JRR Tolkin

pokemon21 · Početnik Domaćeg.de

On je odlican pisac,ali meni je C.S.Lewis takodje jedan od boljih pisaca(doduse vise se bavio djecijom knjizevnosti )ali bio je dobar prijatelj sa Tolkinom(i imali su veliki uticaj jedan na drugoga sto se tice pisanja sjedne strane Lord of the Rings,a sa druge strane The Chronicles of Narnia) i njih dvojica su obiljezili taj period od 1950 do dana danasnjeg sto se tice naucne fantastike,spajanjem realnog svieta sa svijetom maste,tu su jedinstveni(pa Harry Potter je malo uzet od C.S.Lweisa,dosta slicnosti,ali i Roling je dosta toga dodala u svojim knjigama)

Charmed · Malo ~ mače ~

Tolkinov prsten

Naslov originala: David Day "TOLKIEN'S RING"

Copyright originala:David Day 1994

Copyright za Jugoslaviju:IP "ESOTHERIA" Beograd

PROLOG

Kompletan vodič kroz mitologiju i mitološke izvore povezane sa Tolkinovim izmaštanim svetom i njegovim mitološkim prstenom. Kroz nordijsku mitologiju, arturijanske legende, keltske mitove, vikinške sage, nemačke romanse, Nibelunge, grčke i rimske mitove, biblijske legende, orijentalne mitove, alhemiju, Vagnera i mnoštvo drugih tradicija, traga se za izvorištem Tolkinove inspiracije i uzora. Ovaj literarni detektivski rad pokazuje kako je "Gospodar Prstenova" nasleđe drevne tradicije pripovedača koja potiče iz vremena svitanja zapadne kulture, i tako je Tolkin stvorio svoju sopstvenu mitologiju za dvadeseti vek. "Tolkinov Prsten" je izuzetno putovanje kroz najmagičnije i najmoćnije priče koje su ljudi našeg sveta ikada ispričali jedni drugima.

SADRŽAJ

GLAVA I TOLKINOV UM
GLAVA II RAT ZA PRSTENOVE
GLAVA III SKANDINAVSKA MITOLOGIJA
GLAVA IV BOG PRSTENA
GLAVA V VOLSUNGA SAGA
GLAVA VI ARTURIJANSKE LEGENDE
GLAVA VII KAROLINŠKE LEGENDE
GLAVA VIII KELTSKI I SAKSONSKI MITOVI
GLAVA IX NEMAČKI SREDNJEVEKOVNI VITEŠKI ROMAN
GLAVA X PESMA O NIBELUNZIMA
GLAVA XI GRČKI I RIMSKI MITOVI
GLAVA XII BIBLIJSKE LEGENDE
GLAVA XIII ORIJENTALNI MITOVI
GLAVA XIV ALHEMIČARSKI PRSTEN
GLAVA XV VAGNEROV PRSTEN
GLAVA XVI TOLKINOV PRSTEN

Charmed · Malo ~ mače ~

I GLAVA

TOLKINOV UM

Tolkinov Prsten je vrsta literarnog dela detektivskog dosijea koji se svodi na ifldAutoazivanje imaginacije Dž. R. R. Tolkina. U Tolkinovom Prstenu razmatramo izvore Tolkinove inspiracije za njegov roman epske fantastike, Gospodar Prstenova. U ovom ifldAutoaživanju simbol prstena je od primarne važmosti. Razumevanjem njegovog smisla i značaja, počinjemo, da shvatamo kako je Tolkinov Gospodar Prstenova proistekao iz drevne tradicije pričanja priča koja se proteže unatrag sve do osvita zapadne civilizacije.

Tolkin je svojevremeno opisao kako je Bilbovo otkriće Prstena u jednoj orčkoj pećini predstavljalo isto toliko iznenađenje za autora kao i za njegovog hobitskog junaka. Tolkin je u to vreme znao isto toliko malo o njegovoj istoriji kao i Bilbo Bagins.Takođe je objasnio kako je prerastao od prostog predmeta zapleta u Hobitu središnju sliku njegove epske priče Gospodar Prstenova. Baš kao što je Tolkinov Čarobnjak Gandalf krenuo u otkrivanje istonrije Hobitovog Prstena, tako ćemo u ovoj knjizi i mi tragati za istorijiom i poreklom Tolkinovog Prstena.

Kako, je došlo du toga da Prsten bude tako nehajno odbačen i zaturen u špiljama Tolkinovog uma? Istina je da je Tolkinov Prsten imao svoje poreklo u tradiciji priča o potrazi za prstenom koje su nastale pre no što su sagrađene egipatske piramide ili podignuti bedemi Vavilona. Dok su se slavna grčka civilizacija i moćno rimsko carstvo uzdizali i padali, ova tradicija je nastavljala da živi. Ona je preživela pad paganskih bogova, kao i uzdizanje Bude, Muhameda i Hrista.

Mada je tradicija potrage za prstenom prvobitno nastala među plemenskim narodima mnogo pre no što su se pojavile pisane zabeleške, to ne znači da nemamo predstavu o njenim ranim formama. Značajno je što u dvadesetom veku simbolični rituali potrage za prstenom ostaju neokrnjeni u jednom od svojih najelementarnijih oblika među nomadskim plemenima Laponije i Sibira. Antropolozi koji su živeli među šamanskim Laponcima u ovom veku često su beležili ritualne potrage za prstenom.

U ovoj ceremoniji plemenski šaman ili vrač postavlja bronzani prsten na gornju opnu svetog bubnja. Šare i oznake na koži bubnja su, u suštini, kosmička mapa ljudskih i duhovnih svetova. Šaman počinje da peva bajalicu i nežno udara o ivicu bubnja svojim batom za bubanj, usled čega se prsten pomera i pleše. Kretanje prstena je putovanje Ijudske duše. Dok se prsten pomera po kosmičkoj mapi, šaman peva o opasnom putovanju duše kroz ljudske i duhovne svetove.

Tolkinov prsten pokušava da poveze knjiškog oksfordskog nastavnika, kakav je bio Tolkin, i tog divljeg plemenskog šamana u jedinstvenu tradiciju koja obuhvata više od pet hiljada godina. Tolkin koji kuca po tastaturi svoje pisaće mašine dok se lutajući duh njegovog hobitskog junaka kreće i igra po njenom taktu ne razlikuje se od šamana koji udara svoj bubanj; niti je putovanje ToIkinovog Prstena preko mapa Srednje Zemlje u suštini različito od putovanja šamanovog prstena preko mape njegovih ljudskih i duhovnih svetova na bubnju.

