Klajv Barker

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

2. ZABORAV
1.
Ni ono što je pročitao u knjigama, ni svedočenja koja je čuo, pa čak ni izmučeni glas koji je do njega sinoć doneo vetar, ništa od svega toga nije pripremilo Šedvela na potpunu pustoš Rub el Halija. Knjige su što su najbolje umele opisivale njena prostranstva, ali nije bilo tih reči koje bi mogle da iskažu užasnu ispraznost tog mesta. Čak ni Emerson koji je delovao krajnje ubedljivo dok je govorio s mešavinom razumevanja i strasti, nije se ni izbliza primakao goloj istini.
Toplota nije jenjavala iz jednog bezdušnog sata u drugi, gola obzorja se nisu menjala, isto imbecilno nebo ih je pratilo, i kretali su se po istom mrtvom tlu ispod kamiljih nogu.
Šedvel nije trošio snagu na razgovor; a Hobart je oduvek bio ćutljiv. Ibn Talak i dečak jahali su ispred nevernika, povremeno šapućući, ali uglavnom su se samo savetovali. Pošto nije bilo ničeg što bi umu odvratilo pažnju, on se okrenuo telu i ubrzo je postao opsednut uzbuđenjem. Ritam u kome su se butine trale o sedlo, ili ukus krvi sa usana i desni; pomogli su mu da nađe o čemu da razmišlja.
Čak su se i nagađanja o tome šta bi se moglo nalaziti na kraju ovog putovanja gubila u nejasnoj, dosadnoj neugodnosti.
Sedamdeset dva sata protekla su bez i najmanje nezgode: pratila ih je stalno ista zgusnuta toplota, isti ritam kopita po pesku, dok su sledili smer vetra na kome je stigao Bičev glas. Nijedan od dvojice Arapa nije se raspitivao o cilju nevernika, niti im je dato bilo kakvo objašnjenje. Jednostavno su marširali, dok ih je praznina pritiskala sa svih strana.
Još im je gore bilo kada bi se zaustavili, bilo da odmore kamile, bilo da sipaju u peskom zapušena grla malo vode. Tada bi ih sa svih strana saletala sveobuhvatnost postojeće tišine.
Biti ovde, predstavljalo je potpuno iracionalni čin, prkošenje svim fizičkim imperativima. U tim bi se trenucima Šedvel pitao kakvo je bilo to stvorenje koje je izabralo da se naseli u takvoj odsutnosti: kakvu je samo snagu volje moralo posedovati, da bi podnelo ovu prazninu? Osim - a ta mu se misao sve češće vraćala - ako nije poticalo iz te praznine: ako nije bilo deo te praznine i tišine. Od te mu se pomisli prevrnu stomak: moć za kojom je tragao pripadala je ovamo - izabrala je dine za svoj krevet i kamen za jastuk. Konačno je shvatio zašto je Imakolati izbijao znoj po čelu dok su je pohodile vizije Biča. U tim košmarima iskusila je užasnu čistotu, takvu da je njena vlastita bledela obasjana njenom svetlošću.
Ali on se nije plašio; plašio se jedino da neće uspeti. Dok se ne nađe pred tim stvorenjem - dok ne upozna izvor njegove čistote - ni on sam neće moći da spere ljagu sa sebe. A za tim je žudeo više od svega.
A kada se posle četvrtog dana provedenog u Nastambi spustila noć, još ga je sasvim malo delilo od ostvarenja te želje.

Samo što je Džabir potpalio vatru kada su ponovo začuli glas. Te je noći duvao slab vetar, ali glas je stao da odzvanja istom onom svečanom snagom kao i ranije, prljajući vazduh svojom tragedijom.
Prvi je na noge skočio Ibn Talak koji je u tom trenutku čistio pušku, razrogačio je oči i počeo njima divlje da seva unaokolo, sa kletvom ili molitvom na usnama. Nekoliko sekundi kasnije i Hobart je već bio na nogama, dok je Džabir otišao da umiri kamile koje su, uznemirivši se od tog zvuka, počele da kidaju spone. Samo je Šedvel ostao iza vatre zureći u plamen dok je zavijanje - koje nije prestajalo kao da ga stvara neograničeni dah - i dalje ispunjavalo noć.
Glas je zamro tek posle nekoliko minuta. Kada je zavladala tišina životinje su počele da ispuštaju neke jedva čujne zvuke, a ljudi su se ućutali. Prvi se do vatre vratio Ibn Talak i nastavio da čisti pušku; za njim je pristigao i dečak. Na kraju i Hobart.
"Nismo sami", prozbori Šedvel posle izvesnog vremena, pogleda i dalje uprtog u plamenove.
"Šta je to bilo?" upita Džabir.
"Al hijal", odvrati Ibn Talak.
Dečak se namrgodi.
"Šta je to al hijal?" upita Šedvel.
"Misle na buku koju stvara pesak", odgovori mu Hobart.
"Pesak?" ponovi Šedvel. "Ne misliš valjda da je to bio pesak?"
Dečak odmahnu glavom.
"Razume se da nije", reče Šedvel. "To je glas onoga koga smo pošli da tražimo."
Džabir baci u vatru punu šaku štapića belih poput kostiju. Smesta ih je proždrala.
"Razumete li?" zapita Šedvel.
Ibn Talak je izgleda shvatio šta je Šedvel time hteo da kaže.
"Rub el Hali", poče on, "poznajemo. Svu. Poznajemo mi."
Šedvel je shvatio. Pripadali su plemenu Mura. Njihovo je pleme tvrdilo da polaže pravo na ovu teritoriju. Povući se pred tajnama bilo bi isto što i biti lišen nasleđa.
"Koliko još?" upita Hobart.
"Ne znam", odvrati Šedvel. "Čuo si isto što i ja. Možda smo veoma blizu."
"Misliš li da zna da smo ovde?" upita Hobart.
"Možda", reče Šedvel. "Zar je to vačno?"
"Pretpostavljam da nije."
"Ako noćas još ne zna, do sutra će već znati."

2.
Narednog dana krenuli su u samu zoru, kako bi što više prešli pre no što sunce visoko odskoči, sledeći isti pravac kao i prethodna četiri dana.
Prvi put od kada su krenuli na put predeo kroz koji su prolazili neznatno se izmenio; dine koje su se ritmički uzdizale i spuštale zamenile se mnogo veće, naravnomernije raspoređene.
Pesak ovih brda bio je mek i odronjavao se u piskutavim lavinama kako pod kopitama životinja tako i pod ljudskim stopalima. Niko nije mogao da jaše. Putnici su smirivali životinje koje su još bile razdražene posle onog što se dogodilo prošle noći i terali ih da se penju uz strme padine koristeći u podjednakoj meri psovke i lepu reč, a kada bi se našli na vrhu pred sobom bi ugledali samo novu veću dinu.
Bez ikakvog prethodnog dogovora, Ibn Talak se odrekao svog položaja na čelu povorke, tako da je sada Šedvel određivao brzinu kretanja, vodeći ih uz padine dina i niz prolaze među njima. U njima je duvao veoma blag vetar koji im je više smetao svojim ulagivanjem od bilo kakve oluje, jer činilo se da, hitajući preko peska, šapuće poruke izvan moći shvatanja.
Šedvel je, međutim, znao koje on to reči prenosi:
Popni se, govorio je, popni se ako smeš. Još jedno brdo i naći ćeš ono što si oduvek želeo. Čeka te.
I ulagujući im se tako poveo bi ih uz narednu padinu, iz hladne senke poveo bi ih na zaslepljujuće sunce.
Šedvel je znao da su već blizu, veoma blizu. Mada je Džabir počeo da se šali na umor već rano popodne, tražeći da odmore životinje, Šedvel nije želeo ni da čuje za to. Pojačao je tempo, potpuno odvojivši um od nelagodnosti koju je osećalo njegovo telo; gotovo da je lebdeo. Nije obraćao pažnju na znoj; ni na bol. Sve su to bile stvari koje je sada mogao podneti.
A onda, na vrhu dine na koju su utrošili dobar deo sata, mrmorenje vetra se potvrdilo.
Dine su ostavili za sobom. Pred njima se, dokle god je pogled sezao, prostirala savršena ravnica, mada to baš nije bilo mnogo milja, pošto je vetar nosio pesak koji je zaklanjao obzorje poput dima. Čak i za Rub el Hali ova pustopoljina predstavljala je novo oplemenjivanje pustoši: poznavaočevo nigde.
"Blagi bože", reče Hobart, kada se uspeo do mesta na kome je stajao Šedvel.
Prodavac ščepa Hobarta za ruku. Disao je ubrzano i pištavo; niz suncem opaljeno lice curio mu je znoj.
"Ne dozvoli da sada posustanem", promrmlja on. "Veoma smo blizu."
"Zašto malo ne pričekamo pre no što krenemo dalje?" upita Hobart. "Da se odmorimo do sutra?"
"Zar ne želiš da sretneš svog zmaja?" upita ga Šedvel.
Hobart ništa ne odgovori.
"Onda ću poći sam", glasio je Šedvelov odgovor. Ispustio je kamiline uzde i teturavo počeo da se spušta niz padinu u susret ravnici.
Hobart osmotri prazninu pred sobom. Šedvel je bio u pravu: i on je osećao da su blizu. A ta misao, koja ga je pre nekoliko dana uzbuđivala, sada ga je užasavala. Video je dovoljno toga da bi shvatio kako zmaj koji u njoj prebiva nije neko svetlucavo čudovište iz njegovih snova. Njegova mašta nije bila u stanju da zazove užas koji se ugnezdio na jednom takvom mestu.
Ali u jedno je bio siguran: to stvorenje neće uopšte mariti ni za zakon, ni za njegove čuvare.
Još je mogao da mu okrene leđa, pomisli on, samo mora biti odlučan. Mora ubediti vodiče da će ih Šedvel odvesti u smrt i da je mudrije prepustiti Prodavca njegovom ludilu. Šedvel je već stigao do podnožja padine i počeo da se udaljava od dine, ni ne okrenuvši se da vidi da li ga ostali slede. Jedan Hobartov deo je govorio: pusti ga neka ide; neka nađe tog svog Biča ako je to ono što želi; pusti ga da umre.
Ali onako zastrašen nije imao snage da okrene leđa pustopoljini. Um mu se pretvorio u uzak tunel i ponovo mu dočarao šake oživele večnim plamenom. Bio je to jedan od retkih trenutaka kada je imao vizije i kada je osećao moć što se nije mogla iskazati rečima, moć kojoj nije bilo ravno ništa iz njegovog potonjeg iskustva - ni porazi ni poniženja - niti je išta moglo da zaseni sećanje na nju.
Negde daleko odavde, još su bili živi oni koji su mu naneli poraz - koji su zloupotrebili zakon pravednika. Vratiti se među njih sa vatrom na vrhovima prstiju i naterati ih da pognu svoje kukavne glave - zbog toga je vredelo savladati pustopoljinu.
Sanjajući o plamenu, on dohvati uzde Šedvelove kamile i krenu Šedvelovim tragom ka pesku sjajnom poput ogledala.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

3. ZID
U ovoj ravnici koju su upravo prelazili nemoguće je bilo odrediti razdaljinu. Dine koje su ostale za njima uskoro je zaklonio vazduh pun peska, a isti taj veo sprečavao ih je da nešto više vide i ispred sebe. Mada je vetar uporno duvao, nimalo ih nije spasavao od sunca: jednostavno je samo jednu bedu pridodao drugoj, motajući se oko nogu dok svaki korak nije postao pravo mučenje. Ali Šedvela nije moglo ništa da uspori. Koračao je poput kakvog opsednutog čoveka dok - posle jednog sata provednog u ovom paklu - nije stao kao ukopan i upro prst kroz izmaglicu toplote i vetra.
"Tamo", reče.
Hobart koji je stigao do tog mesta zajedno s njim, suzi svoj zamagljeni pogled i pogleda u pravcu Šedvelovog prsta. Ali peščani oblaci sprečiše ga da išta vidi.
"Ništa", reče on.
Šedvel ga ščepa za ruku.
"Proklet da si, pogledaj!"
Sada Hobart shvati da se Šedvel nije prevario. Na izvesnoj udaljenosti od njih izgleda da se tle ponovo uzdizalo.
"Šta je to?" povika Hobart da bi nadjačao huk vetra.
"Zid", odvrati Šedvel.
Više liči na lanac brda nego na zid, pomisli Hobart, jer se protezao preko celog vidljivog dela obzorja. Mađutim, tu i tamo postojali su prekidi u njemu, tako da je ta nepravilnost išla u prilog Šedvelovom sudu. To je odista bio zid.
Ne izmenivši više nijednu reč oni odlučno krenuše prema njemu.
Nije bilo nikakvog znaka da se sa njegove druge strane uzdiže bilo kakva građevina, ali graditelji mora da su mnogo cenili ono što je trebalo da opasuje i štiti, jer što su mu se više primicali, to je njegova ogromnost postajala sve više zastrašujuća. Uzdizao se pedeset i više stopa iznad površine pustinje; graditelji su bili tako vešti da se nigde nije primećivao nikakav znak koji bi nagoveštavao kako je podignut.
Družina se zaustavila na dvadeset jardi od zida, pustivši Šedvela da mu sam priđe. On pruži šaku i dodirnu kamen osetivši pod vrhovima prstiju njegovu vrelinu i svilenkastu glatkoću njegove površine. Činilo mu se da je taj zid načinjen od istopljene stene, i da su ga oblikovale vrste koje su bile u stanju da modeliraju lavu kao da je hladna glina. Bilo mu je jasno da niko od njih neće uspeti da se popne uz površinu na kojoj ne postoji nikakvo udubljenje niti žljeb, čak i da je neko imao još snage za tako nešto.
"Mora da postoji kapija", reče Šedvel. "Hodaćemo dok je ne pronađemo."
Sunce je već odavno prošlo zenit tako da je dan počeo da se hladi. Ali vetar nije davao putnicima ni trenutak da predahnu. Kao da je čuvao stražu duž zida, šibajući ih po nogama kao da žudi za tim da ih obori na tle. Ali pošto su živi stigli čak dovde, njihov strah zamenila je radoznalost; mučilo ih je šta se nalazi s druge stane. Arapi se povratili moć govora, i sada su bez prestanka o nečem razgovarali, bez sumnje planirajući da se hvale svojim pronalaskom kada se vrate kući.
Hodali su čitavih pola sata i nisu našli nikakvu veću pokotinu u zidu. Doduše, na pojedinim mestima primetili su naprsnuća - mada dosta visoka, tako da nisu mogla da im posluže kao oslonci za šake - a ponegde je gornja ivica bila načeta, ali nigde nije bilo ni prozora ni kapije, makar i sasvim male.
"Ko je ovo sagradio?" upita Hobart dok su išli.
Šedvel je posmatrao njihovu senku na zidu koja ih je uporno pratila.
"Drevni narodi", reče on.
"Kako bi sprečili pustinju da uđe?"
"Ili da Biča zadrži unutra."
Poslednjih nekoliko minuta vetar se neznatno izmenio. Odustao je od toga da im se mota oko nogu i dao se na hrabriji zadatak. Ibn Talak je prvi uočio o čemu je reč.
"Tamo! Tamo!" povikao je i pokazao duž zida.
Nakoliko stotina jardi od mesta na kome su se nalazili, kroz zid je zavijajući isticao pesak. Kada su se približili postalo im je jasno da nije reč ni o kakvoj kapiji, već o rupi u zidu. Kamen se obrušio stvorivši gomile kamenja. Šedvel je prvi stigao do razbacanih gromada, od kojih su mnoge bile veličine omanjih kuća, počeo je da se četvoronoške penje preko njih, dok se nije našao dovoljno visoko da je mogao zaviriti u prostor koji je trebalo da zidovi štite.
Hobart, koji se nalazio iz njega, doviknu:
"Šta vidiš?"
Šedvel mu ne odgovori. Jednostavno je s nevericom prelazio pogledom preko prizora iza zida, dok je vetar koji je urlao kroz prorez pretio da ga oduva s osmotračnice.
S druge strane zida nije bilo ni palata ni grobnica. Nije bilo nikakvog znaka, nikakvog nagoveštaja, da je tu nekada neko živeo; nije bilo obeliska, niti kolonada. Samo nova pustinja, koja se udaljavala od njih, isto onako prazna kao i pustoš iza njih.
"Ništa."
To nije izgovorio Šedvel, već Hobart. I on se popeo uz kamene gromade i našao pored Šedvela.
"Oh bože... ništa."
Šedvel ništa ne reče. Jednostavno se spustio na drugu stranu useka i sklonio u senku zida. Ono što je Hobart rekao bilo je tačno: ovde nije bilo ničega. Zašto ga je onda prožimalo osećanje da je ovo mesto na izvestan način sveto?
Koračao je kroz pesak koji je vetar nagomilao uz gromade iz useka i posmatrao dine. Zar je moguće da je pesak jednostavno prekrio tajnu zbog koje su došli ovamo? Da li se Bič ovde krio?, zar je ovo zavijanje poticalo od nečega što je bilo živo zakopano? Ako je to bilo tačno, zar su smeli da se nadaju da će ga ikada pronaći?
Okrenuo se nazad i začkiljivši zagledao u zid. A onda, odjednom, stao je da se penje otvorenom ivicom useka. To nije bilo nimalo lako. Bio je umoran, a i vetar je tokom mnogih godina uglačao kamen; ali ipak je uspeo da stigne do vrha.
Na prvi pogled mu se učini da mu se trud nije isplatio. Preznojio se samo da bi mogao bolje da osmotri zid, koji se protezao u oba pravca dok ne bi nestao u daljini.
Ali kada je spustio pogled, shvatio je da u rasporedu dina postoji izvesno ustrojstvo. Ne prirodno ustrojstvo talasa koje je stvarao vetar, već nešto složenije - ogromni geometrijski crteži izrađeni u pesku - sa prolazima ili putevima između njih.Ćitao je, dok se bavio proučavanjem pustopoljina, o crtežima koje su napravili neki drevni narodi u ravnicama Južne Amerike; crtežima ptica i bogova nacrtanih da zadive nekog nebeskog gledaoca. Da li je to i ovde bio slučaj? Da li je pesak izdignut u ovim brazdama i nasipima kao poruka nebu? Ako je to bio slučaj, kakva sila je to učinila? Čitav jedan mali narod bio bi potreban da se pomeri toliko peska; a i vetar bi već narednog dana razneo ono što je prethodnog urađeno. Čije je onda ovo bilo delo?
Možda će im noć ponuditi odgovor.
Spustio se ponovo niz zid do Hobarta i ostalih koji su ga čekali među gromadama.
"Ovde ćemo se noćas ulogoriti", reče on.
"Sa unutrašnje ili spoljašnje strane zida?" raspitivao se Hobart.
"Sa unutrašnje."

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

4. URIL
Mrak je zavladao tako brzo kao da je neko odjednom spustio zavesu. Džabir je potpalio vatru u zaklonu zida, van domašaja nemilosrdnih naleta vetra, i tu su pojeli malo hleba i popili kafu. Nisu razgovarali. Iscrpljenost im je svezala jezike. Samo su pogrbljeni sedeli i zurili u vatru. Iako su ga kosti bolele, Šedvel nije mogao da spava. Kada se vatra gotovo ugasila, a ostale jednog po jednog savladao umor, on je ostao da čuva stražu. U gluvo doba noći vetar je malo oslabio, a njegovo zavijanje pretvorilo se u šapat. Kao da mu je pevao uspavanku; na kraju se i njemu sklopiše kapci. Iza njih počeše da igraju šare njegovog unutrašnjeg oka. A onda je zavladala praznina.

