Kutak za Bajke

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

ZVONKA LIPA

Živeli otac i majka, i imali kcer Mirku. Pre nego što je Mirka odrasla, umre majka. Drugog meseca po majcinoj smrti ode devojcica svojoj kumi na prelo. Kuma joj poce govoriti kako bi dobro bilo da se njen otac ponovo oženi, i da nju, kumu, dovede u kucu za ženu.
- Ja cu te paziti mnogo bolje od prave majke, pracu ti svake veceri noge u mleku - govorila je.
Mirka to ispripoveda ocu, i otac uze kumu za ženu. Prve veceri, zbilja, opra ona svojoj pastorki noge u mleku, ali druge veceri ne, a kasnije - nikad više.
S vremenom dobi Mirka cetiri sestrice. Prva je imala jedno oko, druga dva, treca tri, a cetvrta, najmlada, cetiri oka. Sada je morala da radi i za sestre, da pere njihove haljine i obavlja u kuci sve prljave i teške poslove, pa cak i da napasa stoku. A maceha joj je davala da sa sobom na pašu nosi samo stari, otvrdli hleb i gorak sir. Pa ipak, izraste Mirka u lepu devojku, obraza beljih i rumenijih od svojih sestara.
To je macehu mucilo i trudila se da sazna od cega joj pastorka postaje tako zdrava i lepa. Zato posla kcer sa jednim okom da s Mirkom napasa stoku. Dok su stada i krda na livadi pasla, rece jednooka sestra:
- Mirka, pleti mi kose i pevaj!
Mirka poce da cešlja sestrinu kosu i da je plete u kike, a dok je to radila, pevušila je tihim glasom: "Spi jedno oko, spi!" I devojka usni. Tada dode šarena krava i dade Mirki sa jednog roga da jede, a sa drugog da pije. Kada se navece vratiše kuci, upita maceha svoju kcer:
- Šta si videla?
Ali devojka ništa nije videla. Zato je sutradan sestra sa dva oka morala da goni stoku na ispašu. Kada su bile izvan kuce, rece ona Mirki:
- Hodi, ocešljaj me!
Mirka je sestri cešljala kosu i pri tom pevala: "Spi jedno oko, spite oba!" I opet dode šarena krava i dade Mirki sa jednog roga da jede, a sa drugog da pije. A navece, kad stigoše kuci, upita maceha svoju kcer:
- Šta si videla?
Ali devojka ništa nije videla. Zato je kci sa tri oka morala drugoga dana da tera stoku na pašu. Kada su bile na pašnjaku, rece ona sestri:
- Sedi, Mirka, i ocešljaj me!
A Mirka je i nju cešljala i istu pesmu pevala: "Spi jedno oko, spite oba, spite sva tri!" Ponovo dode šarena krava i dade Mirki sa jednog roga da jede, a sa drugog da pije. Kad bi vece, prenu se sestra i rece:
- Vreme je, podimo kuci! Kod kuce upita maceha kcer:
- Šta si videla?
A ona, takode, nije ništa videla. Drugoga dana potera najmlada, cetvorooka kci, stoku na pašu. A na pašnjaku rece ona sestri:
- Pridi, Mirka, i ocešljaj me!
pred Mirkinu kucu, sruši se staklena lipa i pade na njegova kola; grane joj se polomiše, lišce presta da zvoni. Momak se rastuži, ali odluci da zajedno sa Mirkom poveze i njenu lipu. Kada krenuše, i psic potrca za kolima, pa povedoše i njega.
Mirka je dobila sina. Kada maceha za to saznade, više nije mogla da izdrži. Opsedale su je zle misli. Jednoga dana pode Mirki u posetu, a sa sobom povede kcer sa dva oka. Mirka ležaše u postelji. Maceha sede kraj prozora i zapita:
- Kceri, kako se osecaš? Da nisi bolesna?
- Nisam - odgovori joj Mirka.
- Kceri moja - rece tad maceha - onda možeš ustati. Pridi prozoru i pogledaj kako se ribe u tvom studencu igraju.
Mirka ustade i pride prozoru, ali je maceha gurnu preko prozora u studenac. Devojka pade i potonu, ali se u vodi pretvori u patku, koja izroni i poce, tužna, da plovi po studencu, Maceha pogleda kroz prozor, ali ugleda samo plovku i poverova da se Mirka utopila. Brzo svuce haljine sa svoje kceri koja je imala dva oka i zapovedi joj da legne u Mirkinu postelju.
Kada se mladi domacin vrati kuci i ugleda svoju ženu u postelji, zacudi se i upita:
- Od cega si tako poružnela? Da se nisi razbolela?
- Ah, mnogo sam bolesna! - odgovori devojka, podražavajuci Mirkin glas. - Ko zna da li cu ikada više biti onako lepa.
- Ne žalosti se - rece joj tada on. - Neka se samo tvoje dobro srce ne promeni.
Oko ponoci ulete patka kroz otvoren prozor u sobu, prometnu se u staricu i, placuci, okupa svog sincica. Kada ga povi, sede uz kolevku i, ljuljajuci dete, govoraše:
- Moja lipa ne zvoni, dobri psic ne laje, a moj sin jako, jako place! Sincicu moj, još cu te dve noci pohoditi, a potom nikada, nikada više necu doci!
Druge noci ulete patka ponovo kroz prozor, prometnu se u staricu, pripremi vedro i ubruse i okupa sina. Uto zakevta psic i probudi mladog domacina. On ustade, pogleda kroz prozor i, na svoje veliko cudo, spazi da se lipa uspravila. Pode u sobu da to saopšti ženi, ali tamo, umesto žene, ugleda staricu. Sakri se iza zavese da vidi šta ta stara žena tu radi. A ona ljulja njegovog sina i govori:
- Moja lipa ne zvoni, dobri psic ne laje, a sin mi jako, jako place! Sincicu moj, još cu te jedne noci pohoditi, a potom nikada, nikada više necu doci!
Onda se starica prometnu u plovku i izlete kroz prozor napolje. Covek, koji je iza zavese sve cuo i sve video, protrlja oci misleci da sanja, a kad vide da je budan, odluci da druge noci u zasedi ceka.
Trece noci ulete patka ponovo kroz prozor, pretvori se ; staricu, okupa i uredi sina. A kada ga povi i položi u kolevku, poce silno da place i govori:
- Moja lipa ne zvoni, dobri psic ne laje, a moj sin jako. jako place! Sincicu moj, ovo je poslednja noc, i nikada, nikada više necu doci!
U isti cas iskoci covek iz svog zaklona i uhvati staricu za ruku pre nego što je uzmogla da se prometne u patku. Ona poce da jeca i moli:
- Pusti me, pusti me, dragi, dok je pravi cas!
- Ne puštam te! - odgovori ovaj, poznavši glas svoje žene. - Necu te pustiti dok mi ne kažeš šta treba sada da ucinim.
Tada starica rece:
- Ja imam pojas oko trbuha. Ako uspeš da taj pojas jednim zamahom seciva prerežeš, ostacu kraj tebe, ako li ne uspeš, bice velikog zla.
Mladi domacin odmah zamahnu secivom, presece pojas otprve i pred njim se stvori Mirka, još lepša nego pre. Ona mu ispripoveda šta joj se pre tri dana dogodilo, pa mladi covek, ne caseci ni casa, dograbi macehinu kcer sa dva oka i najuri iz kuce. Maceha kad je vide, od jada presvisnu.
Sada opet lipa zvoni, ispod nje laje psic, a sincic se osmehuje.

(Nemačka - zapadni deo)

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

GVOZDENI HANS

Bio negde jedan kralj i imao kraj dvora veliku šumu sa svakojakom divljaci u njoj. Jednom posla lovca da mu ulovi i donese srnu. Lovac ode, ali se ne vrati.
- Možda su ga zadesili kakvi jadi - rece kralj i iduceg dana pošalje dvojicu lovaca da ga traže. Ali se ni oni ne vratiše. Tada, treceg dana, pozva kralj sve svoje lovce i rece im:
- Prokrstarite po svoj šumi i tragajte dok ne budete našli svu trojicu. - Medutim, ni od ovih se nijedan ne vrati kuci, a ne pojavi se nijedan od hajkaških pasa što ih behu poveli sa sobom.
Od to doba niko se više ne osmeli zaci u šumu i ona pocivaše u dubokoj tišini kao pusta; tek pokatkad mogao se videti koji orao ili jastreb u letu nad njom.
To je trajalo mnogo godina, kad se javi neki stran lovac, tražeci u kralja uhleblje i nudeci se da lovi u opasnoj šumi. Kralj mu sprva ne htede dati svoj pristanak i rece:
- S tom šumom nisu cista posla; bojim se da u njoj neceš proci bolje no što su drugi prošli i da se iz nje neceš vratiti.
Ali mu strani lovac odgovori:
- Poci cu u šumu na sopstvenu odgovornost; ne znam šta je to strah, i nicega se ne bojim.
Tako strani lovac ode sa psom u šumu. Nije bilo zadugo, kad pas onjuši trag divljaci i potrca za tragom. Ali samo za casak: dotrcavši do nekakve duboke lokve, zastade kraj nje ne mogavši dalje, a jedna gola ruka izdiže se iz vode, docepa psa i odvuce u lokvu.
Videvši to, vrati se lovac u dvor i uzme tri coveka da s cabricama iscrpu vodu iz one lokve. Kad sagledaše dno lokve, vide da na njemu leži jedan divlji covek, kože smede kao zardalo gvožde i dugackih vlasi, koje su mu preko lica padale do kolena. Vežu ga konopcima i odvedu u dvor. Tamo se svi cudom cudili gledajuci divljeg coveka. Kralj naredi da ga zatvore u gvozden kavez i postave u dvorištu, zapreti smrtnom kaznom onom ko bude kavez otvorio, a cuvanje kljuca od kaveza poveri kraljici.
Od to doba svako je bezbedno mogao opet odlaziti u šumu.
Kralj je imao sina kome je bilo osam godina. Decak se jednom zabavljao igrom u dvorištu; igrajuci se zlatnom loptom, upadne mu ona u kavez. Decak pritrca kavezu i rece:
- Izbaci mi moju loptu!
- Dacu ti je - odgovori divlji covek - tek kad mi budeš otvorio vrata.

- Ne - rece decak - necu ti ih otvoriti, kralj je to zabranio. - A onda otrca.
Sutradan dode decak i opet zatraži loptu. Divlji covek rece:
- Otvori mi vrata! - Ali decak to ne htede.
Treceg dana kralj je bio otišao u lov, kad decak još jednom dode i rece:
- I kad bih hteo, ne bih ti mogao otvoriti vrata, jer nemam kljuca.
Na to divlji covek rece:
- Kljuc je pod uzglavljem na postelji tvoje majke; tamo ceš ga naci.
U želji da opet dobije u ruke svoju loptu, decak ne hajaše više za ocevu zabranu, ode i donese kljuc. Vrata se teško otvarahu i decak nagnjeci prst otvarajuci ih. Kad ih otvori, izide divlji covek iz kaveza, pruži decaku zlatnu loptu i pohita iz dvorišta. Decaka spopade strah, stade da vriska i viknu mu:
- Ah, divlji covece, nemoj da ideš, inace cu dobiti batina.
Divlji covek se vrati, podigne ga i uzme na rame, pa, oštro koracajuci, ode s njim u šumu.
Kad se kralj vratio iz lova, vide prazan kavez i zapita kraljicu kako se to moglo zbiti. Ne znajuci ništa o dogadaju, potraži kraljica kljuc, ali ga ne nade pod uzglavljem. Uze zvati decaka, ali ne dobi odgovora. Kralj pošalje ljude da traže decaka u polju, ali ga oni ne nadoše. Tada bi kralju sasvim jasno šta se dogodilo i u kraljevskom dvoru zavlada velika žalost.
Kad se divlji covek opet nade u mracnoj šumi, spusti decaka s ramena i rece mu:
- Oca i majku neceš više videti, ali ja cu te zadržati kod sebe, jer si me ti oslobodio te imam sažaljenja prema tebi. Ako budeš sve cinio što ti kažem - dobro ce ti biti. Blaga i zlata ima u mene više negoli u ikog na svetu.
Onda mu od mahovine spremi ležište, na kojem decak zaspa, a ujutro, iduceg dana, odvede ga divlji covek do jednog zdenca i rece mu:
- Ovaj zlatni zdenac je, vidiš, bistar i cist kao kristal. Tvoja ce dužnost biti da sediš kraj njega i paziš na to da ništa u nj ne upadne, inace ce biti oskvrnut. Ja cu svako vece doci da vidim jesi li izvršio moju zapovest.
Decak sede na ivicu zdenca, posmatrajuci cas zlatnu ribu, cas zlatnu zmiju, koje se, s vremena na vreme, pojavljivahu u njemu, i pazeci da ništa u nj ne upadne.
U jednom trenutku, dok je tako sedeo, zaboli ga prst, toliko ga zaboli da ga i nehotice zamoci u vodu. Žustro ga iz vode istrže, ali kad ga pogleda, vide da mu je prst pozlacen, i sav njegov trud da otare s prsta pozlatu beše uzaludan. Uvece se divlji covek vrati, pogleda decaka i rece:
- Šta se dogodilo sa zdencem?
- Ništa, ništa - odgovori decak držeci prst na ledima, da ga divlji covek ne bi video. Ali divlji covek rece:
- Ti si zamocio prst u vodu! Nego predimo sad preko toga, samo se cuvaj da ti opet ne upadne štogod u zdenac.
Iduceg dana decak je od rana jutra sedeo kraj zdenca i cuvao ga. Prst ga opet zabole te ga uzme trljati po glavi, kad mu, na nesrecu, pade u bunar jedna vlas kose. On je brzo izvadi, ali je vlas vec sva bila pozlacena. Dode divlji covek i vec je znao šta se dogodilo.
- Pustio si da ti u zdenac padne jedna vlas s glave - rece mu - ali ja cu još jednom preci preko toga. Medutim, ako se tako šta i treci put bude dogodilo, zdenac ce biti oskvrnut i ti neceš više moci ostati kod mene.
Treceg dana sedeo je decak kraj zdenca ne micuci prstom ma koliko da ga je boleo. Bilo mu je dugo vreme te uzme posmatrati svoj lik u vodenu ogledalu, i hoteci zagledati liku u same oci, toliko se sagne da mu njegove dugacke vlasi spadnu s ramena u vodu. Trgne se i brzo uspravi, ali njegova kosa vec beše sva pozlacena i sijaše se kao sunce.
Možete misliti koliko se siroti decak uplašio. Uze maramu i sveza je oko glave da mu divlji covek ne vidi kosu.
Kad divlji covek dode, vec je sve znao i rece:
- Odveži maramu!
Tako sinuše njegove zlatne vlasi i sva decakova pravdanja ništa ne pomogoše. Divlji covek rece:
- Nisi izdržao probu i ne možeš više ovde ostati. Idi u široki svet pa ceš steci iskustvo o tome šta znaci siromaštvo. Pošto ti srce nije zlo i pošto ti ja dobro želim, to cu ti jedno dopustiti: budeš li dospeo u nevolju, dodi ovamo, vikni: "Gvozdeni Hanse!" - i ja cu se pojaviti i pomoci ti. Moja moc je velika, veca no što misliš da je, a zlata i srebra ima u mene u izobilju.
Tako kraljevic ostavi šumu za sobom i iduci po utrvenim i neutrvenim putevima sve dalje, dospe naposletku do jednog velikog grada. Tamo potraži rada, ali ga niko ne uposli jer nije ništa izucio cime bi se za posao mogao preporuciti. Ode najzad u dvor i zapita da li bi ga tamo hteli primiti. Ljudi u dvoru ne mogoše odmah smisliti kud bi i šta bi s njim, ali kako im se svideo, rekoše mu da ostane. Naposletku uzme ga u službu kuvar, s tim da mu donosi drva i vode i cisti ognjište od pepela.
Jednom, upravo u casu kad nije imao kraj sebe nikoga drugog doli njega, naredi mu kuvar da odnese jelo na kraljevsku trpezu. On posluša i kako nije hteo da mu ko vidi zlatnu kosu, ne skide šešir, koji je i inace uvek imao na glavi. Pred kraljem se tako šta još nikad ne beše dogodilo i kralj mu rece:
- Kad prilaziš kraljevskoj trpezi, moraš skinuti šešir.
- Ah, gospodaru - odgovori on - ne mogu ga skinuti, jer imam po glavi gadne kraste.
Na to kralj pozove kuvara, izgrdi ga, zapita kako je mogao uzeti u službu takva mladica i rece mu da ga odmah otera. Kuvar je, medutim, osecao sažaljenje prema njemu i razmeni ga sa baštovanovim momkom.
Sad je mladic morao u dvorskoj bašti saditi i zalivati, rezati i kopati, raditi i po vetru i po nevremenu.
Jednom u leto, kad je bio sam u bašti i radio, a dan bio veoma topao, skide šešir da na vazduhu rashladi glavu. Kako mu je sunce obasjalo kosu, ona zasvetli i zablista i preko nje padoše zraci u ložnicu kraljeve kceri, koja skoci da vidi šta je to. Ugledavši mladica, dovikne mu:
- Mladicu, donesi mi kitu cveca.
On u najvecoj žurbi metne šešir na glavu, nabra divljeg poljskog cveca i veže u kiticu. Kad s tim pode uz stepenice, susretne se s baštovanom, koji mu rece:
- Kako pred kraljevu kcer možeš izici s kitom tako prostog cveca? Brzo natrag, pa uzaberi drugo; izaberi drugo; izaberi najlepše i najrede.
- O, ne - odgovori mladic - ovo divlje ima jaci miris i bice joj ugodnije.
Kad ude u njezinu sobu, kraljeva kci mu rece:
- Skini šešir; ne prilici da ga držiš na glavi kad si preda mnom.
On opet odgovori:
- Ne smem ga skinuti, jer mi je glava krastava.
Ona mu, medutim, zgrabi šešir, skide mu ga sa glave i njegove zlatne vlasi zakovrdžaše mu se niz rame da je bila divota gledati ih. On htede pobeci, ali ga ona uhvati za ruku, zadrža ga i da mu punu šaku dukata. Ne obziruci se na novac, on ode, da dukate baštovanu i rece:
- Poklanjam ih tvojoj deci; mogu se s njima igrati.
Drugog dana kraljeva kci ga opet pozva da joj donese kitu poljskog cveca. Kad s cvecem ude u njezinu sobu, ona mu odmah zgrabi šešir da ga skine, ali ga on cvrsto držaše obadvema rukama. Ona mu opet da punu šaku dukata, ali on ih ne htede zadržati nego ih pokloni baštovanu za njegovu decu. Ni treceg dana nije bilo drukcije: ona mu nije mogla uzeti šešir, a on ne htede njezin novac.
Nije posle toga prošlo mnogo vremena, kad se zemlja nade u ratu. Kralj okupi narod i ne znadaše da li ce se moci odupreti neprijatelju, koji je bio nadmocan i imao veliku vojsku. Tada baštovanov momak rece:
- Odrastao sam i hocu i ja s drugima u rat; dajte mi samo konja.
Drugi se smejahu i rekoše:
- Kad budemo otišli, ti potraži sebi konja; jednog cemo ti ostaviti u staji.
Posle njihova odlaska ode mladic u staju i izvede konja kojeg su mu ostavili i koji beše bangav u jednu nogu. Mladic ipak usedne na nj i sa de-de, di-di, i, mic po mic, krenu ka mracnoj šumi. Stigavši do nje, viknu triput: "Gvozdeni Hanse!" - i to tako jakim glasom da se šuma sva orila. Divlji covek se odmah pojavi pred njim i rece:
- Štaželiš? Mladic odgovori:
- Želim jaka konja, jer idem u rat.
- Dobiceš ga - rece divlji covek - i dobiceš više no što tražiš.
Onda se divlji covek vrati u šumu. Nije dugo potrajalo, kad dode odande jedan ardžija vodeci vilena konja koji je silovito frktao, a ardžija jedva bio u stanju da ga drži. Za njim je išla velika ceta ratnika, svi u gvoždu; njihovi macevi blistali su na suncu. Mladic preda ardžiji bangava konja, usedne na onog drugog i na celu cete pojezdi ka bojnom polju.
Kad se približio bojištu, velik deo kraljevih ljudi vec je bio pao u borbi i nije mnogo trebalo pa da i oni koji su se još borili budu primorani na uzmak. Tada mladic sa gvozdenom cetom navali kao oluj na neprijatelje, satiruci sve koji davahu otpor. Preostali neprijateljski ratnici htedoše se povuci, ali ih mladic progonjaše ustopce bijuci ih i ne prestajuci ih biti sve do njihova poslednjeg coveka.
Potom, umesto da se vrati kralju, odvede svoju cetu zaobilaznim putem opet do šume i pozove Gvozdenog Hansa.
- Šta želiš? - upita divlji covek.
- Uzmi natrag svojeg konja i svoju cetu, a meni daj onog mojeg.
Sve se zbude tako kako je tražio i on se vrati kuci na bangavu konju.
Kad kralj opet dode u dvor, izide mu u susret kci cestitajuci na pobedi i poželevši mu srecu.
- Nisam ja pobedilac - rece kralj - nego jedan strani vitez, koji mi je sa svojom cetom pritekao u pomoc.- Kci mu je želela cuti ko je bio taj strani vitez, ali joj kralj ne umede to kazati.
- On je - rece - progonio neprijatelja i ja ga više nisam video.
Kraljeva kci uzme se raspitivati kod baštovana o mladicu, njegovu momku. Baštovan se nasmeja i rece:
- Upravo sad se vratio kuci na bangavu konju. Drugi su mu se rugali uzvikujuci: "Evo našeg bangavca natrag!" Pitali su ga takode: "Iza koje li si ti to živice ležao i spavao za vreme borbe?" On je, pak, odgovorio: "Ucinio sam što sam najbolje mogao i zlo bi bilo da mene nije bilo!" Na to su ga još više ismejavali.
Kralj rece kceri:
- Objavicu da priredujem trodnevnu svetkovinu i da ceš ti tada baciti zlatnu jabuku; možda ce nepoznati vitez doci.
Kad je svetkovina objavljena, ode mladic do šume i pozove Gvozdenog Hansa.
- Šta želiš? - zapita ga divlji covek.
- Želim da uhvatim zlatnu jabuku kraljeve kceri.
- Možeš smatrati da je vec imaš - rece Gvozdeni Hans. - Dobiceš za tu priliku i crvenu opremu i da jašeš ponosita ridana.
Kada dode dan svetkovine, dojezdi mladic, postavi se medu viteze a da ga niko ne poznade. Izide kraljeva kci i hitnu vitezima zlatnu jabuku. Niko je drugi ne uhvati nego upravo on, a cim ju je uhvatio - odjezdi.
Drugog dana opremi ga Gvozdeni Hans kao viteza u belom i da mu konja belca. I sad on uhvati jabuku, a posle toga ne zadrža se tamo ni casak nego odmah odjezdi. Kralj se naljutiirece:
- To nije dopušteno; on mora izici preda me i kazati svoje ime. - I onda izda zapovest: bude li neznani vitez uhvatio jabuku i opet hteo pobeci - nadati se za njim, a ne bude li se dobrovoljno vratio, navaliti na njega, pa udarati i bosti.
Treceg dana dobije mladic od Gvozdenog Hansa crnu opremu i konja, vranca, i opet uhvati jabuku. Ali kad s njom odmah pojuri, kraljevi ljudi potekoše za njim i jedan od njih toliko mu se približi da ga vrhom maca rani u nogu. On ipak pobeže, ali mu konj skoci tako silno da mladicu spade šlem s glave i kraljevi ljudi videše da ima zlatnu kosu. Oni se vratiše i izvestiše kralja o svemu.
Iduceg dana zapita kraljeva kci baštovana šta je s mladicem, njegovim momkom.
- Radi u bašti - rece joj baštovan. - Taj cudakovic bio je i na svetkovini i tek sinoc se vratio. Mojoj deci pokazao je tri zlatne jabuke što ih je dobio.
Kralj naredi da mladic dode preda nj i on se pojavi, i opet sa šeširom na glavi. Ali mu kraljeva kci pride i skide šešir. Njegove zlatne vlasi padoše mu tada po ramenu, i to je bilo tako lepo da se svi divljahu.
- Jesi li ti bio onaj vitez koji je svaki dan dolazio na svetkovinu, uvek u drugoj boji, i koji je uhvatio tri zlatne jabuke? - upita kralj.
- Jesam - odgovori on - i, evo, tu su jabuke - te ih izvadi iz džepa i pruži kralju. - A ako tražiš još više dokaza, možeš videti ranu što su mi je zadali ljudi tvojeg velicanstva kad su me progonili. Ja sam i onaj vitez koji ti je pomogao da pobediš neprijatelja.
- Kad si u stanju izvršiti takva dela, onda ti nisi baštovanski momak; reci-de ko ti je otac?
- Otac mi je jedan mocan kralj, a zlata imam u izobilju, koliko god poželim.
- Uvidam - rece kralj - da ti dugujem zahvalnost. Mogu li ti uciniti kakvu prijatnost?
- Možeš - odgovori mladic - i te kakvu, ako mi budeš dao svoju kcer za ženu.
Na to se kraljeva kci nasmeja i rece:
- U ovog nema okolišenja! Ali ja sam vec po njegovoj zlatnoj kosi videla da nije baštovanski momak. - I onda mu pride i poljubi ga.
Na svadbu dodoše njegovi roditelji, otac i majka, i behu srecni i presrecni, jer su vec bili izgubili svaku nadu da ce opet jednom videti svoga dragog sina. A kad su o svatovskoj gozbi sedeli za trpezom, prestade odjednom svirka, otvoriše se vrata i ude s velikom pratnjom jedan ponositi kralj. Pride mladicu, zagrli ga i rece:
- Ja sam Gvozdeni Hans. Bio sam zacaran u divljeg coveka, ali si me ti oslobodio zacaranosti. Sve blago što ga imam neka je tvoje.