U svom Goapodaru Prstenova Dž. R. R. Tolkin je probudio nešto duboko u ljudskoj svesti kroz univerzalni jezik mitskih slika izvučenih iz rane istorije čovecanstva. Njegova epska priča čini ga naslednikom drevne tradicije pripovedanja koja je koristila opšti simbolički jezik mita da bi stvorila najobimniju celinu izmišljene mitologije u istoriji knjizevnosti.

U traganju za izvorima Tolkinovog Prstena čitalackoj publici otvaramo mogućnost da shvati i proceni svet mita i legende iz koga je Tolkin crpeo svoju inspiraciju. Bogatstvo ovog nasleđa je očevidno u njegovim pričama i njegovim kolosalnim mitološkim fldAutoukturama. Tolkin je bio duboko posvećen proučavanju drevne mudrosti i poznavanja ljudske duše kakve su sačuvane u mitu i legendi.

"Mene zanima mitološka inventivnost i misterija književnog stvaralaštva", napisao je Tolkin u pismu nekom čitaocu. "Od svojih ranih dana žalio sam zbog siromaštva svoje voljene otadžbine; ona nije imala sopstvene priče, bar ne onih vrednosti koje sam ja tražio, a koje su se mogle naći u legendama drugih zemalja. Postojalo je nešto grčko, i keltsko, i romansko, germansko, skandinavsko, i finsko; ali ništa englesko, osim obezvređenih pesmarica."

Ovo je bila Tolkinova životna ambicija. Njegova opsesija bila je tako velika da bi moglo da se tvrdi kako je nesumnjiva književna vrednost Tolkinove epske price u Gospodaru Prstenova bila skoro od sekundarne važnosti. Koliko god da je ovaj roman značajan, bilo kakvom analizom Tolkinovog života i rada shvatićemo da je njegova najveća fldAutoast i najgrandioznija ambicija bila usredsređena na stvaranje jednog celokupnog mitološkog sistema za engleski narod.

"Namera mi je bila da stvorim jezgro manje-više povezane legende, koja bi se protezala od velike i kosmogonijske, do nivoa romanticne bajke... koju bih mogao da posvetim jednostavno: Engleskoj, mojoj otadzbini."

Veličina ovog poduhvata je zapanjujuca. To je kao da je Homer, pre no što je napisao Ilijadu i Odiseju, prvo morao da izmisli celu grčku mitologiju i istoriju. Zaista je izuzetan nivo na kojem je uspeo to da ostvari. U velikoj meri Tolkinova izmišljena mitologija u popularnoj uobrazilji definitivno je postala mitologija Engleske. Osim toga, to je sigurno najslozeniji i najdetaljniji izmišljeni svet u celokupnoj književnosti.

Ključ za Tolkinov svet nije toliko u tome gde bi se on mogao naći, koliko u tome kada bi se on mogao naći. "Pozornica moje priče je ovaj svet, ovaj u kome mi sada živimo, ali istorijski period je imaginaran", pisao je. "Radnja priče se odigrava na severozapadu Srednje Zemlje, što je po geografskoj širini ekvivalentno obalskom području Evrope i severnoj obali Mediterana."

To imaginamo vreme je mitsko, neposredno pre prvih Ijudskih istorija i uzdizanja bilo koje zabeležene civilizacije. Ono počinje sa stvaranjem sveta poznatog kao Arda (Srednja Zemlja i Neumiruće Zemlje) u profldAutoanim sferama vazduha i svetlosti. Taj svet naseljavaju paganski Bogovi, Vilenjaci, Patuljci, Enti, Orci, Trolovi, Zmajevi - i, najzad, smrtni Ljudi.

Nalazimo se trideset sedam hiljada godina u istoriji ovog sveta pre početka događaja ispričanih u Gospodaru Prstenova. Posle Rata Prstena prolazi mnogo milenijuma pre no što se dođe "konačno i neizbežno do uobičajeno prihvaćene istorije".

U fusnoti jednog od svojih pisama Tolkin procenjuje da je naše istorijsko vreme nastupilo nekih šest hiljada godina posle Trećeg Doba što, po njegovoj sugestiji, stavlja dvadeseti vek u Peto ili Šesto Doba sistema računanja Srednje Zemlje. Dakle, kao oni koji pokušavaju da odrede datum stvaranja sveta preko tekstova u Bibliji, mi sad možemo da izračunamo da je vreme Tolkinovog Rata za Prsten negde između 4000 i 5000. god. pre n. e.; dok stvaranje njegovog sveta Arde mora da bude smešteno u 41000 god. pre n. e.

Naravno, Tolkinov svet Arde nije se stvorio ni iz čega. On je predstavljao sažetak svega što je Tolkin bio: kreativni pisac, filolog, istoričar, poznavalac narodnih običaja, mitograf, geograf, filozof, umetnik. Jednom je o Danteu napisano: "Skoro sva enciklopedijska erudicija srednjeg veka je iskovana i zavarena, u belom usijanju jedne nesalomive volje, u od čelika spletenu fldAutoukturu Božanstvene komedije." Slično tome, o Tolkinu bi se moglo reći da je sažimanje svega što je pročitao, znao, o čemu je sanjao i u šta je verovao od zapadnjačke istorije i kulture ušlo u stvaranje njegovog sveta Srednje Zemlje i Neumirućih Zemalja.

Da bi se razumeo kreativni proces Tolkinovog uma, zanimljivo je pazljivo razmoriti njegov esej O bajkama. Tolkin je nagovestio da se proces kojim su se bajke tradicionalno stvarale dobro uklapa u odomaćenu metaforu kuvanja čorbe: "Govoreći o istoriji priča, i naročito bajki, možemo da kažemo da Lonac Čorbc, Kotao Priče, uvek vri, a u njega se neprestano dodaju novi sastojci, ukusni i neukusni."

Tolkin nas zapravo upozorava da se ne latimo zadatka da ispitujemo kosti u pokušaju da odredimo prirodu vola od koga se čorba kuva. ''Istorija bajki je verovatno složenija od fizičke istorije ljudske rase, i isto toliko složena kao i istorija Ijudskog jezika."

