Vladimir Ćorović-Istorija srpskog naroda

Charmed · Malo ~ mače ~

Vlada kralja Aleksandra

Kraljević-regent Aleksandar, sa čijim je imenom vezano nerazdvojno naše narodno ujedinjenje, bio je tada mlad čovek, u naponu snage, u pravom smislu reči "ovenčan slavom". Imao je tek trideset godina (rođen na Cetinju 17. decembra 1888.). Bio je malog rasta i nežna zdravlja, ali neobično živ, pun pokreta, sav od nerva. God. 1910. jedva se spasao od trbušnog tifusa u Nišu i čitava je života patio od stomaka. To je osetno delovalo i na njegova raspoloženja, ali se on trudio da uvek vlada sobom. Školovanje u paževskom korpusu u Rusiji nije završio kad se, radi zdravlja, vratio u Beograd, ali je svoju ličnu kulturu dopunjavao intenzivnim čitanjem. Naročito ga je zanimala istorija i naša stara umetnost. Bio je nesumnjivo darovit i znao je da prozre i ljude i stvari. Oči su mu imale redak sjaj, bile su prodorne, i neobično tople. Malo je ljudi čiji je pogled imao tako nečeg sugestivnog i privlačnog i koji je ostavljao tako duboka traga u duši. Imao je velikih ambicija, razumljivih u tim godinama i posle tolikih uspeha; došlo je vreme, mislio je on, da se iziđe iz uskih okvira i da se stvaraju velika dela na svima područjima. Kao svi ljudi, imao je i svojih nedostataka, manjih i većih, koji se kod lica koja su na vlasti pojačavaju u većoj meri zato što vrlo često i mogu ono što hoće. Bio je ličan i ponekad isključiv bez potrebe; u izvesnim postupcima prek i svojevoljan. Imao je puno razloga da bude ponosit na sve ono što se učinilo i postiglo za vreme njegove vlade i njegovom saradnjom, ali je u velikom uspehu bilo vrlo krupnih zasluga i udela i drugih činilaca, s kojima se on nije rastavio u ljubavi. Usled te crte on je u svojoj vladavini sve više skretao ka autokratizmu i morao da prima odgovornost i za stvari, koje su po prirodi njegova položaja a i inače imale ostati van njegova domašaja.

Odmah, na početku života nove države, bilo je izvesnog škripanja. Zajednička vlada Srba, Hrvata i Slovenaca obrazovana je tek tri nedelje iza proglasa ujedinjenja, posle dugog natezanja oko podele mandata. Vlada je bila koncentraciona; u nju su ušli pretstavnici svih stranaka, svih plemena i sve tri glavne vere u zemlji. S toga je ona ispala vrlo velika; u vladi je bilo 20 ministara, od kojih 18 resornih. Tako je od prvog dana, pristankom svih, proširen krug zajedničkih poslova i udaren temelj centralizaciji vlasti, mada su zadržane sve dotle postojeće pokrajinske vlade sa njihovim užim lokalnim kompetencijama. Ali je kod izbora pretsednika nove vlade došlo do prve nezgode. Za pretsednika je, po formalnom dogovoru svih stranaka, imao doći Nikola Pašić. Ali su se protiv njega, sporednim putevima, javile spletke i on je u poslednji čas bio odbijen i zamenjen Stojanom Protićem. Kad je taj akt izazvao izvesno negodovanje, Pašić je imenovan za šefa naše delegacije za mirovne pregovore u Parizu.

Prve odluke nove vlade donesene su, radi izjednačenja najvidnijih razlika, a prema odredbama Krfskoga pakta, u ovim stvarima: uvedena je nova, zajednička, državna zastava (plavo-belo-crvena); zajednički grb, sklopljen iz srbijanskog, hrvatskog i tobože slovenačkog; i uveden je novi kalendar. S toga se i u ovoj knjizi, od ove glave, svi datumi označavaju po novom kalendaru. Novo stanje primljeno je u ogromnoj većini zemlje bez pogovora. Sem pomenutih pokušaja prevrata pristalica kralja Nikole u Crnoj Gori, nered je izazvan još samo u Zagrebu 5. decembra. Tamo su izvesne čete iz dva bivša austriska puka, u sve oko 1.200 ljudi, bile izišle na Jelačića trg da proglase republiku, ali su ih tu razbili odredi dalmatinskih mornara i hrvatski sokoli. To je bilo delo frankovačkih elemenata, čije su se vođe bile razbegle ili povukle u pozadinu. Nadbiskup Štadler umro je u Sarajevu onog dana kad je tamo ulazila srpska vojska, general Sarkotić otišao je u Beč, a Ivan Frank, sin Josifa Franka, bio je jedno vreme u Pešti. Frankovic nisu smeli posle toga da istupaju javno, nego su radili podzemno.

Kao vođa Hrvata istakao se tad Stjepan Radić. To je bio darovit čovek, sa lepim znanjem stranih jezika, i sa izvesnim širim idejama. Kao češki đak, oženjen Čehinjom, on je voleo Slovenstvo i slovenske narode, bio je uveren i o našem narodnom jedinstvu i o potrebi uže veze među južnim Slovenima, a zastupao je napredne ideje i u političkom i u socialnom životu. Zagrebačko više društvo nije ga primilo u svoj krug. Nije mogao da dođe ni na Univerzitet, iako je to živo želeo. Ogorčen na gospodu i "kaputaše" on je sa energijom i istrajnošću prihvatio ideje svog brata Antuna, koji je tražio novu političku i društvenu obnovu od hrvatskog radnog seljačkog naroda i njegove vrednosti. Hrvatski sabor nije bio pretstavnik naroda, nego se sastojao iz virilnih članova po položaju i od poslanika, koje su birali samo činovnici i građani i seljaci sa dosta visokim poreskim cenzusom. Hrvatski seljak nije imao političkog uticaja i s toga mu se politički ljudi nisu ni obraćali. Braća Radići osetili su dobro i na vreme taj krupni nedostatak hrvatskog političkog života, ušli su u narod i stali ga obrađivati. Uspeh s početka nije bio veliki, ali je zato bio stalan. Posle Antunove smrti Stjepan je nastavio rad sam. Išao je stalno u narod, sa zbora na zbor. Bio je vrlo aktivan i prilično bezobziran. Govorio je tečno i mnogo, ali besednik nije bio. Nije čak ni pazio na to šta baš govori, i kako govori. U političkom životu nije imao nikakve stalnosti, a ni hrabrost mu nije bila vrlina. Za vreme rata sarađivao je s frankovcima, pevao himne Habzburzima, grdio Srbe. Bistar i lako pokretan on se trgao na vreme iz tog društva, predosećajući slom Austrije, i prišao je Narodnom Veću. U Veću je bio organ onih, koji nisu smeli otvoreno da izađu "s bojom na sredu". Tu je pokušavao da se odredi granica dokle sme ući srpska vojska u samu Hrvatsku; izjašnjavao se za republiku; odbijao da ide u Beograd. Kad je proglašeno narodno ujedinjenje i počeo rad vlade stao je kupiti potpise protiv stvorenog stanja s tim, da ih uputi konferenciji mira. U praktičnoj politici to nije moglo imati nikakva značaja, jer se Hrvati na mirovnoj konferenciji nisu mogli pojaviti ni u kakvom svojstvu kao neki činilac, ali mu je to trebalo u unutrašnjoj politici, da oko sebe okupi sve protivnike Srpskohrvatske Koalicije i nove državne tvorevine.

Prema postignutom sporazumu, Privremeno Narodno Pretstavništvo sastalo se u Beogradu 1. marta 1919. Sastavljali su ga: polovina članova srbijanske Narodne Skupštine, delegati podgoričke i vojvođanske narodne skupštine i povećani broj članova Narodnog Veća. U tom Pretstavništvu ogromnu većinu pretstavljale su pristalice narodnog jedinstva; u našem političkom životu malo je koja skupština bila na većem intelektualnom nivou. Ali je i u njoj brzo došlo do oštrih kriza. Evo zašto.

Svetozar Pribićević ušao je odmah u tešnje veze sa srbijanskom opozicijom, koju su sačinjavali samostalci, nacionaliste i naprednjaci, i stvorio je s njima Demokratsku Zajednicu. O Vaskrsu 1919. to je već bilo svršeno delo. On je to učinio iz dva razloga: 1) da Hrvatima iz Srpskohrvatske Koalicije omogući spoj sa srbijanskim političarima, da bi se u novoj jedinstvenoj državi stvorila i jedinstvena snažna stranka, koja bi prihvatila državne poslove. Hrvati nisu hteli da se spajaju sa radikalima, jer su ovi, s Pašićem na čelu, bili oglašeni kao nosioci ne jugoslovenske nego velikosrpske ideologije, 2) bila je želja krune, da se kod srbijanske opozicije prečisti pitanje oblika države. Kod izvesnih srbijanskih stranaka bilo je to vreme, zbog solunskog procesa i inače, otvorenih republikanskih strujanja. U Hrvatskoj ceo Radićev pokret išao je s tom firmom. Republikanske ideje donosili su i komunisti koji su dolazili iz Rusije. Moglo se, prema tom, dogoditi da republikanci uđu u Konstituantu sa vrlo velikim brojem, naročito ako srbijanska opozicija otvoreno iziđe s republikanskim programom. Spajanjem srbijanske opozicije sa Srpskohrvatskom Koalicijom i njezinim prijateljima iz ostalih oblasti to se preseklo. Demokratska zajednica postala je odjednom najveća politička grupacija u parlamentu i glavni nosilac vlasti s nadom da to ostane i u buduće. Njezine glavne vođe, sem malih izuzetaka, napustile su republikanske težnje i tako osigurale za buduću zajednicu oblik monarhije.

Ovo republikansko pitanje bila je prva proba snaga i prva stvar na kojoj je javno počeo spor između Srba i Hrvata. Srbi van Srbije, prisiljeni da slave tuđe vladare kao svoje, a inače vaspitani u tradiciji našeg epskog monarhizma, gledali su u srpskom kralju ili crnogorskom knezu pretstavnike srpske državne misli i nosioce Dušanova i Lazareva duhovnog nasleđa. Naročito je bio postao popularan kralj Petar, "beli kralj", pod kojim je Srbija procvala, postala slobodnija, i pretstavljala privlačnu tačku za sve potištene i porobljene. Napadan, ružen, obasipan mržnjom za vreme rata on je u narodnim očima postojao sve veći, i draži, i skoro sa nekim svetiteljskim nimbusom. I zar napustiti njega, ili pustiti da ga grde drugi, sad, posle svega što je bilo, pošto je doneo oslobođenje? U srpske glave to nije išlo. U ostalom, s puno razumevanja. Kod Hrvata pokret je međutim uzimao maha. Srbi su na to gledali s puno nepoverenja. Dotle, Hrvati su bili najodaniji elemenat habzburške kuće, bili im istinski verni, ponosili se kad su mogli reći "Dvor je za nas". Njihovo republikanstvo tumačeno je s toga ne kao uverenje, nego kao otpor protiv dinastije koja je srpska. I s toga su mnogi naši ljudi odbijali i pomisao o ujedinjenju pod uslovom da se u tom pitanju popusti. Nalazili su čak, da na protivnoj strani nema ni dovoljno lojalnosti. Krfski pakt bio je prečistio tu stvar i potrzati je nanovo znači otvarati sva pitanja.

Stojan Protić, koji je u otsustvu Nikole Pašića vodio radikalsku partiju, došao je brzo u sukob s Pribićevićem. On mu nije mogao oprostiti savez sa srbijanskom opozicijom. Nije čak primao ni njegovu političku liniju uopšte. I dok su glavni radikalski agitatori ustajali protiv demokrata što nisu vodili srpsku nego jugoslovensku politiku, dotle je Protić sam ušao u veze sa glavnim vođstvom hrvatskih federalista i primio izvesne njihove sugestije za izradu programa budućeg državnog uređenja. I pismeno i usmeno Protić je osuđivao Pribićevićevu politiku integralnog narodnog jedinstva i dosta krute metode kojim je privodio u delo, i na tom pitanju je domalo izazvao i krizu vlade. Pašić nije prihvatio Protićev stav i otstranio ga je iz vođstva stranke, ali stvoreni rascep između demokrata i radikala nije se više dao lako premostiti.

Osnovno razilaženje između Srba i Hrvata u pitanju uređenja zajedničke države bilo je u ovom: hoće li ta država biti jedinstvena ili federativna. Većina Srba, i to ogromna, htela je jedinstvenu državu. Polazila je sa gledišta, da jedan narod treba da ima i jednu državu. A u ono vreme svi su odgovorni činioci tvrdili da smo jedan narod, troimen istina ali jedan. To onda nisu poricali ni Hrvati. To je bila polazna tačka Jugoslovenskog Odbora, Narodnog Veća i Hrvatskog sabora u istoriskoj sednici od 29. oktobra; na tom osnovu stvorena je i zajednička država. Hrvati su bili u velikoj većini za federaciju. Želeli su da očuvaju svoju plemensku individualnost, kako se onda govorilo; i nalazili su, da ne treba i da je vrlo opasno jednim potezom izjednačivati sve, gde su razni istoriski faktori stolećima delovali, stvorili jednu posebnu vrstu kulturnog nasleđa i uneli i u ljude i u stvari izvestan svoj duh. U onaj mah Hrvati nisu tražili federaciju na plemenskoj bazi, nego su predlagali da se podela zemlje izvrši na nekoliko većih istoriskih oblasti. Mada su ta dva gledišta veoma suprotna o njima se ipak moglo raspravljati i teoriski i stvarno, i da je bilo pravog uzajamnog poverenja moglo je proći bez većih potresa da se primilo bilo jedno bilo drugo gledište. Ali je nedostajalo baš toga poverenja. Srbi su, povodom Radićeve akcije i hrvatskog republikanskog pokreta, verovali, da Hrvati ne misle iskreno i u federativnom uređenju gledali su perpetuiranje posebnog mentaliteta, koji bi išao protiv državne celine i narodne budućnosti, i koji je u stvari negacija narodnog jedinstva. Hrvati, opet, mislili su i tvrdili, da je Srbima narodno jedinstvo samo firma i organ da nature svoju vlast i da čak postepeno zatru hrvatsku individualnost. Netaktični ispadi pojedinaca i na jednoj i na drugoj strani uopštavani su zlonamerno, a ponekad i preuveličavani.

