Klajv Barker

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

9. VATRA
Dan i noć koje je Suzana provela u Bez-premca i u Divljim Šumama prikradajući se Hobartu, odneli su Kala i de Bona na isto tako zanimljiva mesta. I oni su iskusili bol i otkrovenje; i njih su se dvojica za to vreme približili smrti više no što će to ikada ponovo poželeti.
Pošto su se rastali s njom, ćutke su nastavili prema Nebeskom svodu, dok de Bono iznenada nije upitao:
"Voliš li je?"
Čudno, ali upravo to pitanje motalo se i Kalu po glavi, ali nije odgovorio de Bonu. Bilo mu je neprijatno.
"Ti si jedna prokleta budala", reče de Bono. "Zašto se vi Kukavice toliko plašite svojih osećanja? Ona zaslužuje da je voliš; čak i ja to vidim. Zašto onda ne priznaš?"
Kal zagunđa. De Bono je bio u pravu, ali ko je voleo da mu neko mlađi drži lekciju.
"Bojiš je se, je li u tome stvar?" upita de Bono.
Prvo ga je povredio, a sada još i uvredio.
"Pobogu, ne", reče Kal. "Zašto bih je se, do đavola, plašio?"
"Poseduje moć", odvrati de Bono, skinuvši naočari i osmotrivši predeo pred njim. "Većina žena je, razume se, poseduje. Zato ih Zvezdanpotok nije želeo u Polju. To ga je izbacivalo iz ravnoteže."
"A šta mi imamo?" upita Kal, šutnuvši kamen.
"Mi imamo naše batine."
"Opet Zvezdanpotok?"
"De Bono", glasio je odgovor, i dečak se nasmeja. "Da ti kažem nešto", poče on. "Znam jedno mesto kuda bismo mogli poći..."
"Neću da čujem ni za kakvo skretanje", odbi Kal.
"Samo na sat ili dva?" navaljivao je de Bono. "Jesi li ikada čuo za Venerinu planinu?"
"Rekoh, nema skretanja, de Bono. Ako želiŠ da pođeš tamo, samo izvoli."
"Baš si dosadan", uzdahnu de Bono. "Mogao bih i da te prepustim toj tvojoj dosadi."
"Ne uživam ni u tvojim glupim pitanjima", dodade Kal. "Ako želiš da bereš cveće, slobodno idi. Samo mi kaži u kom je smeru Nebeski svod."
De Bono ućuta. Nastaviše dalje. Kada su ponovo počeli da razgovaraju, de Bono stade da se razmeće znanjem o Fugi, više u želji da omalovaži saputnika, nego da mu pruži nova obaveštenja. U dva navrata za vreme žučnih prepirki, kada su se na vidiku pojavile Hobartove patrole, Kal ga je povukao u zaklon. Kada su po drugi put morali da potraže sklonište, dva sata nisu mogli da se maknu iz njega dok se vod sve više opijao na nekoliko jardi od njih.
Pošto su konačno pošli dalje, kretali su se mnogo sporije. Ukočeni udovi bili su im kao od olova; bili su gladni, žedni i nervirali su jedan drugog. A najgore od svega, spuštao se suton.
"Koliko još ima odavde?" raspitivao se Kal. Kada je prvi put ugledao Fugu sa Miminog zida, učinilo mu se da njen zbrkani pejzaž obećava nebrojene pustolovina. A sada, kada se našao usred te zbrke, dao bi očnjak za jednu dobru kartu.
"Još je dosta daleko", odvrati de Bono.
"Znaš li ti gde se mi, do đavola, nalazimo?"
De Bono napući usne. "Svakako."
"Kaži mi onda."
"A?"
"Kaži!"
"Neka sam proklet ako ti kažem. Moraš mi verovati, Kukavice."
Tokom poslednja dva sata podigao se vetar i sada je donosio do njih krike koji prekinuše njihov sve žučniji rat rečima.
"Miris baklji", reče de Bono. To je bilo tačno. Pored svog tereta bola, vetar je doneo i miris drveta koje gori. De Bono se već dao u potragu za izvorom tog mirisa. Kalu ništa ne bi pružilo više zadovoljstva u tom trenutku nego da prepusti igrača na konopcu njegovim vlastitim planovima, ali - iako je sumnjao u de Bona kao vodiča - s njim mu je ipak bilo bolje nego bez njega. Kal krenu za njim kroz sve gušću tamu, uz jedan blagi greben. S njegovog vrha su - preko nadstrtih polja - jasno ugledali vatru. Mahnito je gorelo nešto nalik na šumarak, a vetar je razvejavao plamenove. Na periferiji ovog dosta obimnog požara bio je parkiran veći broj automobila, a njihovi vlasnici - pripadnici Šedvelove vojske spasa - divljali su unaokolo.
"Kopilad", reče de Bono, kada nekolicina uhvati žrtvu i okomi se na nju batinama i čizmama. "Kukavičja kopilad."
"Nije samo moj narod..." poče Kal. Ali pre no što je uspeo da završi odbranu svoga plemena, reči mu zamreše na usnama, jer je prepoznao mesto koje je nestajalo pred njegovim očima. Nije to bila nikakva šuma. Drveće nije bilo nasumce razbacano, već posađeno u pravilnim alejama. Jednom, pod zastorom od ovog drveća, recitovao je stihove Ludog Munija. Sada je voćnjak Lemjuela Loa goreo s jednog kraja na drugi.
On krenu niz padinu prema njemu.
"Kuda ćeš?" upita de Bono. "Kalhune? Šta to činiš?"
De Bono krenu za njim i uhvati ga za ruku.
"Kalhune! Saslušaj me!"
"Ostavi me na miru", reče Kal, pokušavši da se otrese de Bona. U žestini tog pokušaja zemlja na padini se odroni pod njegovim nogama i on izgubi ravnotežu, povukavši de Bona sa sobom. Skliznuše niz brdo dok su ih zasipali prašina i kamenje i zaustaviše se do pasa u jarku, čije je dno bilo ispunjeno vodom. Kal poče da se izvlači na drugu stranu, ali ga de Bono uhvati za košulju.
"Ništa ne možeš da učiniš, Muni", reče on.
"Skloni se."
"Žao mi je zbog onog što sam rekao o Kukavicama, i mi odgajamo vandale."
"Zaboravi", reče Kal, pogleda i dalje uperenog u vatru. Zatim se oslobodi de Bonove šake. "Poznajem ovo mesto", reče on. "Ne mogu samo tako da dozvolim da izgori."
Izvukao se iz jarka i krenuo ka plamenu. Pobiće kopilad koja su ovo učinila, ko god oni bili. Pobiće ih i smatraće to pravdom.
"Suviše je kasno!" povika de Bono za njim. "Ne možeš pomoći."
Bilo je istine u mladićevim rečima. Sutra će od voćnjaka ostati samo pepeo. Pa pak, nije mogao naterati sebe da jednostavno okrene leđa mestu na kome je prvi put iskusio zanose Fuge. Neodređeno svestan da de Bono tapka za njim, i potpuno ravnodušan prema tome, on nastavi dalje.
Kada je pred sobom jasnije razabrao prizor shvatio je da su Prorokove trupe (taj im je naziv laskao; bio je to, u stvari, šljam) naišle na otpor. Na nekoliko mesta oko vatre vodila se borba prsa u prsa. Ali branioci voćnjaka bili su lak plen za palitelje za koje je ovaj vandalizam bio tek nešto više od sporta. Stigli su u Fugu s oružjem koje je moglo da desetkuje Vidovnjake za nekoliko časova. Još dok je Kal posmatrao prizor video je jednog kako pada pogođen hicem iz pištolja. Neko se približio da pomogne čoveku, ali ga je snašla ista sudbina. Vojnici su išli od tela do tela i proveravali da li je posao valjano obavljen. Prva žrtva nije bila mrtva. Podigla je ruku prema ubici, a ovaj mu je uperio pištolj u glavu i opalio.
Kal oseti da mu se povraća kada se miris sprženog mesa pomešao s dimom. Nije mogao da odagna odvratnost. Kolena mu zaklecaše i on pade na tle, pokušavši da izbljuje prazan stomak. U tom je trenutku njegova beda bila upotpunjena: mokra ledena odeća prianjala mu je uz kičmu; ukus sadržine stomaka zadržao mu se u grlu; rajski voćnjak goreo je u blizini. Užasi koje mu je Fuga prikazivala bili su isto onako duboki kao što su njene vizije bile uzvišene. Dublje nije mogao da padne.
"Hajdeno, Kale."
De Bono mu spusti šaku na rame. Zatim pruži Kalu busen sveže ubrane trave.
"Obriši lice", reč on nežno. "Ovde više ništa ne možemo učiniti."
Kal pritisnu travu na nos, udišući njenu prijatnu svežinu. Gađenje je polako nestajalo. Odluči se da još jednom pogleda u pravcu voćnjaka koji je goreo. Oči su mu suzile i pri prvom pogledu nije se usudio da poveruje u ono što su mu govorile. Obrisao ih je nadlanicom, sve vreme šmrkčući. Onda je ponovo pogledao, i tamo ugledao Lema koji se kretao kroz dim i bežao pred vatrom.
On izgovori čovekovo ime.
"Ko?" upita de Bono.
Kal je već ustajao iako su mu noge bile strašno slabe.
"Tamo", reče pokazavši prema Lou. Čuvar voćnjaka čučao je pored jednog tela, s šakama ispruženim prema licu leša. Da li je mrtvom čoveku sklapao oči, blagosiljajući ga pri tom?
Kal je mora da privuče njegovu pažnju; morao je s njim da porazgovara, makar samo zato da bi mu kazao da je i on prisustvovao ovim užasima, i da oni neće proći neosvećeno. Okrenuo se ka de Bonu. Plamen se odslikavao u naočarima igrača na konopcu koje su mu skrivale oči, ali po izrazu njegova lica bilo je jasno da ga ovo što je video nije ostavilo ravnodušnim.
"Ostani ovde", reče Kal. "Moram razgovarati sa Lemom."
"Ti si lud, Muni", reče de Bono.
"Verovatno."
On krenu nazad prema vatri, izvikujući Lemovo ime. Šljam se izgleda umorio od lova. Nekolicina se vratila do kola; neki su pišali u vatru; a ostali su jednostavno buljili u nju, otupelim pogledima od pića i uništavanja.
Lem je završio sa blagosiljanjem i počeo da se udaljava od ostataka svog voćnjaka. Kal ga ponovo pozva, ali pucketanje vatre priguši njegov glas. On krenu brže i Lem ga tada primeti krajičkom oka. Međutim, kao da nije prepoznao Kala. Uznemiren prisustvom prilike koja se približavala on se okrenu i poče da beži. Kal ga ponovo pozva po imenu i uspe da mu privuče pažnju. Zastao je i osvrnuo se, žmirkajući kroz dim i čađ.
"Leme! To sam ja!" povika Kal. "Muni!"
Loovo čađavo lice nije bilo u stanju da se osmehne, ali zato je raširio ruke u znak dobrodošlice, a Kal je tih nekoliko poslednjih jardi koji su ih razdvajali prešao plašeći se da ih dimna zavesa svakog trenutka ponovo može razdvojiti. Ali to se nije dogodilo. Zagrlili su se kao braća.
"Oh, moj pesniče", reče Lo, očiju crvenih od suza i dima. "Zar baš ovde da te nađem."
"Rekao sam ti da neću zavoraviti", podseti ga Kal. "Zar ti to nisam kazao?"
"Bogami, jesi."
"Zašto su to učinili? Zašto su ga spalili?"
"Nisu oni", odvrati Lem. "Ja sam to uradio."
"Ti?"
"Zar misliš da bih dozvolio toj kopiladi da uživa u mom voću?"
"Ali Leme... drveće. Sve to drveće."
Lo je preturao po džepovima i izvadio šaku Džudi krušaka. Mnoge su bile ubijene i napukle i iz njih je curio sok prelivajući se preko Loovih prstiju. Njihov miris prodre kroz zgađeni vazduh, vrativši im u sećanje izgubljena vremena.
"U svakoj od njih ima semenja, pesniče", reče Lem. "A u svakom semenu krije se drvo. Pronaći ću neko drugo mesto da ga posadim."
To su bile hrabre reči, ali počeo je da jeca još dok ih je izgovarao.
"Neće oni nas poraziti, Kalhune", reče. "Nije važno u ime kog boga su došli, mi pred njima nećemo klečati."
"I ne smete", reče Kal. "Inače će sve biti izgubljeno."
Dok je to izgovarao primetio je da Loov pogled skreće s njegovog lica u pravcu šljama blizu kola.
"Treba da pođemo", reče, gurnuvši voće nazad u džep. "Hoćeš li poći sa mnom?"
"Ne mogu, Leme."
"Dobro, naučio sam kćeri tvojim stihovima", reče on. "Ni ja ih nisam zaboravio kao što ni ti nisi zaboravio mene..."
"Nisu moji", reče Kal. "To su stihovi moga dede."
"Sada pripadaju nama svima" reče Lo. "Posejani su na plodno tlo..."
Iznenada, pucanj. Kal se okrenu. Primetila su ih trojica koja su posmatrala vatru i smesta se uputila prema njima. Sva trojica bila su naoružana.
Lo na trenutak ščepa Kala za šaku i stisnu je u znak pozdrava. Veza se zatim prekinu, jer uslediše novi hici. Lo je polako nestajao u pomrčini, u želji da se što više udalji od svetlosti vatre, ali tle je bilo neravno i on je pao posle svega nekoliko koraka. Kal krenu za njim, a strelci počeše ponovo da ih zasipaju mecima.
"Beži od mene..." povika Lo. "Za boga miloga, beži!"
Puzao je po tlu skupljajući voće koje mu je poispadalo iz džepova. Kada je Kal stigao do njega, jedan od strelaca je imao sreće. Pogodio je Loa. Ovaj viknu i uhvati se za bok.
Ljudi sa pištoljima samo što nisu stigli svoje žrtve. Prestali su da pucaju kako ne bi pokvarili zabavu koja im je predstojala. Međutim, kada su se približili na otprilike pet jardi, predvodnika obori projektil zavitlan iz dima. Pogodio ga je u glavu, napravivši popriličnu ranu. Srušio se, zaslepljen krvlju.
Kal je imao dovoljno vremena da vidi šta je to oborilo čoveka: bio je to radio. Zatim je de Bono krenuo u cik-cak kroz gust vazduh prema naoružanim ljudima. Čuli su ga da dolazi: drao se kao kakav divljak. Neko je opalio u njegovom pravcu, ali i promašio. On prolete pored lovaca i otrča u pravcu vatre.
Vođa poče da se uspravlja šakom pritiskajući ranu na glavi, spreman da i sam krene u poteru. Iako je de Bono svojom taktikom uspeo da unese pometnju među krvnike, ta je taktika ipak bila ravna samoubistvu. Naoružani ljudi su ga uhvatili u klopku naspram zida od zapaljenog drveća. Kal ga na trenutak ugleda kako hita kroz dim prema vatri, i ubice kako urlajući jure za njim. Ispaljena je šitava salva hitaca; izbegavao ih je poput pravog plesača, što je najzad i bio. Ali pakao pred sobom nije mogao izbeći. Kal vide kako se jednom osvrnuo da utvrdi gde se nalaze njegovi gonioci, a onda je - kao kakav idiot, što je uostalom i bio - uronio u vatru. Većina drveća je sada već bila pretvorena u zapaljene stubove, ali je tlo zato bilo raj za hodače po žeravici, sam vreo pepeo i ugalj. Vazduh je podrhtavao od toplote, iskrivljujući de Bonovu priliku dok se nije izgubio među drvećem.
Nije bilo vremena za oplakivanje. Njegova im je hrabrost omogućila da predahnu, ali ni taj predah neće još dugo potrajati. Kal se osvrnuo da pomogle Lemjuelu. Međutim, njega više nije bilo, za sobom je ostavio samo krvavu mrlju i nekoliko ispalih plodova koji su označavali mesto na kome je pao. A ispred zida što ga je vatra stvorila, naoružani ljudi i dalje su čekali da pokose de Bona ako se ponovo pojavi. Kal je imao vremena da ustane i osmotri požar ne bi li gde ugledao igrača na konopcu. Nigde ga nije bilo. Zatim je okrenuo leđa lomači i uputio se spram padine na kojoj su se on i de Bono potukli. Dok je išao u tom pravcu u njemu se rodi neka neodređena nada. Odluči da promeni pravac kretanja, pa potrča okolo na drugu stranu voćnjaka.
Tu je vazduh bio jasniji; vetar je odnosio dim u suprotnom pravcu. Trčao je duž ivice voćnjaka, nadajući se u nemoguće: da je de Bono možda ostavio iza sebe toplotu. Na pola puta duž boka požara njegove užasnute oči ugledaše par zapaljenih cipela. Šutnuo ih je, a zatim krenuo u potragu sa njihovim vlasnikom.
Samo što se okrenuo leđima prema vatri ugledao je jednu priliku koja je stajala u polju visoke trave na dve stotine jardi od voćnjaka. Čak i sa te udaljenosti mogao je da prepozna njegovu svetlu kosu. A kada se primakao bliže, i njegov samozadovoljan osmeh.
Izgubio je obrve i trepavice, a i kosa mu je bila dosta oprljena. Ali bio je živ i nepovređen.
"Kako si to izveo?" upita ga Kal kada stiže dovoljno blizu da ga je ovaj mogao čuti.
De Bono slegnu ramenima. "Radije bih cele nedelje hodao po žeravici nego po konopcu", odvrati.
"Bio bih mrtav da nije bilo tebe", reče Kal. "Hvala ti."
De Bonu je očigledno bilo neprijatno što mu Kal zahvaljuje. Samo je odmahnuo rukom, okrenuo leđa vatri i krenuo kroz travu, prepustivši Kalu da sam odluči želi li da ga sledi ili ne.
"Znaš li ti kuda idemo?" povika Kal za njim. Učinilo mu se da su pošli u sasvim suprotnom pravcu od onoga kojim su se kretali kada su naišli na požar, ali nije mogao da se zakune u to.
De Bono mu je nešto odgovorio, ali odgovor je odneo vetar, a Kal je bio suviše umoran da bi ponovio pitanje.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

10. NEZEMALJSKA UŽIVANJA
1.
Odatle je putovanje postalo pravo mučenje. Događaji u voćnjaku iscedili su iz Kala i ono malo snage koju je još imao. Nožni mišići su mu podrhtavali kao da će ga svakog trenutka uhvatiti grč; donji deo kičme kao da mu je ostao bez hrskavica tako da su se pršljenovi trli jedan o drugi. Pokušavao je da ne misli o tome šta će se dogoditi ako, i kada, konačno stignu do Nebeskog svoda. Čak i da su u najboljoj formi, on i de Bono teško da su se mogli meriti sa Šedvelom. A u ovom stanju, smazaće ih u jednom zalogaju.
Povremena čuda koja su im otkrivale zvezde - prsten kamenja, povezan trakama šaputave magle; nešto što je nalikovalo porodici lutaka, čija su se istovetna, bleda lica blaženo smešila iza utihlog vodopada - uspevala su da mu izmame samo po koji površan pogled. Jedini prizor koji bi još mogao da mu izmami osmeh bio je pogled na perjani dušek.
Ali posle izvesnog vremena, čak su i čuda iščezla, jer de Bono ga je poveo uz neku mračnu padinu, dok je blagi povetarac povijao travu oko njihovih stopala. Mesec se probijao kroz nasip nastao od oblaka, dajući de Bonu avetinjski izgled dok se peo strmom padinom. Kal ga je sledio poput jagnjeta, suviše umoran da bi ga pitao kuda idu.
Postepeno je postao svestan da svi uzdasi koje je čuo ne potiču od vetra. U njima je bilo neke prikrivene muzike; melodije koja se čas čula, a čas nestajala.
De Bono je bio taj koji je konačno stao i upitao:
"Čuješ li ih, Kale?"
"Da. Čujem ih."
"Znaju da su im stigli posetioci."
"Je li ovo Nebeski svod?"
"Nije", odvrati blago de Bono. "Nebeski svod ćemo ostaviti za sutra. Suviše smo umorni za bilo šta. Noćas ostajemo ovde."
"Gde to ovde?"
"Zar ne možeš da pogodiš? Zar nisi omirisao vazduh?"
Bio je neznatno namirisan; kozja krv i noćni procvali jasmin.
"Zar ne osećaš zemlju?"
Tle pod njegovim nogama bilo je toplo.
"Ovo je, prijatelju moj, Venerina planina."