Charmed · Malo ~ mače ~

On nas upozorava da "razmršenje intrigantne mreže Priče sad nadilazi veštinu svih drugih osim Vilenjaka". Svakako, recept za Tolkinov Kotao Priče bio je veoma složen. Njegove kosti i sastojci, ukusni i neukusni, crpeni su iz mnogih istorija, mitova, pripovesti, folklora, saga. Ovome je pridodat čarobni sastojak čiste mašte.

Tokinov Prsten nije pokušaj da se ispita Gospodar Prstenova fldAutoanu po fldAutoanu, sliku po sliku. On će šire pokušati da ifldAutoaži onu bogatu književnu, mitološku i istorijsku građu koja je inspirisala Tolkina pri stvaranju njegovog epskog romana. To su mitovi i legende sa kojima je profesor Tolkin bio blisko upoznat, i povodom kojih je često očajavao jer ih je malo čitalaca u dvadesetom veku čak i površno poznavalo.

Jedan od Tolkinovih glavnih pokretača inspiracije za književno stvaranje bio je filološki. On je sebe, iznad svega, smatrao filologom. "Počeo sam s jezikom, i našao sam se upleten u izmišljanje legendi iste arome", jednom je napisao. Sam jezik je navodio na predstavu o jednom svetu, a ne obrnuto.

Jedna od najčuvenijih Tolkinovih izjava proistekla je iz odgovora na pitanje odakle su se pojavili Hobiti. "Sve čega se secam u vezi s početkom Hobita je da sam sedeo i pregledao diplomske testove, jednako umoran od tog godišnjeg posla koji je bio nametnut nama, siromašnim univerzitetskim nastavnicima s decom. Na praznom listu naškrabao sam: 'U jednoj rupi u zemlji živeo je Hobit.' Niti sam znao niti sad znam zašto."

Posle toga, njegov zadatak bio je da objasni sebi šta je to tačno Hobit i šta on radi u toj rupi u zemlji. Osim Hobita, Tolkin je stvorio druge rase i stvorenja čija imena je sam izmislio, kao što su Balrozi, Uruci i Nazguli. Tipičnije za Tolkina, međutim, bilo je da uzima reči iz fragmenata drevnih mitologija i legendi. Često je birao staroengleske reči koje su nagoveštavale malo ili ništa prosečnom čitaocu. Nerazumljive reči kao što su Orci, Enti, Vozi bile su njegovim maštovitim umom proširene i pretvorene u upečatljive i originalne tvorevine. U drugim slučajevima, Tolkin je uzimao klišee mita i bajke kao što su Vilenjak, Patuljak, Čarobnjak, koje je energično preoblikovao. Svima je podario ufldAutoeptao, bujan život i profldAutoani novostvoreni svet u kome su mogli da žive i dišu.

Osnovni pokušaj u Tolkinovom stvaranju bio je da se stvori iluzija da je Srednja Zemlja svet arhetipova koji su preživeli u rasno podsvesnom engleskom narodu. Sve što Englezi jesu i što znaju dolazi iz ovog sveta. Svi veliki dogadaji engleske istorije su preoblikovani u arhetipsku formu u ovom drevnom mitskom svetu.

U svom celokupnom pisanju o zamišljenim zbivanjima i ličnostima Tolkin upotrebljava omiljen književni izum, izmišlja neku vrstu "prototipske priče" za koju nas ohrabruje da je prihvatimo kao "istinski događaj" koji bi objasnio kasnije dobro znane legende i priče mnogih naroda.

Tolkinovo stvaranje i potonuće njegovog moćnog ofldAutovskog kraIjevstva Numenor bio je namerni pokušaj da se napiše "istinita priča" koja stoji iza mita o Atlantidi. U Gospodaru Prstenova, u poIjupcu Princa Aragorna koji budi usnulu Princezu Eovinu, treba da prepoznamo "poreklo" bajke o Uspavanoj lepotici. Često nam se navode prototipovi vrste: Glaurung Zlatni je "Otac Zmajeva"; Durin Besmrtni - jedan od "Sedam Otaca Patuljaka". Tolkin nam čak saopštava "istinitu priču" koja stoji iza one dobro poznate fraze "Pukotine Sudbine", pretvarajući to u "istinsko" i zafldAutoašujuće mesto.

Konačno, sam Tolkinov Prsten treba da bude onaj arhetipski Prsten na kome se zasnivaju svi drugi ciklusi potrage za prstenom. Istina je, naravno, upravo suprotna, mada Tolkinov Prsten daje svoj jedinstveni doprinos toj drevnoj tradiciji.

Ovo ne treba da nagovesti da Tolkin jednostavno čerupa likove iz mitova i legendi. Stvaralačka mašta je kompleksna. Da bismo prikazali nešto od stvaralačkog procesa Tolkinovog uma, razmotrićemo jedan neznatniji motiv koji nije u vezi s tradicijom poslanja Prstena, a koji pokazuje kako se sirovi materijal preobražava u kreativnu književnost fikcije.

Uzmimo primer jednog izvora s kojim je većina čitalaca već upoznata: Magbet Viljema Šekspira. Nema sumnje da je taj komad bio jedan manje vazan izvor za neke aspekte Tolkinovog romana. Začudo, on je bio izvor "negativne inspiracije". To je zato što Tolkin zaista nije trpeo ovaj komad, mada je bio fasciniran istorijskom i mitskom pričom o Magbetu.

Tolkin je izgleda prilično uživao izgovarajući krajnju jeres za jednog Engleza, a to je da mrzi Šekspira uopšte. U stvari, on je otišao čak i dalje, i bio sklon da objavi kako odbacuje dramu kao književnu formu u celini. U svom eseju O bajkama Tolkin zaključuje da je drama u osnovi neprijatelj mnogo voljenoj fantastici zato što je, sama po sebi, neka vrsta izvitoperene fantastike. Tolkin je izjavio da je fantastici, više od bilo koje druge književne forme, potrebno "voljno suzbijanje neverice" da bi opstala. U dramatizovanoj fantastici (kao što je scena s vešticama u Magbetu) Tolkin nalazi da "neverica nije morala toliko da se suzbije koliko da se obesi, raspne i raščereči".

Ma kako da je čudna Tolkinova odvratnost prema Šekspiru i Magbetu, pokazalo se da je to veoma plodonosna mržnja, posebno u epizodama u Gospodaru Prstenova koje se tiču Enta. Mada su sami Enti proistekli iz tipično filološkog izvora, element zapleta silnog "Marša Enta" bio je motivisan Šekspirom.