Srbi i Hrvati, i pored ilirske i jugoslovenske ideologije, nisu još bili dovoljno pripremljeni za veliko delo, pred koje su bili stavljeni. Dugo se i sistematski, istorijom i tuđim delovanjem, radilo na tom da se oni razdvoje i pocepaju. Retko su i malo oboji radili solidarno i sa istim konačnim ciljem. Misao o narodnom jedinstvu kao o političkoj tvorevini izrađivala se samo teoriski, istina od najboljih ljudi, ali na delu je praktično provođena tek veoma kratko, jedva kojih desetak godina. Srpskohrvatska Koalicija nije mogla da za jedan decenij utre zle posledice dugogodišnjeg rada ranijih naraštaja. U svojoj borbi protiv tuđina, kada su i radili ponekad zajedno, Srbi i Hrvati znali su dobro šta neće, ali nisu bili uvek načisto s tim šta hoće, jer nisu bili podjednako stavljeni u položaj da o tome rešavaju sami sa punom odgovornošću pred svojom nacionalnom savešću. Sem godine 1848. oni nisu istupali zajednički, svojom odlukom, kao svestan politički činilac, iako im za to nije nedostajalo prilike. Njihova politika išla je čak dosta puta u raskorak. Srbi su živeli od svoje epske tradicije, stvorili četničku ideologiju hajdukovanja i uskakanja, bili uvek spremni na borbene akcije, stalno u žudnji da jednog dana okaju i povrate ono što su izgubili. Radili su s papinim emisarima, s Austrijom, s Rusijom s kim se god moglo, samo da se dođe do cilja, koji je blistao u daljini. Nedisciplinovani hajduk i buntovnik koji peva o Kosovu i Lazaru i mašta o svojoj državi. Hrvati su rano, u zoru istorije, izgubili svoju samostalnu državu, ali su, s poštovanja dostojnom istrajnošću očuvali svoje mesto i svoju narodnost. U dugoj borbi za svoja prava i opstanak, u borbi s Mađarima, Mlečanima i Turcima, oni su se usko vezali za dinastiju Habzburga i u toj vezanosti izgubili su političku inicijativu. Njihova borba bila je stalno u defanzivi, i to i na granici i u sastavu Dunavske Monarhije. Braneći svoje pozicije u unutrašnjosti oni su razvili osećanje za forme i pravice, ali su zato bili lišeni pravog slobodarskog i revolucionarnog zamaha. Uredni, disciplinovani, iskorišćavani, oni su izgledali kao podstanari u sopstvenoj kući; imali su svoju zemlju, ali nisu mogli da stvore svoju državu. I najradikalniji hrvatski političari nisu mogli da se oslobode misli da svoju političku budućnost, čak i kao jugoslovenski misionari, posmatraju samo u sastavu i duhu politike Habzburške dinastije. Slom Austro-Ugarske Monarhije, mada se predviđao, nije se ipak očekivao u ovakvom obliku. Niko nije mislio da će se cela njezina zgrada, kao crvotočina, srušiti onako potpuno, bez temelja, i da će se naše pobedničke zastave samo u jednom zaletu pobiti iza Maribora i Subotice. Rešenje našeg nacionalnog pitanja i najveće optimiste zamišljale su samo u etapama, ma koliko da se programski govorilo o potpunom ujedinjenju.

Zatim treba pomenuti i ove činjenice. Hrvatska inteligencija, koja je bila uverena o stvarnom narodnom jedinstvu i o potrebi njegova političkog izraza, nije imala mnogo dodira sa širokim narodom, niti je uticala na nj. Hrvatska inteligencija dolazila je u nesrazmerno većem broju iz gradova nego iz sela i libila se od seljaka. Kako smo već napred istakli, mase hrvatskog seljačkog naroda nisu uticale na politički život i s toga im gradski korteši i kandidati nisu ni prilazili. U Hrvatskoj je, isto kao i u celoj državi, tek 1920. god. uvedeno opšte pravo glasa. Hrvatske mase ostale su s toga politički neizrađene, a kad im se dala prilika da i one postanu politički činilac one su, kao što često biva, pošle za najradikalnijim sugestijama. Prihvatile su Stjepana Radića, koji im je ranije jedini obratio pažnju i koji im je bio najbliži. U stavu tih masa bilo je ponekad dosta neobaveštenosti i naivnosti, a u agitaciji dosta raznorodnih uticaja. Mase su, iza rata, s Radićem zajedno, naglašavale svoje mirotvorstvo i za svoju državu predviđali su da bude "neutralna republika Hrvatska u međunarodnim granicama južnih Slovena", ne osećajući koliko je to politički nerealno i čak maglovito. Krajem avgusta 1920. izbila je gotovo mala pobuna u nekim zagorskim srezovima povodom naredbe o žigosanju konja i popisivanju komore za vojsku.

Slovenci su ušli u novu državu bez ikakva državnopravnog balasta. Posleni, svikli na organizovan rad, pozitivni, oni su se brzo snašli i svoju "deželu" razvili su u jednu od najnaprednijih jugoslovenskih oblasti. Oni nisu gledali na oblik nego na sadržaj; osećali su dobro da je nova narodna zajednica za njih jedini uslov da se održe prema Nemcima sa severa i Talijanima sa juga. I oni su, u većini, želeli da očuvaju svoju nacionalnu individualnost u okviru autonomije, ali od tog nisu nikad pravili kriza. Prihvatali su postepeno, bez glasnih izjava, sve što se moglo; dobili su svoje škole, svoj univerzitet, svoju upravu; otstranili su iz Slovenije skoro sve neslovenačko činovništvo, a celu su zemlju poplavili svojim ljudima; razvili su saobraćaj do idealne mere; svakom mestu dali po neku ustanovu. Dok su se Srbi i Hrvati trgli oni su radili; za svaku vladu i za svaki režim oni su imali po jednog svog pretstavnika. U jedno vreme, njihov glavni pretstavnik, dr Anton Korošec, čovek nesumnjivo mudar i zaslužan ali bez ikakve političke načelnosti i doktrinarizma, pravi izdanak stare jezuitske škole, najpouzdaniji politički vetromer, vršio je čak najmoćniji uticaj u državi.

Kao što je bilo predviđeno, uređenje nove države imala je da donese velika narodna Konstituanta. Ona je izabrana 28. novembra 1920. Iako se nameravalo s izvesnih strana da ona bude potpuno suverena, ona to od samog početka nije bila, i to po pristanku vlade i glavnih stranka u zemlji. Ta ograničenost njezine suverenosti odnosila se samo na oblik države. Ona je odmah i bez prethodne diskusije smatrana kao monarhija. Izabrani poslanici mogli su početi rad tek pošto poklone zakletvu kralju. Glavna diskusija u Konstituanti vodila se oko pitanja: hoće li država biti jedinstvena, unitaristička, ili federativna. Pobedilo je prvo gledište, i to u glavnom srpskim glasovima. Novi ustav proglašen je na Vidov-dan 1921. god. Za nj je glasalo: 184 Srbina, 18 muslimana, 11 Slovenaca i 10 Hrvata. Uzdržalo se od glasanja: 83 Hrvata i 26 Slovenaca, a nešto je bilo otsutnih i još pasivnih. Hrvati su odbijali da priznaju Vidovdanski Ustav ne samo s toga što nije bio donesen po njihovoj želji, nego i što je bio izglasan prostom, a ne kvalifikovanom većinom, kako je pridviđao Krfski pakt. Srbi su s pravom naglašavali dvoje: 1) da je Konstituanta bila u tom pogledu nevezana, i 2) da sami Hrvati u mnogo pitanja nisu poštovali odredbe tog sporazuma. Radić se nije osećao obaveznim da izvršuje ono, što je ugovorio Jugoslovenski Odbor sa A. Trumbićem. Zašto bi se onda samo Srbi držali doslovno svega? Po Vidovdanskom ustavu Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca imala je biti jednostavna nacionalna država, sa tri plemena ali jednom državnom idejom, parlamentarna i ustavna monarhija, sa širokim oblasnim samoupravama.

Na sam dan proglasa Vidovdanskog Ustava pokušao je jedan komunista da izvrši atentat na regenta Aleksandra. Atentat nije uspeo. To je dalo povoda novoj oštroj kampanji protiv komunista, koja je bila počela i ranije. Ruski primer imao je, kao u ostaloj Evropi, svojih sledbenika i u našoj državi, i to u dosta velikoj meri. Prilikom izbora za Konstituantu oni su dobili 198.736 glasova i 58 mandata. Istina, to sve nisu bili glasovi uverenih pristalica pokreta, nego je među njima bilo i mnogo onih, koji su hteli tim da protestuju ne samo protiv društvenog poretka nego i protiv nove države uopšte. Komunistička aktivnost bila je vrlo živa i nalazila je nesumnjivo mnogo odziva. Smatralo se kod vodeće inteligencije da je period nacionalističkog rada završen i da treba preći na nove socialne probleme, ali se, u psihozi ruske revolucije, nije htelo prići socialnim reformama putem evolucije nego radikalno i nasiljem. Komunističke ideje prihvatila je, pored proletera svih vrsta, naročito, kao svuda, radnička klasa i studentska omladina. Seljak je bio uzdržan i držao se u glavnom starih stranaka. Jedino je u Bosni uhvatila maha staleška zemljoradnička stranka, levičarska ali nacionalna. Tamo je davno željeno rešenje agrarnog pitanja dalo zemljoradniku realan sadržaj oslobodilačkog dela i priljubilo ga za nj. Građanske stranke bile su tad u snažnom poletu i u velikoj borbi, a nosili su se, kao ozbiljni takmaci, jedino radikali i demokrati. Protiv komunista izdala je vlada 29. decembra 1920. obznanu, kojom je zabranjivala svaki njihov javni rad sa motivacijom da je opasan po državu. To je unelo ogorčenje u njihove redove i izazvalo pokušaje terorističke reakcije. Na dan 21. jula 1921. pao je kao žrtva njihova atentata Milorad Drašković, bivši ministar Unutrašnjih Dela, za čijeg je vremena objavljena obznana. Drašković je bio jedan od najumnijih državnika Srbije i velika nada njezine demokratije. Posle atentata na regenta i ovog atentata na Draškovića rešila je Narodna Skupština da poništi sve mandate komunističkih poslanika i da osudi njihovu stranku. Komunisti se više nisu mogli pojavljivati na izborima sa svojim listama, ali su postojali i dalje.

Godine 1921. umrla su dva naša kralja. U Francuskoj, u Antibu kraj Nice, završio je 2. marta svoj život kralj Nikola onako kako nije želeo i kako sigurno ne bi nikad zamislio nijedan od naših romantičara Omladinskog pokreta. On je bio čovek ređeg kova, sposoban, darovit, s pesničkim poletom, ali suviše zauzet sobom. U prošlosti je imao svetlih momenata, a Crnu Goru je utrostručio teritorialno i unapredio u mnogom pogledu. U poslednje vreme bio je izgubio politički kompas, ali je ipak držao do kraja nacionalnu liniju i korisno je poslužio opštoj srpskoj stvari.

Nekoliko meseci posle kralja Nikole umro je u Beogradu, 16. avgusta, kralj Petar, odavno bolestan i oronuo i odavno povučen ispred očiju sveta, ali visoko poštovan u celom narodu. Njegova vladavina značila je procvat Srbije kakav se samo mogao poželeti. On lično nije bio čovek od izuzetnih vrednosti, ali je s bogatim iskustvom života i jasnim demokratskim i slobodarskim načelima pustio narod, da dade puna maha svojim raspoloženjima i svojim vrednostima. Ni njegova vladavina nije bila bez kriza, ali su te krize bile bolesti organizma koji se oporavljao i koji je, na kraju, našao svoj put. Od Dušanova vremena naš narod nije imao većih uspeha; tek pod Petrom ispunjeno je ono, što je nekad Tvrtko započeo.

Podugo je trajalo nezadovoljstvo i u Crnoj Gori, koje je sistematski pomagala Italija. Pristalice kralja Nikole (jer njegove sinove nije niko mario) nisu bile toliko protiv samog čina narodnog ujedinjenja, nego više protiv načina kako je ono izvedeno. Podgoričku skupštinu smatrali su kao nezakonitu i tužili se protiv nje Konferenciji ambasadora velikih sila. Ali su bili u leto 1922. odbijeni, pošto su izbori za Konstituantu pokazali da narod prima stvoreno stanje. Posle smrti kralja Nikole nezadovoljstvo je popuštalo i samo od sebe. Nestajalo je i četovanja, koje je jedno vreme bilo nemalo domaće zlo.

Dok se crnogorsko pitanje postepeno smirivalo hrvatsko je sve više raslo. Na njemu su padale nekolike vlade. S njim u vezi bile su manje-više sve političke krize u državi; ono je, može se mirno reći, bilo glavni uzrok što se najveći deo snage trošio na prilično besplodno traženje nekih novih puteva i metoda i što su bila potisnuta u drugi i treći red mnoga važna privredna i socialna pitanja. Jedno vreme ceo naš politički život dobijao je karakter plemenske borbe. Bilo je čak pokušaja, da se u naša unutrašnja pitanja uvedu strani činioci. Te pokušaje izvodilo je ne neko neodgovorno lice, nego sam vođa Hrvata Stjepan Radić; i što u tom nije uspeo nije zavisilo od njega, nego od prilika i jačeg i autoritativnijeg stava naše države. On je, na pr., naročitim memoarom tražio u martu 1922. od međunarodne konferencije u Đenovi, da pozove pretstavnike Hrvata kao posebnu grupu, mimo delegata naše države, i, naravno, nije uspeo. Posle je, 1923. god., krenuo u svet, u Austriju, Englesku i Rusiju, da tamo nađe podrške za svoj stav protiv Beograda. Ali i taj je put bio uzalud. U Austriji bi mu možda i hteli nešto pomoći, ali nisu mogli i nisu smeli; u Engleskoj mu je savetovano da se vrati u otadžbinu i da tamo legalnim sredstvima vodi borbu za svoje ciljeve; u boljševičkoj Rusiji bilo je interesa za seljački pokret, ali nimalo sklonosti da se jača hrvatski centralizam.