U snu je začuo glas dečaka Džabira. Dozivao ga je negde iz tame, ali on nije želeo da se odazove. Odmor je bio suviše ugodan. Međutim, usledio je novi poziv: užasni krik. Ovaj put podigao je kapke.
Vetar je potpuno prestao da duva. Na savršenom nebu iznad njih podrhtavale su sjajne zvezde. Vatra se ugasila, ali njihova svetlost bila mu je dovoljna da odmah uoči kako su i Ibn Talak I Džabir nestali iz logora. Ustao je, otišao do Hobarta i prodrmao ga.
Dok je to činio, ugledao je nešto malo dalje od Hobartove glave. Zagledao se u to - ne verujući vlastitim očima.
Iz tla je izraslo cveće, ili mu se bar činilo da ga vidi. Grozdovi cvetova u raskošnom zelenilu. Podigao je pogled sa tla, a iz sprženog grla prolomio mu se krik zaprepašćenja.
Dine su nestale. Umesto njih izrasla je džungla, gomile drveća koje je svojom visinom pretilo da nadmaši i visinu zida - nepregledan broj rascvetalih vrsta čije je lišće bilo veličine čoveka. Pod tim baldahinom prostirala se divljina ispunjena puzavicama, grmovima i travom.
Na trenutak je posumnjao u svoju zdravu pamet, ali onda je začuo pored sebe Hobarta kako kaže: "Bože."
"I ti to vidiš?" upita ga Šedvel.
"Vidim..." odvrati Hobart, "... vrt."
"Vrt?"
Teško da se tom reči, već pri prvom pogledu, mogao opisati ovaj haos. Ali pomnije ispitivanje pokazalo je da je postojao red u onome što je u prvi mah podsećalo na anarhiju. Ispod ogromnog drveta u cvatu protezale su se staze; bilo je čistina i terasa. Ovo je odista bila neka vrsta vrta koji, međutim, posetiocu ne bi pružio neko naročito zadovoljstvo ako bi poželeo njime da se prošeta, jer i pored nebrojeno vrsta - biljaka i žbunja svih veličina i oblika - nije bilo ni jedne jedine vrste koja je imala boju. Nijedan cvet, grana, list niti voćka; sve do najmanje travke, bilo je bezbojno.
Šedvel je upravo mozgao o tome kad iz dubina do njega dopre novi krik. Sada je to bio glas Ibn Talaka; lagano se pretvarao u prodorni vrisak. Krenuo je za njim. Tle pod njegovim nogama bilo je meko, to mu je usporavalo kretanje, ali vrištanje nije prestajalo, povremeno bi ga samo prekidalo jecavo dahtanje. Šedvel potrča dozivajući čoveka po imenu. Više nije osećao nikakav strah; samo ga je još prožimala sve veća žudnja da se nađe licem u lice sa tvorcem ove zagonetke.
Dok se kretao jednim od senkovitih bulevara, posutim istovetnim bezbojnim biljkama, vrištanje Ibn Talaka iznenada zamre. Šedvel je istog časa izgubio orijentaciju. Zastao je i stao da osmatra krošnje ne bi li uočio neko kretanje. Ništa. Povetarac nije pomerio ni jedan jedini list paprati; niti je iz cele te gomile cvetova - što je još samo povećavalo ovu tajnu - do njega dopirao makar i namanji nagoveštaj mirisa.
Iza sebe je začuo Hobarta kako ga na nešto upozorava. Šedvel se okrenuo s namerom da ga prokune zbog nedostatka znatiželje, kada mu pogled privuče trag koji je ostavio za sobom. U Vrtlogu su njegove stope stvarale život. Ovde su ga uništavale. Gde god je spustio nogu biljke su se jednostavno raspale.
Zurio je u golo tle koje je prethodno bilo prekriveno travom i cvećem i odjednom mu postade jasno odakle potiče ovo neobično rastinje. Ne obraćajući više pažnju na Hobarta, on krenu prema najbližem žbunu, sa čijih grana su visili cvetovi poput kandila. Prinese zatim šaku jednom cvetu i, probe radi, ovlaš ga dodirnu. Čak i usled ovog nežnog kontakta cvet se raspao, otpavši sa grane u mlazu peska. Zatim palcem pređe preko susednog cveta: i on otpade, a zajedno s njim i grana kao i gizdavo lišće na njoj; sve se dodirom pretvaralo u pesak.
Dine nisu preko noći nestale kako bi oslobodile prostor za ovaj vrt. One su se pretvorile u taj vrt; poslušavši neku nazamislivu naredbu digle su se i stvorile ovu sterilnu iluziju. Ono što je na prvi pogled izgledalo kao čudo plodnosti predstavljalo je sprdnju. Sve je bilo od peska. Bez mirisa, bez boje, bez života: mrtav vrt.
Odjednom je osetio odvratnost. Ovaj trik suviše je nalikovao delima Vidovnjaka: ličio mu je na neki lažan zanos. Bacio se usred ukrasnog grmlja, besno zamahujući levo i desno, pretvarajući žbunje u boljikave oblake. Jedno drvo, preko koga je prešao dlanom, srušilo se kao kad se iznenada zatvori voda u fontani. Najsloženiji cvetovi raspadali su se pri najmanjem dodiru. Ali on se nije time zadovoljio. Nastavio je da razmahuje rukama dok nije raskrčio mali gaj u gustišu.
"Zanosi!" neprestano je vikao dok ga je pesak zasipao. "Zanosi!"
Možda bi i nastavio sa razaranjem da Bič nije počeo ponovo da zavija - isto kao i kada ga je pre nekoliko dana, prvi put čuo dok je čučao u govnima. Taj ga je glas nagnao da pređe pustoš i prazninu; a zbog čega? Da bi našao novu pustoš i novu prazninu. Šteta koju je počinio nije nimalo smirila bes u njemu, te se on okrenu ka Hobartu.
"Iz kog pravca dopire?"
"Ne znam", odvrati Hobart, posrćući unazad. "Odasvud."
"Gde si?" razdra se Šedvel prema dubinama iluzije koja ga je okruživala. "Pokaži se!"
"Nemoj..." zausti Hobart zastrašenim glasom.
"To je tvoj zmaj", reče Šedvel. "Moramo ga videti."
Hobart odmahnu glavom. Nije želeo da ugleda silu koja je stvorila ovo mesto. Međutim, pre no što je uspeo da se izvuče, Šedvel ga je ščepao.
"Dočekaćemo ga zajedno", reče. "Obojicu nas je prevario."
Hobart se otimao u želji da se oslobodi Šedvelovog stiska, ali je njegova mahnitost jenjala kada je ugledao obličje koje se upravo pojavilo na udaljenom kraju prolaza.
Bilo je iste visine kao i baldahin; dvadeset pet stopa, a možda i više; svojom je izduženom, poput kosti belom glavom, dodirivalo grane, usled čega su spiralno otpadale peščane peteljke.
Iako je i dalje zavijao, nedostajala su mu usta, to jest nedostajale su mu uopšte crte lica, sve osim očiju bez kapaka i bez trepavica kojih je imao u zastrašujućem broju i to u obliku dvostrukog niza otvora, što su se protezali s obe strane glave. U svemu, verovatno je imalo oko stotinu očiju, ali čovek je mogao i čitav vek da provede buljeći u njega, pa opet da ne otkrije njihov tačan broj, jer ta je stvar, uprkos tome što je bila čvrsta, istovremeno bila i nestalna. Da li su oni točkovi što su mu se okretali u srcu bili povezani preko linija tečne vatre sa stotinama drugih geometrijskih oblika koji su obaveštavali vazduh što ga je ono zauzimalo? Da li su nebrojena krila lepetala na njegovim krajevima, a svetlost mu gorela u utrobi kao da je progutalo zvezde?
Ništa nije bilo izvesno. Za vreme jednog izdisaja činilo se da je omeđeno kalupom sevajuće svetlosti, nalik na ono što se dogodi kada munja pogodi kakvu građevinu; narednog trenutka ustrojstvo se pretvaralo u plamenu konfetu, koja se rojila oko njegovih udova da bi potom bila otrgnuta. U jednm trenutku, etar; u narednom, moloh.
A onda, isto onako iznenada kao što je počelo da zavija, stvorenje umuknu.
Bič se umirio.
Šedvel pusti Hobarta, jer je iz njegovih pantalona počeo da se širi smrad. Hobart pade na tle, isprekidano jecajući. Šedvel ga ostavi tamo gde je pao, jer je Bičeva glava, taj lavirint geometrijskih oblika, uočila stvorenje-uljeza u svome vrtu.
Nije se povuka. Kakvu bi korist imao od toga? U kom god bi pravcu krenuo čekale su ga hiljade kvadratnih milja pustopoljine. Nije imao kud da pobegne. Preostalo mu je da ostane tamo gde se zatekao i s ovim užasom podeli novosti koje je on doneo sa sobom.
Ali pre no što je uspeo da izusti ijednu reč, pesak oko njegovih nogu poče da se kreće. Na trenutak je pomislio kako Bič namerava žiivog da ga zakopa, jer se tle oko njega raspadalo. Ali umesto toga, pesak se povukao kao da je neko odgurnuo čaršav, i na nekoliko stopa od Šedvela otkrio, na donjem sloju, ispruženo telo Ibn Talaka. Na čovekovom nagom telu jasno su se videle rane izazvane strašnim mučenjem. Obe šake bile su mu vatrom otrgnute od ostalog dela ruku, a one su se sada završavale pocrnelim patrljcima iz kojih su izvirivale naprsle kosti. I genitalije su mu uništene na sličan način, a oči spržene u dupljama. Nije imalo smisla zavaravati se da su mu te rane nanete pošto je već bio mrtav: usta su mu još bila razapljena u samrtničkom kriku.
Šedvel se zgrozio i odvratio pogled, ali Bič mu još nije sve bio pokazao. Pesak se nanovo pokrenuo, sada s njegove desne strane, i otkrio još jedno telo. Bio je to Džabir koji je ležao na stomaku, butina izgorelih do kostiju, slomljena vrata i okrenute glave tako da je zurio u nebo. Usta su mu bila spaljena.
"Zašto?" bila je reč koju oblikovaše Šedvelove usne.
Od Bičevog pogleda osetio je bolnu potrebu da ispražni bešiku, ali ipak je ponovio pitanje.
"Zašto? Nismo naumili da ovde počinimo nikakvu štetu."
Bič ničim ne pokaza da je makar čuo njegove reči. Da nije možda izgubio moć komuniciranja posle jednog veka provedenog u ovoj divljini, pa je jedino još onim zavijanjem mogao da odgovori na bol postojanja?
A onda - negde između tog mnoštva očiju - pojavila se treperava svetlost koju su ščepali točkovi u plamenu i ispljunuli prema Šedvelu. U trenu pre no što ga je pogodila imao je vremena da se ponada kako će smrt brzo nastupiti; a onda se ta svetlost našla na njemu. Agonija usled njenog dodira bila je zaslepljujuća; od njenog milovanja čitavo telo mu se sklupčalo. Udario je o tle, a lobanja samo što mu se nije raspukla. Ali smrt nije došla po njega. Bol je iznenada prestao, umesto njega u oku njegova uma pojavio se plameni točak. Bič mu se našao u glavi, a njegova moć počela je da kruži po Šedvelovoj lobanji.
Zatim je točak izišao, a na njegovom mestu obrela se vizija koju mu je pozajmio vlasnik točka:
Lebdeo je kroz vrt; visoko kroz krošnje drveća. Shvatio je da je to ono što Bič vidi: gledao je njegovim očima. Njihov zajednički pogled uhvatio je neko kretanje na tlu i počeo da skreće u tom pravcu.
Tamo na pesku ležao je Džabir - nag, na sve četiri - a Ibn Talak ga je navlačio, rokčući dok je gurao svoj ud u dečaka. Šedvelu je taj prizor bio neprijatan, ali potpuno bezopasan. U svoje vreme video je mnogo gorih stvari; radio je gore stvari. Ali on nije delio samo Bičev vid; za vidom su usledile misli: a to je stvorenje ovakvo parenje smatralo zločinačkim, stoga je izreklo smrtnu kaznu.
Šedvel je video kako su se Bičeva smaknuća završavala; uopšte nije želeo da prisustvuje ponovnom prikazivanju izvršenja smrtne kazne. Ali nije imao izbora. Bič je zaposeo njegovo umno oko; bio je primoran da posmatra svaki užasan trenutak.
Iz visine se spustio sjaj i razdvojio par, zatim je vatrom zbrisao uvredljive delove - usta, oči, mošnice i butine. Sve je to potrajalo. Imali su vremena da iskuse patnju - ponovo je čuo krike koji su ga doveli u vrt - i vremena za preklinjanje. Ali vatra je bila neumoljiva. I pre no što je obavila svoj posao Šedvel ju je jecajući molio da prestane. Konačno je došao i taj trenutak i čaršav od peska ponovo je bio navučen preko tela. Tek kada je i to obavljeno Bič mu je vratio vlastiti vid. Tle na kome je ležao - zaudaralo je na ono što je povratio - ponovo se pojavilo pred njim.
Ležao je tamo gde je pao i tresao se. Tek kada je bio siguran da se neće srušiti, podigao je glavu i zagledao se u Biča.
Promenio je oblik. Više nije bio džin; sedeo je na brdu peska koje je podigao ispod sebe, a svoje mnogobrojne oči uperio je prema zvezdama. Za svega nekoliko trenutaka pretvorio se od sudije i dželata u mislioca.
Iako su slike koje su mu malopre ispunjavale glavu izbledele, Šedvel je znao da je to stvorenje i dalje prisutno u noj. Mogao je da oseti kuke njegovih misli. Bio je upecana čovečja ribica.
Prestao je da posmatra nebo i zagledao se u njega.
Šedvele...
Čuo je kako izgovara njeovo ime, iako u svojoj novoj inkarnaciji Bič i dalje nije imao usta. Nisu mu, razume se, ni bila potrebna, pošto je mogao da uroni u čovečju glavu.
Vidim te, reče. Ili bolje rečeno, bila je to misao koju je smestio u Šedvelovu glavu, a ovaj ju je pretočio u reči.
Vidim te. I znam ti ime.
"To i želim", reče Šedvel. "Želim da me upoznaš. Da imaš u mene poverenja. Da mi veruješ."
Gotovo pola života proveo je kao Prodavac služeći se ovim načinom govora i iz njega crpeći samopouzdanje.
Nisi prvi koji je došao ovamo, reče Bič. Dolazili su i drugi. I odlazili.
Šedvel je suviše dobro znao kuda su odlazili. Na trenutak je ugledao - mada nije bio siguran da li po Bičevom nalogu, ili je to bila njegova vlastita tvorevina - tela pokopana pod peskom, uzalud upotrebljena za đubrenje ovog mrtvog vrta. Ta je misao trebalo da ga zaplaši, ali svu silinu straha iskusio je posmatrajući malopređašnja pogubljenja. Odlučio je da govori otvoreno u nadi da će ga istina spasti smrti.
"Došao sam ovamo s razlogom", reče on.
Kakvim razlogom?
Ovo je bio odlučujući trenutak. Kupac je postavio pitanje i on je morao da odgovori na njega. Nema smisla ni da pokuša da okoliša ili ulepšava stvar u nadi da će postići bolju cenu. Gola istina predstavljala je sve čime je smeo da se cenka. A pošto su stvari tako stajale, onda je ili mogao dobiti ili izgubiti, sredine nije bilo. Biće najbolje da odmah pređe na stvar.
"Vidovnjaci", reče.
Osetio je kako se kuke u njegovom umu grče, ali to je ujedno i bilo sve. Bič je ćutao. Čak su mu se i točkovi nekako zamaglili, kao da će mašina svakog časa da se ugasi.
A onda, oh, kako je samo tiho to učinio, on oblikova reč u njegovoj glavi.
Vidovnjaci.
Posle te reči sledio je grč energije, sličan munji koja je eksplodirala u njegovoj lobanji. A ta munja bila je od supstance od koje se sastojao i Bič. Zasvetlucala je po sredini njegova tela. Jurila mu je napred nazad kroz oči.
Vidovnjaci.
"Znaš li ko su?"
Pesak oko Šedvelovih nogu zašišta.
Zaboravio sam.
"Prošlo je dosta vremena."
A ti si ovamo došao da mi to kažeš?
"Da te podsetim."
Zašto?
Kuke ponovo stadoše da se grče. Mogao bi da me ubije u svakom trenutku, pomisli Šedvel. Nervozan je, stoga i opasan. Moram biti pažljiv, moram igrati mudro. Ponašati se kao prodavac.
"Krili su se od tebe", reče on.
Stvarno.
"Sve ove godine. Sakrili su se kako ih nikada ne bi pronašao."
A sada?
"Sada su se ponovo probudili. Nalaze se u svetu ljudi."
Zaboravio sam. Ali sada si me podsetio. Oh, da. Slatki Šedvele.
Kuke se opustiše i Šedvela preplavi talas najčistijeg zadovoljstva, usled čije se prekomernosti gotovo razboleo. Taj Bič umeo je da donese i radost. Koja sila ne bi podlegla njegovoj kontroli?
"Mogu li da postavim jedno pitanje?" reče on.
Postavi.
"Ko si ti?"
Bič ustade sa svog peščanog prestola i u trenu postade zaslepljujuće sjajan.
Šedvel prekri oči, a svetlost mu je prosijavala i meso i kosti, zaustavivši se tek u njegovoj glavi, gde je Bič upravo izgovarao svoje večno ime.
Zovem se Uril, reče.
Uril, od anđela.
Ime mu je bilo poznato, kao što je napamet znao i obrede koje je čuo u crkvi svetog Filomena: izvor je bio isti. Kao dete naučio je napamet imena svih anđela i arhanđela: a među moćnima Uril je bio najmoćniji. Arhanđel spasenja; neki su ga nazivali Božjim plamenom. U glavi je ponovo prisustvovao pogubljenjima - video je tela kako venu u nemilosrednom plamenu: anđeoskom plamenu. Šta je on to učinio, našavši se u prisustvu takve moći? Ovo je bio Uril, od anđela...
Prisetio se još jednog anđelovog atributa što kod njega izazva šok: shvatio je. Uril je bio anđeo ostavljen da čuva kapije Edena.
Eden.
Uhvativši tu reč, stvorenje planu. Mada su ga vekovi naterali da zaboravi i da se preda tuzi, on je još bio anđeo: njegove su vatre bile neutažive. Točkovi njegovog tela su se zakotrljali, vidljiva matematika njegove biti stade sa se okreće sama oko sebe i da se pripravlja na nove užase.
Bilo je ovde i drugih, reče Serafim, koji su ovo mesto nazivali Eden. Ali ja ga nikada nisam poznavao pod tim imenom.
"Pod kojim, onda?" zapita Šedvel.
Raj, odgovori anđeo, a posle te reči u Šedvelovom umu pojavi se nova slika. Vrt, u jednom drugom dobu. Tada u njemu nije bilo drveća od peska, već bujna džungla koja ga je podsetila na floru što je oživljavala u Vrtlogu: ista ona razuzdana plodnost, iste vrste kojima je nemoguće bilo dati ime i koje kao da su svakog trenutka mogle da postanu nešto drugo. Cvetovi koji su svaki čas mogli da udahnu vazduh, voće spremno da poleti. Međutim, ovde nije bilo ni traga onoj užurbanosti iz Vrtloga; u toj atmosferi sve se neminovno uzdizalo, stvari su u nekom vlastitom ritmu čeznule za višim stanjem, što je zacelo bila svetlost, jer svuda između drveća lebdeo je sjaj koji je podsećao na žive duhove.
Ovo je bilo mesto stvaranja, reče anđeo. Oduvek i zauvek. Tu su stvari nastajale.
"Nastajale?"
Nalazile oblik i ulazile u svet.
"A Adam i Eva?"
Njih se ne sećam, odvrati Uril.
"Praroditelji čovečanstva."
Čovečanstvo je nastalo iz prašine na hiljadu mesta, ali ne ovde. Ovde su boravili viši duhovi.
"Vidovnjaci?" upita Šedvel. "Viši duhovi?"
Anđeo ispusti jedan oštar zvuk. Slika rajskog vrata se zgrči, i Šedvel primeti neke prilike kako poput lopova beže između drveća.
Postali su ovde, reče anđeo: i u svom umu Šedvel ugleda kako se zemlja otvara i iz nje izrastaju biljke sa ljudskim licima; magla se sledila... Ali oni su predstavljali nesrećne slučajeve. Bili su to otpaci od neke složenije građe koji su ovde pronašli život. Mi duhovi nismo znali za njih. Imali smo uzvišenija posla.
"A oni su rasli?"
Rasli. I izrasli u znatiželjnike.
Sada je Šedvel počeo da shvata.
"Namirisali su svet", požuri on da kaže.
Anđeo se strese i ponovo stade Šedvela da bombarduje slikama. Video je praoce Vidovnjaka; svi odreda bili su nagi, sa telima u svim bojama i veličinama - gomilu nakaznih oblika - bilo je među njma i nekih sa repovima, zlatnim očima i kicoša; telo jednog posedovalo je sjaj pantera; drugi je imao zakržljala krila - video ih je kako se penju uza zid, žudeći da iziđu iz vrta...
"Pobegli su."
Meni niko ne može da pobegne, reče Uril. Kada su duhovi otišli ostao sam da čuvam stražu do njihovog povratka.
Što se toga tiče knjiga Postanja bila je u pravu; čuvar je bio postavljen na kapiju. Ali izgleda da se svaka sličnost time i završavala. Pisci te knjige uzeli su sliku koju je čovečanstvo nosilo u srcu i uklopili je u svoju priču zarad vlastitih moralnih ciljeva. Kakvo je mesto Bog ovde imao i da li ga je uopšte imao, to je, možda, u celosti bilo pitanje definicije. Da li bi Vatikan priznao ovom stvorenju status anđela, ako bi se pojavio pred kapijama te države? Šedvel nije bio uveren u to.
"A duhovi?" upita on. "Ostali koji su bili ovde?"
Čekao sam, odvrati anđeo.
I čekao i čekao, razmišljao je Šedvel, dok usled usamljenosti nisi poludeo. Sam u pustopoljini, u vrtu koji vene i truli, među peskom koji probija kroz zidove...
"Hoćeš li sada poći sa mnom?" upita Šedvel. "Mogu te povesti do Vidovnjaka."
Anđeo ponovo skrenu pogled na Šedvela.
Mrzim svet, reče on. Jednom ranije bio sam u njemu.
"Ali ako te povedem do njih", nastavi Šedvel. "Možeš izvršiti svoju dužnost i završiti s tim."
Urilova mržnja prema Kraljevstvu kao da je bila nešto fizičko; od nje se Šedvel sledio. Pa ipak, anđeo nije odbio ponudu, već je samo kupovao vreme dok je razmišljao o toj mogućnosti. Želeo je da se njegovo čekanje brzo okonča. Ali njegovo veličanstvo odbijala je pomisao da će ponovo morati da stupi u vezu sa svetom ljudi. Poput svega što je čisto, bio je tašt i lako ga je bilo iskvariti.
Možda... reče.
Pogled mu skliznu sa šedvela prema zidu. Prodavac ga je sledio i tamo ugledao Hobarta. Čovek je ulučio priliku da se iskrade za vreme njegovog razgovora sa Urilom; ali nije utekao dovoljno daleko.
...ovaj put... reče anđeo, dok mu je svetlost treperila u gomili očiju, ...poći ću... Točkovi su zahvatili svetlost i izbacili je prema Hobartu. ... u tuđoj koži.
Rekavši to, cela mašina se raspade i, ne jedna već bezbroj svetlosnih strela poleteše prema Hobartu. Urilov pogled ga je prikovao za mesto; nije mogao da izbegne ovu invaziju. Strele su ga prekrile od glave do pete, a njihova je svetlost prodrla u njega ne oštetivši mu kožu.
Za vreme jednog jedinog otkucaja srca nestao je svaki trag koji bi ukazivao na anđela što je sedeo na brdu pored Šedvela; njegovo otelotvorenje izazvalo je novi prizor. Od zida na kome je stajao Hobart, pa kroz celu baštu, drhtaj prođe kroz tlo. Njegov prolazak uslovio je raspadanje peščanih oblika, bezbrojne biljke pretvorile su se u prah, aleje drveća su zadrhtale i srušile se poput lukova za vreme zemljotresa. Posmatrajući ovo pokretno uništavanje, Šedvel je ponovo razmišljao o trenutku kada je prvi put uočio to ustrojstvo među dinama. Možda su njegove tadašnje pretpostavke bile ispravne; možda je ovo mesto na izvestan način odista predstavljalo znak namenjen zvezdama. Urilov žalostan način da povrati izgubljenu slavu u nadi da će tako prizvati nekog duha u prolazu koji bi mu pomogao da se seti ko je.
Kataklizma je tada uzela previše maha i on se povukao pre no što se našao zatrpan u oluji peska.
Hobart se više nije nalazio sa ove strane rupe na kojoj je bio vrt, već se uspeo uz gromade i stajao zagledan u prazna prostranstva pustinje.
Spolja se nije primećivalo da ga je Uril zaposeo. Na prvi pogled, čovek bi rekao da je to isti onaj Hobart. Imao je uobičajeni ispijen i ledeni izraz lica, a i glas mu je ostao bezbojan kao što je i bio. Ali pitanje koje je postavio otkrilo je nešto novo.
"Jesam li ja sada zmaj?" upitao je.
Šedvel se zagleda u njega. Tek je u tom trenutku primetio sjaj u Hobartovim očnim dupljama koji nije video još od onda kada mu je prvi put obećao vatru.
"Jesi", odvrati on. "Sada si zmaj."

Nisu oklevali. Smesta su istim putem krenuli nazad prema granici, ostavivši za sobom Praznu Nastambu prazniju no ikad.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

Jedanaesti deo: SEZONA SNOVA
"Nebo postaje sve tamnije poput mrlje
Nešto će početi da pada poput kiše
A to neće biti cveće."

V. H. Oden, Dvoje

1. PORTRET JUNAKA KAO MLADOG LUDAKA
1.
Susedi su se pitali, šta se dogodilo sa Kalom Munijem?, kako je samo čudan postao, stalno se nekako nedorečeno osmehivao i lukavo gledao. Zar ne mislite da je ta porodica oduvek bila nekako čudna? Starac je imao rođaka pesnika, koliko sam čuo, a dobro znate kako se kaže za pesnike: svi su oni pomalo ludi. A sada je i sin krenuo istim putem. Baš tužno. Smešno kako se ljudi menjaju, zar ne?

Glasine su, nema sumnje, bile tačne. Kal je znao da se promenio. Da, verovatno je malo skrenuo. Kada bi se ponekad ujutro pogledao u ogledalo, primetio bi u očima neku divljinu koja je sigurno uznemiravala kasirku u samoposluzi, ili ženu koja je pokušala da izvuče iz njega nešto što bi dok su čekali u redu i banci, moglo prerasti u skandal.
"Znači, sada živiš sam?"
"Da", odgovorio je.
"Velika je to kuća za jednog čoveka. Mora da ti je teško da je održavaš."
"Pa, i nije."
Žena ga je upitno pogledala. A on je dodao:
"Volim prašinu", svestan da će ova primedba poslužiti za razne priče, ali nije mu padalo na pamet da laže kako bi sprečio da ga ogovaraju. Sasvim je jasno video, još dok je to izgovarao, kako su mu se u sebi smejali, ostavljajući njegovu opasku za kasnije kada će je izvući i o njoj raspravljati dok čekaju da im se opere veš.
Oh, da, on je odista bio Ludi Muni.

2.
Ovaj put ništa nije zaboravio. Um mu je postao nerazdvojni deo izgubljene zemlje iz bajki, tako da je nikako nije mogao zaboraviti. Fuga je bila s njim preko celog dana, i to svakog dana; ni tokom noći ga nije napuštala.
Ali sećanje na nju nije mu pričinjavalo zadovoljstvo. Izazivalo je u njemu samo nepodnošljiv bol zbog gubitka, jer je znao da je svet za kojim je čeznuo celog života nestao zauvek. Nikada više neće hoditi njenim tlom punim zanosa.
Kako i zašto je došlo do toga da ju je izgubio, to mu je bilo pomalo mutno, a naročito oni događaji koji su se odigrali u Vrtlogu. Sećao se nekih pojedinosti bitke kod Uske jasnoće i svog uranjanja u Plašt. Ali sve ono što se potom dogodilo predstavjalo je za njega samo niz nepovezanih slika. Stvari koje niču, stvari koje umiru; njegova krv, curi mu kao u ekstazi niz ruku; cigla za leđima, drhtanje...
To je otprilike bilo sve. Ostalo je bilo toliko nejasno da nije mogao da se seti ni jednog jedinog trenutka.

3.
Znao je da mora pronaći nešto što će mu odvratiti pažnju od tuge koja ga je obuzela, jer će inače jednostavno zapasti u melanholiju, iz koje neće biti izlaza, pa je stao da traži novi posao i, početkom jula, uspeo je da ga nađe: postao je pekar. Plata je bila slaba, a radno vreme neuobičajeno, ali on je uživao u tom poslu - koji je bio sušta suprotnost onome što je radio u Osiguravajućem društvu. Nije morao mnogo da govori ni da se zamara kancelarijskom politikom. Ovde nisu bili važni činovi, već samo testo i peći. Bio je srećan na tom poslu. Mišići su mu postali kao od čelika, a za doručak je uvek imao toplog hleba.
Ali to mu je samo za izvesno vreme skrenulo misli u drugom pravcu. Um mu se suviše često vraćao na izvor njegove patnje i on je ponovo počeo da je oseća. Njegovoj je vrsti taj mazohizam verovatno bio u krvi. A u tom uverenju podržalo ga je ponovno pojavljivanje Džeraldine, sredinom jula. Jednog dana jednostavno se obrela na pragu i ušla u kuću kao da se među njima ništa nije dogodilo. Bilo mu je drago što je vidi.
Ovaj put se, međutim, nije preselila kod njega. Složili su se da bi povratak na takav domaćinski status quo predstavljao korak unazad. Umesto toga, preko celog leta dolazila je i odlazila gotovo svakog dana, ponekad bi i prespavala u Ulici Kočija, ali mnogo češće nije.
Nijednom za tih pet nedelja nije mu postavila ni jedno jedino pitanje o događajima od prethodnog proleća, a on sam nije osećao potrebu da joj o tome govori. Međutim, kada je konačno pokrenula to pitanje, učinila je to na sasvim neočekivan način.
"Dejk svima priča da si imao nevolja s policijom..." reče, "... ali ja sam mu kazala: ne moj Kal."
Sedeo je u Brendanovom naslonjaču pored prozora, posmatrajući kasno letnje nebo. Ona je, pak, sedela na kauču među gomilom časopisa.
"Rekla sam im da ti nisi nikakav kriminalac. Ja to znam. Šta god da ti se dogodilo... to nije imalo veze s policijom. Bilo je nešto dublje, zar ne? Zatim je podigla pogled prema njemu. Da li je očekivala odgovor? Izgleda da nije, jer pre no što je uspeo i da otvori usta, ona je nastavila:
"Nisam uopšte shvatila šta se tada događalo, Kale, a možda je i bolje tako. Ali..." Spustila je pogled na otvoren časopis u krilu, a onda ga je ponovo podigla prema Kalu. "Ranije nisi govorio u snu", reče.
"A sada govorim?"
"Sve vreme. Obraćaš se nekome. Ponekad vičeš. Ponekad se samo smešiš." Bilo ju je pomalo stid da mu sve ovo prizna. Posmatrala ga je dok je spavao; i slušala šta govori. "Bio si negde, je li tako?" upita ona. "Imaš nešto što niko drugi nema."
"O tome pričam?"
"Na neki način. Ali ne mislim zato što si video neke stvari. Već zbog toga što si sada takav, Kale. Zbog načina na koji ponekad gledaš..."
Kada je to izgovorila kao da je stigla u ćorsokak, pa je ponovo spustila pogled na stranice časopisa, i stala da ih okreće tek da bi nešto radila.
Kal uzdahnu. Bila je tako dobra prema njemu, ponašala se tako zaštitnički: dugovao joj je objašnjenje, ma kako mu teško bilo da joj ga da.
"Želiš li da ti ispričam?" upita on.
"Da. Da, želim."
"Nećeš mi verovati", upozori je on.
"Ipak mi ispričaj."
On klimnu i započe priču koju joj umalo nije ispričao još prošle godine, posle svoje prve posete Ulici Tuge.
"Video sam zemlju iz bajke..." poče on.

