novom Zelandu izvesno vreme rastali su se od svog prtljaga i zubobolje je nestalo. Čim su koferi vraćeni u kabinu, bolovi su postali nesnosniji. Lambertovi su potom pozajmili figuru nekoj ženi koja se zanimala za predmete od slonovače želeći da ih pokloni svome mužu. Zadržala ju je preko noći, a kada ju je ujutro vratila, požalila se Lambertovima da su ona i njen suprug proveli besanu noć. Oboje su, gotovo istovremeno, dobili užasnu zubobolju.
Kad su stigli u Ameriku, Marija i Čarls Lambert odlučili su da figuricu Ho-teja poklone majci gospodina Lamberta jer joj se neobično dopala. Ona je, međutim, primetila da u postolju figurice postoji rupica vešto zatvorena malim čepom od slonovače. Osetivši da je figurica na neki način "začarana", odbila je poklon.
Tek tada su Lambertovi shvatili da im nasmešena figurina nije donela nimalo sreće, već samo bol i neprijatnosti. Plašeći se da može da ih snađe i nešto gore, Lambert je figuricu prodao jednom londonskom trgovcu starina koji je pretpostavio da je ukradena iz nekog hrama.

Ukleta limuzina

Od svih ukletih stvari malo koja je nanela jada kao automobil koji je prvobitno bio vlasništvo habsburške dinastije. Otvorenu limuzinu dobio je na korišćenje prestolonaslednik nadvojvoda Franc Ferdinand. Za vreme posete Sarajevu jula 1914. krenuo je ovim kolima kroz grad. Šest godina pre njegovog polaska Austrija je anektirala Bosnu i Hercegovinu. Sa nadvojvodom su se u kolima nalazili i njegova žena, general Poćorek, još trojica dostojanstvenika i vozač.
U jednom trenutku pred kola je iskrsao mladi Gavrilo Princip i ubio nadvojvodu i njegovu suprugu, nadvojvotkinju Sofiju. Kao što je poznato, ovaj događaj poslužio je kao povod za otpočinjanje prvog svetskog rata.
Naredni vlasnik limuzine postao je general Poćorek. Nekoliko nedelja po početku rata njegove nadmoćne trupe morale su da se povuku pred neviđeno hrabrom srpskom vojskom. Franc Jozef pozvao je generala Poćoreka da se vrati u Beč, gde je ovaj, uništenog ugleda i poremećenog uma, umro.
O urečenim kolima potom se brinuo jedan od Poćorekovih kapetana. Samo devet dana pošto se prihvatio te obaveze, u saobraćajnoj nesreći prvo je usmrtio dva seljaka na putu, a zatim udario u drvo i poginuo.
Posle rata kola je preuzeo prvi čovek jedne od novoosnovanih banovina u Jugoslaviji. Doživeo je čitav niz nesreća, u jednoj je čak izgubio levu ruku. Automobil je zatim prodat nekom lekaru koji je poginuo kada se sa njim prevrnuo u jarak. Sledeći vlasnik bio je Simon Montarides, trgovac dijamantima. Nastradao je sunovrativši se u neku provaliju.
Nesrećna limuzina zatim je dospela u ruke švajcarskog trkača koji je u njoj doživeo nesreću i poginuo, a zatim je, za fantastičnu sumu, kupio jedan srpski zemljoposednik, sledeća žrtva. Jednog jutra, pošto nije uspeo da upali kola, upregao je konja u kola. Ali, prethodno je zaboravio da isključi motor koji je iznenada proradio. Auto je jurnuo i udario u kola i konja. Kola su se prevrnula i usmrtila čoveka.
Poslednja žrtva bio je vlasnik neke garaže koji je u ukletom automobilu nastradao vraćajući se sa svadbe. Pokušao je da pretekne kolonu vozila, ali je izgubio kontrolu i nastradao.
Auto je sada u Bečkom muzeju. Verovatno se nikada više neće naći na ulici.

Žena koja je pretrpela tri brodoloma

Godine 1915. gospođa Džoan Marej ukrcala se na "Luzitaniju", veliki engleski putnički brod koji je 7. maja torpedovala nemačka podmornica "U-20". Brod je brzo potonuo pa se utopilo ili je poginulo 1200 putnika. Gospođa Marej je imala sreće. A da je sreća prati uverila se prvi put tri godine ranije kada se našla među onima koji su preživeli najveći brodolom u istoriji – potapanje "Titanika". Imala je sreće i 1927. godine kada je izvukla živu glavu u sudaru između "Keltika" i "Anakonde" u Atlantiku. Nije poznato da li je i dalje izazivala sreću putujući brodovima.

Srećni Vesli Mekintajer

Jedna od ukletih – ili srećnih – sve zavisi kako gledate na stvari – nesumnjivo je bio izvesni Vesli Mekintajer koji se bezbroj puta našao u opasnim situacijama i uvek uspevao da izvuče živu glavu.
Za vreme II sv. rata skočio je sa ratnog broda trenutak pre no što ga je pogodila bomba. Poginuo je veliki broj članova posade.
Godine 1950. uspeo je da niz planinski put tri kilometra vozi kamion kome su otkazale kočnice da bi ga konačno zaustavio na parkingu dugo se vrteći u krug. Devet godina kasnije doživeo je saobraćajnu nesreću sa kamionom natovarenim eksplozivnim gasom koji se, srećom, nije zapalio.
U sledećem saobraćajnom udesu sa kamionom spasao ga je dušek kada su eksplodirali rezervoari sa vazduhom u sistemu za kočenje. I na kraju, jedini je preživeo katastrofu u kojoj je poginulo 35-oro ljudi. Brod kojim je putovao zaleteo se u most "Sunčani nebeski put" na Floridi. Srećni Mekintajer odleteo je u vodu i tako se spasao.
- Mora da sudbina čuva nešto izuzetno za mene. – izjavio je dok su ga odnosili na nosilima. – Samo se nadam da nije u pitanju novi sudar.

[iz "Politikinog zabavnika" #1950/1989]

k1rA · Početnik Domaćeg.de