Nekoliko dobronamernih srpskohrvatskih intelektualaca gledalo je tada, da na sve načine nađe izlaza iz te mučne situacije i da ublaži protivnosti koje su postajale sve veće. Srpski Književni Glasnik, najugledniji naš časopis, otvorio je 1922. god. anketu o srpskohrvatskim odnosima; a izvestan broj istaknutih javnih radnika održao je 10. septembra 1922. kongres u Zagrebu s tim programom. Sam kongres nije ništa doprineo sređivanju tih odnosa, jer su njegovi sazivači bili ljudi bez političkog uticaja; nije čak ublažio ni oštrine. Njegov zaključak, da se dotadašnje ime Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca zameni jugoslovenskim i da se obrazuje Jugoslovenska zajednica "bratskoga sporazuma i prave demokratije" nije u taj mah prihvatio niko. Sve političke stranke bile su mu protivne. Jedino su kod demokrata bila podeljena mišljenja. Ljubomir Davidović, po svojoj prirodi dobričina i sklon da prihvati svaki dobronameran pokušaj, otišao je lično na taj kongres i bio voljan da pomogne njegovim sazivačima. Tim je, kao član vladine većine i jedan od saradnika na Vidovdanskom Ustavu, došao u sukob s vladom i režimom, koja je kongres osuđivao tražeći reviziju Ustava. Drugi vođa demokrata, Svetozar Pribićević, bio je odličan protivnik toga Kongresa, koji je, u glavnom, bio i uperen protiv N. Pašića i njega i njihovih oštrih metoda. Pribićević je tada nepokolebivo zastupao unitarističko gledište i govorio da između Srba i Hrvata kao jednog naroda ne može biti onakvog nagađanja kao između Hrvata i Mađara. Rascep između demokrata tad je privremeno izravnat, ali se osećao. Njim i Davidovićevim sudelovanjem na kongresu obrazložio je N. Pašić 4. decembra 1922. ostavku svoje vlade, nalazeći da dve glavne vladine grupe nemaju ista gledišta na državna pitanja. U stvari, Pašić je hteo da dobije mandat za homogenu radikalsku vladu i da preduhitri opoziciju. Jer blok hrvatskih opozicionih stranaka bio je doneo 25. novembra rešenje, da će se vratiti u skupštinu i pojačati opoziciju, u koju bi prešli i Davidovićevi demokrati. Pašić je 16. decembra uspeo i dobio izborni mandat.

Iz izborne borbe demokrati su izašli skoro prepolovljeni (od 95 na 52 mandata), jer su ih radikali među Srbima suzbijali optužbom da su izdali načelo državnog i narodnog jedinstva. Izborni rezultati pokazali su, da svet nije voleo srednje linije; nije čak pokazao velik interes ni za klasne stranke. Zemljoradnici su izgubili mnogo u svima krajevima. Pobedu su odnele plemenske i verske stranke. Kod Srba radikali, kod Hrvata Radićevci, kod Slovenaca klerikali.

Međutim, mada je Vidovdanski Ustav načelno, kao ustav države osnovane na narodnom jedinstvu, teoriski i dobar i dosta elastičan, on je ipak sticao sve više neprijatelja. Njegova kruta primena sa preteranim centralizmom kompromitovala je u njemu sve što je bilo dobro. Za dobro funkcionisanje centralizma aparat je morao biti prvorazredan, a on je u stvari bio pretežno nedorastao, bez dovoljnih stručnih kvalifikacija i dosta puta nesavestan. Izvesni ljudi služili su ponekad više svojim partijama nego državi i ove su ih štitile čak i onda kad su bila u pitanju i prljava, a pokatkad i kriminalna dela. Korupcija je bila zahvatila dobar deo činovništva, a njom su bili zaraženi čak i izvesni članovi vlade. To je sve podrivalo poverenje i autoritet vlasti i odgovornost je za sve prebacivana na Beograd i na vladu u njemu. U tom pogledu kritika na režim bila je opravdana, mada su za ovakvo stanje imali krivice svi, podjednako i Hrvati i Slovenci kao i Srbi. Od toga stanja patili su isto tako podjednako svi, i svi krajevi. Iako se to zlo davno uočilo centralizam nije popuštao, niti je za vremena hteo da izvestan deo rada i odgovornosti podeli sa organima unutrašnjosti. Ministri su zadržavali za sebe rešavanje i najsitnijih pitanja; organi u unutrašnjosti nisu mogli samostalno da postave čak ni poslužitelje. A ta revnost nije dolazila od ljubavi za posao i od želje da se o svemu istinski vodi računa, nego da se pojača lični uticaj i osigura vlast. U žudnji za vlašću izvesni beogradski političari smatrali su ponekad nove oblasti kao neku vrstu kolonija; tamo su upućivali svoje ljude na položaje, tamo im davali sinekure i povlastice, tamo su čak i sami jurili da dobiju bez muke poslaničke mandate. U tom pravcu naročito se grešilo prema Južnoj Srbiji, ali je bilo velike jagme i u Vojvodini i u Bosni i Hercegovini.

Vidovdanski Ustav predviđao je decentralizaciju uprave i stvaranje većih samoupravnih jedinica, ali se s tim pitanjima otezalo bez ikakve potrebe godinama. U centralnoj vladi verovalo se, da je dovoljno dati zakon i doneti za neko pitanje odluku, pa da stvar ide sama od sebe. Malo se tražila iniciativa odozdo. Svima pitanjima i pokretima tražila se politička pozadina, a i u sve stvari unošen je politički momenat. Nije se vodilo uvek dovoljno računa o tom, da proces jugoslovenskoga ujedinjenja nije ipak prosta hemiska radnja, koja se može izvoditi po utvrđenoj formuli. Nije se računalo sa izvesnim psihološkim i moralnim činiocima u narodu; brže se rešavalo nego što se pripremalo.

Najupadljivija greška, i čak očevidna nepravda, učinjena je svakako pri podeli zemlje na oblasti. Ako se nisu htele zadržati stare istoriske oblasti zbog želje, da se zaboravi ono što nas je delilo i što je u geopolitičkom pogledu bilo doista neprirodno, onda se s pravom moglo očekivati da će nova podela biti bolja, načelna, izvedena po jasno utvrđenim principima, i stručnjački. Mislilo se i predlagalo, da se stvore oblasti koje će biti geografske celine sa najprirodnijim gravitacijama i vezama, koje će se dopunjavati privredno i kulturno, i koje bi sa, od prilike, 800.000 stanovnika bile sposobne za samoupravni život. Međutim, sve je to bilo napušteno. Podelu su vršili samo politički ljudi po svojim željama i po svojim potrebama. Najbolji stručnjak za ta pitanja i jedna od najboljih glava celog naroda, Jovan Cvijić, nije bio ni pozvan na saradnju, a kamo li da je u tom poslu učestvovao. Da bi se zadobili bosanski muslimani odredilo se čak jednom tačkom ustava, da u Bosni i Hercegovini ostanu oblasti u starim granicama tih pokrajina, i tim se donekle priznao njihov autonomni stav. Prema Hrvatima se nisu pokazali ti obziri i oni su se s pravom bunili. U Srbiji su izvesne oblasti ispale jedva nešto veće nego stari okruzi, dok je sva Hrvatska sa Slavonijom bila podeljena u četiri dela. Od 17 okružnih mesta u Srbiji 13 ih je ostalo kao središta oblasti. Usled te nenačelnosti i partiskih ustupaka doteralo se dotle da je zemlja, mesto u 12-15 jedinica, bila podeljena u 33 oblasti. Radi toga se povećao aparat visokog, mahom beskorisnog, činovništva, administracija se komplikovala, a stvarnog rezultata nije bilo. Župani, koji su došli na čelo novih oblasnih jedinica, nisu imali ni više prava ni više ugleda od starih okružnih načelnika.

Kod Hrvata je tokom vremena sazrevala odluka, da se putem saradnje u parlamentu pokušaju izmeniti izvesne stvari na bolje. Radić je sam davao savete u tom smislu, pošto se uverio da od inozemstva nema nikakvih izgleda za neko aktivnije posredovanje. Da privoli Hrvate na političku saradnju delovala je naročito demokratska stranka, ili, bolje rečeno, njezino krilo pod vođstvom Ljubomira Davidovića. Prva grupa hrvatskih poslanika došla je u skupštinu 23. marta 1924. Pridružila se tu opozicionom bloku, koji su sačinjavali demokrati, muslimani i pretstavnici slovenačke narodne stranke. Njihovim dolaskom radikalska vlada ostala je u manjini i podnela je ostavku. Na tom pitanju pocepala se i demokratska stranka. Pribićević je bio odlučan protivnik saradnje sa Radićem, pa je zbog toga napustio dotadašnje političke drugove i osnovao samostalnu demokratsku stranku. Prišao je potom radikalima, da s njima zajedno brani osnove Vidovdanskog Ustava i sprečava njegovu reviziju. Prva vlada Pašić-Pribićevića, obrazovana je 27. marta, nije imala većine. Kad su u Skupštinu došli svi radićevski poslanici morala je naskoro otstupiti. Vlada Ljubomira Davidovića, u koju nisu ušli Hrvati, ali koji su bili obećali da će je pomagati, obrazovana u leto 1924., nije se mogla održati. Nju je onemogućio svojim neodmerenim i netaktičnim govorima na raznim javnim skupovima Stjepan Radić, koji se vratio iz inozemstva. Kad su posle Davidovića vladu ponovo obrazovali Pašić i Pribićević sa izbornim mandatom (6. novembra 1924.), Radićeva stranka je bila rasturena, a Radić sam, sa vođstvom stranke, bio je zatvoren i optužen po zakonu o zaštiti države zbog ulaska u Treću internacionalu. Ali to nije nimalo slomilo njegovu snagu u narodu. Naprotiv. On je sve više sticao pristalica i jačao svoj pokret, i postao je nesumnjivo glavni vođa i pretstavnik Hrvata. Hrvatski pokret razvijao se tako, da u Radiću nije više gledan samo vođa jedne stranke, sa svojim manama i vrlinama, nego prosto idealisani pretstavnik nacije kao takve. Na izborima od 8. februara 1925. njegova stranka odnela je ponovo pobedu u Hrvatskoj i među Hrvatima.

Posle ove pobede Radićeve stranke javila se kod radikala želja, da oni nađu dodirne tačke sa Hrvatima i da ih odvoje od saradnje sa demokratama. Slična težnja javila se i kod Hrvata. Bilo je, u ostalom, i razumljivo, da najveća srpska stranka potraži kakvu bazu za saradnju sa najvećom strankom kod Hrvata. Posle nekoliko konferencija i protokola, i pošto je Pavle Radić u Skupštini dao svečanu izjavu, da njegova stranka prima Vidovdanski Ustav, obrazovana je 18. jula 1925. prva vlada radikala i radićevaca pod pretsedništvom N. Pašića. Obustavljeni su posle toga svi politički progoni i bilo je puno nade, da će stvari osetno krenuti nabolje. Kad je i sam Radić te jeseni ušao u vladu kao ministar prosvete politika sporazuma imala je za sebe dva najautoritativnija narodna pretstavnika, njega i N. Pašića. Ali se nade nisu ispunile. Na obe strane bilo je još mnogo nepoverenja, koje se nije dalo lako prebroditi. Bilo je i mnogo spletkarenja. Već 4. aprila 1926. Pašić je izišao iz vlade nezadovoljan stvorenom situacijom i uvređen kampanjom koja je zbog izvesnih nezgodnih afera njegova sina bila krenuta posredno i protiv njega. Radikali su nastavili izvesno vreme saradnju sa Radićevcima, ali sa stalnim škripanjem. Kad su se razišli sa vođstvom stranke oni su nekoliko meseci nastavljali rad sa malim brojem desidenata iz Radićeve stranke, no ti nisu imali nikakva političkog uticaja ni autoriteta.

Krajem 1926. godine, 10. decembra, umro je Nikola Pašić. Sa njim je nestalo najkrupnije političke ličnosti Srbije na kraju XIX i na početku XX veka. Nijedan od naših političkih ljudi nije bio toliko godina na vrhovima stranke i državne uprave koliko on, niti je ijedan do kraja, pored svih obrta političke sreće, održao toliko snage, autoriteta i uticaja. Od 1880-1925. god., okruglo uzevši, skoro posla stoleća, on se nalazio u središtu političkog života, kao agitator, kao vođ, kao izgnanik, kao zatvorenik, kao ministar i šef vlade, uvek aktivan i uvek sa jasnom mišlju i programom. Ako stvaranje Radikalne stranke nije prvenstveno njegovo delo, ta stranka je, ipak, vezana najviše za njegovo ime i upravljala se po njegovom taktu. On je vodio skoro pola veka, u svima fazama, od buntovničkih zavera do ministarskih stolica, od revolucije do reakcije. U sebi je imao i buntovništva i opreznosti. Sa nekim jermenskim nepoverenjem i konspiratorstvom u prirodi on se vaspitavao u ruskim revolucionarnim kružocima, ali je u isto vreme, mudro čuvao svoju glavu, čak i pod cenu ponižavanja, i bio sklon na privremene kompromise sa savešću. Upotrebljavao je revolucionarne metode u mladosti, ali nikad nije bio revolucionar ni po svojoj prirodi ni po svojim ciljevima. Naprotiv. Bio je sav za utvrđen građanski pravni poredak, ali strogo demokratski. Borio se s uverenjem za slobodu, građansku i nacionalnu, i tome cilju posvetio je ceo život, iskreno, dosledno, i hrabro. Obrenovići mu nisu verovali od početka i kralj Milan mu je bio zakleti neprijatelj. Njegova prava državnička aktivnost dolazi do izraza tek za vlade kralja Petra, kad je kao šef radikalne stranke, najveće u Srbiji, davao pravac celoj našoj spoljašnjoj i unutrašnjoj politici. U spoljašnjoj politici dosledno se držao Rusije sve do 1917. god., kroz sve krize od Tajne konvencije do Svetskog Rata. U unutrašnjoj politici parlamentarni režim sa punim građanskim slobodama dao je sjajne rezultate u političkom vaspitanju naroda. Uspesi Srbije nerazdvojno su vezani za njegovo ime bez obzira na to da li je njegov lični udeo više relativan nego apsolutan. Učeni i ugledni talijanski diplomata Karlo Sforca ima nesumnjivo pravo, kad ga, u svoj velikoj studiji o njemu, meri sa velikim državnicima Evrope. Pašiću je za života mnogo smetalo, što nije bio besprekornih ličnih kvaliteta; i što se nije uvek služio samo čistim sredstvima; i što je bio nesumnjivo odviše samoljubiv i bezobziran prema svojim glavnim saradnicima; ali on zato sve više dobija što se dublje posmatra u istoriskoj perspektivi.