(Nemačka - istočni deo)

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

O ARGELUSU

Jedan kralj imao dva sina. Stariji, koji se zvao Argelus, bio je tako lep da ga je otac držao u posebnom zamku i uopšte ga nije puštao napolje da ga ni zli vetric ne bi zapahnuo i naškodio mu. Kraljevic je imao sve udobnosti i poslugu, ali, iako ga je kralj cesto posecivao i zabavljao se s njim, život mu je bio veoma dosadan i on je stalno uzdisao za slobodom.
Jednoga dana izraste u kraljevskom vrtu lepa jabuka, koja je ujutru imala zlatne cvetove a pred vece zlatne plodove. Kralj se, šetajuci po vrtu, veoma radovao toj jabuci i namisli da pozove sve znamenitije knezove u državi da bi im pokazao taj cudni plod, a da ne bi, kao obicno, u toku noci nestao, postavi stražu kraj jabuke. Iako stražari nisu oka s drveta skidali, niko nije znao kako su jabuke u toku noci nestale; medutim, ujutro se opet pojaviše zlatni cvetovi a uvece opet zlatne jabuke. Kralj naredi da se sledece noci postavi dvostruka straža, ali jabuke opet nestadoše. Trece noci isto.
Ne znajuci šta to treba da znaci, kralj naredi da se pozove jedan cuveni carobnjak. Ovaj rece:
- Rekao bih ti, najsvetliji kralju, ali se bojim za svoj život.
Kralj navali na njega da svakako kaže, i ovaj najzad izjavi:
- Samo tvoj sin Argelus mogao bi sacuvati to voce. Kralj se strašno naljuti pa rece:
- Huljo, ti hoceš da moj sin pogine, ali ceš prvo poginuti ti.
I naredi da ga ubiju.
Mladi sin, koji je bio malo luckast, zbog cega ga kralj nije voleo, izrazi želju da cuva voce i kralj mu dozvoli. Ali kad mu voce nestade, on celu stvar isprica starijem bratu Argelusu. Kad kralj poseti Argelusa, ucini mu se veoma tužan. On ga zapita zašto je tužan, a sin mu odgovori:
- Sanjao sam danas kako imamo divnu jabuku u našem vrtu i o tome kako sam samo ja u stanju da sacuvam njene plodove.
Onda zamoli oca da mu to dozvoli, ali otac isprva nije hteo ni da cuje, a tek kad mu Argelus poce pretiti da ce se ubiti, on mu, iako nerado, dopusti.
Argelus naredi da mu se namesti sto ispod zacarane jabuke i uzme jednog od svojih slugu. Onda legne u krevet, ali da ne bi zaspao, citao je razne knjige. Oko ponoci dolete sedam labudova i spuste se na jabuku. Ugledavši to, Argelus odmah ispruži ruku prema jabuci, koliko god je mogao da dosegne, i uhvati jednog labuda, od koga odmah postade vrlo lepa devojka. Ostalih šest labudova slete na zemlju i takode se prometnu u devojke.
Prva, koju je uhvatio, bila je ukleta princeza a ostale su bile njene dvorkinje. Argelus se veoma radovao što je princeza ljubazno razgovarala sa njim i usrdno ga molila da ovde provede još tri noci, jer samo na taj nacin može je spasti ukletosti, ali ga je opominjala da ne zaspi. Tek što prvi zraci zasjaše, devojke se opet pretvoriše u labudove i odmah odleteše, a zlatne jabuke te noci ostadoše na drvetu. Kralj se veoma radovao tome i nije dozvolio da ih beru. Ali Argelus ništa ne rece ocu o devojkama a i svom sluzi, smatrajuci da mu je najverniji, naredi da cuti. Taj Argelusov sluga pazio se sa jednom ženom koja je bila velika carobnica i u poverenju je ispricao svojoj milosnici dogadaj od prošle noci. Ova je, opet u poverenju, ispricala svojoj majci, a majka mu je naredila da cuti i dala mu kožnu kesicu, rekavši:
- Kad tvoj gospodar legne, ti malo otvori kesicu i on ce odmah zaspati. A kad labudovi odlete, namaži mu oci mašcu iz ove teglice i on ce se probuditi.
Argelus je sledece noci vrlo pomno bdeo, ali kad mu njegov neverni sluga otvori iza leda kesicu, on, siromah, zaspa kao zaklan. Labudovi doleteše i pretvoriše se u devojke, princeza je drmusla spavaca, naredila i sluzi da ga budi, ali sve uzalud, jer ovaj nije hteo da ga probudi. Kad poce da svice, princeza s teškim prekorom poruci sluzi da mu gospodar sledece noci bude oprezniji. Onda se devojke pretvoriše u labudove i odleteše. Tek tada sluga namaza gospodaru oci onom mašcu. Kad se probudio, isprica mu o devojkama i šta mu je jedna od njih porucila. Kraljevic se veoma naljuti i sluzi još strože naredi da o svemu cuti. Sluga se, medutim, opet poveri carobnici, a ova mu posavetova da ucini kao i prethodne noci. Sledece noci Argelus se ponovo upinjao da ne zaspi, ali neverni sluga ispusti malo vetra iz kesice i gospodar mu odmah izgubi svest. Tada doleteše labudovi, pretvoriše se u devojke i kraljevica drmusahu, cak su ga i iz kreveta digle i vodile, ali ništa nije pomoglo. Princeza još jednom poruci preko sluge da mu gospodar bar sledece noci ne spava ako želi da je oslobodi. Sluga to saopšti gospodaru kad ga je probudio, ali o carobnici i kesici ne rece ništa.
Argelus je sebe ceo dan silio da zaspi kako mu se u toku
noci ne bi spavalo, ali i to je bilo uzalud. Zaspao je, a kad
devojke ni na koji nacin nisu mogle da ga probude, rekoše
sluzi da ih njegov gospodar više nece videti jer moraju da odu
u vrlo daleke krajeve da ispaštaju. A ako bi Argelus hteo da
zna uzrok, neka premesti sa jednog klina na drugi mac što
visi u zamku nad njegovim krevetom, i ovaj ce mu ga pokazati.
"Ako bi, pak, hteo da nas još i traži, onda mu reci da o
izlasku sunca u Crnom gradu moramo završiti naše
ispaštanje". -
Jadni Argelus ode u svoj zamak, a pošto mu sluga saopšti šta su devojke rekle, on premesti mac sa jednog klina na drugi. Ovaj se odmah poce micati i okrenu se prema nevernom sluzi. Videvši to, Argelus dohvati mac i odsece njime glavu pokvarenom sluzi. Tada isprica ocu o izdaji i zamoli ga da mu dozvoli da traži svoju voljenu. Otac mu to ne htede dozvoliti, ali kad vide kako mu sin, sve više mucen tugom, vene, pusti ga i dade mu sluge, konje i novca toliko da može ispuniti svoju želju.
I Argelus krenu na put. Prošao je bio vec mnoge daleke zemlje, ali mu na kraju nestade i novca. On onda prodade konje i kocije i, poslavši sluge kuci, otputova sam dalje. Glad ga je veoma mucila. Jednog dana stiže u neku šumu, gde
susrete trojicu mladica koji su se uzajamno tukli. On im pride i, kazavši im da je kraljevskog roda, zapita ih zašto se spore. Mladici mu rekoše:
- Mi smo tri brata, otac nam je ostavio samo to što vidiš pred nama, to jest: stocic, bic, sedlo i konja. Ne možemo da se nagodimo oko podele, pošto sve te stvari mogu da budu od koristi samo jednome. Jer ko stavi sedlo na konja, zatim sedne na njega i pucne bicem govoreci: "Hocu da budem tamo ili tamo", u tom trenutku ce tako i biti. A ko udari u stocic, konj sa sedlom i bicem odmah mora njemu da se vrati; nego, znaš šta, ti nam presudi u ovoj stvari.
Kraljevic je neko vreme išao sa njima, pa najzad rece:
- I to može biti.
A zatim im se opet ponovo obrati:
- Vidite li u daljini ona tri brda koja se nalaze na istoj udaljenosti? Potrcite, dakle, sva trojica ka njima, i ko se prvi na vrh popne i natrag s njega meni vrati, taj ce naslediti sve što je ostalo.
Braca pristadoše na to i potrcaše prema brdima. Argelus ih nije cekao, nego uzjaha konja i rece:
- Hocu da budem u Crnom gradu - i nestade.
Konj ga je vec bio odneo nekoliko stotina milja bliže Crnom gradu, kad braca, vrativši se, primetiše prevaru. Jedan od njih onda udari u stocic i rece:
- Neka konj smesta bude ovde.
Tada konj spusti Argelusa u velike mocvare, iz kojih se jedva izvukao i odakle je, sav pregladneo, stigao u jednu kucu. Domacin ga ljubazno primi i nahrani. Argelus ga upita da li je još daleko do Crnog grada. Domacin mu odgovori:
- Cuo sam ti ja za takav grad, ali koliko je daleko, to ti ne umem reci. Ostani, medutim, nekoliko dana kod mene, ovuda ce prolaziti trgovacki karavan i povorke hadžija, pa ceš od njih moci nešto saznati.
Prode jedna, druga i treca grupa, ali niko od njih nije znao za Crni grad. Najzad naide na jednog coveka koji mu je rekao da se Crni grad nalazi sto pedeset milja odatle.
Argelus je imao još samo skupocen prsten, koji mu je ponudio ako ga odvede do Crnog grada. Ali mu onda ovaj covek priznade da je on pobegao iz Crnog grada i zato ga može odvesti samo do granice okruga. Posle toga Argelus i sam srecno stiže do svog cilja. Išao je gradom i razmišljao šta bi trebalo da ucini i kako da se raspita za svoju dragu.
Princeza i njene devojke su u to vreme vec bile oslobodene ukletosti i kroz nekoliko dana trebalo je da se obavi njena svadba sa jednim cestitim knezom. Zato je bila poslala jednu svoju devojku u grad da joj kupi haljine. Ali ova, cim ugleda Argelusa, vrati se brže-bolje princezi da joj to kaže. Princeza nije htela da veruje i rece joj:
- To je nemoguce.
Onda posla i drugu i trecu devojku, a kad joj se obe vratiše sa istim obaveštenjem, uveravajuci je da je to onaj isti, da ga dobro poznaju, jer su ga ispod one jabuke dobro zagledale, princeza najzad i sama izade u grad da bi ga videla. Zagledavši ga dobro, ona ga odmah poznade, srdacno se pozdravi s njim i posle nekoliko dana njih dvoje naprave u zamku veliku svadbu, na kojoj sam i ja bio. A kad posle toga krenuše na dalek put kralju, i ja sam pošao sa njima i tako ovamo dospeo.

(Poljska)

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

PEPELJUŠ PETRU

Bio negda jedan vrlo siromašan covek, imao šest nejakih sinova i na jedvite jade stizao da ih othrani.
Kad su mu sinovi ojacali toliko da su mogli da rade, zamoli covek kneza (predsednika opštine) za odobrenje da na opštinskoj utrini, na kraju sela, ogradi nešto zemljišta pa obraduje kao baštu. Tamo ce zasejati malo kukuruza, malo pasulja ili krompira, leju-dve luka i druga povrca te tako olakšati sebi život.
To odobrenje je dobio.
Njegovi sinovi latiše se tada ašova i motika i prionuše svojski na posao, jer je bašta bila oveca.
Siromašni covek se radovao što su mu deca tako vredna i uživao je u krasnim plodovima njihova rada. Svi su mu sinovi bili spretni i hitri kao mravi, a jedino najmladi, koji se zvao Petru, beše drukciji. Taj je po prirodi bio trom i lenj i nijedan posao nije mu se svidao - vas dan je sedeo u kutu kraj ognjišta, razgrtao pepeo, pa iz pepela vadio i jeo nadogorele ostatke uglja.
U prvoj, drugoj i trecoj godini zasejavali su kukuruz, pasulj, bundeve, konoplju, luk, salatu, krompir, a cetvrte godine zasejaše detelinu, jer covek beše pribavio jednu kravicu i dva juneta, pa je za stoku bila potrebna zelena pica.
Njihova detelina rasla je neobicno lepo i brzo, kao iz vode, i s velikim zadovoljstvom mogao si nasladivati oci gledajuci taj zeleni cilim, tu mladu detelinu što se prema vetru povijala udesno i ulevo kao talasi kakvog velikog
jezera.
Covek nije propustio nijedan dan a da se nije pojavio u bašti - bojao se, siromah, da ne dode kogod i pokrade ga, jer takve deteline nije bilo u celom ataru.
Jednom, tamo posle Uskrsa, okr Đurdeva dne, ucini se coveku da je neko izgazio detelinu - kanda konji.
Kad to vide, pošalje covek najstarijeg sina da obnoc cuva detelinu, naredivši mu najstrože da probdi celu noc te možda uhvati nitkova koji im pravi tako veliku štetu.
Saslušavši ocevu naredbu, sin ode, rešen da ne spava cele noci. Bdeo je, do pod kraj noci, ali pred samu zoru ne mogade se više savladati, oci mu se sklopiše, obuze ga nekakva mlitavost i - zaspa.
Sunce vec beše odskocilo za jedno koplje, a on je još spavao; uveliko se razdanilo, a on se nije vracao kuci. Strahujuci da se mladicu nije šta dogodilo, covek se diže i pode u baštu da ga vidi. A kako se samo zaprepasti i kakav ga jed obuze kad zatece tamo sina gde spava hrcuci, a detelinu nade tako izgaženu da je žalost bila pogledati na to pustošenje.
Videvši to, siromah covek izli sav jed na sina, pogružena i unezverena od straha, grdnji i udaraca ocevih.
- Tupane i cmavalo, zar takav oslonac da mi budeš? Pogledaj i vidi kakva nam je detelina! Tako li ti umeš da cuvaš naše dobro? Teško meni s vama! Dosta sam se jedio dok niste odrasli, a sad, kad sam poverovao da imam pomoc, eto kakvo mi je pouzdanje u tebe - ni jednu jedinu noc nisi mogao da stražariš, da ne zaspiš, cmavalo i tupane! - vikaše otac u najvecoj ljutini.
Sledece noci pošalje drugog sina, trece noci treceg, i tako se izredaše pet sinova, ali kao da su ih cini opcinile a ne šta drugo, nijedan ne mogade da stražari cele noci, sve ih tamo savlada san pred zoru, a baš u to doba dovodio je necastivi nekog da izgazi detelinu. Otac se ljutio, grdio ih nemilim recima, tukao obojkom, no uzalud - i sami sinovi su hteli - i te kako hteli! - da za sve vreme ostanu budni, ali nisu mogli da nadvladaju san. Nije bilo nacina da se straža održi cele noci.
Sad je bio na redu najmladi sin, Petru. On se diže iz svojeg kutka kraj pepela, ode majci i rece:
- Znaš šta, mati? Da mi umesiš i ispeceš pogacu od pepela, pa da vidiš necu li posramiti svu bracu, mada se toliko dice svojom spretnošcu i pamecu.
- De, cuti, ludove! - rece mu ljutito otac. - A koji ce onda vrag jesti nocu nesagoreli ugalj iz pepela? Ili si ti, možda, bolji od tvoje brace?
- Oce - odgovori Petru - primam se da pazim na detelinu. Pusti me veceras!
- Dobro - rece otac. - Ali znaj da neceš pojesti mnogo uglja iz vatre, ako ne budeš dokucio ko li su to ti što mi gaze detelinu. Jesi li cuo? Nemoj misliti da se šalim, jer sam vas svih sit!
Majka mu spremi pogacu od pepela. Pepeljuš Petru - nadimkom Pepeljuš zvali su ga ljudi iz podsmeha - uze pogacu u torbu i o smiraju sunca uputi se ka bašti.
Stajao je na straži cele noci i nije zadremao. Kad beše pred zoru, poduhnu nekakav mlak, opojan vetar od kojeg mu trepavice i ocni kapci tako otežaše da je jedva uspevao da ih ne sklopi. Ali se Pepeljuš Petru ne dade. Kad vide da se snu ne može da odupre drukcije, ode do baštenske ograde, uze s plota nekoliko trnovih grana i metnu ih oko sebe. Tako bi se, kad god bi zadremao, nabo na koji trn i san je bežao od njega tri hvata daleko.
Tako je bilo do pred sam osvit dana.
Uto se odjednom stuštiše u baštu tri konja, kao tri brda, i poceše da jure po detelini. Pepeljuš Petru se brzo pribra, ucini šta ucini, i uhvati sva tri. To su bili konji vila, a iz nozdrva tih konja izbijaše mlak, prijatan vetar, koji je uspavljivao svakog. Ali behu zacarani tako da, cim ih ugledaju necije oci, postanu krotki kao jaganjci i tada ih svako može da uhvati.
Kad ih Petru pohvata, htede ih odvesti kuci, ocu, ali mu konji rekoše:
- Budi dobar pa nas pusti da odemo, jer smo isuviše zakasnili. S nama ne bi mogao ništa da radiš, jer mi nismo kao drugi konji. No ako nas oslobodiš, bicemo ti jednom od velike koristi.
Petru pristade da ih pusti, a oni mu onda dadoše tri ulara, bakreni, srebrni i zlatni, svaki po jedan ular, i rekoše mu:
- Kad ti, Petru, budemo potrebni, kad budeš u kakvoj nevolji, ti samo zatresi ulare i mi cemo odmah doci i pomoci ti. Ali o nama nemoj nikom ništa govoriti.
I konja odjednom nestade kao da ih nije ni bilo. Petru uze ulare i metnu u nedra, pa pode kuci. Kod kuce rece ocu da ne brine brigu o detelini, jer ubuduce nece više biti satirana.
Potom se Petru povuce opet u svoj kutak s pepelom, a ostali nastaviše svoj posao; behu vredni i sve im krenu na dobro, te stekoše lepo imanjce.
U to vreme pronela se u onoj državi vest da ostareli car traži zeta, kojem bi, uz svoju kcer, dao presto i državu. Po njegovu nalogu objavljeno je svima i svakome da se mladici koji smeraju da osvoje ruku carevne okupe kraj prestonog grada te da jedan od njih postane njen izabranik.
Izbor je imao da se izvrši tako što ce careva kci sedeti na odredenu mestu i držati krunu u ruci, a takmicari ce na konjima proci u trku pored nje, te onaj koji joj sabljom u tri takmicenja triput izbije krunu iz ruke - postace carev zet.
Prema poretku koji je vladao u ono doba, u obzir su dolazila ne samo lica visokih položaja, kao inace, nego je i obican ratar mogao postati carev zet ukoliko bi se njegovoj kceri svideo i likom i viteškim odlikama. Jer tada se mnogo držalo do covekova oštroumlja i viteštva a ne samo do bogatstva, visoka položaja i gospodstva. Stoga car pozva ne samo sinove kneževa i careva nego i sinove ratara da dodu na svecano takmicenje, te da njegova kci izabere sebi za muža onoga koji se za to bude pokazao najdostojnijim.
I dodoše, majko mila, kao na kakav veliki vašar, mladici iz celog sveta, sinovi careva, kraljeva, knezova, plemica i ratara, obuceni jedan lepše od drugoga, na najbržim konjima, koji, cinilo se, sipaju vatru iz nozdrva.
Svaki od okupljenih takmicara žarko je želeo da njemu pripadne careva kci, koja je, bog je ne ubio, bila lepa da joj srceš vodu iz ustašca, imala veliku i krasnu državu i neizmerno bogatstvo i bila jedinica u svojih roditelja.
Za sve ovo cuo je i Pepeljuš Petru, i šta je smislio? Izišao je iz svojeg kutka te hajd, bogo mili, da i on pokaže svoje viteštvo pred carevom kceri i dobije njezinu ruku.
Videvši da su mu sva braca otišla a da nijedan od njih nije pozvao i njega, nije premišljao dugo, nego pode sam, a kad beše van sela, izvadi bakreni ular, zatrese ga triput i dotrca bakreni konj, crven kao plamen i brz kao arapski konji, te rece:
- Šta zapovedaš, gospodaru?
- Da me odneseš do careve kceri i proneseš pored nje na viteški nacin, da bi joj izbio iz ruke krunu.
- Dobro, gospodaru, ali, de, najpre obuci odelo što ti ga donesoh i pripaši sablju, a sve ostalo bice moja briga.
I obuce Pepeljuš Petru odelo što mu ga donese konj te opasa sablju, i promeni se covek da ga ne bi poznao i da si mu rodeni brat. Kako mu se samo sjalo odelo, sablja i mamuze - kao plamen vatre prelivajuci se u crvenožuto, a njegovo lice kao sjaj veceri. Takav je bio i takva ga je doneo konj na celo okupljenih mladica.
Nego zaboravih da vam kažem da je Pepeljuš Petru, jezdeci ka gradu, naišao na svoju bracu: kola im se bila zaglibila u nekakvoj barici i jadni konji nikako da ih izvuku iz gliba. On ih poznade cim ih vide, dok oni, kad ga ugledaše, poskidaše šešire verujuci da imaju pred sobom nekog carevica, tako je bio odeven i ukrašen.
- Šta je Pavele, Joane, Gico, Danilo i Jeremija - ne mogu konji da vas izvuku iz blata? - rece Petru braci.
- Ne mogu, visocanstvo - odgovoriše mu braca, cudeci se otkud on zna kako se oni zovu - slabi su jadni naši konji.
- A gde vam je Petru, vaš brat? Što ga ne povedoste sa sobom? On bi vam ramenom o levci izgurao kola iz gliba..
- Ostavi ga, visocanstvo, na miru, jer covek kakav je on ne zaslužuje ni da mu se ime pomene.
- Tako kažete vi, ali znajte da vas Pepeljuš Petru izvlaci iz blata.
Na to njegov konj duhnu jedanput iz nozdrva i odgura kola s konjima njegove brace na tri duži njiva.
Braca se cudila recima nepoznatog mladica i glasu slicnom glasu Pepeljuševom, ali gde bi to mogao da bude on kad su znali da su ga ostavili kod kuce u njegovom kutku; a onda, otkud li mu onakvo odelo i konj. Ne, to nije mogao biti njihov brat Petru, ne, nikako!
Tako su govorila njegova braca, dok Petru mnogo pre no oni stiže do carskog grada.
A tamo - sveta i sveta koliko u gori lista. Kad on prispe, oci svih okretoše se ka njemu - a kome bi drugom! - i svi stadoše pitati kojeg li ce cara sin biti. Jedni rekoše da je sin Crvenog cara, drugi da je Zelenog, nekoji su, pak, mislili da je sin Žutoga cara. Svi ga kraljevici gledahu neprijateljski jer je po svemu bio bolji od njih, a nisu znali ko je; smatrali su da je došao samo zato da poremeti njihovu srecu.
Uto zatrubiše trube, što je bio znak da pocinje takmicenje.
Careva kci pope se na jedan sto izraden s mnogo veštine i izvajan u crvenom mermeru, optocen zlatnim žicama i ukrašen dragim kamenjem koje je bleštalo kao sunce - pa sede na zlatnu stolicu držeci u ruci carsku krunu. Oni, pak, koji su želeli da imaju tu krunu i devojku, proletahu redom kraj nje na svojim kao lastavice brzim konjima, pokušavajuci da sabljom izbiju krunu iz devojcine ruke. Ali se svakom posle udarca jedino prelomila sablja a da se kruna nije ni zaklatila.
U malo vremena, posle samo nekoliko casova, pred nogama careve kceri ležala je gomila polomljenih sabalja.
Svi okupljeni gledaoci cudili su se što je mladic u bakrenoj odeci dopustio da bude poslednji.
Kad su se svi takmicari izredali, obode Pepeljuš Petru konja te s munjevitom brzinom projuri pored devojke s krunom, a krunu udari sabljom tako silovito da samo što ne odlete u njegov kutak s pepelom.
Na to se razleže pljesak oduševljenih gledalaca i car pocasti sav okupljeni svet jelom i picem i rece da posle tri dana dodu opet svi, jer ce se takmicenje nastaviti dok god koji od takmicara ne bude sabljom triput izbio krunu iz ruke njegove kceri. Ljudi su se veselili i svi govorahu samo o mladicu u bakrenoj odeci; posle se oni koji su prebivali blizu prestonice razidoše, dok drugi, što su došli iz udaljenijih krajeva, ostadoše tamo da cekaju nastavak takmicenja. I Pepeljuš Petre se vrati kuci ili, bolje reci, u svoj kutak kraj pepela.
Kad njegova braca stigoše kuci, poceše da pricaju o onom što su videli. Petru je cutao i slušao. Posle braca rekoše kako su im se kola bila zaglibila u jednoj mocvari, i da nije naišao nekakav veliki gospodin u sjajnom ruhu i pomogao im, ne bi ih odande mogli izvuci. Na to se Petru u svojem kutku poce da smeje i rece im:
- A ja sam video kako je konj onog gospodina duhnuo jedanput iz nozdrva i odgurao vas zajedno s kolima i konjima na tri duži od one barice.
- Otkud ti, ludove, to znaš? - zapitaše ga braca. - Otkud znaš ?
- Pitate otkud to znam? Evo otkud: popeo sam se na kokošinjac i video sam bolje no vi.
I još braca ispricaše kako su se nadmetali kraljevici i kneževici da izbiju krunu iz ruke zlatokose devojke, ali kako je koji udario sabljom, ona mu se lomila nadvoje, dok se kruna nije ni zaklatila. Kad naposletku dode i gospodin koji im pomože da se izvuku iz bare, i kad on udari sabljom, odlete kruna preko glava okupljena sveta ko zna dokle.
- A ja sam - rece Petru - video da je onaj gospodin bio osobito lepo obucen, i on i njegov konj, u viteškoj odeci od bakra, crvenoj kao plamen. S našeg kokošinjca sve se vidi.
Braca ga, po svojem obicaju, izgrde pa u ljutnji odu i sruše kokošinjac govoreci da ih Petru samo ismejava, jer gde bi on s kokošinjca mogao da vidi bolje no oni koji su bili tamo.
Trecega dana, odredena za skupljanje sveta i nastavak takmicenja, Pepeljuševa braca upregoše konje u laka kola, pa hajd, di-di - krenuše put careva prestonog grada.
Kad mu braca odoše, diže se Petru iz svojeg kutka, pa pode i on. Izišavši iz sela, izvadi iz nedara srebrni ular, zatrese triput i istog casa stvori se pred njim divan srebrni konj, koji mu donese odecu, sablju i pancir-košulju od srebra. Petru se obuce i usede na konja, koji ga brzinom vetra odnese do careva grada. Tamo je sada bilo okupljeno još više sveta nego prilikom prvog takmicenja. Odece kraljevskih i kneževskih sinova behu od zlata i svile; u išcekivanju trke, konji su im kopali zemlju kopitima i grizli žvale.
Ali kad stiže Petru na konju nazdravanu, prekri svojim sjajem sve takmicare - prema njegovu sjaju njihov nije bio nikakav; oni ga gledahu neprijateljski, jer u njemu poznadoše pobedioca prvog takmicenja i osetiše da ce pobediti i sada.
Onda otpoce borba ili igra sabljama; Petru opet ostade poslednji ucesnik.
Kao u prvom, tako je bilo i u tom, drugom, takmicenju: takmicarima koji po redu udarahu krunu sabljom, sablje su se lomile u komade, a kruna se nije ni pomakla; a kad Petru dode na red i udari krunu sabljom, ona s varnicama za sobom odlete nekud daleko.
Svi gledaoci behu zadivljeni lepotom i viteštvom toga mladica, nazivajuci ga "Crvenim kraljem".
Kao i posle prvog takmicenja, car i sada dade Pepeljušu pismo s potvrdom o pobedi, a u isto vreme pozva okupljeni svet da posle tri dana dode opet, treci i poslednji put, jer ce tada biti dan konacne pobede.
Svet se razide, a Pepeljuš Petru ili - da ga tako nazovem - Crveni kralj vrati se opet u svoj kutak s pepelom da ceka taj treci dan i tada se jednom i on proveseli.
Kad njegova braca stigoše kuci i poceše da opisuju šta su videla, Pepeljuš Petru rece kako on zna to bolje nego oni. I stade tako da im prica da su se oni cudili šta sve zna i govori baš kao da cita iz knjige.
A kad ga zapitaše otkud to da on zna sve što se tamo dogadalo, Petru im odgovori:
- Otkud znam? Pa popeo sam se na kocinu i sve video. A da nisam video, zar bih vam znao ispricati?
I braca se naljutiše na nj što zna bolje od njih koji su tamo bili i gledali takmicenje, te porušiše kocinu na koju se Pepeljuš, kako rece, bio popeo.
Osvanu i taj treci dan, dan nagrada, i Pepeljuševa braca krenuše ka carskoj prestonici.
Kad oni odoše, diže se Petru iz svojeg kutka pa pode i sam. Van sela, gde ga niko nije video, zatrese triput zlatni ular i dode, bogo mili, prekrasan konj, sav u zlatu, sa zlatnom uzdom i sedlom, i donese mu odelo protkano zlatom, zlatnu sablju, pancir-košulju i mamuze, sve od suva zlata. I kad Petru obuce to odelo i pojaha konja, morao si pomisliti da je pred tobom sin Sunca, a ne ko drugi, tako je blistao i on i konj i njegova bojna oprema.
Pred prestoni carev grad sada se sleglo još mnogo više sveta nego prilikom prva dva takmicenja. Svi su tražili ocima viteza koji je prvi put bio u odeci protkanoj bakrenim žicama a drugi put srebrnim, jer su znali da ce samo on biti kadar da izbije krunu iz ruke careve kceri. Svi su govorili samo o njemu i osvrtali se na sve strane izgledajuci Crvenog kralja. Uto se ukaza u daljini odblesak svetlosti: to je na konju nazdravanu stizao Pepeljuš Petru u sjaju da ti oci zasenu.
Docekan je burnim pljeskom i poklicima: "Da živi Crveni kralj!"
Samo ga sin Crnog cara gledaše s mržnjom, taj se bio jako zaljubio u lepu carevu kcer i o njemu se govorilo da je rekao kako bi dao celu državu svoga oca samo da je dobije za ženu. Ali ona nije hajala za nj, jer je želela da joj njenog buduceg muža, pored lepote, krase i odlike viteštva, a u sina Crnog cara nisi mogao naci nikakve dobre osobine, ni lepotu, ni viteštvo. To je uvidao i sam, i to ga je grizlo.
Otpoce treci cin takmicenja i Pepeljuš Petru ostade pri istom redu kao u prva dva takmicenja - bio je poslednji. Želeo je da se ne kaže kako hita da što pre stekne pravo na velicanje i gospodarenje. Ishod treceg cina takmicenja bio je isti kao ishod prvog i drugog, jedino je on izbio sabljom krunu iz devojcine ruke i nikoji drugi takmicar...
Careva kci sedela je i cekala da joj svecano bude priveden pobedilac u takmicenju, njen buduci muž i car. Ona se žarko zaljubila u njega cim ga je u prvom takmicenju videla, a isto tako i on u nju. I kad joj Pepeljuš Petru, koga narod nazva "Crveni kralj" - pride, ona mu stavi krunu na glavu, side, uze ga za ruku i rece mu da ga voli i da ce samo on biti izabranik njezina srca.
Uto dode i devojcin otac, car, i dade kceri i pobediocu u takmicenju roditeljski blagoslov, te dovedu sveštenika, koji ih venca pred ocima skupljenog naroda. Nasta svatovsko veselje, a na carskoj gozbi, priredenoj u cast
mladenaca, svi koji su došli da gledaju viteško takmicenje behu carevi gosti.
Petru pozva svoju bracu i oca, odvede ih u sobu odredenu samo za njih i rece im:
- Ja sam Pepeljuš Petru, vaš brat, i tvoj sin, oce. Bila je moja sreca što sam otišao da u našoj bašti budem na straži - konji koji su nam gazili detelinu doneli su srecu meni, a i vama.
Na to njegova braca padoše pred njim na kolena moleci ga da im oprosti, a on ih izljubi sve redom i odvede u svoj dvor.
Svadba se svadbovala celu nedelju dana, svi su se veselili, a najviše careva kci, jer je dobila savršena muža. Ostareli car predade vlast svome zetu, zvanom Crveni kralj, koji je godinama vladao blago i pametno, pa ako nije umro, živi i danas.