4.
Utrošio je tri četvrt sata da bi joj u glavnim crtama ispričao šta se sve dogodilo od kada mu je ptica umakla iz golubarnika; i još jedan sat u pokušaju da sve uskladi. Kada je jednom krenuo, osetio je da ne želi ništa da ispusti: hteo je sve da joj ispriča što je najbolje umeo, kako zbog sebe, tako i zbog Džeraldine.
Pažljivo ga je slušala, ponekad gledajući u njega, ali češće zureći kroz prozor. Nijednom ga nije prekinula.
Kada je konačno završio, otvorivši stare rane, ona ne reče ni reč; dugo je ćutala.
Konačno on primeti: "Ne veruješ mi. Rekao sam ti da mi nećeš verovati."
Ponovo je zavladala tišina. Zatim ona progovori: "Zar ti je važno da li ti verujem ili ne?"
"Jeste. Razume se da mi je važno."
"Zašto, Kale?"
"Jer bi to značilo da nisam sam."
Osmehnula mu se, ustala i prišla mu.
"Nisi sam", to je bilo sve što je rekla.

Kasnije, nešto pre no što su oboje utonuli u san, ona upita.
"Voliš li je?... mislim na Suzanu?"
Znao je da će ga to pitati, pre ili kasnije.
"Da", odvrati on blago. "I to na način koji ne umem da objasnim; ali odgovor je da."
"Drago mi je", promrmlja ona u tami. Kal požele da joj vidi izraz lica kako bi po njemu zaključio da li laže ili govori istinu, ali je ipak ništa više ne upita.

Posle toga nikada nisu o tome razgovarali. Ponašanje prema njemu nimalo nije promenila; izgledalo je kao da je celu tu stvar potpuno zaboravila. I dalje je ad hoc dolazila i odlazila. Ponekad su vodili ljubav, ponekad nisu. Ponekad su bili srećni; ili bar gotovo srećni.
Leto je došlo i prošlo bez velikih skokova u temperaturi i, pre no što su pege stigle da se pojave na Džraldininim obrazima, već je bio septembar.

5.
Jesen pogoduje Engleskoj; a ta jesen koja je, kako će se pokazati, prethodila najgoroj zimi od kasnih četrdesetih, stigla je u svoj svojoj slavi. Duvao je jak veta, donoseći prolazne tople kiše prekidane provedricama tečnog sjaja. Grad je pronašao svoj izgubljeni sjaj. Iza njegovih suncem obasjanih zgrada gomilali su se oblaci boje škriljca; vetar je donosio miris mora; na svojim leđima doneo je i galebove koji su onda zaranjali i kružili iznad krovova.
Tog je meseca Kal osetio da mu se raspoloženje popravilo - kada je video Kraljevstvo Kukavica kako sija, a na nebu iznad njega pronalazio pregršt tajnih znakova. Počeo je da nazire lica u raščerupanim oblacima: u dobovanju kiše po ispustima prozora naslućivao je šifrovane poruke. Nešto se očigledno spremalo.
Tog se meseca setio i Gluka. Entoni Virdžil Gluk, sakupljač abnormalnih fenomena. Čak je pomislio da stupi ponovo u vezu s njim, pa je otišao tako daleko da je izvukao Glukovu podsetnicu iz džepa starih pantalona. Međutim, nije ga pozvao, možda i zbog toga što je znao da bi lako poverovao u svaku sujevernu priču, samo ako je obećavala čuda, a to ne bi bilo mudro.
Umesto toga, i dalje je posmatrao nebo, i danju i noću. Čak je kupio i mali teleskop i počeo da uči raspored konstelacija. To ga je smirivalo. Prijalo mu je da danju posmatra nebo, svestan da su mu zvezde i tada iznad glave, mada čak i ne može da ih vidi. Stvari su, nema sumnje, isto tako stajale i sa bezbrojnim drugim tajnama. Sijale su, ali svet je bio bleštaviji od njih, tako da nije mogao da ih vidi.

A onda, sredinom oktobra (tačnije osamnaestog; ili bolje rečeno devetnaestog ujutro), imao je prvi košmar.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

2. PREDSTAVLJANJA
1.
Osam dana posle uništenja Fuge i svega onoga što se u njoj nalazilo preostali članovi Četiri Porodice - u svemu njih stotinak - sastali su se da razmotre svoju budućnost. Iako su preživeli, nisu baš imali mnogo razloga za slavlje. S Utkanin svetom nestali su i njihovi domovi, sve što im je preostalo da ih podseća na pređašnju sreću, bila je šačica zanosa, dosta oslabljena posle poraza Fuge. Oni su bili slaba uteha. Zanosi nisu mogli da probude mrtve, niti da drže na odstojanju podmitljivo Kraljevstvo.
Pa, šta onda da rade? Skupina brbljivaca - koju je predvodio Balm de Bono - zalagala se za to da objave svoju priču; da bi postali slučaj. Ta ideja imala je i svojih dobrih strana. Možda je za njih odista najsigurnije bilo da oči sveta budu uprte u njih. Ali bilo je mnogih koji su se tome protivili, a na to ih je nagonilo jedino što im je još preostalo: ponos. Mnogi su smesta izjavili da bi pre umrli no što bi se predali na milost i nemilost Kukavicama.
Suzana je takođe uviđala da ta ideja nije najbolje rešenje. Možda bi njene sunarodnike i bilo moguće ubediti u istinitost priče Vidovnjaka, i izazvati kod njih samilost, ali koliko dugo bi potrajalo njihovo zanimanje za njih? Nekoliko meseci?; najviše godinu dana. A onda bi se okrenuli kakvoj novoj tragediji. Vidovnjaci bi postali jučerašnje žrtve, doduše dosta slavne, ali to ih ni u kom slučaju ne bi spaslo.
Udruženim snagama njenih argumenata i rasprostranjenog užasa od poniženja pred Kukavicama, uspeli su da nadglasaju opoziciju. Odlučivši da civilizovano primi poraz, de Bono popusti.
To je ujedno te večeri bila poslednja učtiva rasprava, pošto je posle toga temperatura neprestano samo rasla. Završnica je počela kada ih je jedan užurbani čovek siva lica pozvao da se manu pokušaja da poprave svoju sudbinu i da sve snage usredsrede na to da se osvete Šedvelu.
"Sve smo izgubili", reče on. "Jedino što nam još može pričiniti zadovoljstvo jeste smrt toga kopileta."
Začuli su se povici neslaganja s takvim defetizmom, ali čovek se pozvao na svoje pravo da kaže šta misli.
"Svi ćemo ovde pomreti", rekao je namrštivši se. "Preostalo nam je svega još nekoliko trenutaka... da uništimo one koji su nam ovo učinili."
"Čini mi se da ovo nije vreme za osvetu", javi se Nimrod. "Moramo biti konstruktivni. Moramo planirati za budućnost."
Nekolicina okupljenih se ironično nasmejala, ali sve ih je nadglasao tobožnji osvetnik:
"Koju budućnost?" upita on, gotovo likujući u svom očajanju. "Pogledaj nas!" Mnogi tada oboriše poglede: suviše dobro su znali kako jadno izgledaju. "Mi smo jedini preostali od ionako malog broja Vidovnjaka. Svi znamo da posle nas neće doći drugi." Zatim se okrenu prema Nimrodu. "Ne želim da pričam o budućnosti", reče. "To izaziva u meni samo dodatni bol."
"Nije istina..." pobuni se Suzana.
"Lako je tebi da to kažeš", odvrati joj on.
"Zaveži, Hamele", povika Nimrod.
"Neću!"
"Došla je ovamo da nam pomogne."
"Toliko nam je već pomogla da nas je gotovo sve pobila!" uzvrati Hamel vičući.
Svojim pesimizmom uspeo je da zarazi veliki broj drugih.
"Ona je Kukavica", javi se jedan od njih. "Zašto se ne vrati onima kojima pripada?"
Jedan Suzanin deo bio je spreman upravo to da učini: nije želela da na njoj istresaju svoju ogorčenost. Njihove reči su ubadale. I još više od toga, podstakle su nove sumnje: da je ipak mogla da učini i više no što je učinila; ili bar da postupi drugačije. Ali morala je da ostane, zbog de Bona i Nimroda koji su u njoj videli vodiča koji će ih odvesti u Kraljevstvo. U stvari, sve što je Hamel govorio ostavljalo je na nju tužan utisak. Uviđala je kako bi bilo lako crpsti snagu iz mržnje prema Šedvelu, i na taj način potisnuti gubitke koje su pretrpeli. Više oni nego ona, razume se; to nije smela nijednog trenutka da smetne s uma. Ona je izgubila san u koji je zavirila na nekoliko trenutaka. Oni su izgubili svoj svet.
U raspravu se upleo jedan novi glas; začudila se kada ga je čula: bila je to Apolina. Suzana nije čak ni bila svesna da se ta žena nalazi u prostoriji dok nije ustala iz oblaka duvanskog dima i obratila se prisutnima.
"Neću leći i umreti ni zbog koga", reče ona. "A naročito ne zbog tebe, Hamele."
Njen prkos podsećao je na prkos Jolande Dor, tamo u Kaprinoj kući: izgleda da je uvek postojala neka žena koja se strastveno zalagala za život.
"A šta ćemo sa Šedvelom?" upita neko.
"Kako šta ćemo s njim?" odvrati pitanjem Apolina. "Želiš li ti da pođeš da ga ubiješ, Hamele? Kupiću ti luk i strelu!"
Ova primedba izazva prekomernu buru smeha u pojedinim skupinicama, što samo još više raspali opoziciju.
"Gotovo su nas istrebili, sestro", odgovori Hamel s krajnjim prezirom. "A ti baš nisi nešto naročito plodna ovih dana."
Apolina raspoloženo odvrati na ovo bockanje.
"Želiš da me isprobaš?" upita ga ona.
Hamel prezrivo iskrivi usta kada začu šta mu predlaže.
"Imao sam ženu..." poče on.
Apolina koja je uživala da vređa druge, zatrese kukovima pred Hamelom izazvavši ga da pljune u njenom pravcu. Trebalo je da zna šta će ona potom učiniti. Pljunula je i ona njega, samo mnogo tačnije. Mada Apolinin projektil nije napravio neku veću štetu, uzvratio joj je kao da ga je ubola, bacivši se na nju s besnim urlikom na usnama. Neko se isprečio između njih pre no što je uspeo da joj uputi udarac, tako da je umesto nje pogodio mirotvorca. Ovaj napad okončao je svaku nadu da će daljnja rasprava biti civilizovana: svi stadoše da viču i da se prepiru, dok su Hamel i onaj čovek razmenjivali udarce među prevrnutim lancima. Razdvojio ih je Apolinin svodnik. Iako tuča nije trajala više od jednog minuta, obojica su zadobili dosta udaraca i krv im je tekla iz usta i nosa.
Suzana je s bolom u srcu promatrala kako Nimrod pokušava da smiri situaciju. Bilo je toliko stvari o kojima je želela da popriča sa Vrstom: bilo je problema koji bi se mogli rešiti uz pomoć njihovog saveta; tajni - nežnih i teških - koje je želela s njima da podeli. Ali dok je situacija bila ovako prevrtljiva plašila se da išta od toga pomene samo da ne doda ulje na vatru.
Hamel se okrenuo i pošao psujući Suzanu, Apolinu i sve koji su - kako je on to rekao, "bili na strani tih govana". Nije otišao sam. Dvadesetak ih je pošlo s njim.
Posle ove erupcije niko više nije ni pokušavao da nastavi započetu debatu; susret je uspešno prekinut. Niko više nije bio raspoložen za umerene odluke, niti će biti, bar dok ne prođe izvesno vreme. Stoga je zaključeno da se preživeli raziđu i pritaje na neko sigurno mesto. Tek nekolicina je smatrala da im neće biti teško da se stope sa ostalim stanovništvom. Sačekaće da prođe zima i da se odjeci nedavnih događaj slegnu.

2.
Suzana se posle sastanka rastala sa Nimrodom, ostavivši mu adresu na kojoj će je naći u Londonu. Bila je iscrpljena; morala je malo da se odmori.
Međutim, posle dve nedelje provedene kod kuće, zaključila je da će sigurno poludeti ako i dalje bude pokušavala da stekne snagu ne radeći ništa, pa se vratila radu u ateljeu. Pokazalo se da je to bio mudar korak. Problemi oko ponovnog uhodavanja u posao odvratili su joj pažnju od gubitaka i neuspeha koje je doživela u poslednje vreme; sama činjenica da nešto stvara - makar to bili samo ćupovi i tanjiri - odgovarala je potrebi da krene iz početka. Nikada ranije nije bila kao sada svesna mitskih asocijacija, koje je u sebi nosila glina, njenog ugleda prve stvari, osnovne materije iz koje su oblikovani narodi iz bajki. Umela je da napravi jedino ćupove, a ne i ljude, ali svetovi negde moraju da se začnu. Dosta vremena provodila je u radu, a društvo su joj pravili samo radio i miris gline; nikako nije mogla potpuno da se oslobodi melanholije, ali misli su joj ipak bile veselije no što je smela i da se ponada da će ikada ponovo biti.
Kada je čuo da se vratila u grad, Finegan se jednog poslepodneva pojavio na njenom pragu, doteran kao i uvek, sa namerom da je pozove na večeru. Čudno joj je bilo da razmišlja o tome kako ju je čekao dok je ona doživljavala tolike pustolovine; i dirljivo. Prihvatila je njegov poziv, i iznenađeno shvatila da se ovaj put u njegovom društvu osećala mnogo lepše nego ikad ranije. Neposredan kao i uvek, ponovio joj je da su stvoreni jedno za drugo i da bi trebalo smesta da se venčaju. Odgovorila mu je da se zarekla kako se nikada neće udati za bankara.
Narednog dana poslao joj je cveće i ceduljicu na kojoj je pisalo da će se odreći svoje profesije. Od tada su se redovno viđali. Njegova toplina i dobronamernost bili su savršena odbrana od mračnih misli koje su joj se i dalje nametale kada je imala vremena da razmišlja.
Povremeno je tokom leta i rane jeseni stupala u vezu sa pojedinim članovima Vrste, mada je broj tih susreta radi bezbednosti svela na najmanju moguću meru. Vesti su izgleda bile dobre. Mnogi od preživelih vratili su se u blizinu domova svojih predaka i tamo pronašli niše.
Što je bilo još lepše, nigde nije bilo ni traga ni glasa ni od Šedvela ni od Hobarta. Kolale su glasine da je Hamel podstakao potragu za Prodavcem, pa odustao kada nije uspeo da pronađe ama baš nikakav trag koji bi ga odveo do njegovog sadašnjeg prebivališta. Što se tiče ostataka njegove vojske - onih Vidovnjaka koji su prigrlili Prorokove vizije - oni su sami sebi odredili kaznu, jer kada su se probudili iz svog jevanđelističkog košmara, shvatili su da su uništili sve što im je bilo drago.
Neki su zatražili oproštaj od sunarodnika i došli, posramljeni i očajni, na onaj sporan sastanak. Ostale je, a te su se glasine pokazale kao tačne, obuzela takva tuga da su postali prestupnici. Neki su čak oduzeli sebi život. Bilo je i onih, kako je čula - rođenih krvoloka među pripadnicima Vrste - koji su napustili bojno polje ne žaleći ni zbog čega, i otišli u Kraljevstvo u potragu za novim nasiljem. Neće morati dugo da tragaju.
Ali osim glasina i pretpostavki, malo šta su imali da joj jave. Nastavila je da ponovo osmišljava stari način života, dok su oni sebi stvarali novi. Što se tiče Kala, pratila je njegov oporavak preko jednog pripadnika Vrste koji se pritajio u Liverpulu, ali nije s njim stupila u neposrednu vezu. Delimično se na to odlučila iz praktičnih razloga: bilo je mudrije da se drže podalje jedno od drugog dok ne budu sigurni da je neprijatelj nestao. Ali na tu njenu odluku uticala su i osećanja. Mnogo su zajedno doživeli, kako u Fugi tako i van nje. Čak suviše da bi postali ljubavnici. Utkani svet ispunjavao je prostor između njih - još od samog početka.
Ta činjenica pretvarala je u besmislicu svaku pomisao na život udvoje, ili građenje romantičnog odnosa. Zajedno su proživeli i raj i pakao. Nema sumnje da je posle toga sve bilo banalno.
Verovatno je i Kal osećao isto, jer nije ni pokušao da stupi s njom u vezu. Mada to nije bilo neophodno. Iako se nisu ni viđali ni razgovarali, osećala je da je stalno prisutan. Ona je bila ta koja je u samom začetku osujećivala svaku mogućnost da između njih dođe do fizičke ljubavi i ponekad je zbog toga žalila; ali ono što su sada delili predstavljalo je možda najveću želju svih ljubavnika: između sebe držali su svet.

3.
Sredinom oktobra u svom je radu krenula u sasvim novom i potpuno neosobenom pravcu. Bez ikakvog određenog razloga napustila je rad na tanjirima i činijama i okrenula se figurama. Ovim svojim radovima nije privukla mnogo obožavalaca, ali su zadovoljili neke njene unutrašnje imperative koji se nisu mogli prenebreći.
U međuvremenu, Finegan je počeo sve češće da je izvodi na večere i da joj šalje cveće, svaki put kada bi ga odbila udvostručivši pažnju koju joj je do tada iskazivao. Sve joj se više činilo da je veći mazohista nego što je to ranije mislila, jer se svaki put, pošto bi ga otpremila, ipak vraćao.
Od celog tog neobičnog razdoblja, od vremena kada je postala deo priče o Fugi, ovi meseci su na izvestan način bili najčudniji, pošto se u njenoj glavi vodila bitka između iskustva stečenog u Utkanom svetu i iskustva njenog sadašnjeg života, za pravo da se nazove stvarnim. Znala je da na taj način razmišljaju Kukavice; da su oba stvarna. Ali njen um nije želeo da ih sjedini - a ni njoj da nađe mesto u njima. Kakve veze je imala žena kojoj je Finegan izjavio ljubav - nasmejana Suzana sa glinom među prstima, sa ženom koja je stajala licem u lice sa zmajevima? Počela je da žali što se tako dobro sećala tih mitskih trenutaka, jer joj je posle njih bilo uvek muka zbog trivijalnosti njenog normalnog stanja.
Zbog toga je i obuzdavala menstrum, što i nije bilo mnogo teško. Nekada nepredvidiv, sada je bio potpuno ukroćen; pretpostavljala je da je to posledica nestanka Fuge. Mada je nije sasvim napustio. Ponekad je izgleda postajao nemiran, odlučio bi da se malo protegne, i to obično - a da to shvati trebalo joj je izvesno vreme - u znak odgovora na neke znake koje je upućivala okolini. U Kraljevstvu su postojala mesta pod nabojem; mesta na kojima je osećala proleće pod zemljom, kako žudi da izbije na površinu. Menstrum ih je poznavao. U pojedinim slučajevima, za ta mesta znale su i Kukavice; posvećivali su ih što su bolje umeli u svojoj kratkovidosti: crkvenim tornjevima i spomenicima. Međutim, isto toliko takvih mesta ostalo je neprepoznato, tako da je prolazeći nekom neuglednom ulicom odjednom osetila grč u stomaku, i bi joj jasno da je u njoj zakopana moć.
Tokom većeg dela života povezivala je moć sa politikom ili novcem, ali njeno skriveno ja znalo je da moć nije samo to. Istinsku moć predstavljala je mašta: ona je stvarala takve preobražaje za kakve bogatstvo i uticaj nikada nisu bili sposobni. Videla ju je na delu čak i kod Finegana. U nekoliko ga je prilika navela da priča o svojoj prošlosti, naročito o detinjstvu, i primetila kako boje oko njegove glave postaju izrazitije i sazrevaju, kao da pri tom zamišlja da se ponovo sjedinio sam sa sobom; da je postao kontinuum. U tim bi se trenucima prisetila retka iz Mimine knjige:
Ono što je zamišljeno ne mora nikada biti izgubljeno.

4.
A onda, početkom treće nedelje decembra, sva krhka nada u bolja vremena odjednom se srušila.
Te je nedelje vreme postalo pasje. Ne da je bilo samo hladno, već je bilo hladno kao u Sibiru. Još nije bilo snega, ali bilo je toliko hladno da nervni završeci nisu mogli tu hladnoću da razlikuju od vatre. I dalje je radila u ateljeu, ne želeći da se odrekne stvaranja, mada je njena parafinska grejalica jedva uspevala da zagreje prostoriju nešto iznad nule, tako da je morala da nosi dva džempera i tri para sokni. Ona to jedva da je i primećivala. Nikada do sada nije bila toliko zaokupljena stvaranjem, oblikovanjem gline prema onome što je videlo njeno unutrašnje oko.