Posle njegove smrti radikalska stranka očevidno opada i počinje sve više da se cepa. Pašić nije spremio svog zamenika, a bez njega i bez njegova autoriteta nisu se više dale lako obuzdavati ambicije pojedinaca i držati potrebni partiski zapt. Pašićev naslednik u vladi, Nikola Uzunović, nije bio jak čovek i nije imao svoje linije.

Punih šest godina po izglasavanju Vidovdanskog Ustava prešlo se na biranje samoupravnih skupština i njihovih organa. Izbori su izvršeni 23. januara 1927. Neposredno iza tih izbora, a s njima u vezi, došlo je do raskida radikalsko-radićevske vlade, koja je zamenjena kombinacijom između radikala i slovenačke narodne stranke. No ni ta kombinacija nije bila duga veka. Bila je suviše slaba i kvalitativno i brojno da drži situaciju u parlamentu. S toga se 17. aprila obrazovala nova vlada radikala i demokrata. Tu vladu sastavio je Velimir Vukićević, ranije disident radikalske stranke, čovek koji u njoj nije nikad imao velika uticaja i koji je bio skromnih sposobnosti. On je mandat za sastav vlade dobio poverenjem drugog ustavnog činioca, sa željom da vlada radikala i demokrata donese više stabilnosti. Međutim, demokrati tu saradnju nisu primili u početku s puno poverenja. U vladu je najpre ušlo konzervativno krilo pod vođstvom dra Vojislava Marinkovića, a Davidović je dao pristanak preko srca i tek kasnije sa uverenjem o potrebi te saradnje, koju će jednog dana oglasiti za "tvrdi grad" našeg parlamentarizma. Protiv te vlade stvorio se od prvog dana moćan blok. Vukićević nije bio čovek koji bi znao lično stvoriti sebi više autoriteta, a napravio je i nekoliko teških pogrešaka. U svoju prvu vladu on nije uveo nikod od Hrvata; posle, prilikom rekonstrukcije, iz vlade su se povukli svi radikalski prvaci od izvesnog značaja. Istina, pored demokrata, nalazili su se u vladi i slovenački klerikalci i bosanski muslimani, i to sa svojim glavnim ljudima A. Korošecom i Mehmedom Spahom. Izbori, koje je izvršio 11. septembra 1927., stvorili su Vukićeviću ogorčene protivnike na više strana, a naročito među Hrvatima. Došlo se čak dotle, da su se Pribićević i Radić našli na jednoj liniji i obrazovali Seljačko-demokratsku koaliciju. Taj korak objašnjavao je Pribićević tim, da su između njega i Radića pale načelne ograde od onog dana, kada je Radićeva stranka priznala Vidovdanski Ustav, ušla u parlamenat i sarađivala u vladi zajedničke države, a sad da se našao s tom strankom zajedno u odbrani ustavnosti uopšte. Radić i Pribićević ponudili su bili saradnju i demokratama, ali je ovi nisu hteli da prime. Mislilo se, da ta Seljačko-demokratska koalicija nije izraz dublje ideološke povezanosti i da neće biti duga veka. U parlamentu Vukićevićeva vlada imala je kod radikala samo polovnu podršku, a kod nove koalicije naišla je na otpor koji je ličio na opstrukciju. U skupštini su padale grdnje i uvrede kakve su se retko gde mogle čuti; mučne scene ponavljale su se iz dana u dan. Pravljene su greške, i slučajne i namerne, na sve strane. Pretsednik vlade nije se više ni pojavljivao u skupštini, a pretsednik parlamenta, dr Ninko Perić, nije znao da se snađe u situaciji koja je bila zatrovana. I jednog dana dogodila se nesreća. U razdraženju, zbog jedne lične uvrede, poslanik Puniša Račić, 20. juna 1928., pucao je u Skupštini iz revolvera, pa je teško ranio Stjepana Radića, a smrtno je pogodio druga dva hrvatska pretstavnika, Pavla Radića i dra Đuru Basaričeka. Stjepan Radić preživeo je tu nesreću samo nekoliko nedelja i umro je u Zagrebu 8. avgusta.

Ovaj slučaj imao je teške posledice za srpsko-hrvatske odnose i za razvoj prilika u celoj državi. Razdraženje kod Hrvata bilo je veliko i zahvatilo je najšire krugove. Pretstavnici Seljačko-demokratske koalicije napustili su Beograd i dalju saradnju u toj tako sastavljenoj skupštini. Mučni i naporni rad od deset godina bio je izgubljen; od tog događaja jaz između Srba i Hrvata postao je dublji. Bilo je jasno, da se on neće moći lako premostiti i da će se morati utrošiti mnogo nove snage da se spreči proces razjedinjavanja, koji se počeo osećati. Velimira Vukićevića zamenio je kao pretsednik vlade Anton Korošec; ali on nije mogao mnogo da pomogne. Seljačko-demokratska koalicija tražila je nove izbore, ali vladina većina to nije primila iz bojazni, da izbori, u takvoj atmosferi, ne izazovu nove i teže sukobe. Kad je Ljubomir Davidović sa demokratama krajem te godine izazvao krizu vlade, da se krene s mrtve tačke, pokazalo se da između stranaka vlade i opozicije nije moglo doći do saradnje. Prilikom konsultovanja kod kralja pretstavnici Koalicije tražili su, pored novih izbora, i reviziju ustava. U taj mah revizija još nije tražena s otvorenom namerom, da se izvede federativna podela države na plemenskoj bazi, nego se htela provesti podela na veće i za život sposobnije aministrativne, pretežno istoriske, oblasti.

U težnji da spase narodno i državno jedinstvo kralj Aleksandar je 6. januara 1929. ukinuo ustav, raspustio skupštinu i uzeo svu vlast u svoje ruke. Novu vladu obrazovao je general Petar Živković, tada komandant Kraljeve garde. Ali ta mera nije donela željene rezultate. Osnovna greška bila je u tom, što su depolitizaciju zemlje imali da vrše politički ljudi, pripadnici dotadašnjih stranaka. Živković nije sastavio svoju vladu iz neutralnih ili stranački neistaknutih novih, stručnih, ljudi, nego je u nju uveo nekoliko ranijih aktivnih političara. Ti stranački ljudi samo su u pola primili novo stanje, a u stvari su se trudili da osiguraju svoje položaje i za buduće partiske kombinacije i pomagali su svoje partiske prijatelje. Mali je broj ljudi iskreno prihvatio novo stanje. Stare partije imale su, po zakonu, biti rasturene, ali su one u stvari postojale i dalje radeći manje-više skriveno. Nova vlada, i one koje su došle posle nje, radile su starim metodama. I s toga nisu imale uspeha u narodu, kome ni inače nije bilo simpatičan sistem neodgovorne vladavine.

Da ojača jugoslovensku ideologiju i narodno jedinstvo, na kom je bila osnovana zajednička država, kralj je 3. oktobra 1929., u mesto dotadašnjeg imena Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, odredio kao službeni naziv Kraljevina Jugoslavija. Ukazom od istoga dana izmenjene su i granice starih istoriskih oblasti i ukinuta administrativno njihova imena, a mesto njih uvedeno je devet novih banovina, obrazovanih kao velike stare župe, po većim rečnim slivovima. Nove banovine bile su ove: dunavska, moravska, vardarska, zetska, drinska, vrbaska, savska, primorska i dravska. Beograd sa Pančevom i Zemunom izdvojen je kao posebno upravno područje. Potom su u vojsci stare vojničke srpske zastave zamenjene novim jugoslovenskim. Sokolstvo, kao opštenarodna viteška organizacija, sa jugoslovenskom ideologijom, dobilo je od države i moralnu i materialnu potporu, a na njegovo čelo stavljen je mladi prestolonaslednik Petar. Pokušano je, da se organizuje i jedna velika politička jugoslovenska stranka, ali su vođi tih stranaka gubili pristalice onoga dana, kad bi sišli sa vlasti.

Dve godine posle te nove administrativne podele 3. septembra 1931., proglašen je novi ustav. Po tom ustavu Jugoslavija je nasledna i ustavna monarhija sa dvodomnim sistemom. Kralj je "zatočnik narodnog jedinstva i državne celine". Izborno pravo je bilo opšte, a glasanje javno. Izborni zakon je isključivao obrazovanje plemenskih, verskih i pokrajinskih stranaka i tražio je kao uslov za mogućnost podnošenja kandidatskih lista da se organizacija političkih stranaka mora rasprostirati kroz svu zemlju. Vlada nije morala biti parlamentarna. Izbori za banovinske skupštine nisu postojali; banske većnike imenovali su banovi. Ti banski većnici, narodni poslanici i pretsednici opština birali su polovinu članova Senata, a drugu polovinu imenovala je kruna.

Kralj Aleksandar se sav zalagao, da se političke strasti smire i da se priđe pozitivnom konstruktivnom radu. Ali je bilo i suviše mnogo teškoća. Privredna kriza, koja je tih godina dostigla svoj vrhunac, sputavala je državna sredstva. U političkom pogledu Hrvati su zauzeli sasvim negativan stav, a pomagao ih je i jedan deo srpske opozicije, sastavljen iz delova svih političkih stranaka. Jedan deo hrvatskih političara i ekstremista otišao je iz zemlje, a neki od njih nisu se ustručavali da stupe u veze sa otvorenim neprijateljima naše države. U Italiji i Mađarskoj stvoreni su logori za spremanja terorista; pokušan je čak i jedan ustanak u Lici, ispod Velebita; izvođena su svirepa zločinačka dela. I sam kralj Aleksandar pao je kao žrtva te kombinovane tuđinsko-odmetničke akcije. Na svom službenom putu u Pariz, on je u Marselju, 9. oktobra 1934., bio u automobilu ubijen od jednog najmljenog ubice. Malo je ko bio tako iskreno ožaljen. Svet je osećao i video jasno, da su revolverski meci ispaljeni u njegove grudi bili namenjeni samoj Jugoslaviji i njezinom opstanku. Aleksandar se smatrao ne samo kao pretstavnik, nego i kao stvaralac i glavni zatočnik te nove države. I u istinu on je dovršio što je Karađorđe započeo. U Jugoslaviju uzidao je celu mladost, učestvovao u svim njezinim podvizima od Kumanova do Soluna, izveo delo njezinog ujedinjenja, pao kao njen simbol.

Njegovo nasleđe prihvatio je njegov sin prvenac, kralj Petar II. Mladi kralj rođen 6. septembra 1923. Bio je još maloletan kad se desila marseljska katastrofa, pa je, s toga, prema ustavu i prema kraljevom testamentu, obrazovano Namesništvo od tri člana i tri njihova zamenika. Prvi član Namesništva je knez Pavle Karađorđević, sin kneza Arsena, brata kralja Petra I, engleski đak, čovek lepe umetničke kulture i mirne političke linije. On je samo pet godina mlađi od kralja Aleksandra (rođen 28. aprila 1893.) i uživao je njegovo izuzetno poverenje. Drugi namesnik postao je dr Radenko Stanković, ranije profesor na Medicinskom fakultetu beogradskog Univerziteta i ministar prosvete, i dr Ivo Perović, bivši ban savske banovine.

Namesništvo je počelo da napušta stari kurs, trudeći se da se to izvede bez velikih potresa. Vlada Bogoljuba Jevtića, koja je nastavljala kurs integralnog jugoslovenstva, pretrpela je neuspeh na Đurđevdanskim izborima 1936. god., jer je imala protiv sebe sve stare stranke Srba, Hrvata i Slovenaca. Jevtića je zamenio dr Milan Stojadinović, član Radikalne stranke, koji se pojavio sa novom političkom kombinacijom. Stojadinović je obrazovao Jugoslovensku radikalnu zajednicu, u koju su ušli radikali, slovenačka narodna stranka i muslimani. Njegova osionost i težnja da postane naš "vođa", po primeru vođa iz Nemačke i Italije, sa metodama i elementima koji su samo odbijali, dovele su brzo do raskida veza između njega i glavnog vođstva Radikalne stranke. Većina srpskog naroda ogorčila se protiv njega kad je bez ikakvih obzira, zloupotrebljujući vlast, hteo da sprovede Konkordat, koji je na štetu državnog autoriteta imao da favorizuje uticaj rimske crkve. U osionosti on jedno vreme nije hteo da obavesti o sadržaju Konkordata ne samo širu javnost, nego i glavu pravoslavne crkve, patriarha Varnavu, koji je, ogorčen, počeo, sa Sinodom zajedno oštru borbu protiv vlade i tog ugovora. Policiski organi i žandarmi kundacima su razjurili jednu crkvenu litiju u Beogradu, kojoj su na čelu bila nekolika episkopa; a iste noći, 23. jula 1937., kad je izdisao patriarh Varnava, izglasan je Konkordat u Skupštini i priređen paradni banket za članove vladine većine. U celoj zemlji nastale su demonstracije i protesti, na mnogo mesta pala je krv, a crkva je bacila anatemu na sve one ljude, koji su dali svoj glas za Konkordat. Pod pritiskom javnog mišljenja vlada je morala popustiti, ali je to teško pogodilo njezin autoritet. Posle toga i u samoj vladi nastale su nesuglasice i razlazi. Opoziciju je u samoj vladi vodio A. Korošec, ministar Unutrašnjih Dela, onaj isti koji je, za vreme konkordatske borbe, prvi javno nazvao Stojadinovića vođom. Učinio je to onda, kad mu je postalo jasno, da je Stojadinovićev položaj u srpskom delu naroda osnovan samo na vlasti. Opozicioni pokret u narodu rastao je očevidno. Radikali, demokrate i zemljoradnička stranka uspeli su da vaspostave veze sa Zagrebom i da uđu u pregovore sa Seljačko-demokratskom koalicijom. Prilikom izbora za skupštinu 1935. i 1938. god. srpske opozicione stranke, čak i jugoslovenska nacionalna stranka išle su zajedno sa Hrvatima i nosilac zajedničke liste bio je dr Vlatko Maček, tada nesumnjivi vođa hrvatskog naroda. I pored svega pritiska vlasti opozicija je na decembarskim izborima 1938., iznela preko milion glasova i onemogućila je dalji opstanak Stojadinovićeve vlade.