(Rumunska)

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

FARHAD I ŠIRIN

Nekada davno, kada su ptice i zveri umele da govore, a ruže su u stvari bile zacarane devojke, živeo je u jednoj dalekoj zemlji nekakav siromah.
Siromah je imao sina Farhada.
Ostari siromah, sseti da mu se kraj bliži i pozva svoga sina, te mu rece:
- Ja nemam ni zlata ni srebra, nemam šta da ti ostavim u naslede, osim ove motike, sine moj. Ako budeš radio, biceš i srecan. Zbogom. Zajedno sa mnom pokopaj i ovaj kovcežic, ne otvaraj ga, jer ce se nesreca dogoditi.
Tako siromah umre.
A Farhad ne ispuni ocev zavet, nego, iz radoznalosti, otvori kovcežic. U njemu nade jedno ogledalce.
Pogleda Farhad u ogledalo i vide u njemu cvetnu livadu, a po livadi se šetaju lepotice. Medu njima beše jedna - lepa i prelepa, baš kao vila. Farhad ne mogade odvojiti oci od nje i sruši se na zemlju bez svesti.
Dugo bi tako Farhad ležao da k njemu ne dode njegov drug Šapur.
Vide Šapur kako njegov drug leži kao da je mrtav, a u ruci stegao ogledalo.
Šapur uze ogledalo i ugleda lepoticu: lice joj kao u vile, oci kao u gazele, kosa kao sunce sija. Sunce i mesec se prepirahu oko toga postoji li na svetu lepše devojke od nje.
Šapur istrca na ulicu, zahvati vode iz bunara i pljusnu njome Farhadovo lice. Farhad dode k sebi, ugleda ogledalo u rukama Šapurovim i odmah se seti nepoznate lepotice. I smrknu se Farhad, tuga ga obuze, ništa ne može ni da okusi.
Tugovao on tako, tugovao, i reši najzad da pode sa Šapurom da traži prekrasnu vilu.
Preko mnogih stepa i brda su prošli, u mnogim gradovima boravili.
I tako dodoše do grada Begovata. Oko njega se behu nadnele visoke planine.
Farhad pogleda i zacudi se. Iako beše leto, drvece ne beše zeleno, nego lišce sa njega opadaše, kao u duboku jesen. Poda behu suva, a biljke uvele. Kraj presahnulih kanala stajali su ljudi izmršaveli od teška i naporna rada. Motikama i ašovima su kopali stenu.
- Ej - povika Farhad - ko ste vi i zašto kopate stenu?
I ljudi mu ispricaše kako vec tri godine kopaju u steni kanal za navodnjavanje, kako bi pustili vodu u grad.i oživeli polja i vrtove koji su se osušili od žege i vruceg vetra garmsila.
Tri godine vec ima kako ljudi prolivaju suze i znoj, iznureni od preteškog rada, a stena, jaka kao gvožde, ne može se razbiti, tako da su svi napori uzaludni.
- Šapure, prijatelju moj - rece Farhad - ovi ljudi umiru od gladi i žedi.
I Farhad, zasukavši rukave, uze u ruke ocevu motiku i udari po steni. Velika snaga beše u Farhadovim rukama, pa ipak stena se ni ne pomaknu, a motika ode sva u komade. U besu, Farhad naredi da mu se donesu svi pijuci i
ašovi, založi vatru u kovacevom ognjištu, pretopi ih sve i iskova, zajedno sa Šapurom, jedan veliki ašov, koji ni stotinu ljudi ne bi mogli pomaci s mesta.
Farhad uze u jednu ruku ašov, zamahnu njime, zamahnu još jedanput - i stvori se kanal veci od onoga koji su ljudi kopali vec tri godine. Farhad udari još jedanput ašovom, pa onda još jedanput - i planina sva zadrhta. Sruši se stenje. Obradovaše se ljudi i stadoše da pomažu Farhadu.
Gradom Begovat vladala je tada sultanija Gulcehra, koja imadaše rodaku Širin.
Širin je posmatrala sa visoke kule i videla kako jedan snažan junak ruši planinu. Tada ona otrca svojoj tetki Gulcehri i, umiljavajuci joj se, izmoli je da pode i vidi junaka.
- Ja sam se zaklela da cu se udati za onoga ko okrene Sir Darju u Gladnu stepu - rece Širin.
A Farhad se beše toliko zaneo u posao da ni ne primeti kada je došla sultanija Gulcehra sa Širin.
Htede Farhad da obriše znoj sa lica, zastade za trenutak i pogleda one koji se behu okupili oko njega, a u tom casu vetar zadiže zar sa lica Širin - i Farhad vide onu istu lepoticu iz ogledala.
Samo mu se ote jedan uzdah iz grudi i Farhad pade na zemlju bez svesti.
Svi se zacudiše šta se to desi sa Farhadom. Samo je njegov verni prijatelj znao šta je posredi, ali se ne usudi ništa da kaže.
Kad Farhad dode k sebi, pogleda Širin i ne skide ociju sa nje. Postide se Širin i pogleda Farhada samo ispod trepavica, koje behu nalik na oštre strele.
I odjednom devojka zateže uzde konju, ovaj se prope i pojuri. Konj se spotace i stade hramati. Farhad dotrca, uhvati jednom rukom konja zajedno sa Širin, stavi ga sebi na leda i potrca. Kada dotrca do dvorca, spusti konja zajedno sa prekrasnom princezom kraj kapije.
Farhad ode bez reci, cak ni ne pogleda Širin. Lepotica se zacudi i nekakva tuga joj se svali na srce.
Što je Farhad dalje odlazio, sve mu je teže bilo. "Zar može ona, onako tanana, rodena u svili i baršunu, da zavoli mene, prostog kamenoresca?"
I on ne htede da se vrati na kanal, vec pode u planinu, sede na kamen i nasloni glavu na ruke.
A sultanija Gulcehra priredi gozbu u cast nepoznatog neimara. I glasnici pohitaše da traže Farhada. Tražili su ga, tražili, ali ga ne nadoše i vratiše se sultaniji. Tek ga poslednji glasnik pronade na samom vrhu planine.
Dovedoše Farhada u dvorac, posadiše ga na pocasno mesto.
Farhadu beše milo što može da vidi Širin, ali ne znadaše šta da cini.
I zapoce vesela gozba. Odjekivahu dutare, a devojke, vitke ko gazele, plesahu. A mladici se naticahu u snazi i veštini. Sve je bilo divno: i pesme, i jestiva, i igre, samo tu ne beše Širin. Farhad postajaše sve tužniji i mracniji.
Tada izide pred goste Širin. Lica gostiju se ozariše. Muzika je veselije odjekivala, igracice su se sve brže okretale. A Farhad i Širin nikoga nisu gledali. Za sve vreme gozbe niti su jeli niti pili, vec su samo jedno drugo posmatrali.
Iznenada se pojaviše izaslanici iz carstva Iran. Glas o lepoti Širinoj preneo se po citavom svetu i tako dode i do padišaha te zemlje - starog i celavog Hosrova. Hosrov reši da dode do takvog blaga i posla prosce Gulcehri.
Tuga smeni veselje, ucutaše zlatostruni sazi, nigde se smeh ne cuje. Gulcehra je znala da ce se Hosrov ako ga odbije, razgneviti, i da ce krenuti u rat protiv Begovata, rušeci sve pred sobom.
- Ej, ženo - rece izaslanik Gulcehri - moj gospodar Hosrov, car nad carevima, stoji na granici tvoje države sa mnogobrojnom vojskom i porucuje ti: "Ako princeza Širin ne pode za mene, ni kamena na kamenu necu ostaviti od Begovata, a ohola Širin i ti poci cete, sa konopcem oko vrata, za mojim konjima. Odgovaraj!"
Gulcehra pognu glavu i rece izaslanicima:
- Princeza Širin je još mlada, ona je nežna i plašljiva kao divokoza džejran; Širin voli strele, konje i lov, a na udaju ni ne pomišlja.
Hosrov se razgnevi što ga Širin odbi i pode s ogromnom vojskom na grad sultanije Gulcehre.
Hosrovljeva horda se kao crni oblak približila zidinama grada Begovata.
Stadoše da dobuju veliki ratni doboši, zacuše se bakarne trube, zapališe se vatre. Gradani podoše na zidine da se brane od neprijatelja.
"Meni nije mesto ovde, u gradu", rece u sebi Farhad, "muškarcu ne prilici da se krije od neprijateljskih strela."

Farhad pode na planinu, izlomi svojim gigantskim ašovom dve stene, od kojih svaka beše velika kao kuca, i stade ih u vazduh bacati i na ruke docekivati.
Kada neprijateljski vojnici to videše, tako se uplašiše da otrcaše Hosrovu.
- Veliki šahu - rekoše oni - tamo, na planini, strašni div se igra stenama kao jabukama.
Hosrov izide iz šatora, stavi dlan iznad ociju i vide kako na planini odista stoji snažan junak i baca uvis stene.
- Ej, covece! - povika Hosrov - ko si i šta tamo radiš?
- Ja sam bacac kamena - odgovori Farhad, a ni disanje mu ne beše ni malo ubrzano, iako svaka stena imadaše u sebi po cetrdeset pudi. - Odlazi odavde, šahu Hosrove, zajedno sa svojim vojnicima, inace cu ja ove igracke poceti da bacam u tvoj logor.
A Hosrov se ne uplaši, nego naredi cetrdesetorici odabranih vojnika u zlatnim šlemovima i sa zlatnim štitovima da podu na planinu i da dovedu Farhada, živog ili mrtvog.
Cetrdeset vojnika krenuše na planinu, a Farhad hitnu na njih stenu tako da od njih ni mrlja ne ostade.
A šaha Hosrova obuze silan gnev. Posla još cetrdeset odabranih vojnika, ali i oni behu iste sudbine.
Hosrov htede da pošalje na Farhada celu svoju mnogobrojnu vojsku, ali mu tada pride lukavi vezir i šapnu mu na uvo:
- Nedostojno je velikom šahu, sa mocnom vojskom, da se bori sa nekakvim kamenorescem. Ako ti, o, šahu, pobediš Farhada - slava tvoja ce biti veca, a ako tebe pobedi Farhad, što alah nece dopustiti, sramota ce se sruciti na tvoju glavu.
- A šta ti savetuješ? - ljutito rece Hosrov. - Brže govori, inace cu dželata pozvati i. . .
- Zašto da zoveš dželata - odgovori lukavi vezir - gde se ne može pobediti macem, pobeduje se umom. O, šahu, ti želiš ruku lepotice Širin. Ona mašta o sreci narodnoj, i prica se da se zaklela da ce se udati za onoga ko prvi prokopa kanal kroz planinu i pusti vodu na zemlju Gladne stepe, koju iscrpljuje suša.
Hosrov se još više razgnevi na svoga vezira i povika:
- Ja sam veliki šah velike države, a ne zemljoradnik umazan glinom. Šta, zar hoceš da me prinudiš da u ruke uzmem ašov i da kopam zemlju? Ne, to se nece desiti.
Vezir se lukavo osmehnu i dade savet Hosrovu.
I poslaše Hosrov i vezir poslanike u Begovat. Dodoše oni u dvorac Gulcehre.
Nisu vikali, nisu pretili ratom, laskavo i smerno su se osmehivali i klanjali se do zemlje.
- Naš šah - rekoše oni - hteo je samo da iskuša hrabrost Begovacana. I on izražava svoje divljenje i poštovanje prema njima. Ne želi Hosrov silom da stice naklonost lepotice Širin. Ne. Hosrov je cuo da ce predivna Širin poci za onoga ko prvi okrene reku Sir Darju u Gladnu stepu. Nije li tako?
Tada se diže Širin, spusti stidljivo svoje prekrasne oci i rece samo jednu rec:
- Da.
Poslanici se pokloniše i skromno se udaljiše. Uskoro stiže u dvorac, u pratnji raskošne svite, i sam šah Hosrov.
- O, najslada medu svim princezama - rece on -ja cu pokušati da ispunim tvoju želju. Nocas ce Sir Darja poteci suvom zemljom Gladne stepe.
Širin se iznenadi. Nešto je steže u srcu, jer je lepota i junaštvo Farhadovo behu u samo srce ranili. Pohita ona, sa svojim dvorkinjama, iz dvorane u kojoj Gulcehra beše primila Hosrova i potrca u svoje odaje.
Širin naredi da se okupe glasnici i zapovedi im da podu na sve strane, zaustavljajuci se kraj svake kolibe, svakog kucerka, svake kuce, da u doboš lupaju i objave:
"Ljudi, onaj ko danas bude okrenuo Sir Darju u Gladnu stepu, dobice ruku princeze Širin."
Otrcaše glasnici na sve strane, pronoseci tu vest.
Kada cu poziv glasnika, Farhad zgrabi svoj ašov i pode na kanal. Zadrhta, zaljulja se planina pod snažnim udarcima ašova, polete kamenje, pregradujuci put brzoj reci.
Hiljade ljudi sjati se da posmatra junaka Farhada, hiljade ljudi dade se na posao, kako bi pomogli Farhadu u njegovom plemenitom poslu.
A Gulcehra priredi u dvorcu veliku gozbu u cast šaha Hosrova. Pade i noc. Usred gozbe u salu necujno ude vezir Hosrovljev i šapnu na uvo nešto svome gospodaru. Tada se Hosrov diže i, poklonivši se Gulcehri, rece:
- O, mudra Gulcehro, želja tvoje rodake, predivne Širin, ispunjena je. Voda tece u stepu.

Svi pojuriše na krov dvorca.
Širin ugleda kako u daljini blista mesec u cistom i prozracnom ogledalu vode. O njoj je narod toliko maštao - to beše voda.
Hoerov se još dublje pokloni:
- O, Širin, ispuni svoje obecanje.
Zašto se tako bolno steglo Širinino srce? "O, Farhade. gde si?" mišljaše Širin. U bezumnoj tuzi, htede ona da se baci u provaliju, ali je bila dala svoju rec. Ako se baci i pogine, Hosrov ce se tada svetiti. Od grada nece ostaviti ni kamen na kamenu, a narod ce pobiti.
A Širin nije znala da se pod mesecevim zracima nije blistala voda, vec da to behu asure ciji je sjaj odbijao svetlost, i da one behu prostrte po zemlji i stepi, po naredenju lukavog vezira.
I otpoce svadbena gozba.
Kao mesec na tamnom nebu blistala je neopisivom lepotom Širin medu Hosrovljevim gostima. Na usnama prekrasne neveste lebdeo je osmejak, a u ocima - suze. Srce njeno cepalo se i želelo da se otrgne tamo kuda ga je zvala ljubav. "Nadi ga, nadi ga!" ridalo je srce.
Zavijali su karnaji, udarali su doboši. Sto je bio pun i prepun raznoraznih jela: pilava, pecenih ovnova, kokošaka, vina, oraha, slatkiša - svega beše tu u izobilju.
Tako Širin postade Hosrovljeva žena.
Svanu jutro, i nocna varka išceznu zajedno sa jutarnjom izmaglicom. Širin i ostali videše da tu nema nikakve vode.
Ljudi se baciše na varalicu Hosrova, ali se on samo smejaše, okružen silnom vojskom.
Neutešna, prevarena, Širin prolivaše suze.
A Farhad je celu noc radio bez odmora. Svojim snažnim ašovom lomio je stene i bacao u reku, ali ih bujica odnosaše sobom. Obuze gnev Farhada te dograbi planinu, nape se i pomeri je s mesta.
Zapeva Farhad pesmu o lepotici Širin, o sreci i ljubavi. Još samo malo, i reka ce promeniti svoj tok! Tada Farhad zapita:
- A gde je Širin? Neka dode i pogleda kako ja radim! Svi cutahu pognutih glava. Cutao je i Farhadov prijatelj Šapur. Samo je vetar tužno zašumeo:
- Farhade, Farhade, Širin je postala Hosrovljeva žena. On ju je prevario, ona ga ne voli!
Strašnom vešcu potresen Farhadu se ucini da mu vetar kaže: "Voli ona Hosrova."
Ne htede više Farhad da sluša šta mu vetar šapuce. On samo cu kako mu srce tiho rece: "Zašto da pevaš, Farhade - slavuj ne peva tebi. Zašto da gledaš, Farhade - oci lepotice ne gledaju tebe. Zašto da dišeš, Farhade - ruže mirišu u tudem vrtu."
U ludome bolu, polete Farhad prema gradu. Na njegovoj steni stajala je Širin, gorko placuci.
Kad Farhad vide svoju ljubljenu, pode k njoj, ali izmedu njih se valjala brza Sir Darja. Pruži Farhad ruku lepotici Širin i skameni se od tuge.
Pode Širin ka Farhadu, gorke suze prolivajuci, i pretvori se u kristalno prozracnu recicu.
I dan-danas stoji u blizini Begovata na obali Sir Darje velika stena Farhad, a njoj u susret, u dubokoj dolini, teku tihe suze lepotice Širin.

(Ruska)

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

SVI CRNCI SU IMALI KRILA

Jednom su svi crnci umeli da lete ko 'tice, al' bili su mnogo nevaljali pa su im oduzeli krila. Samo su ovde-onde, na ostrvima i u zabitnim podvodnim nizinama, ostali neki koje su preskocili, pa su i dalje umeli da lete iako su izgledali ko i ostali ljudi.
Na jednom ostrvu bio bezdušan gospodar koji je svoje | robove gonio da rade dok ne izdahnu od umora. Kako mu robovi pomru, gospodar kupi druge na njihovo mesto. I te druge ubije gonec ih da dirince na vrelom letnjem suncu i preko podneva, iako je to bilo protiv zakona.
Jednog dana kad su mu svi crnci opet baldisali i izdahnuli, kupi od nekog trgovca robljem nove robove, koje su tek doterali tamo pravo iz Afrike, i odmah ih otera da rade na pamucnim poljima.
Nemilosrdno ih je gonio. Radili su od svitanja do mraka iz dana u dan. Gonio je i ljude i žene i decu ceo bogovetni dan, ne štedeci baš nikoga. Ni za neizdržljive žege u podne nije im dao da se odmore, iako je drveca bilo i mnogo i blizu da se sklone u 'ladovinu. I za tih najgorih casova, kad na cestitim plantažama puste crnce da se odmore. njegov nadzornik robova tero ih je da argatuju bez predaha, pa su se povodili od žege i žedi.
Medu njima bila neka mlada žena. Dete je nosila sa sobom, ko i ostale žene, objahano na svojim kukovima, il' nakrkace.
Detence zaplace. Ona mu nešto rece, umirujuc ga. Nadzornik nije razumo štaje rekla. Mlada majka bila je mnogo umorna i sva pijana od žege, pa se spotakne, posrne i padne.
Nadzornik je dušmanski oplete bicem, sve dok ne ustade i ne zatetura se napred.
Ona nešto rece nekom starcu nedaleko od nje, najstarijem muškarcu med njima, visokom i snažnom, sa racvastom bradom. Starac odgovori, al' nadzornik nije razumo šta govore. Nije im znao jezik.
Žena kopa, al' malo posle opet padne. Nadzornik je opet bicuje dok ne ustade. Ona opet rece nešto starcu. Al' starac odgovori:
- Još ne, cerko, još ne.
Ona opet radi, mada se jedva drži na nogama.
Ubrzo se opet spotace i pada. Al' kad nadzornik potrca,
vitlajuci bicem da je natera da radi, ona se okrene starcu i
upita:
- Je l' sad vreme, oce?
- Jes', cerko, vreme je. Idi; i mir s tobom! - odgovori starac, pa pruži ruke k njoj. . . ovako.
Ona skoci pravo uvis i odlete ko 'tica, preko polja i šume.
Nadzornik i voda nadzornika trce za njom sve do ruba polja. Al' ona odlete, visoko nad njima preko ograde i preko šume. Odletela je dojeci detence. .
Nadzornik potera ostale da rade i mesto nje, a sunce upeklo ko nikad. Žega tako pritisnula da neki rob ubrzo pade. Sam voda nadzornika bicevao ga dok nije usto. Kako rob ustade, starac mu nešto doviknu nekim cudnim jezikom. Ded mi je reko i te reci, al' to je bilo tako davno da sam ih zaboravio. Cim to starac rece, rob se okrenu i nasmeja u brk vodi nadzornika, pa skoci uvis i ko galeb odlete preko polja u šume.
Ne prode dugo, a drugi rob pade. Nadzornik ga oplete bicem, a on se okrenu starcu. Starac mu viknu i pruži ruke ko i onim dvoma, pa i on, ko oni, skoci i odlete ko tica preko polja i šume.
Voda nadzornika dreknu nadzorniku, a gospodar dreknu obojici:
- Prebi'te matorog vraga! On je kriv!
Voda nadzornika i nadzornik izmahnu bicevima i pojure na starca. I gospodar otkine vrljiku iz ograde, pa i sam pojuri da ubiju starca što je onim crncima dao moc da odlete.
Al' starac im se nasmeja u lice i nešto glasno rece svim crncima na polju, i novim i starim.
Kako im to rece, svi se setiše onog što su zaboravili i povratiše moc koju su nekad imali. Svi crnci, stari i novi, uspraviše se. Starac diže ruke, pa svi uzviknu, skoce uvis i ucas odlete, ko jato vrana, preko polja, preko ograde i preko šume, a iza svih leti starac.
Muškarci su pljeskali rukama, a žene pevale. Majke su dojile nejac, a nejac se smejala i sisala i nije se bojala što leti.
Gospodar, voda nadzornika i nadzornik gledali za njima kako lete preko šume, preko reke, kilometar za kilometrom, .dok najposle ne preleteše i poslednji rub sveta i išceznuše na nebu, ko šaka lišca. Više ih nikad nisu videli.
Gde su otišli, ne znam. To mi niko nikad nije reko. Ne znam ni šta je ono starac reko. . . zaboravio sam. Al' kad je prelazio preko poslednje ograde, napravio je neki znak gospodaru u lice i viknuo: "Kuli-ba! Kuli-ba!" Ne znam šta to znaci.
Al' samo da nadem starog crnju testeraša. On bi ti to bolje isprico, jer je bio tamo i vido kad su ti crnci sa svojim ženama i decom odleteli. On je vec mnogo, mnogo mator, prevalio je devedesetu, i pamti mnogo cudnih dogadaja.