2.
Nije trebalo da veruje de Bonu; uprkos junaštvu, momak je bio potpuno nepouzdan. Eto, upravo su izgubili dragoceno vreme.
Kal se osvrnu da vidi da li se nazire put kojim su došli, ali ga ne ugleda; mesec je na trenutak skliznuo iza oblaka, tako da je obronak planine bio u mraku. Kada je ponovo pogledao ispred sebe, de Bona više nije bilo. Začuvši smeh nedaleko odatle, Kal pozva svog vodiča po imenu. Smeh se ponovi. Zvučao je suviše vedro da bi bio de Bonov, ali nije mogao biti siguran u to.
"Gde si?" upita on, ali ne dobi odgovor i tako pođe u pravcu smeha.
Dok je napredovao, u jednom je trenutku stupio u prolaz toplog vazduha. Uplašen, on se povuče, ali tropska vrućina krenu za njim, a medni miris mu se snažno uvuče u nozdrve. Ošamutio ga je; bolne noge samo što se nisu podavile pod njim usled pukog zadovoljstva od koga se polako obeznanjivao. Malo dalje uz padinu ugleda još jednu priliku; to je sigurno de Bono, koji se kretao u mraku. Ponovo ga je pozvao po imenu i sada je dobio odgovor. De Bono se vratio i rekao:
"Ne žuri, Kukavice."
Glas mu je postao nekako dremljiv.
"Nemamo vremena..." pobuni se Kal.
"Ne mogu... ne mogu ništa da...", de Bonov glas se pojavljivao i nestajao, poput slabog radio signala. "Noćas ne mogu ništa drugo da radim osim da... vodim ljubav."
Poslednja reč je izbledela, a za njom i de Bono, stopivši se s tamom.
Ka se osvrnu oko sebe. Bio je ubeđen da je de Bono govorio s nekog mesta bližeg vrhu planine, što je značilo da će se, ako okrene leđa u tom pravcu i krene, vratiti putem kojim su došli.
Kada se okrenuo toplota je krenula s njim. Neodređeno je razmišljao kako će naći svog vodiča; naći vodiča i Nebeski svod. Morao je na sastanak s nekim. Ko to beše? Misli su mu postajale dremljive kao de Bonov glas. Ah, da: sa Suzanom.
Kada je u umu oblikovao njeno ime ona toplota, u dosluhu s njegovim nogama, povuče ga na tlo. Nije bio siguran kako je do toga došlo - nije posrnuo, nije bio gurnut - ali u deliću sekunde glava mu se našla na tlu, i oh, kakvo je to zadovoljstvo bilo. Kao da se vratio u krevet ljubavnice u ledeno jutro. Ispružio se, udovoljavajući svojim umornim udovima, govoreći sebi kako će ovde ostati da leži samo dok ne stekne malo snage za predstojeća iskušenja.
Samo što nije zaspao kada je začuo kako ga neko doziva.
Ne Kale, pa čak ni Kalhune, već:
"Muni..."
To nije bio de Bonov glas, već glas neke žene.
"Suzana?"
Pokušao je da sedne, ali bio je tako težak, tako opterećen prljavštinom s puta, da nije mogao ni da se pomakne. Želeo je da odbaci tu težinu kao što zmija svlači košuljicu, ali ostao je da leži jer nije bio u stanju ni prstom da makne, a glas je nastavio da ga doziva i doziva, povremeno bledeći dok ga je on tražio negde bliže vrhu.
Tako je želeo da krene za njim; bez ikakvog upozorenja osetio je da mu se želja ispunila; odeća je spala s njega i počeo je svoj put preko trave, stomaka priljubljenog uz stomak zemlje. Nije bio siguran u to kako se kretao, jer nije osećao da pokreće udove, a ni dah mu se nije ubrzao usled napora. Odista, osećao se oslobođen osećanja, kao da je telo i dah ostavio za sobom zajedno s odećom.
Nešto je ipak poneo sa sobom: svetlost. Bledu, hladnu svetlost koja je osvetljavala travu i sitno planinsko cveće u njoj; svetlost koja je putovala tako blizu njega da je možda poticala od njega samog.
Na nekoliko jardi od puta kojim se kretao, ugledao je de Bona uspavanog na travi, usta otvorenih kao u ribe. Krenuo je ka spavaču da mu postavi neka pitanja, ali pre no što je stigao do čoveka nešto drugo mu je privuklo pažnju. Na svega nekoliko jardi od mesta na kome je ležao de Bono ugledao je trake svetlosti kako izviru iz tamnog tla. Prešao je preko tela svog saputnika, gotovo probudivši de Bona svojom svetlošću, a zatim nastavio prema novoj tajni.
Lako ju je razrešio. U tlu se nalazilo nekoliko rupa. On ode do ivice najbliže i zaviri unutra. Cela je planina bila izdubljena. Ispod njega se nalazila jedna nepregledna pećina u kojoj su se kretale razne svetlosti. To je verovatno bilo ono o čemu je de Bono govorio.
Sada se potvrdila i sumnja da je negde iza sebe duž puta ostavio svoje telo, jer skliznuo je kroz rupu - koja nije bila dovoljno velika da kroz nju prođe njegova glava, a da ne pominjemo ramena - i pao u gornji sloj pećine.
Tu je ostao da lebdi i posmatra obred što se odigravao ispod njega.
Na prvi pogled izgledalo je da su izvođači kugle svetlećeg gasa kojih je bilo možda četrdesetak, velikih i malih, i čija se paleta boja protezala od hladnopastelnih do žive žute i crvene. Ali kada se odvojio od kupole pećine i krenuo naniže, ne zato što ga je privlačila sila teže, već usled želje da sazna, on shvati da kugle uopšte nisu bile prazne. Unutar njih pojavljivali su se oblici, poput duhova u savršenoj geometriji. Te su vizije bile prolazne, trajale su najviše jednu sekundu, pre no što bi ih zamaglili bledi oblaci, a njihovo mesto zauzeli novi oblici. Ali zadržavali su se dovoljno dugo da je mogao da uhvati njihov smisao.
U nekoliko kugli ugledao je oblike koji su podsećali na ljudske fetuse, sa ogromnim glavama, udovima tankim poput niti obmotanim oko tela. Tek što bi ih uočio, oni su nestajali; a na njihovom mestu bi se pojavljivala mrlja svetloplave boje koja je dotičnu kuglu pretvarala u ogromnu očnu jabučicu. U drugoj su se gasovi bez prestanka delili, mada nijedan nije razbijao režim svog kretanja da bi njega pozdravio. To ga nije vređalo. Ples im je bio razrađen, i kada bi samo jedan od njih skrenuo s puta to bi izazvalo popriličnu pometnju. Njihovo kretanje je, po svemu sudeći, unapred bilo određeno - neke kugle su se bez prestanka gotovo sudarale, da bi u poslednjem trenutku pravile široke lukove; druge su se kretale u grupama čiji su članovi opisivali složene putanje, jedni oko drugih, dok su skupine pravile veliki krug čiji se stožer nalazio u središtu pećine.
Međutim, ovde je bilo znatno više stvari koje su ga opčinjavale od smirene veličanstvenosti plesa, jer je u dva navrata u jednoj od većih kugli na trenutak ugledao sliku koja je u sebi nosila neobičan erotski naboj. Naga žena, čiji su udovi poricali sve zakone anatomije; žena je lebdela na jastuku od oblaka u krajnje seksualnoj pozi. Ali ubrzo je nestala, ostavivši Kalu sećanje na to kako ga pozivaju: njene usne, usmine, butine. U njenom pokazivanju nije bilo ničeg nepristojnog; stid, kome nije bilo mesta u ovom tako šarmantnom krugu, bio bi zločin. Te prisutnosti su bile takođe zaljubljene u samo postojanje da bi ih opterećivale takve besmislice.
Volele su i smrt, u to nije bilo sumnje. U središtu jedne kugle nalazio se leš, istruleo i prekriven muvama, prikazujući se s istim oduševljenjem kao što se njegov sadrug razmetao slavom.
Ali Kala nije zanimala smrt; žena, pak, jeste.
Noćas ne mogu ništa - rekao je de Bono - da radim izuzev da vodim ljubav.
I Kal sada uvide da je to bilo tačno.
Ali ljubav kakvu je znao tamo iznad zemlje ovde nije dolazila u obzir. Ženi u kugli nije bilo potrebno šaputati slatke reči; ona je svoje društvo slobodno nudila. Pitanje je glasilo: kako je on izrazio želju? Erekciju je ostavio za sobom na Venerinoj planini.
Nije trebalo da brine: njoj su već bile poznate Kalove misli. Kada je njegove oči pronađoše po treći put, ona kao da ga pogledom povuče naniže usred plesa. Odjednom je počeo da izvodi jedan kranje usporeni salto koji ga je doveo na mesto pored njegove ljubavnice.
Kada je dospeo do te tačke, shvatio je ulogu koja mu je bila namenjena.
Glas na planini nazvao ga je Muni, i to ime nije bilo izabrano zalud. Stigao je odozgo kao svetlost, mesečeva svetlost i ovde je pronašao svoju orbitu u plesu planeta i satelita.
Ovo je, razume se, bilo možda samo njegovo viđenje stvari. Možda su se zakonitosti ovog sistema odnosile isto onoliko na astronomiju koliko i na ljubav i snežnu oluju. Sasvim je bilo beskorisno nagađati kada su ovakva čuda bila u pitanju. Noćas je jednostavno trebalo postojati.
Prisutnosti napraviše još jedan krug i on, izgubljen u čistom oduševljenju zbog ovog predodređenog putovanja, neprestano se prevrćući (ovde nije bilo ni peta ni glava; postojalo je samo zadovoljstvo kretanja), na trenutak izgubi iz vida ženu koju je video. Ali pošto ga je njegova orbita nosila u širokom luku, on ponovo ugleda planetu koju je pohodila. Pojavila se i nestala u oblaku dok ju je on posmatrao. Da li je on izvodio isti obred za nju, pretvarajući se iz ljudskog bića u nešto apstraktno, pa zatim ponovo u ljudsko obličje u rascvetavanju mlečnog oblaka? Tako malo toga je znao o sebi, ovaj Muni, na svojoj jedinstvenoj orbiti.
Sve što je mogao da dokuči o tome šta je predstavljao, trebalo je da otkrije iz kugli na čija je lica bacao svoju pozajmljenu svetlost. Možda su stvari tako stajale sa svim mesecima.
Bilo je dosta.
U tom je trenutku saznao kako meseci vode ljubav. Očaravajući noći na planetama; uzburkavajući njihove okeane; blagosiljajući lovca i žeteoca. Bilo je stotinu načina kojima su bile dovoljne samo nepovezane anatomije svetlosti i svemira.
Dok je razmišljao o ovome, žena se otvori kako bi se zagnjurila u njega, kako bi raskrilila svoje usmnine i pustila da joj njegova svetlost donese zadovoljstvo.
Ušavši, on oseti istu toplinu, istu onu posesivnost, istu taštinu koje su uvek pratile životinju kakva je bio, ali umesto napora ovo je predstavljalo olakšanje, umesto gubitka koji bi uvek usledio, podržavanje života; umesto hitnje osećanje da bi ovo moglo potrajati zauvek, ili pre da je stotinu ljudskih života predstavljalo trenutak prema životnom veku meseca, a njegova vožnja na ovom empirijskom karuselu činila je vreme besmislenim.
Ta misao izazva u njemu užasno osećanje gorčine. Da li se sve što je ostavio tamo gore na planini isušilo i umrlo dok su se ove konstelacije postojano kretale svojim poslom?
On pogleda u pravcu središta sistema, stožera oko koga su sve kružile - ekscentrično ili po određenom redu, udaljene ili bliske; a tamo, na mestu sa koga je izvlačio svoju svetlost, ugledao je sebe, kako spava na padini brda.
Sanjam, pomisli, i iznenada ustade - poput mehurića u boci - manje kao mesec, a više kao Muni. Kupola pećine - koja ga neodređeno podseti na unutrašnjost lobanje - bila je mračna iznad njega, i na trenutak je pomislio da će se razbiti o nju, ali u poslednjem je trenutku vazduh oko njega postao svetliji i on se probudio, zureći u nebo prošarano svetlošću.

Na Venerinoj planini bilo je jutro.

3.
Jedan deo sna koji je usnio bio je istinit. Odista je kao zmija svukao dve košuljice. Jedna je bila njegova odeća, ležala je razbacana unaokolo po travi. Druga, prljavština koja se zalepila za njega tokom pustolovina - nju je tokom noći sprala rosa ili kiša. Šta god da je bilo posredi, sada je bio potpuno suv; toplota tla na kome je ležao (ni to nije bio san) osušila ga je i prijatno namirisala. Osećao se sitim i jakim.
Seo je. Miomirisni de Bono već je bio na nogama, češkao je jaja i zurio u nebo; kakva blagoslovena kombinacija. Trava mu je utisnula tragove na leđima i butinama.
"Jesu li te zadovoljile?" upita, upiljivši se u Kala.
"Zadovoljile?"
"Prisutnosti. Jesu li ti podarile slatke snove?"
"Jesu."
De Bono se raskalašno isceri.
"Želiš li da mi ispričaš?" upita on.
"Ne znam kako da..."
"Oh, poštedi me te skromnosti."
"Nije reč o tome, samo... sanjao sam da sam bio... mesec."
"Šta?"
"Sanjao sam..."
"Doveo sam te u nešto što je kod nas najpribližnije javnoj kući, a ti sanjaš da si mesec? Čudan si ti čovek, Kalhune."
On podiže džemper i obuče ga, odmahujući glavom zbog Kalove bizarnosti.
"O čemu si ti sanjao?" raspitivao se Kal.
"Ispričaću ti jednog dana", reče de Bono. "Kada dovoljno porasteš."

4.
Ćutke se obukoše, a zatim se uputiše niz blagu padinu planine.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

11. SVEDOK
1.
Iako je Suzani dan dobro počeo, jer je na čudovišan način uspela da umakne Hobartu, kasnije je stao ubrzano da se kvari. Noću se osećala nekako čudno učaurena; sa zorom stigoše i bezimeni strahovi.
Neke je mogla da imenuje. Prvi, činjenica da je izgubila vodiča. Imala je tek neodređenu predstavu o tome u kom se pravcu nalazio Nebeski svod, a put kojim je pošla izabrala je tako što je sve vreme išla ka Vrtlogu koji je stalno bio vidljiv; duž puta se, uvek kada joj se ukazala prilika, raspitivala da li ide u dobrom pravcu.
Njen drugi izvor zabrinutosti: bilo je mnogo znakova da se stanje u Fugi iz časa u čas pogoršavalo. Ogromni pokrov dima visio je nad dolinom, i mada je tokom noći padala kiša, još je na mnogim mestima gorelo. U prolazu je naišla na nekoliko bojišta. Na jednom je mestu videla spaljena kola na drvetu; ličila su na čeličnu pticu koju je nešto ili odbacilo ili podiglo. Nije mogla znati kakve su se snage sukobile prošle noći, ni kakvo je oružje upotrebljeno, ali sve je govorilo u prilog tome da je borba bila užasna. Šedvel je svojim proročanskim govorima zavadio ljude ove nekada mirne zemlje - okrenuo je brata protiv brata. Takvi su sukobi po tradiciji bili najkrvaviji. Nije se onda trebalo čuditi što su tela bila ostavljena tamo gde su pala da ih rastrgnu lisice i ptice, što im je uskraćeno ono najosnovnije, dostojanstven pokop.
Ako su ovi prizori mogli da pruže imalo zadovoljstva onda, trebalo ga je potražiti u dokazima da ni Šedvelove invazione snage nisu prošle bez gubitaka. Uništenje Kaprine kuće bilo je njegova najveća omaška. Tim jednim jedinim tiranskim gestom proigrao je mogućnost da zauzme Fugu samo rečima. Sada više nije mogao da se nada da će ove teritorije osvojiti krišom i zavođenjem. Morao je upotrebiti vojnu silu ili odustati.
Pošto se i sama uverila kakvu štetu mogu pričiniti Vidovnjački zanosi, gajila je izvesnu slabu nadu da oni mogu odbiti svaku vojnu silu. Ali kolika će šteta - možda nepopravljiva - biti naneta Fugi dok se njeni stanovnici ne izbore za slobodu? Ove šume i livade nisu bile stvorene za užase; njihova nevinost, kada su u pitanju bili slični užasi, predstavljala je deo njihove moći da očaravaju.
Na jednom takvom mestu - koje je nekada bilo neokaljano, a sada suviše dobro upoznato sa smrću - srela je prvo biće toga dana. Mesto je bilo jedan od onih tajanstvenih delića arhitekture kojima se Fuga mogla pohvaliti, a bilo ih je nekoliko; u ovom slučaju, bilo je dvanaest stubova poređanih oko plitkog ribnjaka. Na vrhu jednog stuba sedeo je žilav sredovečni muškarac u pohabanom kaputu - oko vrata mu je visio veliki durbin - a kada ona naiđe, on podiže pogled sa beležnice u kojoj je nešto zapisivao.
"Tražite nekog?" upita.
"Ne."
"I onako su svi mrtvi", primeti on ravnodušno. "Vidite?" Beton oko ribnjaka bio je poprskan krvlju. Oni koji su je prolili ležali su licem okrenuti prema dnu; rane su im bile bele.
"Tvojih ruku delo?" upita ga ona.
"Mojih? Blagi bože, ne. Ja sam samo svedok. A sa čije si ti strane?"
"Ničije", reče ona. "Sama za sebe."
On to zapisa.
"Ne moram da ti poverujem", reče dok je pisao. "Ali dobar svedok sve što čuje i vidi pribeleži, pa čak i kada sumnja u to."
"Šta si ti to video?" upita sad ona njega.
"Zbrku", odvrati on. "Posvuda ljude, a niko nije bio siguran ko je ko. Krvoproliće kakvo nikada nisam ni sanjao da ću ovde videti." On se zagleda u nju. "Ti nisi Vidovnjak", reče.
"Nisam."
"Slučajno si zalutala ovamo, zar ne?"
"Otprilike."
"E pa, da sam na tvom mestu, odlutao bih nazad. Niko nije bezbedan. Mnogi su spakovali torbe i otišli u Kaljevstvo da ne bi bili pogubljeni."
"Ko je onda ostao da se bori?"
"Divljaci. Znam da ne bih smeo da iznosim svoje mišljenje, ali meni to tako izgleda. Unaokolo besne varvari."
Još dok je govorio čula je nedaleko neku viku. Pošto su doručkovali, divljaci su se ponovo bacili na posao.
"Šta vidiš odozgo?" upita ga ona.
"Mnogo ruševina", reče. "Povremeno, raznorodne skupine." On prinese dogled očima i osmotri predeo, s vremena na vreme zastajući kada bi ugledao nešto zanimljivo. "Tokom poslednjeg sata Bez-premca je napustio bataljon vojske", reče on, "odeća im je bila u užasnom stanju. U pravcu Stepa izbilo je nekoliko pobuna, i vidim još jednu bandu severo-zapadno odavde. Prorok je napustio Nebeski svod pre kraćeg vremena - ne mogu ti tačno reći kada, ukrali mi sat - a nekoliko vodova njegovih protestanata ide ispred njega i raščišćava put."
"Kuda se uputio?"
"Ka Vrtlogu, razume se."
"Vrtlogu?"
"Nagađam da mu je to bio cilj od samog početka."
"Nije on nikakav Prorok", reče Suzana. "Zove se Šedvel."
"Šedvel?"
"Hajde, zapiši. On je Kukavica i prodavac."
"Provereno?" upita čovek. "Ispričaj mi sve."
"Nemam vremena", odvrati Suzana, na njegovu žalost. "Moram stići do njega."
"Oh. Znači on ti je prijatelj."
"Daleko od toga", odvrati ona, ponovo skrenuvši pogled prema telima u ribnjaku.
"Nećeš uspeti da mu priđeš dovolno blizu da bi mu presekla grkljan, ako je to ono čemu se nadaš, reče joj čovek. "Čuvaju ga i noć i dan."
"Smisliću već nešto", odvrati ona. "Ne znaš ti na šta je on sve spreman."
"Ali znam da ako je Kukavica i ako pokuša da uđe u Vrtlog, nama preti uništenje. Bar ću dobiti materijal za poslednju glavu.
"Nikog neće biti da pročita tvoje delo."