Nova vlada Dragiše Cvetkovića, obrazovana u februaru 1939., pomagana od Jugoslovenske radikalne zajednice, uzela je kao svoj glavni program sporazum sa Hrvatima. Srpske opozicione stranke nisu dale svog pristanka da Maček pregovara i u ime njihovo, nego samo u ime Hrvata. Napustivši bazu sporazuma, koju je utvrdio sa svojim dotadašnjim saveznicima, Maček je stupio u pregovore sa vladom i 26. avgusta 1939., pred sam novi svetski rat, sklopio je s njom sporazum. Po tom sporazumu prešlo se na nove principe državnog uređenja. Mesto narodnog jedinstva stvarno su priznata tri naroda, srpski, hrvatski i slovenački, ali je zajedničko ime državi ostalo Jugoslavija. Dosledno tome i centralizam je zamenjen federacijom, koja još nije sasvim sprovedena, ali kojoj se nesumnjivo ide. S tim težnjama osnovana je banovina Hrvatska, u koju su ušle u celini banovine savska i primorska i neki srezovi iz banovine zetske, drinske i dunavske. Izvesni poslovi, naročito vojska, inostrani poslovi, saobraćaj, trgovina, pošte, ostali su zajednički, a u ostalim resorima najveći deo kompetencija prenesen je na banovinu Hrvatsku. Srpsko i slovenačko pitanje tim sporazumom nije rešeno, nego je ostavljeno da se uredi docnije. Odmah posle sporazuma obrazovana je zajednička vlada, u koju su ušli i Hrvati sa Mačekom na čelu. Od Srba sporazum su prihvatili, sem Jugoslovenske radikalne zajednice, samo pristalice zemljoradničke stranke i ostaci samostalnih demokrata.

Inače, u srpskom delu naroda sporazum je, sklopljen na toj osnovi, primljen sasvim negativno. Ideja integralnog jugoslovenstva bila je stvarno napuštena već poodavno. Priznanje posebnih "nacionalnih individualnosti", odnosno triju naroda, učinile su već i pre sporazuma sve stranke u narodu, i one iz opozicije i vladine, sem jugoslovenske narodne stranke. Centralizam i režim diktature kompromitovali su jugoslovensku ideju, koja je jedina mogla da izvede sintezu svega pozitivnog od tri naša plemena ili naroda i koja nam je davala širi okvir i politički, i kulturni, i privredni, pa i nacionalni. Ta ideologija bila je i ostala u stvari samo ideal. Ona nije nikad bila izraz širokog puka, pravog naroda, nego samo jednog tankog sloja inteligencije, dobronamerne i vidovite, ali neuticajne u masama. Idealistička gledišta i uverenja o narodnom jedinstvu (u koliko nisu bila samo to), koja su vladala kad je stvorena ova zajednička država, ustupila su sada, u ovom periodu, novima, i mi vidimo kako se, naročito na hrvatskoj strani, kao u doba punog romantičarstva, stvaraju ili obnavljaju ili ističu ustanove i javna glasila sa isključivim nacionalnim obeležjem. To je, sasvim prirodno, imalo svog odjeka i kod Srba. Srpska savest u tom pogledu sasvim je mirna. Za narodnu zajednicu oni su nesumnjivo žrtvovali mnogo, više nego iko drugi u njoj. Da su bili sebični i uskogrudi 1918. god., kada su ulazili u zajednicu sa svojim ogromnim moralnim kapitalom, i da su tada hteli diktirati, oni bi nesumnjivo bolje prošli nego posle dvadeset godina zajedničke države. Srbi bi, dobrim delom prihvatili verovatno i primenu federaciji. Nije toliko važno uređenje države, koliko duh koji vlada u njoj. Međutim taj duh je rđavo nastrojen i on je izazvao oštru kritiku.

Razgraničenje banovine Hrvatske izvođeno je ne na osnovu jednog načela, nego na osnovu svih koji su Hrvatima mogli biti od koristi. Osnova je imala biti etnička. Hrvati su van primorske i savske banovine tražili za sebe svaki srez, gde su oni bili u većini, ali u tim banovinama nisu davali ni jednog sreza gde su većinu imali Srbi. Tako se dogodilo, da je 847.000 Srba ostalo u granicama Hrvatske, a svega 421.000 Hrvata u celoj ostaloj državi, kad se svi katolici uračunaju u Hrvate. Kad je trebalo braniti te srpske srezove onda su se pozivali na svoje istoriske granice i uzeli su u pomoć taj princip. Međutim, taj princip energično odbijaju kad je u pitanju Dubrovnik, koji nije nikad ulazio u sastav njihove istoriske države i koji je po svojoj tradiciji sav "slovinski", a po svojoj prošlosti u stalnoj gravitaciji prema srpskom području. Kad su Hrvati tražili i dobili srezove Šid i Ilok, koji su u većini srpski, a po istoriskom pravu nebranjivi, oni su napustili i etničko i istorijsko načelo, pa su zahtevali ta mesta kao svoj životni prostor. Takva nedoslednost i nepravičnost izazvala je s pravom proteste, koji su se pojačavali tim više, što je u novim oblastima uveden otvoren antisrpski režim. Pobijeni su i progonjeni mnogi ljudi, razbijene ili onemogućene njihove ustanove, stvoreno raspoloženje za njihovo potiskivanje i uklanjanje. S hrvatske se strane i naglašavalo, da je to granica nacionalnog poseda i nacionalne države. I što je još gore, s najodgovornije njihove strane podvlačilo se, da je ovo samo etapa i da oni imaju novih pretenzija. Stavljaju u pokret akciju, da dobiju Baranju i severnu Bačku, a svim sredstvima dokazuju da su bosanski muslimani samo Hrvati i da banovina Hrvatska ima prava na nove srezove u Bosni. To sve stvara mučnu atmosferu.

Jedina je nada, da će teške pouke iz najnovije svetske krize otvoriti oči svima malim narodima da vide, da njihovi interesi nisu u cepanju i izdvajanju, nego u pribiranju svih srodnih i zajedničkih potrebama povezanih naroda. I drugo, razvoj društvenih odnosa stavlja pred sve narode mnogo krupnije, složenije i teže probleme, nego što su sitničarske zađevice oko plotova, koji jednoga dana, ako ne budemo svesni, mogu postati ni naši ni njihovi.

Charmed · Malo ~ mače ~

Između dva svetska rata

Veliki svetski rat likvidiran je pregovorima o miru, koji su 1919. i 1920. god. vođeni u Parizu i njegovoj okolini. Glavni je bio Versaljski Mir potpisan u starom kraljevskom dvoru 28. juna te godine između saveznika i Nemačke. Nas je on interesovao u drugom redu; imao je da uredi, u koliko se ticalo naše države, samo materialne stvari u pitanju reparacija. Saveznički cilj je bio, da se u Nemačkoj "uništi za svagda militaristički duh", ali on, kao što se zna, nije ostvaren. Ugovor sa malom Austriskom Republikom, koja je preostala iza sloma Habzburške Monarhije, sklopljen je 10. septembra 1919. u Sen-Žermenu; sa Mađarskom u Trianonu 4. juna 1920.; i sa Bugarskom u Nejiu 27. novembra iste godine. Poslednji je, i za Jugoslovene više formalno, sklopljen mir sa Turskom u Sevru 10. avgusta 1920.

Povlačenje granice između Austrije i naše države prošlo je bez velikih teškoća na severu, a na zapadu, u Koruškoj, morao je za izvesnu zonu biti sproveden plebiscit. On je ispao na štetu u tom kraju nedovoljno nacionalno svesnih Slovenaca. Mađari su se dugo opirali "komadanju" područja krune sv. Stevana, ali su na kraju morali popustiti. Bugari su nam u Nejiu ustupili strumičku oblast i u starim granicama strateški važne srezove caribrodski i bosiljgradski. Tim ugovorima sa Austrijom, Mađarskom i Bugarskom naša država je dobila svoje sadašnje granice, dosada najveće u istoriji Srba, i Hrvata, i Slovenaca. Ona obuhvata 247.542 km2, i prema tom je najveća država na Balkanskom Poluostrvu.

Mnogo je lakše išlo sa nekadašnjim protivnicima, nego sa talijanskim saveznikom. U Italiji su izvesni elementi bili od prvog dana protivni stvaranju velike Jugoslavije, jer nisu hteli da na istočnoj obali Jadranskog Mora, koje su oni želeli gledati kao svoje jezero, dobiju jakog i konsolidovanog suseda, za koga su verovali da bi im mogao postati takmac ili protivnik. Sem toga u Italiji su se već tada javljali prohtevi da zakorače na Balkan i počnu tamo svoje ekonomsko širenje i političku dominaciju. Posle boljševičke revolucije u Rusiji i sloma Austro-Ugarske verovali su, da mogu bez opasnosti sukoba s nekom velikom silom početi taj posao, a srpsko-bugarsko neprijateljstvo i međusobno nepoverenje olakšavali bi im rad. Polazne tačke imale su im biti Albanija i Dalmacija. S toga su odmah, posle primirja u jesen 1918., počeli sa progonjenjem i interniranjem naših ljudi i sa znacima neskrivenog neprijateljstva prema nama. Na konferenciji mira njihovi zahtevi išli su mimo Londonski Ugovor. Kako su Engleska i Francuska bile vezane tim paktom u Londonu mi bi verovatno prošli rđavo u pitanju zapadne obale, da se za naše opravdane želje nije toplo založio američki pretsednik V. Vilson. On je branio etnički princip i pravo samoopredeljenja naroda, a odbijao čisto imperialističke zahteve. Pregovori s Italijom trajali su dugo i bili su puni kriza. Prijateljske sile bile su, među ostalim, predvidele i malu državu Rijeku pod suverenitetom Lige Naroda, i na to rešenje pristale su bile i Jugoslavija i Italija. Ali je taj pristanak bio neiskren. Pomagan od talijanske flote upao je iznenada, 12. septembra 1919., pesnik Gabrielo Danuncio, inače vođa talijanskih nacista, u Rijeku i poseo je taj grad, da bi ga "spasao" za Italiju. Jugoslovenska vlada oslanjala se na svoje moralno pravo i savezničke obzire, ali je najposle, pod pritiskom Engleske i Francuske, morala popustiti i 20. novembra 1920. potpisala je sa Italijom ugovor u Rapalu. Granice su u njemu određene onako kako ih danas imamo, samo je za Rijeku bilo rešeno da će postati, sa svojim užim područjem, zasebna država. Rapalski ugovor sastavljao je sa talijanske strane grof K. Sforca, prijatelj sporazuma, a jugoslovensku vladu zastupali su kao glavna lica Milenko Vesnić i A. Trumbić. Sforca piše, da se posle toga iskreno nadao boljim odnosima, ali do njih nije došlo. Italijani sami nisu poštovali stvorene ugovore. Već 3. marta 1922. zaposela je talijanska vojska Rijeku i uvela talijansku vlast. Skoro još neosušeni ugovor bio je pogažen na način, koji je vređao svako pravno osećanje. Društvo Naroda, koje je bilo stvoreno posle rata da posreduje među narodima i državama, da međunarodno pravo uzme kao osnovu cele svoje delatnosti i da celo društvo vaspitava u poštovanju zakona i ugovora, bilo je nemoćno da popravi stvar. Ono uopšte nije imalo dovoljno mogućnosti za stvarne sankcije protiv onih koji se ogreše o pravo. U izvesnim slučajevima moglo je samo delovati protiv malih, ali protiv velikih bilo je nemoćno. Takav slučaj bio je i sada, u pitanju Rijeke. Kad se videlo da ne može izmeniti stvar jugoslovenska vlada nagodila se 27. januara 1924. sa talijanskom. Priznala je aneksiju Rijeke Italiji i sklopila pakt o prijateljstvu i uzajamnom pomaganju da se očuva mirovnim ugovorima stvoreni poredak. Neptunskim konvencijama od 20. juna 1925. uređena su glavna saobraćajna i pravna pitanja u vezi sa Rijekom.

Moglo se s pravom očekivati da novih potresa neće biti. Od svršetka rata vlade su se u Italiji često menjale i nisu imale dovoljno autoriteta. Radnički nemiri uzimali su ponekad opasne razmere; 1920. god. bilo je u zemlji ništa manje od 1880 štrajkova. Protiv radničkih buntovnika organizovao je Benito Musolini, bivši socijalista, aktivan novinar i odličan agitator, fašističku stranku sa idejama antiboljševičkog nacionalističkog socijalizma. Njega je s početka pomagala talijanska industrija i sama vlada, dok nije noću 27. oktobra 1922. izvršen čuveni pohod na Rim njegovih pristalica u crnim košuljama i dok nije, dan potom, Musolini, kao novi šef vlade, uzeo vlast u svoje ruke. Musoliniju je trebalo izvesnog vremena da učvrsti svoj položaj, a kad ga je učvrstio on se otkrio jasno kao naš bezuslovni protivnik. Njegova je ideja bila, da Italija primi na se ulogu starog Rimskog Carstva, da postane prava imperija, i da bude vodeća sila u Sredozemnom Moru. Pravci njegove ekspanzije bili su, u prvom redu, Balkan i severna Afrika. Kad je rešio pitanje Rijeke on je počeo akciju u Albaniji, nastavljajući stare normanske, anžujske i mletačke tradicije. Iz Albanije je hteo po svaku cenu da potisne naš i grčki uticaj i da tu zemlju smatra kao isključivu oblast svoga protektorata. Naša vlada mešala se u albanske stvari i uticala je znatno na tamošnji razvoj događaja. Svojim nesmotrenim mešanjem u severnoj Albaniji, kad je pomagala stvaranje Miriditske Republike i kad je čak prebacila nešto vojske preko granice, izazvala je u jesen 1921. protest engleske vlade i Lige Naroda. U Rimu na to se mešanje krivo gledalo i pre Musolinijeva dolaska na vlast i posle njega. Kad je 1924. god. došla u Albaniji na vlast takozvana nacionalna grupa Fan Nolijeva i kad je počela, u sporazumu s Bugarima, opremati kačačke čete protiv naše države, naša vlada je posredno pomogla da se sruši Fan Noli. Bivši šef vlade, inače ne mnogo skrupulozni Ahmed beg Zogu, čovek koji se služio svim i svakim, našao je skloništa na našem području i tu je uspeo da organizuje grupu svojih pristalica, i da krajem te godine sruši Nolijev režim. Brzo potom on je postao pretsednik Albanske Republike, stvorene po primeru Kemal-pašine Turske. Za njegova vremena likvidirano je pitanje razgraničenja između Jugoslavije i Albanije i Jugoslaviji je konačno ostao manastir Sv. Nauma i kraj oko Vrmoša. Veze između Ahmed-bega i Jugoslavije kvarile su sve planove Italije i ona je pregla da ih pokvari. Kod Ahmed-bega to je išlo dosta lako. Njegovo prijateljstvo odavno se kotiralo na političkoj berzi. Već 27. novembra 1926. sklopio je on savez sa Italijom, koji se vrlo brzo pretvorio u talijanski protektorat. Potom se 1. septembra 1928. proglasio kraljem.