A onda, bez ikakvog upozorenja, sedamnaestog, pojavila se Apolina. Večna udovica došla je obučena od glave do pete u crno.
"Moramo da razgovaramo", rekla je čim su se vrata za njom zatvorila.
Suzana ju je povela do ateljea i ispraznila joj jednu stolicu u svom kršu. Međutim, ona je odbila da sedne, stala je da se šeta po prostoriji, skrasivši se na kraju pored prozora čije je staklo bilo prošarano mrazom, i zagledavši se kroz njega, dok je Suzana skidala glinu sa šaka.
"Da li te je neko pratio?" upita Suzana.
"Ne znam", odgovori ona. "Možda."
"Želiš li kafe?"
"Prijalo bi mi nešto jače. Šta imaš?"
"Samo rakiju."
"Samo rakija je sasvim u redu."
Zatim je sela. Suzana pronađe bocu koju je čuvala za svoje povremene usamljeničke žurke i njome gotovo napuni šoljicu. Apolina je iskapi, napuni po drugi put, a onda reče:
"Muče li te snovi?"
"Kakvi snovi?"
"Svi sanjamo", reče Apolina.
Prema onome kako je izgledala - uvelo bledo-žuto lice uprkos hladnoći, oči oivičene tamnim krugovima - Suzana se pitala koliko dugo već nije spavala.
"Užasne snove", nastavi udovica, "kao da je kraj sveta."
"Koga sve muče takvi snovi?"
"Koga ne muče?" odvrati pitanjem Apolina. "Svi sanjaju isto. Istu zastrašujuću stvar."
Iskapila je šoljicu i po drugi put, a zatim dohvatila bocu sa police.
"Dogodiće se nešto grozno. Svi to osećamo. Zato sam došla."
Suzana ju je posmatrala dok je ponovo sipala rakiju, a u glavi su joj se oblikovala dva različita pitanja. Prvo: da ti košmari možda ne predstavljaju neizbežan ishod užasa kroz koje su Vidovnjaci prošli, ili je po sredi nešto više od toga? - ako je u pitanju ovo drugo - kako to da i nju ne muče?
Apolina je prekide u razmišljanju, pomalo zaplićući jezikom od rakije.
"Ljudi govore da je to Bič. Da je ponovo krenuo na nas, posle toliko vremena. Očigledno je svoje prisustvo i prvi put obznanio na ovaj način. U snovima."
"Misliš da su u pravu?"
Apolina se trgnu sasuvši u grlo novu količinu rakije.
"Šta god da je, moramo se zaštititi."
"Predlažeš li ti to neku vrstu... napada?"
Apolina slegnu ramenima. "Ne znam", odvrati. "Možda. Većina ih je tako prokleto pasivna. Muka mi je kada ih vidim kako čekaju da im stvari padnu s neba. To je mnogo gore nego kurvanje."
Zastala je i zabrinuto uzdahnula. Zatim je nastavila:
"Neki mlađi su utuvili u glavu kako bismo možda mogli da obnovimo Staru nauku."
"S kakvim ciljem?"
"Da bismo sredili Biča, razume se!" sreza ona, "pre no što on sredi nas."
"Kako procenjuješ naše šanse?"
"Gotovo su nikakve", progunđa Apolina. "Isuse, ne znam! Ovaj put bar znamo šta nam se sprema. I to je nešto. Neki od nas vraćaju se na mesta gde postoji kolika tolika moć, da ispitamo možemo li iskopati štogod korisno."
"Posle svih tih godina?"
"Ko broji?" upita ona. "Zanosi ne stare."
"A šta to tražimo?"
"Znake. Predskazanja. Ko zna."
Spustila je šoljicu i oteturala nazad do prozora, pokušavši šakom u rukavcici da izguli mraz i napravi špijuna. Provirila je napolje, te zamišljeno nešto progunđala pre no što se ponovo začkiljila u Suzanu. "Znaš šta ja mislim?" upita.
"Šta?"
"Mislim da nešto kriješ od nas."
Suzana ništa ne odgovori što natera Apolinu da ponovo progunđa.
"To sam i mislila", reče. "Smatraš da smo sami sebi najgori neprijatelji, a? Da nam ne treba poveriti nikakve tajne?" Pogled joj je bio crn i sjajan. "Možda si u pravu", reče zatim. "Podlegli smo Šedvelovoj predstavi, nije li tako? Bar neki od nas jesu."
"Ti nisi?"
"Nisam imala vremena", odvrati ona. "Čekao me posao u Kraljevstvu. Kada smo već kod toga, i sada me čeka..." glas joj zamre. "Znaš, mislila sam da im svima mogu okrenuti leđa. Da mogu ne obraćati pažnju na njih i biti srećna. Ali ne mogu. Na kraju... mislim da moram stati uz njih, neka mi je bog na pomoći."
"Tako smo blizu da sve izgubimo", reče Suzana.
"Već smo izgubili", ispravi je Apolina.
"Ne baš sve."
Njen ispitivački pogled postade još oštriji; Suzana se borila sa željom da joj ispriča sve što se dogodilo njoj i Kalu u Vrtlogu. Ali Apolinina procena bila je jača: nije im verovala ni kada im je trebalo poveriti na čuvanje njihova vlastita čuda. Instikt joj je govorio da ono što je znala o Razboju još izvesno vreme sačuva za sebe. I tako, umesto da joj ispriča celu priču, samo reče:
"Bar smo još živi."
Apolina koja je očigledno osetila da joj umalo nije sve rekla, i da se u poslednjem času suzdržala, pljunu na pod.
"Slaba uteha", reče. "Primorani smo da kopamo po Kraljevstvu ne bismo li ušli u trag kakvom zanosu. Bedno."
"Kako mogu da vam pomognem?"
Apolina ju je krajnje pakosno gledala; Suzana je nagađala da joj ništa ne bi bilo milije nego da demonstrativno iziđe i ostavi ovu zastranelu Kukavicu.
"Nismo neprijatelji", reče Suzana.
"Zar nismo?"
"I sama znaš da nismo. Želim da učinim što god je u mojoj moći za vas."
"Tako bar kažeš", odvrati Apolina, ne baš ubeđena u to. Ponovo je skrenula pogled ka prozoru, tražeći neku ljubaznu reč. "Poznaješ li dobro ovaj nesretni grad?" konačno upita.
"Dosta dobro."
"Znači možeš da se promuvaš unakolo? Tu i tamo."
"Mogu. Hoću."
Apolina iskopa iz džepa komad hartije iscepan iz neke sveske.
"Evo ti nekoliko adresa", reče.
"A gde ćeš ti biti?"
"U Solsberiju. Tamo se dogodio neki masakr, pre Tkanja. Jedan od najokrutnijih, u stvari; umrlo je stotinu dece. Možda nešto nanjušim."
Njenu pažnju odjednom privukoše police na koje je Suzana odložila neke od svojih poslednjih radova. Otišla je do njih, dok su joj se suknje vukle po prašini stvorenoj od gline.
"Zar nisi rekla da te ne muče snovi?" priupita ona.
Suzana osmotri niz figura. Toliko ih je već dugo izrađivala da je jedva bila svesna njihove snage, ili pak dosledne opsesije koja se krila iza njih. Odjednom ih je videla drugim očima. Sve su to bile figure ljudi, ali izobličene, kao da su se (ovu misao propratilo je bockanje po skalpu) nalazile u središtu vatre koja je sve proždirala; uhvaćene u trenutku pre no što im je uništila lica. Kao i svi ostali njeni nedavni radovi, ove figure nisu bile glazirane, već samo grubo urađene. Da to nije bilo stoga što njihova tragedija još nije bila ispisana: što je predstavljala samo ideju u uzavrelom umu budućnosti?
Apolina skinu jednu od figurica i pređe prstom preko njenih iskrivljenih crta lica.
"Ti si sanjala otvorenih očiju", primeti ona, i Suzana sada više uopšte nije sumnjala da je u pravu.
"Sličnost je velika", reče udovica.
" S kim?"
Apolina vrati tragičnu masku na policu.
"Sa svima nama."

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

3. BEZ USPAVANKI
1.
Kal je spavao sam kada mu se prvi put javio košmar.
Počeo je na Venerinoj planeti; lutao je onuda i čekao da se svakog časa sruši. Ali sa tim užasnim predznanjem, da će doći do neke nesreće, za koje je potvrdu pronašao u snovima, znao je da ne bi bilo mudro sklopiti oči i zaspati. Umesto da to učini, ostao je da stoji na toplom tlu dok su se oko njega kretali oblici koje kao da je obasjavalo sunce, mada je ono već bilo zašlo za planinu. U blizini je plesao jedan muškarac, u suknjama od naizgled živog materijala; iznad njega letela je devojka, vukući za sobom miris svoga pola; u visokoj travi parili su se ljubavnici. Jedan od njih je kriknuo, nije se znalo da li od zadovoljstva ili usled uznemirenosti nečim, a narednog trenutka on je već trčao padinom, bežeći pred nečim ogromnim i nemilosrdnim.
Počeo je da viče dok je trčao, kako bi upozorio ljubavnike, devojku-pticu i plesača, na užas koji je krenuo sve da ih uništi, ali glas mu je bio jadan i slabašan - mišji - a već u sledećem trenu trava oko njega počela je da tinja. Zagrljena tela buknula su pred njegovim očima; tren kasnije devojka je pala sa neba, pa je i njeno telo progutala opaka vatra. Ponovo je zavikao, ovaj put sav užasnut, pokušavši da preskoči pojedinačne plamičke koji su napredovali u njegovom pravcu. Ali nije bio dovoljno hitar. Pete mu je zahvatila vatra, tako da je osetio dok je trčao kako mu toplota plazi uz listove.
Dodatnu brzinu crpeo je iz urlanja, a onda odjednom Venerina planina je nestala, i on je trčao ulicama koje je poznavao još iz detinjstva. Bila je noć, ali lampe duž ulice bile su razmrskane, a kamenje iz kaldrme raspuknuto tako da se kretao krajnje nesigurno.
Progonitelj je i dalje hitao za njim, prateći smrad njegovih ugljenisanih peta.
Znajući da će ga stići ako mu pruži još malo vremena, stao je u trku da traži mesto na koje bi se mogao skloniti, ali sva vrata - čak i ona na kućama prijatelja iz detinjstva - bila su zakovana, a prozori zamandaljeni letvama.
Niotkuda pomoći. Preostalo mu je jedino da nastavi da trči, u uzaludnoj nadi da će čudovištu privući pažnju neki izazovniji plen.
Za oko mu zapade uski prolaz i on iznenada skrenu. Zavio je prvo za jedan, pa za drugi ugao. Ispred njega se isprečio zid od cigala, a u njemu vrata kroz koja se on istog časa stuštio. Tek je tada shvatio kuda ga je to njegov neizbežni put doveo.
Odmah je prepoznao dvorište, iako je zid sada bio dvaput viši nego kada je poslednji put bio ovde, a kapija kroz koju je pre samo jednog trenutka prošao, sama se zaključala. Bilo je to stražnje dvorište Mimi Lašenske. Jednom, u nekom drugom životu, stajao je na tom zidu, preturio se i konačno pao sa njega u raj.
Ali sada u tom dvorištu nije bilo ćilima, niti bilo čega drugog, ni ptice ni čoveka, koji bi ga utešili. Obreo se tu sam, a oko njega samo četiri senkovita ugla dvorišta. Sakrio se u jednom od uglova i čučnuo. Pete više nije osećao, ali zato je osećao da ga obuzima sve veća panika; povraćalo mu se od straha.
Čudovište se približavalo. Namirisao je toplotu njegove kože. To nije bila toplota života - niti znoja ili daha - već suve, mrtve vatre; drevna, nemilosrdna; peć u kojoj je moglo da se kremira svo dobro ovog sveta. A bila mu je blizu. S druge strane zida.
Zadržao je dah. Osećao je sve veći bol u bešici. Gurnuo je šake među noge, obuhvativši njima svoju muškost, tresući se od straha. Neka ode, molio se tami, u sebi: nateraj ga da me ostavi na miru i od sada pa nadalje biću najbolji na svetu: kunem se da hoću.
Iako se uopšte nije nadao da će ga snaći tolika sreća, njegova je molba uslišena, i ono što se nalazilo s druge strane zida odustalo je od daljnje potere i povuklo se. Raspoloženje mu se malo popravilo, ali ostao je sklupčan u uglu dok mu usnuli razum nje rekao da se neprijatelj konačno povukao. Tek tada se usudio da ponovo ustane, dok su mu zglobovi pucali.
Više nije mogao da se ne obazire na pritisak u bešici. Okrenuo se ka zidu i otkopčao šlic. Cigla je bila topla od prisustva onog stvorenja, tako da je cvrčala dok ju je zalivao mokraćom.
Iznenada, usred mokrenja, pojavilo se sunce i obasjalo dvorište. Ne, to nije bilo sunce. Bio je to njegov progonitelj koji se podigao iznad zida; glava mu je bila toplija od stotinu sunaca u podne, a čeljust-pečnica razjapljena.
Nesposoban za bilo šta drugo ostao je da zuri u to lice, mada je bilo izvesno da će ga ono oslepeti. Ugledao je dovoljno očiju za ceo jedan narod, gusto poređanih jedne uz druge, na velikim točkovima, sa izvučenim nervima, nalik na sjajne niti uvezanim u čvorove u stomaku stvorenja. Bilo je tu još mnogo čega, ali samo to je uspeo da ugleda pre no što se zapalio od glave do nokta na nožnom palcu.
Stao je da vrišti.
Kada se prolomio njegov krik, dvorišta je nestalo i on je ponovo putovao Venerinom planinom, samo sada nije gazio po zemlji i stenju već po telima i kostima. Preleteo je preko vlastitog tela, njegova tvar postala je svet, a on je goreo, goreo da nestane. Njegov krik predstavljao je krik zemlje, a on je postajao sve jači i jači dok i on i ona nisu bili progutani.
Suviše!
Iznenada se probudio i shvatio da sklupčan leži u sredini kreveta, da se u agoniji sna vezao u čvor. Toliko se oznojio da bi i onu vatru znojem sigurno ugasio.
Ali ne. Ona je nastavila da gori u njegovom umu još nekoliko minuta; i dalje je bila veoma sjajna.

2.
Znao je da je to nešto više od košmara; to što je doživeo imalo je snagu vizije. Posle te prve posete, ostatak noći prespavao je bez snova, a onda se košmar javio opet i opet, narednih noći. Pojedinosti su bile neznatno izmenjene (druga ulica, drugačija molitva), ali u osnovi bilo je to isto upozorenje; ili proročanstvo.
Nekoliko dana je imao mir, a onda je usnuo četvrti san, ali ovaj put je Džeraldina bila s njim. Mada je na sve moguće načine pokušala da ga probudi - on je zavijao, kako je rekla - i nije se budio dok se san nije završio. Tek tada je otvorio oči i ugledao je kako upaničeno jeca.
"Mislila sam da umireš", rekla mu je, a on joj je napola poverovao; razmišljao je o tome kako mu srce neće još dugo moći da izdrži te užase.
Vizija nije obećavala samo njemu smrt; već i svim ljudima na Venerinoj planini koji kao da su naseljavali samu njenu suštinu. Približavala se neka katastrofa koja će zatrti i ono nekoliko Vidovnjaka koji su preživeli; a koji su mu, na neki svoj način, bili bliski kao i vlastito telo. To mu je poručivao san.

Celog novembra plašio se da usni, jer nije znao šta će mu san doneti. Noći su postajale sve duže, količina svetlosti manja. Kao da je i godina tonula u san i počela da se oblikuje u umu noći koja će slediti tvar njegovog sna. Prve nedelje decembra, kada su košmari počinjali čim bi sklopio oči, postalo mu je jasno da mora da razgovara sa Suzanom. Morao ju je pronaći i reći joj šta je sve video.
Ali kako? Pismo koje mu je uputila bilo je sasvim jasno: ona će stupiti s njim u vezu kada to bude bezbedno. Nije imao njenu adresu, niti telefonski broj.
U očajanju, okrenuo se jedinom izvoru inteligencije koji je verovao u čuda.
Pronašao je podsetnicu Virdžila Gluka i pozvao ga telefonom.
Niko se nije javio.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

4. SVETILIŠTE SMRTNOSTI
1.
Narednog dana posle Apolinine posete - dok su polarni uslovi polako zahvatali celu zemlju, a temperatura iz sata u sat bivala sve niža - Suzana je izišla da obiđe mesta sa popisa. Već na prvom koraku doživela je razočaranje: kuću koju je došla da vidi, kao i one oko nje, upravo su počeli da ruše. Dok je proučavala kartu u želji da proveri da li je na pravoj adresi, jedan od radnika odvoji se od zapaljenih krovnih greda na koje je pazio i došeta do nje.
"Nema šta da se vidi", reče. Lice mu je poprimilo izraz odvratnosti koji ona nije umela da protumači.
"Da li se ovde nalazio broj sedamdeset dva?" upita ona.
"Ne izgledate mi kao da ste od onih", odvrati on.
"Izvinite, ali ja..."
"Koji dolaze da gledaju."
Ona odmahnu glavom. Izgleda da je shvatio da je u nečemu pogrešio, pa mu je izraz lica smekšao.
"Niste ovamo došli da vidite kuću ubistva?" upita on.
"Kuću ubistva?"
"Ovde je to kopile ubilo svoje troje dece. Cele nedelje dolazili su ljudi, skupljali cigle..."
"Nisam znala."
Međutim, nejasno se prisetila mračnih naslova: jedan očigledno normalan čovek - i brižni otac - pobio je decu na spavanju; zatim je ubio i sebe.
"Moja greška", reče radnik koji je nadzirao vatru. "Nije mi išlo u glavu da su neki od tih ljudi došli po suvenire. To je neprirodno."
On se namršti, okrenu i vrati svojim dužnostima.
Neprirodno. Na isti način je i Violeta Pamfrej osudila Miminu kuću u Ulici Tuge; Suzana to nije mogla da zaboravi. "Pojedine kuće", rekla je, "nisu sasvim prirodne." Bila je u pravu. Možda su deca koja su ovde umrla bila žrtve tog nekakvog neusredsređenog straha; njihov ubica bio je ili podstaknut željom da ih zauvek zaštiti od sila koje je osećao da deluju u njegovoj maloj sferi, ili je vlastiti strah sprao njihovom krvlju. Šta god da je bilo po sredi, nije imalo smisla da se zadržava pošto nije umela da čita dimne signale niti da odgonetava znamenja iz krša.

2.
Drugo mesto sa popisa nalazilo se u samom središtu grada i nije predstavljalo ni zgradu ni neki porušeni objekat, već je to bila crkva posvećena svecima Filomenu i Kaliktusu za koje nikada ranije nije čula. Verovatno su to bili neki manje važni mučenici. Bila je to zgrada bez ikakvog šarma, sagrađena od crvene cigle i kamena, sa svih strana ograđena novim kancelarijskim zdanjima, kao i malim pratećim grobljem punim otpadaka i zaboravljenim. Na svoj način ni ovo mesto nije obećavalo ništa više no ruševine ubičine zgrade.
Ali pre no što je uopšte prešla preko praga, menstrum ju je upozorio da je ovo jedno od nabijenih mesta. Unutra se pokazalo da je instinkt nije prevario: iz hladne i nezanimljive ulice stupila je u raj za tajanstvenosti. Nije bilo neophodno da bude vernik pa da svetlost sveća i miris tamjana na nju ostave snažan utisak; isto bi se osećala da u njoj nije bilo slike Madone i malog Hrisa. Da li je priča o njima spadala u istoriju ili mit, to je bilo akademsko pitanje; tako ju je Fuga naučila. Jedino je bilo važno koliko glasno joj se slika obraćala, a danas je u njoj pronašla nadu u rođenje i transcendenciju koje su bile potrbne njenom srcu.
Desetak ljudi sedelo je u klupama - neki su molili, a neki samo sedeli u želji da se opuste. Kako ne bi narušila njihovu meditaciju trudila se da hoda što je tiše mogla, razume se koliko joj je to kameni pod dozvoljavao, uputivši se duž jedne od bočnih lađa prema oltaru. Dok se približavala ograđenom prostoru pred oltarom osetila je prisustvo moći, kao da ju je neko sve vreme pratio pogledom. Nijedan od vernika nije gledao u njenom pravcu. Ali kada se ponovo okrenula ka oltaru, tlo pod njenim nogama izgubilo je čvrstinu, zatim potpuno nestalo, a ona je ostala da stoji u vazduhu i zuri u lavirintsku utrobu svetog Filomena pod sobom. Ispod nje nalazile su se katakombe; a u njima moć.
Vizija je potrajala samo dve do tri sekunde, a onda je prethodno zatreperivši nestala, ostavivši je da se čvrsto drži za ogradu dok se nije oslobodila vrtoglavice koju joj je ona donela. Zatim se osvrnula oko sebe tražeći vrata koja će je odvesti u kriptu.
Koliko je mogla da vidi, postojala su samo jedna, levo od oltara. Popela se uz nekoliko stepenika i krenula ka tim vratima kada se ona otvoriše i iziđe jedan sveštenik.
"Mogu li vam pomoći?" upita on, udostojivši je osmehom tankim poput hostije.
"Želim da vidim kriptu", reče ona.
Osmeha nestade. "Ovde nema nikakve kripte", odvrati on.
"Ali ja sam je videla", nastavi ona, primorana da bude netaktična jer se menstrum uzburkao u njoj dok je prolazila ispod Hristovog pogleda izneverivši je svojim nestrpljenjem.
"E pa, ne možete dole. Kripta je zapečaćena."
"Moram", reče mu ona.
Žar kojim je navaljivala da udovolji njenoj molbi natera ga se zagleda u nju drugačijim pogledom. Kada je ponovo progovorio glas mu se pretvorio u zaplašeni šapat.
"Nisam ovlašćen", reče.
"Ja jesam", odvrati ona, a taj odgovor ne stiže iz njene glave, već iz stomaka.
"Zar ne biste mogli da pričekate?" promrmlja on. Tim je rečima pokušao poslednji put da je namoli da odustane, ali kada se nije udostojila ni da mu odgovori, sklonio se u stranu i dozvolio joj da uđe u prostoriju iza njega.
"Želite da vam ja pokažem?" upita on jedva čujnim glasom.
"Da."
Poveo ju je do zavese koju je potom razmaknuo. Ključ se nalazio u bravi. Okrenuo ga je i otvorio vrata. Vazduh koji ih je odozdo zapahnuo bio je suv i ustajao, a stepenište pred njom strmo; ali ona se nije uplašila. Poziv koji je osećala da odozdo stiže do nje nagovarao ju je, šaputavo je hrabreći. Nisu ulazili u grob. A ako i jesu onda su mrtvima u njemu na umu bile i druge stvari pored trulenja.