Objašnjavajući poreklo svojih Pastira Drveća, Enta, Tolkin je napisao: "Treba da kažem da su Enti sastavljeni od filologije, knjizevnosti i života. Svoje ime oni duguju anglosaksonskom eald anta geweore. Međutim, pored toga što je "Ent" prosto anglosaksonsko ime za "diva", prava inspiracija za njih bio je Tolkinov pokušaj da napiše prototip mita koji stoji iza, kako je on smatrao, prilično klimave Šekspirove priče.

"Njihov deo priče duguje, mislim, mom gorkom razočaranju i odvratnosti još iz školskih dana Šekspirovim kukavnim korišćenjem dolaska 'velike Birnemske šume na visoko Dansinejnsko brdo': želeo sam da smislim okvir priče u kojoj će drveće stvarno moći da maršira u rat." I tako nam je podario "istinitu priču" koja stoji iza proročanstva u Magbetu u epskom maršu Enta na kraljevstvo Sarumana od Bele Ruke.

Tolkin nam, opet u delu O bajkama kaze: "Magbet je u stvari delo autora koji je trebalo da, barem tom prilikom, napiše priču, da je imao sposobnosti i fldAutopljenja za tu veštinu." Pošto Šekspir nije više bio na raspolaganju da primi ovaj savet, Tolkin je odlučio da se sam prihvati tog posla.

Trudeći se da to uradi, Tolkin se uzdigao i proširio izvan samog motiva šume koja maršira, uputivši izazov Šekspirovom portretisanju samog Magbeta. Tolkinov zli Gospodar Utvara Prstena -Veštac-Kralj od Morgula - koji je prodao svoju smrtnu dušu Sauronu da bi stekao prsten moći i iluziju o zemaljskoj vlasti treba da nam nagovesti veliki i drevni arhetip za priču Magbeta o kralju koji je posedovao ukletu i đavolsku dušu.

Da nikom ne bi promaklo to poređenje, ni Tolkinov izazov Šekspiru, život Vešca-Kralja je zaštićen proročanstvom koje je skoro istovetno onom krajnjem koje štiti Magbeta. Tolkinov Veštac-Kralj "ne može da bude ubijen rukom čoveka" dok, na sličan način, zavarani Magbet "ne može da bude ubijen od žene ili muškarca koje je žena rodila".

Tolkinov izazov Šekspiru je upućen najviše povodom onoga što on smatra prilično klimavim ispunjenjem proročanstva. Što se tiče ubedljivosti zapleta, mora se priznati da je smrt Vešca-Kralja od fldAutoane čene prerušene u ratnika, s Hobitom kao pomagačem, mnogo bolji odgovor na kobnu zagonetku od Šekspirovog advokatskog izgovora da nekoga ko je rođen carskim rezom, fldAutoogo govoreći, nije "rodila žena".

Srž ovog književnog "mačevanja" nije u tome da li je Tolkin zaista uspeo u svom izazovu Šekspiru ili bilo kome drugom; niti je posebno važno da li su čitaoci Gospodara Prstenova zapazili tu aluziju. Iz toga proizilazi da je Tolkinov um bio podstaknut da stvori originalne likove i događaje koji odzvanjaju dubinom i snagom koju nasleđuju od svog izvora.

Ovo je bio jedan od najdubljih aspekata Tolkinovog genija kao pisca, jer je kombinovao prirodan dar i maštovitost pripovedača sa sposobnošću učenjaka da crpe iz dubokog izvora mita, legende, književnosti i istorije. On je udahnuo život u drevne tradicije koje bi, da nije bilo njega, ostale zauvek nepoznate milionima savremenih čitalaca.

U Tolkinovom Prstenu ifldAutoažićemo ogromnu građu mita i legendi u potrazi za njegovim izvorima. Razmotrićemo druge prstenove i potrage za prstenom, i videćemo gde je nađen podsticaj za nastajanje mnogih elemenata njegovog epskog pripovedanja. Medutim nikad nećemo pogrešno protumačiti da se Tolkinov stvaralački proces svodio na to da uzme ponešto iz drevnog predanja. Mada je Tolkinova književnost bogatija i dublja zbog drevne tradicije iz koje se napajala, Tolkinova umetnost nikako nije samo podražavanje.

Gospodar Prstenova je na visokom nivou ostvaren i originalno zamišljen roman koji je obnovio, oživeo i najzad ponovo osmislio potragu za prstenom za dvadeseti vek.

Charmed · Malo ~ mače ~

II GLAVA

RAT ZA PRSTENOVE

Pišući svog Gospodara Prstenova Dž. R. R. Tolkin nije izmislio pojam kralja volšebnika koji vlada pomoću natprirodne moći jednog prstena. Drevno verovanje u moć prstenova prisutno je u Ijudskoj rasi još od osvita istorije; i to u tolikoj meri da je - u Evropi posebno - potraga za prstenom, tj. poslanje prstena, osnova većeg dela njene mitologije. Štaviše, ovo verovanje u natprirodne prstenove nije se ograničavalo na legende i bajke; ono je u velikoj meri i deo same istorije.

Čak i Tolkinova središnja zamisao Rata za Prsten ima značajnog istorijskog prethodnika. Ideja da je jedno carstvo mogao da proguta rušilacki rat zbog jednog prstena možda izgleda neverovatna kao istorijski dogadaj, ali Tolkinov izvor bio je čuveni antički naučnik Plinije, od koga potiče obaveštenje da je prepirka oko jednog prstena bila direktan uzrok pada Rimske republike. Plinije je napisao da je svađa oko posedovanja prstena izbila između čuvenog govornika i vođe Druza i glavnog senatora Cepija. Spor je doveo do krvavog sukoba i izbijanja građanskih ratova, koji su za ishod imali propadanje i slom Rimske republike.