2.
Ostavila ga je na stubu da razmišlja o ovoj opasci poput kakvog usamljenog pokajnika. Posle razgovora s njim počeše da je muče još mračnije misli. Uprkos činjenici da je posedovala menstrum, veoma malo je znala o tome kako su sile ustrojile Utkani svet; međutim, nije trebalo biti genije da bi se shvatilo kako će stupanje na tle Vrtloga koje odiše zanosima, po Šedvela biti pogubno. On je otelotvoravao sve što su ta prefinjena oblast i njeni tvorci prezirali: predstavljao je Trulež. Možda bi Vrtlog čak mogao da uništi sam sebe kako mu ne bi dozvolio da prodre do njegovih tani. A ako on prestane da postoji neće li se i Fuga - čije jedinstvo omogućava tamošnja moć - izgubiti u viru? Plašila se da je svedok upravo na to mislio kada je ono rekao. Ako Šedvel stupi u Vrtlog, doći će do smaka sveta.
Od kada se udaljila od ribnjaka nije uledala nijednu životinju niti bilo kakvu pticu. Drveće i grmlje bilo je napušteno; šikara utihla. Ona pozva menstrum i on je celu ispuni, spreman da ustane u njenu odbranu ako to bude potrebno. Sada više nije bilo vremena za profinjenost. Ubiće svakoga ko bude pokušao da je spreči da stigne do Šedvela.
Pažnju joj odjednom privuče neka buka koja je dopirala iza delimično srušenog zida. Ona zastade i pozva izazivača da se pokaže. Nije dobila odgovor.
"Neću ponavljati", reče ona. "Ko je to tamo?"
U tom trenutku počeše da se odronjavaju krhotine cigli, a dečak, od otprilike četiri ili pet godina, odeven samo u sokne i prašinu, ustade i stade da se pentra preko krša prema njoj.
"Oh, moj bože", reče ona, a dečak joj odmah priraste za srce. U trenutku kada je ostala bez odbrane s njene leve i desne strane poče da se javlja neko kretanje i ona se nađe okružena čupavom skupinom naoružanih muškaraca.
Čim ga je jedan od vojnika pozvao da mu priđe, dečakov izgubljeni izraz lica je nestao. Čovek prođe prljavom šakom kroz dečakovu kosu i osmehnu mu se s odobravanjem.
"Predstavi se", zatraži neko od nje.
Nije imala pojma na čijoj su strani ovi ljudi. Ako su pripadali Šedvelovoj vojsci, onda bi priznavši kako se zove potpisala trenutnu smrtnu presudu. Ali koliko god da je situacija bila teška, nije mogla sebe da natera da pusti menstrum na ove ljude - i na dete - za koje nije ni znala za koga u svemu ovome navijaju.
"Ubijte je," reče dečak. "Ona je s njima."
"Da se niste usudili", reče neki glas iza nje. "Poznajem je."
Kada je njen spasilac izgovorio njeno ime ona se okrenu i - od svih ljudi - ugleda Nimroda. Poslednji put kada su se sreli bio je preobraćenik Šedvelovih poganih krstaša: samo je govorio o slavnoj sutrašnjici. Vreme i okolnosti su ga ponizili. Bio je sav slomljen, odeća u dronjcima, na licu paćenički izraz.
"Ne krivi me", reče on pre no što je stigla i da progovori.
"Ne krivim te", odgovori mu ona. Jedno vreme ga je proklinjala, ali to je sada bila prošlost. "Zaista te ni za šta ne krivim."
"Pomozi mi..." reče on iznenada i priđe joj. Ona ga zagrli. Skrivao je suze u njenom zagrljaju dok ostali nisu prestali da posmatraju njihov ponovni susret i vratili se u svoja skrovišta.
Tek tada je upitao:
"Jesi li videla Džerihoa?"
"Mrtav je", reče ona. "Sestre su ga ubile."
On se odmaknu od nje, i prekri lice šakama.
"Nisi ti za to kriv", reče mu ona.
"Znao sam..." primeti on tiho. "Čim su stvari krenule naopako. Znao sam da mu se dogodilo nešto strašno."
"Ne možeš sebe kriviti što nisi naslutio istinu. Šedvel je izvrstan glumac. A prodavao je upravo ono što su ljudi želeli da čuju."
"Stani", reče Nimrod, pogledavši je. "Ti to meni govoriš da je Šedvel Prorok?"
"Da, upravo to."
On kratko odmahnu glavom.
"Kukavica", reče on, glasom koji je odavao nevericu. "Kukavica."
"To ne znači da nije jak", upozori ga Suzana. "Ima i on svojih zanosa."
"Moraš s nama u kamp", reče Nimrod s novom hitnjom. "Razgovaraj s našim zapovednikom pre no što krenemo prema Vrtlogu."
"Samo brzo", reče ona.
On se već okrenuo i pošao prema stenovitom predelu gde su se krili pobunjenici.
"Samo smo Apolina i ja ostali živi.", reče dok su koračali, "od onih iz Prvog Buđenja. Ostalih više nema. Prvo moja Lilija. Zatim Fredi Kamel. A sada i Džeriho."
"Gde je sada Apolina?"
"Koliko sam čuo, otišla je u Kraljevstvo. A šta je sa Kalom? Je li on s tobom?"
"Trebalo je da se nađemo kod Nebeskog svoda. Ali Šedvel je već krenuo prema Vrtlogu."
"Dalje neće stići", primeti Nimrod. "Koje god zanose da je ukrao, on je i dalje samo čovek. A ljudi krvare."
Kao i svi mi, pomisli ona, ali ne reče.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

12. JEDNA ISPUŠTENA PETLJA
1.
Nimrodov hrabri govor opovrglo je ono što je zatekla u kampu. Pre je ličilo na bolnicu nego na vojnu ustanovu. Više od tri četvrtine, od otprilike pedeset vojnika, muškaraca i žena koji su se okupili u zaklonu iza stenja, zadobilo je neku ranu. Neki su i dalje bili u stanju da se bore, ali mnogi su očigledno bili na pragu smrti, tako da su ostali samo nežnim rečima mogli da im olakšaju poslednje trenutke.
U jednom uglu kampa, tako da ih umirući nisu mogli videti, bilo je položeno desetak tela prekrivenih improvizovanim pokrovom. U drugom se nalazilo spremište za zarobljeno oružje koje su upravo sortirali. Čoveka je podilazila jeza od tog prizora: bilo je tu mašinki, bacača plamena, granata. Bio je to dokaz da su Šedvelovi sledbenici došli ovamo spremni da unište svoju rodnu zemlju ako ona odbije da im se pokori. Protiv ovih užasa i protiv žara kojim su izazivani, čak i najmoćniji zanosi nisu mogli mnogo šta da učine.
Ako su Nimroda i mučile slične sumnje, rešio je da ih ne pokazuje, već je bez prestanka pričao o pobedama od prethodne noći, kao da je želeo što dalje od sebe da odagna tišinu punu značenja.
"Imamo čak i zarobljenike", hvalisao se, povevši Suzanu do jedne blatnjave jame među stenjem u kojoj je, svezanih članaka na nogama i rukama, sedelo desetak zarobljenika, koje je čuvala devojka sa mašinkom. Bila je to bespomoćna rulja. Pojedini su bili ranjeni, svi zajedno pometeni, plakali su i mrmljali nešto svaki za sebe, kao da su Šedvelove laži prestale da ih zaslepljuju, pa su počeli da se bude i postaju svesni nepravde koju su počinili. Žalila ih je zbog samoprezira koji su osećali. Suviše je dobro znala kakve je sve obmane Šedvel u stanju da izvede - pre izvesnog vremena gotovo im je i sama podlegla. Ovo su bile njegove žrtve, a ne njegovi saveznici; prodata im je laž koju nisu imali snage da odbiju. A sada, kada su im se otvorile oči i kada su prozreli njegovo učenje, ostavljeni su da razmišljaju o krvi koju su prolili, i da očajavaju.
"Da li je iko s njima razgovarao?" upita ona Nimroda. "Možda znaju nešto o Šedvelovim slabostima."
"Zapovednik je to zabranio". reče Nimrod. "Oni su zaraženi."
"Ne pričaj gluposti", obrecnu se Suzana i spusti se u jamu sa zatvorenicima. Nekolicina okrete svoja napaćena lica prema njoj: kada je ugledao lice koje je otkrivalo bar izvesnu blagost, jedan poče glasno da jeca.
"Nisam došla da vas optužujem", reče ona. "Želim samo da porazgovaram s vama."
Jedan čovek pored nje sa licem umrljanim krvlju pita:
"Hoće li nas pobiti?"
"Neće", odgovori mu ona. "Neće ako budem mogla to da sprečim."
"Šta se dogodilo?" raspitivao se drugi, nerazgovetnim i dremljivim glasom: "Hoće li Prorok doći?" Neko pokuša da ga ućutka, ali on nastavi da brunda. "Morao bi uskori stići, zar ne? Mora doći da nas preda u Kaprine ruke."
"On neće doći", reče Suzana.
"Znamo", reče onaj prvi zatvorenik. "To jest, većina nas to zna. Prevareni smo. Rekao nam je..."
"Znam šta vam je rekao..." prekinu ga Suzana. "A znam i na koji vas je način prevario. Zato sada morate ispraviti počinjenu štetu tako što ćete mi pomoći."
"Ne možeš ga zbaciti", reče čovek. "Poseduje razne moći."
"Zaveži", naredi mu drugi koji je tako čvrsto stezao krunicu da su mu zglobovi prstiju gotovo popucali. "Ne smeš reći ništa protiv njega. Čuće te."
"Neka čuje", ljutito uzvrati prvi. "Neka me ubije ako želi. Svejedno mi je." Zatim ponovo pogleda Suzanu: "Sa Njim su demoni. Video sam ih. Hrani ih mrtvacima."
Nimrod koji je stajao iza Suzane i čuo ovo svedočenje, upita:
"Demoni? Video si ih?"
"Nisam", odvrati čovek belog lica.
"Ja jesam", javi se drugi.
"Opiši ih..." zatraži Nimrod.
Čovek je sigurno govorio o zbogomčićima koji su narasli do čudovišnih razmera, pomisli Suzana. Ali kada je taj čovek počeo da priča ono što je znao, njoj privuče pažnju zatvorenik koga ranije nije primetila, a čučao je u najprljavijem delu zarobljeničkog logora, lica okrenutog prema steni. Bila je to žena, sudeći bar prema kosi koja joj je padala do polovine leđa; nije bila vezana poput ostalih, već jednostavno ostavljena da tuguje u kalu.
Suzana krenu između zatvorenika prema njoj. Dok se približavala začula je mrmljanje i videla da je žena prislonila usne uz kamen kome se obraćala kao da od njega traži utehu. Kada je Suzanina senka pala na stenu, ona prestade da se moli i okrenu se.
Bio je dovoljan otkucaj srca da Suzana prodre pogledom kroz osušenu krv i blato na licu koje je sada bilo podignuto uvis prema njoj, bila je to Imakolata. Njeno unakaženo lice izgledalo je tragično. Oči su joj bile naduvene od suza i okružene svežom krvi; kosa zamršena i blatnjava. Grudi razgolićene tako da ih je svako mogao videti, a svaki mišić joj se nekontrolisano trzao. Od njenog ranijeg autoriteta ništa nije ostalo. Sada je to bila samo jedna luda žena koja čuči u vlastitoj nečistoći.
U Suzani su vodila borbu suprotna osećanja. Pred njom je drhtala žena koja je ubila Mimi u krevetu; sukrivac za nevolju koja je snašla Fugu. Moć is senke iza Šedvelovog prestola, izvor nebrojenih prevara i boli; đavolova inspiracija. Pa ipak prema Imakolati nije osećala onu mržnju kao prema Šedvelu ili Hobartu. Da li zbog tog što joj je vračara prva omogućila pristup do menstruma, iako ne svojom željom; ili možda zato što su na neki način - kao što je to Imakolata od početka tvrdila - bile sestre? Da li bi ovo, pod drugim nebesima, mogla biti njena sudbina; da luta izgubljena i luda?
"Ne.... gledaj... me", reče mekim glasom. Sudeći prema njenom zakrvavljenom pogledu, nije ju prepoznala.
"Znaš li ko si?" upita Suzana.
Ženin izraz lica se ne promeni. Odgovorila je tek posle nekoliko trenutaka.
"Stena zna", reče ona.
"Stena?"
"Uskoro će se pretvoriti u pesak. Rekla sam joj to, jer je istina. Postaće pesak."
Imakolata odvoji pogled od sagovornice i stade dlanom da miluje stenu. Suzana tada shvati da je to već duže vreme činila. Na kamenu su se videle krave pruge, na mestima gde je odrala kožu s dlana kao da je pokušavala da u kamen ureže tragove. "Ispričala sam to steni."
"Hoćeš li meni da ispričaš?"
Imakolata se osvrnu unaokolo, a zatim se ponovo zagleda u stenu. Suzana je već pomislila da je žena zaboravila na nju, a onda ponovo začu njene isprekidane reči.
"Bič mora doći", reče ona. "Čak i u snu, on zna." Na trenutak zastade jer je povredila šaku. "Ponekad se gotovo probudi", reče. "A kada se stvarno probudi, svi ćemo biti pretvoreni u pesak."
Zatim je prislonila obraz uz krvavu stenu i tiho zajecala.
"Gde ti je sestra?" upita Suzana.
Kada je čula pitanje, prestala je da jeca.
"Je li ovde?"
"Nemam ja... sestru", odvrati Imakolata. Po njenom glasu moglo se zaključiti da je sasvim ubeđena u to.
"Šta je sa Šedvelom? Sećaš li se Šedvela?"
"Sestre su mi mrtve. Pretvorene u pesak. Sve. Sve je pretvoreno u pesak."
Ponovo je počela da jeca, žalosnije no ikad.
"Zašto te ona zanima?" želeo je da zna Nimrod koji je nekoliko poslednjih sekundi stajao uz Suzanu. "Obična ludakinja. Našli smo je među leševima. Jela im je oči."
"Znaš li ti ko je to? upita Suzana. "Nimrode... To je Imakolata."
Lice mu se otrombolji od šoka.
"Šedvelova ljubavnica. Kunem ti se."
"Grešiš", izusti on.
"Pomračio joj je um, ali kunem ti se da je to ona. Videle smo se licem u lice pre nepuna dva dana."
"Šedvel, možda..."
Žena poput jeke lagano ponovi to ime.
"Šta god da se dogodilo, ona ne bi trebalo da je ovde, ne u ovom..."
"Biće bolje da porazgovaraš sa zapovednikom. Sve to možeš njoj reći."

2.
Sve je ukazivalo na to da će ovaj dan biti dan ponovnih susreta. Prvo Nimrod, pa vračara, a sada - predvodnica ove poražene skupine - Jolanda Dor, žena koja se tako žestoko zalagala za raspredanje, tamo u Kaprinoj kući dok je još postojala.
I ona se promenila. Nije više bila onako kočoperna i samouverena. Bila je bleda i sva nekako lepljiva; glas i pokreti prigušeni. Nije trošila vreme na učtivosti.
"Ako imaš nešto da mi kažeš, reci odmah."
"Jedna od tvojih zatvorenika..." poče Suzana.
"Nemam vremena za molbe", glasio je odgovor. "A naročito ne za tvoje."
"Nisam došla da molim."
"I dalje ne želim da te saslušam."
"Moraš, i hoćeš", odvrati Suzana. "Zaboravi šta osećaš prema meni..."
"Ne osećam ništa", glasio je Jolandin odgovor. "Veće je osudilo samo sebe. Ti si se samo zgodno našla da umesto njih poneseš sav teret. Da to nisi bila ti, bio bi neko drugi."
Ovaj ispad kao da joj je pričinio bol. Uvukla je šaku u raskopčani kaput, očigledno pritisnuvši njome tamošnju ranu. Zatim je izvukla krvave prste.
Suzana ostade uporna, ali nastavi blažim glasom.
"Jedna od tvojih zatvorenika je", reče ona, "Imakolata."
Jolanda pogleda Nimroda. "Je li to tačno?"
"Tačno je", odvrati Suzana. "Poznajem je bolje no bilo ko od vas. To je ona. Ona je... izgubljena; možda i luda. Ali kada bismo uspeli malo da je otreznimo, mogli bismo da je iskoristimo da stignemo do Šedvela."
"Šedvela?"
"Proroka. Nekada su bili saveznici; on i Imakolata."
"Ne želim da sarađujem sa takvim ološem", odvrati Jolanda. "Kada dođe vreme, obesićemo je."
"Bar mi onda dozvoli da porazgovaram sa njom. Možda mi pođe za rukom da nešto iskopam iz nje."
"Ako je sišla s uma, zašto bismo verovali onome što govori? Ne. Pusti je neka istrune."
"Propuštamo odličnu priliku."
"Ne govori meni o propuštenim prilikama", gorko primeti Jolanda. Očigledno nije imalo smisla ubeđivati je. "Za jedan sat krećemo prema Plaštu", izjavi ona. "Ako želiš da nam se pridružiš, u redu. Ako ne, pođi svojim poslom."
Rekavši to, okrenu im oboma leđa.
"Hajdemo", reče Nimrod i pođe. "Nadam se da će nam se pružiti prilika da porazgovaramo, kada se sve ovo završi."
Jolanda se ne okrenu. "Ostavi me na miru", reče.
Suzana učini upravo to.

3.
Nekoliko minuta pošto je Suzana napustila zatvorenički logor Imakolata je ostala da sedi u kalu svoga zaborava. Povremeno je plakala. Povremeno ostajala zagledana u ćutljivu stenu ispred sebe.
Način na koji ju je Šedvel povredio u Nebeskom svodu, a to se zbilo posle uništenja njenih utvarnih sestara, uslovio je da njen um skrene u divlje predele. Ali ona tamo nije bila sama. Negde u tim nepreglednim prostranstvima ponovo se srela sa sablašću koja ju je tako često pohodila u prošlosti: sa Bičem. Ona koja je bila najsrećnija kada se u vazduhu oseća trulež, koja je pravila ogrlice od unutrašnjih organa i mrtve uzimala za muževe svojoj duši - pronašla je u prisustvu tog izroda košmare; takve da je preklinjala da se iz njih probudi.
Još je spavao - što je bila mala uteha s obzirom na užas koji ju je spopao, ali neće spavati zauvek. Čekali su ga nezavršeni zadaci; neispunjene ambicije. Uskoro će ustati iz kreveta i doći da posvršava svoje poslove.
A toga dana?
"...sve u pesak..." reče ona kamenu.
Ovaj put joj nije odgovorio. Durio se pošto je bila indiskretna i razgovarala sa onom ženom sivih očiju.
Imakolata se ljuljala napred-nazad na petama, i dok je to činila ponovo joj se vratiše ženine reči; mučile su je. Sećala se tek po nečeg od onoga što je žena rekla: po koje rečenice, imena. Ili bolje reči, jednog određenog imena. Sada joj je odzvanjalo u glavi.
Šedvel.
Svrab pod kožom glave; bol u lobanji. Poželela je da probije bubnjić i izvuče ga napolje, a zatim izgazi. Počela je brže da se ljulja, kako bi odagnala to ime, ali ono nije htelo da joj iziđe iz glave.
Šedvel. Šedvel.
A onda počeše da naviru i druga imena i da se priključuju nizovima onih kojih se setila...
Magdalena.
Hag.
Videla ih je pred sobom, isto onako jasno kao i stenu; jasnije. Njene sestre, njene jadne, dvaput pogubljene sestre. A pod njihovim mrtvim stopalima ugledala je zemlju; mesto protiv koga je toliko dugo i naporno kovala zaveru. Vratilo joj se i njeno ime, i ona ga nežno izgovori.
"Fuga..."
Tako su je zvali njeni prijatelji. Kako su je samo voleli. Kako su se borili za njenu bezbednost i u toku te borbe ranili nju.
Ona ispruži šaku, spusti je na stenu i oseti kako podrhtava od njenog dodira. Zatim natera sebe da ustane, a ime koje je izazvalo ovu bojicu ispuni joj glavu, zbrisavši zaboravnost.
Šedvel.
Kako je uopšte mogla da zaboravi svog voljenog Šedvela? Podarila mu je zanose. A šta je on učinio za uzvrat? Izdao ju je i ukaljao. Iskorišćavao ju je dok je koristila njegovim ciljevima, a zatim je odbacio u divljinu.
Nije ju dovoljno daleko bacio. Danas je pronašla put da se vrati, i učinila je to sa ubistvenim namerama.