3.
Kada je na trenutak ugledala lavirint ispod crkve nije razabrala da se on nalazi tako duboko ispod tla. Svetlost iz krstionice ubrzo je zamrla pošto se stepenište vijugavo spuštalo. Posle dvadesetak stepenika više uopšte nije mogla ni da nazre svog vodiča.
"Koliko još ima", upita ga.
U tom trenutku on upali šibicu i prinese je fitilju sveće. Plamen se nevoljno rasplamsa u razređenom vazduhu, ali ipak je pri njegovoj lelujavoj svetlosti uspela da vidi svećenikovo zastrašeno lice što ga je okrenuo prema njoj. Iza njega su se nalazili hodnici koje je prvi put ugledala odozgo, duž kojih su se nizale niše.
"Nema ovde ničega", reče on pomalo tužno. "Nema više."
"Ipak mi pokažite."
On žurno klimnu kao da više nije imao snage da joj se opire i povede je duž jednog prolaza, noseći u ruci sveću. Sada je tek videla da su sve niše zauzete: kovčezi su bili nagomilani od poda do tavanice. Dosta prijatan način da se raspadaš, pretpostavi ona, obraz uz obraz sa sebi ravnima. Sama pristojnost ovog prizora doprinela je upečatljivosti onoga s čime se potom suočila, kada je na kraju tog prolaza sveštenik otvorio jedna vrata i - propustivši je ispred sebe - rekao:
"Ovo ste došli da vidite, zar ne?"
Zakoračila je unutra; a on za njom. Prostorija u koju su ušli bila je tako velika da slabašni plamen sveće nije mogao celu da je osvetli. Ali ovde očigledno nije bilo kovčega. Već samo kostiju - i to na hiljade kostiju koje su prekrivale svaki pedalj zidova i tavanice.
Sveštenik pređe preko prostorije i svojom svećom pripali dvanaest drugih koje su sačinjavale veliki svećnjak od bedrene kosti i lobanje. Što je plamen postajao jači to je bivalo jasnije ovo ambiciozno ustrojstvo sačinjeno od kostiju. Ostaci stotine ljudskih bića upotrebljeni su za spravljanje ogromnih simetričnih crteža; barokne konfiguracije od potklolenica i rebara sa gomilama lobanja u središtu: gizdavi mozaici od kostiju stopala i prstiju ukrašeni zubima i noktima. Sve je to izgledalo mnogo sablasnije nego što je u stvari bilo, jer je tako brižno izvedeno; predstavljalo je delo nekog morbidnog genija.
"Kakvo je ovo mesto?" upita ona.
On se zbunjeno namršti.
"Znate vi dobro šta je to. Svetilište."
"...svetilište?
On krenu ka njoj.
"Niste znali?"
"Ne."
Lice mu istog časa preplaviše bes i strah. "Lagali ste mi!" reče, a od njegovog glasa sveće zatreptaše. "Rekli ste da znate..." U to je ščepa za ruku. "Gubite se odavde", zatraži on, i stade da je vuče nazad prema vratima. "Vi ste uljez..."
Povredio ju je. Jedva je uspevala da zadrži menstrum da mu ne vrati milo za drago. Ali nije bilo potrebe, jer sveštenik odjednom skrenu pogled sa nje ka svećama. Plamenovi su se rasplamsali i stali divlje da trepere. On je pusti i poče natraške da se povlači ka vratima Svetilišta, dok su nepostojani plamenovi postajali sve užareniji. Kratko podšišana kosa mu se bukvalno nakostrešila; jezik mu je ispao iz otvorenih usta, i on više nije bio u stanju da pusti glasa od sebe.
Njegov strah nije zahvatio i nju. Šta god da se događalo u ovoj odaji, osećala je da je dobro po nju; kupala se u energijama koje su se oslobodile u vazduhu oko njene glave. Sveštenik je stigao do vrata i već je jurio niz prolaz ka stepeništu. Za to vreme kovčezi su počeli da čangrljaju u svojim nišama od cigli, kao da su njihovi sadržaji želeli da ustanu i pozdrave dan što je svanjivao u Svetilištu. Njihovo bubnjanje samo je doprinelo žaru onoga to se pred njom odvijalo. U središtu odaje počelo je da se pojavljuje neko obličje, stvarajući se od prašine uzete iz vazduha i krhotina kostiju razbacanih po podu. Suzana je mogla da oseti kako čupka mrvice s njenog lica i ruku, i pridodaje ih sebi. Nije u pitanju bio jedan oblik, primeti ona, bila su tri; središnja prilika nadnosila se nad njom. Zdrav razum bi joj možda naložio da se povuče, ali koliko god to zvučalo neverovatno, ona se, iako sa svih strana okružena smrću, osećala bezbednijom nego ikad ranije u životu.
To osećanje lagodnosti nije je napuštalo. Prašina ispred nje kretala se u nekom laganom plesu za koji se pre moglo reći da smiruje nego da razdražuje; dva bočna obličja zanemarila su svoje daljnje stvaranje pre no što su postala koherentna i slila se u središnju priliku kako bi doprinela njenoj čvrstoći. Čak i posle toga ona je ostala samo duh od prašine koji je velike napore ulagao da se ne rasprši. Ali u crtama lica koje se pomaljalo, Suzana je uočila tragove Imakolate.
Čuvarka vlastitog svetilišta - vračara nije mogla da nađe prikladnije mesto za sebe. Oduvek je osećala strast prema smrti.
Sveštenik se patio da izgovori molitvu u prolazu ispred odaje, a siva, sjajna mrlja koja je visila u vazduhu ispred Suzane nije se ni pokrenula. Na njenom licu primećivale su se crte sve tri sestre. Hagina senilnost; Magdalenina senzualnost; Imakolatina upadljiva simetrija. Mada se činilo nemogućim ujediniti sve to u jedno, sinteza je bila uspešna; sklapanje braka između suprotnosti samo je povratilo finoću i podarilo veću savitljivost ovoj tananoj konstrukciji. Suzani se činilo da bi je mogla rasprštiti kada bi samo malo jače počela da diše.
Zatim se začuo glas. Bar je on bio samo Imakolatin, ali sada je posedovao blagost koja mu je ranije nedostajala. Možda je u njemu sada čak bilo tananog humora?
"Drago nam je što si došla", reče ona. "Hoćeš li reći Adamovcu da se udalji? Ti i ja imamo neka posla."
"Kakvog posla?"
"To on ne treba da čuje", reče duh od čestica. "Molim te. Pomozi mu da ustane, hoćeš li? I reci mu da nije počinjena nikakva šteta. Ti su ljudi tako sujeverni..."
Učinila je ono što je Imakolata od nje tražila: uputila se niz hodnik u kome je bubnjalo do mesta na kome se čovek šćućurio i podigla ga na noge.
"Mislim da bi bilo bolje da odete", reče mu ona. "Gospa tako želi."
Sveštenikov pogled govorio joj je da tom čoveku stvarno nije dobro.
"Sve ovo vreme..." poče on. "... nikada nisam odistinski verovao."
"Sve je u redu", umirivala ga je ona. "Nije počinjena nikakva šteta."
"Idete li i vi?"
"Ne."
"Ne mogu se vratiti po vas", upozori je on, dok su mu niz obraze tekle suze.
"Shvatam", odvrati Suzana. "Samo vi idite. Ja sam bezbedna."
Nije morala više da ga nagovara, odmah je strugnuo uz stepenice poput zeca. Ona se vratila niz prolaz - kovčezi su i dalje čangrljali - da se suoči sa ženom.
"Mislila sam da si mrtva", reče kada je stigla pred nju.
"Šta to znači biti mrtav?" odvrati pitanjem Imakolata. "Reč koju Kukavice upotrebljavaju kada telo posustane. To nije ništa, Suzana; i ti to znaš."
"Zašto si onda ovde?"
"Došla sam da ti vratim dug. Tamo u Hramu, pridržala si me da ne padnem, ili si možda zaboravila?"
"Nisam."
"Nisam ni ja. Tolika ljubaznost se ne može prenebreći. Sada to shvatam. Sada mnoge stvari shvatam. Jesi li videla kako sam se ponovo ujedinila sa svojim sestrama? Zajedno smo onakve kakve nikad nismo mogle biti dok smo bile razdvojene. Jedinstven um, tri u jednoj. Ja sam mi; i mi uviđamo svoju pakost i žalimo što smo bile takve."
Suzana je sasvim lako mogla da posumnja u ovo neverovatno priznanje da nije bilo menstruma koji joj se prelivao iz očiju i grla i potvrđivao da govori istinu. Utvaru pred njom - i moć koja je stajala iza nje - nije izjedala mržnja. Ali šta je onda imala na umu?; to je bilo pravo pitanje. Nije morala da joj ga postavi; njen je to um znao.
"Došla sam da te upozorim", reče.
"Na šta? Na Šedvela?"
"On je samo deo onoga s čim ćeš se uskoro suočiti, sestro. Samo delić toga."
"Da li je o Biču reč?"
Fantom zadrhta pri pomenu tog imena, mada se u svom stanju nalazio van domašaja sličnih opasnosti. Suzana nije čekala da dobije potvrdan odgovor. Šta joj je drugo preostalo nego da poveruje u najgore.
"Ima li Šedvel kakve veze sa Bičem?" upita ona.
"On ga je oživeo."
"Zašto?"
"Misli da je zatrovan magijom", odvrati prašina. "Da mu je magija potkupila njegovu nevinu dušu prodavca. Sada se neće smiriti dok ne uništi sve one koji su u stanju da stvaraju zanose."
"A Biča želi da iskoristi kao oružje?"
"Bar on veruje da je tako. Istina bi mogla biti mnogo... složenija."
Suzana pređe dlanom preko lica, tragajući za najpogodnijim pitanjima. Na površinu ispliva jedno sasvim jednostavno:
"Kakvo je stvorenje taj Bič?"
"Odgovor bi mogao biti povod za novo pitanje", rekoše sestre. "On misli da se zove Uril."
"Uril?"
"Anđeo."
Suzana se umalo noje nasmejala na ovu besmislicu.
"Pošto je pročitao Bibliju, počeo je da veruje u to."
"Ne pratim te."
"Većina ovoga prevazilazi moći i našeg razumevanja, ali reći ćemo ti on što znamo. To je duh. Nekada je čuvao mesto gde se nalazila magija. Vrt, govorili su neki, mada i to može biti samo još jedna izmišljotina."
"Zašto bi on želeo da zatre Vidovnjake?"
"Oni su tamo stvoreni, u tom vrtu, i tamo su čuvani od očiju Čovečanstva, jer su posedovali zanose. Ali pobegli su iz njega."
"A Uril?"
"...ostao je sam da čuva prazno mesto. Vekovima."
Suzana uopšte nije bila ubeđena u sve ovo, ali želela je da čuje celu priču.
"Šta se dogodilo?"
"Poludeo je, kao što to mora da se dogodi svakom robu dužnosti koji ostane bez novih uputstava. Zaboravio je ko je, i sa kakvim se ciljem tu nalazi. Znao je samo za pesak, zvezde i prazninu."
"Trebalo bi da shvatiš..." poče Suzana. "Teško mi je da poverujem u sve to, pošto nisam Hrišćanka."
"Nismo ni mi" rekoše tri u jednoj.
"Ali i dalje misliš da je priča istinita?"
"Da, verujemo da u njoj ima istine."
Ovaj odgovor je ponovo natera da se seti Mimine knjige i svega što se u njoj nalazilo. Dok nije ušla u njene stranice, kraljevstvo bajki ličilo joj je na dečju igru. Ali kada se suočila sa Hobartom u šumi njihovih zajedničkih snova, naučila je nešto novo. Unutar te priče postojala je istina: zašto to ne bi bio slučaj i sa ovom? Razlika je bila u tome što je Bič naseljavao isti fizički svet kao i ona. Nikakvu metaforu niti san; već stvarnost.
"Znači zaboravio je ko je", obrati se ona fantomu. "Kako se onda ponovo setio?"
"Možda i nije", reče Imakolata. "Ali njegov su dom pre stotinu godina pronašli ljudi koji su tragali za Edenom. U njihovim je glavama pročitao priču o rajskom vrtu i prisvojio je, bez obzira na to da li je ona odgovarala istini ili ne. Pronašao je i ime. Uril, plamen božji. Duh koji je stajao na kapiji izgubljenog Edena..."
"A da li je to bio Eden? To mesto koje je čuvao?"
"Ni ti ne veruješ više u to no ja. Ali Uril veruje. Kakvo god da mu je pravo ime - ako ga uopšte ima - ono je zaboravljeno. Veruje da je anđeo. Kako stvari stoje, on to i jeste."
Suzani se učini da ova zamisao na izvestan način ima smisla. Ako je ona u snu o knjizi verovala da je zmaj, zašto nešto izgubljeno u ludilu ne bi prisvojilo ime jednog anđela?
"Pobio je one koji su ga otkrili, razume se..." nastavila je Imakolata "... a zatim krenuo u potragu za onima koji su mu pobegli."
"Za Porodicama."
"Ili njihovim potomcima. Gotovo ih je sve satro. Ali bili su pametni. Iako nisu shvatali moč koja ih je progonila, znali su kako da se sakriju. Ostalo ti je poznato."
"A Uril? Šta je on učinio kada su Vidovnjaci nestali?"
"Vratio se u svoju tvrđavu."
"Do Šedvelovog dolaska."
"Do Šedvelovog dolaska."
Suzana je nekoliko trenutaka razmišljala o ovome, a zatim postavila pitanje koje se samo nametnulo.
"Šta je sa Bogom?"
Tri u jednoj se nasmejaše, a njihove čestice napraviše salto.
"Nije nam potreban Bog da ovo osmislimo", reče ona. Suzana nije bila sigurna da li to ona govori u svoje ime, ili i u njeno. "Ako je i postojao Prvi uzrok, sila čiji je deo i taj Uril, zaboravio je na svog stražara."
"Pa šta ćemo sad?" upita Suzana. "Priča se o ovlađivanju Starom naukom."
"Da, čula sam..."
"Može li ga to poraziti?"
"Ne znam. U svoje vreme izvodila sam neka čuda koja bi ga mogla raniti."
"Pomozi nam onda."
"To je van naše moći, Suzana. I sama vidiš u kakvom smo stanju. Ostali su samo prah i snaga volje koji će naseljavati Svetilište u kome su nas štovali, dok Bič ne dođe da ga uništi."
"Ubeđena si da će to učiniti?"
"Ovo Svetilište je sveto za magiju. Šedvel će dovesti Biča ovamo i uništiti ga već prvom prilikom. A mi nismo u stanju da se branimo. Možemo te samo upozoriti."
"Hvala ti i na tome."
Utvara poče da se talasa iscrpevši gotovo svu snagu koja ju je držala na okupu.
"Znaš, nekada smo..." reče Imakolata, "imali takve zanose." Prah od koga se sastojala počeo je da se raspršuje, a krhotine kostiju da padaju na tle. "Kada je svaki dah bio magičan; tada se ničega nismo bojali."
"Možda će to vreme ponovo doći."
Za svega nekoliko sekundi njih tri postadoše tako proređene da ih je jedva razaznavala. Ali glas se zadržao još malo kako bi dodao:
"Sada je u tvojim rukama, sestro..."
A onda nestadoše.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

5. GOLI PLAMEN
1.
Kuća u kojoj je Mimi Lešenski provela preko pola veka prodata je dva meseca posle njene smrti. Zbog njenog ofucanog stanja, novi vlasnici kupili su je budzašto i utrošili nekoliko nedelja mukotrpnog rada da bi je modernizovali pre no što se usele. Ali ni novac ni vreme koje su utrošili nisu moli da ih ubede i da ostanu. Nedelju dana kasnije na vrat na nos su otišli, tvrdeći da kuću posećuju duhovi. Pominjali su i neke osećajne ljude koji su ih gledali, kao i prazne sobe koje su režale; zatim nevidljiva obličja s kojima su se dodirivali u polumračnim prolazima; i, možda najgore od svega, prodoran miris mačaka koga nikako nisu mogli da se oslobode ma koliko ribali daske.
Pošto je jednom ostao prazan, broj osamnaest u Ulici Tuge više nije dobio nove stanare. Trgovina nekretninama u tom delu grada nije bila baš razgranata, a i glasine koje su se pronosile unaokolo o toj kući uspele su da rasteraju nekolicinu potencijalnih kupaca. Na kraju su je zaposeli nametljivci koji su za samo šest dana boravka u njoj upropastili veliki deo onoga što su prethodni vlasnici popravili. Susedi su pretpostavljali da se tamo bez prestanka održava orgija koja je iznenada prekinuta usred šeste noći, a stanari nestali pre narednog jutra i to u žurbi, ako je suditi po gomili sitnica koje su ostavili na stepeništu.
Posle toga u kući niko više nije stanovao, niti legalno niti ilegalno, tako da nije dugo potrajalo, a broj osamnaest je postao meta novih ogovaranja. Kuća je jednostavno postala svima trn u oku: prozori su ostali zamandaljeni, a boja je nastavila da se ljušti.
Tako je to potrajalo sve do one noći u decembru. Ono što će se te noći dogoditi potpuno će izmeniti izgled Ulice Tuge i osigurati da kuća u kojoj je Mimi Lašenski proživela usamljenu starost nikada više ne nađe nove stanare.

2.
Da je Kal video pet prilika koje su te noći ušle u broj osamnaest, sigurno u prvi mah ne bi prepoznao u njihovom vođi Balma de Bona. Kosa igrača na konopcu bila je tako kratko podšišana da se jedva videla; lice mršavo, izraz ukočen. Možda je još teže bilo prepoznati Tolera koga je Kal poslednji put video kako sedi na konopcu u Zvezdanpotokovom polju. Tolerove ambicije da postane dobar igrač na konopcu iznenada su se izjalovile nekoliko časova posle tog susreta, kada je dopao šaka Prorokovim ljudima. Polomili su mu noge, razbili glavu, i ostavili ga misleći da je mrtav. Bar je preživeo. Zvezdanpotokov treći učenik, Galin, poginuo je te noći u uzaludnom pokušaju da spreči obeščašćivanje Polja svog gospodara.
De Bonu je palo na pamet da poseti kuću Mimi Lašenski u kojoj je Tkanje dugo boravilo, u nadi da će u njoj pronaći neki džep Stare nauke kojom bi mogli da se naoružaju protiv približavajuće kataklizme. Pored Tolera imao je još troje saučesnika u ovom preduzetništvu: Baptistu Dolfi čiji je otac ubijen u Kaprinoj kući; njenog ljubavnika Otisa Boa; i devojku koju je prvi put sredo u Bez-premca dok je sedela na dasci prozora sa papirnatim krilima. Ponovo ju je sreo na Venerinoj planini u snu koji su mu podarile prisutnosti, i ona ga je upoznala sa svetom hartije i svetlosti koji su ga spasli od zapadanja u nepovratno očajanje u časovima koji su usledili. Zvala se Lea.
Od njih petoro ona je najviše znala o zanosima; i bila najosetljivija na njihovo prisustvo. Zato su upravo nju izabrali da ih vodi kroz kuću Mimi Lašenski u potrazi za odajom u kojoj je nekada boravio Utkani svet. Povela ih je stepeništem u prednju sobu na drugom spratu.
"Ova kuća je puna odjeka", reče ona. "Neki potiču od Čuvarke; neki od životinja. Potrebno je dosta vremena da se razdvoje..." Spustila se na kolena u sredini sobe i položila šake na pod. "... ali Tkanje ovde leži, u to sam sigurna."
Otis se uputi do mesta na kome je klečala. I on čučnu spustivši dlanove na tle.
"Ja ama baš ništa ne osećam", reče on.
"Veruj mi", nastavi Lea. "Ovde je nekada ležao."
"Hajde da otkrijemo daske!" predloži Toler. "Možda dobijemo jasniji signal."
Cela soba bila je zastrta raskošnim, debelim ćilimom, koji su nezakoniti stanari kasnije isprljali. Uklonili su ono nešto preostalog nameštaja kojim je soba mogla da se pohvali, a potom podigli ćilim. Ovaj posao ih je dobro izmorio: trening koji je de Bono smislio za ovu ekspediciju - tehnike prečišćenja izdvojene iz učenja njegovog starog učitelja - zahtevale su od njih da spavanje i uzimanje hrane svedu na minimum. Ali muke su im se isplatile čim su položili šake na ogoljene daske. Njihova razređena osećanja istog časa su reagovala; čak je i Otis sada osetio odjeke.
"Kao da vidim Tkanje", reče Baptista.
To osećanje im je svima bilo zajedničko.
"Šta ćemo sada?" upita Otis Leu, ali ona je bila suviše zabavljena odjecima da bi čula njegovo pitanje. On se zatim okrenu de Bonu: "Pa?" upita.
De Bono nije znao šta da mu odgovori. Mada je naširoko i nadugačko polemisao sa svima o ovome, pravo stanje stvari bilo je sledeće: pipali su u mraku. Nije postojao siguran način kojim se moglo stići do zanosa čije sećanje su zazivali. Osetivši hitnost njihove misije nadao se, mada to nikome nije kazao, da će duhovi moći da dođu ovamo k njima. Ako, međutim, sila pod vrhovima njihovih prstiju ostane neosetljiva na ozbiljnost njihove stvari, nema načina da je ubede u suprotno. Biće primorani da se nezaštićeni suoče sa svojim košmarima; a oni su - u to uopšte nije sumnjao - predstavljali smrtnu presudu.

3.
U dva i pedeset ujutro Kal se probudio iz sna koji se - mada je podsećao na užase što je sanjao prethodnih noći - od njih razlikovao u nekoliko značajnih stvari. Što je bitno, na Venerinoj planini nije više bio sam; s njim je bio de Bono. Zajedno su bežali pred stvorenjem koje je pošlo za njima, u isti lavirint prolaza koji će ih odvesti - ako se san nastavi na uobičajen način - do dvorišta iza kuće Mimi Lašenski. Ali nije ih tamo odveo. Negde u prolazu on i de Bono su se razdvojili i Kal, potpuno izgubljen, krenu putem koji ga odvede u potpuno drugu ulicu.
Osećanje da ga neko goni počelo je da popušta, ali samo da bi ga zamenio novi strah. Više nije bio plen, a njegovo ja iz sna bilo je sasvim drugačije, pošto je stvorenje otišlo za de Bonom, ostavivši ga u ulozi bespomoćnog promatrača. Ulica kao da je bila puna mesta za skrivanje - ulaza i baštenskih zidova - gde ga je mogao čekati, gomilajući vatru. Ali ponovo je sve pogrešno shvatio. On nije morao da se krije. Eno ga tamo, prelazi raskrsnicu na kraju ulice. Ovaj put bila su dva progonitelja, a ne jedan. Jedan je bio ljudsko biće; mlitavo, senkovito obličje. Drugi - ogroman, visok kao kakva kuća, oblak u kome je grmela pećnica. On stade da se povlači duž ivice prema prolazu iz koga je izišao, krećući se polako kako ne bi privukao pažnju čudovišta ili njegovog saputnika. Uzaludna nada. Pribežište koje je tražio bilo je zapečaćeno; u trenutku kada je zagrebao prstima po cigli stvorenje mu prepreči put.
Već je bilo proždralo de Bona: video je pepeo svoga prijatelja u oblaku čiji je plameni pogled počivao na njemu.
Ne želim da gorim! povika on, ali vatra mu se neumoljivo približavala.
Molim te bože!
Pre no što ga je zahvatila, trgnuo se iz sna.
Džeraldina noćas nije bila s njim; ležao je na sredini kreveta, drhteći od creva do pora, sve dok nije bio siguran da neće početi da povraća čim se pokrene, a onda je ustao, otišao do prozora i razmakao zavese.
Ulica Kočija bila je savršeno mirna; istovetni ledeni muk vladao je ovog časa celim gradom. Počeo je da pada sneg; ravnomerno padanje delovalo je hipnotički. Ali ni pogled na ulicu, niti na sneg, kao ni na svetlost lampi nije mogao da ga razuveri. Postojao je neki razlog zbog koga su se užasi koji su mu se javljali u snu bili noćas drugačiji: a taj razlog je bio što se više nisu nalazili u snu. U to je bio više nego siguran. Siguran da negde u blizini, u kakvoj ulici poput ove - obasjanoj svetlošću i utonuloj u spokoj - njegovi košmari prerastaju u stvarnost.

4.
U sobi na spratu u kući Mimi Lašenski zavladalo je nemo, ali primetno oduševljenje; odgovoreno im je na poziv. Počelo je lagano, sa svetlima koja su se kretala napred-nazad kroz odjeke tkanja, dok se Stara nauka uzdizala iz svojih skrivenih kutaka u ćilimu i prilazila onima koji su čeznuli za njom. Proces je i dalje bio spor i zahtevao je mnogo - iz straha da ne prekinu vezu nisu smeli da dozvole da ih bilo šta omete u izvršenju tog zadatka. Ali bili su pripremljeni za takve stroge mere, tako da su uspeli da izraze svoje zadovoljstvo blagim rečima dobrodošlice kada se moć ispod njihovih šaka uvećala. Prošlost je dolazila k njima.
Buka na prvom spratu privuče de Bonovu pažnju. Vodeći računa da ne omete ostale u poslu, on na prstima ode do vrata i iziđe na odmorište.
Tu se ništa nije čulo. On pređe preko mračnog odmorišta do vrha stepeništa i poče da proučava senke na donjem spratu. Tamo se ništa nije kretalo. Zaključio je da mu se samo pričinilo. Njegovom mozgu nedostajalo je proteina, pa se poigravao njime. Ali da bi bio potpuno siguran otišao je do jedne od stražnjih soba i provirio u dvorište. Snežilo je, i pahulje su blago dobovale po staklu. To je bilo sve što je mogao da čuje ili vidi.
Skinuo je naočari i prstima pritisnuo oči. Bujica energija, koja je naišla s prvim uspehom, već je iščilela. Sada je imao samo jednu želju - da spava. Ali predstojalo im je još puno posla. Prizivanje Stare nauke bilo je tek početak; naredni problem predstavljalo je njeno zauzdavanje.
Okrenuo se od prozora u nameri da se vrati svojim drugovima. U tom trenutku primetio je dve prilike kako idu prema sobi Tkanja. Da nije neko izišao u potragu za njim? Ponovo je stavio naočari, kako bi ih bolje osmotrio.
Prizor koji je ugledao naterao ga je da vikne ne bi li ih upozorio, ali pre no što je pustio glas, dolazak te dve senke za njih je već predstavljao bajatu vest, a njegov povik zaglušili su njihovi vlastiti krici. Bio je tako brz. Jednog trenutka usredsređivao se na prizor; već u narednom je buknuo.
Pre no što je stigao do odmorišta, ubice su zakoračile u sobu sa ćilimom, a sila koja je unutra bila oslobođena strgnula je i vrata sa šarki. Na struji istopljene svetlosti jedno telo je izletelo i zadržalo se - kao da je ispljunuto - na sredini odmorišta, dok su ga plamene strele proždirale. Jasno je video žrtvu. Bio je to Toler, telo mu se skupilo u čvor pun plikova, a vatra ga je ispijala.
Onaj de Bono koji je bio sa Kalom u voćnjaku Lemjuela Loa bacio bi se u taj holokaust ne misleći na posledice. Ali loša vremena naučila su ga da bude oprezan. Samoubistvo nikome nije bilo od koristi. Ako pokuša da izazove silu koja je besnela u sobi sa ćilimom umreće na isti onaj način na koji i ostali upravo umiru i tako neće biti nikoga da posvedoči o ovoj strahoti. Poznavao je silu čijem je bešnjenju upravo prisustvovao: ona najgora predviđanja njegovih sunarodnika sada su se pokazivala tačnim. Ovo je bio Bič.
U sobi sa ćilimom došlo je do još jedne eksplozije i na odmorištu se rascvetao novi plamen. Vatra je već zahvatila i tavanicu i pod; kao i gelendere i stepenište. Uskoro više neće imati kuda da uzmakne i umreće na mestu na kome je stajao. Morao je da rizikuje i pređe preko odmorišta sa nadom da će ga dim sakriti od ubilačkog pogleda. Nije bilo vremena da razmisli kojim putem da krene kroz vatru. Zaklonivši lice potrčao je pravo prema stepeništu.
Umalo i nije stigao do njega, ali nadomak najgornjeg stepenika se spotakao. Ispružio je ruke kako bi sprečio pad i šakama se uhvatio za zapaljeni gelender. Kada ga je vatra zahvatila izleteo mu je krik; a onda se ponovo pridigao i posrćući stuštio niz stepenište prema izlaznim vratima.
Bič je istog časa krenuo za njim, prvim svojim udarom istopivši ciglu pred kojom je stajao pre samo dva otkucaja srca. Očiju uprtih u vrata, srljao je niz stepenice i već je bio na pet koraka od hodnika kada je iza sebe začuo neki zvuk - nalik na džinovsko uvlačenje vazduha. Zašto se okrenuo? Bio je budala što se okrenuo. Ali želeo je da vidi Biča pre no što ga ovaj pogubi.
Ali na vrhu stepeništa nije ugledao donosioca vatre već njegovog roba. Nikada ranje nije video Prodavca u vlastitoj koži, tako da ovog čoveka nije mogao nazvati njegovim pravim imenom. Sve što je u trenu ugledao bilo je nezanimljivo, oznojeno lice koje ga je posmatralo pre očajnički nego zlobno. Taj ga je prizor nagnao da zastane; Kukavica tada zakorači u stranu, a iza njega pojavi se Bič.
Sastojao se od nebrojeno mnogo očiju; i kosti koja nikada nije bila ni u šta odenuta; i praznine. U njemu je, razume se, video i vatru: vatru iz unutrašnjosti sunca koja je bila u ljubavi s istrebljenjem. I agoniju.
Na njega bi se stuštili i vatra i agonija - da se u tom trenutku nije obrušila tavanica iznad stepeništa, tako da je pala između njega i njegovih mučitelja u obliku plamene zavese. Nije izbegao njenom dodiru. Pogodili su ga komadići šuta: osetio je kako mu koža gori. Ali dok se ta bujica nadnosila nad njim uspeo je da siđe niz preostale stepenike i izleti napolje - u tri do četiri upaničena koraka - na ledeni vazduh na ulici.
U jarku je gorelo telo izbačeno kroz prozor na drugom spratu, koje je Bič svojom toplotom toliko isušio da je sada bilo veličine kakvog deteta. Uopšte se nije moglo prepoznati.
Iznenada ga je obuzeo bes, okrenuo se prema kući i stao da viče onim zverima unutra:
"Kopilad! Kopilad!"
Zatim je podbrusio pete, pre no što je vatra krenula za njim.
Duž cele ulice počela su da se pale svetla po kućama, i vrata da se otvaraju jer su Kukavice izlazile da saznaju šta im to narušava san. Uvek je bilo znatiželjnika: otvorenih usta, i s izrazom neverice na licu. Među njima se našla sila spremna da napravi pustoš; sila koja je u trenu mogla da ih liši života, to im je valjda bilo jasno? Ali oni su nastavljali da gledaju, voljni da prigrle prazninu ako dođe s dovoljno velikom gungulom. U tom besu i očajanju de Bono uhvati sebe kako govori: neka dođe, neka samo dođe. Više nije bilo nijednog sigurnog mesta; kao ni moći koja bi zaštitila ranjive.
Neka onda učini ono najgore, ako na kraju do toga neizbežno mora doći. Neka zavlada praznina i okonča tiraniju nade.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

