Neke istine koje ne smeju biti zaboravljene

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Da li cu ikada saznati?

Devojka je cekala avion u cekaonici jednog velikog aerodroma. Posto je trebala dugo cekati, odlucila je kupiti knjigu kako bi joj vreme brze proslo. Uz knjigu kupila je i paketic keksa.

Sela je u VIP cekaonicu kako je niko ne bi uznemiravao. Kraj nje je bila stolica sa keksom, a sa druge jedan gospodin koji je citao novine. Kad je ona pocela uzimati kekse i gospodin je uzeo jedan. Ona se sokirala, ali nista nije rekla i nastavila je citati knjigu. U sebi je pomislila: ma gledaj ti ovo, da samo imam malo vise hrabrosti, do sada bih ga vec izgrdila. Svaki put kad je ona uzimala jedan keks, covek pored nje, ne obaziruci se ni na sta, uzimao je isto tako jedan. Nastavili su tako dok nije ostao samo jedan u paketu i djevojka pomisli: bas me zanima sta ce sada napraviti?!

Covek uzme poslednji i podeli ga na dvoje!

Ovo je zaista previse, pomisli devojka, sokirana uzme svoje stvari, knjigu, torbu i ode prema izlazu iz cekaonice. Kada se osecala malo bolje, nakon sto ju je prosla ljutnja, sela je na mesto gde nije bilo nikoga da bi izbegla neke druge neugodne dogadjaje. Zatvori knjigu i otvori torbu da je ubaci u nju. U tom trenutku ugleda paketic keksa jos uvek netaknut.

Postidi se kao kradljivac i tek tada shvati da je keks, isti kao njen, bio od gospodina koji je sedio pored nje, ali koji je, bez sokiranja, nervoze ili prepotencije, podelio i svoj poslednji komad sa njom, totalno suprotno od nje, kojoj su bili povrijedjeni ponos i osjecanja.

Koliko puta u nasem zivotu cemo ili smo pojeli tudji keks, a da to nikad necemo ili nismo ni saznali?

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Slika

Sada mi je valjalo sjesti i upiti što više od aure mistične atmosfere. Prislonio sam se uz bogato ukrašena, starinska vrata, pripalio cigaretu i osluškivao. Zvukovi su se izravno dizali uvis, čeličnom prodornošću su parali zrak, odbijali se od rubova otvorenih i trošnih prozora dok su ljudi čvrstih koraka i pravocrtnih pogleda užurbano prolazili. Zadovoljstvo promatrača potrajalo je još koju minutu.
Trebalo je ući u jednu od kripta i promotriti uokvirena čudesa linija i boja, riznicu majstora vatrenog i pritajenog pogleda. Ušao sam s nekolicinom ljudi u dostojanstveni dvor.
Kontrast naslikanoga i ravnih ploča na kojima je ono bilo ovješano bio je golem i neopisiv. Goli bijeli zidovi i statika prozirnih kvadara bila je suprotstavljena slikovnim nervozama, kaosu i uzbibanosti linija, lančanoj energiji koja je zračila slikara s plitkih površina. Sporo i obazrivo sam prolazio galerijama prateći varijaciju na Velasquezovu temu. Minotauri i izobličene žene također su pripovjedali jedan stari zaboravljeni govor.
Nisam dugo morao hodati kada se pred mojim očima ukazao portret, žena aristokratske poze i opijajućeg, zavodničkog pogleda. Stajao sam okamenjen doživljavajući nizove kratkih i jakih potresa čije se djelovanje ogledalo na tupim i bezizražajnim očima. Njezino lice je proglasilo uzvišenost i superiornost, nehajnost pronicavih očiju ponad kojih su se izvijali gracilni smeđi polukruzi. Bogato izvezena crna marama krila je slapove svilene, bujne kose, a blagost pješčanih boja ovila je njezin predivan lik.
Dopustio sam da prizor, ta magična slika, uđe u moju svijest i nađe počasno mjesto u labirintu nevidljivoga.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Kamen mudre zene

Neka mudra zena, putujuci kroz planinu nadje u jednom potoku dragi kamen. Sutradan srete putnika koji bese gladan, te mudra zena otvori torbu da mu da nesto da pojede. On ugleda dragi kamen u njenoj torbi, ocara se njime i zatrazi od mudre zene da mu ga da. Mudra zena to ucini bez premisljanja.
Putnik podje dalje, sav radostan zbog svoje dobre srece. Znao je da kamen dovoljno vredi da ga ucini bogatim.