4.
Vrištanje se iznenada prolomilo; zatim je bivalo sve glasnije. Bili su to krici neverice, zatim povici koji su iskazivali užas kakav Suzana nikada ranije nije čula.
Nimrod je već potrčao prema izvoru te buke. Sledila ga je; i našla se u neopisivo krvavom haosu.
"Napadnuti smo!" doviknu joj Nimrod, dok su pobunjenici trčali u svim pravcima, mnogi sa novozadobijenim ranama. Tle je već bilo prekriveno telima; a svakog trenutka padale su nove žrtve.
Međutim, pre no što je Nimrod uspeo da se umeša u gužvu, Suzana ga uhvati za kaput.
"Bore se jedni protiv drugih!" doviknu mu ona nadjačavši galamu.
"Šta?"
"Pogledaj!" reče ona.
Bilo mu je potrebno svega nekoliko sekundi da se uveri kako je bila u pravu. Nigde ni traga neprijatelju. Pobunjenici su se međusobno hvatali za guše. Niko nikoga nije štedeo. Muškarci su ubijali muškarce s kojima su do pre samo jednog minuta delili cigaretu. Neki su se čak digli sa samrtničkih postelja i lupali glave onima koji su ih pazili.
Nimrod stupi na bojno polje i razdvoji dvojicu novopečenih ludaka.
"Šta to, pobogu, radite?" upita on. Onaj koga je odvukao i dalje se batrgao u želji da se dočepa svoje žrtve.
"To kopile!" vrištao je. "Silovao mi je ženu."
"O čemu to pričaš?"
"Video sam ga! Eno tamo!" On upre prst u tle. "Tamo!"
"Žena ti nije ovde", povika Nimrod, divlje tresući čoveka. "Nije ovde!"
Suzana osmotri bojno polje. Ista obmana, ili nešto slično obmani, podjarmilo je sve ove ljud. Čak i dok su se borili, plakali su, i vičući optuživali jedni druge. Videli su izgažene roditelje, obeščašćene žene i pogubljenu decu: sada su želeli da ubiju krivce. Kada je čula od čega se sve sastoji ova kolektivna obmana, potražila je njenog tvorca, i - na jednoj visokoj steni ugledala Imakolatu kako nadgleda zverstva. Kosa joj je i dalje bila u neredu. Grudi razgolićene. Ali očigledno više nije bila strana sama sebi. Setila se ko je.
Suzana krenu ka njoj, verujući da će menstrum sprečiti ovaj uzasni zanos da joj zavrti mozak. Učinio je to. Iako je morala da pazi da izbegne pomamu koja je besnela oko nje, uspela je da stigne do stene nepovređena.
Imakolata je izgleda nije videla. Zabačene glave, sa divljim osmehom koji joj je otkrivao zube, svu pažnju je usredsredila na nered koji je izazvala.
"Zaboravi na njih", doviknu joj Suzana.
Kada je čula ove reči, malo je spustila glavu, i Suzana oseti da vračarin pogled sada počiva na njoj.
"Zašto to činiš?" upita ona. "Ništa ti nisu skrivili."
"Trebalo je da me ostaviš u mojoj ispraznosti", odvrati vračara. "Naterala si me da se setim."
"Onda zbog mene", reče Suzana, "ostavi ih na miru."
Čula je kako iza nje zamiru povici, kako ih smenjuje kuknjava umirućih i jecaji onih koji su se otreznili od ove obmane i ugledali svoje noževe zarivene u srca prijatelja.
Da li je zanos prestao zato što je Imakolata obavila ono najgore, ili zato što je udovoljila Suzaninoj molbi, nije važno. Bar je ubijanje prestalo.
Međutim, predah je potrajao samo trenutak, a onda je metak zapečatio jecaje. Metak je pogodio stenu među Imakolatinim bosim nogama. Suzana se okrenu i ugleda Jolandu Dor kako korača između mrtvih koji su nekada sačinjavali njenu malu vojsku, ponovo nišaneći u vračaru.
Imakolata nije bila raspoložena da izigrava metu. Kada se drugi metak odbio o stenu, vračara se podigla u vazduh i poletela prema Jolandi. Njena senka, koja je prelazila bojnim poljem poput senke lešinara, bila je pogubna. Kada bi dodirnula ranjene, koji nisu mogli da pobegnu pred njom, okrenuli bi lica prema tlu natopljenom krvlju i izdahnuli. Jolanda nije čekala da senka stigne do nje, već je bez prestanka nastavila da puca u to stvorenje. Ista ona sila koja je održavala Imakolatu u vazduhu odbijala je i metke.
Suzana doviknu Jolandi da se povuče, ali ova ili nije čula njeno upozorenje, ili nije htela da ga čuje. Vračara se obruši na ženu i ščepa je - menstrum ih obe obavi svetlošću - a zatim je baci preko polja. Njeno telo tupo udari o stenu na kojoj je Imakolata stajala, i izlomljeno, pade na tle.
Niko od preživelih pobunjenika i ne pokuša da pritekne svom zapovedniku u pomoć. Stajali su - sleđeni od užasa - dok je vračara lebdela, na jard od tla, preko arene ispunjene telima, svojom senkom dokrajčivši onu nekolicinu koji nisu bili ućutkani pri prvom njenom prolasku.
Suzana je bila svesna da je Jolandin napad uništio i ono malo milosti što ju je iskamčila od vračare: sada više neće ostaviti nijednog živog među onima koji su je zarobili. Pošto nije imala vremena da razradi odbranu, ona jednostavno usmeri menstrumov živi pogled prema ženi. Njegova moć bila je ništava prema Imakolatinoj, ali pošto je ubila Jolandu zaboravila je na samoodbranu, tako da ju je udar zatekao nespremnu. Pogođena u krsta, poletela je napred. Međutim, za svega nekoliko sekundi povratila je ravnotežu i okrenula se, i dalje lebdeći poput kakvog perverznog sveca, prema napadaču. Na licu joj se nije očitavao bes; ali videlo se zato da je sve ovo zabavlja.
"Želiš li da umreš?" upita ona.
"Ne. Svakako da ne želim."
"Zar te nisam upozorila šta će se desiti, sestro? Zar ti nisam rekla? Rekoh ti da će sve biti žal. Gubitak. Zar nije sve kako sam rekla?
Suzana nije baš doslovce ismevala ženu kada je klimnula. Vračara duboko uzdahnu.
"Naterala si me da se setim", reče ona. "Hvala ti. A za uzvrat..." Otvorila je šaku, kao da joj pokazuje neki nevidljivi poklon. "... dajem ti tvoj život." Šaka se ponovo stisnu u pesnicu. "Sada je dug plaćen."
Dok je govorila, počela je da se spušta i na kraju se ponovo našla na tlu.
"Doći će vreme", reče ona, gledajući u tela među kojima su stajale, "kada ćeš utehu nalaziti u društvu ovakvih. Kao što sam ja to činila. Kao što i sada činim."
Zatim je okrenula leđa Suzani i stala da se udaljuje. Niko se nije ni pomakao da je zaustavi dok se pela uz stenje i nestajala s vidika. Preživeli su samo gledali za njom i zahvaljivali se božanstvima koja su štovali što ih je žena iz divljine zaobišla.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

13. U MAGNOVENJU
1.
Šedvel nije dobro spavao; ali pretpostavljao je da oni koji pretenduju da postanu božanstva retko dobro spavaju. Božanskost je podrazumevala i veliku odgovornost. Zar je onda trebalo da se čudi što su mu snovi bili neprijatni?
Pa ipak, znao je, još od trenutka kada je sa kule osmatračnice proučavao Plašt Vrtloga, da nema čega da se boji. Mogao je da oseti kako ga moć skrivena iza tog oblaka poziva po imenu, mameći ga da joj padne u zagrljaj kako bi ga preobrazila.
Međutim, nešto pre zore, dok se pripremao da napusti Nebeski svod, primio je uznemirujuće vesti: Hobartove snage u Bez-premca dosetkovali su zanosi od kojih je većina ljudstva poludela. Čak je i Hobart delimično podlegao njihovom zaraznom uticaju. Kada je stigao jedan čas posle glasnika, odavao je čoveka koji više nije siguran u sebe.
S druge strane stizale su bolje vesti. Gde god su se Prorokove snage normalno sukobile sa domorocima, odnele su pobedu. Jedino kada bi vojnici propustili priliku da iznenada i brzo udare, Vidovnjaci su uspevali da pronađu rupu kroz koju bi ubacili svoje zanose, a kada bi im to pošlo za rukom, ishod je bio istovetan onom u Bez-premca: ljudi bi ili gubili razum ili se budili iz svog protestantskog žara i pridruživali neprijatelju.
Neprijatelj je sada počeo da se okuplja u Uskoj jasnoći, pošto je čuo glasine, ili su mu zanosi rekli da Prorok namerava da se probije u Vrtlog, i spremao se da do poslednjeg daha brani svoje jedinstvo. Bilo ih je nekoliko stotina, ali teško da su sačinjavali vojsku. Ako je verovati izveštajima, predstavljali su nenaoružanu, neorganizovanu skupinu staraca, žena i dece. Jedini problem s njima bio je u etičkom pitanju kako ih desetkovati. Ali zaključio je, kada je njegova pratnja napustila Nebeski svod i krenula u pravcu Vrtloga, slična moralna pitanja više ne spadaju u njegovu nadležnost. Veći bi zločin bio oglušiti se o poziv koji je do njega dopro s druge strane Plašta.
Kada dođe vreme, a doći će uskoro, pozvaće zbogomčiće i pustiti ih da prožderu neprijatelja, decu i sve ostale. Neće on izbegavati svoje dužnosti.
Božanskost ga je zvala i on je išao, lakonog, da se moli na svom vlastitom oltaru.

2.
Fizička i duhovna snaga, koju je Kal osetio kada se probudio na Venerinoj planini, nije ga napustila ni kada je sa de Bonom počeo da se spušta niz padinu prema Nebeskom svodu. Ali ovo lepo raspoloženje uskoro je pokvario nespokoj u predelu koji ih je okruživao: uznemirujući, ali neodređen strah kojim su odisali svaki list i svaka vlat trave. Retka ptičja pesma zvučala je kreštavo; pre je ličila na dizanje uzbune nego na pevanje. Čak mu je i vazduh oko glave zujao, kao da je prvi put postao svestan vesti koje mu je prenosio.
A vesti su, bez sumnje, bile loše. Međutim, posledice tih loših vesti još nisu postale vidljive. Nekoliko vatri obavijenih dimom, i to je bilo gotovo sve; što su se više približavali Nebeskom svodu bilo je sve manje znakova sukoba.
"Je li ovo?" upita Kal de Bona kada ga ovaj povede između drveća prema jednoj visokoj, ali ni po čemu izuzetnoj zgradi.
"Jeste."
Sva su vrata bila otvorena; iznutra nije dopirao nikakav zvuk niti se primećivalo bilo kakvo kretanje. Žurno su obišli oko zgrade tražeći bilo kakav znak Šedvelovog prisustva, ali ništa nisu uočili.
Pošto su napravili krug, de Bono izgovori ono o čemu je Kal razmišljao: "Nema nikakvog smisla da ostanemo ovde napolju. Moramo ući."
Srca su im divlje lupala dok su se peli stepenicama, a potom ušli.
Kalu je rečeno da očekuje čuda, i nije se razočarao. Svaka soba u koju je promolio glavu prikazala mu je nešto novo i veličanstveno služeći se svojim pločicama, ciglom i bojom. Ali to je ujedno i bilo sve; samo čuda.
"Ovde nema nikoga", reče de Bono, kada pretražiše prizemlje. "Šedvel je otišao."
"Idemo da pogledamo gore", reče Kal.
Popeše se uz stepenice, i razdvojiše, da bi što brže bili gotovi. Na kraju jednog od hodnika Kal otkri prostoriju čiji su zidovi bili vešto obloženi delićima ogledala, tako da se posetilac u njima video kao da se nalazi iza zidova, na nekom mestu punom magle i senki, odakle je virio između cigli. To je već, samo po sebi, bilo veoma čudno, ali posredstvom još nečeg - a taj metod premašivao je njegovu moć shvatanja - izgledalo je kao da nije sam u tom drugom svetu, već da ga deli sa raznovrsnim životinjama - mačkom, majmunom i letećom ribom - kojima je njegov odraz očigledno bio otac, jer su sve imale njegov lik.
Tek kada je njegov smeh zamro začuo je de Bona kako ga žurno doziva. Nevoljno je napustio odaju i krenuo u potragu za igračem na konopcu.
Poziv je dolazio sa stepeništa koje je vodilo na naredni sprat.
"Evo me", doviknu on de Bonu i krenu uz stepenice. Uspon je bio dug i strm, ali odveo ga je u sobu na vrhu osmatračnice. Sa svih strana se kroz prozore unutra slivala svetlost, ali njen sjaj nije mogao da izbriše osećanja da je ova odaja videla strašne užase; i to nedavno. Čemu god da je bila svedok, de Bono je imao da mu pokaže još gore od toga.
"Pronašao sam Šedvela", objavi on, pozivajući Kala da priđe.
"Gde je?"
"Kod Uske jasnoće."
Kal se zagleda kroz prozor pored de Bona.
"Ne kroz taj", reče mu ovaj. "Kroz ovaj ćeš ga videti bolje."
Teleskopski prozor; a kroz njega je video prizor od koga mu se ubrzao puls. Pozadina: zapenušani oblak Plašta; tema: masakr.
"Namerava da prodre u Vrtlog", reče de Bono.
Mladić nije prebledeo samo zbog sukoba čiji je svedok bio; već i zbog misli vezanih za taj čin.
"Šta će mu to?"
"On je Kukavica, je li tako?" glasio je odgovor. "Koji mu je veći razlog potreban?"
"Moramo ga sprečiti", reče Kal, odvoji pogled od prozora i krenu u pravcu stepeništa.
"Bitka je već izgubljena", odvrati de Bono.
"Neću samo stajati i posmatrati kako podjarmljuje svaki prokleti inč Fuge. Ući ću za njim, pa šta bude."
De Bono se zagleda u Kala s mešavinom besa i očajanja na licu.
"Ne možeš", reče on. "Vrtlog je zabranjena teritorija čak i za nas. U njemu postoje tajne koje čak ni naša Vrsta ne sme da vidi."
"Šedvel namerava da uđe."
"Tačno", odvrati de Bono. "Šedvel namerava da uđe. I znaš šta će se dogoditi? Vrtlog će se pobuniti. Uništiće sam sebe."
"Oh, ne..."
"A ako do toga dođe, Fuga će popustiti po šavovima."
"Onda ga moramo ili sprečiti, ili umreti."
"Zašto Kukavice uvek sve svode na tako jednostavne izbore?"
"Ne znam. Ali dok razmišljaš o tome, mogao bi i o ovome: ideš li ili ostaješ?"
"Proklet da si, Muni."
"Znači ideš."

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

14. USKA JASNOĆA
1.
Otprilike desetoro iz Jolandine pobunjeničke bande bilo je sposobno da krene prema Vrtlogu. Suzana je pošla sa njima - Nimrod je to zatražio od nje - mada mu je jasno rekla da se uzalud ne nada da će silom savladati neprijatelja. Jedina nada sastojala se u tome da ona priđe dovoljno blizu Šedvelu i sama ga smakne. Ako bi Nimrodovi ljudi uspeli da joj raščiste prolaz do Proroka bili bi joj od koristi; u protivnom, savetovala im je da se čuvaju, u ime nade da će i sutra imati od čega da žive.
Stigli su na oko dve stotine jardi od mesta na kome se vodila bitka; zvuci metaka, povici, brundanje automobila, bili su zaglušujuće jaki; a onda je prvi put ugledala Šedvela. Pronašao je sebi konja - jedno ogromno, ogavno čudovište; bio je to nema sumnje Magdalenin potomak, sada potpuno odrastao - a on mu je opkoračio ramena i sa njega nadzirao bitku.
"Čuvaju ga", reče Nimrod koji je stajao pored nje. Oko Proroka su kružile zveri, ljudske i one manje ljudske. "Skrenućemo im pažnju što bolje budemo mogli."
U jednom trenutku, dok su se približavali Vrtlogu, Suzanino raspoloženje se popravilo, uprkos okolnostima. Ili možda upravo zbog njih; razlog je bio taj što je ovaj sukob nagoveštavao kraj igre - rat koji će okončati sve ratove - posle čega više neće sanjati gubitak. Ali taj je trenutak brzo prošao. Jedino što je sada osećala - dok je zurila kroz dim u svog neprijatelja - bilo je očajanje.
A ono je raslo sa svakim jardom koji bi prešli. Kud god bi pogledala, ređali su se prizori koji su izazivali sažaljenje ili povraćanje. Već se videlo da je bitka izgubljena. Branioci Vrtloga bili su, što se tiče njihovog broja i naoružanja, mnogo slabiji. Većina je bila pobijena; leševi su služili kao hrana Šedvelovim stvorenjima. Oni preostali, koliko god da su bili hrabri, nisu više mogli da spreče Prodavca da pođe po svoju nagradu.
Jednom sam bila zmaj, uhvatila je sebe kako razmišlja ne skidajući pogled sa Proroka. Kada bi samo mogla da se seti kako se tada osećala, možda bi joj uspelo da se ponovo preobrati u zmaja. Ali sada ne bi oklevala, ni trenutka ne bi sumnjala. Ovaj put bi ga progutala.

2.
Na putu ka Vrtlogu Kal je prošao kroz predeo koga se sećao iz vožnje rikšom, ali njegove dvosmislenosti utekle su pred nadirućom vojskom, ili su možda sakrile svoje nežne glave.
Pitao se i šta je sa starcem koga je sreo na kraju puta? Da li je pao kao plen pljačkaša? Da li su mu prerezali grkljan dok je branio svoj mali komad zemlje iz bajki? Kal to najverovatnije nikada neće saznati. U nekoliko poslednjih časova Fugu je pogodilo hiljadu nesreća - sudbina starca bila je samo deo jednog većeg užasa. Svet oko njih uskoro će se pretvoriti u pepeo i prašinu.
A tamo napred, nalazio se tvorac ovih zločina. Taj prizor prisili ga da zaboravi svaku predostrožnost. Sa de Bonom, koji ga je pratio u stopu, zaleteo se u najveću gužvu.
Usled velikog broja pobijenih gotovo da nije imao gde da spusti nogu; što se više približavao Šedvelu, miris krvi i nagorelog mesa postajao je jači. U opštoj pometnji ubrzo je izgubio de Bona, ali sada mu više to nije bilo važno. Prvenstveno je morao da misli na Prodavca; sve ostalo je otpalo. Možda mu je taj cilj pomogao da se živ probije kroz masakr, mada su meci zviždali kroz vazduh poput muva. To što mu je bilo svejedno pokazalo se kao pravi blagoslov. Ono što on nije primećivao, nije primetilo ni njega. Tako je nepovređen prošao kroz srce bitke i našao se na deset jardi od Šedvela.
Promuvao se malo među pogubljenima oko svojih nogu tražeći neko oružje i na kraju dohvatio mašinku. Šedvel je upravo silazio sa zveri koju je dotle jahao, a potom je okrenuo leđa bici. Od Plašta ga je delila još samo šačica branilaca, a i oni su već padali. Još samo nekoliko sekundi i ući će u Vrtlog. Kal podiže pušku i uperi je u Proroka.
Ali pre no što je njegov prst uspeo da pronađe okidač, nešto u njegovoj blizini prekide gozbu i krenu na njega. Jedno od Magdalenine dece sa mesom u ustima. Mogao je da pokuša da ga ubije, ali ga u tome spreči izgled čudovišta. Stvorenje koje mu je istrglo pušku iz ruke bilo je ono isto, njemu nalik, koje ga umalo nije ubilo kod Skladišta: njegovo vlastito dete.
Poraslo je; otprilike za još polovinu je nadraslo Kala. Ali uprkos krupnoći nije uopšte bilo tromo. Njegovi prsti posegnuše prema Kalu brzinom munje, tako da im je umakao u poslednji tren, bacivši se među leševe, gde je ono, bez sumnje, nameravalo zauvek da ga spremi.
U očajanju je potražio ispuštenu pušku, ali pre no što je uspeo da je nađe, dete krenu u novi napad, svojom težinom pretvarajući u kašu tela na koja bi nagazilo. Kal je pokušao da se otkotrlja što dalje od njega, ali zver je bila suviše brza i ščepala ga za kosu i vrat. On se uhvati za leševe, tražeći bar neko uporište dok ga je stvorenje podizalo, ali prsti mu samo skliznuše preko njihovih razjapljenih lica, i on se iznenada nađe u naručju svog vlastitog čudovišnog potomka.
Šarajući unaokolo divljim pogledom, na trenutak je ugledao Proroka. I poslednji branioci Plašta već su pali. Šedvel se nalazio na jard udaljenosti od zida oblaka. Kal se otimao zveri sve dok kosti samo što ne počeše da mu pucaju, ali uzalud. Ovaj put dete je nameravalo da stvarno izvrši oceubistvo. Svom snagom istiskivao je poslednji dah Kalu iz pluća.
U poslednjem času, zario je prste u ukaljano ogledalo pred sobom, i kroz sumrak video kako otpadaju komadi detetovog mesa. Zatim je pokuljala neka plavičasta tvar - slična majčinoj - čija svežina ga malo povrati, tako da on zari prste još dublje u lice zveri. Povećao je veličinu na uštrb čvrstoći. Lobanja mu je bila meka poput napolitanke. On skvrči prste u kuke i povuče. Zver zaurla i ispusti ga, a nečist koju je oslobodio stade da se izliva.
Kal se uspravi, upravo na vreme da čuje kako ga de Bono doziva. Podiže pogled u pravcu odakle se čuo povik, neodređeno svestan da tle pod njim podrhtava i da oni koji su to još mogli trčati napuštaju bojno polje. De Bono je imao sekiru u ruci. Bacio ju je prema Kalu kada je zbogomčić, izgubljene glave, ponovo krenuo prema njemu.
Nije bacio dovoljno jako, ali se zato Kal u trenutku našao kod oružja i, zamahnuvši u okretu, dočekao zver udarcem u bok. Strvina ispusti neku smrdljivu penušavu tvar, ali dete ne pade. Kal ponovo zamahnu, još više produbivši posekotinu; i ponovo. Ovaj put zver spusti šake na ranu, a zatim i glavu zagledavši se u ranu. Kal nije oklevao. Podigao je sekiru, a zatim snažno njome udario dete po glavi. Oštrica je odvojila glavu od vrata, ali zbogomčić ipak krenu napred sa sekirom zarivenom u telo.
Kal se osvrnu oko sebe tražeći de Bona, ali igrača na konopcu nigde nije bilo. Kao ni bilo kog drugo živog stvorenja, Vidovnjaka ili Kukavice, koliko je mogao da vidi kroz dim. Bitka je bila okončana. Preživeli sa obe strane su se povukli; a imali su i razloga za to. Podrhtavanje tla se pojačalo; činilo se da je tle spremno da se razjapi i proguta polje.
On se ponovo zagleda u Plašt. U oblaku se nazirao reckavi procep. Iza njega, tama. Šedvel je nestao.
Bez oklevanja i ne razmislivši o posledicama, Kal posrćući krenu kroz pustoš prema oblaku i zakorači u tamu.