6. SMRT SE VRAĆA KUĆI
Dok je gluvo doba između ponoći i zore odmicalo sneg je sve gušće padao. Kal je sedeo u očevoj fotelji pored stražnjeg prozora i posmatrao spiralni pad pahulja, znajući iz iskustva da sigurno ponovo ne bi zaspao kada bi se vratio u krevet. Sedeće ovde i posmatrati noć dok ne protutnji prvi jutarnji voz. Otprilike jedan sat posle toga nebo će početi da se svetli, mada će usled oblaka natovarenih snegom zora biti mračnija nego obično. Oko sedam i trideset pokušao je ponovo da dobije Gluka, što je već nekoliko dana redovno činio, kako od kuće tako i iz pekare, ali sa istim ishodom. Gluk se nije javljao; Gluk nije bio kod kuće. Kal je čak zatražio da se linija proveri, u slučaju da je došlo do nekog kvara. Međutim, sa linijom je bilo sve u redu: na drugom kraju jednostavno nije bilo nikog ko bi podigao slušalicu. Možda su Gluka konačno uzeli pod svoje okrilje posetioci koje je on tako dugo pratio.
Skočio je čim je čuo kucanje na prednjim vratima. Pogledao je na sat: bilo je nešto posle pola četiri. Ko bi to, do đavola, mogao biti u ovo doba?
Izišao je u hodnik. S druge strane vrata dopirao je nekakav čudan zvuk. Zar je to neko gurao vrata.
"Ko je?" upita on.
Odgovora nije bilo. On učini još nekoliko koraka prema vratima. Zvuk se više nije čuo, ali se kucanje - ovaj put mnogo tiše - ponovilo. On odmandali vrata, i skinu lanac. Sada se više nije čula nikakva buka. Boreći se između znatiželje i opreza, on ipak otvori vrata. Težina tela, oslonjenog na njih s druge strane gurnu ih u stranu. Sneg i Balm de Bono stropoštaše se na otirač.
Tek kada je kleknuo da bi pomogao čoveku, Kal je prepoznao to od bola iskrivljeno lice. De Bono je jednom prevario vatru; ali ovaj put ga se dočepala i debelo se naplatila za pređašnji poraz. On mu prinese šaku obrazu, što de Bona nagna da trepćući otvori oči.
"Kale..."
"Pozvaću hitnu pomoć."
"Ne", procedi de Bono. "Nisam ovde bezbedan."
Izraz njegova lica sprečio je Kala da mu protivreči.
"Idem po ključeve od kola", reče on i krenu u potragu za njima. Upravo se vraćao ka prednjim vratima, s ključevima u šaci, kada ga protrese grč, kao da creva pokušavaju da mu se vežu u čvor. U poslednje vreme je suviše često imao taj osećaj, u snovima. U njima je to značilo da je zver blizu.
On se zagleda u prošaranu tamu. Koliko je mogao da vidi, ulica je bila pusta; i dovoljno tiha da se moglo čuti zujanje svetiljki zaogrnutih snegom na hladnoći. Ali uznemirenost koja mu se prvo javila u stomaku, prešla je sada i na srce: počelo je ludo da kuca.
Kada je ponovo kleknuo pred de Bona, čovek se na trenutak opustio. Lice mu je bilo bezizražajno, a glas ravnomeran, čime su njegove reči samo dobile na težini.
"Dolazi..." reče on, "... pratio me je..."
Na suprotnom kraju ulice počeo je da laje pas. Nije zavijao kao da se žali što su ga ostavili napolju na hladnoći, već upozoravao na opasnost.
"Ko?" upita Kal ponovo se zagledavši niz ulicu.
"Bič."
"...oh bože..."
Psi iz štenara i kuhinja duž celog niza kuća pridružili su se onom prvom psu. Kako u snu tako i na javi: zver je bila blizu.
"Moramo otići odavde", reče Kal.
"Mislim da neću moći."
Kal podvuče ruku ispod de Bona i uspravi ga nežno u sedeći položaj. Rane koje je zadobio bile su teške, ali nisu krvarile; vatra ih je zatvorila, pocrnevši mu meso na rukama, ramenu i boku. Lice mu je bilo boje snega, a toplota mu je iz tela isticala kroz dah i znoj.
"Odvešću te do kola", reče Kal i nekako uspravi de Bona. Nije bio potpuno bespomoćan; u nogama je imao još dovoljno snage da pomogne Kalu. Ali zato mu se glava klatila na Kalovom ramenu dok su se vukli stazom.
"Vatra me je dohvatila..." prošaputa de Bono.
"Preživećeš."
"Izdaje me..."
"Prestani da pričaš i hodaj."
Kola su bila parkirana svega nekoliko jardi niz ulicu. Kal osloni de Bona na vrata za suvozača kako bi otključao i njih i ona vozačeva, svakih nekoliko sekundi bacajući poglede uz i niz ulicu dok je nervoznim prstima petljao oko ključeva. Sneg je i dalje sve jače padao, zastirući oba kraja ulice.
Uspeo je da otvori vrata. Zaobišao je kola da pomogne de Bonu da se smesti na suvozačevo sedište, a zatim se vratio na stranu gde je volan.
Kada je zastao da bi ušao u kola, svi psi prestadoše da laju. De Bono ispusti jedva čujan uznemireni glas. Oni su svoju dužnost čuvara ispunili; ućutkala ih je želja da sačuvaju vlastitu kožu. Kal uđe u kola i zalupi vrata. Šoferšajbna je bila pod snegom, ali nije imao vremena da je očisti: to će morati da obave brisači. Okrenuo je ključ. Motor je zabrundao, ali se odmah potom ugasio.
A onda je začuo de Bona pored sebe kako kaže: "... blizu je..."
Nije morao to da mu kaže. Ponovo je pokušao da okrene ključ; ali motor je i dalje odbijao da proradi.
"Hajde", ulagivao mu se, "molim te."
Njegova molba urodila je plodom; pri trećem pokušaju motor je zabrundao.
Instikt mu je govorio da ubrza i što pre se izgubi iz Ulice Kočija, ali sneg koji je pokrio nekoliko dana stvarani led otežavao mu je kretanje. U svakom je trenutku mogao da izgubi kontrolu nad vozilom koje je ionako šetalo s jednog na drugi kraj ulice. Ali ipak su nekako napredovali kroz snežni pokrov koji je bio tako debeo da je smanjivao vidljivost na neka dva-tri metra. Nije im samo sneg ometao kretanje. I magla se zgušnjavala u vazduhu i već je bila tako neprozirna da su se farovi automobila jedva probijali kroz nju.
Ulica Kočija više nije pripadala Kraljevstvu. Iako je Kal njome gazio još od detinjstva, sada je ona za njega predstavljala tuđinsko tle: znamenja su bila izbrisana, sve urbano u njoj pretvorilo se u pustopoljinu. Sada je pripadala Biču i oni su se izgubili u njoj. Pošto nije mogao da vidi nikakav znak za skretanje, oslonio se na svoj instikt i skrenuo desno. Kada je ispravio volan, de Bono se kao strela uspravio na sedištu.
"Vraćaj se!" povika on.
"Šta?"
"Nazad! Oh bože! Nazad!"
Grčevito je stezao šofersku tablu izranjavljenim šakama, zureći u maglu pred njima.
"Tamo je! Tamo!"
Kal na trenutak podiže pogled kada se nešto ogromno pomeri u magli ispred njih, presekavši kolima put. Pojavilo se i nestalo tako brzo da je stekao tek delimičan utisak o tome kako izgleda: ali i to je za njega bilo previše. U snovima ga je potcenio. Bio je ogromniji no što ga je zamišljao: i tamniji; i prazniji.
Mučio se da ubaci u rikverc, radeći pogrešne stvari usled panike koja ga je obuzela. S njegove desne strane magla se sklapala oko sebe same, ili se možda rasklapala. Iz kog će se pravca to stvorenje naredni put pojaviti?; ili se možda nalazilo posvuda oko njih, a magla je predstavljala njegovu otelotvorenu mržnju?
"Kalhune."
On pogleda de Bona, a zatim se kroz šoferšajbnu zagleda u prizor zbog koga se de Bono ukočio na sedištu. Magla pred njima se cepala. Iz njenih dubina pomaljao se Bič.
Kala je ošamutilo ono što je ugledao. Iz tame se nije pomaljalo jedno obličje, već dva sjedinjena na groteskan način.
Jedno je bio Hobart; mada u velikoj meri izobličen užasima koji su ga zaposeli. Meso mu je bilo belo, a krv curila iz desetak mesta na telu koja su linijama sile - spojenim vatrenim točkovima i lukovima - što su ulazile u njegovo telo te izlazile na drugoj strani, kružile kroz njega povijajući se da bi se srele sa drugim obličjem - monstruoznom geometrijom koja se nadnosila nad njim.
Kal je u toj geometriji video samo čist paradoks. Bila je izbledela, pa ipak crna; isprazna i puna do vrha; savršena u svojoj lepoti, i istovremeno trulija no što bilo koje živo biće može biti trulo. Živa citadela očiju i svetlosti, neopisivo pokvarena, čiji se smrad peo do samih nebesa.
De Bono se bacio na vrata i stao da cima kvaku. Vrata su se otvorila, ali pre no što je izleteo napolje, Kalu pođe za rukom da ga ščepa istovremeno pritisnuvši papučicu za gas. Tog trenutka ispred kola se rasprsnu pljusak belog plamena, zaklonivši Biča.
Ali predah je potrajao samo čas. Kola su se udaljila unazad svega pet jardi pre no što je Bič ponovo krenuo prema njima.
Dok se približavao, Hobart je nerazumno razjapio usta i iz grla mu je dopro glas koji nije bio njegov.
"Vidim te", reče glas.
U narednom trenutku tlo pod kolima kao da se rasprslo i vozilo se prevrnulo na vozačevu stranu.
Unutra je nastala potpuna pometnja, kada je gomila tričarija poletela sa vozačeve table i iz odeljka za rukavice. De Bono je ponovo navalio na vrata i ovaj put ih otvorio. Uprkos zadobijenim ranama još je u sebi imao nešto od okretnosti igrača na konopcu, jer se iz kola izvukao načinivši samo dva svrsishodna pokreta.
"Kreći već jednom!" doviknu on Kalu koji je još pokušavao da odredi šta je gore, a šta dole. Kada je ustao i izvukao se iz kola, pozdravila su ga dva prizora. Prvi, de Bono je nestajao u magli iz koje kao da su ih sa svih strana vrebale na hiljade očiju. Drugi, jedna prilika stajala je u središtu i posmatrala ga. Ove noći kao da mu je bilo suđeno da sreće sve sama poznata lica, ali izmenjena okolnostima. Prvo, de Bono; zatim Hobart; a sada - mada je na trenutak Kal odbio da poveruje u to - Šedvel.
Video je tog čoveka u mnogim ulogama. Kao čiku prodavca, pretvorenog u osmeh i obećanja; mučitelja i zavodnika; Proroka oslobođenja. Ali pred njim je sada stajao Šedvel bez maske; a glumac u njemu bio je na odmoru. Lice mu je bilo beživotno, i visilo je na kostima poput prljave krpe. Samo mu je još u očima - koje su oduvek bile sitne, ali sada su se jedva nazirale - primećivao trag nekakvog žara.
Sada su posmatrale Kala kako se izvlači iz kola na zaleđenu ulicu.
"Nemaš više kud", reče on. Glas mu je bio nejasan, kao da mu se neopisivo spava. "Pronaći će te, gde god pokušao da se sakriješ. On je anđeo, Muni. Ima božje oči."
"Anđeo? To anđeo!?"
I sleva i zdesna od njih magla je podrhtavala kao da je živa. Svakog časa mogao se vratiti i obrušiti na njih. Ali pogled na Šedvela i njegove zagonetne reči prikova Kala za mesto. Još ga je nešto zbunjivalo; Šedvel više nije izgledao isto, ali Kal nije mogao da upre prstom i kaže zbog čega.
"Zove se Uril", reče Šedvel. "Plamen božji. A ovde je da bi dokrajčio magiju. To mu je jedini cilj. Kraj zanosima. Jednom zauvek."
Magla ponovo zadrhta, ali Kal je i dalje zurio u Šedvela, suviše zainteresovan da bi se povukao. Bilo je krajnje perverzno što se zalepio za ovo mesto zbog neke sitnice kada su se nedaleko od njega nalazili anđeo i njegova neizmerna moć. Ali Munijevi su oduvek bili perverzni.
"To je moj dar svetu", upravo je izjavljivao Šedvel. "Uništiću čarobnjake. Sve do jednog. Kao što vidiš, više se ne bavim prodajom. Ovo činim iz ljubavi."
Kada je pomenuo prodaju, Kal shvati u čemu se sastojala promena koju nije umeo da definiše. Bila je odevne prirode. Na sebi više nije imao sako, Šedvelov sako iluzija koji je slomio srce Brendanu i bez sumnje još mnogima. Šedvel je sada na sebi imao novi sako, majstorski sašiven, ali bez zanosa.
"Stavićemo tačku na iluzije i varke. Dosta je bilo..."
Dok je govorio, magla zadrhta i iz nje dopre jedan jedini krik koji se iznenada prekinu. De Bono: više ga nije bilo.
"...ti kopilanu..." promrsi Kal.
"Bio sam prevaren", odvrati Šedvel, ni ne primetivši Kalovo jasno izraženo neprijateljstvo. "Stvarno prevaren. Zavela me njihova dvoličnost; bili su voljni da proliju krv kako bi dobili ono čime su me mučili..."
"A šta ti sada radiš? odvrati mu oštro Kal. "I dalje prolivaš krv."
Šedvel raširi ruke. "Dolazim praznih šaka. Kalhune", odvrati on. "To je moj poklon. Praznina."
"Meni ne treba tvoj prokleti poklon."
"Oh, treba ti. U suštini ti je potreban. Zaveli su te svojim cirkusom. Ali uskoro će biti kraj toj prevari."
Glas mu je zvučao krajnje pribrano; kao da je slušao kakvog političara kako prodaje pamet pred svojim krdom. Ova bezdušna sigurnost bila je jezovitija od histerije ili zla.
Kal je tog trenutka shvatio da je njegov prvi utisak bio pogrešan. Šedvel glumac je i dalje bio prisutan. Jednostavno je svoj žargon i hiperbole zamenio krajnje jednostavnim i jedva naglašenim stilom, tako da je u njegovom ponašanju bilo teško uočiti da u stvari glumi. A glumio je. Ovo je bio njegov vrhunac. Šedvel Razgolićeni.
Magla je počela da se kovitla s novim žarom. Uril se vraćao.
Kal baci još jedan pogled na Šedvela, kako bi jednom i za svagda utisnuo u sećanje i ovu masku, a zatim se okrenu i potrča.
Nije video Biča kako se ponovo pojavljuje, ali je čuo kako su kola iza njega eksplodirala i osetio talas toplote koji je sneg oko njegove glave pretvorio u toplu kapavicu. Čuo je i Šedvelov glas - koji je zašuštao na hladnom vazduhu.
"Vidim te..." rekao je.
To je bila laž; nije ga video, niti je mogao da ga vidi. Tog trenutka magla je bila Kalov saveznik. Jurio je kroz nju, ne vodeći mnogo računa o tome u kome se pravcu kreće; jedino mu je bilo važno da je ispred one zveri koja je delila poklone.
Iz mraka iskrsnu pred njim neka kuća. Nije je prepoznao, ali nastavio je duž pločnika dok nije stigao do prve raskrsnice. To je raskršće prepoznao, i sada je krenuo nazad prema Ulici Kočija. Ta misao natera Kala da još brže potrči. Mora stići do kuće pre vatre. Tamo se još nalazila Suzanina knjiga; knjiga koju mu je poverila na čuvanje.
Dva puta se okliznuo i pao, dva puta se ponovo podigao - udovi i pluća su ga boleli - i nastavio da trči. Na mostu kojim su prolazili vozovi prebacio se preko žice i popeo na nasip. Ovde je magla bila ređa; jedino je sneg padao po utihlim šinama. Dovoljno jasno je mogao da vidi stražnje strane kuća tako da ih je u trku brojao, dok nije stigao do ograde sa stražnje strane očeve kuće. Prebacio se preko nje, setivši se dok je prolazio pored golubarnika da ga ovde čeka još jedan posao pre no što konačno pobegne. Ali prvo, knjiga.
Spotičući se kroz razrovašenu baštu stigao je do stražnjih vrata i uleteo unutra. Srce mu je ludački tuklo o rebra. Svakog trenutka Bič će se naći napolju i ovo - njegov dom - proći će isto kao i Fuga. Nije imao vremena da pokupi bilo šta za uspomenu; na raspolaganju je imao svega nekoliko sekundi da uzme ono najneophodnije: možda čak ni toliko. Uzeo je knjigu, kaput i na kraju potražio novčanik. Bacivši pogled kroz prozor uverio se da je ulica nestala; magla je prislanjala svoje lepljivo lice uz staklo. Dohvativši novčanik pojurio je nazad kroz kuću i napustio je istim putem kojim je i ušao: proleteo je kroz vrata, a zatim kroz isprepleteno žbunje koje je njegova majka posadila pre toliko proleća.
Zaustavio se kod golubarnika. 33 i njegovu ženku nije mogao poneti sa sobom, ali bar im je mogao pružiti priliku da pobegnu ako su to želeli. A želeli su. Leteli su tamo-amo po zaleđenom kavezu koji im je sagradio, potpuno svesni rizika. Čim je otvorio vrata vinuli su se u vazduh, leteći kroz sneg dok se nisu našli u sigurnosti oblaka.
Kada je krenuo duž nasipa - ne nazad ka mostu već, u suprotnom pravcu - shvatio je da možda nikada više neće videti kuću koju je ostavljao za sobom. Prema boli koju je ta misao izazvala hladnoća mu se učinila čak prijatnom. Zastao je i okrenuo se pokušavši da je zadrži u sećanju: krov, prozore roditeljske spavaće sobe, baštu, prazan golubarnik. Bila je to kuća u kojoj je odrastao; kuća u kojoj je naučio da bude čovek kakav jeste, bilo kakav da je; odatle potiču sva njegova sećanja na Elenu i Brendana. Ali na kraju od nje su ostale samo cigle i malter; zlo je moglo i nju da proguta kao što je progutao i Fugu.
Kada je bio ubeđen da je upamtio sliku pred sobom, uputio se kroz sneg. Pošto je prešao dvadesetak jardi po šinama grmljavina je objavila da je od tog trenutka izbeglica.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

Dvanaesti deo: KOČEPERNI RAJ
"Zapadni vetar kad duvat' će on,
Može li sitna kiša padati?
Hriste da je moja ljubav bila u mom zagrljaju,
a ja ponovo u svom krevetu!"

Anon, Šesnaesti vek

1. POGLAVLJE NEOČEKIVANIH DOGAĐAJA
1.
Ako je u zbivanjima tokom narednog dana postojala neka pravilnost, ona se ogledala u tome da do nekih ponovnih susreta nije došlo igrom slučaja, dok je ta ista igra ćudljivo dovela do drugih.
Suzana je prethodne večeri odlučila da pođe u Liverpul i ponovo uspostavi vezu sa Kalom. Sada više nije imalo smisla biti oprezan. Događaji su očigledno dostizali kritičnu tačku. Morala je upozoriti Kala i s njim skovati neki plan - jedan od onih planova koji se mogu skovati jedino u neposrednom razgovoru - o tome kako najbolje da zaštite Miminu knjigu i svoje živote u predstojećoj oluji. Pokušavala je da ga pozove sve do oko ponoći, ali niko se nije javljao.
Ujutro je pozvala Apolinu, koja se tek bila vratila iz Salsberija, da joj ispriča šta je videla i saznala u Svetilištu smrti. Mislila je da će Apolina odbaciti obaveštenje koje im je preneo Imakolatin duh, iz čistog prezira prema izvoru, ali pokazalo se da nije bila u pravu.
"Zašto ne bismo u to poverovali?" upita ona. "Ako ni mrtvi nisu iskreni, ko je onda? Pored toga, to nam samo potvrđuje ono što već znamo."
Suzana joj je kazala kako namerava da pođe u Liverpul i porazgovara sa Kalom.
"Naći ćeš tamo još neke", obavesti je Apolina. "Otišli su da potraže zanose u kući tvoje bake. Možda ćeš želeti da proveriš da li su bili srećne ruke."
"Svakako. Pozvaću te čim se sretnem s njima."
"Nemoj očekivati da ćeš me zateći treznu."
Pre no što je krenula Suzana je još jednom pokušala da pozove Ulicu Kočija. Ovaj put začulo se pištanje koje je značilo da je taj broj isključen; operator nije umeo da joj kaže zašto. Da je uključila radio, saznala bi razlog iz jutarnjih vesti; na televiziji bi čak videla slike komada raznesenog tla tamo gde se nekada nalazila Munijeva kuća. Ali uključila je televizor kada su vesti već bile prošle, tako da je stigla na vremensku prognozu koja je obećavala samo sneg bez prestanka.
Znala je da će, ako na put krene kolima, sigurno nastradati. I tako je uzela taksi do Justona, zatim popodnevnim vozom nastavila na sever. Otprilike u isto vreme kada je kretala na četvorosatno putovanje do liverpulske stanice u Ulici Lajm - do koje joj je u stvari bilo potrebno šest sati - Kal je bio na pola puta do Birmingema, u vozu koji je krenuo u osam i dvadeset i išao preko Rankorna i Vulverhemptona.

2.
Pozvao je Gluka iz telefonske kabine na Pier Hedu kuda je otišao posle sukoba u magli. To nije uradio smišljeno: jednostavno je osetio potrebu da ode do reke do koje ga je i odvezao poslednji noćni autobus. Umakao je Biču, bar za sada; čak je pomislio da se to stvorenje možda zadovoljilo pričinjenim razaranjem. Ali grčevi u stomaku govorili su mu suprotno. Tom anđelu - Šedvelovom božjem plamenu - nikada nije bilo dosta ubijanja. Neće se zadovoljiti dok ih sve ne pretvori u prah: nadao se da se to odnosi i na Šedvela. Jedino zadovoljstvo koje je nalazio u noćnim užasima bilo je osećanje da prisustvuje Prodavčevoj oproštajnoj predstavi.
Na reci je duvao oštar vetar; sneg koji je nosio ubadao ga je poput igala. On se svejedno naslonio na ogradu i zagledao u vodu; ostao je tako dok mu se prsti i lice nisu ukočili; kada su svi satovi na zgradi Liver pokazivali otprilike šest časova, krenuo je u potragu za hranom. Imao je sreće. Pronašao je mali kafe koji je radio; u njemu su služili doručak vozačima autobusa koji su radili rano ujutro. Naručio je obilan obrok, lagano se kraveći dok je jeo jaja i tost, ne prestavši da razmišlja šta bi bilo najbolje da preduzme. Oko pet i trideset pokušao je da dobije Gluka. Nije očekivao da mu se neko javi, ali imao je sreće, bar u ovome, jer upravo kada se spremao da spusti slušalicu, neko ju je na drugom kraju podigao.
"Alo?" javi se dremljivi glas. Iako je Kal Gluka jedva poznavao, retko, ma gotovo nikada, nije bio toliko srećan što je sa nekim stupio u vezu.
"Gospodine Gluk? Ovde Kal Muni. Verovatno me se ne sećate, ali..."
"...kako vas se ne bih sećao. Kako stoje stvari na Merziju?"
"Moram razgovarati s vama. Hitno je."
"Sav sam se pretvorio u uvo."
"Ne mogu o tome preko telefona."
"Dođite onda do mene. Imate li moju adresu?"
"Imam. Sačuvao sam vašu podsetnicu."
"Dođite onda. Prijaće mi društvo."
Posle noćašnjeg gubitka, ove reči dobrodošlice gotovo da su za njega bile previše. Osetio je kako ga peku oči.
"Krenuću prvim vozom", reče on.
"Čekaću vas."
Kal iziđe iz telefonske kabine na britki vazduh. Do svitanja je preostalo još malo vremena; snegom zavejane ulice bile su puste dok se probijao prema stanici. Kroz mrak je dolazio neki kamion, škripeći po ledenom putu; prodavac novina upravo je slagao rano jutarnje izdanje u bednom zaklonu jednog ulaza; inače nikog drugog niije video. Dok se s mukom kretao teško mu je bilo i da zamisli da će u Grad duhova ikada ponovo stići proleće.

3.
Suzana je stajala na kraju Ulice Kočija i zurila u prizor pred sobom. Unaokolo se motalo suviše ljudi tako da nije želela da krene dalje - još je bila nepoverljiva prema uniformama, kao i prema velikom broju Kukavica okupljenih na jednom mestu - ali sa mesta na kome je stajala jasno je mogla da vidi da Munijeve kuće više nije bilo. Doslovno je bila sravnjena sa zemljom, a vatra koja ju je progutala proširila se od nje u oba pravca. Bič je ovde bio u noćnoj poseti.
Sva drhteći, napustila je ovo mesto i uputila se ka Ulici Tuge, plašeći se onog najgoreg. Tamo je zatekla sve što je predvidela da će zateći. Miminu kuću poharala je vatra.
Šta sada da preduzme?; da se vrati u London i ostavi Kala - ako je uopšte još bio živ - da se sam snalazi? Nije znala kako bi mu ušla u trag; mogla se jedino nadati da će on nekako uspeti da stigne do nje. Stvari su postale tako prokleto haotične. Vrsta se raštrkala po celoj zemlji. Kal nestao, a šta je bilo sa knjigom?, nije se ni usuđivala o tome podrobnije da razmisli. Okrenula je leđa Miminoj kući svoj u ruševinama i uputila se niz Ulicu Tuge ponevši sa sobom ono malo optumizma koji joj je preostao posle svega što je videla.
Kada je zavila za ugao, jedan auto priđe sasvim blizu pločnika i nastavi da vozi uporedo s njom, a jedno okruglo lice, sa naočarima za sunce, proviri kroz prozor.
"Nazepšćeš", tobož zabrinuto joj reče.
"Idi do đavola", odvrati ona i ubrza korak. Nastavio je da vozi uporedo s njom.
"Rekoh ti da ideš do đavola", ponovi ona uputivši mu pogled koji je trebalo da ga obogalji. On skinu naočari s nosa i zagleda se u nju. Oči koje su se pojavile ispod naočara bile su svetlo zlatne.
"Nimrode?"
"Ko drugi?"
Da nije bilo očiju, nikada ga ne bi prepoznala. Lice mu je bilo strašno ispijeno, i na njemu više nije bilo ni traga pređašnjoj privlačnosti.
"Gladan sam", reče on. "A ti?"