Ali, posle nekoliko dana, vrati se on nazad i potrazi mudru zenu. Kad je nadje, dade joj kamen i rece:
"Razmisljao sam. Znam koliko je ovaj kamen vredan, ali ti ga vracam u nadi da cu od tebe dobiti nesto sto je mnogo, mnogo vrednije. Ako mozes, daj mi to sto imas u sebi, a sto ti je omogucilo da mi s takvom lakoćom das ovaj skupoceni kamen."

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

umiranje

odazivanje
nebitno kojim delom tela, čuli ste njen glas. Treba: ustati, okrenuti se, potrčati, trčati, zadihati se, trčati dalje, rukavom brisati znoj, trčati, pasti, ustati i nastaviti trk, (svo vreme osluškivati glas), pasti od iznemoglosti, ako je ustajanje nemoguće dalje nastaviti četvoronoške, ignorisati svitkanje pred očima i gušenje i ići dalje, pasti, nastaviti puzeći, noktima drati zemlju, žvakati busene trave, osluškivati, grabiti napred ostavljajući kožu i krv za sobom, još, još, (naravno osluškivati), dalje. . . Milimetar po milimetar. I najzad evo je, to je ona, otvorite bar jedno oko, vidite je, sklopite oko i ispustite dušu. Umrli ste. Umrli ste za ljubav. Ali to nije bitno - važno je da ste se zaljubili.

drugo umiranje
sada je sve lakše. Vidite je. Ima sve odlike ženskog bića. Treba: namestiti kragnu, popraviti frizuru, pročistiti grlo i doći k sebi.
ne treba: ćutati.
treba: znati da matematika služi samo tome da možete prebrojati sve pegave tačkice na njenom nosiću i izmeriti dužinu njenih obrva, da geografija govori samo o tome u kom se delu sveta gaje ovce od čijeg je runa ispleten njen džemper, da je istorija važna samo zbog današnjeg dana, a da je gramatika stvorena samo da bi maltretirala.
treba: biti hrabar, još jednom pročistiti grlo, skupiti još malo hrabrosti i priznati joj da. . . Pa, bar da ima istine u onom čime vas zadirkuju. . . To jest, da. . . Ustvari. . .
ne treba: se spetljati.
nije važno: i ako se spetljate.
može se: odmah zatim umreti od stida.

nakon umiranja
treba: otpočeti sa disanjem, povratiti puls i još jednom doći k sebi.
dozvoljeno: je ćutati.
nije dozvoljeno: otići kući na ručak.
treba: sačekati.

nakon svega
treba: otići kući na ručak.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Zabice

Bila je jedna grupa zabica koje su se zelele takmicti. Zelele su izaci na veoma visoku kulu pa je doslo mnogo gledalaca da daju podrsku zabicama.

Utakmica je počela.
Ali...
Niko od prisutnih gledalaca nije verovao da ce neka zabica uspeti doci do vrha kule.
Klimali su glavama i govorili:
”Joj, to je veoma naporno, nikada nece uspeti!”
ili:
”Ma nece uspeti, kula je veoma visoka!”
Zabice su pocele da zaostaju,
osim jedne, koja je brzo puzila, sve vise i vise.

Gledaoci su vikali:
”To je veoma naporno! Nemoguce je tako visoko dospeti!”