(SAD - crnačka)

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

ČUDAK DŽONI JABUKOVO SEME

Džoni Jabukovo Seme bio je covek o kome kruže price kao o kakvom džinu, mada on nije bio velik rastom, kao Pol Banjan, vec velik zbog onoga što je ucinio.
Džonatan Cepmen, ili Džoni Jabukovo Seme - kako su ga zvali kasnije - roden je u vreme kada je Amerika bila sasvim mlada. Zajedno su rasli i drugovali: Džoni je njoj išao u pohode, a ona njega uvek i svuda rado primala. Kada se, ko zna u koje vreme, Džoni radao, u Masacusetsu je padala kiša, a s kišom puno lepih macaka i dobrih, pouzdanih pasa. Sve te životinje su se kasnije okupile oko Džonija i svuda ga pratile. Tek što je Džoni došao na svet, kiša prestade i pojavi se duga, ciji je jedan kraj bio zakacen za brdo Monadnok, a drugi za veliku i rascvetanu krošnju jabukovog drveta u dvorištu Cepmenovih. Bezbroj jabukovih cvetova, pod cijom se težinom savijahu grane, duga je bojila svim bojama, i valjda zato tek rodeni Džoni, posle prvih cetrdeset minuta života, poce da guce pružajuci ruke prema krošnji jabuke. Ljudi obicno ne veruju u ovu pricu, ali ona je sigurno tacna, jer ju je ispricala Džonijeva dadilja. Uostalom, više puta je potvrdeno da je jedina omiljena Džonijeva igracka bila jabukova grana. Kad god bi poceo da place, majka bi mu davala jednu manju granu jabuke, koja uvek cveta u Masacusetsu, i Džoni bi se odmah umirio. On nije, kao druga deca, lupao grancicom levo-desno, niti je jeo cvetove; samo je mirisao cvetice i držao granu, pažljivo kao da je najveca dragocenost, mirno ležeci u svojoj kolevci i smejuci se sitnim laticama kao što se druga deca smeju sladoledu. Kada je Džoni malo porastao i postao decak, majka mu jednog dana rece:
- Sine, jabuke su lepe i korisne, ali nisu jedina niti najvažnija stvar na svetu. Isto su toliko važne i druge biljke i životinje. Hajde da ti nešto pokažem. . .
Potom ga odvede u šumu i poce da ga upoznaje sa raznim biljkama i životinjama. Znala je dosta o tome pošto je bila polu-Indijanka, pa je ubrzo mali Džoni saznao sve što se moglo saznati o domacim i divljim životinjama, i domacim, šumskim i livadskim biljkama. Ništa ga nije toliko radovalo kao cvece, i najlepša igra bila je za njega da stoji i divi se kakvoj životinji ili biljci, gledajuci je bez ikakvog straha. Na veliko cudenje svih ljudi, nijedna životinja nije mu ništa nažao ucinila. Sve je pred Džonijem bilo dobro i krotko, sve se životinje približavahu decaku i podmetahu mu leda da ih miluje, ceše ili mazi. Ljudi uvideše da decak nije obican i poceše ga poštovati. Kad god bi se neka životinja razbolela, odnosili su je do Džonija, koji bi s nekoliko utešnih reci i pažljivih pokreta rukom ucinio da životinja istog trenutka ozdravi. Ako bi kakva šumska zver - ris, divlja macka, vuk ili medved - slomila nogu, sama bi othramala do Džonija, koji bi joj veoma vešto i brzo pomogao, tako da je životinja odmah potom mogla da trci i skace. Cak su i zmije poštovale i volele Džonija. Štaviše, mnoge životinje kojima je pomagao nisu htele da ga napuste, vec su stalno išle za njim, na svim njegovim lutanjima. Malo-pomalo Džoni je naucio njihov govor, i dovoljno je bilo da kaže jednu rec na pticjem, zverskom ili biljnom jeziku pa da sve okolne ptice, zveri ili biljke podu za njim.
Kada nije bio sa ljudima, biljkama ili životinjama, Džoni je citao, i to najviše Ezopove basne. Kada je pošao u školu, vec je bio procitao sve što je trebalo procitati, pa je kao od šale položio sve razrede i došao do visoke škole. I nju je ubrzo završio, ali Ezopove basne nije nikada ostavio, stalno tvrdeci da je to najbolja knjiga koja je ikada napisana.
Ubrzo pošto je završio visoku školu, Džoni se s roditeljima preselio u Pitsburg, a uskoro se Džoniju desi nešto zbog cega je poceo novi život, koji mu je doneo nadimak Jabukovo Seme. Teško je reci šta mu se to dogodilo, jer su kasnije ljudi o njemu izmislili mnoge stvari koje se uopšte nisu desile. Neki kažu da ga je ostavila devojka, neki da je poludeo od malarije od koje se bio teško razboleo, a neki tvrde da ga je konj udario u glavu. Medutim, nijedna od ovih prica nije tacna. Džoni je bio toliko dobar covek da ga nijedna devojka nije mogla ostaviti, malariju je lako preboleo, a nijedan konj ne bi mogao da udari Džonija, pošto su konji najbolje i najpametnije životinje i uvek znaju ko im je prijatelj. A znamo da je Džoni bio najveci prijatelj svih životinja. Uostalom, Džoni se nije ni promenio, vec je jednostavno postao još više onakav kakav je bio pre, a rekli smo da je još kao decak bio neobican.
Bilo kako bilo, Džoni se jednog dana vrati iz šetnje i rece svojim roditeljima i poznanicima:
- Ja cu od sada sav da se posvetim jabukama. To je moja dužnost, jer su jabuke najbolja stvar na svetu.
Istoga dana Džoni je posadio puno jabukovih sadnica u dvorištu Cepmenovih, i one vrlo brzo procvetaše i doneše prve plodove. Medutim, Džoni nije jabuke prodao niti pojeo, vec je iz njih izvadio semenje. Zatim je nabavio još više jabukovog semena, sve to stavio u veliku torbu i pošao od kuce do kuce, potom od farme do farme i od grada do grada, sve vreme deleci semenje i uceci ljude kako da gaje jabuke. Išao je svuda po istocnim Sjedinjenim Državama.
Kada je ponovo došao kuci, cekala ga je nova berba jabuka. Svuda kuda bi prošao nicale su hiljade i hiljade sadnica po mladim jabucnjacima. Bio je oktobar, i Džoni stajaše u vocnjaku, zadivljeno posmatrajuci grane koje su se skoro lomile pod plodovima. Oko njega bilo je veliko i šareno društvo domacih i divljih životinja. Ništa ne može opisati Džonijevu radost što je medu životinjama i jabukama, niti njegovu ljubav prema ružicastoj ljusci zrele jabuke, njenoj neobicnoj beloj unutrašnjosti i njenom slatkom i jakom mirisu. Bio je, izgleda, s pravom ubeden da je jabuka najbolji dar prirode.
Dok je punio korpu zrelim plodovima za jednog siromašnog suseda, Džoni zacu neobican zvuk s obližnjeg puta. Prvo se culo potmulo i daleko tandrkanje, koje je zvucalo nekako uspavljujuce u mirnoj farmerskoj okolini. Ali se zvuk sve više pojacavao i približavao, i Džoni najzad otrca da vidi šta se dešava.
Video je dugacak niz kola pokrivenih arnjevima, velikih i jakih kola koja su vukli konji ili volovi i u kojima su citave porodice putovale na Zapad. Kola su bila gruba i sirotinjska, arnjevi izbledeli, stari i iskrpljeni, ali su lica putnika bila vedra i nasmejana. Putnici su pevali. Džoni ih, zadivljen, upita:
- Kuda idete, dobri ljudi?
- Idemo na Zapad, Džoni! - rekoše putnici uglas, uvek voljni da prijateljski pozdrave Džonija, vec poznatog tvorca jabucnjaka. - Idemo tamo gde ima dosta zemlje za sve, gde je zemlja masna i crna kao noc, gde raste drvece visoko stotinu stopa i gde u rekama ima toliko riba da se reke mogu pregcciti.
- Hajde s nama, Džoni - rece neko. I svi drugi ponoviše ovaj poziv, jer su znali da bi bilo dobro kada bi Džoni Cepmen pošao.
- A da li na Zapadu mogu da rastu jabuke?
- Kako da ne, Džoni! - rece jedan farmer. - Tamo mogu da rastu jabuke bolje od ovih ovde. - I on pokaza na bogat Džonijev vocnjak.
U prvi mah Džoni samo što nije pošao, ali se na vreme seti kako treba da obere jabuke i pokupi sve semenje koje može naci, dobiti ili kupiti, pa se zato predomisli, pozdravi se s putnicima, otprati ih mahanjem i vrati se svojim jabukama. Bio je duboko zamišljen i, kada je sve obrao i uredio, vrlo srdacno se oprosti sa svojim jabucnjakom i svim životinjama. Pode na spavanje kao da se više nece vracati u svoj vocnjak.
Te noci je Džoni sanjao cudan san. Video je jarko osvetljenu krošnju jabuke, a na jednoj grani sedeo je brkat covek, odeven u lovacko odelo.
- Ja sam tvoj duh zaštitnik, Džoni - rece mu traper. - Prošao sam ovuda, pa svratih da ti kažem kako treba da podeš na Zapad. I to odmah, bez oklevanja.
Džoniju srce zamalo da ne iskoci iz grudi, mada je spavao.
- Zapad je za velike i jake ljude - rece Džoni. - Tamo je mesto Polu Banjanu, a ne meni. Ja sam mali i slab.
- Stidi se, Džoni! - namršti se duh. - Što si takva kukavica? Ništa ti nije potrebno sem onoga što imaš. Da samo znaš koliko si potreban na Zapadu! Zamisli samo: žive jabuke, pecenejabuke, pita s jabukama, suve jabuke, kompot od jabuka, pekmez i sve drugo. . . Kakva bi zemlja bio Zapad bez jabuka? Kažem ti da treba da putuješ, i zato, brate moj, sutra rano put pod noge i na Zapad! Sada moram da idem. Zdravo! Nemoj da zaboraviš šta sam ti rekao!
Traper nestade. Džoni se probudi, ustade, umi se i na stolu ugleda veliku kožnu torbu punu jabukovog semena. Džoni nije bio bogat pa zato za svoj dug i naporan put uze jedno staro, dosta jako, mada iskrpljeno odelo, prebaci preko ramena torbu sa semenom, stavi na glavu "šešir" i pode. Išao je bos jer je na to bio navikao, a i voleo je da oseca pod tabanima meku i toplu zemlju.
Ljudi koji su rano ustali toga jutra videše na putu cudnu priliku. Coveculjak s cudnim šeširom na glavi, šeširom napravljenim od starog lonca odvaljene drške, bos i zapušten, grabio je krupnim koracima pravo na Zapad, noseci o ramenu veliku, ocigledno tešku i nabijenu kožnu torbu. Neki su ga pitali zašto je lonac stavio na glavu, a Džoni im je odgovarao:
- Zašto da ga držim u ruci kada mogu na glavi?
Džoni je pošao na Zapad, ali nije imao odredeni cilj, vec je zastajao kod svake farme i, u dogovoru s farmerom, sadio semenje jabuka. Išao je svakoga dana, prelazio ko zna koliko kilometara, baš kao i prvog dana, sadio jabuke, objašnjavao ljudima kako da podignu sadnice, kako da ih presade, kako da potkresuju i ukrštaju vocke, kako da izvadeno seme pretvore u bogate, zdrave i rodne jabucnjake. Sve je to Džoni radio besplatno.
Kada je pred vece prvoga dana svog dugog putovanja prišao jednoj maloj i siromašnoj farmi, naide na devojcicu, koja se, uplašena od neobicnog coveculjka s loncem na glavi, sakri na vrh štale. Ali Džoni je vrlo lako sklapao prijateljstva, i devojcica se uskoro iskrade iz svog skrovišta, pridruži mu se i sklopi s njim prijateljstvo. Tada Džoni izvadi iz svojih prepunih i veoma, veoma dubokih džepova par širokih i lepih svilenih traka za kosu. Devojcica ga je ushiceno gledala. To su bile prve trake koje je dobila, cak prve trake koje su dospele tako daleko na Zapad.
Kada je u društvu devojcice prišao kuci, izade im u susret njena majka, a uskoro im se pridruži i otac. Pošto je malo porazgovarao s njenim roditeljima i sporazumeo se da im napravi jabucnjak, ljudi ga pozvaše na veceru i otac porodice mu ponudi da plati za jabukovo seme.
- Ja necu novac. Moja je dužnost da sadim jabuke, jer su one najbolja stvar na svetu - rece Džoni. - Njih ne može da plati nikakav novac, a meni pare nisu ni potrebne. Bila bi prava sramota prodavati jabukovo seme.
Kad sedoše da veceraju, Džoni je tanjir uzeo tek kada se uverio da za sve ima dovoljno hrane. I s tanjirom izide u dvorište. Tako je uvek radio i kasnije. Govorio je kako napolju može uvek da se vidi toliko stvari da nema smisla traciti vreme u kuci.
Sledeceg dana Džoni i farmer napraviše divan jabucnjak, jer je Džoni uvece bio posadio seme, pa su do jutra nikle lepe i jake sadnice. Oko ovoga jabucnjaka Džoni se narocito trudio zbog devojcice. Pošto završiše posao, sedoše da doruckuju, a posle toga Džoni dugo citaše porodici iz debele i raskupusane knjige.
Tako je, eto, prošao prvi dan i prva noc Džonijevog putovanja, koje ga je vodilo sve dalje na Zapad, preko farmerskih imanja i sela, do gustih tamnih šuma i prostranih prerijskih ravnica. Džoni nije sadio jabuke samo tamo gde su ljudi živeli; gde god bi našao suncano i pogodno mesto, zastajao je i sadio ih. Zato sada širom Amerike ima toliko divljih jabuka. Pažljivo je zalivao i utapkavao zemlju u koju bi stavio seme, i unapred gradio malu ogradu da cuva mladu stabljiku što ce tek nici. Bio je srecniji nego ikad u životu. Svuda je išao i svuda sretao nove prijatelje. Tamo gde su ljudi tamanili zvecarke i živeli u stalnom strahu od medveda, Džoni je išao bos i pracen svim mogucim zverima. Ljudi su ga smatrali malo luckastim, ali su bili sigurni da je carobnjak i junacina. Svake veceri je zato nalazio poneki osvetljen prozor koji ga je zvao da stane i odmori se. A kada bi mu otvorili vrata, svi bi ga odmah prepoznali i puštali da prenoci, dobro ga nahranivši uz to. Deca su se radala, upoznala Džonija i rasla, i svi su se secali cudnog coveculjka i uvek ga rado docekivali. On je za svakoga imao poneki poklon, ili bar dobru rec, i svima je citao iz debele raskupusane knjige. Životinje su znale da su sigurne u Džonijevom prisustvu, pa su mnoge veverice i zecevi stalno
išli s njim. On bi za njih uvek našao orah, lešnik ili list kupusa.
Indijanci su bili ponajbolji Džonijevi prijatelji, mada nisu voleli vecinu belih ljudi. Džonija su Indijanci smatrali za svetog coveka, koga je poslao Veliki Manitu, i nikada ga niko nije dirao. Jednom prilikom sreo je Džoni Indijanca koji mu rece da je njegovo pleme iskopalo ratnu sekiru s namerom da protera ili pobije bele ljude. Džoni je citavu sledecu noc išao od farme do farme i opominjao ljude, i oni se skloniše u obližnju tvrdavu. Ali kada belci htedoše da se osvete Indijancima, Džoni to nije dozvolio. Natera komandanta tvrdave i najuglednije belce da odu na pregovore s Indijancima. Sam Džoni se oko ovih pregovora veoma zauzeo i tako je sigurno sprecio najveci rat izmedu belaca i Indijanaca u istoriji Amerike. Zato se sada ne može reci koji je od mnogih ratova što su vodeni bio najteži.
Punih cetrdeset i sedam godina koracao je bosonogi Džoni i leti i zimi putevima i bogazama Amerike. Za njim su nicala stabla, jabucnjaci, vocnjaci. Male sadnice su se pretvarale u velika jabukova stabla, a zemlju je prekrivao ružicasti cvetni pokrivac. A kada je dolazilo vreme berbe jabuka, ljudi širom Amerike zahvaljivahu cudnom coveculjku. Džoni je cesto prisustvovao velikim berbama i slavlju koje se tom prilikom priredivalo. Naseljenici se okupljahu iz cele okoline na velike mobe i sve ruke brahu jabuke. Kada bi posao bio gotov, žene bi na dugacke stolove postavljale hranu za sve. Svako je donosio ponešto - peceno prase, debelu curku ili par velikih crnih hlebova. Tada bi se, usred obeda, odjednom pojavio Džoni Jabukovo Seme, veoma prašnjac i umoran, ali nasmejan i oran za šalu. Odmah bi dobio pocasno mesto, jer su svi znali da ne bi bilo jabuka, pa ni tog veselja, da Džoni nije mnogo godina ranije prošao kroz taj kraj sadeci jabuke. Džoni je veoma voleo skupove prijatelja i zabave farmera. Domacice su ga u takvim prilikama nudile najboljim i omiljenim njegovim jelima, mada nije baš cesto imao prilike da ih jede. S vremena na vreme bi neka Džonijeva veverica brzo skocila na sto da dobije parce torte s jabukama, ili bi se medved prikrao kroz žbunje i do samih Džonijevih leda da uzme krušku, ili se koja ptica krišom uvlacila pod sto da pokupi mrve. U Džonijevom prisustvu niko nije smeo da dirne životinju, ma koja ona bila.
Jednoga dana pred vece, posle ko zna koliko godina lutanja, Džoni zastade da se odmori u jednom od svojih vec razvijenih i starih jabucnjaka. Postelja koju je izabrao bio je ležaj na mekoj i gustoj tamnozelenoj travi ispod razgranate jabuke. Džoni je malo citao, dok je bilo dovoljno svetlosti, a kada sunce zade, on se ispruži i zaspa. Veverice polegaše preko njega da ga pokriju kako ne bi ozebao, a jedan zec mu se sakri pod ruku pošto je bio veoma plašljiv. Svi mirno spavahu i bejaše veoma tiho.
Tada se u krošnji jabuke nad Džonijem pojavi jarka svetlost i Džoni na grani ugleda vrlo starog trapera. Odmah se seti da je trapera video mnogo godina ranije i da je to njegov duh zaštitnik. Nekada kršan momak, traper je sada bio starac.
- Ti si moj duh zaštitnik. Kako si? - upita Džoni.
- Eh, kao što vidiš, ne baš najbolje - rece traper. - Bole me krsta, kao i tebe. Došao sam, stari moj, da ti kažem da se spremaš za dug i dalek put.
U prvi mah se Džoni zbuni, ne znajuci šta to duh misli. A kada shvati, brzo rece:
- A ne, nikako! Ne mogu sada da napustim zemlju. Prvo treba da rasturim ovo seme, a zatim da pomognem u nekim berbama. Najozbiljnije ti kažem da ne mogu da idem.
- Džoni, ti tu torbu neceš nikada isprazniti, jer je carobna i nikada se ne prazni. Hteo-ne hteo, moraš poci, jer tamo kuda cu te odvesti ima toliko zemlje da ceš vecito moci da sadiš jabuke, a nikada da prodeš svu zemlju. Indijanci, tvoji i moji prijatelji, tu zemlju zovu Vecna | lovišta. Uostalom, i ti si delimicno Indijanac. Tamo ima puno životinja i svega drugog, samo nam jabuke nedostaju. Moraš ici da ih posadiš.
Džoni se srdacno nasmeja i oci mu zasijaše.
- To je nešto drugo - rece i ustade. - Podimo!
Otišli su, i više nikada niko nije video Džonija Jabukovo Seme kako luta po Americi. Ali se cesto dogada da ga vide kako sedi na grani kakve jabuke i smeje se, okružen jarkom svetlošcu. Kao duh zaštitnik svih americkih jabuka, Džoni obilazi vocnjake, sedi na granama i smeje se, sa starim loncem na glavi. On se i danas brine o jabucnjacima Sjedinjenih Država, jer kada je sunce pri zalasku sasvim bledoružicasto, ljudi ga zovu "jabukov cvet".
Tada svi kažu:
- Dobro ce roditi Džonijeve jabuke ove godine.

(SAD - doseljenička)

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

DVANAEST MESECI

Bila jedna majka i imala dve kceri: Holena je bila njena, a Maruška pastorka. Svoju je odvec volela, a pastorku gledati nije mogla, samo zato što je Maruška bila lepša od njene Holene. Dobra Maruška nije bila svesna svoje lepote, pa nije mogla ni slutiti otkuda to da se majka srdi na nju kad god je pogleda. Sve poslove je morala sama raditi: spremala je kucu, kuvala, prala, šila, prela, tkala, nosila travu i bez icije pomoci vodila brigu o kravi. Holena se samo oblacila i šetala po odajama. Maruška je, uprkos svemu, rado obavljala sve poslove i sa puno trpeljivosti podnosila sestrine i majcine cefove, baš kao krotka ovcica. Ali, ma koliko da je bila valjana, one su prema njoj bivale iz dana u dan sve gore, a jedino zato što je Maruška, kako je vreme odmicalo, postajala sve lepša, a Holena sve ružnija.
Jednom pomisli majka: "Šta mi treba da lepu pastorku držim u kuci; ako momci dodu na razgovor, zagledace se u Marušku, a Holenu nece hteti". Od toga trenutka gledahu maceha i njena kci kako da se otarase uboge Maruške; morile su je gladu, tukle, ali ona je sve podnosila i, prkoseci nevoljama, postajala svakim danom sve lepša. Majka i kci su za nju izmišljale takve muke kakve cestitom coveku ni na um ne bi pale. A jednog dana, negde polovinom januara, prohte se Holeni da omiriše ljubicice.
- Idi, Maruška, donesi mi iz šume kiticu ljubicica, hocu da je zadenem za pojas da bih je mogla mirisati - zapovedi sestri.
- Ah, pobogu, sestrice mila, šta te je spopalo! Ko je još cuo da ljubicice rastu pod snegom? - rece uboga Maruška.
- Ti, slinavice slinava, nemaš šta da pricaš kad ti ja zapovedam! Idi brzo, i ako ne doneseš iz šume ljubicice, ubicu te! - zapreti Holena.
Maceha dograbi Marušku, izgura je kroz vrata, a vrata za njom cvrsto zatvori. Devojka je išla kroz šumu gorko placuci. Sneg je bio visok, a na njemu ni stope. Lutala je, dugo lutala, glad je morila, tresla se od zime i cinilo joj se da bi bilo najbolje kad bi nestala sa ovog sveta. Tada ugleda nekakvo svetlo. Pode prema svetlucanju i stiže cak na vrh planine. Na vrhu gori velika vatra, a oko vatre poredano dvanaest kamenova; na tim kamenovima sede dvanaestoro ljudi: tri coveka su sedobrada, tri nešto mlada, tri još mlada, a tri sasvim mlada i najlepša medu njima. Nisu ništa govorili, vec su mirno sedeli i gledali u vatru. Tih dvanaestoro ljudi bili su meseci. Januar je sedeo na najvišem mestu, kosa i brada bili su mu beli kao sneg, a u rukama je držao štap.
Maruška se zbuni i jedan trenutak je tako zacudeno stajala. Onda se osmeli, pride i zamoli:
- Dobri ljudi, hocete li me primiti da se ogrejem kraj vatre? Zima mi je!
Januar se, podigavši glavu, javi devojci:
- Zbog cega si došla, devojcice moja, šta tražišovde?
- Idem po ljubicice - odgovori Maruška.
- Sada nije vreme da se ide po ljubicice.
- Ah, znam ja to, vidim, ali sestra Holena i maceha zapovedile su mi da im donesem ljubicice iz šume. Ako im ne donesem, ubice me. Lepo vas molim, stricevi moji, pokažite mi gde ih mogu naci.
Tada se uspravi Januar, pa pride najmladem mesecu, dade mu štap u ruke i rece:
- Brate Marte, sedni na vrh!
Mesec Mart sede na kamen koji je bio na najvišem mestu i zamahnu štapom preko vatre. U istom trenutku vatra silnije buknu, sneg poce kopneti, napupeše grane, a pod bukvama se zaceše izdanci i zazelene trava. U travici se razbuktaše pupoljci - nastade prolece. U grmlju, pod lisnatom odecom, rascvetaše se tada i ljubicice, a bilo ih je toliko da se Maruški cinilo kao da se nekakav plavi pokrivac razastire po zemlji.
- Brzo beri, Maruška, hitaj! - rece joj Mart.
Radosno je Maruška brala, brala, i ubrzo nabra veliku kitu ljubicica. Potom se mesecima lepo zahvali i veselo požuri kuci.
Zacudi se Holena, zacudi se maceha spazivši Marušku gde nosi ljubicice: pohitaše i otvoriše joj vrata; uto miris ljubicica ispuni celu odaju.
- Gde si ih nabrala? - upita je oštro Holena.
- Tamo gore. U šumi, pod grmljem, rastu i ima ih puno - odgovori Maruška.
Holena uze ljubicice, zadenu ih za pas, mirisala ih je, dala i majci da uživa, a sestri nije rekla ni "omiriši ih". Drugog dana, dok je sedela kraj peci, prohte se Holeni jagoda. I odmah dozva sestru, rekavši joj:
- Idi, Maruška, i donesi mi iz šume jagoda!
- Ah, pobogu, sestrice mila, gde da nadem jagode? Od koga si to cula da pod snegom uspevaju jagode? - uzviknu Maruška.
- Ti, slinavice slinava, šta još pricaš kad ti ja zapovedam! Brzo idi, i ako ne doneseš, ubicu te! - zapreti joj zla Holena.
Majka opet dograbi Marušku, izgura je kroz vrata, a vrata za njom cvrsto zatvori. Gorko placuci, devojka idaše kroz šumu. Sneg je bio visok, a na njemu ni stope, ni traga. Lutaše devojka, lutaše dugo; glad ju je morila, od zime se tresla. Onda ugleda isto ono svetlo koje je videla prethodnog dana. S radošcu se ka njemu uputi. Ponovo dode do velike vatre oko koje je sedelo dvanaest meseci. Januar je još uvek bio na vrhu.
- Dobri ljudi, hocete li me pustiti kraj vatre? Zima mi je! - zamoli Maruška.
Okrenuvši glavu, rece joj Januar:
- Zašto si ponovo došla, šta ovde tražiš?
- Idem po jagode - odgovori Maruška.
- Zar ne vidiš da je zima, a na snegu jagode ne rastu - veli Januar.
- Pa ja to znam - tužno odvrati Maruška - ali sestra Holena i maceha su mi naredile da donesem jagode; ako ih ne donesem, ubice me. Lepo vas molim, stricevi moji, pokažite mi gde da ih nadem.
Diže se Januar, pride mesecu koji mu je sedeo nasuprot, dade mu štap u ruke i rece:
- Brate June, sedni na vrh!
Mesec Jun sede na kamen koji je bio na najvišem mestu i zamahnu štapom preko vatre. Visoko suknu plamen, jara ognjena sasvim otopi sneg, zemlja se zazelene, drvece se zaodenu listom, ptice zapoceše pesmu, crveni cvetovi se u šumi rascvetaše - nastade leto. Radosna Maruška poce brati jagode.
Zacudi se Holena, zacudi se maceha kada videše da Maruška donosi kuci punu pregacu jagoda. Potrcaše obe da joj otvore vrata, a uto se cela kuca ispuni mirisom jagoda.
- Gde si ih nabrala? - upita je radoznalo Holena.
- Gore, u šumi. Mnogo ih tamo raste pod mladim bukvama - odgovori joj Maruška.
Holena uze jagode, najede se dosita, i maceha se najede, a Maruški ne rekoše ni "uzmi jednu". Jagode su bile tako ukusne da ukusnije u životu nisu okusile. Poželeše da ih imaju još, i to što više.
- Daj mi, majko, kotaricu, idem sama u šumu! - rece najednom Holena. - Ta slinavica bi nam pola po putu rasula. Nekako cunaci to mesto i pobrati sve jagode.
Majka se protivila, ali Holena uze kotaricu, stavi je na glavu i pode u šumu. Bilo je puno snega, nigde stope. Holena je lutala, dugo lutala, ali prijatan ukus jagoda ju je gonio da ide sve dalje i dalje. Najzad ugleda u daljini svetlo. Pode ka njemu. Stiže na sam vrh, a tamo gori velika vatra a oko vatre dvanaest kamenova na kojima sede dvanaest meseci. Holena se primace vatri i ispruži ruke da bi se ogrejala, a ne pozdravi ljude niti zapita sme li da se ogreje.
- Zašto si došla, šta tražiš? - ljutito upita Januar.
- Što me pitaš, starkeljo, ne moraš ti znati kamo idem - odbrusi drsko Holena, pa se okrenu od vatre i pode dalje u šumu.
Januar nabra celo i mahnu štapom iznad glave. U istom trenutku nebo se natmuri, plamen vatre smanji, a sneg poce da pada tako gusto kao da se rasipaju perine nošene ledenim vetrom. Holena nije videla ni prst pred nosom. Lutala je, lutala, padala na smetove, sve sporije išla, posrtala. A sneg je neprestance zasipa, ledeni vetar udara, pa Holena grdi Marušku, grdi sve odreda. Udovi joj se u debelom kožuhu mrznu.
Majka je cekala Holenu, provirivala kroz prozor, izlazila pred vrata, zabrinuta što Holene još nema. Prolaze casovi, a Holena ne dolazi.
"Zar su je jagode zacarale kad se od njih ne može da odvoji? Moram otici da sama pogledam šta je s njom", pomisli naposletku maceha, uze kotaricu, stavi je na glavu i zaputi se u šumu za Holenom. A snega puno, nigde stope. Dozivaše Holenu, ali niko joj se nije odazivao. Lutala je, lutala dugo, sneg je sipao, ledeni vetar duvao po šumi.
Maruška skuva rucak, pobrinu se o kravi, a Holene i macehe ni od korova. "Gde li su se tako dugo zadržale?" pitala se Maruška sedajuci uz preslicu. Vec je puno vreteno, vec je u kuci zatamnelo, a Holena i maceha se ne vracaju. "Ah, zaboga, šta li im se dogodilo!" cudi se dobra devojka i proviruje kroz uzani prozor. Nebo se sija, zemlja se svetli - covek se ne vidi. Tužna, zatvori prozor.
Izjutra ih je cekala na dorucak, cekala na rucak, ali ne doceka ni Holenu ni macehu, nikada više. Obe su se u šumi smrzle. Ostala je dobroj Maruški koliba i kravica, i komadic polja, našao se tome i domacin, pa su ona i on živeli dobro i spokojno.