Još jedno istorijsko predanje pad nekada moćne pomorske imperije, Mletačke republike, pripisuje se direktno jednom prstenu. U danima svoje slave, Venecija je vladala Mediteranom zahvaljujući svojim brodovima. Da bi proslavio svoju pomorsku silu, mletački Dužd bi jednog dana svake godine s velikom pompom i ceremonijama uplovljavao u Jadransko more. Da bi proslavio "venčanje" Venecije kao "morske neveste", Dužd bi bacao jedan zlatan prsten u duboko plavo Jadransko more. Nekoliko meseci posle jedne takve ceremonije, Dužd je priredio državničku večeru na kojoj je za njegovim stolom servirana velika riba. Kada je riba stavljena na Duždev tanjir, otkrilo se da je u njenom stomaku bio zlatan prsten. Vraćanje venčanog prstena je protumačeno kao odbijanje mora da uzme Veneciju za svoju nevestu - i predskazanje o propasti Republike. Istorijski događaji su potvrdili ovo proročanstvo. Ta ista godina označila je preokretanje ratne sreće u pomorskim bitkama na štetu Venecije, i ubrzo je usledio slom imperije Mletačke republike.

Daktilomantija, ili korišćenje prstena za gatanje i mađiju, ozbiljno je korišćeno kroz istoriju. Ovo verovanje u moć prstenova nije bilo predmet literarne uobrazilje; ono je bilo deo svakodnevnog života. Njeno upražnjavanje je zabeleženo u hiljadama primera. Vredi detaljno razmotriti nekoliko značajnih slučajeva.

Charmed · Malo ~ mače ~

Holandija, 1548.

Godine 1548. u Arnhemu, u onome što je tada bio Gvelderlend, jedan od najpoštovanijih građana toga grada je izveden pred Kancelara pod optužbom za vračanje ili bajanje. Taj čovek je uživao glas kao najučeniji i izuzetan lekar te oblasti, i znao je "lek i medicinu za svaku vrstu bola i bolesti", prema učenom svešteniku Hegvudu. Ali njegova upućenost nije bila ograničena samo na medicinu. On je uvek bio "upoznat sa svim novostima, fldAutoanim kao i domaćim".

Tužitelji su izjavili da je lekar dobijao svoje moći iz prstena kojeg je nosio na ruci. Svedoci su tvrdili da se doktor - koji je kasnije postao poznat kao Volšebnik ili Veštac iz Kortreja - neprestano savetovao s prstenom. Rečeno je da je "prsten imao u sebi zarobIjenog demona, s kojim je trebalo da govori svakih pet dana".

Uprkos tome što Kancelar očito nije bio rad da donese presudu protiv tako cenjenog građanina, on je našao da su dokazi toliko ubedljivi da nije imao drugog izbora nego da presudi da je čovek kriv. Lekar je odmah zbog vračanja javno osuđen i usmrćen. Začudo, čak je veći značaj pridat sudbini prstena nego sudbini volšebnika.

Kancelar je zapovedio da posle pogubljenja lekara prsten mora da bude isečen s njegove ruke. Kako bi svi mogli da budu svedoci njegovog uništenja, prsten je trebalo odmah da se odnese na javni trg. Pred očima svih građana Arnhema demonski prsten je trebalo "da se postavi na nakovanj i gvozdenim čekićem smrvi u komade".

Charmed · Malo ~ mače ~

Engleska, 1376.

U Engleskim hronikama (Chronicon Anglais) Sv. Albanija godine 1376. zabeleženo je izuzetno suđenje Alisi Perers od Anglije, Ijubavnici Edvarda, Kralja Engleske. Alisa Perers bila je žena "ni pohotljiva ni lepa, ali vešta na jeziku" koju je parlament optužio da je začarala Kralja koristeći magične prstenove.

Preko moći tih prstenova, tvrdilo se, Alisa Perers je odvratila Edvardovu naklonost od njegove kraljice, uključila ga u zabranjene seksualne ludosti i stekla uticaj nad njegovim odlukama na dvoru. Na sudu se obelodanilo da ima gospodara koji je čarobnjak i za koga je nađeno da ima figure Alise i Kralja. Saopšteno je da je čarobnjak koristio trave i bajalice koje je izumeo egipatski mag Nektanabus, i "koristio prstenove, kakve je Mojsije pravio, prstenove zaborava i sećanja kako Kralj nijednog dana ne bi bio sposoban da dela a da se ne posavetuje s njegovim laznim proročanstvima".

Zbog Kraljeve intervencije, pokazalo se da je nemoguće primeniti na optuženu punu i fatalnu silu zakona tog doba. Međutim, Alisa Perers je zauvek prognana s dvora i iz otmenog društva.

Charmed · Malo ~ mače ~

Vizantija, 379.

Godine 379, za vreme vladavine rimskog imperatora Valensa, jedna moćna grupa plemića je fldAutoahovala da njihov monarh nije ni dovoljno snažan ni dovoljno mudar da dugo ostane na vlasti. Zabrinuti za sopstvenu sudbinu i za sudbinu Carstva, plemići su se tajno posavetovali s proročištem.

Proročište se koristilo daktilomantijom, ili "gatanjem prstenom". Ovaj oblik predskazivanja se obavljao pomoću kruga iscrtanog na podu hrama. Na kružnici prstena su bila ispisana slova alfabeta, a jedan zlatan prsten bio je okačen na tavanici hrama na dugačkoj niti, neposredno iznad središta kruga.

Kada je pitanje "Ko treba da nasledi presto Imperatora Valensa?" postavljeno proročištu, zlatni prsten se lagano ali određeno kretao, lebdeci od slova do slova, i ispisao "T-H-E-O-D".

Svi koji su posmatrali proročanstvo verovali su da ovo može da znači samo Teodorus (Theodorus), čovek plemenitog porekla, koji se isticao dobrim osobinama i uživao veliku popularnost. Međutim, među okupljenim plemicima bila je i neka uhoda odana Valensu. Kada je Valens saznao za proročanstvo, zaključio je da Teodorus može da dođe na vlast samo zaverom. Mada nije bilo nikakvog dokaza da Teodorus ima ikakvu nameru da kuje zaveru protiv njega. Imperator Valensije je naredio da tog čoveka odmah usmrte.

Veliki britanski istoričar Gibon daje opasku o čudnoj ironiji ovog dobro dokumentovanog proročanstva u svom monumentalnom Usponu i padu Rimskog carstva. Jer, godine 378. divlja vizigotska plemena su se otvoreno pobunila protiv carske vlasti. Varvarske vojske su prešle Dunav i zapretile maršom na samu prestonicu. Carska vojska im se hrabro oduprla u krvavoj bici kod Adrijanopolja ali, brojno nadjačana i pod lošim zapovedništvom, poražena je od Vizigota i Imperator Valens je ubijen.