4.
Njegov apetit izgleda da je rastao u zavisnosti od strahota rizika u koji su se upuštali. Sedela je preko puta njega u kineskom restoranu u koji ju je odveo i posmatrala ga kako pustoši sve sa jelovnika, proždirući ne samo svoju hranu, već i najveći deo njene.
Ukratko su jedno drugo obavestili o poslednjim istraživanjima koja su preduzeli. Većina njenih vesti bila je već zastarela. Bič je bio među njima. Ali Nimrod je imao svežija obaveštenja, do kojih je došao prisluškujući razgovore i postavljajući unaokolo razna pitanja. Bio je u prilici da je obavesti kako u Ulici Kočija nije pronađeno nikakvo telo, tako da su sa velikom sigurnošću mogli pretpostaviti da Kal nije tamo skončao. Međutim, u Ulici Tuge pronađeni su ostaci.
"Nikog od njih nisam lično znao", obavesti je on. "Ali bojim se da ti jesi."
"Koga?"
"Balma de Bona."
"...de Bono?"
Ona zaćuta, prisetivši se kratkog vremena koje je provela sa de Bonom i rasprava koje su vodili. Sada ga više nije bilo. A koliko će još vremena proteći pre no što i svi ostali krenu za njim?
"Šta da radimo, Nimrode?" promrmlja ona. "Da pokušamo ponovo da se sakrijemo? Još jedno Tkanje?"
"Nema nas dovoljno ni da ispunimo molitveni otirač", primeti Nimrod žalosno. "Pored toga, nemamo više ni zanose. Posedujemo još sasvim malo moći."
"Znači, preostaje nam da sedimo skrštenih ruku i čekamo da nas Bič pokupi? Da li to pokušavaš da mi kažeš?"
Nimrod pređe šakom preko lica.
"Borio sam se koliko sam mogao..." reče. "Mislim da smo svi to činili."
Iz džepa zatim izvuče tabakeru i poče da savija cigaretu. "Pravio sam greške", nastavi potom. "Naseo sam Šedvelovim lažima... čak sam se i zaljubio."
"Stvarno?"
On se ovlaš osmehnu, što podseti Suzanu na onog neukrotivog Nimroda kakav je nekada bio. "Oh, da..." potvrdi on. "... doživeo sam razne pustolovine u Kraljevstvu. Ali nisu dugo potrajale. U meni postoji deo koji nikada nije napustio Fugu. Koji je još nije napustio." Rekavši to pripali tanku kao šibicu cigaretu koju je tokom razgovora zavio. "Pretpostavljam da je to ludo", dodade, "pošto to mesto više ne postoji."
Čim se kelner povukao, skinuo je tamne naočari. Posmatrao ju je svojim nepomućenim zlatastim pogledom, tražeći u njenim očima tračak nade.
"Još je se sećaš?" upita ga ona.
"Fuge? Razume se."
"I ja. Ili bar mislim da mogu da je se setim. Onda možda nije izgubljena."
On odmahnu glavom.
"Ne budi sentimentalna", blago je ukori. "Sećanja nisu dovoljna."
Beskorisno je bilo prepirati se oko sitnih razlika vezanih za to: saopštio joj je da pati; nisu mu bile potrebne plitke primedbe niti metafizička razmišljanja.
Stala je da prevrće po glavi da li da mu saopšti ono što je znala: da mu kaže kako ima razloga da se nada da sve nije izgubljeno, da će Fuga možda ponovo postojati, jednog dana. Znala je da je nada slaba - ali njemu je bilo potrebno bilo šta što će ga održati u životu.
"Nije sve gotovo", izjavi ona.
"Samo sanjaš", odvrati joj on. "Svršeno je."
"Kažem ti da Fuga nije uništena."
On podiže pogled sa cigarete.
"Kako to milsliš?"
"Tamo u Vrtlogu... upotrebila sam Razboj."
"Upotrebila Razboj? O čemu ti to govoriš?"
"Ili je on upotrebio mene. Možda je došlo i do jednog i do drugog."
"Kako. Zašto?"
"Kako bismo bar nešto sačuvali."
Nimrod se nagnu preko stola.
"Ne razumem", reče.
"Ni ja ne razumem baš sve", odvrati ona. "Ali nešto se dogodilo. Izvesna sila..."
Ona uzdahnu. Nije nalazila reči kojima bi opisala te trenutke. Jedan njen deo čak nije ni bio siguran da se sve to događalo. Ali u jedno je bila sasvim ubeđena:
"Ne verujem u poraz, Nimrode. Nije me briga šta je taj prokleti Bič. Neću jednostavno sesti i sačekati da me ubije."
"I ne moraš", odvrati on. "Ti si Kukavica. Ti možeš otići u suprotnom pravcu."
"Dobro znaš da nije tako", reče ona oštro. "Fuga pripada svakom ko je spreman za nju da umre. "Meni... Kalu..."
Bio je posramljen.
"Znam", procedi. "Izvini."
"Fuga nije samo tebi potrebna, Nimrode. Potrebna je svima nama."
Bacila je pogled prema prozoru. Kroz roletne od bambusa videla je da je sneg počeo ponovo gusto da pada. "Nikada nisam verovala u Eden", reče ona nežno. "Ne u onakav kakvim ga opisuje Biblija. Prvobitni greh i sve to. Ali možda je priča odjek."
"Odjek?"
"Stvari kakve su zaista bile. Mesto čuda gde je nastajala magija. I Bič je završio tako što je poverovao u priču o Edenu, jer je ona predstavljala iskvarenu verziju istine.
"Zar je to važno?" uzdahnu Nimrod. "Da li je Bič anđeo ili ne; da li potičemo iz Edena, ili ne, šta to menja na stvari? Suština je u tome, da on veruje da je Uril. A to znači da će nas uništiti."
To je bilo neosporno. Spremao se smak sveta, i uopšte nije bilo važno kako se ko zvao?
"Mislim da bi trebalo da se svi nađemo na okupu", primeti on, posle pauze, "umesto što smo raštrkani po čitavoj zemlji. Možda bismo mogli nešto da smislimo kada bismo svi bili zajedno."
"Čini mi se da u tome ima nekakvog smisla."
"Bolje nego da nas Bič skuplja jednog po jednog."
"A gde?"
"Postojalo je jedno mesto..." odvrati on, "do koga nikada nije stigao. Sećam ga se kao kroz maglu. Apolina će to bolje znati."
"Kakvo je to mesto?"
"Mislim da je bilo brdo", nastavi on, ne skidajući pogled, a nikada nije treptao, sa kao hartije belog čaršava između njih. "Neka vrsta brda..."
"Pa, da pođemo tamo, važi?"
"I tamo možemo umreti kao i bilo gde drugde."

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

2. PRAH I PEPEO
Kiša je već odavno sprala lica svetaca sa pročelja crkve svetog Filomena i svetog Kaliktusa. Nisu imali oči kojima bi videli posetioce koji su se našli na vratima u predvečerje dvadeset prvog decembra; kao ni uši kojima bi čuli raspravu što se vodila na stepeništu. Čak i da su čuli i videli - čak i da su sišli sa svojih postolja i pošli da upozore Englesku da se u njoj nalazio anđeo - na njihova upozorenja niko ne bi obratio pažnju. Te noći, kao nijedne druge, Engleskoj nisu bili potrebni sveci: imala je dosta mučenika.

Hobart je stajao na pragu; kroz meso na vratu nazirala se Bičeva svetlost koja mu je sevala iz uglova usana. Čvrsto je držao Šedvela za ruku i nije mu dao da iskorači iz snega.
"Ovo je crkva..." reče on svojim, a ne Urilovim glasom. Činilo se da mu anđeo ponekad dozvoljava da na izvesno vreme povrati samokontrolu, da bi potom ponovo pritegnuo dizgine kada bi njegov domaćin postajao suviše jogunast.
"Da to je crkva", odvrati Šedvel. "A mi smo došli ovamo da je uništimo."
Hobart odmahnu glavom.
"Ne", odbi on. "Ja to neću da učinim."
Šedvel je bio suviše umoran da bi se raspravljao. Ovo im nije bila prva poseta tog dana. Od kada su otišli iz Ulice Kočija anđeo ih je odveo na nekoliko mesta koja je diljem zemlje zapamtio, jer su se na njima Vidovnjaci krili tokom poslednjeg holokasta. Ali sva ta putovanja završavala su se neuspehom; na tim mestima - u slučajevima kada se nisu izmenila - nije više bilo nikakve magije niti njenih tvoraca. Vreme se iz časa u čas pogoršavalo. Sneg je prekrio zemlju s jednog na drugi kraj, a Šedvel je bio iscrpljen, kako od traganja tako i od zime. Osećao je i sve veći strah, pošto se svaka potraga završavala razočaranjem; plašio se da će Uril postati nestrpljiv, pa će oslabiti njegova kontrola nad tim stvorenjem. Zbog toga je anđela doveo ovamo, na mesto za koje je znao da na njemu ima magije, ili bar njenih ostataka. Ovde je Imakolata stvorila Rejka: to je mesto jednim svojim delom bilo svetilište, a drugim utroba. Ovde će Uril utažiti svoju glad za uništavanjem, bar za noćas.
"Unutra nas čeka posao", reče on Urilovom domaćinu. "Biča čeka posao."
Ali Hobart je i dalje odbijao da pređe preko praga.
"Ne možemo je uništiti..." reče, "... to je božja kuća."
Činjenica da su on, Šedvel - odgojen kao katolik - i Uril, božji plamen, bili spemni da razore ovaj jadni hram, a Hobart - čija je jedina religija bio zakon - to odbijao, predstavljala je pravu ironiju. Ovo je bio čovek koji na srcu nije nosio Bibliju, već knjigu bajki. Čemu onda iznenada ovolika savesnost? Nije li možda osetio da mu se bliži smrtni čas i da je došlo vreme da se pokaje zbog svog bezbožništva? A to Šedvela nije moglo da dirne.
"Ti si, Hobarte, zmaj", reče on. "Možeš učiniti sve što želiš."
Čovek odmahnu glavom pri čemu se pojača sjaj u njegovom grlu.
"Želeo si vatru i dobio si je", nastavi Šedvel.
"Ne želim je", odvrati Hobart, počevši da se guši. "Oduzmi... mi... je..."
Poslednji slog procedio je kroz zube koji su mu cvokotali. Iz stomaka poče da mu kulja dim. A za njim stiže i Urilov glas.
"Dosta prepirke", zatraži on.
Iako je izgledalo da je zauzdao Hobartobo telo, čovek se i dalje borio da sam upravlja sobom. Počeo je usled toga divlje da se trese, a, Šedvel je dobro znao da će to, ako se ne sklone sa ulice, uskoro nesumnjivo privući nečiju pažnju.
"Unutra ima Vidovnjaka", požuri on da kaže, "Tvojih neprijatelja."
Ni Uril ni Hobart nisu čuli njegove ulagivačke reči. Ili je anđeo gubio kontrolu nad svojom lađom ili je Hobart razvio novu sposobnost da se odupre, jer Uril je morao dobro da zapne kako bi ponovo došao do svog vlasništva. Jedan od njih dvojice počeo je da udara šakom tog tela po tremu, možda da bi skrenuo pažnju protivnika. Uhvaćeno između čoveka i anđela, meso se raspuknu i poče da krvari.
Šedvel pokuša da se skloni kako ga ne bi poprskali, ali inspektorov stisak bio je žešći no ikad, i nije mu dozvoljavao da se udalji. Pusta glava okrenu se u Šedvelovom pravcu. Iz zadimljene pećine između njegovih zuba začu se Hobartov jedva razumljiv glas.
"Vadi... to... iz... mene", preklinjao ga je.
"Ništa ne mogu da učinim", odgovori Šedvel brišući slobodnom šakom kap krvi sa gornje usne. "Suviše je kasno."
"On to zna", glasio je odgovor. Ovaj put je to bio Urilov, a ne Hobartov glas. "On će zauvek ostati zmaj."
Hobart je počeo da jeca, a slinci i suze isparavali su kada bi stigli do pećnice koju su predstavljala njegova usta.
"Ne plaši se", reče Uril, paradirajući Šedvelovu umiljatost. "Čuješ li me, Hobarte?"
Glava ovlaš klimnu, kao da je vratni mišić na kome se držala napola bio presečen.
"Da uđemo?" upita Šedvel.
Opet to nekontrolisano klimanje. Telo više nisu potresali trzaji; lice je postalo potpuno bezizražajno. Kao poslednji dokaz da je anđeo odneo pobedu, Hobart pusti Šedvelovu ruku, okrenu se i ispred Prodavca krenu u crkvu.
Bila je pusta, sveće ohlađene, i osećao se kiselkast miris tamjana.
"Ovde ima zanosa", primeti Uril.
"Svakako da ih ima", složi se Šedvel, idući za stvorenjem niz lađu crkve do ograde oko oltara. Očekivao je da će raspeće iznad oltara izmamiti neku reakciju iz anđela, ali Uril je samo prošao pored njega ni ne okrznuvši ga pogledom i uputio se ka vratima krstionice. Zatim je položio Hobartovu slomljenu ruku na drvo. Daske stadoše da tinjaju i vrata se otvoriše. Isto se ponovilo i kod drugih vrata. Sa Urilom-u-Hobartu koji je išao prvi, siđoše u kriptu.
Tamo nisu bili sami; na kraju prolaza kojim je Imakolata pošla u susret Šedvelu gorela je vatra: verovatno iz svetilišta. Ne rekavši više ni reč Uril nastavi dalje hodnikom, dok su trake njegovog skrivenog ja oticale sa Hobartovog torza i dodirivale kovčege u zidovima, uživajući u njihovoj mirnoći, njihovoj tišini. Na pola puta između stepeništa i svetilišta, iz jednog poprečnog prolaza, istupi sveštenik i prepreči im put. Bio je bled, naizgled napuderisanog lica, a na čelu je imao plavim blatom izvučenu prugu - koja je bila neki znak pokornosti.
"Ko si ti? upita on.
"Skloni se", naloži mu Šedvel.
"Ti si uljez, nastavi sveštenik. "Gubi se odavde."
Uril se zaustavio na jard-dva od mesta na kome je stajao sveštenik zamahnuo šakom i odvalio jednu policu za kovčege, a drugom ščepao Hobartovu kosu i stao da vuče čovekovo lice prema zidu kao da će sopstvenu lobanju razbiti udarajući o njega. Šedvel shvati da to ne čini anđeo, već Hobart. Iskoristivši iznenadnu pojavu sveštenika, ponovo je pokušao da preuzme kontrolu. Pobunjeno telo istog časa postade epileptično, a iz grla mu dopre promuklo krkljanje kojim je možda želeo da upozori sveštenika. Ako mu je to bila namera, prošla je neshvaćeno. Čovek je ostao na svom mestu dok je Uril zavrtao Hobartovu glavu - tako da se glasno čulo kako se kost i hrskavica taru jedna o drugu. Trenutak je prošao: sveštenik i anđeo nađoše se licem u lice. A onda Urilov plamen suknu iz Hobartovih usta.
Efekat koji je time bio izazvan, u ograđenom prostoru prolaza, bio je mnogo upečatljiviji od bilo čega što je Šedvel video u Ulici Kočija. Udarni talas ga je odbacio unazad, ali bio je preveliki voajer da bi propustio ovaj prizor, tako da se smesta pridigao i nastavio da promatra kako se Urilove letalne teoreme dokazuju na njegovoj žrtvi. Sveštenikovo telo bilo je podignuto i prikovano za tavanicu gde je ostalo sve dok ga plamen nije proždrao.
Sve je bilo gotovo za nekoliko sekundi, a Šedvel je žmirkajući zurio kroz dim dok nije ugledao Urila kako odmiče prema svetilištu, zajedno sa Hobartom koji je jecajući zavijao užasnut onim što se dogodilo. Šedvel krenu za njim, dok su svuda oko njega padale nepostojeće čestice podivljalog pepela. Vatra nije zahvatila samo sveštenika, već je plazila i po samoj cigli u prolazu i gutala kovčege u nišama. Olovo sa unutrašnjih kovčega curilo je sa ivica, a za njim su ispadala tela, umotana u mrtvačke pokrove koji su plamteli oko uzvišenih kostiju.
Kada se približio vratima Svetilišta Šedvel uspori korak. Ovo je nekada bilo Imakolatino carstvo. Ovde je bila moćna, ovde su je štovali nemuški muškarci čija je poslušnost prema Hristu i njegovoj majci bila lažna; muškarci koji su verovali da je ona boginja. On sam u to nikada nije verovao. Pa zašto ga je onda iznenada obuzeo takav strah?; strah oskrnavitelja?
Zakoračio je u svetilište, i dobio odgovor. Kada je pogledom prešao preko kostiju na zidovima odmah je znao, kao što to samo ljubavnik može da zna, da je stvorenje za kojim je žudeo, i koje je na kraju izdao, i dalje ovde vladalo. Smrt nije imala vlast nad njom. Nalazila se u zidovima, ili u vazduhu: u svakom slučaju, negde u blizini.
"Boginjo..." čuo je sebe kako izgovara.
Nije bilo vremena da upozori Urila. Drugi sveštenik, mlađi od svog mrtvog brata, pojavio se iz senki i jurnuo na anđela s nožem u šaci. Hobart prestade da vrišti i stavi svojim pobunjeničkim rukama u zadatak da spreči drugo pogubljenje, prinevši ih licu kako bi zadržao nadiruću vatru. To je napadaču omogućilo da mu zada udarac među rebra. Ali dok je sveštenik izvlačio nož da bi zadao drugi udarac, Urilov je blagoslov pokuljao između Hobartovih prstiju, da bi odmah potom provalio punom snagom, zgulivši meso i kosti s Hobartovih šaka. Vatra je zahvatila sveštenikovu glavu i odbacila ga preko svetilišta. Trenutak je poskakivao naspram kostiju, a onda se i on, kao i njegov brat, pretvorio u pepeo.
Naneo je Hobartu ozbiljnu ranu, ali Urilu je bilo potrebno kraće vreme da je spali svojim pogledom nego nožu da je zada. Završivši s tim, skrenuo je pogled na Šedvela. Zaustavivši dah na trenutak pomislio je da će i njega spaliti na mestu gde se zatekao. Ali ne.
"Ne plaši se", reče mu.
Na isti je neuverljiv način svega nekoliko minuta ranije tešio i Hobarta. I onda je to zvučalo isprazno, a sada još i više, u svetlosti onoga što se potom dogodilo, to jest načina na koji je osakatio svog domaćina. Od Hobartovih šaka koje je on nekada zamišljao kako gore pravednim plamenom, ostale su samo osušene kandže pošto je pokušao da spreči plamen da obavi svoj posao. Hobart je ponovo jecao, dok je on ili anđeo podizao patrljke da ih ispita. Da li mu je Uril ostavio teret bola koji njegovi nervni završeci mora da su trpeli, ili je jecao što je njegovo telo bilo korišćeno za ovakve nastranosti?
Ruke se opustiše i Uril usmeri pažnju na zidove.
"Dopadaju mi se ove kosti", izjavi on i ode do najsloženijeg rada. Iz njegovog pozajmljenog tela i lica iskakali su izdanci tanki poput konca za šivenje i prelazili preko lobanja i rebara.
Zavladala je praznina, vatra je besnela u nišama u hodniku, pepeo drugog sveštenika još je visio u vazduhu. U tom trenutku Šedvel začu Imakolatin glas. Bio je to krajnje intiman šapat, šapat ljubavnika.
"Šta si to učinio?" upita ona.
On okrznu pogledom Urila koji je i dalje bio zanet posmatranjem stravične simetrije zida. Ničim nije stavio do znanja da je čuo vračaru. Usledilo je isto pitanje.
"Šta si to učinio?" ponovo ga upita ona, "on ne zna za milost."
Nije morao naglas da joj odgovori. Bila je dovoljna i misao.
"A ti si znala?" odgovori joj on pitanjem.
"Nisam poznavala sebe", obavesti ga Imakolata. "Čini mi se da je isto i sa ovim ovde Bičem."
"To je Uril", podseti je Šedvel. "I on je anđeo."
"Što god da je, ti ne poseduješ nikakvu moć nad njim."
"Oslobodio sam ga", primeti Šedvel, "sluša me."
"Čemu laži?" nastavi Imakolata, "znam koliko ga se plašiš."
Buka razaranja prekide razgovor. Šedvel odagna misli koje su ga mučile i vide Urila kako baca izdanke po celom zidu i sve do jedne ruši kosti s njihovih mesta, što je podsećalo na padanje grnčarije s pretrpang stola. Padale su unaokolo pretvarajući se u prah, ti ostaci nekih pedesetak ljudi. Uril se nasmeja - još jedan trik koji je pokupio od Šedvela - a taj zvuk je bio vrlo uznemiravajući, jer nije bio prirodan. Izmislio je igru koja mu se dopala. Okrenuvši se ka narednom zidu nastavio je sa uništavanjem na isti način; zatim je na red došao i treći zid.
"Reci mu da prestane", prošaputa Imakolatin duh, kada se velike i male kosti pridružiše već povećoj gomili na podu. "Ako se ne plašiš: reci mu da prestane."
Ali Šedvel je samo nemo posmatrao kako anđeo jednim zamahom čisti i četvrti zid, a onda prenese pažnju na tavanicu.
"Ti si sledeći", reče Imakolata.
Šedvel se priljubi uz sada ogoljenu ciglu dok su ostaci pljuštali unaokolo.
"Ne..." promrmlja on.
Kosti prestadoše da padaju; na zidovima i tavanici više nije bilo ni jedne jedine. Prašina lagano poče da se sleže. Uril se okrenu prema Šedvelu.
"Zašto mi šapućeš iza leđa?" upita ga zainteresovano.
Šedvel pogleda prema vratima. Koliko daleko bi stigao ako bi sada počeo da trči? Prešao bi možda jard ili dva. Nije bilo mogućnosti za bekstvo. On je znao. Čuo je.
"Gde je ona?" zapita Uril. U razorenoj odaji zavlada tišina. "Nateraj je da se pokaže."
"Iskoristila me je", poče Šedvel. "Ispričaće ti razne laži. Reći će ti da sam voleo zanose. A nisam."
Osećao je da ga anđeo posmatra svojim bezbrojnim očima; ućutao je kada je uhvatio njihov pogled.
"Od mene ne možeš ništa sakriti", izjavi anđeo. "Poznato mi je za čim si žudeo, kao i trivijalnosti svega toga, i ne moraš me se plašiti."
"Zar ne moram?"
"Ne. Uživam u prahu koji predstavljaš, Šedvele. Uživam u tvojoj beskorisnosti, tvojim beznačajnim željama. Želim da ubijem nju koja se ovde nalazi - tu ženu čije zanose mogu da omirišem. Reci joj da se pojavi pa da svršimo s tim."
"Ona je već mrtva."
"Pa, zašto se onda krije?"
"Ne krijem se", dopre do njih Imakolatin glas, a kosti na podu uzburkaše se kao talasi na pučini kada se iz njih podiže duh. Ne jednostavno iz njih, već od njih, porekavši na taj način Urilovo razaranje pošto je njenom voljom iz delića stvorena nova anatomska struktura. Rezultat je bio nešto što je predstavljalo više od pukog zbira delova. Šedvel ugleda ne jednu, već sve sestre, ili projekciju njihovog kolektivnog duha.
"Zašto bih se ja krila od tebe?" upita taj spomenik. Svaka krhotina u njemu okrenula se dok je ona govorila.
"Jesi li sada srećan?" upita ga ona.
"Šta je to sreća?" raspitivao se Uril.
"Ne pravi se naivan", opomenu ga fantom. "Dobro ti je poznato da ne spadaš u ovaj svet."
"Jednom sam već bio ovde."
"I otišao. Učini to ponovo."
"Kada budem gotov", odvrati Uril. "Kada tvorci zanosa budu istrebljeni. Toje moja dužnost."
"Dužnost?" ponovi Imakolata, a njene se kosti nasmejaše.
"Kako to da te zabavljam?" upita Uril.
"Jer si zaveden. Misliš da si sam..."
"Ja jesam sam."
"Nisi. Zaboravio si ko si; pa su tako i tebe zaboravili."
"Ja sam Uril. Ja čuvam kapiju."
"Nisi sam. Niko nije sam - ništa nije samo. Ti si deo nečeg višeg."
"Ja sam Uril. Ja čuvam kapiju."
"Nema više ničega što bi trebalo čuvati", nastavi Imakolata. "Osim tvoje dužnosti."
"Ja sam Uril. Ja..."
"Pogledaj se. Čikam te. Odbaci čoveka koga nosiš na sebi, i pogledaj se."
Uril nije normalnim glasom odgovorio, već je vrisnuo.
"NEĆU."
Rekavši to, iskali sav svoj bes na telu od kostiju. Kip se raspade kada ga vatra pogodi, a zapaljeni delići stadoše da udaraju po zidovima. Šedvel sakri lice pošto je Urilov plamen tutnjao napred-nazad po prostoriji ne bi li konačno istrebio vračarinu sliku. Dugo nije mogao da se zadovolji, pretražio je svaki ugao svetilišta dok i poslednju uvredljivu krhotinu nije pretvorio u pepeo.
Tek tada se spustio isti onaj iznenadni spokoj koji je Šedvel toliko mrzeo. Anđeo je poseo Hobartovo izmučeno telo na gomilu kostiju i podigao jednu lobanju šakama pocrnelih od vatre.
"Zar ne bi svet bio čišći...", primeti anđeo, odmeravajući reči, "... kada bismo ga celog lišili živih bića?"
Predlog je bio iznet tako odmereno, tonom koji je bio savršena kopija Šedvelovog Razumnog čoveka, da mu je trenutak bio potreban da shvati o čemu on to govori.
"Pa?" želeo je da zna. "Zar ne bi?"
Podigao je pogled prema Šedvelu. Mada su to i dalje u suštini bile Hobartove crte lica, iz njih je bio prognan svaki trag toga čoveka. Iz svake pore prosijavao je Uril.
"Nešto sam te pitao", reče. "Zar to ne bi bilo divno?"
Šedvel promrmlja da bi.
"Onda i treba da vidimo takvu jednu vatru, zar ne?" zaključi on podižući se sa svog sedišta od kostiju. Uputio se ka vratima i zagledao niz prolaz u kome su kovčezi i dalje goreli.
"Oh..." zausti on čeznutljivo. "... kakva vatra."
A zatim, ne želeći ni na trenutak više da odlaže ispunjenje svog krajnjeg cilja, krenu nazad ka stepeništu i uspavanom Kraljevstvu ka kome je ono vodilo.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