(Slovačka)

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

KUJUNDŽIJA

Jedan vrlo bogat covek imao dva sina. Covek rece:
- Bogatstvo se stice i rastice. Ali znanje koje se stekne - ostaje uvek imanje.
Dugo je o tom razmišljao; naposletku se odluci za dva zanata: starijeg sina da da izuci limarski zanat, a mladeg, koji je bio lep decak, kujundžijski.
Kad mu obadva sina temeljno nauciše sve što dobar limar i dobar kujundžija moraju znati, otac im rece:
- Sad, sinovi moji, nije više potrebno da radite poslove zanata koje ste izucili. Ja sam dovoljno imucan da vam obojici mogu dati ono što vam treba. Izaberite trgovacke poslove koji vam se najviše svidaju i trgujte. Ako se dogodi da u trgovanju budete imali teškoca i neuspeha, vratite se svojim zanatima. Ali tek u takvu slucaju.
Tako se obadva njegova sina pojave na bazaru kao trgovci. Uzmu u zakup dva ducana, urede ih, snabdeju robom i pocnu trgovati, ne zajednicki, nego svaki za sebe. Trgovackim poslom bavili su se dok im je otac bio živ, a i nekoliko godina posle njegove smrti. Za to vreme propadne im sav ocev imetak te postanu puki siromasi. Tada stariji brat rece mladem:
- Odsad necemo moci pozivati prijatelje na svetkovanja, ni dovoditi devojke da se zabavljamo, ni piti vino.
Mladi rece:
- Jest, brate, ništa od svega toga nece više biti, jer smo vec stracili sve što smo nasledili od oca.
Mati primeti da su joj sinovi veoma potišteni. Mati rece:
- Zašto ste, sinovi moji, tako potišteni? Pošto sam vam sama razdelila ocevu imovinu, znam kolika je ona bila. A pošto sam videla kako živite i šta radite, znam i to da ste dosad morali izgubiti sve što ste od oca nasledili. Bice da ste s tog razloga tako potišteni i žalosni.
Sinovi rekoše:
- Ti, majko, sasvim pravo rasuduješ. Tako je kako kažeš. Mati rece:
- Kad je tako, onda ne treba, mislim, da budete žalosni. Vaš otac je bio pametan covek i kao pametan covek dao vas je obadvojicu na zanat. Zanate ste naucili kako valja. Vratite se sada poslu zanatlija i izdržavajte se zaradom što je kao zanatlije budete imali. Ako vam taj rad bude katkad težak, setite se veselih casova što ste ih dosad proveli i tako cete iz svojeg ranijeg života sa zadovoljstvom izvuci uvek i korist i osveženje.
Sinovi se saglase s majkom i zahvale joj na savetu i njezinim razumnim i utešnim recima.
Limar se vrati svome bivšem majstoru i postane njegov pomocnik. Pokazao se kao sposoban i priležan radnik i majstor je bio njime zadovoljan. Stari nije imao sina, ali je imao kcer, i kad je uvideo kako bi mu teško bilo naci bolja zeta, da trgovackom sinu kcer za ženu, a sam se pocne sve više povlaciti s posla.
Mladi pak sin, koji je bio kujundžija i vrlo lep momak, nastani se u majcinoj kuci i nedaleko od nje otvori malu radionicu. Majka mu je u svemu išla naruku i cesto mu govorila:
- Veruj mi da ce ti zarada što je budeš dobio ovakvim radom doneti više radosti nego sve nasledstvo. Još mu majka i ovo rece:
- Sinko, radi svakom i za svakog, i svi ce te voleti. Samo te opominjem da se jednog cuvaš: budc na oprezu od onih koji dolaze iz pustinje. Medu njima ima ljudi koji ponude coveku najbolju stvar, a sprva je i dadu, ali samo sa svrhom da onog kome je dadu upropaste za svoj racun i u svoju korist. Tvoj mi je otac rekao na umoru da te na ovo opomenem za vremena.
Kujundžija rece:
- Imacu, majko, na umu tvoju opomenu.
Kujundžija je bio vredan radnik, a pošto je uz to bio i vrlo preduzimljiv, dobro je zaradivao. Zbog njegove mladosti i lepote žene su se, naravno, radije obracale njemu da im izradi nakite nego starim i mrzovoljnim kujundžijama. Pri svemu tom, on je katkad morao raditi mnogo i premnogo, a katkad pak sedeti skrštenih ruku, jer nije imao dovoljno sredstava da svoje najbolje zamisli pretvori vlastitim zlatom i srebrom u umetnicka dela, a onda ceka dok ne naidu ljubitelji takvih dela i kupe ih.
Jednog dana zastane kod njega na trgu covek o kojem je mladi kujundžija vec bio cuo da trguje zlatom i da je vrlo bogat. Trgovac zlatom sedne kod njega i zapodene s njim razgovor. Pre no što ce otici, rece mu:
- Ti mi se vidiš valjan mladic i sposoban radnik. Koliko zaraduješ zanatskim radom?
Kujundžija rece:
- Kako kad. Biva da jednog dana zaradim stotinu pjastara, po kojeg dana pedeset, katkad pak dva ili samo jedan pjaster, a bogme mnogih, mnogih dana upravo ni jedan.
Trgovac zlatom rece:
- To je premalo za tako sposobna mladica kao što si ti. Uzmi ovu grancicu, položi je na lonac s kalajem i istopi je. Ono što budeš dobio, neka je tvoje! - I davši mu jednu crvenu grancicu, trgovac zlatom ode.
Kujundžija pode smesta jednom susedu koji je imao mnogo kalaja i rece mu:
- Pozajmi mi, prijatelju, ciniju kalaja!
Prijatelj mu da kalaj. Kujundžija pohita s njim u radionicu, napuni kalajem sud za topljenje, položi na nj crvenu grancicu i istopi je. A kad se istopljeni kalaj s grancicom ohladio, imao je šta i videti: u sudu se nalazilo cisto zlato. On ga proda, isplati prijatelju dug za pozajmljeni kalaj i tako, zahvaljujuci daru stranog trgovca zlatom, dode do znatne svote novca.
Posle nekoliko dana onaj bogati trgovac zlatom pojavi se opet na trgu. Kujundžija potekne za njim i zamoli ga da svrati malo kod njega. A kad se trgovac odazva njegovu pozivu i sede, kujundžija mu rece:
- Hteo sam da te pitam koliko treba da ti predam od novca što sam ga dobio za prodano zlato? Bogati trgovac se nasmeši i rece:
- To sam ti vec pre kazao. Ti si pošten i sposoban mlad covek, ali ja nisam imao na umu to što ti misliš da sam imao. Onaj komadic crvena drveta ja sam ti poklonio. A ono što si njime zaradio, to je tvoje.
Kujundžija pade svome dobrotvoru pred noge i rece:
- Oce moj, cime sam zaslužio takvu dobrotu? Oce moj, kako da ti za toliku dobrotu zahvalim?
Trgovac zlatom rece:
- Ti mi se, mladi covece, svidaš, i to je dovoljno. A sad kad sam se uverio u to da si mi bezgranicno zahvalan - drag si mi kao moje rodeno dete. Evo hocu da te naucim kako se pravi zlato te da za sav život ne budeš više imao nikakvih briga.
U znak zahvalnosti, mladi kujundžija htede se opet baciti pred noge starog trgovca zlatom, ali stari rece:
- Ostavi sad to. Nego dede da pocnemo odmah da ucimo. Treba samo da se negde brzo potkrepimo ruckom, jer nam valja poci na jedan kraci put. Da ti, možda, nije stan gdegod u blizini ?
Mladi kujundžija rece:
- Stanujem nedaleko odavde, kod majke. Brzo cu da zakljucam radionicu, pa možemo poci zajedno. Ti ggojaši magarca i kreni, a ja cu odmah za tobom pešice.
Tako stari trgovac zlatom usedne na magarca i pode oznacenim pravcem; hitri mladi kujundžija pristiže ga ubrzo.
Kad je bogatog trgovca zlatom doveo do kuce, uvede ga u sobu i ponudi ga da sedne, te mladi kujundžija rece:
- Pricekaj casak, ja cu se brzo vratiti; idem da se javim majci. Ona ce nam spremiti nešto za rucak. - I to rekavši, ode preko k majci da razgovara s njom.
Videvši ga gde dolazi, majka mu, kršeci ruke, izide u susret i rece:
- Sine moj, sine moj, koga li si samo doveo u moj i svoj dom? Pa to je upravo onaj covek od koga sam te odvracala. On mladim ljudima ucini sprva po kakvo dobrocinstvo da im posle, kad mu je to od koristi, dode glave. To je covek o kojem nam je tvoj otac na umoru rekao da ga se cuvamo. Prodi ga se, sine, i pobrini se za to da nam što pre ode iz kuce. Ucini tako kako te majka moli i preklinje.
Ali joj mladi kujundžija odvrati ljutito:
- Majko, o svima bogatim i neobicnim ljudima mnogo se prica. Ostavi me danas na miru. Nego, umesto pricanja, spremi nam brzo dobar rucak, jer cemo posle on i ja poci nekud. Evo ti malo zlata pa kupi šta treba i nadi nam kakva decaka da nas posluži. - I ne upuštajuci se dalje ni u kakva objašnjenja s majkom, vrati se mladi kujundžija trgovcu zlatom.
Posle nekog vremena javi mu majka - po slušcetu kojeg je za ovu priliku brzo našla - da je rucak spremljen, i sin joj s trgovcem prede u trpezariju.
Kad s ruckom behu pri kraju, bogati trgovac zlatom izvadi krišom iz džepa jednu bocicu i nekoliko kapi tecnosti iz nje saspe u šerbet mladog kujundžije. Cim mladic otpi malo šerbeta, onesvesti se i pade nauznak kao mrtav-pijan. Ne caseci casa, bogati trgovac zlatom podigne ga, iznese iz sobe i položi na magarca, pokrije ga svega velikom vrecom, a onda i sam sedne na magarca pa kasom prode kroz grad i gradsku kapiju.
S onesvešcenim kujundžijom ode trgovac zlatom daleko, daleko u pustinju. Tek sutradan zastane na jednom mestu, položi mladica na pesak i duhne mu u nozdrve nekakav prašak. Taj prašak dovede mladica k svesti. Podigne glavu, pogleda oko sebe i zapita trgovca:
- Kako se to dogodilo da se iz kuce svoje majke nadem odjednom u ovoj pustinji? Trgovac zlatom rece:
- To je tek prvi deo dogadaja. Nas dvojica nalazimo se na putu k jednom mestu gde raste drvece od cijih se grana i grancica pravi zlato. Poveo sam te sa sobom zato da i ti ovu stvar najpre nauciš, a posle uživaš u koristima što ih budeš imao od toga znanja.
Potpuno umiren ovim recima, mladi kujundžija raspoloži se još više kad mu trgovac zlatom pokaza u daljini brda na kojima je raslo ovo cudotvorno drvece. I kad trgovac zlatom pojaha magarca i krenu, on je pored njega pešacio bodro i veselo. Tako su išli sve dok ne stigoše do pred podnožje brda. Padine ovih brda bile su, medutim, više stotina stopa tako strmo stenje da nigde nije bilo mogucno popeti se na njih.
Trgovac zlatom rece:
- Vidiš li ona stabla tamo gore na ivici stene? To su ti ta cudotvorna stabla cije drvo pretvara kalaj u zlato. Tvoj zadatak sastoji se samo u tome da cim budeš bio gore, nakupiš što je mogucno više sasušenih grana tog drveca i baciš ih ovamo meni. A kad budeš sišao s brda, podelicemo medu sobom sve što budeš nakupio i dobacio mi.
Mladi kujundžija rece:
- To mi se cini pravo i u redu. Ali kako da se popnem na brdo?
Trgovac zlatom se osmehne i rece:
- Ima za to nacina i odmah cu ti ga pokazati. Trgovac zlatom bio je poveo sa sobom jednog ovna. Zakolje'ga, i dok je još iz ovna tekla krv na pesak, rece:
- Pogledaj, sinko, onog velikog orla kako kruži vazduhom tamo iznad brda. On traži hranu za svoje orlice i vec je osmotrio ovna. Mi cemo ovako postupiti: ja cu ovna odrati, ušicu te u njegovo runo, a onda cu otici malo dalje.
Cim se budem udaljio od tebe, orao ce sleteti i odnece te.
Kad budeš bio na brdu, prorezaceš ovnujsku kožu ovim malim nožem što ti ga dajem, izvuci ceš se iz nje i odmah ceš se predati poslu; odlomiceš što veci broj sasušenih grana s onog drveca pomocu kojeg se dobiva zlato, pokupiceš ih i baciceš ih ovamo meni. Te grane podelicemo cim budeš sišao s brda.
Kako vidiš, izvršenje tvojeg zadatka je vrlo prosto.
Mladi kujundžija rece:
- Zaista je vrlo prosto. Ušij me brzo u ovnujsko runo!
Trgovac zlatom ušije mladica u runo i ode s magarcom malo dalje.
Posle nekoliko trenutaka, stušti se orao s visine, odnese u ovnujsku kožu ušivena mladica na brdo i spusti ga na granje jednog drvega blizu gnezda u kojem su se nalazili njegovi orlici.
Da uplaši orla, mladi kujundžija pocne tada odjednom gromko vikati,orao odlete, on proreže ovnujsku kožu i izvuce se iz nje.
Pogledavši oko sebe, vide da se nalazi medu drvecem cije su grane bile upravo onakve kao ona grancica koju mu je trgovac zlatom bio dao i kojom je istopljeni kalaj pretvorio u cisto zlato. Daleko, daleko u nizini ugleda starog trgovca gde stoji kraj magarca.
Mladi kujundžija uzme brzo lomiti sasušene grane ovog drveca i bacati ih niz brdo. A kad je smatrao da ih je dovoljno nakupio i bacio, rece samom sebi:
- Vec je vreme da izidem iz ove šume i sidem s brda.
Onda pocne tražiti najpodesnije mesto s kojeg bi pošao nizbrdo. Ali isto onako kao što ranije nije mogao ugledati kakvu bilo stazu kojom bi se uspeo na brdo, isto tako ne nade sada nikakvu putanju kojom bi s njega sišao. Tako pride samoj ivici brdske padine i doviknu trgovcu zlatom:
- Kako da sidem s brda?
Dole stari trgovac pokupi sve grane što mu ih je mladi kujundžija bacio s brda, napuni njima vrecu i natovari na magarca. Na mladicevo pitanje kako da side s brda, odgovori:
- Mnogi su se vec našli tamo gde si sad ti, ali se nijedan nije otud vratio. Obazri se malo oko sebe pa ceš se lako u to uveriti.
I to rekavši, potera magarc i krene kroz pustinju natrag ka dalekom gradu.
Mladi kujundžija zade dublje u šumu. Što je dalje išao, sve je cešce nailazio na kosture ljudi koji su tamo poumirali od gladi i žedi. Stari trgovac je zaista pravo kazao da su mnogi ostavili na ovom brdu svoje kosti. Mladi kujundžija rece samom sebi:
- Necu da umrem tako brzo. Potražicu spas na drugoj strani brda.
I onda se kroz šumu uputi na drugu stranu brda. Išao je i išao, i cinilo mu se da ovoj šumi sa cudotvornim drvecem nema kraja. Svuda je nailazio na kosti ljudi koji su poumirali od gladi. Naposletku ukaza mu se kroz proredena crvena stabla cistina i sve oko njega postade svetlije.
Vec se bio zamorio, ali je išao dalje i dalje. Na ljudske kosti nailazio je sve rede, a prelazeci preko jedne velike gole ravnice, ne vide ih nigde više. Iduci dalje tom ravnicom, ugleda na obzorju šumarak o kojem je odmah pomislio da je vrt i usred tog šumarka jedan visok gasr - zgradu s kulom. Prikupi svu snagu i stigne do gasra. Ali pred samom kapijom, kad je pružio ruku da je otvori, padne od iznemoglosti i onesvesti se.
Kad opet dode k sebi, nalazio se u prostranoj sobi, položen na meke jastuke, udišuci vazduh slatka mirisa; oko njega stajalo je sedam vrlo lepih devojaka. Kad otvori oci, najstarija rece:
- Gledajte samo kako su mu i oci lepe!
Jedne od njih poteknu da mu donesu pice za osveženje, a druge narede sluškinjama da pred njim mahalicama hlade vazduh. Pribravši se, mladi kujundžija se malo podigne i zapita:
- Gde li se to ja nalazim?
Na to mu jedna od devojaka odgovori:
- Ti se nalaziš u kuci kceri kralja aldana. Tada im mladi kujundžija isprica svoje doživljaje, a kad je svršio, najstarija devojka rece:
- Tako taj opaki covek cini vec odavno, tokom mnogih godina, i to stalno iz godine u godinu. Svake godine žrtvuje u ovnujskom runu po jednog mladog coveka da bi se dokopao grana sa zlatotvorna drveca. I svi lepi mladici, njegove žrtve, poumirali su u šumi crvenih stabala, svi osim tebe, koji si stigao do našeg gasra. Sad moraš ostati kod nas godinu dana. Kad se godina bude navršila, opaki covek doci ce opet da mu naš orao odnese na brdo u ovnujsko runo zašivena mladica, jednu novu njegovu žrtvu. Mi cemo te tada na jednom od naših mladih orlova poslati tamo da dokrajciš njegove zlocine i ubiješ ga.
Mladi kujundžija rece:
- Ne mogu zamisliti ništa prijatnije od godišnjeg boravka kod vas, u vašem društvu. Samo mi je žao što ce mi majku muciti za to vreme velike brige za mene.
I mladi kujundžija ostane godinu dana u gasru aldanovih kceri. Za sve to vreme gostile su ga i negovale kao da je sin kakva sultana. Svaka mu je želja bivala ispunjena, i on je ubrzo naucio provoditi život princeva koji umeju uživati u dobrima što ih daje bogatije društvo. Vreme mu je brzo prolazilo i zato se veoma iznenadi kad su mu sedam sestara jednoga dana s velikom žalošcu rekle:
- Ti si sada skoro godinu dana proživeo s nama i mi smo te zavolele kao brata. Za nekoliko dana bogati trgovac zlatom opet ce doci. Tada ceš nas morati ostaviti.
I mladi kujundžija primi njihove reci s velikom žalošcu.
Posle nekoliko dana jedna od sestara dode mu s jednim mladim orlom, a druga mu donese i preda u ruke mac. One mu rekoše:
- Tvoje vreme se navršilo. Sad najpre poleti na orlu i donesi nam glavu toga opakog coveka. Mladicu pak koga je on doveo da ga pošalje na brdo ponesi malo crvena drveta i predaj mu ga.
Mladi covek oprosti se sa sestrama, pripaše mac i usedne na orla. Orao brzo poleti s njim ka šumi drveca crvenih grana i sleti kraj same ivice brdske padine. Mladi kujundžija sjaše i baci pogled u nizinu. Dole je stajao stari trgovac zlatom zajedno s jednim mladicem, i upravo u tom trenutku vadio je nož da zakolje ovna.
Mladi kujundžija hitro odlomi s drveca nekoliko suhih grana, usedne na orla i odmah izvadi mac iz korica. Stari trgovac zlatom je još klao ovna kad mu je iza leda sleteo orao i opazio je kujundžiju tek kad je ovaj vec bio zamahnuo macem. Trgovceva odrubljena glava padne pred noge mladica kojeg je taj opaki covek bio doveo.
- O, zašto ubi dobrog, starog coveka? - uzviknu mladic.
Kujundžija rece:
- Taj covek nije bio dobar!
Zatim isprica mladicu sve što je sam bio doživeo i šta su, na mnogo strašniji nacin, doživeli pre njega mnogi drugi mladi ljudi.
Tako mladic sazna u kakvoj se opasnosti nalazio i zahvali kujundžiji što ga je spasao. Onda mu kujundžija rece:
- Sada ti, prijatelju, uzmi magarca opakog coveka i vrati se kuci putem kojim si došao, i što je mogucno brže. A evo ti ovo nekoliko sasušenih crvenih grana koje ce ti koristiti da u vascelom svojem životu ne osetiš bedu ni oskudicu. Šta treba da uciniš s ovim granama, to vec znaš; tome te je opaki covek naucio.
Potom turi mac u korice, povadi iz trgovcevih džepova i uzme praškove i sve drugo cime se opaki covek u izvodenju svojih zlocinih dela služio, dohvati njegovu odrubljenu glavu i usedne na orla, koji smesta poleti ka gasru kceri kralja aldana.
Kad prispe u njihov dom, preda im, po obecanju, glavu tog ubice mnogih mladih ljudi. One mu zahvale i uzmu ga moliti da ostane kod njih još koje vreme, ali im mladi kujundžija odgovori kako se sad, po svršenom zadatku, mora što pre vratiti kuci, gde ga vec tako dugo ceka brižna majka. Teška srca saglase se sedam kceri kralja aldana s njegovom odlukom. Placuci uzmu oproštaj od njega i svaka ga, za uspomenu, daruje po jednim dragocenim darom. Potom mladi covek usedne na orla, svrati u šumu zlatotvorna drveca, gde uzme i ponese sa sobom nekoliko sasušenih crvenih grana, a onda potera mocnu pticu da što brže odleti s njim u zavicaj.
Majka mladog kujundžije bila je još u životu. Sedam aldanovih kceri javljalo joj se cešce u snu utešnim recima da ce joj se sin u ne odvec dalekoj buducnosti vratiti kuci kao veoma ugledan covek. Ona je, istina, toliko plakala za njim da je od silnog placa bila oslepela, ali kad joj se prispeli sin obisnu o vrat i poljubi je, ponovo je progledala.
Mladi kujundžija vratio se kuci e velikim blagom, a za vreme boravka kod aldanovih kceri, njegova priroda toliko se izmenila da niko nije hteo verovati kako je to onaj isti kujundžija koji je jednog dana bio nestao.