Jedna po jedna, zabice su odustajale i okretale se natrag,
osim jedne koja je istrajno isla napred i uopste se nije htela predati!
Na kraju je svaka odustala, osim ove jedne zabice koja se sama i s velikim ambicijama popela na vrh kule!
Ostale zabice, kao i gledaoci, su zeleli saznati kako je uspela bas ona uraditi ono sto su ostali smatrali nemogucim.

Jedan gledalac je pristupio zabici i zapitao je kako je uspela skupiti toliko snage i volje da izadje do samog vrha .
Tada se ispostavilo, da je pobednička zabica gluva!

Dakle i od zabica se da nauciti:

Nikad nemoj slusati one ljude koji su negativni i pesimisti, jer ti uzimaju najbolje ceznje i snove koje imas u svojoj dusi!
Uvek misli na snagu reci jer sve sto cujes ili citas utice na tvoja dela!

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Zivot je poput putovanja vozom. Ljudi ulaze i silaze. Prilikom zaustavljanja voza desavaju se prijatna iznenadjenja. Covek prozivljava
srecne trenutke ali ima i nezgoda, nesreca i zalosti.

Kad se rodimo zakoracimo u voz. Susrecemo se s ljudima za koje mislimo da ce nas pratiti tokom celog naseg putovanja. Npr. nasi roditelji. Nazalost, istina je sasvim drugacija. Kad-tad, oni ce sici s voza i ostaviti nas bez svoje ljubavi, naklonosti, neznosti, prijateljstva i drustva. Medjutim, u voz ce uci druge osobe koje ce nam biti jako vazne. To su nasa braca i sestre, nasi prijatelji i ljudi koje cemo sresti i zavoleti u svom zivotu.

Mnoge osobe koje ulaze gledaju na putovanje kao na kratku setnju. Drugi pak u svojoj voznji kroz zivot nalaze samo zalost i tugu. Ali u vozu ima i onih koji su uvek pri ruci i spremni su da pomognu onim ljudima kojima je potrebno pomoci.

Mnogi nakon svog silaska s voza ostavljaju iza sebe trajnu ceznju. Mnogi nas sunovracuju u duboku nevolju. Mnogu ulaze i silaze a da ih nismo ni zapazili.

Cudi nas sto su mnogi putnici koji su nam najdrazi negde u nekom drugom vagonu. Ostavljaju nas same u tom delu naseg putovanja. Naravno , to nas ne sprecava da na sebe preuzmemo teskoce putovanja i samoce i da ih potrazimo i da pokusamo da se smestimo u njihov vagon. Desava se i to da ne mozemo da se smestimo blizu njih jer je mesto vec neko drugi zauzeo .

I takav je zivot. Prepun izazova, snova, mastanja, nadanja, sastanaka, rastanaka, bez ponovnih sastanaka i nikad se ti trenuci nece vratiti. Pokusajmo od svog putovanja kroz zivot da ucinimo najbolje sto mozemo. Pokusajmo da se svima iz voza budemo u miru. Pokusajmo u svakom od njih da vidimo najbolje sto je u njima. Setimo se toga da na svakom delu zivotnog koloseka, neko od saputnika moze "skliznuti" i da su mu potrebne nase simpatije i razumevanje. I nama se moze desiti da "skliznemo" s koloseka. I nadamo se da ce se naci neko ko ce da nas razume.

Najveca misterija putovanja je ta sto ne znamo kad cemo tacno izaci iz voza isto kao sto ne znamo ni kada ce da sidju nasi saputnici, cak ni oni koji sede pored nas.
Bicu veoma tuzna kad budem morala da sidjem iz voza. Verujem da ce veoma boleti rastanak s nekim prijateljima koje sam sretala za vreme putovanja i koji su mi postali dragi. Medjutim gajim nadu da ce doci glavini kolosek. Tada cu videti kako svi oni pristizu sa svojim prtljagom koji na ulasku u voz nisu imali. To ce me silno obradovati. Bicu srecna i zbog cinjenice da sam im pomogla da povecaju svoj putni prtljag polozivsi u njemu prave sadrzaje.