3. TAJNO OSTRVO
1.
Voz je stigao u Birmingem sa jednim satom zakašnjenja. Kada je konačno prispeo, sneg je i dalje padao, tako da taksija nije bilo ni za lek. Kal se raspitao koji autobus vozi za Harborn i u redu čekao dvadeset pet minuta pre no što se ukrcao u autobus, koji ga je zatim puževim korakom vozio od stanice do stanice, primajući stalno nove promrznute putnike dok nije postao toliko pretovaren da više niko u njega nije mogao da uđe. Napredovali su sporo. Saobraćaj u centru grada bio je zagušen, tako da su sva vozila milela. A izvan centra vožnja je bila krajnje opasna - sumrak i sneg urotili su se da smanje vidljivost - tako da se vozač nijednog trenutka nije usudio da prekorači brzinu od deset milja na čas. Svi su sedeli nekako snuždeno, izbegavajući da bilo s kim ukrste pogled iz straha da ne bi morali da otpočnu razgovor. Žena koja se smestila pored Kala gladila je malog, u tartanski kaput obučenog terijera, koji je pružao jadnu sliku. Nekoliko puta ga je uhvatio kako ga posmatra tužnim očima pa mu je uzvratio utešnim smeškom.
U vozu je jeo, ali je i dalje bio ošamućen, tako da nije ni primećivao turobne prizore predela kojim su prolazili. Iz sanjarenja ga je trgao nalet vetra, kada je na brdu Harborn izašao iz autobusa. Žena sa psom umotanim u tartan uputila ga je ka Vaterlo putu, uveravajući ga da će tamo stići za samo tri minuta. Ali njemu je bilo potrebno gotovo pola sata da ga pronađe, a za to vreme hladnoća mu se uvukla kroz odeću u same kosti.
Glukova kuća bila je velika zgrada sa dva pročelja, čijom fasadom je dominirao čileanski bor toliko visok da je dosezao do strehe. Skvrčen od zime, on pritisnu zvonce. Pošto iz kuće nije dopro nikakav odjek, počeo je da kuca, a potom i da lupa. U hodniku se upalilo svetlo i vrata su se, kako se njemu činilo, posle čitave večnosti konačno otvorila; na njima se pojavio Gluk, sa ostacima nagrizene cigare među prstima, smešeći se i požurujući ga da se skloni sa zime pre no što mu se guza smrzne. Nije morao dva puta da ga pozove. Gluk za njim zatvori vrata i gurnu parče tepiha kako ispod njih ne bi vuklo, a zatim povede Kala niz hodnik. Morali su da se provlače. Hodnik je bio zatrpan kartonskim kutijama složenim jedne na druge tako da su svojom visinom nadvisivale njih dvojicu.
"Da li se vi to selite?" upita Kal kada ga Gluk ugura u idilično toplu kuhinju koja je isto tako bila pretrpana kutijama, torbama i gomilama hartje.
"Pobogu, ne", odvrati Gluk. "Skini tu mokru odeću. Doneću ti peškir."
Kal skinu nakvašen sako i isto tako promoklu košulju i upravo je skidao cipele iz kojih je kapala voda kao da su od sunđera, kada se Gluk vratio ne samo sa peškirom već i sa džemperom i parom izlizanih somotskih pantalona.
"Probaj ovo", reče on, spuštajući odeću Kalu u krilo. "Skuvaću čaj. Voliš čaj?" Nije sačekao da dobije odgovor. "Živim na čaju. Slatkom čaju i cigarama."
Napunio je čajnik i zapalio antikvarni primerak rešoa na gas. Kada je to obavio, dohvatio je par izletničkih sokni sa radijatora i dodao ih Kalu.
"Je l' ti malo toplije sada?" upita ga.
"Mnogo."
"Ponudio bih ti nešto jače", nastavi on, dok je iz kredenca vadio kutiju za čaj, šećer i okrnjeni krčag. "Ali ja ne pijem. Otac mi je umro od pića." U čajnik je ubacio nekoliko vrhom punih kašičica čaja. "Moram priznati", poče sav obavijen parom. "Nisam očekivao da ćeš se ponovo javiti. Šećera?"
"Da, molim."
Uzevši čajnik, šećer i krčag, on povede Kala iz kuhinje i uputi se stepeništem na prvi sprat. I na ovom spratu stanje je bilo isto kao i u prizemlju: tapete stare, svetiljke bez abažura, i svuda unaokolo iste čudovišne gomile hartije, kao da je neki ludi birokrata zaveštao Gluku svoje životno delo.
On gurnu jedna vrata i Kal uđe za njim u prostoriju, pretrpanu sobu - nove kutije, novi dosjei - u kojoj je bilo dovoljno toplo da su se mogle gajiti orhideje, i seći vazduh pun ustajalog dima cigare. Gluk spusti čaj na jedan od pet-šest stolova dohvativši svoj krčag iza gomile zabeleški, zatim dovuče dve naslonjače do električnog kamina.
"Sedi. Sedi", stade da nutka Kala, čiji je pogled privukao sadržaj jedne od kutija. Bila je do vrha puna sasušenih žaba.
"Ah", javi se Gluk. "Sigurno se pitaš..."
"Da", priznade Kal. "Pitam se. Zašto žabe?"
"Stvarno zašto?" odvrati Gluk. "To je jedno od bezbroj pitanja na koja pokušavamo da odgovorimo. Nisu samo žabe u pitanju, razume se. Dobijamo i mačke; pse; mnogo ribe. Imali smo i kornjače. Eshila je ubila kornjača. To je jedan od prvih padova o kome postoji zapis."
"Padova?"
"Sa nebesa", objasni Gluk. "Koliko kocki šećera želiš?"
"Žabe? Sa nebesa?"
"Ništa neuobičajeno. Koliko šećera?"
"Dve kocke."
Kal ponovo virnu u kutiju i izvadi iz nje tri žabe. Sve su bile obeležene ceduljicama; na ceduljicama je bio ispisan datum kada su pale i mesto gde su pale. Jedna je sletela u Utah, druga u Drezden, a treća u Kaunti Kork.
"Da li su po prispeću mrtve?" upita on.
"Ne uvek", odvrati Gluk, pružajući Kalu čaj. "Ponekad stignu nepovređene. Ponekad u delovima. Nema pravila. Ili bi se pre moglo reći da pravilo postoji, ali mi ga još nismo uočili." Bučno je srknuo čaj. "A sada..." reče, "... nisi ovamo došao da bi razgovarao o žabama."
"Ne, nisam."
"O čemu si želeo da razgovaraš?"
"Ne znam odakle da počnem."
"To su uvek najbolje priče", izjavi Gluk, sav sijajući od uzbuđenja. "Počni od onoga što je najmanje verovatno."
Kal se osmehnu; pred njim je bio čovek spreman da sasluša celu priču.
"Pa..." zausti on dugoko udahnuvši vazduh. I poče da priča.
Nameravao je da događaje opiše u kratkim crtama, ali posle otprilike deset sekundi Gluk je stao da ga prekida postavljajući pitanja koja su ga odvuka u opširnost. Stoga mu je za celu priču bilo potrebno nekoliko časova tokom kojih je Gluk junački popušio celu cigaru. Konačno je priča stigla do Glukovog praga i prerasla u zajedničko sećanje. Tokom naredna dva do tri minuta Gluk ništa nije rekao, niti je pogledao Kala, već je proučavao pikavce i šibice u pepeljari. Kal je prvi prekinuo tišinu.
"Da li mi verujete?" upita on.
Gluk trepnu i namršti se kao da je trgnut iz misli o nečem sasvim drugom.
"Da skuvamo još čaja?" upita on.
Pokušao je da ustane, ali ga Kal divlje ščepa za ruku.
"Da li mi verujete?" ponovi on.
"Svakako", odgovori Gluk, sa izvesnom tugom u glasu. "Mislim da mi nema druge. Pri zdravoj si pameti. Razgovetno govoriš. Izneo si prokleto mnogo pojedinosti. Da, verujem ti. Ali moraš shvatiti, Kale, čineći to zadajem smrtni udarac nekolicini svojih najdražih iluzija. Stojiš pred čovekom koji oplakuje svoje teorije." Zatim ustade. "Ah, nije važno..." podiže čajnik sa stola, pa ga ponovo spusti. "Pođi sa mnom u susednu sobu", pozva on Kala.
U ovoj drugoj sobi nije bilo zavesa na prozorima. Kal je primetio da je, za vreme dok je pričao, sneg postao tako gust da se gotovo moglo reći kako je otpočela mećava. Bašta iza kuće i zgrade s druge strane pretvorile su se u belu nedođiju.
Ali Gluk ga nije ovamo doveo da bi mu to pokazao; već je Kalovu pažnju usmerio na zidove. Svaki raspoloživ inč bio je prekriven kartama od kojih je većina izgledala kao da tu visi od početka sveta. Vonjale su na dim od cigara, bile ižvrljane raznobojnim olovkama i izbušene bezbrojnim raznobojnim pribadačama, od kojih je svaka verovatno označavala mesto na kome se dogodio neki nadnaravni događaj. Sa ivica ovih karata visilo je, u obliku resa, takvo mnoštvo fotografija autentičnih mesta da se čovek morao nad njim zgroziti: neke su bile male poput zrnaca, druge veličine nokta na palcu; bilo je tu uvećanja širine stopala i traka kadrova preuzetih iz kućnih filmova. Bilo je mnogo onih koje mu ništa nisu govorile, kao i onih za koje se na prvi pogled videlo da su lažne. Ali na svake dve nejasne ili lažne fotografije, dolazile su dve koje su prikazivale nešto gotovo zapanjujuće, kao što je slika priproste žene koja stoji u svojoj bašti do članaka u nečem što liči na kočarski ulov iz dubokog mora; ili slika policajca koji čuva stražu ispred jedne trospratnice koja se prevalila na njegovo lice, tako da su sve cigle ostale na svom mestu; te slika haube nekih kola sa otiskom dva lica, jednog pored drugog. Pojedine slike bile su komične u svojoj neodređenoj izopačenosti, druge su, pak, izgledale nekako mračno autentične - svedoci su ponekad bili rastrojeni, ponekad su krili lica - ali sve zajedno nije bilo nimalo zabavno. Međutim, i one nemoguće i one koje su pozivale na uzbunu, podržavale su istu tezu: da je svet čudniji no što to veći deo čovečanstva pretpostavlja.
"Ovo je samo vrh ledenog brega..." primeti Gluk. "Imam na hiljade ovakvih fotografija. Desetine hiljada svedočenja."
Kal je primetio da su pojedine fotografije bile međusobno povezane nitima raznih boja sa pribadačama na kartama.
"Mislite da u ovome ima nekog pravila?" upita Kal.
"Verujem u to. Ali pošto sam čuo tvoju priču, počinjem da razmišljam o tome nisam li ga tražio na pogrešnom mestu. Znaš, pojedini moji dokazi kose se sa tvojim izveštajem. Za poslednje tri nedelje - dok si pokušavao da stupiš sa mnom u vezu - Maks i ja bili smo u Škotskoj, razgledajući jedno mesto koje smo upravo pronašli u Škotskom Gorju. Doneli smo odatle nekoliko veoma čudnih sitnica. Pretpostavio sam da je u pitanju neka vrsta sletališta za naše posetioce. Mislim da sam pogrešio." To je verovatno bila dolina u kojoj se odigralo vaše raspredanje."
"Šta ste pronašli?"
"Uobičajene otpatke. Novčiće, odeću, razne lične sitnice. Sve smo to smestili u kutije i doneli ovamo kako bismo na miru mogli da ih pregledamo. Mogli smo da ih uglavimo u naše omiljene teorije, znaš... ali čini mi se da većina više ne važi."
"Voleo bih da vidim te stvari", zamoli Kal.
"Raspakovaću ti ih", pristade Gluk. Od trenutka kada je Kal završio priču, njegov izraz lica odavao je veoma zbunjenog čoveka. Čak i sada je krajnje očajnim pogledom prelazio po kartama. Tokom poslednjih nekoliko časova srušio se ceo njegov pogled na svet.
"Izvinite", reče Kal.
"Zbog čega?" upita Gluk. "Zbog toga što si mi pričao o čudima? Molim te, ne izvinjavaj se. Sa istom prilježnošću verovaću u tvoju misteriju kao što sam i u svoju. Biće mi potrebno samo malo vremena da se priviknem. Jedino što tražim jeste da ta misterija stvarno postoji."
"Oh, postoji, i te kako postoji", odvrati Kal. "Verujte mi, postoji. Samo ne znam gde."
Pogled mu skrenu sa Gluka prema prozoru i praznini s druge strane. Sve se više i više plašio za svoje voljene izgnanike. Noć, Bič i sneg - sve kao da se urotilo da ih zbriše.
On priđe prozoru; po zaleđenom staklu videlo se da je temperatura i dalje padala.
"Moram ih pronaći", reče. "Moram biti s njima."
Sve do tog trenutka uspešno se borio protiv usamljenosti; a onda ga protresoše jecaji. Čuo je Gluka kako mu prilazi, ali nije više dovoljno vladao sobom da bi zaustavio suze: i dalje su tekle. Gluk mu, tešeći ga, spusti šaku na rame.
"Baš je lepo videti nekog kome su čuda toliko potrebna", reče on. "Pronaći ćemo tvoje Vidovnjake, Muni. Imaj poverenja u mene. Ako igde postoji trag koji bi te mogao odvesti k njima, onda se on nalazi ovde."
"Moramo požuriti", primeti blago Kal.
"Znam. Ali pronaći ćemo ih. Ne samo zarad tebe, već i zbog mene. Želim da sretnem taj tvoj izgubljeni narod."
"Nisu oni moji."
"Na neki način jesu. Kao što si i ti njihov. To ti se vidi na licu. To je razlog zbog koga ti verujem."

2.
"Odakle da počnemo?" To je pitanje postavio Kal.
Kuća je od podruma do tavana bila natrpana podacima. Kao što je Gluk napomenuo, možda se negde među njima nalazio trag - kakav redak u nekom izveštaju, kakva fotografija - koji bi mogli da ukažu na prebivalište Vrste. Ali gde? Koliko će samo svedočenja morati da pročitaju dok ne nabasaju na neki nagoveštaj tog skrovitog mesta. I to, razume se, pod pretpostavkom da se u ovim teškim vremenima drže na okupu. Ako ne - ako su raštrkani po ostrvima, onda je sve bilo uzalud, to jest gotovo uzalud.
Kal je sam sebe korio zbog takvih misli. Morao je verovati da postoji mogućnost da nešto pronađu; morao je verovati da zadatak pred njim nije predstavljao samo način da se ubije vreme pre kataklizme. Uzeće Gluka za primer. Gluka, koji je čitav život proveo jureći za nečim što, u stvari, nije ni video; Gluka, koji je čak i sada spravljao čaj i kopao po dosjeima, ponašajući se kao da u duši veruje kako im je rešenje problema na dohvat ruke.
Radnu sobu pretvorili su u bazu. Gluk je raščistio najveći sto i po njemu raširio kartu Engleske, toliko veliku da je visila preko ivice poput stolnjaka.
"Sablasno ostvo", obrati se on Kalu. "Prouči ga malo. Vidi da li će bilo koje mesto koje smo ispitali tokom godina upaliti sijalicu u tvojoj glavi."
"U redu."
"Ja ću sortirati izveštaje, i otvoriti kutije koje smo doneli iz Škotske."
On se dade na posao ostavivši Kala da pregledava kartu koja je bila još gušće obeležena od onih u susednoj sobi, pošto su mnogi simboli, izukrštane linije i skupine tačaka, bili dodatno obeleženi zagonetnim skraćenicama. Znao je što znače slova U.F.O., ali šta je to bilo Osumnjičeni T.M.D.? ili Cirus V.S.? Odlučio je da se ne obazire na zabeleške, koje su ga samo ometale u radu, jednostavno je počeo sistematski da razgleda kartu, centimetar po centimetar, počevši od Lends Enda i krećući se čas napred čas nazad preko nje. Bio je srećan što mu je stavljeno u zadatak da pregleda samo kopno, pošto su mora oko Velike Britanije - te oblasti koje su ga uvek oduševljavale kada bi ih pominjali u vremenskim izvešajima: Fastnet, Vajking, Fortis, Tajri - takođe posedovala svoja čuda. To je imalo smisla. Ako su u predgrađima sipile sipe, onda možda na Severnom moru pljušte gume i dimnjaci. Pet-šest puta prešao je napred-nazad kroz celu zemlju, a onda se Gluk vratio.
"Jesi li imao sreće?" zanimalo ga je.
"Do sada nisam", odvrati Kal.
Gluk spusti stopu visoku gomilu izveštaja na jednu od stolica.
"Možda ćemo ovde nešto pronaći", primeti on. "Počeo sam od događaja koji su se odigrali u blizini Grada duhova, a zatim ćemo krenuti dalje."
"To mi izgleda logično."
"Počni da kopaš. Sve što ti se učini makar malo poznatim izdvoj na stranu. Neću prestati da te snabdevam materijalom sve dok budeš mogao da čitaš."
Gluk pričvrsti pribadačama kartu za zid pored radnog stola i ostavi Kala da pregledava prvu zbirku izveštaja.
Za taj posao bila je potrebna dobra kocentracija koju Kal nikako nije mogao da postigne. Bilo je deset i trideset, a njemu se već spavalo. Ali dok je listao ovaj katalog zanemarenih čuda njegove umorne oči i još umorniji mozak zaboraviše na umor, okrepljeni zapanjujućim materijalom pred sobom.
Mnogi događaji predstavljali su varijacije na sada već poznate teme: događaje koji su opovrgavali geografske, vremenske i meteorološke zakone. Zagubljene menažerije; ekskurzije sa udaljenih zvezda; kuće veće unutra nego spolja; radio aparate koji su hvatali glasove mrtvih; led na drveću usred leta i košnice iz kojih je zujao Očenaš. A sve te stvari nisu se odigrale negde daleko, već u Prestonu Hili Bridžu, u Skantorpeu i Vindermiru; u solidnim, stoičkim mestima, koja naseljavaju pragmatičari što ne podležu lako histeriji. Ova zemlja, koju je Gluk nazvao Sablasno ostrvo, s jednog kraja na drugi vrvela je od deliričnih vizija. I sama je bila zemlja iz bajke.
Gluk je dolazio i odlazio, snabdevajući Kala povremeno novim dosjejima i svežim čajem, trudeći se da ga što manje ometa. Kal je ubrzo uvideo da je teško bilo odoleti bezbrojnim bizarnim izveštajima, ali nateravši sebe da bude krajnje disciplinovan, izdvajao je tek jedan na otprilike stotinu u kome se nalazila kakva pojedinost koja bi taj događaj mogla dovesti u vezu sa Fugom ili njenim stanovnicima. Za neke je znao od ranije: uništenje Šermanove kuće, na primer. Ali bilo je i drugih izveštaja - o rečima viđenim u vazduhu, o čoveku čiji je majmun ljubimac recitovao Psalme - koji su se događali u mestima za koje nikada nije čuo. Vrsta je sada možda bila tamo.
Tek kada je odlučio da se malo odmori od posla, Gluk mu je pomenuo da je raspakovao kutije koje su doneli iz Škotske i pitao Kala bi li hteo da pogleda sadržinu. Krenuo je za Glukom nazad u sobu sa kartama i tamo našao - svaka stvar bila je uredno obeležena - otpatke koje su za sobom ostavili događaji što su se zbili u dolini. Nije ih bilo mnogo; ili su preživeli uništili većinu, ili je do toga došlo prirodnim putem. Ali ugledao je nekolio žalosnih stvari koje su ga podsetile na nesreću - nekoliko nezanimljivih ličnih sitnica - i nešto oružja. Jedna stvar, koja je spadala u obe kategorije, natera Kala da se naježi. Preko jedne kutije ležao je prebačen Šedvelov sako. On se nervozno zagleda u njega.
"Prepoznaješ li nešto od ovog?" upita Gluk.
Kal mu reče šta i odakle.
"Bože", prozbori Gluk. "To je taj sako?"
Njegova neverica bila je razumljiva; gledan pri svetlosti obične sijalice, sako je izgledao sasvim obično. Ali Kalu je ipak bio potreban čitav minut da smogne hrabrost i dohvati ga. Podstava koja je u svoje vreme verovatno zavela na stotine, izgledala je kao svaka druga. Tkanina je možda posedovala neki neobjašnjiv sjaj, ali to je ujedno bio jedni dokaz njegovih moći. Možda su ga napustile, pošto ga je vlasnik odbacio, ali Kal nije bio voljan da to proveri. Ponovo ga je bacio preko kutije tako da mu se podstava nije videla.
"Valjalo bi ga poneti", reče Gluk. "Kada pođemo."
"Kuda?"
"Da se nađemo sa Vidovnjacima."
"Ne. Mislim da to ne bi bilo dobro."
"Mesto mu je među njima", primeti Gluk.
"Možda", odvrati Kal, mada ne baš ubeđen u to. Ali prvo ih moramo pronaći."
"Vratimo se onda na posao."
Ponovo se bacio na izveštaje. Uskoro mu je postalo jasno da je pogrešio što je prekinuo posao; bilo mu je teško da ponovo uhvati ritam. Ali gurao je dalje, koristeći kao podstrek tužne ostatke iz susedne sobe, kao i misao da bi oni uskoro mogli predstavljati njegove jedine uspomene na Vrstu.
U tri i četrdeset pet ujutro završio je sa čitanjem izveštaja. Gluk je koristio priliku da malo odspava u jednoj od naslonjača. Kal ga prodrma i pruži mu devet ključnih dosjea koje je izvojio.
"Je li to sve?" upita Gluk.
"Bilo je i nekih za koje nisam bio siguran. Odvojio sam ih na stranu, ali sam pomislio da bi nas mogli odvesti na pogrešan trag."
"U pravu si", odvrati Gluk. Zatim ode do karte i zabode pribadače na devet mesta. Pošto je to obavio, malo se udaljio od karte i zagledao u obeležena mesta. Na prvi pogled nije se uočavalo nikakvo ustrojstvo; sva ta mesta nepravilno su bila razbacana po zemlji. Međusobno su bila udaljena pedeset milja.
"Ništa" primeti Kal.
"Kud žuriš?" opomenu ga Gluk. "Ponekad je potrebno malo više vremena da se uoči neka veza."
"Mi nemamo malo više vremena", zabrinuto ga podseti Kal. Dugi časovi bez sna počeli su da se primećuju na njemu; bolelo ga je rame gde ga je Šedvel ranio; u stvari, celo ga je telo bolelo.
"Sve je uzalud", reče on.
"Dozvoli da malo ovo proučim", nastavi Gluk. Da vidim mogu li pronaći neki plan."
Kal podiže razdraženo ruke.
"Nema nikakvog plana", reče. "Jedino što mogu učiniti jeste da obiđem sva ta mesta, jedno za drugim..." (po ovom vremenu? čuo je kako pita sam sebe, bićeš srećan ako sutra ujutro budeš mogao da iziđeš iz kuće.)
"Zašto ne odspavaš nekoliko časova. Pripremio sam ti krevet u gostinjskoj sobi. Popni se još jedan sprat, druga vrata sleva."
"Osećam se tako prokleto beskorisnim."
"Bićeš još beskorisniji ako ne odspavaš. Hajde, pođi već jednom."
"Mislim da ću morati. Prvo što ću sutra ujutro..."
"Odspavaj, Muni. O taktici možemo sutra razgovarati."
Popeo se uz stepenice. Na gornjem spratu bilo je hladno; dah je kročio ispred njega. Nije se ni svukao, već se umotao u ćebad i tako zaspao.
Na mrazom ukrašenom prozoru nije bilo zavesa, a sneg spolja bacao je plavičasto osvetljenje u sobu, dovoljno jako da se pri njemu moglo čitati. Ali to ga nije održalo budnim duže od trideset sekundi.