(Sudanska)

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

BOGATAŠ I GOLJIN SIN

Živeo negde jedan bogati seljak koji je iz godine u godinu bivao sve bogatiji: imao je na više mesta vrlo lepa imanja, prave male spahiluke. Zvao se Petar, ali zbog njegova bogatstva svi su ga zvali Petar Gavan. A živeo u udžerici kraj bogataševa doma i jedan siromašak koji osim žene i gomile dece nije imao ništa drugo na svetu. Ime mu je bilo Jan, ali zbog njegova siromaštva svi su ga zvali Jan Golja.
Petar Gavan, koji je bio tako neobicno bogat, bio je uz to i pravi i oholi škrtac - a bogataši su cesto takvi - i što je koji covek bio siromašniji, pokazivao se prema njemu tim vecom tvrdicom. Drukciji je bio sa gospodom i sebi ravnim bogatašima: tad mu nikakvi izdaci nisu bili preveliki ni gozbe preskupe, jer je hteo da stekne njihovo uvaženje.
Ali mada je bio neizmerno bogat, Petar Gavan nije bio nikad zadovoljan i u dnu duše zavideo je Janu Golji na mnogoj deci, jer sam nije imao ni jedno dete, koje bi upravljalo mnogim njegovim imanjima kad on jednom bude ostareo. Žena mu je iz bliza i iz daleka tražila lekare i nadrilekare da joj pomognu. Ali je sve bilo uzaman, jer za boljku ovakve vrste još nije nikla biljka u koje bi bilo moci od pomoci.
- Sve mi ide uz dlaku - govorio je Petar Gavan, i kad god se u Jana našla prinova, buknula bi u njemu zavist, i on bi svoju pesmu ponovo pocinjao iz pocetka.
Dogodilo se jedne veceri da neka stara žena prode onud i zamoli u njega sklonište preko noci. Zar za tako šta da mu se obraca nekakva slepica? Nije njegov dom - dom staraca i starica, rece, a zatim joj zatvori vrata pred nosem.
Starica morade poci dalje i onda se s istom molbom obrati Janu Golji.
O, primio bi je od sveg srca rado, kaže Jan, ali žena mu je upravo na babinjama, i zbog toga ne zna gde bi i kako bi u svojoj udžerici smestio putnicu-namernicu.
- Kad je tako - rece stara - onda sam došla baš u pravo vreme, jer ja se u te stvari razumem. I to rekavši, ude u sobu.
- Pa ovo je izvanredno lepo detence! - rece videvši muškarcica na grudima porodilje. - Taj ce jednom u životu daleko doterati! I zbog toga valja vam zamoliti Petra Gavana da mu bude kršteni kum.
Jan i žena mu samo se zgledaše. Jer pre bi sunce pocrnelo nego što bi se Petar Gavan spustio tako nisko da bude kršteni kum detetu takvih golja kakvi su Jan i njegova žena.
- Covek se rada kao siromah - rece starica - ali ce vaš sin biti jednom bogat. A ni Petar Gavan, koji danas izigrava velika gospodina, nije bio odeven kad je došao na svet. I zbog toga, Jane, ucini kako ti kažem.
Jan Golja poceše se za uvetom, a zatim se uzme cešati svuda po glavi. Ali je starica ostala uporna i pošto je pripadala onoj vrsti ljudi koji znaju više no drugi, posluša je Jan, ode Petru Gavanu i kaže mu s kakvom je molbom došao.
- Jesi li ti pao na teme? - rece mu bogataš. - Zar ja da budem kršteni kum golacevicu takvoga golje kao što si ti? Tornjaj se odavde, i to smesta, ako želiš da se vratiš kucicitav!
I to rekavši, tresne vratima pred njim da se sve orilo.
"To bi i bilo premnogo za siromašne ljude - okumiti se s takvim bogatašem", mislio je u sebi Jan vracajuci se otud cvrsta koraka.
Kad dode kuci, zapita ga starica kako je tekla stvar i Jan morade da isprica po istini: da nije bilo onako kako je ona zamislila.
- To izlazi na isto - rece stara - jer tvoj ce sin biti ipak onaj koji ce ga naslediti, i sve što je Petar Gavan stekao i scicijašio, on ce jednog dana dobiti. Samo to morate zadržati za sebe - dodade starica - inace ce - ovo vam kažem da znate - doci do teškoca.
Dobro, dobro, oni ce o tome cutati, to je jasno.
Sutradan izvadi starica iz svoje kotarice lepo odelce, uredi dete, ukrasi ga, odnese ga svešteniku te bude kršten i dobije ime Petar.
Ali se Petar Gavan stalno jedio što nema dece. I kako mu ih žena nije darovala, slože se njih dvoje da kupe jedno dete i usvoje ga. To, dabogme, mora biti lepo dete, ali ne sme biti skupo. I toga radi pode Petar Gavan Janu Golji.
- A je l' ,ti - rece mu - ti imaš mnogo dece?
- Bogme imam, neka su mi živa i zdrava! - kaže Jan. - S mojom decurlijom je kao s tvojim imanjima: jedva da ih možeš izbrojati.
- M-da. A ja nemam dece - rece Petar Gavan - pa da mi prodaš svog najmladeg sincica.
Jan kaže da se ne razume u trgovanje, a narocito ne u trgovanje takvom robom. Ali se onda seti reci one starice, i tako razmena dobara bude izvršena. Jan dobije mericu ovsa, a Petar Gavan njegova sincica. Gavan obeca da ce mu sina doživotno hraniti i izdržavati, pa se cak na to i zakune.
Kad je prošlo neko vreme, pocne opet s Petrom Gavanom stara pesma: jest, imao je dete, ali to nije bila krv njegove krvi ni izdanak njegove loze. Žena mu morade ponovo tražiti pomoc lekara i nadrilekara, ali sad s mnogo više srece no dotad: posle uspešna lecenja, nade se u kolevci u domu Petra Gavana jedna - cerkica. Gavan je sad bio u sedmom nebu i smatrao je da mu je onaj golacevic, sin Jana Golje, suvišan. Ali kad ga je vec uzeo, nije mu zasad ostajalo šta drugo no da ga i zadrži, a posle ce videti šta ce i kako ce s njim.
Jan Golja i njegova žena bili su, naravno, zadovoljni novim stanjem u domu Petra Gavana. Gledajuci decaka kako se igra s lepom, ljupkom devojcicom, oni su ih vec videli kao buduce mladence. Jer u reci one starice cvrsto su verovali i bili u tom tako nepokolebljivi kao da vec imaju u džepu Gavanov novac.
Jednoga dana izleti Janovoj ženi iz usta prorocanstvo one starice. Cim ga je izbrbljala, pokajala se, ali reci, kad jednom izlete, više se u usta ne vracaju, nego samo dobivaju sve snažnija krila. Sad su obletale sav onaj kraj i nisu se smirile dok nisu doprle do ušiju i samog Petra Gavana. Ono na šta je Gavan skoro bio zaboravio, pocne mu se opet vrteti po glavi; da je ovaj njegov usvojenik samo jedan golacevic, a kad se takvi najedu, udari im to u glavu i pocnu se zanositi kojekakvim mislima. "Sad se igra s mojom cerkicom, a nije iskljuceno da ce mu se na kraju prohteti da mi postane zet", govorio je sam sebi. Zbog toga se uznemiri i stane razmišljati kako da ga se otarasi.
Slucaj je bio takav da je Petar Gavan imao sestru koja je prebivala daleko, daleko, severno od brda, zapadno od jezera i južno od velikih slapova. I jednog dana kaže decaku da joj odnese njegovo pismo, ali da dobro pazi na nj, jer to je, veli, osobito važno pismo. Šta je u njemu bilo sadržano, to mu nije kazao. A pisao je sestri da odvede decaka na most iznad velikih slapova i gurne ga da se stropošta u vodu.
Decak pohita što je brže mogao. O sutonu našao se usred šume, ne znajuci kako da dode do cije kuce gde bi prenocio. Uto se sretne s jednom starom ženom, a to je, u stvari, bila upravo ona starica koja ga je kao novorodence nosila na krštenje i bila mu kuma, samo što to decak nije znao.
- Kud si pošao, momcicu? - zapita ga.
- Pošao sam k sestri Petra Gavana, koja prebiva severno od brda, zapadno od jezera i južno od velikih slapova - odgovori decak. - Nosim njegovo pismo i treba da joj ga predam. Ali, draga bakice, da li bi bila tako dobra da me primiš na prenocište?
Hoce, hoce, kaže starica, njezina kuca je tu blizu.
Tako decak pode s njom, a cim je zaspao, uzme mu starica pismo i ode brzo k ucitelju koji je prebivao u kuci kraj same šume. Zamoli ga da joj procita pismo i on joj ga procita.
- Opaku nameru ima u glavi taj Petar Gavan - rece stara - ali se ne usuduje da je sam svojom rukom izvrši. Nego, nece ni ovako ostvariti svoju zamisao!
A onda zamoli ucitelja da napiše drugo pismo: preporucuje sestri da bude dobra prema decaku i drži ga kao svoje rodeno dete dok on, Petar Gavan, ne bude došao po njega - tako je glasila poruka u ovom drugom pismu. Potom se brzo vrati kuci i kad je decak ujutru ustao, pismo se nalazilo u njegovu džepu. Momcic zahvali starici na ljubaznom prijemu i pode dalje.
Kad je stigao do sestre Petra Gavana, ona procita bratovo pismo i primi decaka najlepše i najljubaznije, i njemu je kod nje bilo tako kako je samo mogao poželeti. Što je vreme više prolazilo, ona ga je sve vecma volela, jer je bio uctiv i poslušan i jer je u njega bila snažna jezgra dobrote.
Ali ma kako da mu je kod nje dobro bilo, on je ipak cesto ceznuo za kucom; možda ga je želja vukla kuci i zbog toga što je ponekad mislio na devojce s kojim se igrao dok su bili mali i s kojim se i posle tako lepo slagao.
Godine su prolazile jedna za drugom, decak se razvio u visoka, snažnog mladica, a Petar Gavan nikako da dode po njega niti da šta javi. Sedeo je na svojem imanju i razmišljao o tome za koga da uda kcer, jer je ona vec bila u godinama za udaju i valjalo je jednog dana rešiti se - njoj: da prestane devovati, a njemu: da je udomi.
Kci mu, medutim, o udaji ni da cuje: ne treba joj, kaže, covek. Ali bi ovda-onda zapitala oca kad ce se mladic vratiti kuci; i što je bila starija, sve bi mu se cešce obracala s tim pitanjem, tako da Petar Gavan poce da strahuje od pomisli da mu se sestra možda nije držala uputstva u njegovu pismu. Gospode, ako je Goljin sin živ! Samo bi mu to trebalo! Te tako jednog dana upregne konje u
kola i krene k sestri. Hteo je iz njezinih usta da cuje i tako se uveri u to da je mladic vec odavno mrtav.
Kad je tamo prispeo, stajao je njegov golacevic na dvorištu! Petar Gavan se osetio u tom trenutku tako kao da ce sici s uma.
- Zašto nisi ucinila ono što sam ti pisao da uciniš? - upita sestru.
- Pa zar nisam ucinila? - odgovori mu sestra. - Zar ga nisam držala sasvim kao svoje rodeno dete, onako kako si me zamolio u pismu? - I to rekavši, pruži mu pismo.
Gavan ga je citao i citao, gledao u pismo i gledao toliko da mu oci umalo nisu iskocile iz glave, jer pismo je bilo napisano tako kao da ga je pisala njegova ruka.
- Sve mi ide uz dlaku! - rece, i da je smeo, smoždio bi mladica na mestu. Ali nije smeo, nego napiše ženi pismo i naredi joj u njemu da pode s mladicem do visoke peci i gurne ga u užarenu pec; ne ucini li tako, morace se sama sruciti u pec kad se on bude vratio kuci.
Onda pismo pruži mladicu i zamoli da ga odnese kuci. On, Petar Gavan, vratice se kuci kad bude izvršeno ono što je u pismu naredio da se izvrši.
Mladic smesta krene na put i kad je bilo uvece, nade se usred guste šume, gde se sretne s onom staricom.
- Odakle li dolaziš? - zapita ga.
- Dolazim od Petra Gavana, koji je u gostima kod svoje sestre, i nosim pismo njegovoj ženi - odgovori joj mladic. A zatim je zamoli:
- Ah, draga bakice, primi me i sad na prenocište.
Hoce, hoce, kaže mu starica, i rado ce ga primiti, te tako podu dalje zajedno. Kad je pak mladic zaspao, uzme mu starica pismo, ode s njim do ucitelja i zamoli ga da joj procita pismo, što on i ucini.
- Sad je smislio nešto drugo davolsko i gura ženu da to izvrši - kaže ucitelj.
- Ali od njegove namere nece biti ništa ni sad! - rece starica.
Tako, po njezinoj molbi, napiše ucitelj drugo pismo. U tom drugom pismu porucuje Gavan ženi da smesta sa kcerju i njihovim usvojenikom, sinom Jana Golje, ode svešteniku i zamoli ga da oglasi veridbu ovo dvoje mladih. Ne bude li tako uradila, bacice je u visoku pec kad se bude vratio kuci - takoje stajalo u pismu.
Potom starica požuri kuci i kad se mladic izjutra probudio, pismo je bilo u njegovu džepu. On zahvali starici na ljubaznu prijemu i onda ode.
Kad je stigao kuci i kad ga je ugledala žena Petra Gavana, razrogacila je oci, a još ih je vecma razrogacila kad je procitala muževo pismo. "Mnogo šta cuje covek u životu, ali ovako nešto ni sanjati ne bih mogla", rece u sebi. Ali ne želeci ni najmanje da je muž baci u visoku pec, prizove kcer. I glecuda! - sad joj kci odjedanput dobi volju da se uda. Tako odu odmah svešteniku i zamole ga da oglasi veridbu dvoje mladih, kceri Petra Gavana i sina Jana Golje.
U nedelju, na dan prvog oglasa veridbe, Gavanova žena priredi pravu svetkovinu: u svima prozorima na kuci gorele su svece. Ugledavši s brežuljka svoj dom u žarkoj svetlosti, Petar Gavan, koji se vracao od sestre, mislio je da mu je u kuci izbio požar. A kad je cuo šta se dogodilo, zamalo da pukne od besa.
Pojuri k ženi u sobu i tresne pesnicom o sto da je sve pucalo.
- Šta si ti to uradila dok sam bio van kuce? - drekne na nju. - Šta te je navelo na to da mi skuvaš ovakvu poparu? Zašto nisi ucinila onako kako piše u pismu?
- Zar nisam ucinila onako kako piše u tvojem pismu? - odgovori mu žena. - Zar nisam bila kod sveštenika, zamolila ga da oglasi veridbu naše kceri i sina Jana Golje i priredila pravu svetkovinu? - rece mužu i pruži mu njegovo pismo.
Petar Gavan uzme citati pismo i citao ga je dotle dok nije požuteo i pozeleneo, jer je pismo bilo napisano upravo onako kako on piše, njegovim pravim pravcatim rukopisom.
- Cini mi se - rece naposletku - da je sam davo umešao ovde svoje prste.
Onda pozove sina Jana Golje.
- Ti to kao hoceš da mi postaneš zet, je li, ti? - rece mu. - E, brajce, ne ide to tako naprecac! Nego prvo podi k divu na kraj sveta, taj ume da odgovori na sva pitanja. Pitaj ga: zašto meni uvek sve ide uz dlaku? Doneseš li mi odgovor, dobiceš moju kcer za ženu; inace od tog posla ne može biti ništa.
Mladic nije bio nimalo ushicen time što mu valja poci na kraj sveta, a nije, dabogme, imao ni razlog da se raduje što ostavlja dragu devojku. Ona pak, kci Gavanova, molila je oca i preklinjala da ga ne šalje na put do na kraj sveta, plakala je i plakala da samo što nije oslepela od placa, ali joj otac ostade tvrda i neumoljiva srca - mladic je morao krenuti na put. Sad je Petar Gavan verovao da je dobio igru, jer onaj div na kraju sveta bio je ljudožder - to je Gavan znao!
Dugo je mladicu valjalo putovati do na kraj sveta: morao je proci kroz tri kraljevine da donde dospe. Kad dode do prvog kraljevskog dvora, doceka ga na stepenicama sam kralj.
- Kud si pošao, mladicu? - zapita ga.
- Kad si pošao divu na kraj sveta - rece kralj - onda budi dobar, dragi mladicu, pa ga pitaj šta je i kako je s mojom kcerju, koja mi je nestala pre sedam godina.
- Pokušacu - kaže mladic. - Dobijem li odgovor na jedno pitanje, dobicu, valjda, i na više pitanja.
Onda ga kralj lepo primi i pocasti i snabde ga bogato namirnicama. Mladic mu zahvali i pode dalje na put dok ne ugleda jedno brdo, tako strašno veliko i visoko kakva nigde drugde u celom svetu nije bilo. To je bio kraj sveta, i div koji je umeo da odgovori na sva pitanja prebivao je u tom brdu. Da bi se dospelo do njegova prebivališta, moralo se preci preko velike reke. Na obali je bio camac, a u camcu je sedela jedna stara, ružna žena. Mladic je zamoli da ga preveze preko.
- Hoceš li k divu? - upita starica. Da, hoce, kaže joj; hoce da ga pita zašto Petru Gavanu uvek sve ide uz dlaku.
- Ah, dragi mladicu - rece stara žena - onda ga pitaj i to dokle cu još sedeti ovde, jer ima vec tri stotine godina otkako se nalazim u ovom camcu.
- Pokušacu - kaže joj mladic i ona ga onda preveze preko reke.
U brdu su bila vrata i mladic nije pravo znao treba li da ude ili da ne ude, jer se u bravi na vratima nalazio kljuc. Onda stegne srce, otvori vrata i ude u veliku dvoranu, ciji su se zidovi sijali kao suvo zlato. U dvorani je sedela prelepa, nežna mlada devojka sa preslicom, na kojoj je prela najtananije zlatne niti.
- Odavno nisam videla cestita coveka - rece mu devojka - ali kako si, dragi mladicu, dospeo ovamo i šta tražiš ovde?
- Poslao me ovamo Petar Gavan - odgovori joj mladic. - Naredio mi je da mnogo pozdravim diva i pitam ga: zašto njemu, Gavanu, uvek sve ide uz dlaku. Kad bih mogao razgovarati s ocem-divom?
- Kad bi mogao razgovarati s divom? O, dragi mladicu, ti ne znaš šta govoriš - kaže mu lepa devojka. - Sad nije kod kuce, izišao je, ali ako te bude zatekao ovde kad se vrati, progutace te u slast, i to odjedanput, kao zalogaj.
- To bi, bogme, bilo neprijatno - rece mladic. - Ali ja, u svakom slucaju, moram s njim razgovarati, jer mi ga još valja pitati o ovom i onom - i on joj isprica sve naloge što ih je primio. A kad joj pomenu kralja koji je pre sedam godina izgubio kcer, ona uzdahnu i rece:
- O, zamisli samo kad bi taj kralj bio moj otac! Jest, moram ti pomoci kako budem znala i mogla. I zamisli samo kako bi bilo kad bismo imali srecu da zajedno odemo odavde.
Onda mu pokaže zlatan mac koji je visio o zidu.
- Pokušaj da vidiš možeš li ga podici - kaže mu. Mladic pokuša caskom, ali ga ne uzmože podici.
- Popij jedan gutljaj iz ove boce! - kaže mu devojka, i to pomože: sad je mogao skinuti mac sa zida.
- Popij još jedan gutljaj! - kaže mu opet, i on tako ucini: sad je išlo mnogo bolje, sad je mogao podici mac visoko. A onda ispije bocu do dna, i to mu toliko poveca snagu da je teškim macem mogao mahati kako je hteo, tako lako kao da ima u ruci vrbov prut.
- Sad se uvuci pod postelju i pokrij se ovom medvedom kožom da ti div ne oseti miris - kaže mu devojka.
Mladic ucini tako. Zavuce se pod postelju i pokrije se medvedom kožom do preko ušiju.
U istom casu div s hukom ude u sobu.
- Huuu! - rece šireci nozdrve. - Osecam ljudsku krv.
- Jest, to je mogucno - rece princeza. - Malocas doleteo ti je jastreb s velikom koskom u kljunu. To je svakako bila ljudska kost kad ti tako golica nos.
- Jedna jedina koska ne može tako jako mirisati - kaže div.
- Jest, da, ali secam se, cini mi se, da su bile dve koske - rece ona.
- E, dobro, dobro - kaže div, a onda sedne i uzme joj pricati o svojim junackim delima, o tome koliko je ljudi tog dana prožderao i tako dalje. Potom je došlo vreme da se spava i tako oni legnu i div zaspi.
Odjednom se princeza trgne.
- Ah! - krikne i okrene se u postelji.
- Šta je? - zapita div.
- Ah, sanjala sam nešto smešno - odgovori princeza.
- A šta si to sanjala? - upita div.
- Sanjala sam o nekom ko se zove Petar Gavan i taj me pitao zašto njemu uvek sve ide uz dlaku - kaže mu ona.
- To dolazi odatle što nece da uzme za zeta mladica koji mu je suden - rece div, zatim ponovo zaspi i zahrce da je brdo jecalo. Ali odjedanput princeza se opet trgne.
- Ah, ah! - krikne i okrene se u postelji.
- No, šta je sad? - pita div i pocne se ljutiti.
- Ah, sanjala sam nešto smešno - odgovori ona.
- Šta si to sanjala? - pita je div.
- Sanjala sam o jednom kralju koji je imao u vrtu nekakvu sasvim cudnovatu vocku - odgovori princeza. - Sve jabuke s te vocke bile su crvene na jednoj strani, a bele na drugoj; kako je to mogucno?
Div joj na to pitanje odgovori:
- To dolazi od silnog zlata i srebra što je tamo zakopano u vreme kad su svi carevi i kraljevi sveta ratovali medu sobom.
I okrenuvši se k zidu, stade opet hrkati da se brdo treslo.
Ali se princeza odjednom trgne.
- Ah, ah, ah! - krikne i obrne se u postelji.
- Šta ti je sad? - drekne div, vec sasvim ljut i osoran.
- Ah, sanjala sam nešto neobicno - rece princeza.
- No, šta si sanjala? - upita je div.
- Sanjala sam o nekom kralju koji je imao izvor najbistrije i najpitkije vode kakve nije nigde u svetu, a sad je voda u njemu zagadena i prljava kao lokva. Ah, dobri moj - rece - kaži mi kako je to mogucno?
Div joj na to pitanje odgovori:
- To je zbog strvine jednog konja koji je zakopan tamo kraj izvora. Treba strvinu iskopati i izvor ce opet biti cist kao što je nekad bio. Ali sad me ostavi na miru s tim svojim sanjanjem.
I okrenuvši se k zidu, pocne hrkati da je sve pucalo.
Ali se princeza odjednom trgne.
- Ah, ah, ah, ah! - krikne i prevrne se u potelji.
- Šta li je opet? - drekne div, sad vec sasvim besan.
- Ah, sanjala sam nešto neobicno - rece princeza.
- Šta si to sanjala? - vikao je div.
- Sanjala sam - kaže mu ona - o jednom kralju koji me je pitao šta je i kako je s njegovom pre sedam godina nestalom kcerju. A ja bih htela da znam ko je taj kralj.
Div joj na to pitanje odgovori:
- Taj kralj je tvoj otac. Ali može on pitati i razbijati glavu pitanjem koliko god hoce, ti ostaješ tu gde si. A sad me ostavi naposletku na miru sa svojim snovima; jesi li razumela ?
Zatim se okrete k zidu, zaspi i tako zahrka da se brdo treslo i pucalo kao da ga je zahvatila olujina.
Ali najednom trgne se princeza i opet:
- Ah, ah, ah, ah, ah! - krikne i okrene se u postelji. Div skoci.
- Šta ti je opet? - izdere se na nju vrlo grubo, jer sad je bio van sebe od besa.
- Ah, najmiliji i najbolji tatice - rece princeza - trgla sam se, nisam mogla drukcije, jer sam sanjala nešto tako cudnovato.
- To je nekakvo strašno sanjanje ove noci - kaže joj. - Ti inace ne sanjaš takve ni tolike snove. Pa de, šta si sad sanjala? - drekne besno.
- Sanjala sam - kaže princeza - kako me starica sa camca na reci pita doklece još morati ostati u camcu. Div joj na to pitanje odgovori:
- Ostace donde dok ne bude dobila zamenu. A dobice je tada kad neko sedne u camac na njezino mesto, a ona skoci na zemlju i rekne: "Sad sedi ti ovde toliko vremena koliko sam ja sedela." - Onda ce ona biti slobodna, a onaj koji bude u camcu, ostace umesto nje. Ali ako me sada ne budeš ostavila na miru da mogu spavati, glavu cu ti odseci - rece joj na kraju, skine sa zida mac i položi ga kraj sebe u postelju. Onda zaspi i zahrce da se sve orilo kao kad puca grom za gromom.
Dobivši od diva odgovor na sva pitanja, izmigolji se princeza iz postelje; u isto vreme izvuce se i mladic iz svojeg skrovišta, pa, ne caseci casa, dohvati mac i jednim silnim udarcem odsece divu glavu. Sad je princeza bila slobodna i njih dvoje potrce odmah k reci ostavivši mrtva diva u lokvi njegove divovske krvi.
Kad dodoše do camca, zapita starica mladica da li je od diva dobio odgovor na njezino pitanje.
- Prvo nas prevezi preko, pa ceš onda cuti njegov odgovor - rece joj mladic.
Dobro, prevešce ih. A kad izidoše iz camca i stadoše na zemlju, okrete se mladic i rece joj:
- Kad iduci put budeš nekog prevozila, treba da staneš nogom na zemlju, a onom ko za tobom ostane u camcu da kažeš: "Sedi sad ti ovde toliko koliko sam ja sedela!" - Onda ceš biti slobodna, a onaj drugi ostace u camcu umesto tebe.
- Trebalo je da mi kažeš pre no što sam te prevezla, pa bi sad ti sedeo ovde mesto mene -ljutito je vikala starica za njim i princezom.
Onda su išli istim putem kojim je mladic bio došao i kad stigoše do kraljevskog dvora u kojem je prebivao princezin otac, može se zamisliti kako su ih tamo docekali raširenih ruku. Kralj se tako radovao da se to ne može izraziti recima. Mladica prosto nije hteo pustiti da ode, jer je želeo da mu on bude zet i naslednik, a ta njegova želja je bila potpuno razumljiva. Kao njen otac, tako je mislila i princeza, i ona ga je molila i molila da ne ode od nje, ali je on ostao pri onom što je vec na pocetku rekao: mora, veli, kuci da saopšti odgovor Petru Gavanu, a osim toga - a ovo je kazao samo princezi, koja je cula šta je div rekao - neko ga kod kuce ocekuje s velikom cežnjom.
Pošto je bilo nemoguce zadržati ga, opremi ga kralj za put kako se samo moglo poželeti: da mu lepa odela, konje i kola, tako da je mladic pošao od njega kao najotmeniji plemic.
Zatim prispe u drugu prestonicu, i kad su tamo ucinili onako kako je div rekao da treba uciniti, potece u izvoru voda pitka kao najbolje vino. I ovaj kralj obdari ga mnogim darovima, a potom mladic ode do treceg kraljevskog dvora. Tamo naredi da se kopa s obeju strana jabuke, dok se nije iskopalo tako strašno mnogo zlata i srebra da se to ni prikazati ne može. Kralj mu da pola od svega iskopanog blaga.
Tako je sin Jana Golje postao pravi veliki gospodin, i Petar Gavan stajao je s kapom u ruci kad je u svojem dvorištu prilazio sjajnim kolima, gotovo verujuci da mu dolazi kralj da se pozdravi s tako znamenitom licnošcu kao što je on, Petar Gavan.
Kad vide ko je taj što sedi u kolima, može se zamisliti kako je razrogacio oci. A kad cu divov odgovor, smesta naredi da se što brže spremi sve što je potrebno za svadbu njegove kceri i sina Jana Golje.
To je bilo svetkovanje i svadbovanje tako sjajno kako se odavno a možda i nikad pre toga nije ni culo ni videlo. Gavan, tvrdica kakva se samo zamisliti može, davao je sada novac i šakom i kapom samo da svadbovanje bude što velelepnije.
Medu svatima bili su i sestra Petra Gavana i starica kojoj Gavan negda nije hteo dati ni da prenoci u njegovu domu i koja je krstila Goljina sina, i Jan Golja sa ženom i svom njihovom tevabijom, svi u novim novcatim odelima i haljinama. Svatovsku gozbu spremilo je sedam kuvarica iz prestonice, a toliko je ljudi došlo u svatove da im se konji nisu mogli izbrojati. Svati su igrali i pevali, ijujukali i opet igrali, jeli i pili kao da su bili u svatovima samog kralja.
Sad bi Petar Gavan zaista mogao biti zadovoljan, jer bolja zeta ne bi nikad našao ma koliko ga tražio. Ali, uprkos svemu, on nije bio istinski zadovoljan. Nije mu išlo u glavu da je golacevic bogatiji od njega, a jedio se i što mu je zet bio nerasudan i ne uze sve što je div imao, nego je ostavio da leži sve tamo gde je bilo; a što cak ni kljuc od divovih vrata nije poneo sa sobom, to mu baš nikako nije davalo mira.
I tako Petar Gavan upregne jednog dana konje u kola i ode, a da niko nije znao reci kuda ni kamo. On je, medutim, otišao na kraj sveta da uzme sve ono što je div imao.
Kad je došao na reku, ude u camac i starica ga zamoli da sedne. Cim je Gavan seo, ona se u jednom skoku nade na zemlji i okrenuvši se k njemu, rece:
- Sad sedi ti ovde toliko koliko sam ja sedela! - I tako Petar Gavan ostade da sedi u camcu, i sedi tamo i danas i zuri u zlato što se sija iz divove otvorene dvorane.
Ali je njegovoj kceri i sinu Jana Golje sasvim dobro i oni žive u zajednickoj sreci i zadovoljstvu. A živi i onaj ko je poslednji ispricao ovu pripovetku.