Iz meteža koji je usledio posle osvajanja, jedan nemilosrdni general se moćno uzdigao nad španskim legijama na zapadu. lme ovog čoveka bilo je T-H-E-O-D-osius. U skladu s predskazanjem prstena, ovaj nepoznati vojni zapovednik prigrabio je vlast nad Carstvom. Krunisan je u Konstantinopolju i postao je lmperator Teodosije Veliki.

Pored upečatljivih svedočenja koja su ovde data, ima i hiljade drugih tokom zabeležene istorije koja pružaju ubedljive dokaze široko rasprofldAutoanjenog verovanja u moć prstenova. U devetnaestom veku Ser Valter Skot je napisao u svom delu Demonologija i vradžbine da zna za mnoge slučajeve pojedinaca koji su tvrdili da imaju sposobnosti da prinude duhove da uđu u prsten i da od zatočenog duha zahtevaju odgovore na postavljena pitanja.

Vredna pisana svedočanstva bila su posebno česta u srednjovekovnoj Evropi. 1431. jedna od mnogih ozbiljnih optuzbi protiv Jovanke Orleanke bila je da je koristila čarobne prstenove da začara i leči. Drugi slučaj, dobro dokumentovan, je slučaj Hijeronimusa, Kancelara Mediolanuma koji je doveden do propasti i prokletstva lažnim uputstvima proročanskog prstena koji mu je "govorio". Još jedan značajan primer je zabeležio Džoulijun od Kembreja 1545. U tom slučaju, jedno dete bilo je rob kristalnog prstena u kome je "moglo da vidi sve što su demoni u njemu od njega zahtevali". Demoni prstena su toliko mučili svog roba da je u napadu beznađa dete zdrobilo opaki kristalni prsten i razbilo njegove čini.

Jedno od najživopisnijih istorijskih svedočenja o verovanju u moć prstena je događaj koji se odigrao u Veneciji tokom petnaestog veka. Ovaj slučaj je predstavljao pravu faustovsku borbu za čovekovu dušu, koja veoma podseća na mnoge borbe kroz koje je Gandalf prošao dok je posmatrao kako Jedini Prsten porobljava i kvari druge, i čak predstavlja pretnju za njegovu dušu.

Venecijanski slučaj se ticao jednog darovitog slikara i vajara po imenu Pitonikes, za koga se govorilo da poseduje začarani prsten. Duhovi u prstenu su izgledali puni čari i mudrosti, i Pitonikes je verovao da je uz njihovu moć stekao ugled nadahnutog umetnika. Međutim, s vremenom, Pitonikes je počeo da fldAutoahuje za svoju besmrtnu dušu i poželeo da se oslobodi bilo kakvih zahteva koje bi prsten mogao da mu postavi. Ne znajući da li ima snage da se sam reši prstena, on je priznao jednom kaluđeru propovedniku da ga poseduje, jer je znao da je ovaj dobar i mudar čovek.

Pitonikes je zamolio kaluđera da sasluša oštrouman govor duhova u prstenu kako bi mogao da odredi da li su oni dobri ili zli, ali je kaluđer to odmah odbio. Kaluđer je naredio Pitonikesu da smesta uništi začarani prsten, ali je umetnik sad postao takav rob prstena da više nije imao volje da to učini.

Da bude još gore, čim je kaluđer izgovorio tu zapovest, kažu da se iz prstena začuo jedan fldAutoašan, žalostan vapaj. Zli dusi u njima ponudili su svakovrsnu mudrost i slavu kaluđeru. Kaluđer je shvatio da će uskoro i njegova duša biti u opasnosti ako ne dela odmah. Tako je, po rečima srednjovekovnog učenjaka Mengiusa, "Sveštenik pobesneo i sa žarom, velikim čekićem smrvio prsten skoro u prah".

O čemu je ovde reč? Mnogo histerije oko demona i vradžbina? Možda, ali zašto tu neprestano iskrsava slika prstena? I naročito, čemu ta ideja o prstenovima koji govore i predskazuju?

Ako zavirimo u anglosaksonsku Eksitersku knjigu - koja je sastavljena i napisana oko 1000. god. n. e. - nailazimo na jednu tajanstvenu rečenicu ili nerešenu zagonetku o prstenu. Ona glasi: "Čuo sam o jednom sjajnom prstenu koji je posredovao pravedno pred ljudima, mada bez jezika, mada nije vikao jakim glasom i snažnim rečima. Dragocena stvar je govorila pred ljudima, mada je bila tiha. Kad bi ljudi razumeli misteriozne reči crvenog zlata, magičnog govora!"

Delimično, Eksiterska knjiga možda upućuje na proročišta koja su koristila prstenove mnogo pre dolaska Hrista. Kao što smo videli u slučaju prokletog vizantijskog Imperatora Valensa, daktilomantija je bila uobičajena u antičkom svetu. Slučaj Valensovog proročanstva bio je, međutim, samo jedan način da se prsten pusti da "govori". Drugi je uključivao vodu i, kao što to objašnjava latinski učenjak Peucer, izgleda da je predstavljao sasvim prihvatljiv test otkrivanja laži: "Jedna činija se punila vodom, a prsten koji je visio sa prsta bi se zanjihao u vodi, i tako se dobijala, u zavisnosti od toga kako je pitanje postavljeno, izjava, ili pak potvrda istine ili, suprotno od toga. Ako je ono što je izrečeno bilo istina, prsten je, bez ikakvog podsticaja, udarao fldAutoane pehara izvestan broj puta."

Stari Rimljanin Numa Pompilius je očigledno koristio ovaj metod gatanja; dok je Eksecetus, fokidski tiranin, koristio metod gatanja koji se zasnovao na zvukovima koji su dolazili od udaranja dva velika prstena. Drugi, koji su upražnjavali daktilomantiju, radije su bacali prstenje ili kamenje u bazene s vodom i tumačili "prstenove" koji su se formirali na mirnoj površini. (Ovaj poseban oblik gatanja nije daleko od proročanskih slika koje su se pojavljivale u vodenim prstenovima "Ogledala Galadrijelinog", kojim je gospodarila vilenjačka Kraljica Galadrijela pomoću snage svog prstena, Nenje.)