Ugovor o prijateljstvu iz 1924. god. pocepan je u Rimu još iste godine. Neprijateljstvo protiv Jugoslovena iskazivalo se javno i u svakoj prilici. Slovenci i Hrvati u Istri i Gorici bili su gonjeni sistematski; njihove škole i ustanove ne samo da su zatvarane, nego su i rušene. Bugarska i Mađarska dobile su u Rimu pouzdanog pomagača za svoju antijugoslovensku i revizionističku politiku; protiv nas se s planom radilo i u Grčkoj. Crnogorska emigracija napuštala je postepeno Italiju, ali su za to iz Rima s planom pomagali hrvatski separatizam, a kasnije i prihvatali hrvatske odmetnike. Početkom proleća 1927. došlo je bilo do opasne krize. Italija nas je tad optužila da spremamo upad u Albaniju, a 19. marta dala je izjavu, da to ona ne bi mogla ravnodušno podneti. Jugoslovenska vlada, potpuno svesna da je nedužna, suzbila je energično tu optužbu i ponudila neposrednu kontrolu javnosti u kom bilo obliku.

Videći očigledno talijansko neprijateljstvo i osećajući talijansko podrivanje svog položaja u celom susedstvu i na svima granicama, jugoslovenska vlada je 11. septembra 1927. potpisala već ranije ugovoreni pakt prijateljstva sa Francuskom. Italija, koja je već poodavna počela voditi s Francuskom manje-više otvorenu borbu za prevlast u Sredozemnom Moru, primila je taj pakt s neskrivenim negodovanjem. Još istog meseca odgovorila je na nj tim, što je 22. novembra sklopila vojni savez sa Albanijom na dvadeset godina. Jugoslovenski pakt prijateljstva s Italijom, koji je u Rimu bio tako malo poštovan i čiji je rok isticao 27. jula 1928., nije više obnavljan.

Od balkanskih država mi smo svakako imali najviše teškoća s Bugarima. Mada je posle rata vlast tamo uzela u ruke zemljodelska stranka sa Aleksandrom Stamboliskim, koji je bio protivnik rata sa Srbijom i koji je želeo iskreno bolje odnose, stvari ipak nisu mogle da krenu na bolje. U zemlji su postojali mnogi činioci, javni i tajni, koji nisu hteli da se pomire sa stvorenim stanjem. Maćedonski emigranti i njihovi prijatelji, takozvani "makedonistvujušči", bili su najaktivniji agitatori, koji su na sve strane, u zemlji i na strani, radili na tom da se maćedonsko pitanje drži stalno otvoreno. Da bi Evropa obraćala stalno pažnju na nj oni su organizovali sistematsku četničku akciju, koja je u Jugoslaviji i Grčkoj vršila teroristička dela i poticala narod na otpor. To je dovelo u leto 1922. do ozbiljnog protesta grčke i jugoslovenske vlade u Sofiji. Stamboliski sam nije mario makedonistvujušče, a video je i da oni ometaju i konsolidaciju same Bugarske i njezine odnose sa susedima. U novembru 1922. on je došao u Beograd, iskreno voljan da se nađe neki izlaz. Posle toga, 23. marta 1923., došlo je do pregovora i sporazuma u Nišu o zajedničkim merama za čuvanje granice i suzbijanje četničke akcije. Taj dogovor stao je Stamboliskog glave. Makedonstvujušči, vojska i građanska opozicija izvršili su 9. juna 1923. prevrat u zemlji, trebeći zemljodelske vođe. Sam Stamboliski bio je mučen i ubijen 14. juna. Nova vlada, sa Aleksandrom Cankovom na čelu, ponikla iz takve grupacije i takve situacije, nije mogla biti prijateljska prema Jugoslaviji. Kako nisu smeli uzeti otvoren stav Bugari su tada počeli organizovati takozvane trojke na jugoslovenskom području i vršiti mučke prepade i ubistva. To je u Jugoslaviji izazvalo energične represivne mere i skoro hermetičko zatvaranje granice. Diplomatski odnosi održavali su se samo formalno i pretili su svaki čas da se prekinu. Sofiska vlada traži otvoreno naslon na Rim, održava veze s njim, i istupa na svima javnim forumima protiv Jugoslavije.

Jugoslovenska vlada mogla je ranije u svojoj politici prema Bugarskoj da računa na izvesnu saradnju Grčke. Ali kako se Grčka za vlade kralja Konstantina pokazala kao nepouzdan saveznik to su odnosi posle rata prilično ohladneli. Sem toga, do poraza u leto 1922. god., kad je likvidiran i taj režim, grčki glavni interes bio je upućen prema Maloj Aziji, gde je bilo s početka mnogo izgleda da se tamo proširi njihova oblast i uticaj. Posle tog poraza i unutrašnjih kriza Grčka je izvesno vreme bila kao paralizovana. Menjali su se ljudi, režimi i oblici uprava. Tek 1923. god. došlo je do sporazuma o jugoslovenskoj slobodnoj zoni u Solunu, preko koje je imao da ide sav južni uvoz i izvoz iz naše države u Sredozemni bazen, ali su Jugosloveni taj ugovor otkazali. Novi ugovor o savezu sklopljen je tek 17. avgusta 1926., za vlade diktatora generala Pangalosa. Ali šest dana posle tog ugovora Pangalos je bio oboren, u dobroj meri po talijanskim sugestijama i iz straha od Italije. Grčka nije želela da zbog Jugoslavije sama dođe u sukob sa moćnim susedom, koji bi joj mogao doneti mnogostruke opasnosti. Tek posle sporazuma s Italijom došlo je u martu 1928. do novog ugovora o solunskoj zoni i do novog pakta o prijateljstvu.

Prva država sa kojom je Jugoslavija sklopila savezni ugovor, 14. avgusta 1920., bila je Čehoslovačka Republika. Taj savez sa bratskom slovenskom državom bio je i najprirodniji. Između Čehoslovaka i Jugoslovena postojala su kroz ceo XIX vek vrlo žive kulturne i političke veze. Mnogi Česi delovali su kao kulturni radnici među Jugoslovenima. Pavle Šafarik, učeni slavista, vodio je duže godina srpsku gimnaziju u Novom Sadu i prvi je počeo naučno ispitivati i izdavati naše stare spomenike. Njegov unuk, savesni i studiozni Konstantin Jiriček dao je najbolju Istoriju Srba i mnogo prvorazrednih studija i knjiga iz prošlosti svih balkanskih naroda. Najbolji deo srpske i hrvatske omladine prve polovine XIX veka vaspitavao se u krugu Jana Kolara i Ljudevita Štura i dobio tu široka shvatanja o slovenskoj uzajamnosti i misiji. Tako će u drugoj polovini toga veka duboko delovati svojim realističkim rodoljubljem Toma Masarik i praška škola. Čehoslovački politički ljudi, Masarik, K. Kramarž, V. Klofač, Milan Hodža i dr., odavno su sarađivali s našim ljudima, zalagali se za naše stvari i propovedali potrebu praktične slovenske solidarnosti. Za vreme Svetskog Rata Masarik i njegov glavni pomagač Eduard Beneš sarađivali su neposredno s Jugoslovenima i po Masarikovim rečima stalno su preporučivali "najpotpunije ujedinjenje Jugoslovena". Oni su raščistili sa starom devizom Palackoga, da bi Austriju trebalo stvoriti kad je ne bi bilo, i preduzimali su sve što su mogli, s nama zajedno, da se sruši Austro-Ugarska Monarhija. S njenim slomom došlo je njihovo oslobođenje i ujedinjenje, isto kao i naše. Posle sloma i naša i čehoslovačka država, u kojoj je Masarik postao pretsednik republike, imale su nekoliko zajedničkih političkih gledišta, ali su od njih dva bila najbitnija: 1) da se održi stanje stvoreno ugovorima o miru, i 2) da se onemogući restauracija Habzburške dinastije, koja bi opet počela sa svojim spletkama. Čehoslovačka je u to vreme naročito zazirala od Mađarske.

Mađarska, koja je bila ugovorom o miru prepolovljena, preživljavala je teške krize. Jedno vreme je u njoj vladala i boljševička diktatura, koju su silom ugušili susedi i narodna garda današnjeg državnog guvernera Nikole Hortija, bivšeg austriskog admirala. U proleće 1921., 23. marta, stigao je iz Švajcarske u Mađarsku bivši car i kralj Karlo, da primi vlast u toj državi. Ali se nije mogao održati. Jugoslavija i ostali susedi bili s tom odlučno protivni, isto kao i velike sile, sem izvesnih krugova u Francuskoj. Savet ambasadora u Parizu doneo je odluku, koja je otsečno kazivala načelno gledište, "da bi restauracija Habzburga poremetila osnove mira." Karlo se posle toga morao vratiti. Jugoslavija, Čehoslovačka i Rumunija bile su u tom pitanju potpuno solidarne. Na inicijativu Čeho-slovačke došlo je potom do odluke, da se njihova solidarnost potvrdi i formalnim savezom. U pregovorima od 7-10. juna 1921. stvorena je takozvana Mala Antanta, koja nije imala ničeg agresivnog i koja je samo htela očuvati stečene položaje. Između Rumunije i Jugoslavije postojao je savezni ugovor od 7. juna, koji se odnosio i na čuvanje mira na Balkanu, u glavnom u odnosu prema Bugarskoj. Taj savez je učvršćen i rodbinskom vezom između oba vladarska dvora, kada se kralj Aleksandar, 8. juna 1922., venčao s Marijom, ćerkom kralja Ferdinanda.

Još te godine ovaj savez imao je da izdrži prvu probu. Pozivan od izvesnih avanturista, guran od svoje ambiciozne žene, ohrabren od Francuske sam naivan i slobodovoljan, car Karlo je u jesen 1921., 20 oktobra, ponovo stigao u Mađarsku. Jugoslavija i Čehoslovačka naredile su odmah tim povodom delimičnu mobilizaciju. Velike sile, bojeći se većih zapleta, uzele su stvar u svoje ruke. One su uzele na sebe, da uklone cara iz Mađarske i da ga prebace čak na Madeiru, kako ne bi mogao biti više opasan. Tamo je naskoro i umro ostavljajući pretendentske ambicije svom najstarijem sinu Otonu.

Odnosi Jugoslavije sa Poljskom bili su manje srdačni nego sa Čehoslovačkom, ali su stalno prijateljski. Od 17. septembra 1926. postojao je između njih i formalni pakt prijateljstva. Od slovenskih država jedina je bila Rusija ili, službeno, Savez Sovjetskih Republika, s kojom sve do 1940. god. nije bilo nikakvog zvaničnog dodira.

Poslednje godine svoga života kralj Aleksandar je posvetio sređivanju odnosa na Balkanu. Suparništvo velikih sila bacalo je i jugoistočnu Evropu u nemir i izazivalo na tom opasnom području rastrojstvo i nepoverenje. Kralj Aleksandar se trudio, da se politika balkanskih naroda vrati na jedino moguću zdravu osnovu "Balkan balkanskim narodima". Velike sile nisu nikad nesebično prilazile balkanskim problemima i balkanski narodi, kad su primali njihove sugestije, tobože u svom interesu, bivale su često puta samo oruđe. I pre, kao i posle rata, bilo je sila, koje su htele da iskorišćavaju balkanske antagonizme za svoje ekspanzije. Prema njima i njihovim ciljevima mogao se suprotstaviti samo jak bedem balkanske solidarnosti. Privatnom iniciativom, koju je vlada s pažnjom pratila i pomagala počeli su pregovori o stvaranju jednog balkanskog pakta. Posle je sam kralj Aleksandar uzeo na sebe lično da radi na tom delu. Godine 1933. on je otišao u Bugarsku, na Crno More, gde se sastao sa kraljem Borisom, a u Carigradu utvrdio prijateljstvo sa glavnim junakom i preporoditeljem nove Turske, Kemalom Ataturkom. Potom je počeo pregovore na Krfu sa grčkom vladom. Nastavio ih je i sa Bugarima ako i ne da ih sasvim pridobije za saradnju, a ono da bar ublaži stare oštrine. Krajem 1933. godine stigao je kralj Boris sa suprugom prvi put u zvaničnu posetu Beogradu, a kralj Aleksandar, neposredno pred svoj put u Marselj, išao je u Sofiju. Ali Bugarska, isto kao ni Albanija, nije htela prići balkanskom paktu. Ona, sa stalnim revizionističkim stavom, nije htela priznati osnove toga pakta, koji je tražio uzajamno poštovanje stvorenog stanja. Albanija, zavisna od Italije, nije imala slobodne volje. Ostale četiri države Balkana Jugoslavija, Turska, Rumunija i Grčka nastavile su pregovore i 9. juna 1934. svečano je u Atini potpisan balkanski pakt "u želji da se doprinese učvršćivanju mira na Balkanu". "Čvrsto odlučni da osiguraju poštovanje već postojećih obaveza i održanje teritorijalnog reda, ustanovljenog danas na Balkanu" potpisnici tog pakta prišli su poslu i završili ga sa uspehom. Uplašena, da je taj pakt ne uvuče u nezgode sa Italijom, atinska vlada dala je posle naknadnu izjavu, da taj pakt važi samo za odnose na Balkanu i za balkanske države, koje bi htele remetiti stvoreno stanje.