Pokusajmo da pri silasku iz voza ostavimo prazno sediste koje ce u ostalim putnicima, koji nastavljaju putovanje, buditi ceznju na lepe i prijatne uspomene.

Svima zelim srecno i prijatno putovanje.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Snovi

Jednom je jedan pobozan covek sanjao san kako bezi od lava. Covek pobeze na drvo i sede na jednu granu drveta. Pogledavsi dole ugleda lava koji ga ceka.

Zatim covek pogleda na stranu i ugleda dva pacova kako kruze oko grane, na kojoj je sedio i jedu je. Jedan pacov je bio crn a drugi beo. Cinilo se da ce grana uskoro pasti na zemlju. Covek sa strahom opet pogleda dole i ugleda crnu zmiju kako otvara svoja velika usta tako da mu se cinilo da ce upasti u njih.

Covek pogleda iznad sebe da vidi imali nesto zasto bi se mogao uhvatiti.

Ugledao je drugu granu sa sacem meda na njoj. Kapi meda su kapale iz saca. Covjek htede da okusa jednu kap. Pruzio je jezik i oksao kap meda koja je pala. Med je bio veoma sladak. On htede da okusa jos jednu kap. Kada to uradi izgubi se u slasti meda. Tako da zaboravi pacove koji su jeli njegovu granu, lava na zemlji i zmiju koja je sedila ispod njega. Nakon izvesnog vremena probudi se iz svog sna.

Trazeci znacenje sna otisao je do poboznog ucenjaka.

Ovaj mu rece:

„Lav kojeg si vidio je smrt. Uvek te progoni i ide za tobom kuda god da ides. Dva pacova beli i crni pretstavljaju dan i noc. Beli predstavlja dan a crni noc. Oni kruze jedan za drugim, jeduci tvoje vrijeme i priblizavajuci ti smrt.
Velika crna zmija sa velikim ustima je tvoj grob cekajuci da padnes u njega.
Sace meda je ovaj svet a slatki med je uzivanje ovog svijeta.
Mi volimo da okusamo slatko uzivanje ovog sveta zeleci sve vise i vise. U medjuvremenu se izgubimo u tom uzivanju tako da zaboravimo nase vreme, nasu smrt i nas kraj.“

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Jedna zivotna prica

Na dobrotvornoj gala-veceri, na kojoj su se prikupljala sredstva za skolu za
decu sa posebnim potrebama, otac jednog od ucenika je podelio sa
uzvanicima pricu koju nece zaboraviti nitko tko je tada prisustovao
dogadjaju. Nakon sto je zahvalio skoli i njenom predanom osoblju, postavio
je sledece pitanje : "Ako nije ometena vanjskim utjecajima, sve sto
priroda stvori je savrseno stvoreno. Ali moj sin Shay ne moze uciti one
stvari koje mogu druga deca. Ne moze razumeti stvari kao druga deca.
Gde je prirodni poredak stvari, kada se radi o mome sinu? "
Publika je utihnula nakon tog pitanja.

Otac je nastavio. "Verujem da se, u trenutku kada dete telesno i umno
invalidno poput Shaya dodje na svet, prilika za iskazivanje istinske
ljudske prirode sama pokaze i ponudi,
u obliku nacina kako drugi ljudi tretiraju to dete. "

Tada je ispricao sledecu pricu :

Shay i njegov otac su setali pored parka, gde su neki decaci koje je Shay
poznavao igrali baseball. Shay je upitao oca : " Mislis li da bi me pustili
da igram sa njima ? "Shayev otac je znao da vecina decaka ne bi zelela da
netko poput Shaya igra za njihovu ekipu, ali je isto tako znao koliko bi
njegovom sinu znacilo da mu dopuste igrati te koliko bi mu to podarilo
toliko potreban osecaj pripadnosti i samopouzdanja, da je prihvacen
usprkos svom invaliditetu.