3.
Suzana je iz daljine posmatrala kraj Kalove borbe sa zbogomčićem; možda bi i uspela da stigne do njega na vreme i spreči ga da sam stupi u Vrtlog, ali potres koji je uzdrmao Usku jasnoću uneo je iznenada paniku među Šedvelove vojnike i njoj je tada zapretila veća opasnost da nastrada usled njihove žurbe da se dočepaju sigurnosti, nego za vreme sukoba. Trčala je protiv bujice, kroz dim i zbrku. Kada se vazduh raščistio, i ona se orijentisala, Šedvel je već bio sjahao i nestao u Vrtlogu, a Kal je hitao za njim.
Pozvala ga je, ali u tlu je i dalje previralo, tako da su njen glas prigušili urlici. Još jednom se osvrnula unaokolo i ugledala Nimroda kako pomaže jednom ranjeniku da se izvuče iz Jasnoće, a zatim je krenula ka zidu oblaka, kroz koji je Kal upravo nestao.
Koža na glavi ju je zasvrbela; moć mesta pred kojim je stajala bila je nemerljiva. Postojala je mogućnost da je već satrla vratolomnike koji su se usudili da uđu; ali ona u to nije mogla biti sigurna, i sve dok je postojala makar i najmanja trunka sumnje, morala je nešto da preduzme. Tamo se nalazio Kal, i bez obzira na to bio mrtav ili živ, morala je k njemu.
S njegovim imenom na usnama, poput uspomene i molitve, krenula je za njim, u samo srce zemlje iz bajke.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

Deveti deo: U VRTLOG
"Za nama trag ostaje novog savršenstva."

Džon Kits, Hiperion

1. ULJEZI
1.
Svetovi unutar svetova, uvek je tako.
U Kraljevstvu Kukavica, Tkanje; u Tkanju, Fuga; u Fugi, svet iz Mimine knjige, a sada ovaj Vrtlog.
Ali ništa što je videla na stranicama knjige, ili na mestima koja je posetila, nije Suzanu moglo da pripremi na ono što je zatekla iza Plašta.
Pre svega, iako joj se učinilo dok je prolazila kroz zavesu oblaka da je na drugoj strani čeka samo noć, pokazalo se da ta tama predstavlja samo iluziju.
Predeo u Vrtlogu bio je osvetljen ćilibarnom fosfrescentnom svetlošću koja je dopirala iz samog tla pod njenim nogama. Promena strana potpuno joj je narušila stabilnost. Kao da se ceo svet okrenuo, tako da je ona sada hodala nebom. A prava nebesa?; ona su predstavljala još jedno od čudesa. Oblaci su gotovo pritiskali zemlju, a u unutrašnjosti im se još kuvalo, kao da će joj na najmanji izazov sasuti nezaštićenu glavu kišom i munjama.
Kada je prešla nekoliko jardi osvrnula se unazad, samo da bi upamtila kojim putem treba da se vrati. Ali vrata, i bojno polje u Uskoj jasnoći, već su bili nestali; oblak više nije bio zavesa već zid. U stomaku je osetila grč usled panike koja ju je obuzela. Potisnula ga je mišlju da ovde nije bila sama. Negde ispred nje nalazio se Kal.
Ali gde? Iako joj je svetlost koja je dopirala iz tla omogućavala da se lako kreće, ipak se - osnažena time da je predeo bio suviše ogoljen - urotila da joj stvara pogrešne predstave o udaljenosti. Nije bila sigurna da li vidi dvadeset jardi ispred sebe ili dve stotine. Bilo kako bilo, u njenom vidokrugu nije bilo nikakvog znaka koji bi naglašavao ljudsko prisustvo. Jedino je mogla da sledi svoj nos, i da se moli da ne krene u pogrešnom pravcu.
A onda, još jedno čudo. Pod nogama joj se pojavio trag; ili bolje rečeno, pojavila su se dva isprepletena traga. Mada je zemlja bila čvrsta i suva - tako da ni Šedvel ni Kal nisu u njoj ostavili otiske, ipak je tle kojim su prošli naizgled vibriralo. To je bar bio njen prvi utisak. Ali dok je sledila njihove tragove shvatila je šta se u stvari događa: tle duž staze kojom su se kretali progonitelj i progonjeni je proklijalo.
Zastala je i spustila se na kolena da proveri da li je to ono što se odista ovde događalo. Oči je nisu prevarile. Zemlja se raspucavala i iz pukotina su se pomaljale žuto-zelene vitice, neverovatno snažne u odnosu na svoju veličinu; to se dešavalo tako brzo da je mogla da posmatra. Da li je ovo bio neki složeni mehanizam odbrane Vrtloga? Ili su ona dvojica, koji su išli ispred nje, na cipelama uneli u ovaj sterilni svet seme koje su ovdašnji zanosi naterali da smesta proklija? Osvrnula se. I staza kojom je prošla bila je obeležena na sličan način, izdanci tek što su počeli da se pojavljuju, dok su oni sa Kalove i Šedvelove staze - koje su stvorene minut ili dva ranije, bili već šest inča visoki. Jedan se razmotavao poput paprati; drugi je imao mahune; treći je bio posut trnjem. Ako ovako nastave da rastu za otprilike jedan sat izrašće u drveće.
Iako je ovaj prizor bio krajnje neobičan, nije imala vremena da ga prouči. Sledeći ovaj trag koji je brzo i obilato stvarao život, ona krenu napred.

2.
Iako je ubrzala korak toliko da je već trčala, još nije bilo ni traga onima koje je sledila. Rascvetana staza bila je jedini dokaz njihovog prolaska.
Uskoro je morala dosta da skrene sa traga, jer su se biljke, koje su rasle neverovatnom brzinom, širile kako u širinu tako i u visinu. Dok su bujale postajalo je sve jasnije da nemaju gotovo ništa zajedničko sa florom Kraljevstva. Ako su proklijale iz semenja koje je donela ljudska noga, ovdašnje čarolije izvršile su duboke izmene u njima.
I odista, manje su podsećale na manje rastinje u džungli, a više na kakav pomorski greben, i to ne samo zbog toga što je usled njihovog čudesnog rasta izgedalo kao da ih je nanela plima. Boje i oblici bili su veoma raznovrsni; nigde se nisu mogle sresti dve slične biljke. Jedino što im je bilo zajedničko bilo je oduševljenje: da rastu, da budu rodne. Ispuštale su oblake miomirisnog polena poput daha; pulsirajući cvetovi okretali su glave prema oblacima, kao da su ih hranili munjama; korenje se širilo takvom žestinom da je zemlja podrhtavala.
Pa ipak, u ovom bujanju života nije bilo ničeg zastrašujućeg. Sveprisutni žar za rastom, predstavljao je žar novorojenog. Rasle su zbog zadovoljstva koje je pružalo rašćenje.
A onda, negde s njene desne strane, začula je krik; ili nešto nalik na krik. Da li je to bio Kal? Ne; trag se nije razdvajao. Ponovo je začula nešto između jecaja i uzdaha. Nije mogla da se ogluši, iako je ovamo došla s određenim ciljem. Obećavši sama sebi da će skrenuti samo na čas, uputila se prema zvuku.
Razdaljine su ovde bile tako varljive. Udaljila se možda dvadesetak jardi od traga kada joj vazduh otkri izvor dotičnog zvuka.
Bila je to biljka, prvo živo što je videla ovde, izvan granica traga; imala je veoma raznolik oblik i čitav spektar boja. Bila je veličine omanjeg drveta čije je središte činilo krajnje složeni splet debelih grana, tako da joj je palo na pamet kako ovde na jednom mestu, u stvari, raste nekoliko biljaka. Začula je neko struganje u cvetu - pravom gustišu, kao i u zmijolikom korenju, ali nikako nije mogla da ugleda stvorenje na čiji je poziv došla ovamo.
Međutim, nešto joj je ipak postalo jasno: da je splet u središtu drveta, gotovo ceo skriven krošnjom, ljudski leš. Ako joj je bila potrebna dodatna potvrda, trebalo je samo da pogleda. Delovi lepog odela visili su sa debelih grana poput zmijskih košuljica; jednu cipelu obmotale su vitice. Odeća je bila pocepana kako bi flora mogla da se dočepa mrtvog tela; zeleni život bujao je na mestu gde je crveni zakazao. Noge leša bile su odrvenile i iz njih je izraslo čvornovato korenje; iznutra su dopirali pucnji.
Nije imala vremena za zadržavanje i posmatranje; čekao ju je posao. Obišla je jednom oko drveta i upravo se spremala da se vrati na stazu kada primeti par živih očiju koje su je posmatrale iz lišća. Ona vrisnu. One žmirnuše. Nije mogla da odoli; ispružila je šake i razdvojila grančice.
Glava čoveka za koga je mislila da je mrtav bila je okrenuta za gotovo sto osamdeset stepeni, a lobanja raspolućena. Ali iz svih grana navirao je raskošan život. Brada, sočna poput mlade trave, rasla je oko mahovinastih usta iz kojih je curio biljni sok; grančice tanke poput floreta izbijale su mu na obrazima.
Oči su je pomno posmatrale i ona oseti kako vlažne vitice posežu za njenim licem i kosom da ih ispituju.
Cvetovi se zatim zatresoše kao da udišu vazduh, i hibrid izgovori. Jednu dugu, meku reč.
"Živlisam."
Je li on to izgovorio svoje ime? Kada je uspela da dođe sebi od iznenađenja, rekla mu je da ga nije razumela.
Kao da se namrštio. Iz krune cvetova stadoše da otpadaju latice. Grlo poče da pulsira, i on ovaj put uspe da razdeli slogove.
"Živ da li sam?"
"Jesi li živ?" ponovi ona, shvativši. "Svakako. Svakako da si živ."
"Mislio sam da sanjam", reče, skrenuvši pogled sa nje na trenutak, a onda nastavi da proučava. "Da li sam živ, ili sanjam. Ili oboje. Jednog trenutka... cigle iz vazduha, razbijaju mi glavu..."
"Šermanova kuća?" upita ona.
"Ah. Bila si tamo?"
"Aukcija. Bio si na Aukciji."
On se nasmeja sam sebi, a ta šala joj zagolica obraze.
"Oduvek sam želeo... da dospem unutra...", reče on. "... unutra..."
Sada je razumela kako i zašto je došlo do ovoga. Iako je bilo teško zamisliti - teško? bilo je nemoguće - da je ovo stvorenje bilo u Šedvelovoj skupini, a upravo to je sada dokonala. Ranjen, ili možda ubijen za vreme razaranja kuće, nekako se našao u Vrtlogu koji je njegovo slomljeno telo pretvorio u rascvetalo stablo.
Mora da se na njenom licu očitavala patnja zbog svega što se ovde dogodilo, jer vitice nabubreše i postadoše radražljive.
"Znači, ipak ne sanjam", reče hibrid.
"Ne."
"Čudno", stiže odgovor. "Mislio sam da sanjam. Sve mi ovo toliko liči na raj."
Nije bila sigurna da ga je dobro čula.
"Raj?" ponovi ona.
"Nikada se nisam ni usudio da se ponadam... da će mi život predstavljati takvo zadovoljstvo."
Osmehnula se. Vitice se smiriše.
"Ovo je zemlja iz bajki", reče hibrid.
"Stvarno?"
"Oh, da. Nalazimo se blizu mesta na kome je otpočelo Tkanje; Blizu Hrama Razboja. Ovde sve pretrpi promenu, sve postaje. Ja? Ja sam bio izgubljen. Pogledaj me sada kakav sam!"
Čuvši ga kako se hvališe, prisetila se pustolovina koje je doživela u knjizi; kako se, u toj ničijoj zemlji između reči i sveta, sve menjalo i postajalo, a njen um, u mržnji venčan sa Hobartovim, predstavljao energiju koja je omogućavala to stanje. Bila je osnov za njegovu potku. Misli iz različitih lobanja ukrštale su se i otelotvoravale mesto za njihov sukob.
Sve je to pripadalo istom postupku.
Znanje je bilo klizavo; želela je da pronađe jednačinu u koju bi mogla da uglavi ovu lekciju, u slučaju da joj zatreba. Ali čekale su je važnije stvari no što je bila matematika mašte.
"Moram poći", reče ona.
"Svakako da moraš."
"Ima ovde i drugih."
"Video sam ih", odvrati hibrid. "Prošli su iznad mene."
"Iznad?"
"U pravcu Razboja."

3.
Prema Razboju.
Ona se s novim žarom vrati do traga. Činjenica da je kupac ostao u Vrtlogu, i da su ga ovdašnje sile očigledno prihvatile - čak i pozdravile njegov dolazak - dala joj je izvesnu nadu da puko prisustvo uljeza nije bilo dovoljno da se Vrtlog prevrne naopačke. Očigledno da je njegova osetljivost bila neopravdano prenaglašavana. Bio je dovoljno jak da se nosi sa silama koje bi nadrle unutra na svoj vlastiti jedinstveni način.
Koža je počela da je svrbi, a u stomaku je osetila grčeve. Pokušala je da ne misli na značenje svega toga, ali nadražaj se samo još više pojačao kada je nastavila da sledi trag. Atmosfera je postajala sve gušća; svet oko nje sve tamniji. Nije to bila noćna tama, koja uvlači u san. Pomrčina je zujala od života. Mogla je da ga okusi, bio je slatko-kiseo. Mogla je da ga vidi, užurbano se kretao s druge strane njenog pogleda.
Prešla je tek omanji deo puta kada nešto pretrča preko njenih nogu. Spustila je pogled i ugledala životinju - nešto između veverice i stonoge, sjajnih očiju, nebrojenih nogu, kako poskakuje između korenja. A onda je shvatila da to stvorenje nije bilo samo. Šuma je bila naseljena. Životinje, isto onako brojne i neverovatne kao i biljke, izvirale su između korenja, menjajući se dok su skakale i prevrtale se, sve poletnije sa svakim novim dahom.
Odakle su poticale?: iz biljaka. Flora je rađala vlastitu faunu; pupoljci su se rascvetavali u insekte, voće se zaogrtalo u krzno i krljušti. Jedna se biljka otvorila, iz nje se vinu uvis treperavi oblak leptirova; u bodljikavom gustišu rađale su se uz lepet krila ptice; iz jednog debla pokuljale su bele zmije poput miomirisnog biljnog soka.
Vazduh je sada već bio tako gust da ga je mogla seći na kriške, a nove životinje su joj, dok je odmicala, svaki čas pretrčavale preko puta, da bi ih odmah potom progutao mrak. Nešto što je moglo biti vrlo daleki rođak armadila gegalo se ispred nje; pojavile su se i nestale tri varijacije majmuna; zlatni pas je skakutao među cvećem. I tako dalje. I tako dalje.
Sada joj je bilo sasvim jasno zašto ju je koža svrbela. Žudila je da se pridruži ovoj igri promena, da se baci ponovo u topioničarski lanac i pronađe novo ustrojstvo. I mozak joj je delimično zavela ova zamisao. Među svim tim veselim pronalascima ličila je sebi na pravu škrticu jer se zalepila za jedan jedini skelet.
Vremenom bi verovatno podlegla ovim izazovima tela, ali ispred nje je upravo iz magle izronila jedna zgrada: jednostavna zgrada od cigala koju je ugledala na trenutak pre no što ju je vazduh ponovo progutao. To je mogao biti samo Hram Razboja.
Jedan veliki papagaj prolete ispred nje, govoreći raznim jezicima, i odmah se udalji. Počela je da trči. Zlatni pas je olučio da je prati u stopu; dahtao joj je za petama.
A onda je zahvati udarni talas. Stigao je iz pravca zgrade; bila je to sila koja je potresla živu opnu vazduha i zatresla tle. Odbacila ju je među puzeće korenje koje je istog časa pokušalo da je ubaci u svoje ustrojstvo. Uspela je da ga se oslobodi i uspravi na noge. Da li usled dodira sa tlom ili zbog talasa energije iz Hrama, osetila je da se s njom nešto čudno dešava. Iako je sasvim mirno stajala, njeno celo telo kao da je igralo. Nijedna druga reč ne bi odgovarala. Svaki njen deo, od trepavica do moždine, zahvatio je ritam ovdašnje moći; treperenje te moći naredilo je njenom srcu da promeni način otkucavanja; krv joj je prvo pokuljala, a zatim usporila tok; um bi joj se čas vinuo u neslućene visine, da bi odmah potom spao na niske grane.
Ali to se događalo samo s njenim telom. Njen drugi anatomski sklop - tanano telo koje je menstrum ubrzao - bio je van kontrole ovdašnjih sila; ili se već u toj meri stopio s njima da mu je bilo dopušteno da radi šta hoće.
Sada se nalazila u njemu - govorila mu je da ne dopusti da se njena stopala pretvore u korenje, a na glavi da joj izrastu krila i da joj ona odleti. To joj je odgovaralo. Bila je zmaj, i isplivala je iz toga, zar ne? Ni ovo nije bilo ništa drugačije.
Da, jeste, govorili su njeni strahovi. Ovde je reč o mesu i kostima; zmaj se nalazio samo u mom umu.
Zar još nisi naučila? stigao je odgovor, nema razlike.
Dok joj je taj odgovor ozvanjao u glavi, sustigao ju je drugi udarni talas; sada nije bio u pitanju nikakav petit mal, već udar punom snagom. Tle pod njenim nogama poče da tutnji. Ona ponovo potrča prema Hramu, dok je buka i dalje postajala sve jača, ali uspela je u najboljem slučaju da pređe pet jardi kada se tutnjanje pretvorilo u jeku kamena što se lomi i jedna krivudava pukotina pojavila se desno od nje; za njom je usledila jedna s leve strane; a zatim još jedna.
Vrtlog je razarao samog sebe.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

2. HRAM
1.
Iako je Šedvel imao dosta veliku prednost u odnosu na Kala, gusti vazduh Vrtloga ipak ga nije sakrio. Prodavčev sako isticao se poput mamca, tako da ga je Kal sledio onoliko brzo koliko su mu klecavi udovi to dozvoljavali. Iako je iz borbe sa zbogomčićem izišao veoma slab, opet je bio u boljoj formi no Šedvel, tako da je uporno smanjivao razdaljinu među njima. Više no jednom uhvatio je Šedvela kako se osvrće, i uočio da mu je lice iskrivljeno od brige.
Posle svih potera i krstaških pohoda, zveri i vojski, sve se svelo na njih dvojicu; upravo su se utrkivali ko će pre stići do cilja koji ni jedan ni drugi nisu umeli rečima da opišu. Konačno su bili jednaki.
Ili je bar tako Kal mislio. Tek kada su stigli u blizinu Hrama, Prodavac se okrenuo i stao. Na licu više nije imao Prorokovu masku; možda ju je sam prstima zgulio, ili je to učinio vazduh. Više nije bio Prorok. Delići iluzije još su mu visili sa brade i obrubljivali kosu, ali ovo je očigledno bio čovek s kojim se Kal prvi put sukobio u Ulici Tuge, u onoj sobi koju su pohodili duhovi.
"Ne prilazi, Muni", naredi on.
Jedva je disao tako da su se reči jedva čule, a svetlost koja je dopirala iz tla davala mu je bolesnički izgled.
"Ne želim da prolivam krv", reče on Kalu. "Ne ovde. Oko nas su sile kojima se to ne bi dopalo."
Kal je prestao da trči. Dok je slušao Šedvela osetio je probadanje pod đonovima, i kada je spustio pogled ugledao je izdanke kako mu se pomaljaju između palčeva.
"Vrati se, Muni", reče Šedvel. "Moja sudbina nije vezana za tebe."
Kal je tek napola slušao Prodavca. Zainteresovao ga je ovaj iznenadni rast pod njegovim stopalima, tako da ga je sada posmatrao kako se širi preko tla, sledeći Šedvelove stope do mesta na kome je ovaj stajao. Ogoljeno tlo odjednom je počelo da stvara svu silu biljnog života koji je bujao neverovatnom brzinom. I Šedvel je to primetio, tako da je progovorio prigušenim glasom:
"Stvaranje. Vidiš li, Muni? Čisto stvaranje."
"Ne bi trebalo da smo ovde", reče Kal.
Šedvelovo lice iskrivi se u ludački osmeh.
"Za tebe ovde nema mesta", reče on. "Jemčim ti to. Ali ja sam ovo čekao celog života."
Jedna ambiciozna biljka probi zemlju ispod Kalovog stopala, i on koraknu u stranu kako bi joj omogućio da raste. Šedvel tu kretnju shvati kao napad. To ga nagna da rastvori sako. Na trenutak Kal pomisli kako namerava da se posluži starim trikom, ali njemu je na umu bilo nešto mnogo jednostavnije. Iz unutrašnjeg džepa izvukao je pištolj i uperio ga u Kala.
"Kao što rekoh, ne želim da prosipam krv. Stoga se vrati, Muni. Hajde. Vrati se! Pođi istim putem kojim si došao, ili ću ti prosuti mozak."
On je to ozbiljno mislio; Kal u to uopšte nije sumnjao. Podigavši šake u visinu grudi, on reče:
"Čuo sam te. Odlazim."
Međutim, pre no što je uspeo da se pomeri tri stvari se dogodiše neposredno jedna za drugom. Prvo, nešto im prolete iznad glave, skriveno oblacima koji su pritiskali krov Hrama. Drugo, Šedvel je podigao pogled, a Kal je, iskoristivši priliku, potrčao ka njemu, u želji da mu izbije pištolj iz ruke.
Treće, odjeknuo je pucanj.
Kalu se učinilo da je video kako metak provaljuje iz burenceta na pramenu dima; video je kako prianja uz prostor između pištolja i njegovog tela. Kretao se sporo, kao u košmarnom snu o pogubljenju. Ali on je bio još sporiji.
Metak ga je pogodio u rame i odbacio unazad, tako da je pao među cveće koje pre trideset sekundi nije postojalo. Ugledao je kapi vlastite krvi kako se dižu u visinu iznad njegove glave, kao da ih je samo nebo pozvalo. Pustio je da se zagonetka nastavi. Posedovao je jedva toliko snage da se pozabavi samo jednim problemom, a u ovom trenutku prvenstvo je imao njegov život.
Prineo je šaku rani koja mu je uzdrmala ključnu kost. Prislonio je dlan uz rupu kako bi zaustavio krvarenje, dok mu se bol širio telom.
Nad njim su se oblaci uzburkali i iz njih je stala da dopire grmljavina; ili je ta buka možda postojala samo u njegovoj glavi? Stenjući, on se otkotrlja na stranu, da vidi može li odgonetnuti šta Šedvel sprema. Bio je gotovo slep od bola, ali upirao se da usredsredi pogled na zgradu ispred sebe.
Šedvel je ulazio u Hram. Na pragu nije bilo stražara; samo luk u cigli kroz koji je ovaj nestao. Kal se pridigao na kolena i oslonio o šaku - dok je drugom još čvrsto pritiskao rame - a zatim se uspravio i posrćući krenuo prema vratima Hrama da spreči Prodavca da izvojuje pobedu.