Ma kako bila zanimljiva i zabavna daktilomantija, ja, međutim, ne nalazim u njoj potpuno zadovoljavajući odgovor na eksitersku zagonetku o "magičnom govoru" prstena. Ne verujem da je lekar iz Arnhema spaljen, niti Alisa Perers prognana, niti Teodorus nabijen na kolac zato što su se igrali prizivanja duhova s prstenovima.

Šta je bio odgovor na zagonetku "magičnog govora" prstena? Da li je postojala tradicija zasnovana na simbolu prstena koja je tekla paralelno s tradicijom simbola krsta? Da li je moguće da se uđe u trag toj tradiciji i da se razume gde, zašto i kako je zadržala svoju snagu i moć tokom vekova potiskivanja i zabrana?

Odgovor je da je prsten zapravo bio primarni simbol jedne tradicije za koju je Crkva smatrala da je u sukobu s ortodoksnim doktrinama hrišćanstva. Da bi se ovo razumelo, mora se razmotriti kult vračanja. U Mjurijevom "Veštičjem kultu u zapadnoj Evropi" autor zaključuje da takozvani "kult vračanja", u izvesnom smislu, nije potpuni plod mašte Crkve. "Jedino objašnjenje za ogroman broj veštica kojima je zakonski suđeno i koje su usmrćene u zapadnoj Evropi je da imamo posla s jednom religijom koja je bila raširena po celom kontinentu i u čije pripadnike su se ubrajali ljudi iz svih staleža društva, od najviših do najnižih." Mjuri identifikuje ovu "religiju" kao ostatak primitivnih paganskih kultova koji opstaju u raznim nesavršenim stanjima širom Evrope.

Razumna je pretpostavka da su neki aspekti paganskih religija preživeli hrišćansko preobraćenje. U stvari, uobičajena taktika u preobraćenju pagana bila je primanje mnogih aspekata paganskog obožavanja u crkveno Jevanđelje. U drugim prilikama, međutim, hrišćanski oci su nalazili da je, ako su imali dovoljno moći, lakše slomiti sve paganske običaje za koje se verovalo da predstavljaju pretnju ortodoksnim hrišćanskim doktrinama.

Ako je trebalo da ta preživela paganska verovanja budu predstavljena bilo kojom jedinstvenom slikom, na način na koji se hrišcanstvo predstavlja krstom, nema sumnje da je ta jedinstvena predstava bio prsten. Kao što ćemo videti u ovoj knjizi, u Evropi je prsten bio dominantan simbol svih paganskih tevtonskih plemena. On je posebno bio dominantan simbol vikinške ratničke kulture koja je predstavljala najveću pretnju i muku hrišćanskoj Evropi na kraju prvog milenijuma.

Charmed · Malo ~ mače ~

Iznad svih ostalih, vikinški jednooki bog čarobnjak Odin bio je "Bog Prstena". (On je bio Tolkinov osnovni izvor inspiracije za njegovog volšebnika "Saurona, Gospodara Prstenova".) Isto kao što je obožavanje Hrista bilo simbolizovano Krstom, obožavanje Odina bilo je simbolizovano prstenom. Posle sloma rimske vlasti evropska hrišćanska naselja, crkve i manastiri su doživljavali vekove nemilosrdnog vikinškog terora. Nije čudo da je, jednostavno rečeno, Crkva videla u simbolu prstena najveću pretnju autoritetu Krsta.

Naravno, ovaj problem je još zamršeniji. Prsten je mnogo stariji simbol autoriteta od hrišćanstva, i sama Crkva je primenjivala njegov autoritet u mnogim oblicima. Papa je nosio prsten kao simbol svog položaja, kao što su to činili i svi drugi zvaničnici Crkve. Hrišćanska venčanja su sprovođena i dobijala punovaznost onim što se svodi na paganski običaj polaganja zakletve nad prstenom. Monahinje su bile "venčavane" s Hristom zlatnim prstenom; a u formi keltskog Krsta predstava prstena i Krsta su čak sjedinjene u jedan simbol prikladan za obožavanje u hrišćanskoj crkvi.

Pitanje je bilo gde je ukorenjena moć nekog pojedinačnog prstena. U liku rano pokrštenog vikinškog Kralja Olafa vidimo pravog krvoločnog i vatrenog misionara koji je verovao da zna gde se nalazi izvor moći posebnog prstena. Kada je Olaf pokrstio Farska ofldAutova, junački farski poglavica Sigmund Bresteson je prihvatio hrišćanstvo kao novu veru svog naroda. Međutim, Olaf je saznao da je Sigmund zadržao u svom posedu jedan sveti zlatni prsten iz paganskih hramova. Tačno znajući dublji simbolični smisao Sigmundovog postupka, Kralj Olaf je zahtevao da prsten bude predat Crkvi. Hrišćanske vrline blagosti nisu se još mogle videti u Kralju Olafu. Kad je Sigmund odbio da preda prsten, Olaf je naredio da ga ubiju na spavanju.

Prsten je takođe bio i simbol alhemičara. Alhemičarski prsten u obliku zmije koja guta svoj rep - predstavljao je potragu za znanjem koje je Crkva zabranjivala. Alhemičari su često pogubljivani kao vešci ili opsenari. Obavljanje posla i vršenje obreda ovih alhemičara bilo je uvek povezano s njihovim prstenovima. Stvarna ili zamišljena upotreba i trgovina takvim "prstenovima moći" smatrane su zlom koje mora biti iskorenjeno.

Srednjovekovni Francuz Le Laje (Le Layer), u svojoj neobičnoj studiji Des Spectres, o trgovini takvim prstenovima i njihovoj pretpostavljenoj upotrebi zapisao je:

"U pogledu demona koje oni zarobljavaju u prsteno-

vima, ili činima, magičarima škole Salamanke i Toleda,

i njihovom majstoru Pikatriksu, zajedno s onima iz

Italije koji trguju ovom vrstom robe, ni na pamet ne

pada da kažu da li su se ili nisu oni pojavljivali onima

koji su ih imali u posedu ili ih kupili. I zaista, ja ne

mogu da govorim a da se ne užasnem o onima koji se

pretvaraju da su tako vulgarno bliski s njima da čak

govore o prirodi svakog pojedinačnog demona zatvo-

renog u prstenu, bilo da je to merkurijalni, žovijalni,

saturnski, Marsov ili afrodizijački duh; u kom obliku je

on uobičajio da se pojavi kad se to traži; koliko puta

noću budi svog vlasnika; da li je dobroćudan ili okrutan

po prirodi; da li može da se ustupi drugome; i da li, ako

jednom dođe u nečiji posed, može da izmeni prirodni

temperament, tako da ljude saturnske naravi načini

žovijalnim, ili žovijalne saturnskim, i tako dalje."