Za to vreme u Nemačkoj se spremaju sudbonosni događaji. Versaljski nepovoljni mir, reparacije, teška privredna kriza, uvređeno samoljublje izazvali su u zemlji sve veće jačanje nacionalističkih i osvetničkih elemenata i posle raznih buna i "pučeva" došao je u januaru 1933. na vlast Adolf Hitler. To je bio bojadžiski radnik višeg reda, strastan agitator i vatren govornik. U ratu se borio sa uverenjem, a posle rata, kao vođa nacionalsocialista u Bavarskoj, ustao je energično protiv vladinih popuštanja Francuskoj i protiv ponižavanja i diktata Versajskog Mira. Njegova prva pobuna u Minhenu 1923. god. nije uspela, ali je on od tada sve više dobijao dok 30. januara 1933. nije postao kancelar, potom diktator i na kraju, 19. avgusta 1934., pretsednik Nemačke Republike. Uzevši svu vlast u svoje ruke on je, od prvog dana, svu aktivnu snagu Nemačke upregao da se spremi za nove velike vojničke podvige. Protivnike je sve ućutkao bezobzirnom silom. Sva je sredstva upotrebio za naoružanja, a svu je zemlju pretvorio u vojnički logor. Disciplinovana, pokorna, vođena s planom, Nemačka je za četiri-pet godina postala prva vojnička sila Evrope, sva u čeliku, motorizovana više od svih, sa najmnogobrojnijom avijacijom, spremna na sve. Hitler je hteo moćnu ujedinjenu Nemačku i životni prostor za nju i u kolonijama, koje su joj bile uzete, i u Evropi. Njegova želja imala je biti pravo, a njegovo sredstvo gruba primena sile. U Nemačkoj je uklonio sve pokrajinske vlade i separatističke tradicije, a potom se rešio da izvede ujedinjenje svih Nemaca. Od evropskih sila dobio je kao prijatelja samo Italiju, koja mu se približila zbog svog suparništva sa Francuskom; zbog svoje fašističke ideologije, koja je bila antidemokratska, i slična nacionalsocijalizmu; i najposle zbog protivnosti prema Engleskoj, koja se sve više zaoštravala posle talijanskih pretenzija u Abisiniji i severnoj Africi uopšte. Kad je Italija 1935. god. ušla u rat s Abisinijom englesko-talijansko razilaženje postalo je očigledno za ceo svet.

Kad se dovoljno spremila, gotova na sve eventualnosti, Nemačka je od 1936. god. počela svoju aktivističku politiku. U martu 1936. nemačka vojska je posela demilitarizovanu rajnsku oblast; u istom mesecu 1938. god. Nemci su poseli Austriju. Na red je potom došla Čehoslovačka. Predosećajući opasnost Čehoslovačka je, pored ranijeg ugovora sa Francuskom, još 16. maja 1935. sklopila savez sa Rusijom. Ali kad je u septembru 1938. nemačka vlada energično zahtevala predaju Sudeta njoj, u ime nacionalne pravednosti, Čehoslovačkoj je savetovano sa svih strana da popusti. Ona je to i učinila, da spase mir Evrope i svoje ostalo nacionalno područje. Hitler je svečano izjavljivao, 12. septembra te godine, da Nemačka ima granice koje su "nepromenljive i konačne" i koje mogu Evropi "dati osećanje sigurnosti i mira". Međutim, brzo posle toga spremane su druge odluke. Već u proleće iduće godine Čehoslovačka je bila raskomadana. Češku je oglasila Nemačka kao svoj protektorat, a Slovačkoj je dala prividnu samostalnost, ali je uzela kao svoju saveznicu i uvela u nju svoje vojničke pretstavnike. Za primerom Nemačke pošla je i Italija, koja je velike nedelje 1939. god. učinila kraj samostalnosti Albanije.

Ti postupci izazvali su, prirodno, veliko iznenađenje i ogorčenje svega slobodoljubivog sveta. Evropska ravnoteža bila je pomerena iz osnova, a u ceo svet je unesen elemenat nepoverenja, neizvesnosti i straha pred daljim komplikacijama. Nemačka i Italija gazile su bezobzirno sve međunarodne ugovore, i svoje sopstvene obaveze, i svoje reči, i tražeći novi poredak u svetu naturale su svoju volju i svoju vlast sa cinizmom kome je retko bilo ravna. Odmah posle Čehoslovačke Nemačka se javila sa svojim zahtevima i prema Poljskoj. Engleska i Francuska, da spreče novu nasrtljivost i prema Poljskoj i prema drugom državama, ponudile su svoje garantije ugroženim zemljama Poljskoj, Rumuniji, Turskoj i Grčkoj i sklopile su saveze sa njima. Nemačka i Italija sklopile su 22. maja 1939. i formalni savez smatrajući sebe kao osovinu buduće Evrope. Spremna na sve, i ne popuštajući, berlinska vlada je ostala uporna i napadajući Poljsku 1. septembra 1939. izazvala je novi svetski rat.

Naša država ostala je van ratnog sukoba. Njezini odnosi sa Francuskom posle marseljskog atentata i posle procesa koji je bio s njim u vezi osetno su ohladneli. Ali Jugoslavija nije mogla prići ni drugoj strani, jer je talijansko držanje prema njoj bilo stalno neprijateljsko. I posle sklopljenog sporazuma od 25. marta 1937., odnosi nisu postali mnogo iskreniji. Rim je i dalje ostao izvor svih smutnja protiv nas. Od Nemačke je ogromnu većinu našeg naroda odbijao grubi metod sile u odnosu prema Česima i Poljacima, koji nije obećavao mnogo dobra ni ostalima. S toga politika Milana Stojadinovića sa naslonom na sile osovine nije imala nikakva odjeka u narodu, iako nam je donosila izvesne praktične rezultate. U novom svetskom požaru Jugoslavija se trudi da ostane neutralna. Ne može se reći da i njezini interesi nisu ugroženi u izvesnoj meri, ali bi ulazak u rat, neizazvan neposredno, mogao imati daleko težih posledica nego što je zasad to ugrožavanje. Knez namesnik Pavle, koji lavira, govorio je 1. decembra 1940. iz srca celog naroda, kad je naglasio da je naša ljubav za mir velika, ali da su naša nezavisnost i celokupnost našeg državnog područja iznad te ljubavi. Srpski narod dobro zna, šta u celoj prošlosti duguje svojoj slobodoljubivosti i da je, po rečima velikog dubrovačkog pesnika, sloboda "dar, u kom sva blaga višnji nam Bog je df".

Charmed · Malo ~ mače ~

Vladimir Ćorović i njegovo delo

Istorija srpskoga naroda Vladimira Ćorovića (1885-1941) zauzima osobeno mesto u srpskoj istoriografiji. Ona jedina obuhvata, kako je sam Ćorović napomenuo, "celokupan prikaz prošlosti srpskoga naroda od najstarijih vremena, pa sve do danas". Ćorović je delo završio neposredno pred svoju pogibiju (17. aprila 1941.), a završni redovi Istorije predstavljaju kritički osvrt na profašističku politiku Milana Stojadinovića i na napore kneza Pavla da Jugoslaviji obezbedi kakvu-takvu neutralnost u upravo započetom Drugom svetskom ratu. Poslednji događaj koji se datumom pominje u Ćorovićevom delu jeste govor kneza Pavla održan na godišnjicu ujedinjenja, 1. decembra 1940. godine.

Studije slovenske i germanske filologije Vladimir Ćorović je završio u Beču 1908. godine, kod svetski uglednih profesora i naučnika: Vatroslava Jagića, Konstantina Jirečeka, Milana Rešetara. Kao najbolji student bečkog univerziteta, stekao je pravo na posebno odličje - na zlatan prsten cara Franje Josifa. Odbio ga je u znak protesta zbog aneksije Bosne i Hercegovine. Naporedo sa završavanjem studija radio je i doktorsku tezu o Lukijanu Mušickom. Doktorirao je u Beču iste, 1908. godine. Specijalističke studije nastavio je u Minhenu kod glasovitog vizantologa Karla Krumbahera, a produžio u Parizu i Bolonji. Najveći deo radnog vremena uvek je provodio u arhivima i u rukopisnim odeljenjima biblioteka. Godine 1909. postavljen je za kustosa Zemaljskog muzeja u Sarajevu. Dobivši izgledna obećanja iz Beograda, sistematski se pripremao za fakultetska predavanja iz oblasti stare i narodne književnosti, ne zapostavljajući rad na istoriografiji, niti praćenje novijih književnih događanja (Pokreti i dela, 1920). Planove je poremetilo izbijanje Prvog balkanskog rata. Ubrzo nakon početka Prvoga svetskog rata uhapšen je zbog aktivne saradnje sa ilegalnom revolucionarnom organizacijom "Mlada Bosna" i usled sumnje da je bio umešan u organizovanje sarajevskog atentata. Osuđen je na veleizdajničkom procesu u Banja Luci na osam godina teške tamnice. Pomilovan je, sa većinom ostalih zatočenika na incijativu španskog kralja, nakon tri godine robovanja, krajem 1917. godine. Iznova se politički aktivira. U zajednici sa Nikom Bartulovićem, Brankom Mašićem i Ivom Andrićem (kasnije i Crnjanskim) pokreće i uređuje u Zagrebu projugoslovenski orijentisan časopis - "Književni Jug" (1918-1919). Godine 1918. učestvuje u radu Narodnoga vijeća u Sarajevu, a prisustvuje i proglasu ujedinjenja 1. decembra 1918. Na predlog poznatog naučnika i enciklopediste, istoričara Stanoja Stanojevića, Ćorović je 1919. godine izabran za vanrednog profesora narodne istorije, a 1921. za redovnog. Dopisni član Srpske kraljevske akademije postao je u trideset sedmoj (1922), a redovni u četrdeset šestoj godini života (1931). U razdoblju između 1933. i 1935. bio je dekan Filozofskog fakulteta, a u periodu 1935-1936. i rektor Univerziteta u Beogradu. Od strane ogorčenog političkog protivnika, zloglasnog ministra unutrašnjih poslova Korošeca, nazvan je, zbog studentskih demonstracija, imenom "krvavi rektor", sintagmom koju je posle Drugoga svetskog rata, u znanju ili neznanju porekla, decenijama koristila komunistička vlast u Jugoslaviji.

U političkom pogledu bio je aktivan čitavog života. Osvedočeni je protivnik austrougarske i nemačke politike na Balkanu, kasnije beskompromisni protivnik fašizma. Zbog političkih stavova, zbog naučno-istorijskog rada kojim je dokazivao odgovornost Austrougarske i Nemačke za Prvi svetski rat, kao i usled činjenice da je bio istaknuti čelnik međunarodne masonerije - Treći Rajh ga je osudio na smrt. Namah po ulasku nemačkih trupa u Beograd, Gestapo je došao da ga hapsi i pleni njegovu imovinu: rukopise, prepisku, biblioteku. Velika Ćorovićeva biblioteka završila je u Nemačkom znanstvenom institutu u Beogradu. Prihvatio ju je tadašnji direktor instituta, srpski zet i veliki prijatelj srpskoga naroda, izuzetni poznavalac srpske književnosti - Alojz Šmaus. Po njegovom naređenju, Ćorovićeve knjige su posebno inventarisane i čuvane kao zasebni fond u Institutu u, kako je govorio Šmaus, "iščekivanju boljih vremena". Ćorovićevi rukopisi i obimna prepiska odneti su u Berlin na detaljnu pretragu. Neposredno po oslobođenju Beograda, deo Ćorovićeve biblioteke je razvučen, jer su u početku oslobodioci mislili da je reč o svojini okupatorovog instituta. Nakon završetka Drugoga svetskog rata povraćen je u Beograd veliki deo Ćorovićeve rukopisne ostavštine: većina rukopisa i znatan deo prepiske. Pre nego što su rukopisi i korespondencija bili vraćeni porodici, veći broj rukopisa bio je uzapćen. Nekoji Ćorovićevi radovi, poput studije Srebrnica u srednjem veku, štampani su pod tuđim imenom. Na sudskom procesu koji je vođen, "autor" je osuđen na robiju i povraćaj rukopisa. Međutim, svi rukopisi tada očigledno nisu vraćeni. Isti "autor" naštampao je znatno kasnije Etnogenezu Jugoslovena. Prvih stoosamdesetak stranica te knjige jesu gotovo čist prepis odgovarajućih delova Ćorovićeve Istorije Srba. Načinjeni su na osnovu rukopisne studije kojom je Ćorović obavljao pripremne radove za pisanje velike sinteze o istorijskoj prošlosti srpskog naroda. Budući da je za ovo tužno otkriće zaslužan jedan ugledni univerzitetski profesor, o svemu tome biće više reči drugom prilikom i na drugom mestu.

Vladimira Ćorovića Gestapo nije uhapsio. Znajući dobro da se nalazi na crnoj listi, Ćorović je napustio Beograd zajedno sa jugoslovenskom vladom. Planirano je da se sa aerodroma u Nikšiću prebaci prvo u Grčku, a potom u Englesku. Poginuo je, međutim, u avionskoj nesreći 17. aprila 1941. godine.

Izvanredan poznavalac istorijskih izvora, predan arhivski radnik, Ćorović je jednovremeno bio i vrstan poznavalac srodnih naučnih grana: istorijske geografije, arheologije, filologije, etnologije, folklora, istorije književnosti, istorije umetnosti, filozofije. U mladosti je, sledeći starijega brata Svetozara, priznatog književnika, pisao pesme i kraće priče. Prvu pričicu za decu (Zlo društvo), kao i prvu pesmu (Kiselo grožđe) obelodanio je sa trinaest godina u "Spomenku" 1898. Okušavao se kasnije uspešno i u prevođenju, posebno sa nemačkog jezika. Između ostalog, preveo je i Ničeovo znamenito delo "Tako je govorio Zaratustra". Sjajno opšte obrazovanje, znanje svetskih jezika (nemačkog, francuskog, italijanskog, engleskog, ruskog), minuciozno poznavanje grčkog, latinskog i staroslovenskog jezika, omogućili su mu ostvarivanje odličnih studija iz različnih naučnih oblasti.

Nesporno, Vladimir Ćorović je bio pre svega i iznad svega - radoznao istoričar. Zavidno znanje klasičnih jezika i staroslovenskog upućivalo ga je na proučavanje starije srpske, jugoslovenske i balkanske istorije i kulture. Znanje svetskih jezika, ljubav prema arhivima, usmeravali su ga jednako i put proučavanja novije istorije i kulture. Tokom nedugog života, poginuo je u pedeset šestoj godini, napisao je brojne knjige, množinu obimnih studija i rasprava. Tačan popis njegovih manjih radova rasturenih po periodici, ne samo onoj stručnoj gde se prirodno očekuju, kao i po dnevnim listovima - ne može se još uvek pouzdano načiniti. Svakako ih je znatno više, nego li što to iskazuje njegova bibliografija (Jeremija Mitrović: Bibliografija Vladimira Ćorovića, Istorijski glasnik, 1-2, Beograd, 1976, 205-313).