2.
Šedvel je Muniju kazao istinu: on uopšte nije želeo da prospe krv u Vrtlogu. Ovde su boravile tajne Stvaranja i Uništavanja. Ako mu je bila potrebna potvrda za to video ju je kako iskače ispod njihovih nogu: bajkovita plodnost koja je obećavala junačko raspadanje. Takva je bila priroda svake razmene - jedno dobiješ, drugo izgubiš. On, prodavac, naučio je tu lekciju još u mladosti. Sada je tragao za mogućnošću da se nesmetano nađe s druge strane tog načina trgovanja. To je bila povlastica Bogova. Odlikovali su se stalnošću, imali su večnu svrhu; ništa im nije moglo ugroziti prvenstvo, niti su im bila kakva čuda mogla nauditi. Bili su večni, nepromenjivi, i ovde, u ovoj ogoljenoj citadeli on će se priključiti tom panteonu.
S druge strane praga vladala je tama. Ovde nije bilo ni traga tlu koje je sijalo kao ono napolju; samo jedan prolaz u senci, čiji pod, zidovi i tavanica bili sagrađeni od iste gole cigle, bez maltera između. Napredovao je nekoliko jardi, prevlačeći vrhovima prstiju po zidu. Po sredini je bila iluzija, u to nije bilo sumnje, ali imao je neko neobično osećanje dok je koračao ovuda: da se cigle taru jedna o drugu, kao što je njegova prva ljubavnica škrgutala zubima u snu. On povuče prste sa zidova i stiže do prvog zaokreta u hodniku.
Kada je skrenuo, dočeka ga prijatno iznenađenje. Odnekud ispod njega dopirala je svetlost; više neće morati da posrće u mraku. Hodnik se protezao otprilike četrdeset pet jardi u dužinu, pre no što je skrenuo pod uglom od devedeset stepeni.
Ponovo ista bezoblična cigla; ali na pola puta naišao je na drugi lučni prolaz i prošavši kroz njega našao se u potpuno istom hodniku, ali ovaj je dva puta bio uži od prvog. Krenuo je njime, a svetlost je postajala sve snažnija; zavio je za još jedan ugao i nastavio duž narednog golog hodnika, zatim je skrenuo u drugi hodnik u kome su se ponovo nalazila jedna vrata. Sada je shvatio arhitektovu zamisao. Hram nije predstavljao jednu zgradu, već njih nekoliko, i sve su bile smeštene jedna u drugu; kutija u kutiji, kutija.
To ga je iznenadilo. Ovo mesto podsećalo ga je na lavirint. Jednostavan, možda, ali svejedno smišljen da zbuni i zadrži. Ponovo je začuo zidove kako škrguću, pa je zamislio kako se cela konstrukcija sklapa nad njim, a on odjednom ne može da pronađe izlaz tako da ga zidovi pretvaraju u krvavu prašinu.
Ali sada nije mogao da se okrene i pođe nazad; nije to mogao da učini zbog osvetljenja koje ga je mamilo da zavije za još jedan ugao. Pored toga, iz spoljašnjeg je sveta do njega dopirala grdna buka: čudni bezoblični glasovi; kao da su stanovnici neke zaboravljene menažerije puzali oko Hrama, grebući po ciglama, tapkajući po krovu.
Ništa mu drugo nije preostalo nego da nastavi dalje. Prodao je život za trenutak božanskosti; nije imao čemu da se vrati osim najgorem od svih poraza.
Znači, hrabro napred, i do đavola sa posledicama.

3.
Kada je Kal stigao na jard od Hrama, snaga ga je izdala.
Više nije mogao da nagna noge da ga usprave. Posrnuo je, ispružio desnu ruku da ublaži pad što je moguće više i udario o tle.
Obuzela ga je nesvestica koju je s radošću dočekao. Međutim, taj beg potrajao je svega nekoliko sekundi, pre no što se tama podigla i on ponovo mogao da oseti odvratnost i agoniju. Ali sada - a to se nije događalo prvi put u Fugi - njegov mozak, žedan krvi, izgubio je pojam o tome da li on to sanja, ili njega sanjaju.
Prisetio se da je tu podvojenost prvi put iskusio u voćnjaku Lemjuela Loa: kada se probudio iz sna o životu koji je živeo i otkrio da se nalazi u raju za koji je mislio da će ga sresti u snu. A potom na Venerinoj planini, ili ispod nje, kada je živeo životom planeta - i proveo čitav jedan milenijum u tom okretanju - da bi se probudio jedva šest časova stariji.
A sada, na kapiji smrti, ponovo isti paradoks. Da li se on to probudio da bi umro?; ili je umirala istinska java? Misli su mu kružile i kružile, u spirali sa tamom u središtu, a on je uletao u tu tamu, iz trenutka u trenutak sve umorniji.
Glave položene na zemlju koja je podrhtavala pod njim, on otvori oči i pogleda prema Hramu. Video ga je naopačke, krov postavljen na temelje koje su činili oblaci, dok je oko njega sijalo osvetljeno tlo.
Paradoks za paradoksom, pomisli, dok su mu se oči ponovo sklapale.
"Kale."
Neko ga je zvao.
"Kale."
Nervozan što ga neko doziva na taj način, on nevoljno otvori oči.
To se nad njim naginjala Suzana i izgovarala njegovo ime. Želela je i da mu postavi neka pitanja, ali njegov lenji um nije mogao da ih shvati.
Umesto da odgovori, on samo reče:
"Unutra. Šedvel..."
"Drži se", reče mu ona. "Da l' razumeš?"
Spustila mu je šaku na lice. Bila je hladna. Zatim se sagnula i poljubila ga, i negde u dubini uma sinu mu da se to već i ranije dogodilo; on je ležao na tlu, a on mu je pružala svoju ljubav.
"Biću ovde", reče on.
Ona klimnu. "Svakako", odvrati, i pođe prema vratima Hrama.
Ovaj put nije dozvolio da mu se oči sklope. Bez obzira na to kakvi ga snovi čekali s druge strane života, odložiće uživanje u njima dok ponovo ne ugleda njeno lice.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

3. ČUDO RAZBOJA
Podrhtavanje tla izvan Hrama postajalo je sve jače. Unutra, međutim, vladao je neprijatni mir. Suzana krenu niz mračne hodnike; ovde, u oku uragana, telo je više nije onako jako svrbelo kao napolju, dok se nalazila u području turbulencije.
Ugledala je ispred sebe svetlost. Zavila je za jedan ugao, pa za drugi, zatim je skliznula kroz vrata koja je pronašla u zidu i stupila u drugi prolaz, isto onako spartanski kao i onaj koji je ostavila za sobom. Svetlost je i dalje bila daleko od nje i mučila ju je svojom neuhvatljivošću. Obećavala je: iza narednog ugla; samo još malo dalje, malo dalje.
Menstrum u njoj je mirovao kao da se plašio da se pokaže. Da li je to bio prirodan način na koji je jedno čudo iskazivalo poštovanje čudu većem od sebe? Ako je to bio slučaj, znači da su se ovdašnji zanosi veoma vešto krili; ovi hodnici ničim nisu nagoveštavali otkrovenje ili prisustvo moći: svuda oko sebe videla je samo golu ciglu. I svetlost koja ju je mamila da prođe kroz naredna vrata i nastavi duž novih hodnika. Shvatila je da je zgrada bila sagrađena na principu ruskih lutaka, jedna se nalazila u drugoj. Svetovi u svetovima. Nisu mogli da se smanjuju do u beskonačnost, reče ona sama sebi. Ili su možda, ipak, mogli?
Kada je zavila za naredni ugao dobila je odgovor, ili bar deo odgovora; na zidu se pojavila senka i neko je povikao.
"Šta u ime boga?"
Prvi put od kada je kročila ovamo, osetila je da tle vibrira. Sa tavanice je počela da pada ciglena prašina.
"Šedvel", izusti ona.
Dok je izgovarala to ime učinilo joj se da vidi kako se dva sloga od kojih se sastojalo - Šed Vel - udaljavaju hodnikom prema narednim vratima. Zatim se nečeg setila: Džerihoa kada joj je izjavljivao ljubav; reč - stvarnost.
Senka na zidu se pomerila, i Prodavac se iznenada stvorio pred njom. Više se nije krio iza maske Proroka. Lice koje se pomolilo ispod nje bilo je naduveno i bledo; lice nasukane ribe.
"Nestalo", reče on.
Tresao se od glave do pete. Kapljice znoja ukrašavale su mu lice poput bisera.
"Sve je nestalo."
Više nije osećala nikakav strah od ovog čoveka. Ovako demaskiran bio je smešan. Ali njegove reči nateraše je da se zapita. Šta je to nestalo? Krenula je prema vratima kroz koja je on prošao.
"Ti si kriva..." reče on, sve jače se tresući. "Ti si to učinila."
"Ništa ja nisam učinila."
"Oh, jesi..."
Kada mu je prišla na otprilike jedan jard, on posegnu ka njoj i njegove hladne šake iznenada je ščepaše za vrat.
"Tamo nema ničeg!" zakrešta on, privlačeći je.
Nameravao je da je povredi, a menstrum ništa nije preduzimao da je odbrani. Preostali su joj samo vlastiti mišići da ga se oslobodi, ali oni joj nisu bili dovoljni.
"Želiš da vidiš?" završta joj u lice. "Hoćeš da vidiš kako sam prevaren? Pokazaću ti!"
Povukao ju je prema vratima i gurnuo u odaju koja se nalazila u srcu Hrama: unutrašnje svetilište u kome su se stvarala čuda Vrtloga; strojarnica koja je toliko dugo držala na okupu mnogobrojne svetove Fuge.
Bila je to kvadratna, visoka prostorija dužine stranica od po petnaest stopa, sagrađena od iste gole cigle kao i ceo Hram. Podigla je pogled i videla da je krov otvoren prema raju i na neki način obasjan nebeskom svetlošću. Oblaci koji su se kovitlali oko krova Hrama prolivali su mlečnu svetlost kao da su se munje iz Vrtloga rasplamsale u utrobi namučenog vazduha u visini. Međutim, iznad njihovih glava nisu se kretali samo oblaci. Kada je pogledala naviše ugledala je na trenutak neko obličje u uglu krova. Pre no što je uspela da usredredi pogled samo na njega, Šedvel stade da joj prilazi.
"Gde je?" upita on. "Gde je Razboj?"
Osvrnula se po Svetilištu i uverila se da ono nije baš potpuno prazno. U svakom od četiri ugla sedela je po jedna prilika, pogleda uprtog prema središtu prostorije. Osetila je kako je kičma svrbi. Iako su sedeli uspravno kao sveće na stolicama sa visokim naslonima, taj je kvartet odavno bio mrtav, njihovo meso podsećalo je na hartiju u boji prevučenu preko kostiju, odeća im je visila u istrulelim dronjcima.
Da li su ti stražari ubijeni tamo gde su sedeli, kako bi lopovi mogli bez muke da uklone Razboj. Tako je bar izgledalo. Pa ipak, njihovo držanje ničim nije nagoveštavalo da su umrli nasilnom smrću; a nije mogla ni da poveruje da bi ovo začarano mesto dozvolilo da se tu proliva krv. Ne, ovde se dogodilo nešto drugo - možda se još događalo - nešto od suštinske važnosti, što ona i Šedvel još nisu mogli da dokuče.
On je i dalje mrmljao nešto sebi u bradu, vajkajući se sve tišim i tišim glasom. Samo ga je napola slušala; mnogo ju je više zanimao predmet koji je sada ugledala u samom središtu poda. Tamo je ležao kuhinjski nož koji je Kal doneo u sobu gde se odvijala aukcija pre toliko meseci; obična domaća alatka koju je pogled što su ga uspostavili između sebe na neki način uvukao u tkanje, i doveo upravo na ovo mesto, u apsolutno središte Fuge.
Kada ga je ugledala, delovi zagonetke počeše da se slažu u njenoj glavi. Ovde, gde su se pogledi stražara ukrštali, ležao je nož kome je jedan drugi pogled - između nje i Kala - udahnuo moć. Dospeo je u ovu odaju i nekako presekao poslednji čvor koji je Razboj stvorio; i tkanje je oslobodilo svoje tajne. Sve je bilo u redu, izuzev što su stražari bili mrtvi, a Razboj nestao i što je Šedvel bez prestanka ponavljao.
"Ti si to bila", režao je on. "Sve vreme si znala."
Nije obraćala pažnju na njegove optužbe, jer joj se u glavi oblikovala nova misao. Ako je magije nestalo, razmišljala je, zašto se menstrum krije?
Dok je ona oblikovala to pitanje, Šedvela bes natera da napadne.
"Ubiću te!" zaurla on.
Njegov napad dočekala je nespremna, tako da je poletela prema zidu. Od siline udara izgubila je vazduh, i pre no što je mogla da pruži bilo kakav otpor njegovi prsti stegoše joj vrat, a njegovo ogromno telo je priklješti uza zid.
"Lopužo, kučko", poče da viče. "Prevarila si me!"
Ona podiže šake da ga odgurne, ali već je gubila snagu. Borila se da dođe do daha, očajnički žudeći za malo vazduha pa makar to bio i ništavan dah koji je on izdisao, ali njegov stisak joj je čak i to onemogućavao. Umreću, pomisli ona; umreću gledajući to usireno lice.
A onda svojim iskolačenim očima uhvati neko kretanje na krovu i začu glas koji reče:
"Razboj je ovde."
Iznad njih je lebdela Imakolata, raširenih ruku kao padobranac za vreme slobodnog pada.
"Sećaš me se?" upita ona Šedvela.
"Isuse Bože."
"Nedostajao si mi, Šedvele. Iako nisi bio baš ljubazan u poslednje vreme."
"Gde je razboj?" upita on. "Reci mi."
"Nema nikakvog Razboja", odvrati ona.
"Ali uravo si rekla..."
"Razboj je ovde."
"Gde je onda? Gde?"
"Nema nikakvog Razboja."
"Ti si skrenula", razdra se on na nju. "Ili ga ima, ili ga nema!"
Vračarinim licem razli se kosturski osmeh dok ga je odozgo posmatrala.
"Ti si budala", reče ona blago. "Ne razumeš, je li tako?"
Šedvel poče umerenijim glasom. "Zašto ne siđeš?" upita on. "Zabole me vrat."
Ona odmahnu glavom. Suzana je primetila da joj je naporno da tako visi u vazduhu; prkosila je svetosti Hrama izvodeći u njemu svoje zanose. Ali lebdela je uprkos proglasima, odlučivši da pokaže Šedvelu u kojoj je meri vezan za zemlju.
"Bojiš se, a?" upita Šedvel.
Imakolata se i dalje smešila. "Ne plašim se", reče i stade da se spušta prema njemu.
Beži mu s puta, požele joj Suzana. Iako je vračara počinila strašne zločine, Suzana nije želela da joj Šedvel smrsi konce. Ali Šedvel se nije ni pomakao kada se našao licem u lice s tom ženom. Samo je zaključio:
"Stigla si ovamo pre mene."
"Umalo te nisam zaboravila", odvrati Imakolata. Glas joj više nije bio nimalo vrištav. Sada je svaki čas uzdisala. "Ali ona me je podsetila", pogledala je u Suzanu. "Veliku si mi uslugu učinila, sestro", reče. "Podsetila si me na mog neprijatelja."
Zatim ponovo vrati pogled na Šedvela.
"Oterao si me u ludilo", nastavi. "I ja sam te zaboravila. Ali sada se svega sećam."
Odjednom nestade i osmeha i uzdaha. Na unakaženom licu očitavao se sada samo bes.
"Sada se svega sasvim dobro sećam."
"Gde je Razboj?" upita Šedvel.
"Oduvek si sve shvatao krajnje bukvalno", odvrati Imakolata prezrivo. "Zar si stvarno očekivao da ćeš naći neku stvar? Još jedan predmet koji bi mogao posedovati? Je li to tvoja božanskost, Šedvele? Posedovanje?"
"Gde je, do đavola?"
Ona se tada nasmeja, mada zvuk koji joj je dopro iz grla nije odražavao zadovoljstvo.
Njeno ismevanje bilo je ona prekomerna kap u Šedvelovoj čaši; bacio se na nju. Ali Imakolata nije nameravala da dozvoli njegovim rukama da je dodirnu. Kada ju je ščepao, Suzani se učini da joj se unakaženo lice raspuklo, ispljunuvši silu koja je nekada možda bila menstrum - ta hladna, sjajna reka u koju je Suzana prvi put uronila po Imakolatinom nalogu - ali sada je predstavljala samo prokleti i zagađeni potok koji je navirao iz rana poput gnoja. Pa ipak, u njemu je još bilo snage. Šedvel se našao na tlu.
Iz oblaka iznad njihovih glava sevale su preko krova munje, ledeći prizor ispod njega svojom kao skalpel oštrom svetlošću. Ubistveni udar samo što nije usledio, u to nije bilo sumnje.
Ali do toga, ipak, nije došlo. Vračara je oklevala, iz razorenog lica curila je kužna moć, a za to vreme Šedvelova šaka se sklopila oko kuhinjskog noža pored njega.
Suzana viknu u znak upozorenja, ali Imakolata je ili nije čula, ili je odlučila da je ne čuje. Šedvel je već bio na nogama; njegova žtva je imala vremena da ga obori dok se dizao, ali propustila je taj trenutak - tako da joj je on, poput kakvog kasapina, upravo zarivao nož u trbuh praveći odvratnu ranu.
Konačno je izgleda shvatila da namerava da je ubije, pa mu je uzvratila. Njeno lice počelo je ponovo da plamti, ali pre no što je iskra uspela da se pretvori u lomaču, Šedvel ju je rasporio sve do grudi. Iz rane počeše da joj ispadaju unujtrašnji organi. Ona vrisnu i zabaci glavu unazad, protraćivši oslobođenu silu na zidove Svetilišta.
Istog časa, odaja se ispuni grmljavinom koja kao da je dopirala i iz cigli i iz Imakolatinih unutrašnjih organa. Šedvel ispusti krvlju umrljan nož i htede da se udalji od svog zločina, ali njegova žrtva ispruži ruke i privuče ga k sebi.
Vatra je potpuno nestala s Imakolatinog lica. Brzo je umirala. Ali čak i u tim poslednjim trenucima, njen je stisak bio snažan. Dok je grmljavina postajala sve jača, privila je Šedvela u zagrljaj koji mu je do tada uvek uskraćivala, prljajući mu sako svojom ranom. On ispusti krik protivljenja, ali ona odbi da ga pusti. Batrgao se i na kraju ipak uspeo da je se oslobodi, da je odgurne i posrćući da se udalji od nje; grudi i stomak bili su mu natopljeni krvlju. Bacio je još jedan pogled u njenom pravcu i, jecajući od užasa, krenuo ka vratima. Kada je stigao do izlaza podigao je pogled prema Suzani.
"Nisam..." poče on, podignutih šaka, dok mu je krv curila između prstiju. "Nisam to ja..." Reči su mu zvučale i kao molba i kao odricanje. Kriva je magija!" reče on, dok su mu suze navirale na oči. Znala je da ne plače jer je tužan, već što ga je iznenada spopao prevedan bes.
"Prljava magija!" zakrešta on. Tle se zatrese kada ču kako mu se spori slava.
Nije sačekao da mu krov padne na glavu, već je nestao iz odaje kada je grmljavina postala snažnija.
Suzana vrati pogled na Imakolatu.
Uprkos teškoj rani, još nije izdahnula. Stajala je oslonjena o zid, jednom se šakom uhvativši za cigle, a drugom pridržavajući unutrašnje organe da joj ne ispadnu.
"Prosuta je krv", reče ona, kada novi potres, žešći od svih prethodnih razdvoji temelje zdanja. "Prosuta je krv u Hramu Razboja."
Zatim je iskrivila lice u užasan, izobličen osmeh.
"Fuga je raščinjena, sestro..." reče ona.
"Kako to misliš?"
"Došla sam ovamo u nameri da prospem njegovu krv i upropastim Vrtlog. Izgleda da ipak ja krvarim. Nije važno." Glas joj postade slabiji. Suzana joj priđe bliže kako bi je bolje čula. "Kraj je opet isti. S Fugom je gotovo. Pretvoriće se u prah. Sve će postati samo prah..."
Odgurnula se od zida. Suzana ispruži ruke i pridrža je da ne padne. Od tog dodira zasvrbeše je dlanovi.
"Zauvek će ostati izgnanici", reče Imakolata pobedničkim glasom, iako je bila strašno slaba. "Ovo je kraj Fuge. Zbrisana je kao da nikada nije ni postojala."
Kolena joj zaklecaše. Pošto je odgurnula Suzanu, ona posrćući krenu nazad ka zidu. Šaka joj skliznu sa stomaka i utroba pokuklja napolje.
"Često sam sanjala...", reče, "... užasnu prazninu..."
Prestala je da govori dok je klizila niza zid, a pramenovi kose hvatali joj se za cigle.
"...pesak i ništavilo", nastavi zatim. "To sam sanjala. Pesak i ništavilo. A sada je ovde."
Kao da prenosi njene reči dalje, buka postade zaglušujuća.