(Švedska)

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

BAJKA O IVANU-CAREVIĆU, ŽAR-PTICI I SIVOME VUKU

Živeo u jednom carstvu neki car po imenu Vislav Andronovic. Imao taj car sina carevica: najstarijeg - Dimitrija-carevica, srednjeg - Vasilija-carevica i najmladeg - Ivana-carevica. Car Vislav Andronovic imao je tako bogat vrt kakvog ni u jednom carstvu ne beše. U tom vrtu su rasla razna retka drveta sa plodovima i bez njih. Imadaše car jednu omiljenu jabuku. Na toj jabuci rasle su jabuke od suvoga zlata.
Navadi se žar-ptica da dolece u carev vrt. Perje joj beše od zlata, a oci nalik na istocnjacki kristal. Svake noci bi ona doletela u vrt, sela na omiljenu carevu jabuku, stresla sa nje zlatne jabuke i opet odletela.
Caru Vislavu Andronovicu beše veoma žao jabuke i zato pozva k sebi svoja tri sina te im rece:
- Deco moja draga, ko od vas može da uhvati u mom vrtu žar-pticu? Onome ko je bude živu uhvatio dacu još za života polovinu svoga carstva, a posle moje smrti i drugu polovinu.
Tada carevici rekoše uglas:
- Milostivi gospodaru, oce naš, vaše carsko velicanstvo! Sa velikom radošcu cemo se truditi da uhvatimo žar-pticu živu.
Prve noci pode u vrt Dimitrije-carevic da cuva stražu. Kad sede pod jabuku sa koje je žar-ptica jabuke otresala, zaspa i ne cu kada je žar-ptica doletela i jabuke otresla. Car Vislav Andronovic pozva ujutru svoga sina Dimitrija--carevica i pita ga:
- Šta je, sine moj dragi, jesi li video žar-pticu?
Carevic odgovori ocu:
- Ne, milostivi oce-gospodaru! Nocas nije doletela.
Druge noci pode u vrt Vasilije-carevic da cuva stražu. Sede pod onu istu jabuku i kako je sedeo tako je i zaspao, te ne cu kada žar-ptica dolete i jabuke otrese. Ujutru ga car Vislav pozva k sebi i upita:
- Šta je, sine moj dragi, jesi li video žar-pticu?
- Ne, milostivi oce-gospodaru! Nocas nije doletela.
Trece noci pode u vrt Ivan-carevic da cuva stražu i sede pod onu istu jabuku.
Sedi on tako, sedi, kad odjednom neka svetlost obasja ceo vrt kao da je u njemu hiljadu sveca. Dolete žar-ptica, sede na jabuku i poce tresti jabuke. Prikrade se Ivan-carevic vešto ptici i uhvati je za rep. Ali je ne mogade zadržati. Ote se žar-ptica i odlete, a Ivanu-carevicu ostade u ruci samo jedno pero iz njenog repa. Ujutru, cim se car Vislav probudi, ode Ivan-carevic k njemu i dade mu pero žar-ptice. Obradova se car što je najmladi sin uspeo makar jedno pero žar-ptice da dobavi. A to pero bilo je tako prekrasno i sjajno, da bi u mracnoj sobi namah tako zablistalo kao da si u nju uneo mnoštvo sveca. Car Vislav stavi to pero u svoje odaje i naredi da se ono cuva.
Otada žar-ptica nije više doletala u vrt.
Car Vislav opet dozva k sebi svoje sinove i rece im:
- Deco moja draga! Dajem vam svoj blagoslov, podite i nadite mi žar-pticu te je živu donesite. A ono što sam ranije obecao dobice onaj koji mi žar-pticu donese.
Carevici Dimitrije i Vasilije uzeše od oca blagoslov i krenuše da traže žar-pticu sami, jer im je bilo krivo što je Ivan-carevic uspeo da išcupa žar-ptici pero iz repa. A Ivan-carevic stade oca moliti da i njemu da blagoslov. Car Vislav mu rece:
- Sine moj mili! Cedo moje drago! Ti si još mlad i neuk za tako dalek i težak put. Nemoj se od mene odvajati! I tako su braca tvoja pošla. A ako i ti odeš, sva trojica se necete skoro vratiti. Ja sam vec star i smrt mi se približava. Ako mi gospod bog uzme život za vreme vašeg odsustva, ko ce umesto mene carstvom upravljati? Može doci do bune i nesloge medu narodom, a ko ce to smirivati? Ili se našoj zemlji može približiti neprijatelj, a vojsku nece imati ko da predvodi.
Ali ma kako da se car Vislav trudio da zadrži Ivana-carevica, ne pode mu to za rukom, te Ivan-carevic uze blagoslov od roditelja svoga, odabra sebi konja i pode na put, ni sam ne znajuci kud.
Išao on tako putem, išao, te stiže, najzad, na jedno široko polje. A u polju stoji stub, i na stubu zapisane reci: "Onaj ko pode od ovoga stuba pravo, taj ce biti gladan i jadan; ko pode na desnu stranu, taj ce biti živ i zdrav, a konj ce mu biti mrtav; a ko pode na levu stranu, sam ce biti ubijen, a konj ce mu živ i zdrav ostati."
Procita Ivan-carevic ovaj natpis i krene na desnu stranu. Mišljaše: konj ce mi biti ubijen, ali ja cu ostati živ pa cu sebi kasnije naci drugog konja.
Išao on tako jedan dan, dva dana, tri, kad odjednom u susret mu ide velik i prevelik sivi vuk te mu rece:
- Zdravo da si, junace mladi, Ivane-carevicu! Na stubu si procitao šta je napisano: da ce konj tvoj mrtav biti. Zašto onda ovuda ideš?
Izgovori vuk te reci, rastrže konja na dve polovine i ode.
Ivanu-carevicu bi žao konja, zaplaka gorko i pode pešice. Išao tako citav dan, umori se i htede malo da odahne, kada ga dostiže sivi vuk i rece mu:
- Žao mi je, Ivane-carevicu, što si se tako hodajuci izmucio. Žao mi je i što sam tvoga dobrog konja rastrgao. Uzjaši mene, sivoga vuka, i reci kuda da te nosim i zašto?
Ivan-carevic rece sivome vuku kuda treba da ide. Pojuri sivi vuk brže od konja i ne prode dugo a vuk ga donese usred noci do jednog kamenog zida, ne mnogo visokog. Zaustavi se vuk i rece:
- E, Ivane-carevicu, sidi sa mene, sivoga vuka, i predi preko ovog kamenog zida. Tu, iza zida, nalazi se vrt, a u vrtu žar-ptica sedi u kavezu zlatnom. Uzmi žar-pticu, ali kavez ne diraj. Ako kavez uzmeš, neceš moci iz vrta izici: odmah ce te uhvatiti.
Preskoci Ivan-carevic preko zida i nade se u vrtu.
Spazi žar-pticu u zlatnom kavezu i polakomi se. Izvadi
pticu iz kaveza i pode natrag, pa promisli i rece u sebi:
"Šta ce mi ptica bez kaveza? Kud cu sa njom?" Vrati se i tek
što skide zlatni kavez, odjednom nešto zagrme i zatutnji po
celom vrtu, kao da su kroz zlatni kavez bile žice sprovedene.
Stražari se odmah probudiše, dotrcaše u vrt, uhvatiše
Ivana-carevica sa žar-pticom i dovedoše ga svome caru
Dolmatu.
Car Dolmat se razgnevi na Ivana-carevica i povika:
- Kako te nije stid, mladi covece, da kradeš! Ko si i odakle si, ciji si sin i kako te zovu? Ivan-carevic mu odgovori:
- Ja sam iz Vislavovog carstva, sin cara Vislava Andronovica, a zovu me Ivan-carevic. Tvoja žar-ptica se navadila da nam svake noci dolece u vrt i otkida zlatne plodove sa omiljene jabuke mog oca. Sve je drvo vec obrala. I otac me je poslao da pronadem žar-pticu i da mu je donesem.
- Eh, ti, mladicu, Ivane-carevicu - rece car Dolmat - zar se tako radi? Da si došao meni, ja bih ti casno i pošteno žar-pticu dao. A šta ce biti sada ako ja po celome carstvu razglasim kako si ti necasno postupio. Ali slušaj, Ivane-carevicu! Ako ispuniš ovo što ti tražim i odeš preko devet brda i devet voda u deseto carstvo, i doneseš mi od cara Afrona konja zlatogrivog, oprosticu ti grešku i uz velike pocasti cu ti žar-pticu dati. A ako to ne izvršiš, razglasicu po citavom carstvu da si lopov necastan.
Ivan-carevic napusti cara Dolmata tužan i žalostan obecavši da ce mu dovesti konja zlatogrivog.
Dode on sivome vuku te mu isprica sve što mu je zadao car Dolmat.
- Zdravo da si, junace mladi, Ivane-carevicu! - rece mu sivi vuk. - Zašto me ne posluša, zašto uze zlatni kavez?
- Kriv sam pred tobom - odvrati mu Ivan-carevic.
- Dobro, hajde! - na to ce vuk. - Uzjaši mene, sivoga vuka, odnecu te kuda treba.
Uzajaha Ivan-carevic vuku na leda, a vuk pojuri brzo kao strela.
Jurio on tako, jurio, najzad stiže, usred noci u carstvo cara Afrona.
Kada stigoše do carskih konjušnica od beloga kamena, sivi vuk rece Ivanu-carevicu:
- Udi, Ivane-carevicu, u konjušnicu. Svi stražari cvrsto spavaju. Uzmi konja zlatogrivog. Na zidu visi zlatna uzda, ali je ti nemoj uzeti, inace ce zlo biti.
Ivan-carevic ude u konjušnicu, uze konja i htede da se vrati. Kad na zidu ugleda zlatnu uzdu, polakomi se. Tek što je skide, nastade tresak i tutnjava po svim konjušnicama, kao da su u tu uzdu bile žice sprovedene. Stražari se odmah probudiše, dotrcaše, Ivana-carevica uhvatiše i odvedoše caru Afronu. Car Afron ga stade ispitivati:
- Zdravo da si, mladicu! Reci mi iz koje si zemlje, ko ti je otac i kako ti je ime?
Ivan-carevic mu odgovori:
- Iz Vislavovog sam carstva, sin cara Vislava Andronovica, a ime mi je Ivan-carevic.
- Eh, ti, mladi junace, Ivane-carevicu! - rece mu car Afron. - Zar to casni junak može da radi? Da si došao k meni, ja bih ti casno i pošteno zlatogrivog konja dao. A šta ce biti sada ako ja po celom carstvu razglasim da si ti u mome carstvu necasno postupio? Ali poslušaj, Ivane-carevicu! Ako ispuniš ovo što ti tražim i odeš preko devet brda, devet voda u deseto carstvo i dovedeš mi princezu Jelenu Prekrasnu, za kojom odavno moje srce i duša tuguju, ja cu ti pogrešku oprostiti i konja zlatogrivog sa zlatnom uzdom darivata. A ako to ne izvršiš, po citavom carstvu cu razglasiti da si ti necastan lopov i da si necasno delo u mome carstvu pocinio.
Tada Ivan-carevic obeca caru Afronu da ce mu dovesti princezu Jelenu Prekrasnu, a kad izide iz odaja, gorko zaplaka.
Dode sivome vuku i isprica sve šta mu se desilo.
- Zdravo da si, junace mladi, Ivane-carevicu! - rece mu sivi vuk. - Zašto me ne posluša, zašto uze zlatnu uzdu?
- Kriv sam pred tobom! - odvrati mu Ivan-carevic.
- Dobro, hajde! - nastavi sivi vuk. - Uzjaši mene, sivoga vuka, ja cu te odneti kud treba.
Uzjaha Ivan-carevic vuku na leda, a vuk pojuri brzo kao strela.
Jurio je on tako brzo kao što se u prici prica, i dojuri do carstva u kome je živela princeza Jelena Prekrasna. Kada stiže do zlatne ograde koja je okružavala prekrasan vrt, vuk ce carevicu:
- Sidi, Ivane-carevicu, sa mene, sivoga vuka, i vrati se onim putem kojim smo došli, te me cekaj na širokom polju ispod hrasta zelenog.
Pode Ivan-carevic kud mu je zapovedeno. A sivi vuk sede pokraj zlatne ograde i cekaše da izide u vrt princeza Jelena Prekrasna. Pred vece, kada se sunce klonilo zapadu i vazduh postao prijatniji i prohladan, izide princeza Jelena Prekrasna u vrt da se šeta sa svojim dvorkinjama i pratiljama. Kada dode do onoga mesta gde je sivi vuk sedeo iza ograde, on odjednom preskoci ogradu, zgrabi Jelenu Prekrasnu, ponovo skoci natrag i dade se u trk. Dojuri on tako do zelenog hrasta, gde ga je Ivan-carevic ocekivao i rece mu:
- Ivane-carevicu, sedni mi brzo na leda!
Ivan-carevic sede na njega, a sivi vuk pojuri ka carstvu cara Afrona. Princezine pratilje i dvorkinje koje su šetale po vrtu zajedno sa princezom, otrcaše u dvorac i poslaše poteru ne bi li stigla sivoga vuka. Ali ma kako gonici bili hitri, ne uspeše da stignu sivoga vuka pa se vratiše.
Dok je Ivan-carevic sedeo na sivome vuku zajedno sa prekrasnom princezom Jelenom, zaljubi se on u nju, a i ona u Ivana-carevica. Kada sivi vuk dode do carstva cara Afrona, Ivan-carevic morade da odvede princezu Jelenu u dvorac i da je preda caru. Carevic se tada ražalosti i poce suze prolivati. Sivi vuk ga upita:
- Zašto placeš, Ivane-carevicu? Ivan-carevic mu na to odgovori:
- Sivi vuce, prijatelju moj! Kako da ne placem i ne tugujem? Zavoleo sam iz dna duše prekrasnu princezu Jelenu, a sada treba da je predam caru Afronu za konja zlatogrivog, a ako je ne predam, car Afron ce mi cast ukaljati u svim zemljama.
- Služio sam te mnogo, Ivane-carevicu - rece sivi vuk - ucinicu ti još i ovo. Poslušaj me, Ivane-carevicu: ja cu se naciniti prekrasna princeza Jelena. Ti me odvedi caru Afronu i uzmi konja zlatogrivog. Car ce misliti da sam ja prava princeza. Kada uzjašeš konja zlatogrivog i odeš daleko, tada cu ja izmoliti cara Afrona da izidem na široko polje u šetnju. I kada me on pusti sa pratiljama i dvorkinjama, ti me se seti - i ja cu se opet stvoriti kraj tebe.
Tek što sivi vuk izgovori te reci, udari o zemlju i pretvori se u krasnu princezu Jelenu, tako da niko ni poznati ne bi mogao da to nije ona. Ivan-carevic uze sivoga vuka i pode u dvorac caru Afronu, a prekrasnoj princezi Jeleni rece da ga ceka izvan grada. Kada Ivan-carevic dode caru Afronu sa tobožnjom princezom Jelenom Prekrasnom, car se veoma obradova što je dobio blago koje je odavno želeo. Povede lažnu princezu, a konja zlatogrivog predade Ivanu--carevicu. Ivan-carevic uzjaha konja i izide izvan grada. Smesti na konja Jelenu Prekrasnu i krenu prema carstvu cara Dolmata.
Sivi vuk je živeo kod cara Afrona tri dana kao prekrasna princeza Jelena, a cetvrtog dana dode caru moleci ga da se prošeta po ravnom polju kako bi golemu svoju tugu ublažila. A car Afron odgovori:
- Ah, prekrasna moja princezo Jelena! Ja cu za tebe sve uciniti, pusticu te u polje ravno da se prošetaš.
I odmah naredi pratiljama i dvorkinjama da podu sa prekrasnom princezom u šetnju u polje široko.
A Ivan-carevic išao putem sa Jelenom Prekrasnom, razgovarao sa njom i umalo da ne zaboravi na sivoga vuka. Seti se i rece:
- Ah, gde li je moj sivi vuk?
Tek što je to rekao, stade sivi vuk pred carevica i rece mu:
- Uzjaši, carevicu, mene, sivoga vuka, a prekrasna princeza Jelena neka jaše na konju zlatogrivom.
Ivan-carevic uzjaha sivoga vuka te tako podoše u carstvo cara Dolmata. Išli oni, išli i kada stigoše na tri vrste od tog carstva, Ivan-carevic stade moliti sivoga vuka:
- Saslušaj me, prijatelju dragi, vuce sivi! Mnogo si mi dobra ucinio, ucini mi još i ovo poslednje. Evo šta ceš uciniti: pretvori se u zlatogrivog konja, jer ja se ne mogu rastati od ovoga konja.
Najednom udari sivi vuk o zemlju i pretvori se u konja zlatogrivog. Ivan-carevic ostavi prekrasnu princezu Jelenu na zelenoj livadi, uzjaha sivoga vuka i pode u dvorac caru Dolmatu.
Cim stiže, spazi ga car Dolmat gde jaše na zlatogrivom konju, mnogo se obradova, i izide iz svojih odaja. Doceka carevica na dvorištu, poljubi ga u usta medna, uze ga za desnu ruku i povede u dvorac. Od silne radosti, car Dolmat naredi da se priredi gozba. Sedoše oni za trpezu. Pili su, jeli, veselili se ravno dva dana, a trecega dana predade car Dolmat Ivanu-carevicu žar-pticu sa zlatnim kavezom.
Uze carevic žar-pticu, izide iz grada, sede na konja zlatogrivog sa prekrasnom princezom Jelenom i pode u svoju zemlju, carstvo cara Vislava Andronovica.
Car Dolmat htede sutradan da projaše na svome zlatogrivom konju. Naredi da se osedla, uzjaha i krenu u široko polje. Tek što je razigrao konja, konj zbaci sa sebe cara Dolmata, pretvori se u sivoga vuka, odjuri i stiže Ivana-carevica.
- Carevicu-Ivane! - rece on. - Uzjaši mene, sivoga vuka, a princeza Jelena Prekrasna neka jaše na konju zlatogrivom.
Carevic-Ivan uzjaha sivoga vuka i podoše na put. Kada stigoše do onoga mesta gde je sivi vuk rastrgao konja Ivanu-carevicu, vuk se zaustavi i rece:
- E, pa, Ivane-carevicu, dosta sam te verno i pošteno služio. Na ovome mestu sam tvoga konja rastrgao, dovde sam te i doneo. Sidi s mene, sivoga vuka, sada imaš konja zlatogrivog, uzjaši njega i putuj kud ti je drago. A ja ti više nisam sluga.
Tek što to izgovori, sivi vuk išceze. Ivan-carevic zaplaka gorko za sivim vukom i pode dalje sa svojom prekrasnom princezom.
Jahao on tako, jahao sa svojom princezom Jelenom na konju zlatogrivom i zaustavi se na dvanaest vrsta od svoje zemlje. Sjaha sa konja i zajedno sa prekrasnom princezom leže pod jedno drvo da se malo odmori od vrucine koja beše pripekla. Zlatogrivog konja priveza za drvo, a kavez sa žar-pticom postavi kraj sebe. Dok su tako ležali na travi, uhvati ih san.
Za to vreme braca Ivana-carevica - Dimitrije i Vasilije - lutajuci po raznim carstvima i ne našavši žar-pticu, vracahu se u svoju zemlju praznih ruku. Naidoše oni na svoga usnulog brata Ivana-carevica i prekrasnu princezu Jelenu. Kada ugledaše na travi žar-pticu u zlatnom kavezu i konja zlatogrivog, polakomiše se i smisliše kako da ubiju svoga brata Ivana-carevica.
Carevic Dimitrije isuka mac iz korica, probode Ivana-carevica i sasece ga. Zatim razbudi prekrasnu princezu Jelenu i stade je ispitivati:
- Prekrasna devojko! Iz koga si ti carstva, cija si kci i kako ti je ime?
Prekrasna princeza Jelena, kada spazi Ivana-carevica mrtvog, prepade se i stade gorke suze prolivati. Kroz plac ona govoraše:
- Ja sam princeza Jelena Prekrasna, a doveo me je Ivan-carevic koga ste vi strašnoj smrti predali. Da ste vi bili pravi junaci, izišli biste s njim na ravno polje i živoga ga pobedili. A vi ubiste coveka u snu, i kakvu ste pohvalu zaslužili? Covek u snu je isto što i mrtav covek.
Tada carevic Dimitrije prisloni svoj mac na grudi prekrasne princeze Jelene i rece joj:
- Slušaj, Jeleno Prekrasna! Ti si sada u našim rukama. Mi cemo te povesti ocu našem, caru Vislavu Andronovicu, a ti mu reci da smo mi doveli i tebe, i žar-pticu i konja zlatogrivog. Ako to ne receš, odmah cu te ubiti!
Prekrasna princeza Jelena uplaši se smrti i obeca da ce govoriti onako kako su joj zapovedili.
Tada carevic Dimitrije i carevic Vasilije baciše kocku kome ce pripasti prekrasna princeza Jelena, a kome zlatogrivi konj. I prekrasna princeza pripade carevicu Vasiliju, a zlatogrivi konj - carevicu Dimitriju. Tada carevic Vasilije povede prekrasnu princezu Jelenu, posadi je na svog dobrog konja, a carevic Dimitrije uzjaha konja zlatogrivog i uze žar-pticu da je preda svome ocu, caru Vislavu Andronovicu. Tako oni krenuše dalje.
Ivan-carevic ležaše mrtav na onom mestu ravno trideset dana. Naide tuda sivi vuk te pozna po mirisu Ivana-carevica. Htede da mu pomogne, da ga oživi, ali nije znao kako to da ucini. Opazi vuk jednoga gavrana i dva gavrancica koji su tuda leteli i hteli da se na zemlju spuste. Sakri se vuk iza žbuna i tek što se gavrani spustiše na zemlju, vuk iskoci iza žbuna, zgrabi jednoga gavrancica i htede da ga rastrgne. Tada mu gavran rece:
- Zdravo da si, sivi vuce! Ne diraj mi moje mlade ptice, ono ti ništa nije skrivilo.
- Slušaj, Gavrane Gavranovicu! - rece sivi vuk. - Tvoje ptice necu dirnuti i pusticu ga živa i zdrava, ako mi nešto uciniš. Odleti preko devet brda, preko devet voda, i iz desete zemlje mi donesi mrtvu i živu vodu.
Tada Gavran Gavranovic odgovori vuku:
- Ovo cu ti uciniti, ali mi sina ne diraj.
Tek što to izgovori, gavran odlete.
Posle tri dana gavran dolete i donese sa sobom dva meha: u jednom živa voda, a u drugom - mrtva. Dade ih sivom vuku. Sivi vuk uze vodu, rastrgnu gavrancica na dva dela, poprska ga mrtvom vodom - i gavrancic sraste ponovo, poprska ga živom vodom - gavrancic se prenu i polete. Zatim sivi vuk poprska Ivana-carevica mrtvom vodom i telo njegovo sraste, poprska ga živom vodom, a Ivan-carevic ustade i progovori:
- Ah, kako sam dugo spavao!
Sivi vuk mu na to odgovori:
- Da, Ivane-carevicu, spavao bi ti vecno da mene ne beše. Tvoja braca te ubiše i sa sobom odvedoše prekrasnu princezu Jelenu, i konja zlatogrivog, i žar-pticu. Sada bez odlaganja pohitaj da što pre stigneš u svoju zemlju. Tvoj brat carevic Vasilije ženi se danas tvojom nevestom, prekrasnom princezom Jelenom. Da bi što pre stigao tamo, uzjaši mene, sivoga vuka, i ja cu te odneti.
Ivan-carevic uzjaha sivoga vuka i on odjuri s njime u carstvo cara Vislava Andronovica.
Ne prode dugo, a oni stigoše u grad. Ivan-carevic sjaha sa sivoga vuka, pode u grad i kada stiže u dvorac, zatece carevica Vasilija gde se ženi prekrasnom princezom Jelenom.
Ivan-carevic ude u palatu, a cim ga Jelena Prekrasna spazi, skoci odmah iza stola, stade ga grliti i ljubiti te povika:
- Ovo je moj dragi sudenik, Ivan-carevic, a ne onaj zlotvor koji za stolom sedi!
Tada se car Vislav Andronovic diže sa stola i zapita prekrasnu princezu Jelenu o cemu ona to govori. Jelena Prekrasna mu isprica celu istinu, šta je i kako je bilo: kako je Ivan-carevic došao do nje, do konja zlatogrivog i žar--ptice, kako su ga starija braca ubila dok je on spavao i kako su joj pretili i naterali je da kaže kako su oni sve to našli.
Car Vislav se razgnevi i naredi da carevice Dimitrija i Vasilija odvedu u tamnicu.
Ivan-carevic se oženi prekrasnom princezom Jelenom i živeo je s njom u slozi i ljubavi, tako da jedno bez drugoga nisu nikako mogli.