Shayev otac je prisao jednom od decaka na terenu i upitao (ne ocekujuci
previse) da li bi Shay mogao zaigrati sa njima. Decak se u neverici
okrenuo oko sebe i rekao : Gubimo za 6 optrcavanja, a igra je u osmoj
izmeni (inace, po pravilima igre, ima 9 izmena). Pa, moze igrati za
nasu ekipu, pokusat cemo ga postaviti na poziciju udaraca u devetoj izmeni."

Shay se malo namucio hodajuci do ekipne klupe i, sa sirokim osmehom je
obukao majicu svoje ekipe.Otac ga je gledao sa majusnom suzom u oku i
osecajem topline u srcu. Decaci su videli srecu toga oca, gledajuci
kako mu sin biva prihvacen . Pri kraju osme izmene Shayeva ekipa je
osvojila par bodova putem nekoliko optrcavanja, ali je jos uviek bila u zaostatku
za tri. Na pocetku zadnje, devete izmene, Shay je navukao rukavice i zaigrao
na desnom polju. Iako nikakvi hici lopte jos nisu krenuli u njegovom pravcu,
bio je ocito u euforicnom raspolozenju samo jer ima priliku BITI u igri i na
polju, razvukao je osmeh od uha do uha dok mu je otac mahao sa tribina.
Na kraju devete izmene, Shayeva ekipa je opet osvojila bod i optrcavanje.
Sada, sa dva izbacivanja i punim bazama, smiesilo im se pobednicko
optrcavanje i dosao je Shayev red da bude udarac.

U tom trenutku, da li da daju Shayu palicu za udaranje i priliku da igra i
da time odustanu od sanse za pobedu?
Na opstee iznenadjenje, Shayu je dana palica za udaranje. Svi su znali da je to
bila nemoguca misija jer Shay nije ni znao ispravno drzati palicu, akamoli
pravilno i precizno udariti lopticu.

Ipak, kad je Shay krocio na bazu, protivnicki bacac se, uvidevsi da
Shayeva ekipa reskira poraz za taj jedan trenutak u Shayevu zivotu,
malo priblizio kako bi bacio loptu neznije da Shay barem dotakne palicom loptu. Dosao je
i prvi udarac i Shay je zamahnuo nespretno i promasio. Bacac se opet malo
priblizio i bacio nezno loptu prema Shayu. U tom trenutku Shay je
zamahnuo i pogodio sporu, prizemljenu loptu, bacivsi je prema bacacu.

Igra bi u ovom trenutku bila gotova. Bacac je podigao sporu loptu i, mogao

je lako dobaciti loptu prvom svom igracu sa baze, kako bi Shay ispao i
kako bi bio kraj igre i laka pobeda.

No, umesto toga, bacac je bacio loptu iznad glavu prvog igraca sa baze,
van dosega svih svojih suigraca u ekipi. Svi su sa tribina i igraci obadve ekipe
zavikali : " Shay, trci do prve!! Trci do prve !! "
Nikada pre u svom zivotu Shay nije toliko daleko trcao, ali uspeo je stici do prve baze.
Doteturao je do bazne linije, sirom otvorenih ociju, upitnog pogleda.

Svi povikase, "trci do druge, trci do druge!!!" Uhvativsi dah, Shay je
nespretno potrcao prema drugoj bazi, ocito se boreci naprezuci da stigne do nje.

Dok je Shay pristizao drugoj bazi, igrac desnog polja uhvatio je
loptu.najmanji momak u ekipi, kojem se pruzila prva prilika da bude
ekipni heroj. Mogao je baciti loptu cuvaru druge baze, ali je shvatio bacacevu
nameru da pa je i on, takodjer, bacio visoku loptu iznad glave i van
dosega cuvara trece baze. Shay je trcao prema trecoj bazi, kao u nekom delirijmu
dok su se igraci ispred njega okupili oko zavrsne baze.

Svi su povikali, "Shay , Shay, Shay, sve do kraja, Shay !!!"

Shay je dosegao trecu bazu jer mu je protivnicki igrac pritrcao da mu
pomogne i usmeri ga prema njoj vicuci - "Trci do trece! Shay, trci do
trece!!!"