Zadovoljna obavljenim poslom, Imakolata spuznu na tle.
Suzana je upravo užurbano tražila izlaz kada cigle Hrama počeše novom žestinom da se taru jedna o drugu. Šta je još mogla ovde da učini? Tajne Razboja su je porazile. Ako ne pođe, ostaće zatrpana u ruševinama. Šta joj je drugo preostalo nego da se izgubi dok je još mogla.
Kada je krenula prema vratima, dva kao olovka tanka snopa svetlosti zaparaše čađav vazduh i pogodiše je u ruku. Njihov sjaj ju je zapanjio. Još više zapanjujući bio je njihov izvor. Dolazili su iz očnih duplji jednog od stražara. Sklonila se s puta svetlosti, a kada su snopovi pogodili leš na suprotnoj strani i u njemu se zapalila svetlost; zatim se to isto dogodilo i u glavi trećeg stražara, a onda i kod četvrtog.
Imakolati nisu promakli ovi događaji.
"Razboj..." prošaputa ona jedva čujnim glasom.
Zraci koji su se ukrštali sijali su sve jače, a gust vazduh smirivao je zvuk glasova koji su tako nežno mrmorili sasvim nerazumljive reči da je to ličilo na muziku.
"Zakasnili ste" reče vračara, ali ne Suzani već mrtvom kvartetu. "Sada je više ne možete spasti."
Glava poče da joj pada napred.
"Suviše kasno..." ponovi ona.
Zatim njeno telo zahvati drhtavica. Telo, koje je duh napustio, izvrnu se. Ostala je da leži mrtva u vlastitoj krvi.
Uprkos njenim samrtničkim rečima, ovdašnja moć je i dalje gradila. Suzana stade da se povlači unazad ka vratima, kako bi potpuno oslobodila prolaz zracima. Pošto više nije bilo ničeg što bi im preprečilo prolaz, oni utrostručiše sjaj, a iz tački sudara stadoše da iskaču novi zraci pod raznim uglovima. Šapat koji je ispunio odaju odjednom dobi novi ritam; reči, iako su joj i dalje bile strane, tekle su poput kakve melodične pesme. One i svetlost su na neki nepoznat način bile deo istog sistema; zanosi četiri Porodice, Aja, Lo, Ji-me i Babu - udružili su se: reč muzika praćena utkanim plesom svetlosti.
To je Razboj; razume se. To je bio Razboj.
Nije čudo što se Imakolata narugala Šedvelovom bukvalnom shvatanju stvari. Magija se može iskazati na nečem fizičkom, ali ona ne počiva u tome. Ona je počivala u reči koja je predstavljala izrečenu misao, i u pokretu koji je predstavljao ispoljenu misao; u sistemu tkanja i u prizivanju melodije: sve je bilo misao.
Ali prokletstvo, ovo čega je postala svesna nije bilo dovoljno. Konačno ona je bila samo Kukavica, pa makar rešila sve zagonetke na svetu to joj neće pomoći da ublaži bes ovog oskrnavljenog mesta. Jedino joj je preostalo da posmatra kako gnev Razboja kida Fugu i sve što se u njoj nalazi.
U svom razočaranju misli joj odlutaše do Mimi koja ju je uvukla u ovu pustolovinu, ali je umrla pre no što je stigla da je pripremi za nju. Razume se da ni ona ne bi ovo predvidela: Fuga propada, a Suzana se nalazi u njenom srcu i ne može da zaustavi njegove otkucaje.
Svetla su se i dalje sudarala i umnožavala, zraci su postali tako čvrsti da je mogla da naleti na njih. Predstava koju su izvodili paralisala ju je. Osećala je da bi mogla zauvek da ih gleda i da se nikada ne umori od njihove složenosti. A oni su se i dalje usložnjavali, i postajali sve čvršći, dok nije uvidela da neće dozvoliti da ih zarobe zidovi Svetilišta, već će pokuljati napolje....
...u Fugu, kuda je i ona morala poći. Morala je stići do mesta na kome je ležao Kal, da bi ga što bolje mogla zaštititi u predstojećem kovitlacu.
Za ovom misli usledila je druga. Da je Mimi možda znala, ili se plašila, da će na kraju ostati samo Suzana i magija - i da je starica možda ipak, ostavila neki putokaz.
Zavukla je ruku u džep i izvukla knjigu. Tajne skrivenih ljudi. Nije morala da otvara knjigu kako bi se podsetila natpisa sa stranice sa posvetom:
"Ono što se može zamisliti ne mora nikada biti izgubljeno."
Pokušala je da dokuči značenje te rečenice, ali njen razum nikako nije uspevao da izvuče neki smisao iz nje. Odustala je od analitičkog razmišljanja i pustila da tananija osećanja preuzmu stvar u svoje ruke.
Svetlost razboja bila je toliko snažna da su je već od nje bolele oči, a kada je izišla iz Svetilišta otkrila je da su zraci koristili pukotine između cigli - ili to, ili su nagrizli zid - i izlazili napolje. Kao igla tanke niti svetlosti uslojavali su prolaz.
Misli su joj bile usredsređene kako na knjigu tako i na vlastitu sigurnost dok se vraćala putem kojim je došla: vrata, prolaz, vrata, prolaz. Čak ni spoljašnji hodnici nisu bili pošteđeni slave Razboja. Zraci su se probili kroz tri čvrsta zida i svakog trenutka postajali su sve širi. Kada je prošla kroz njih, osetila je kako se u njoj, prvi put od kada je stupila u Vrtlog, komeša menstrum. Međutim, nije joj se popeo do lica, već joj je pokuljao kroz ruke i stigao do šaka koje sklopiše knjigu, kao da je napadaju.
Ono što se može zamisliti...
Zapevanje postade glasnije; svetlosni zraci se umnožiše.
... ne mora nikada biti izgubljeno.
Knjiga postade teža; kao da je živa. A ipak, tako puna snova. Bila je to stvar od mastila i hartije u kojoj je jedan drugi svet čekao da bude oslobođen. Možda ne samo jedan, već mnogi; jer kako je pokazivalo vreme koje su ona i Hobart proveli na tim stranicama, svaki pustolov ponovo je izmišljao priču za sebe. Bilo je onoliko Divljih Šuma koliko je bilo jahača što su po njima lutali.
Sada se nalazila u trećem hodniku, a ceo Hram pretvorio se u košnicu svetlosti i zvuka. Ovde je bilo tako mnogo energije koja je čekala da bude usmerena. Kada bi samo mogla da postane katalizator koji skreće njenu snagu na nešto bolje nego što je uništavanje.
Glava joj je bila puna slika ili delića slika:
ona i Hobart u šumi iz njihove priče, razmenjuju kožu i maštu.
Ona i Kal u odaji za aukciju, a njihovi pogledi motor koji je usmerio nož na tkanje.
I konačno, stražari koji sede u odaji sa Razbojem. Osmoro očiju, koje su čak i u smrti posedovale moć da raščine tkanje. I... ponovo ga naprave?
Iznenada više nije hodala. Trčala je, ne iz straha da će joj se krov sručiti na glavu, već što je pronašla i poslednji deo slagalice, a na raspolaganju je imala tako malo vremena.
Fugu nije mogla zakrpiti sama. Razume se da nije. Nijedan zanos ne može se izvesti sam. Njihova suština bila je u razmeni. Zato su Porodice pevale, igrale i tkale: njihova je magija cvetala među ljudima: između izvođača i gledaoca, stvaraoca i onog ko se divi.
Zar upravo nije bio na delu neki zanos što je povezivao njen um i knjigu koju je držala?; da li je dok je pogledom pomno ispitivala stranicu upijala snove neke druge duše? To je ličilo na ljubav. Ili je ljubav predstavljala njegov najsavršeniji oblik: um oblikuje um, vizije izvode piruete na nitima između ljubavnika.
"Kale!"
Stigla je do poslednjih vrata i bacila se u metež s druge strane.
Svetlost na tlu promenila je boju - sada je bila plavo-crna i purpuna tako da je tle izgledalo kao da je posuto modricama. Nebo iznad njih se grčilo, spremajući se da prospe svoju unutrašnjost. Iz muzike i izvanredne geometrije svetlosti u Hramu, odjednom se našla u ludnici.
Kal se pridržavao za zid Hrama. Bio je bled, ali živ.
Uputila se k njemu i klekla pored njega.
"Šta se događa?" upita on lenjo usled iscrpljenosti.
"Nemam vremena da ti objašnjavam", odvrati ona, milujući ga po licu. Menstrum je poigravao na njegovom obrazu. "Moraš mi verovati."
"Dobro",odvrati on.
"U redu onda. Moraš misliti za mene, Kale. Misliti o svemu čega se sećaš."
"Čega se sećam...?"
Dok ju je zbunjeno posmatrao, u zemlji se otvori pukotina, široka gotovo celu stopu i krenu od praga Hrama poput kakvog glasnika. Vesti koje je donosila bile su veoma mračne. Kada ju je ugledala, Suzanu spopadoše sumnje. Kako se išta može otrgnuti iz ovog haosa? Nebo je sipalo gromove; prašina i prljavština dizali su se iz raspuklina koje su se otvarale na sve strane.
Nastojala je da zadrži saznanje do koga je došla u hodnicima iza sebe. Pokušala je da sačuva slike Razboja u glavi. Zrake koji se ukrštaju. Prepliću. Umove koje ispunjavaju prazninu zajedničkim sećanjima i zajedničkim snovima.
"Misli na sve ono čega se sećaš o Fugi", reče ona.
"Baš na sve?"
"Sve. Na sva mesta koja si video."
"Zašto?"
"Imaj poverenja u mene!" reče ona. "Blagi bože, Kale, veruj mi. Čega se sećaš?"
"Samo sitnica."
"Svejedno. Probaj da se setiš svega što možeš."
Ona mu pritisnu dlan na obraz. Imao je groznicu, ali knjiga koju je držala u drugoj ruci bila je još toplija.
Nedavno je delila najprisnije misli sa svojim najvećim neprijateljem, Hobartom. Nema smnje da je mogla da podeli znanje s ovim čovekom koji joj je postao veoma drag.
"Molim te..." reče ona.
"Za tebe..." odvrati on, kao da je konačno shvatio koliko joj to znači. "... sve."
Misli počeše da nadolaze. Osetila je kako utiču u nju i prolaze kroz nju; ona je bila provodnik, a menstrum potok koji je prenosio sećanja. Njen um samo je letimično video ono što je on uočio i osetio ovde u Fugi, ali to su bile divne i prelepe stvari:
Voćnjak; lomača; voće; ljudi koji igraju; pevaju. Put; polje; de Bono i igrači na konopcu. Nebeski svod (sobe pune čudesa); rikša; kuća i čovek na njenom pragu. Planina i planete. Većina tih stvari promicala je prebrzo, tako da nije mogla da se usredsredi na njih, ali cilj i nije bio u tome da ona shvati ono što je on video. Ona je bila samo deo ciklusa - kao i u odaji za aukciju.
Osetila je kako zraci iza nje prodiru kroz poslednji zid, kao da joj je Razboj krenuo u susret, istog časa joj stavivši na raspolaganje svoj genije za preobražavanje. Nisu imali puno vremena. Ako propusti ovaj talas, narednog neće biti.
"Nastavi", reče ona Kalu.
Sada je zatvorio oči, i slike nastaviše da ističu iz njega. Sećao se više stvari no što se nadala. A i ona je sa svoje strane dodavala prizore i zvuke tom toku...
Jezero; Kaprina kuća; šuma; ulice Bez-premca...
...vraćali su joj se, s velikom jasnoćom, i osećala je kako ih zraci skupljaju i ubrzano odnose dalje.
Plašila se da će Razboj odbiti njenu pomoć, ali to se nije dogodilo; venčao je svoju moć sa menstrumovom, preobražavajući sve ono čega su se ona i Kal prisetili.
Nije vladala ovim procesima. Bili su van njene moći. Jedino je mogla da ostane deo razmene između značenja i magije, i da veruje kako će sile koje tu deluju bolje shvatiti njene namere nego što ih je ona sama shvatala.
Ali moć iza nje postajala je suviše jaka za nju; više nije bila u stanju da usmerava njenu energiju. Knjiga se toliko zagrejala da je više nije mogla držati, a pod dlanom je osećala kako Kal drhti.
"Dosta!" reče ona.
Kal otvori oči.
"Nisam završio."
"Rekoh dosta."
Dok je to izgovarala hram poče da se trese.
Kal izusti: "Oh, bože."
"Vreme je da pođemo", reče Suzana. "Možeš li da hodaš?"
"Svakako da mogu da hodam."
Pomogla mu je da se uspravi. Iznutra se čula grmljavina, dok su zidovi, jedan za drugim, podlegali pred besom Razboja.
Nisu sačekali da vide kraj ove kataklizme, već su počeli da se udaljuju od hrama, dok su im krhotine cigala zujale oko glava.
Kal nije lagao: odista je mogao da hoda, mada dosta sporo. Trčanje ionako nije dolazilo u obzir u ovoj pustoči koju su morali da pređu. Dok je Stvaranje okarakterisalo njihov dolazak, sveobuhvatno Uništenje obeležilo je njihov povratak. Flora i fauna koji su nikli po tragovima što su ih za sobom ostavili uljezi, sada su se raspadali. Cveće i drveće su venuli, zadah truleži odnosili su razbijački vetrovi koji su šibali Vrtlogom.
Pošto je svetlost koja je dopirala iz tla oslabila, sve oko njih bilo je u mraku, a ta tama postajala je još gušća usled prašine i onoga što je letelo kroz vazduh. Iz tame su dopirali krici životinja dok se zemlja izdizala i gurala ista ona stvorenja koja je iznedrila pre samo nekoliko minuta. Oni koje nije proždrala postelja iz koje su iskočili zadesila je još gora sudbina: moći koje su ih stvorile rastkale su njihovu decu. Bledi skeleti, nekada tako sjajni i živi, ležali su posuti unaokolo, čekajući kraj. Neki su podizali pogled prema Kalu i Suzani, tražeći nadu ili pomoć, ali oni nisu mogli ništa od toga da im ponude.
Jedva su uspevali da izbegnu da pukotine u tlu i njih ne zahvate. Posrtali su, zagrljeni, povijenih glava pod baražnom vatrom grada koji je Plašt, želeći da upotpuni njihov jad, oslobodio.
"Koliko još?" upita Kal.
Stali su i Suzana se zagledala u tamu pred njima; nije znala da li idu pravo ili kruže. Svetlost pod njihovim nogama jedva da se videla. Tu i tamo bi planula, ali samo da obasja novi sažaljenja vredan prizor: poslednje uništavajuće trenutke slave koju je stvorilo njihovo ovdašnje prisustvo.
Iznenada je uzviknula:
"Tamo!" pokazujući kroz zavesu od grada i prašine. "Vidim svetlost."
Ponovo krenuše, onoliko brzo koliko im je to zagnojena zemlja dozvoljavala. Sa svakim korakom, stopala su im dublje uranjala u baruštinu od raspadnutih stvari, u kojoj su se još micali ostaci života; naslednici ovog Edena: crvi i bubašvabe.
Ali na kraju tunela se jasno videla svetlost; ponovo ju je na trenutak ugledala kroz gusti vazduh.
"Podigni pogled, Kale", reče ona.
On to i učini, ali s velikim naporom.
"Nije daleko. Još samo nekoliko koraka."
Iz časa u čas postajao je teži; ali razdiranje Plašta bilo je dovoljno jak razlog da pohitaju preko tih nekoliko poslednjih jardi izdajničkog tla.
Konačno su zakoračili na svetlost; unutrašnjost Vrtloga ih je gotovo ispljunula pre završnog grčenja.
Posrćući su stali da se udaljuju od Plašta, ali Kal ubrzo reče:
"Ne mogu..."
i pade.
Ona kleknu pored njega, stavi mu glavu u krilo, a onda se osvrnu tražeći pomoć. Tek je tada primetila posledice onoga što se događalo u Vrtlogu.
Zemlja iz bajke je nestala.
Slava Fuge bila je razderana i pocepana, a dronjci su isparavali njoj na očigled. Voda, šuma i kamen; žive životinje i mrtvi Vidovnjaci: sve je nestalo, kao da nikada i nije postojalo. Tu i tamo zadržao se još po koji ostatak, ali ni on neće dugo. Dok je Vrtlog grmeo i tresao se, poslednji znaci postojanja Fuginog zemljišta pretvarali su se u dim i niti, a potom u prazan vazduh. Sve se odigralo užasno brzo.
Suzana se osvrnu. Sada kada više nije imao šta da skriva počeo je da iščezava i Plašt, a za njim je ostajala pustopoljina prekrivena đubretom i naprslim stenjem. Čak se i njegova grmljavina stišavala.
"Suzana!"
Ona se okrenu i ugleda de Bona kako im se približava.
"Šta se dogodilo tamo unutra?"
"Kasnije", reče ona. "Prvo, moramo naći nekog da pomogne Kalu. Ranjen je."
"Naći ću auto."
Kal zatrepta kapcima i otvori oči.
"Je li nestala?" promrmlja on.
"Nemoj sada o tome da razmišljaš", reče mu ona.
"Želim da znam", zahtevao je sa zapanjujućom žestinom, pokušavajući da sedne. Kako je znala da se neće smiriti dok ne uspe, Suzana mu pomože.
Kada vide pustoš oko sebe on zajeca.
Skupine Vidovnjaka, i nekolicina Hobartovih ljudi razbacanih među njima, stajale su u dolini i po padinama obližnjih brda, niti govoreći niti se pomičući. Oni su jedini preživeli.
"Šta je sa Šedvelom?" upita Kal.
Suzana slegnu ramenima. "Ne znam", reče. "Pobegao je iz Hrama pre mene."
Buka automobila zagluši razgovor kada de Bono doveze jedno od vozila napadača preko sparušene trave, zaustavivši ga na nekoliko stopa od mesta na kome je ležao Kal.
"Ja ću voziti", reče Suzana, kada smestiše Kala na stražnje sedište.
"Šta ćemo reći lekarima?" upita Kal, glasom koji je već počeo da se gubi. "Imam metak u telu."
"O tom potom", odvrati Suzana. Kada je sela na vozačevo mesto koje joj je de Bono veoma nevoljno prepustio, neko je pozva po imenu. Prema kolima je trčao Nimrod.
"Kuda ćete?" upita on.
Ona mu pokaza na stražnje sedište.
"Prijatelju", izusti on, ugledavši Kala, "izgledaš grozno." Pokušao je da mu se osmehne, ali umesto osmeha niz lice mu potekoše suze.
"Gotovo je", reče jecajući. "Uništena je. Naša slatka zemlja..." Zatim je obrisao oči i nos nadlanicom. "Šta ćemo sada?" upita Suzanu.
"Sklonićemo se s puta ovom pustošenju", odvrati ona. "Što brže možemo. Još imamo neprijatelja..."
"Sada više to nije važno", primeti on. "Fuge nema. Sve je izgubljeno."
"Živi smo, je li tako?" upita ga ona. "Dok god smo živi..."
"Kuda ćemo poći?"
"Naći ćemo neko mesto."
"Sada nas ti moraš voditi", reče Nimrod. "Samo si ti ostala."
"Kasnije. Prvo moramo pomoći Kalu..."
"Da", složi se on. "Svakako." Ščepao ju je za ruku i nije želeo da je pusti."Vratićeš se?"
"Razume se", odgovori mu ona.
"Povešću preostale prema severu. U drugu dolinu odavde. Tamo ćemo te čekati."
"Kreći onda", reče ona. "Gubimo vreme."
"Nećeš zaboraviti?" upita on.
Trebalo je smehom da odagna njegove sumnje, ali to sećanje predstavljalo je sve što im je preostalo. Umesto da mu se osmehne dodirnula mu je vlažno lice, dopustivši mu da oseti menstrum u njenim prstima.
Tek kada su se udaljili shvatila je da ga je ona to najverovatnije blagoslovila.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