(Ukrajinska)

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

LAJ I CVETNO LICE

Nekad, davno, kad je Mat, sin Matonija, gospodario Gvinedom, življaše na njegovom dvoru i služaše ga čovek mađijom jači od njega. Beše to njegov nećak Gvidion, Donov sin, čovek koji je u ime Mata upravljao Gvinedom i zapovedao njegovom vojskom. Beše to isti Gvidion koji je mađijom i snagom ubio Priderija, gospodara Di'feda, kod Maentroga u severnom Velsu.
Dogodi se da jednog jutra Gvidion, dok je ležao u postelji, polubudan-polusanjiv, ču neki tihi plač iz škrinje kraj postelje. Nešto docnije, opet začu plač, mada nijedan plač nije mogao biti tiši. Brzo skoči iz postelje, priđe škrinji i otvori je, a onda ugleda muško detence kako leži u svilenom povoju i pruža i širi ruke. Gvidion podiže dete iz škrinje i prinese svetlosti, pa mu se učini da dete liči na njega.
� Neka sramota padne na moju bradu � reče Gvidion � ako ga ne budem pazio isto onako dobro kao sebe.
Još istog dana nađe ženu koja će čuvati dete, a dečak je tako lepo napredovao da je za godinu dana narastao koliko druga deca za dve. Krajem druge godine već je bio toliko velik i snažan da su mogli da ga pošlju na dvor, pa ga Gvidion tamo primi. Voleo ga je kao rođenog sina, a dečak je voleo Gvidiona i zvao ga ocem, pa su svi koji su ih videli govorili da nema tolike sličnosti niti tolike ljubavi između oca i sina na celom Britanskom ostrvu.
Dečak je i dalje tako brzo napredovao da su, kad mu je bilo četiri godine, svi, po njegovom stasu, mislili da mu je osam. Tada Gvidion pođe jednog dana zajedno sa dečakom pešice do zamka Aranrod. Kad uđoše u zamak, gospa ustade da ih dočeka, poželi dobrodošlicu i pozdravi.
� Neka vas nebo blagoslovi, gospodaru! � reče ona. � Ne dolazite tako često kao nekad.
� Za sve postoji razlog � reče Gvidion. � Neka nebo i vas blagoslovi, gospo!
� Ali � zapita ona � ko je dečak koji je došao s vama i likom vam je toliko sličan?
� Gospo � reče Gvidion � to je vaš sin.
� Avaj, čoveče � uzviknu Aranrod � zašto mi nanosite toliku sramotu tvrdeći da je on moj sin! � I ona sakri lice u ruke, jer ju je toliki stid savladao.
� Gospo � odgovori Gvidion � ako ne pretrpite nikakvu veću sramotu od one koju sam pretrpeo ja što sam odgajio ovako finog dečaka, onda vaša sramota nije velika. Sad ga vi preuzmite.
� Kako se zove? � zapita Aranrod. � Jer, bez imena, on nije moj sin, nije vaš sin i nije saplemenik kraljev.
� Vere mi � reče Gvidion � on još nema imena. Dajte mu vi ime, gospo. Na ovo se gospa Aranrod osmehnu više ustima nego očima. � Ne � reče � nema nade da ću ga ja krstiti. I ne samo to, izreći ću kletvu da ga niko drugi ne može krstiti sem mene.
� Pokvarena ženo � reče Gvidion gnevno � tako se ophodite prema rođenom sinu! Ali ništa ne brinite � dodade mirnije, stavljajući ruku sinu preko ramena � dobiće on ime, i to brže nego što mislite.
Posle toga njih dvojica odoše i vratiše se u Datil, da tamo provedu noć, dečak u snu, a Gvidion zadubljen u misli.
Izjutra Gvidion ustade i povede sina. Išli su duž morske obale sve do Aber Menaja. Gde god bi video na hridinama morsku travu i alge, on bi ih sakupljao, da ih pretvori u brod, a gde god bi ugledao morsku travu i alge na pesku, skupljao ih je takođe, da ih pretvori u kordovsku kožu. Zatim oboji kožu tako da je nigde na svetu nije bilo lepše uštavljene i obojene. Te podiže jedra na brodu, pa on i dečak plovljahu dok ne dođoše do pristaništa kod zamka Aranrod, tu pristadoše i odmah počeše da seku i šiju kožu. Stražari to ugledaše sa osmatračnice, a čim Gvidion spazi da ih posmatraju, on sebi i dečaku dade drugo obličje, tako da ih nisu mogli prepoznati.
� Kakvi su to ljudi na brodu? � zapita Aranrod.
� Obućari � rekošejoj.
� Potrebna mi je obuća. Idite i vidite kakvu imaju kožu i kakva je izrada.
Kad glasnici stigoše na brod, Gvidion je baš bojio kožu zlatnom bojom. Oni se vratiše i rekoše Aranrodi da nikad nisu videli tako lepu kožu niti tako dobru izradu.
� Uzmite meru moje noge � naredi ona � i recite obućaru da mi načini obuću.
Gvidion načini obuću, ali mnogo veću nego što je bila mera.
� Ovo su najbolje cipele na svetu � reče Aranrod
� i zaslužuje da mu se plati. Samo su previše velike. Neka mi napravi manje.
Gvidion napravi cipele, ali ih ovoga puta skroji mnogo manje nego što je mera pokazivala.
� I za ove će biti plaćen � reče Aranrod. _ Ali one su suviše male i ne mogu da ih navučem.
Glasnici ovo saopštiše Gvidionu. � Samo gubim vreme � prekore ih on. � Neću više da krojim cipele dok joj lično ne uzmem meru.
Kad Aranrod to ču, reče: � Da, to će biti najbolje. Recite mu da dolazim.
Kad ona stiže na brod, Gvidion je krojio, a dečak šio.
� Neka vas nebo blagoslovi, gospo! � reče Gvidion. � Neka nebo i tebe blagoslovi! � odgovori ona.
� Samo se čudim da zanatlija tvoje spretnosti ne može da načini cipele po meri.
� Sve na svetu ima razlog � reče Gvidion. � Mislim da ću ovoga puta uspeti.
U tom trenutku ptica carić slete na brod. Dečak uze šilo, nanišani na pticu i pogodi je između žile i kosti noge. Aranrod se nasmeja. � Vere mi � reče � kako spretnu ruku ima ovaj plavi dečak! � Da � odgovori Gvidion � pogodio je spretnije nego što mislite. Jer sad je stekao i ime, i to vrlo dobro ime.
Laj Lau Gafs zvaće se odsad, što znači Plavi Spretne Ruke.
� Dok je to govorio, carić nestade u vazduhu, koža se pretvori u alge, a tamo gde je bio brod, ostade samo morska trava. Tada vrati sina u pravo obličje a i sam se pojavi u istinskom liku. � Gospo � reče � ovo je vaš sin. Nije kasno da ispravite nepravdu koju ste mu naneli.
� Nema nikakve nade da ću to učiniti � reče ona.
� Povrh toga, baciću na njega drugu kletvu, da nikad ne stekne oružje, izuzev ako mu ga ja dam.
� Svirepa ženo � uzviknu Gvidion ljutito � tako se ponašate prema rođenom sinu! Ali ništa ne brinite, imaće on oružje, i to pre nego što mislite.
Vratiše se na Matov dvor, gde su Laj-Lau-Gafsa gajili i obučavali da može da pojaše svakog konja i usavršili ga likom, izgledom i spretnošću kako se samo poželeti može. Ali Gvidion je primećivao da dečak tuguje što nema oružje, pa mu najzad reče: � Momče, ti i ja krenućemo sutra na put. Znam šta ti je potrebno, i to ćemo naći pre nego što se vratimo. A dotle, momče, glavu gore!
Izjutra, u zoru, oni krenuše. Išli su morskom obalom u pravcu zamka Aranrod. Kad se primakoše zamku, Gvidion učini da obojica promene lik, tako da dojahaše do kapije zamka u obliku dva mlada viteza. Ipak je od njih dvojice Gvidion bio nešto stariji i krupniji. � Vrataru � naredi
� uđi i reci gospodarici da su stigli bardi sa juga, koji bi je rado zabavili pesmama i pričama. � Vratar se ubrzo vrati i pusti ih unutra.
� Dobrodošli obojica � reče Aranrod u odgovor na njihov pozdrav. Posadiše ih za trpezu, pa kad dovršiše obed, dugo pričahu a ceo dvor bejaše srećan te noći, jer je Gvidion bio najbolji pripovedač na svetu.
Docnije im pripremiše sobu, te odoše da spavaju. Pri prvim petlovima Gvidion potajno ustade i prizva u pomoć svoju mađiju. U zoru se začu topot nogu, zvuk truba i zveket oružja. U svanuće začuše kako neko kuca na njihovim vratima, to ih je lično Aranrod pozivala da otvore. Dečak ustade i otvori vrata, a gospodarica zamka uđe u pratnji jedne dvorkinje.
� Dobra gospodo � viknu � u opasnosti smo. Morate ustati i pomoći u odbrani zamka.
� Čuli smo trube, žagor i zveket oružja � priznade Gvidion. � Kakav je uzrok tome, gospo?
� Vere mi � reče � priđite prozoru i nećete moći da raspoznate boju mora od brodova koje ćete ugledati, a svi najvećom brzinom plove ka obali.
� Vidim ih, gospo � reče Gvidion � a čini mi se da ih ima više nego što i mislite.
� Šta da radimo? Molim vas, dobra gospodo, recite mi šta da radimo.
� Postoji samo jedna mogućnost � reče Gvidion. � Da zatvorimo kapije zamka i branimo se što bolje možemo. Imate li oružje? Onda ga donesite ovamo i naoružajte ovog mladića i mene.
Ona ode po oružje i vrati se u pratnji dveju dvorkinja.
� Gospo � reče Gvidion � naoružajte ovog mladića, a meni će pomoći dvorkinje. Brzo, gospo, brzo! Već mi se čini da čujem gruvanje u kapije.
Hitro ali spretno Aranrod naoruža mladića.
� Je li potpuno naoružan? � zapita Gvidion.
� Potpuno � reče Aranrod. � A sad se pokažite kao ljudi. Gvidion prasnu u smeh. � Vreme je da odbacimo oružje � reče, dok je ona stajala pred njim, gnevna i zbunjena.
� Ali zašto? � zapita. � Pogledajte brodovlje koje nas okružuje!
� Nema nikakvog brodovlja, gospo.
� Onda slušajte suvozemnu vojsku!
� Nema nikakve vojske.
� Dobro � zapita Aranrod � zašto se onda ova vojska okupila?
� Okupila se da razbije kletvu koju ste bacili na svoga sina. � Dok je ovo izgovarao, Gvidion povrati sinu pravi lik a i sam uze svoje prvobitno obličje. � Evo vašeg sina, gospo, koji je primio oružje iz vaše ruke. Zar još uvek ne želite da ga prihvatite i volite kao rođeno čedo?
� Daleko sam od toga da to učinim � reče ljutita Aranrod � pa ću, povrh svega, baciti na njega i treću kletvu, a to je da među svim ženama na svetu ne može naći sebi nevestu.
� Čudovišna je žena � uzviknu Gvidion � koja se tako ophodi prema svom rođenom sinu! Ali, ne plaši se, momče � dodade spokojnije � steći ćeš ti ženu, i to brže nego što ona misli.
Posle toga napustiše zamak, i bez zadržavanja se uputiše na dvor Mata, sina Matonijeva. Rekoše mu svoje neprilike, a on naredi da mu se prinese njegov čarobni štap.
� Pokušajmo � reče Gvidionu � da svojim mađijama i čarolijama mladiću načinimo nevestu od cveća.
Laj je sada već bio čovek po izgledu, obliku i suštini, i jedan od najlepših mladića koje je ljudsko oko videlo. Oni uzeše cvetove hrasta, žutilovke i livadske kadulje i od toga načiniše najlepšu i najobdareniju devojku koja je ikad viđena u Gvinedu i krstiše je onako kako se u to doba krštavalo, nadenuvši joj ime Blodajed (cveće). Zatim dadoše Laj-Lau-Grafsu dvor i zemljište, tako da može časno da živi, i to na mestu zvanom Mur Kastel, na visoravni Ardudvaj, pa se on tamo nastani i dobro upravljaše, te svi bejahu zadovoljni njime i njegovom upravom.
Godina prođe, i još jedna, a onda se dogodi da jednog dana Laj ode u Datil da poseti Mata i Gvidiona. Istog dana, ubrzo pošto je otišao, Blodajed se šetala dvorištem kad začu zvuk lovačke trube, a posle toga vide izmorenog jelena kako protrča, nakon jelena naiđoše psi i lovci, i najzad ljudi koji su išli pešice i sporije. Blodajed je bila radoznala da sazna ko su ti ljudi i ko im je gospodar, pa posla jednog paža da se raspita.
� Gronu Bebir je naš gospodar � odgovoriše mu � on je vladar Penlina.
U međuvremenu je Gronu gonio jelena. Psi ga dognaše do obale reke Kinvael, pa ga tu ubi. Kad ubi jelena, nahrani pse i pusti da se konji odmore, već i noć poče da se spušta. Pomrčina je padala dok je prolazio pored kapije zamka.
� Vere mi � reče Blodajed � bila bi velika neučtivost pustiti ovog poglavicu da u ovo doba noći traži drugo prenoćište. � Stoga posla glasnike da iziđu pred Gronua i pozovu ga u dvorac. On rado prihvati poziv, te Blodajed lično iziđe na kapiju da ga dočeka i pozdravi.
� Gospo � reče on � neka vam nebo plati ovo plemenito gostoprimstvo!
On se umi i presvuče lovačku odeću, pa sedoše za trpezu. Blodajed ga je gledala dok je sedeo, i dok ga je gledala, osećaše kako je obuzima ljubav prema njemu, tako da joj obrazi bejahu čas rumeni kao bulke, čas beli kao morska pena. Gronu je gledao nju i ista misao bejaše u njemu kao i u njoj, tako da ne mogaše da prikrije ljubav; od tog časa se sav njihov razgovor vodio o ljubavi i nežnosti što su ih osećali jedno prema drugome. A govorili su i o tome kako mogu postići da budu zanavek zajedno.
� Postoji samo jedan način � reče Gronu. � Moramo ubiti tvog muža Laja.
� Samo jedan čovek na svetu zna kako on može umreti � odgovori Blodajed. � Laj je taj čovek.
� Tad, pod izgovorom nežnog staranja � reče Gronu
� moraš iz njega izvući tu tajnu.
I pre nego što odjaha iz zamka, on ponovi:
� Zapamti, gospo, što sam ti rekao. Samo ti možeš iščupati iz njega način na koji može poginuti.
Prvo što je Laj primetio kad se vratio kući bilo je da je njegova žena tužna i nevesela. � Gospo � zapita je
� da li si bolesna ili te neke druge muke tište? Ne mogu podneti da te gledam nesrećnu.
� Nisam bolesna � odgovori ona � ali sam uznemirena zbog tebe onako kako ti nikad nećeš biti uznemiren zbog mene. Nespokojna sam zbog tvoje smrti, jer nikako ne bih želela da umreš pre mene.
� Neka ti nebo plati za tvoje nežno staranje � reče Laj. � Ali možeš biti zadovoljna, jer ako me gospod ne pozove sebi, neće biti lako ubiti me.
� Zahvaljujem nebu na tome � reče žena. � Ali reci mi kako bi to moglo da se dogodi, kako bih te mogla Čuvati i uklanjati od smrtne opasnosti.
� Objasniću ti vrlo rado � reče Laj. � Prvo, neće biti lako ubiti me, jer koplje koje može da me ubije mora biti posebne vrste. Ono se mora deljati punu godinu dana, i pri tom se taj posao nikad ne sme obavljati u drugo vreme osim kad su svi na nedeljnoj misi.
� Zahvaljujem nebu na tome � reče žena.
� Zatim, ja ne mogu biti ubijen ni u kući ni van kuće. Ne mogu biti ubijen ni na konju ni u hodu.
� Kako? � reče žena. � Onda uopšte ne možeš biti ubijen?
� Mogu � reče on � mogu biti ubijen, ali samo na ovaj način: kad se za mene pripremi kupatilo na obali reke a preko korita postavi svod prekriven rogozinom, i, zatim,
ako se dovede jedan jarac i postavi da stoji naporedo sa koritom, pa ja stanem jednom nogom na leđa jarcu a drugom na ivicu korita. Ako bi me neko udario kopljem deljanim godinu dana dok tako stojim, mogao bi da me ubije.
� Hvala nebu što je tako odredilo � reče njegova žena. � To se bar može lako izbeći. Čim je ovo saznala, Blodajed izvesti Gronua u Penlin, tako da Gronu punu godinu dana deljaše koplje, a kad se navrši puna godina dana, izvesti je da je spreman.
� Gospodaru � reče Blodajed tada Laju �još uvek sam nespokojna zbog načina tvoje smrti. Jer važniji mi je tvoj život nego moj i spas kraljevstva. Hoćeš li mi pokazati kako bi stajao na leđima jarca i ivici korita ako bih ti pripremila kupatilo ?
� Neka ti nebo plati za tvoje nežno staranje � odgovoriLaj. � Rado ću ti pokazati.
I ovu vest odmah posla Gronu, sa upustvom da čeka u zasedi iza jednog brežuljka na obali reke Kinvael. Takođe naredi da se svi jarci iz tog kraja prikupe na obali reke. Zatim jednog jutra reče Laju:
� Gospodaru, pripremila sam kupatilo i svod i sve je spremno za tebe. Hoćeš li da pogledaš? I tako dođoše da pogledaju kupatilo.
� Hoćeš li da uđeš, kao što si obećao, gospodaru? � zapita Blodajed.
On uđe u kupatilo.
� Tu su u pripravnosti jarci � reče žena. � Da dovedu jednog i postave naporedo sa koritom?
Dovedoše jednog jarca, i Laj ustade, pa tako stajaše jednom nogom jarcu na leđima, a drugom na ivici korita. U tom času Gronu se uspravi na jedno koleno iza brdašca, nanišani otrovnim kopljem i pogodi Laja u bok, tako da se vršak zari a drška ostade da štrči. Istog časa Laj se, u obliku orla, uzvinu u nebo i pri tom prodorno vrisnu. Posle toga ga ne videše više.
� Vere nam � odgovoriše � nema nikoga. Njih stoga sve do današnjeg dana nazivaju neverne ratne družine.
� Ako je tako � reče Gronu � onda ja moram da podnesem taj udarac lično.
I tako Laj i Gronu dođoše na obalu reke Kinvael. Gronu stade na mesto gde je Laj stajao kad ga je koplje pogodilo, a Laj zauze busiju iza brdašceta.
� Gospodaru � reče Gronu � pošto sam te zbog ženskih smicalica onda toliko uvredio, dopusti mi, iz sažaljenja, da stavim onaj veliki kamen na put koplju od tebe do mene.
� To ti neću odbiti � reče Laj.
I tako Gronu uze kamen i postavi ga između sebe i Laja. Tad se Laj uspravi na jedno koleno i nanišani kopljem, pa koplje probi i kamen i Gronua, tako da mu prebi kičmu i on na mestu pogibe. Taj kamen može se i danas videti na obali reke Kinvael, kao i rupa koja ide posred kamena. Zbog toga se ovaj kamen naziva Gronuovim kamenom.
Pošto je ubio Gronua, Laj Lau Grafs povrati sve svoje zemlje, pa vladaše srećno i zadovoljno. A docnije, nasledi i Mata kao kralja celog Gvineda, i to je kraj naše priče. Istog časa kad je Laj iščezao, Gronu i Blodajed krenuše u dvor, a sutradan Gronu podiže vojsku i pokori Ardudvaj, tako da su sve Lajeve zemlje bile pod njegovom upravom.
Vesti o ovim događajima stigoše do Mata, sina Matonijeva, i Gvidiona, sina Donova. Njihov bol bejaše
težak.
� Gospodaru kralju � reče Gvidion � neću imati mira
ni pokoja dok ne saznam šta je sa mojim sinom. Daj mi dopuštenje da pođem po Gvinedu.
� Neka te Bog vodi � reče Mat.
Gvidion krene još istog dana, pretraži Gvined uzduž i popreko, ali ne ču ni reč ni šapat o svom sinu Laju. U svoje vreme dođe nekom dobrom čoveku u Arfon i tamo zanoći. Dobri čovek dođe kući kasno, a još kasnije dođe svinjar.
� Svinjaru � zapita seljak � da li se krmača vratila?
� Da � odgovori svinjar. � Baš je ušla u svinjac.
� A kuda ona to ide? � zapita Gvidion. -To niko ne zna � bio je odgovor. � Svakog dana kad se svinjac otvori, ona istrči toliko brzo da niko još nije bio u stanju da je stigne. Koliko ja znam � reče svinjar � mogla bi i u zemlju da propadne.
� Učini mi nešto � zatraži Gvidion. � Ne otvarajte svinjac dok ja ne budem prisutan.
� Vrlo rado � reče svinjar i objasni mu kad će ga sutradan otvoriti. Kad sutradan poče da sviće, svinjar probudi Gvidiona, pa zajedno odoše do svinjca. U trenutku kad otvoriše svinjac, krmača pojuri, trčala je iz sve snage uz dolinu, a tamo stade i poče da rije ispod jednog hrasta. Gvidion je pratio krmaču i priđe drvetu da vidi čime se hrani. Video je da su to parčad trulog mesa i crvi. Tad Gvidion pogleda nagore i na vrhu drveta ugleda orla. Kad god bi orao zatresao krilima, padali su parčići mesa i crvi.
Gvidion pomisli da je, možda, ovaj orao prerušeni Laj, pa zapeva čarobnu pesmu kako bi ga domamio. Kad otpeva prvu strofu, orao siđe do sredine drveta, kad otpeva drugu, orao siđe na najnižu granu, a kad otpeva treću strofu, orao mu slete na rame. Tada ga Gvidion udari čarobnim štapom, a Laj se pojavi u svom pravom obličju. Niko dotad nije video čoveka u bednijem stanju. Bio je sama koža i kost.
Veoma nežno Gvidion odvede Laja u Datil, na Matov dvor, pa se tamo sjatiše svi lekari Gvineda da ga leče.
Trebalo je da prođe puna godina dana dok se sasvim oporavio. Kad najzad ozdravi, ode k Matu.
� Kralju gospodaru � reče � vreme je da tražim odmazdu za čoveka koji mi je naneo tolike patnje. A što je pre dobijem, to ću biti zadovoljniji.
Mat prikupi vojsku Gvineda, pa Laj i njegov otac, Gvidion, krenuše za Ardudvaj. Gvidion je išao prvi, a ubrzo ugleda Mur Kastel. Blodajed je bila izveštena da dolaze, pa je obuze takav strah da sa svojim dvorkinjama pobeže iz zamka, pređe reku i skloni se u planinu. Tamo sve njene dvorkinje padoše u duboko jezero i udaviše se, tako da je bila sama kad Gvidion stiže.
_ Nemoj me ubiti � zamoli. � Mlada sam. Zašto da umrem?
� Ne � reče on � neću te ubiti. � Na njegove reči ona se i nasmeja i zaplaka, ali on ni tad ne htede da se smiluje. � Tebi je namenjena teža sudbina nego što je smrt.
Pretvoriću te u pticu, a zbog sramote koju si nanela mome sinu, Laju, nikad nećeš smeti da pomoliš lice po danu, iz straha od ostalih ptica, jer će u njihovoj prirodi biti da te proganjaju i muče kad te ugledaju. A ime ću ti promeniti tako da glasi Blodajved (Cvetno lice).
Eto, to je razlog što su sve ptice neprijateljski raspoložene prema sovi i što se sova sve do danas zove Blodajved.
U međuvremenu je Gronu Bebir pobegao u Penlin i odande poslao izaslanike da pitaju bi li Laj Lau Grafs prihvatio kao obeštećenje zemlju, zlato ili srebro. � Ne � zavetova se Laj. � Jedino što ću prihvatiti od njega to je da stoji na istom mestu gde sam ja stajao, a ja da ga gađam kopljem. Ovaj odgovor doneše Gronu.
� Avaj, to je najmanje što moram učiniti. Moji verni kletvenici, vojnici i braćo po mleku, ima li koga među vama koji se prihvata da umesto mene primi ovaj udarac?

(Veliko Britanska)