U trenu kada je Shay dotakao trecu, decaci iz obe ekipe i gledaoci su
skocili na noge vicuci - "Shay, trci do zadnje! Osvoji i zadnju!"
Shay je utrcao na zadnju bazu, stao na plocu, svi na terenu su ga zagrlili i bio
je slavljen kao heroj koji je osvojio pobedu utakmice i time osigurao i
pobedu svoje ekipe.

"Taj dan"- rece otac nezno, dok su mu se suze kotrljale niz lice,
"decaci obadve ekipe su pomogli donosenju komadica prave ljubavi i
humanosti u ovaj svijet".

Shay nije prezivio do sledeceg leta. Umro je jos iste zime, nikad ne
zaboravivsi kako je bio heroj, kako je radi toga njegov otac bio srecan,
kako je svog malog heroja docekala odusevljena majka, grlivsi ga i
placuci od srece !

Tako mnogo, naizgled beznacajnih suceljavanja izmedju dvoje ljudi stavlja
nas pred izbor : Preneti malu iskru ljubavi na drugoga ili
izbeci datu priliku, ostavivsi tako svet jos malo hladnijim?

Neki mudrac je jednom rekao da se svako drustvo prosudjuje po tome kako
tretira svoje najunesrecenije pojedince.Zapitajte gde smo tu svi mi - ponaosob?!
Bilo bi lepo ziveti u okruzenju gde razliciti dobijaju empatiju i mesto u nasem zivotu, a ne ravnodusnost i okretaje glavena drugu stranu.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Prolece

Jednog dana, jedan slepi covek sedeo je na stepenicima
jedne zgrade,
sa sesirom blizu svojih stopala i jednim natpisom na kome
je pisalo:

"Slep sam, molim vas pruzite mi pomoc."

Jedan slucajni prolaznik, igrom prilika strucnjak za
reklamu, koji je
tuda prolazio, zaustavio se zapazajuci da je u sesiru
bilo prisutno samo nekoliko metalnih novcica.

Savio se da bi mu pruzio novac, zatim, i bez pitanja za
dozvolu,uzeo je karton, okrenuo ga ispisavsi novi natpis.
U toku popodneva slucajni prolaznik se vratio do slepog
coveka zapazajuci da je njegov sesir ovom prilikom bio pun novcica
i novcanica.

Slepi prosjak prepoznavajuci ga po koraku uputio mu je
pitanje da nije bio on taj koji je nesto napisao na kartonu i
sta je to mogao napisati.

Nasta ce prolaznik odgovoriti:

"Nisam napisao neistinu – samo napisah tvoju poruku na
drugaciji nacin", nasmesi se i izgubi u guzvi.

I tako slepi covek nije saznao da je natpis jednostavno
glasio:

"Danas je prolece, a ja ga ne mogu videti".

Dobra strategija i osmeh su najveca snaga kojom covek raspolaze.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Savrseno srce

Jednoga dana mladic je stajao u sredistu grada razmisljajuci kako on ima najlepse srce u celoj dolini. Prosla je velika povorka i svi su oni priznali kako je njegovo srce savrseno.
Nije bilo crtice ni zareza u njemu. Da, svi su se oni uistinu slozili da je njegovo srce najlepse koje su ikad videli. Mladic je bio jako ponosan i jos se vise i glasnije hvalio svojim prelepim srcem.

Iznenada, jedan stari covek pojavio se ispred povorke i rekao:
„Zasto tvoje srce nije priblizno lepo kao moje?”
Povorka i mladic pogledali su u to starcevo srce.
Udaralo je snazno, ali prepuno oziljaka, bilo je mesta gde su komadici bili premesteni i onih koji su bili stavljeni, ali nisu potpuno odgovarali i bilo je nekoliko ostecenih strana(ivica). Ustvari, bilo je puno mesta gde su celi komadi nedostajali.