Posedovao je vrlinu inače retku u istoričara - spremnost da se smelo suoči sa istorijskim trenutkom kome sam svedoči, štaviše u kome je zapažen, aktivan učesnik. Uspeo je, što je još ređe, da savremena istorijska događanja i pojave podvrgne naučnoj analizi, proceni i oceni u onoj meri objektivnoj, koliko je to moguće ljudskoj kratkovekosti i prirodnoj zasenjenosti vremenom u kome se upravo živi. Gledani u sledu, radovi ukazuju na tri značajne Ćorovićeve odlike:

a. sluh za odbir "pravih" tema;

b. postupnost i sistematičnost u razmatranju problema;

v. naglašena sklonost sintetičkom sagledavanju zbivanja.

Prve značajne radove, posebno štampane monografije, objavio je već tokom studija: Istorija srpskog akademskog društva "Zora" u Beču. Prilog istoriji omladinskog pokreta (Ruma, 1905), Vojislav Ilić (1862-1894). Književna studija (Mostar, 1906), Mostar i njegovi književnici u drugoj polovini XIX stoleća (Mostar, 1907). U "Prijegledu Male biblioteke" u Mostaru 1905. naštampaće zanimljiv tekst povodom smrti glasovitog istoričara - Ilariona Ruvarca. U svojoj dvadeset prvoj godini života (1906), malom studijom o narodnim pesmama koje opevaju odlazak Svetoga Save u kaluđere, postaće saradnik znamenitog Jagićevog časopisa "Archiv fur slavische Philologie".

U međuratnom razdoblju Ćorovića privlače, pored niza manjih, nekolike obimne teme: život i rad Svetog Save, istorija Bosne, odgovornost kraljevine Srbije za izbijanje Prvog svetskog rata, ideja jugoslovenstva, istorija kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, potonje Jugoslavije i napokon istorija srpskog naroda. O Svetom Savi napisao je niz odličnih rasprava i manjih članaka. Pripremio je za štampu izdanje spisa Svetog Save. Objavio je i izuzetno zanimljivu, građom bogatu knjigu, Sveti Sava u narodnom predanju (1927). Istorija (odnosno historija) Bosne bila je, tokom vaskolikog Ćorovićevog radnog veka - velika ljubav i preokupacija. Napisao je mnoštvo studija i rasprava iz te problematike. Pisao je iscrpno, između ostalog, o banu Kulinu (1921), o banu Boriću i njegovim potomcima (1940), o poreklu Kotromanića i kralju Tvrtku I. (1925), o hercegovačkim manastirima (1912, 1922), o voljenom Mostaru i srpskoj pravoslavnoj opštini u njemu (1933). Nimalo slučajno, pristupnu akademsku besedu posvetio je problemu teritorijalnog razvoja bosanske države u srednjem veku (1935). Jednako se bavio i problemima vezanim za noviju istoriju bosansko-hercegovačkih prostora, Rezultat takvih interesovanja i proučavanja jesu studije o Mehmed begu Kapetanoviću (1911), odlična monografija o Luki Vukaloviću i hercegovačkim ustancima 1852-1862 (1923). Zajedno sa Seifudinom efendi Kemurom objavio je pesme bosanskih Muslimana iz XVII., XVIII. i XIX. veka (1912). Rano se odlučio da napiše i vlastito viđenje političke i kulturne istorije Bosne i Hercegovine (1925), izloživši pritom složena događanja, pokrete i pojave na najjednostavniji, najrazumljiviji mogući način. Zanimljivo je i ubedljivo njegovo poznije razmatranje političkih prilika u Bosni i Hercegovini (1939). Krunu Ćorovićevog rada na istoriji Bosne predstavlja monografija Historija Bosne, koja obuhvata razdoblje od početaka do pod kraj petnaestoga veka (1940). U času objavljivanja prve knjige, izvesno je bio priveden blizu kraja rad na političkoj istoriji od petnaestog veka do naših dana, kao i izvanredno značajan rad na kulturnoj istoriji Bosne. Nažalost, rukopis je nestao u ratnim smutnjama.

Ćorović je sistematski proučavao politička zbivanja i zakulisne političke igre velikih sila, koje su prethodile izbijanju Prvoga svetskog rata. U tu svrhu započeo je sa izdavanjem diplomatske prepiske kraljevine Jugoslavije. Godine 1933. štampana je prva knjiga. Obuhvata razdoblje od 1. januara 1902. do 1. juna 1903. Knjiga se, nakon završenog štampanja, nije pojavila u prodaji, u bibliotekama. Tiraž je zadržan u magacinima sve do 1936. godine kada je Ćorović objavio svoju daleko najbolju monografiju: Odnosi između Srbije i Austrougarske u XX veku. Tada je konačno i neopozivo odlučeno da se knjige ne smeju rasturati (puštati u slobodnu prodaju i promet) zbog "viših državnih interesa". U pitanju, uistinu, jesu bili "državni interesi", ali Trećeg Rajha. Prema kazivanjima koja su doprla do porodice, tiraži su bili od strane Nemačke otkupljeni i uništeni. Izuzetak predstavlja dvadesetak primeraka "Odnosa" koji su bili namah po štampanju poslati nekojim bibliotekama i koje je sam autor uzeo iz štamparije. Još je gori slučaj sa Diplomatskom prepiskom kraljevine Srbije. Prema neproverenim svedočenjima, sačuvano je svega desetak primeraka knjige. Nedavno, nastojanjem Biblioteke Grada Beograda, ponovo je štampano (nažalost, ne reprint) kapitalno Ćorovićevo delo Odnosi između Srbije i Austrougarske u XX veku. Od svih Ćorovićevih velikih monografija, ovo delo u najvećoj mogućoj meri govori i o današnjem političkom i istorijskom trenutku. Štaviše, ono jeste najbolja, najtemeljnija i najsloženija analiza vaskolikog jugoslovenskog, južnoslovenskog i balkanskog problema.

U političkom pogledu Ćorović je bio nacionalista-Jugosloven. Proučavajući tokom radnog veka istoriju južnoslovenskih i balkanskih naroda bio je ubeđeni zagovornik ideje čvrstog, nezavisnog Balkana i snažne jugoslovenske državne zajednice u njegovom središtu. Znatno vreme posvetio je proučavanju obnavljanju srpske državnosti u novom veku. O tome najbolje svedoče monografije: Karađorđe i Prvi srpski ustanak (1937), Srbija od 1858-1913 (1937), Naše pobede (1929), Velika Srbija (1924). Budući da je poslednje pomenuto delo (Velika Srbija) naglašeno zagovaralo ideju jugoslovenstva, ono je u Zagrebu 1928. preštampano, uz Ćorovićev pristanak, pod drugim naslovom - Ujedinjenje. Vlastito viđenje političkog položaja, uloge, ali i moguće budućnosti Balkana izneo je u izvrsnoj monografiji: Borba za nezavisnost Balkana (1937). Ideja jugoslovenstva dosledno je sprovedena u najdržavotvornijoj Ćorovićevoj monografiji - kapitalnoj Istoriji Jugoslavije. Uzgred budi rečeno, u svojim poslednjim odeljcima, ona sadrži i najznasnovaniju, pa i najoštriju kritiku i ocenu vladavine Karađorđevića, posebno kralja Aleksandra. Mnogo oštriju, a svakojako dokumentovaniju od onih koje su pisali socijalisti i komunisti između dva rata, od tekstova koje je, na primer, pisao "Zatarac" (Milovan Đilas).

Zanimljivo i dragoceno svedočanstvo o Ćorovićevom dubokom ubeđenju da ideji jugoslovenstva treba sve podrediti i u njeno ime mnogo šta spremno i svesno zaboraviti - vidno dolazi do izražaja u knjizi o patnjama Srbije, Bosne i Hercegovine tokom Prvog svetskog rata (Crna knjiga, 1920). Pišući, između ostalog, o zločinima austrijskih divizija u Mačvi, Ćorović je svesno, u ime jugoslovenstva i zajedništva, prećutao nacionalni sastav tih divizija. Tu činjeničnu nedorečenost, izgovaranje tek polovine istorijske istine, zamerili su mu i najbliži prijatelji.

Istorija srpskoga naroda, zajedno sa Istorijom Jugoslavije (Beograd, 1933), predstavlja vrhunac Ćorovićevih napora da sintetički sagleda sudbinu jugoslovenskih naroda, koji su se 1. decembra 1918. godine ujedinili u zajedničku državu. Istorija Jugoslavije osmišljena je i ostvarena u duhu nepokolebljivog jugoslovenstva. Izbor opisanih, tumačenih istorijskih događaja, a pogotovu njihova ocena, u službi su sistematskog građenja jugoslovenskog jedinstva, jugoslovenske državne zajednice. U stručnoj literaturi je isticano od strane istoričara koji nisu bili srpske nacionalnosti, kako se Ćoroviću nikako ne može prebaciti da ijedan narod među jugoslovenskima posebno veliča, još manje da nekoji u bilo čemu osporava. Ćorović je u susretljivosti išao i dalje! Određene konstrukcije istorijskih zbivanja, pa kadkad i njihovo tumačenje preuzimao je iz zvanične nacionalne istorije drugih jugoslovenskih naroda, iako je kao istoričar z n a o da nekoji poput, primerice, glasovitog sporazuma "Pakta konventa", ili tobožnjeg kneza Iljka i njegovih pomorskih pobeda - nisu ni istorijske činjenice, niti istorijske istine.

Istorija srpskoga naroda jeste pisana u jugoslovenskom duhu, ali u znatno manjoj meri. Nastala je u vremenima krize jugoslovenstva, u predvečerje Drugoga svetskog rata i u godinama razbuktavanja ratnog požara. Hrvatski i slovenački nacionalisti postepeno se organizuju u borbi protiv Jugoslavije i jugoslovenstva, a Srbi odgovaraju osnivanjem Srpskog kulturnog kluba. Istorija srpskoga naroda, ne samo imenom, jeste i odraz zamora Ćorovićevog bezrezervnog oduševljenja jugoslovenstvom.

Rukopis Ćorovićevog kapitalnog dela Istorija srpskog naroda imao je neobičnu sudbinu. Uoči nemačkog napada na Jugoslaviju našao se, većim delom, u posedu izdavača, knjigoljupca i vrsnog urednika - Petra Petrovića. Manji deo rukopisa ostao je u Ćorovićevoj široj porodici. Svestan da traganje Gestapoa za Ćorovićem znači jednovremeno i veliku opasnost po sam rukopis - delo je sklonio na sigurno mesto, van Beograda. Izloživši sebe i porodicu mogućnosti da život okončaju u logoru - rukopis je sačuvao. Čuvao ga je kao najveću dragocenost i u posleratnim godinama sve do trenutka kada je procenio da nastaju druga, po Ćorovićevo delo bolja vremena.

Istorija srpskoga naroda načinjena je tako da uporedo upućuje i u političku i u kulturnu istoriju Srba. Pisana je uzornim stilom, lepim književnim jezikom. Složena događanja i pojave prikazani su na jednostavan, uverljiv način. Ćorovićevo delo lako se čita, a čitalac jeste obilato nagrađen. Istorija srpskoga naroda pruža odgovore na pitanja koja se tiču prošlosti, ali i sadašnjeg istorijskog trenutka. Pažljiviji čitalac uočiće i implicitne poruke koje se odnose na moguću budućnost. Delo Vladimira Ćorovića uzvraća čitaocu u meri koja je srazmerna uloženom trudu.

Istorija srpskoga naroda štampana je prvi put 1989. godine u izdanju Beogradskog izdavačkog grafičkog zavoda pod naslovom Istorija Srba. Knjigu su, prema Ćorovićevom rukopisu, priredili za štampu dr Rade Mihaljčić i dr Radoš Ljušić. Izdanje koje je sada pred čitaocima razlikuje se od BIGZ-ovog u toliko što je u njemu dosledno, do kraja poštovan Ćorovićev rukopis. Nisu vršene nikakve materijalne ispravke, dopune, niti lektorske intervencije. Pravopis je usklađen sa današnjim koliko je to bilo neophodno. Priređivači ovoga izdanja opredelili su se za naslov koji je Ćorović kao prvi predložio svome izdavaču, Petru Petroviću (izdavaču Istorije Jugoslavije, izdavaču i uredniku glasovite biblioteke "Narodno delo"). Naime, Ćorović je predložio da se njegova Istorija nazove Istorija srpskoga naroda, ili, pak, Srbi (politička i kulturna istorija).

Sudbina Ćorovićevih radova nakon njegove smrti i posle završetka Drugoga svetskog rata bila je neobična. Čovek čiju je glavu Treći Rajh tražio i po koju je i došao istoga dana kada je okupiran Beograd - proglašen je za narodnog izdajnika i državnog neprijatelja. Decenijama, svakog četvrtog aprila, na Dan studenata, štampa, radio (kasnije i televizija) napadali su mrtvoga Ćorovića nazivajući ga sintagmom "krvavi rektor", sintagmom koju je osmislio zakleti neprijatelj ideje jugoslovenstva - pop Korošec. Ćorovićevi rukopisi se nisu mogli štampati. Svojevremeno je i Srpska književna zadruga odbila da štampa autorovu nedovršenu monografiju o Svetoj Gori i Hilandaru. Monografije, studije, članci Vladimira Ćorovića nisu, po pravilu, citirani u stručnoj literaturi. Međutim, zdušno su prepisivani. Događalo se , ne jednom, da čovek koji je upravo završio prekucavanje Ćorovićevog teksta u sledećem pasusu napadne nemilosrdno pogrešne polazišne stavove buržoaskih istoričara "tipa jednog Vladimira Ćorovića". Političari nisu dozvolili ni štampanje Istorije srpskog naroda. Jedan izdavač (Interpres) bio je krajem sedme decenije spreman da delo štampa. Izvršio je neophodne pripreme, ali zabranu je izrekao Veljko Vlahović. Isto se ponovilo desetak godina kasnije sa jednom izdavačkom kućom na Rijeci.

Nastupila su drugačija vremena i Ćorović se nanovo mogao štampati. Otišlo se u drugu krajnost. Izdavači su se nadmetali ko će više Ćorovićevih knjiga objaviti. Nešto je ipak ostalo zajedničko i vremenima kada se Ćorović nije smeo štampati i ovima sadašnjim kada je objavljivanje njegovih dela poželjno. Zabranjivan je i osporavan, a nije bio čitan. Danas je hvaljen, veličan. Iznova su u tome najglasniji oni koji ga ne čitaju. Međutim, delo Vladimira Ćorovića, posebno knjige Odnosi Srbije i Austrougarske u XX veku i Istoriju srpskoga naroda danas treba čitati s velikom pažnjom. One ne govore o samo prošlosti, već i o sadašnjosti, a pomalo i o budućnosti Srba.