Charmed · Malo ~ mače ~

Zbog stalnih progona, alhemičari su obavijali svoja proučavanja tajnošću i zapisivali svoje eksperimente i formule u šifrovanim beleškama. Vodeći istoričar religija dvadesetog veka, Mirča Elijade, zaključio je da su alhemičarska proučavanja prenošena mistično, baš kao što poezija koristi basne i parabole. Elijade je o alhemiji napisao: "Ono sa čim se mi ovde suočavamo je TAJNI JEZIK kakav srećemo kod šamana i tajnih društava i među misticima tradicionalnih religija."

Ovaj "tajni jezik" veoma podseća na "magični govor" prstena iz Eksiterske knjige. Verovatno je da se suočavamo s istom vrstom tajne komunikacije. "Magični govor" prstena i "tajni jezik" alhemije su jedno isto. Dominacije simbola prstena u paganskim religijama - i u svim šamanističkim plemenskim kulturama koje upotrebljavaju metal - povezana je s alhemijskim poreklom prstena.

Tajna prstena je u njegovom stvaranju. Da bi se načinio prsten, čovek mora da poseduje znanje da istopi i iskuje metal. "Tajni jezik" alhemičara simbolizovan prstenom bio je njegovo poznavanje metalurgije. Konačno, ovo se tiče tajne topljenja i kovanja gvozđa, za šta se veruje da je otkriveno oko 1000. pre n. e. u oblasti Kavkaskih planina. Bila je to atomska tajna svog doba, tajna koja je fldAutoogo čuvana: gde se iskopavala ruda, kako se dobijao metal, kako se on kovao u oruđa i oružja. Oni koji su znali tu tajnu pokoravali su i često ifldAutoebljivali neupućene. Gvozdeno doba preobrazilo je narode bojažljivih pastira i ratara u okrutne ratnike sposobne za katafldAutoofalna uništavanja njihovih nekad moćnih a sad podjarmljenih suseda. Heroj koji bi zadobio alhemičarski "prsten" u obliku tajne topljenja gvozđa bukvalno je spasavao svoj narod.

Veštine kovača i okultne nauke su tehnike koje se preklapaju i prenose u nasleđe kao tajne zanata sa sopstvenim obredima i ritualima. Misterije obreda inicijacije i tajni jezik rituala ovog zanata postali su simboli u mitskim pričama.

Robert Grejvs, pesnik i izučavalac mita, daje nam odličan primer dešifrovanja "tajnog jezika" mita u svojoj analizi Kiklopa, onih jednookih divova iz grčke mitologije. Kiklopi su bili parnjaci tevtonskim Patuljcima. Kao i Patuljci (čak i Tolkinovi Patuljci), oni su bili rasa kovača koja je živela pod planinama i kovala čudesno oružje.

"Kiklopi su izgleda bili ceh heladskih kovača u bronzi.

- Kiklop (Cyclops) znači "Prstenooki" (a ne "jednooki") i

oni su verovatno imali istetovirane koncentricne kru-

gove po čelu, baš kao što su Tračani nastavili da se

tetoviraju sve do antičkih vremena. Koncentricni kru-

govi su deo misterija kovačkog zanata... Kiklopi su

takode bili jednooki i u smislu što kovači često štite

jedno oko od letećih varnica. Kasnije, njihov identitet

je zaboravljen i postao je predmet fantazije."

Mnogi naučnici, od Dž. Frejzera u Zlatnoj grani do Džesi Veston u Od rituala do romanse, pokazali su kako su se rituali i obredi kultova plodnosti povezani s obradom zemlje manifestovali u jeziku mitologije. Ono što se manje često prepoznaje je duboki uticaj koji su na mit imali metalurški rituali i obredi.

Međutim, u ovim mitovima ne prenose se toliko tehnike metalurgije, koliko tajni rituali inicijacije u ove kultove i duhovni obredi koji su upražnjavani u okviru esnafa i koji su evoluirali u simbole mita. Simbolični jezik potrage za prstenom, ili poslanja prstena, u svom najdubljem smislu, tiče se "duhovnih" posledica bronzanog i gvozdenog doba koja su promenila zauvek čovekov položaj i gledanje na svet.

Mirča Elijade naglašava ovu pojedinost: "Pre no što je promenilo lice sveta, gvozdeno doba je začelo veliki broj obreda, mitova i simbola koji su imali odjeka tokom cele duhovne istorije čovečanstva."

Ako se razmotre mitovi o poslanju prstena većine kultura, u herojevoj potrazi za prstenom pojavljuju se određene konstante: čarobnjak, kovač, ratnik, mač, patuljak, devica, blago i zmaj. Oni se, prvobitno, svi odnose na obrede i procese metalurgije, a kasnije na "simbolični jezik" alhemičarskog prstena.

U Gospodaru Prstenova imamo sve elemente potrage za prstenom, a ipak nešto potpuno originalno u njegovom sopstvenom Ratu za Prsten.

anduril · Početnik Domaćeg.de

jedna obavijest...

U Hrvatskoj je osnovana udruga Tolkienovih ljubitelja, Almarenska druzina.
Iza osnivanja udruge stoji HR TOLKIEN BOARD, jedini hrvatski forum o Tolkienu.
Takodjer forum, tocnije udruga, su na net digli Tolkien portal.
Na portalu se mogu naci mnogobrojni clanci vezani uz Tolkiena i njegov rad, a i malo onih koji nisu direktno vezani uz Tolkiena.
Portal je u funkciji od drugog mjeseca i jos uvijek se na njemu radi.
Ako vas zanima ovo su statistike portala:
Statistika:
Sekcija: 10
Rubrika: 61
Novosti: 581
Slika u galeriji: 525
Posjetitelja: 11260

Sve informacije mozete dobiti na HR Tolkien forumu na adresi:
www.soulsaver.hr/forums

Takodjer mozete sve i mene pitati, bilo ovdje ili bilo na onom forumu. Nick mi je isti na oba mjesta.

teodorinho · Upućeni član

Mozda sam ja mentol, ali meni se ne svidja kako Tolkin pise... Ne svidja mi se jezik koji koristi...