Narod je zapoceo - kako moze reci da mu je srce lepse nego sto on misli? Mladic je pogledao u starcevo srce i video njegovo stanje, i nasmejao se. „Mora da se salis, rekao je. Uporedi svoje srce s mojim, moje je savrseno a tvoje je prepuno oziljaka i suza.

”Da, rekao je starac, tvoje izgleda savrseno ali nikad se ne bih menjao s tobom.

Vidis, svaki oziljak predstavlja osobu kojoj sam dao svoje ljubavi - izvadim komadic srca i dam je toj osobi, i cesto mi ta osoba uzvrati deo od svog srca koje se uklapa u prazni deo mog srca, ali buduci da delovi nisu jednaki, ja imam nekih grubih zavrsetaka koje delim, jer me podsecaju na ljubav koju delimo.

Ponekad dam delove srca, ali mi osobe ne vrate svoj komadic srca. To su ti prazni delovi - davanje ljubavi je rizikovanje.

Ovi oziljci su bolni, otvoreni su, podsecaju me na ljubav koju dadoh ljudima takodje, i nadam se da se oni mogu vratiti jednog dana i popuniti prazne prostore na koje cekam."

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Ljubav

Covek umire i odlazi na nebo.
Andjeli mu kazu:"Odvescemo te u raj, ali prvo da ti pokazemo pakao."
Odvode ga na mesto sa velikom sredisnjom posudom punom kasaste hrane. Oko posude su jadne i gladne osobe. Svaka od njih ima kasiku dugacku po tri metra. Hranu mogu dobaviti, ali je, zbog duzine, ne mogu prineti ustima. I tako, ove pateticne osobe gladuju pored izobilja hrane.

Zatim ga andjeli odvode u raj.
Na njegovo iznenadjenje, ugleda istu scenu. Ponovo gigantska posuda sa hranom, ponovo ljudi sa kasikama od tri metra. Samo ovi su zadovoljni, srecni, nasmejani i zdravi.
"Zasto? U cemu je razlika da su ovi ljudi srecni i siti?", upitao je andjele.
"Pa zar ne vidis?", upitali su ga.
Kada je pazljivo pogledao primetio je da svaka osoba hrani kasikom susednu.

"Ovdje ljudi hrane jedni druge. Oni su naucili put ljubavi."

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Ti si poseban!

Poznati govornik otvorio je svoj svoj seminar drzeci u rukama novcanicu od 20 dolara. U sobi u kojoj je bilo 200 ljudi upitao je: "ko bi zeleo ovu novcanicu?"

Ruke su se podizale u vazduh.

On rece: "Dati cu je nekome od vas, ali pre toga dozvolite mi da ucinim ovo." A nastavi guzvati novcanicu.

Potom upita: "ko jos uvek zeli ovu novcanicu od 20 dolara?" Opet su ruke bile visoko podignute u vazduhu.

"Dobro", ponovi on, "a sta ako ucinim sledece?" Ispusti novcanicu na zemlju i stade je uvrtati svojom cipelom.

Potom je podize, sada poguzvanu i prljavu. "A sada, ko je jos uvijek zeli?" Opet su se ruke podigle u vazduh.

"Prijatelji, svi vi ste naucili veoma vrednu lekciju. Bez obzira na to sto sam ucinio sa novcanicom, jos uvek ste je zeleli, zbog toga sto se nije smanjila njena vrednost. Jos uvek je bila vredna 20 dolara.

Mnogo puta u nasim zivotima, mi smo baceni, zguzvani, prizemljeni zbog odluka koje donosimo i okolnosti koje nam se nadju na putu.
Osecamo da smo manje vredni, ali bez obzira na to sta se dogodilo ili sta ce se dogoditi, vi nikada necete izgubiti svoju vrednost, prljavi ili cisti, poguzvani ili konacno pognuti, jos uvek cete biti vredni onima koji vas vole.
Vrednost naseg zivota nije u tome sto mi radimo ili koga poznajemo, vec pored koga smo. Vi ste posebni i nemojte to nikada zaboraviti!»