4. ŠEDVEL
Prodavac je pobegao iz Vrtloga kada je u Fugi izvan njega tek počelo rasulo. To je bio razlog što ga niko niije napao dok je bežao - niko ga nije ni video. Pošto se tkanje njihove rodne zemlje na sve strane raspadalo, niko nije obraćao ni najmanju pažnju na otrcanu, okrvavljenu priliku koja je posrtala kroz nastali nered.
Samo je jednom bio primoran da stane i pronađe mesto na kome je mogao da se slobodno ispovraća. Sadržaj koji je izbacio poprskao mu je nekada skupocene cipele, tako da je nekoliko narednih trenutaka utrošio na to da ih očisti lišćem što mu je na očigled isparavalo, još dok ga je držao u šaci.
Magija! Kako je samo sada bio besan na nju! Fuga ga je zavela svojim obećanjima. Razmetala se pred njim svojim takozvanim čarolijama dok ga nije - njega jadnog Kukavicu - u potpunosti zaslepila. Zatim ga je pozvala da zaigra u veselom kolu. Naterala ga da odene pozajmljenu kožu; da vara i manipuliše: i sve to za ljubav njenih laži. Jer to su bile laži; sada je to shvatao. Kada je posegao za svojom nagradom ona je isparila, osporivši mu vlasništvo i žigosavši ga kao krivca.
Međutim, činjenica što mu je tako dugo trebalo da shvati da ga iskorišćava, predstavljala je dokaz njegove nevinosti u svemu ovome. Nije nameravao ništa nažao bilo kome da učini; jedino je hteo da unese istinu i stabilnost u mesto kome su nedostajale. A za svu bol koju je pretrpeo, platila mu je tako što ga je prevarila i urotila se protiv njega. Za šta ga je onda istorija mogla optužiti, osim za naivnost; a to je greh koji se prašta. Ne, pravi zločinci u ovoj tragediji bili su Vidovnjaci, koji su vladali zanosima i bezumnošću. Oni su bili ti koji su izopačili njegove dobre namere i tako na sebe svalili sve te užase. Mračna spirala uništenja koja se okončala u Vrtlogu i naterala ga - njega - žrtvu okolnosti - da postane ubica.
Probio se iz Fuge koja se raspadala i krenuo iz doline. Vazduh je na padinama bio čistiji i njegova svežina naterala ga je da se posrami. On je smrdeo na strah i razočaranje, a vetar je donosio miris mora. Udišući ga, bio je svestan da mu je njegova čistota jedina nada da ostane pri zdravoj pameti.
Zgadivši se nad samim sobom strgnuo je sa sebe okrvavljeni sako. Bio je nečist: potkupljen i potkupljivač. Kada ga je primio od vračare počinio je svoju prvu grešku: iz nje su proistekle sve potonje. U svom gađenju pokušao je da pocepa podstavu, ali njena jačina nadmašivala je njegovu snagu, tako da ga je jednostavno smotao i bacio visoko u vazduh. Jedno vreme se uzdizao a onda je poleteo nadole, skotrljavši se niz kamenitu padinu što izazva manji odron kamenčića, da bi se na kraju zaustavio raširenih rukava nalik na kakvog samoubicu bez nogu. Konačno se našao tamo gde mu je bilo od početka mesto: u prljavštini.
I Vidovnjacima je tamo bilo mesto, razmišljao je. Ali oni su bili ti koji uvek prežive. Lukavstvo im je bilo u krvi. Iako su im posedi uništeni, nije nimalo sumnjao da još imaju trik ili dva u rukavu. Dok god bude živ makar i jedan od tih sramotnika, on se neće smiriti. Napravili su od njega budalu i kasapina, i za njega nema života dok ih sve ne zatre.
Stojeći na brdu i posmatrajući dolinu ispod sebe, on oseti da ima nov cilj. Bio je prevaren i ponižen, ali bar je ostao živ. Bitka još nije bila završena.
Ta čudovišta su imala neprijatelja. Imakolata ga je često sanjala i pričala o divljini u kojoj prebiva.
Nazivala ga je Bič.
Ako je želeo da uništi Vidovnjake, bio mu je potreban saveznik, a gde je mogao naći boljeg od te bezimene sile od koje su se još pre jednog veka krili?
Nikada više neće moći da se sakriju. Više nisu imali zemlju za to. Kada bi mogao da pronađe tog Biča - i probudi ga iz njegove divljine - zajedno bi ih očistili u jednom naletu.
Bič. Mnogo mu se dopao zvuk te reči.
Ali još će mu se više dopasti tišina koja će zavladati kada njegovi neprijatelji budu pretvoreni u pepeo.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

5. KRHKO PRIMIRJE
1.
Kal je bio srećan što može malo da odspava; srećan što ga grle nežne ruke i što mu se govore nežne reči. Bolničarke su dolazile i odlazile; kao i doktor koji mu se smešio i ponavljao da će sve biti u redu, dok je de Bono, pored njega, takođe klimao i smešio se.
Kada se tokom naredne noći probudio, ugledao je u sobi Suzanu; pokušavala je nešto da mu kaže, ali on je bio suviše umoran da bi je čuo. Ponovo je zaspao, srećan što je ona pored njega, ali kada se ponovo probudio nje više nije bilo. Raspitivao se o njoj, kao i o de Bonu, i rečeno mu je da će ponovo doći i da ne treba da brine. Spavajte, rekla mu je bolničarka. Spavajte, a kada se probudite sve će biti u redu. Neodređeno se sećao da taj savet nije pomogao nekome koga je znao i voleo, ali njegov drogirani um nije mogao da se priseti ko je to bio. Savet je ipak poslušao.
Utonuo je u san bogat snovima, a u mnogima od njih imao je glavnu ulogu, mada ne uvek u vlastitoj koži. Ponekad je bio ptica; ponekad drvo, grana otežalih od plodova, a svaki od tih plodova podsećao je na jedan mali svet. Ponekad je bio vetar, ili nešto nalik na vetar, i hujao je neprimećen ali snažan preko predela što se sastojao od lica okrenutih uvis - lica stenja, cvetnih lica - i potoka čije je sve srebrne ribe znao po imenu.
Ponekad je čak sanjao da je mrtav: plutao je u beskonačnom okeanu crnog mleka, dok su prisutnosti, nevidljive ali moćne, uznemiravale zvezde iznad njega, i obarale ih u dugačkim lukovima koji su pevali dok su one padale.
Iako mu je takva smrt bila prijatna, znao je da on to samo sanja, udovoljavajući svom umoru. Uskoro će kucnuti čas da se ponovo probudi.
Kada je to učinio, pored kreveta je ugledao Nimroda.
"Ništa ne brini", reče on Kalu. "Neće ti postavljati nikakva pitanja."
Kalu jezik kao da je bio svezan, ali ipak je uspeo da pita.
"Kako si to uspeo da izvedeš?"
"Mali zanos", odvrati Nimrod, namrštivši se. "Još mogu povremeno nekog da obmanem."
"Kakva je situacija?"
"Loša", glasio je odgovor. "Svi tuguju. Ja lično javno ne kukam, tako da nisam baš omiljen."
"A Suzana?"
Uputio mu je jedan neodređen pogled. "Što se mene tiče, ja tu ženu volim", reče. "Ali ima dosta problema sa Porodicama. Kada ne tuguju, međusobno se prepiru. Smučila mi se buka. Ponekad pomislim da potražim Margeritu. I zaboravim da sam Vidovnjak."
"Ne možeš."
"Videćeš da mogu. Kakva korist od sentimentalnosti, Kale. Fuge više nema; nestala je zauvek. Možemo to iskoristiti. Pridružiti se Kukavicama; ono čega više nema, toga više nema. Blagi bože, niko nas neće ni primetiti. Danas u Kraljevstvu ima čudnijih stvari no što smo mi." On pokaza prema televizoru u uglu sobe. "Svaki put kada ga uključim, vidim nešto novo. Nešto različito. Čak bih mogao da pođem u Ameriku." Skinuo je naočari za sunce. Kal je već bio zaboravio koliko su mu samo oči neobične. "Holivud bi mogao da iskoristi čoveka mojih atributa", napomenu on.
Uprkos Nimrodovom potajnom očajanju, Kal je na ovo morao da se nasmeje. A možda je čovek bio u pravu; možda Vidovnjaci nisu imali drugog izbora do da uđu u Kraljevstvo i sklope s njim kakvo takvo primirje.
"Moram poći", nastavi on. "Večeras se održava veliki skup. Svako ima pravo da kaže šta misli. Najverovatnije ćemo celu noć provesti u razgovoru." Uputio se ka vratima.
"Neću otići u Kaliforniju bez pozdrava", dodade, i iziđe ostavivši pacijenta samog.

2.
Prošla su dva dana, a niko nije došao. Kal se brzo oporavljao; izgleda da je Nimrodov zanos zaista delovao pošto ga osoblje bolnice nije prijavilo policiji.
Poslepodne trećeg dana Kal je znao da mu se stanje već dosta popravilo, jer ga je obuzeo nemir. Televizija - Nimrodova nova ljubav - prikazivala je samo sapunske opere i loše filmove. Upravo se davao jedan od filmova, koji su ipak bili manje banalni, kada se vrata otvoriše i u sobu uđe neka žena odevena u crno. Prošao je trenutak pre no što je Kal prepoznao u svojoj posetiteljki Apolinu.
Još nije uspeo ni da joj poželi dobrodošlicu, kad ona reče:
"Nemam mnogo vremena za priču, Kalhune..." i prišavši krevetu dobaci Kalu paket.
"Uzmi ga!" reče.
On je posluša.
"Moram brzo da se izgubim", nastavi ona. Kada ga je malo bolje osmotrila, izraz lica joj se smeškao. "Izgledaš umorno, dečače", reče. "Uzmi odmor!" Posle tog saveta povuče se prema vratima.
"Čekaj!" pozva je on.
"Nemam vremena! Nemam vremena!" reče ona i nestade.
Skinuo je kanap, odmotao smeđu hartiju u koju je bio uvijen poklon, i našao knjigu bajki koju je Suzana pronašla u Ulici Tuge. Uz nju je bila priložena i na brzinu ispisana poruka.

Kale, pisalo je, sačuvaj mi ovo, hoćeš li? Ne ispuštaj je iz vida ni trenutak. Naši neprijatelji nas još nisu zaboravili. Kada bude bezbedno, pronaći ću te.
Učini to za sve nas.
Ljubim te.
Suzana.

Pročitao je pisamce stotinu puta, neizrecivo dirnut načinom na koji se potpisala: ljubim te.
Ali zbunila su ga njena uputstva: knjiga je izgledala tako neugledno, povez iscepan, stranice požutele. Tekst je bio na nemačkom, a on taj jezik uopšte nije znao. Čak su i ilustracije bile mračne, pune senki, a njemu je bilo dosta senki za ceo život. Ali ako je ona tražila od njega da joj knjigu sačuva, on će to i učiniti. Bila je mudra, i znao je da njena uputstva ne sme olako shvatiti.

3.
Posle Apoline niko ga više nije posetio. Nije bio iznenađen. Jasno mu je svojim ponašanjem stavila do znanja da joj se žuri, a ista ta užurbanost zračila je i iz Suzaninog pisma. Napisala je: naši nas neprijatelji još nisu zaboravili. Ako je ona to napisala onda je to bila istina.

Otpustili su ga posle nedelju dana i on se vratio u Liverpul. Malo šta se promenilo. Trava i dalje nije htela da raste na spaljenom tlu gde je Lilija Pelicija umrla; vozovi su i dalje hitali prema severu i jugu; porculanski psići na doksatu u dnevnoj sobi još su tražili pogledom svog gospodara, a nagrada za verno stražarenje bila im je prašina.
Prašina je prekrila i belešku koju mu je Džeraldina ostavila na kuhinjskom stolu - kratko pismo u kome ga obaveštava da je ne očekuje dok ne nauči da se ponaša kao razumno ljudsko biće.
Dočekalo ga je još nekoliko pisama - jedno od njegovog poslovođe iz preduzeća, u kome ga je pitao gde se, do đavola, deo i da se, ako želi da zadrži posao, potrudi da objasni svoje odsustvovanje. Pismo je bilo datirano jedanaestog. Sada je bio dvadeset peti. Kal je pretpostavio da je izbačen s posla.
Ali uopšte se zbog toga nije zabrinuo; kao ni zbog Džeraldininog odlaska. Želeo je da bude sam; bilo mu je potrebno vreme da razmisli o svemu što se dogodlo. Što je bilo još značajnije, prestao je da oseća. Kako su dani prolazili, on se ponovo uhodao u nešto nalik na prethodnu kolotečinu, sve mu je postajalo jasnije da je tokom boravka u Vrtlogu bio ranjen na više nego jedan način. Kao da su sile koje su se razularile u hramu pronašle put do njega i napravile malu pustoš u onim delovima koji su nekada bili sposobni da liju suze i osećaju žaljenje.
Čak je i pesnik ćutao. Iako je Kal još znao napamet stihove Ludog Munija, oni su za njega bili sada samo zvuci; nisu mogli da se pokrenu.
U tome je ipak nalazio nekakvu utehu: možda je novopronađeni stoicizam bolje odgovarao ulozi usamljenog bibliotekara. Budno će motriti, ali ništa neće predviđati, niti nesreću niti otkrovenje.
Što nije značilo da će se odreći budućnosti. Istina, on je bio samo Kukavica: uplašen, umoran i usamljen. Ali konačno, tako se osećala većina pripadnika njegovog plemena: što nipošto nije značilo i da je sve izgubljeno. Dok je mogla da ih dirne kakva molska lestvica, ili rasplače prizor srećno sjedinjenih ljubavnika; sve dok u njihovim opreznim srcima bude mesta za igre na sreću, i dok budu u stanju da se smeju pred licem Boga, to će nema sumnje biti dovoljno da ih na kraju ipak spase.
Ako, pak, ne bude dovoljno, onda nema nade ni za jedno živo biće.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

Knjiga treća:

IZLAZAK IZ PRAZNE NASTAMBE

Deseti deo: POTRAGA ZA BIČEM
"...ako dugo provedeš zureći u provaliju,
provalija zauzvrat počne da zuri u tebe."

Fridrih Niče, S one strane dobra i zla

1. ZA OPAKE NEMA POČINKA
1.
Na karti sveta Rub el Hali predstavljao je, pre dolaska istraživača, prazan prostor. To je ostao i po njihovom odlasku.
Samo njegovo ime koje su toj oblasti nadenuli Beduini, pustinjski nomadi što već nebrojene vekove žive u pustinjama Arapskog poluostrva, znači: Prazna Nastamba. Okolnost da su ga oni, koji su bili sasvim saživljeni sa divljinom što bi oterala u ludilo sve druge ljude, označili kao prazno bila je najbolje svedočanstvo o tome da je posredi bilo nepojamno ništavilo.
Ali među onim Evropljanima za koje imena nisu predstavljala dovoljan dokaz, i koji su, od početka devetnaestog veka, kretali u potragu za sličnim mestima da bi ispitali svoju srčanost, Rub el Hali je ubrzo stekao status legende. Bio je to možda najveći izazov koji je zemlja mogla ponuditi pustolovima, jer s tom se goleti nije mogla meriti nijedna pustoš, bilo ekvatorijalna bilo arktička.
Tamo ništa nije živelo, niti je moglo da živi. Ta je oblast bila jedno nepregledno nigde, dve stotine pedeset hiljada kvadratnih milja pustoši, čije su dine na pojedinim mestima dostizale visinu manjih planina, a drugde je opet iz njih provirivalo od toplote raspuknuto kamenje, dovoljno veliko da se u njemu čovek izgubi. Tu nije bilo tragova, vode, promena. Većinu onih koji su se usudili da kroče u tu divljinu, divljina je progutala, a količina prašine u njoj samo se povećavala za težinu kostiju pretvorenih u prah.
Ali za taj soj ljudi - asketa i istraživača - koji su delom bili zaljubljeni i u samu pomisao da će završiti na takav način - brojne ekspedicije koje su odustale suočivši se s izluđujućom pustoši Nastambe, ili nestavši u njoj, bile su jednostavno podsticaj.
Neki su kretali u tu pustoš u ime kartologije, odlučni da unesu u mape mesta za one koji bi mogli krenuti posle njih, ali ubrzo bi otkrili da tu nije bilo ničega što bi se moglo uneti u kartu do pročišćenja njihovog duha. Drugi su kretali u potragu za izgubljenim grobnicama i gradovima gde je bajkovito blago čekalo onoga ko bude dovoljno snažan da posegne za njim u pakao i iščupa ga iz njega. Bilo je i takvih, strpljivih, tajanstvenih, mada, u malom broju, koje je poslala Akademija da pronađu potvrde njihovih geoloških ili istorijskih teorija. Neki su, pak, tamo tražili zavetni kovčeg, ili raj.
Ali jedno je sve njih povezivalo: ako bi se vratili iz Prazne Nastambe - pa makar u nju prodrli na samo dan jahanja - bili su izmenjeni. Svako ko je jednom ugledao tu pustoš, a potom se vratio svom ognjištu i domu, zauvek je ostavio deo sebe u toj divljini. Mnogi koji su jednom preživeli tu pustoš, vraćali su se ponovo, i ponovo, kao da su izazivali pustinju da ih uzme; i nisu bili zadovoljni dok ona to ne bi i učinila. A ona nekolicina nesrećnika koja je umrla kod kuće, umrla je pogleda uprtog ne u lica voljenih pored postelje, niti u trešnjin cvet što se video kroz prozor, već u divljinu koja ih je dozivala kako to samo bezdan ume, obećavajući duši melem ništavila.

2.
Godinama je Šedvel slušao Imakolatu kako priča o praznini u kojoj prebiva Bič. Uglavnom je o njoj govorila apstraktnim rečima: da je to mesto peska i užasa. Mada ju je u početku tešio koliko je mogao, ubrzo je prestao da sluša njena blebetanja.
Ali dok je, krvavih ruku i s mržnjom u srcu, stajao na brdu i osmatrao dolinu u kojoj je do malopre bila smeštena Fuga, njene reči mu se vratiše. Narednih meseci posvetio se traganju za tim mestom.
Već u početku svojih istraživanja naišao je na slike Rub el Halija, i odmah mu je postalo jasno da je ona upravo tu pustopoljinu viđala u svojim proročanskim snovima. Čak i sada, u drugom delu veka, taj deo sveta uglavnom je predstavljao tajnu. Putnički avioni su ga obilazili u širokom luku, i mada je sad kroz pustinju vodio put, ona je i dalje gutala napore svih onih koji bi pokušali da na bilo koji način iskoriste njena prostranstva. Sve zajedno uzevši, to je značilo da će Šedvel morati da se suoči s jednim dosta velikim problemom: ako je Bič odista živeo negde u Praznoj Nastambi, kako da ga pronađe u toj nepreglednosti?
Počeo je da se savetuje sa stručnjacima: a naročito sa istraživačem po imenu Emerson koji je dva puta prešao Pustinju na kamili. Sada je to bio uveo starac vezan za postelju; u početku je otvoreno pokazivao prezir prema Šedvelovom neznanju. Ali posle nekoliko minuta provedenih u razgovoru s njim zagrejao se za posetiočevu opsesiju i dao mu mnogo korisnih saveta. Kada je govorio o pustinji, činio je to kao da govori o ljubavnici koja mu je izgrebala leđa, ali za čijom okrutnošću i dalje žudi.
Na rastanku mu je kazao.
"Zavidim vam, Šedvele. Blagi bože, kako vam samo zavidim."

3.
Iako mu je Emerson govorio da u pustinju čovek mora ići sam ako želi da je upozna, Šedvel je u Rub el Hali poveo Hobarta.
Hobart više nije bio miljenik zakona kao nekad. U izveštaju o istrazi povodom događaja koji su gotovo uništili ceo njegov Odred, stajalo je da je krivično nemaran; lako je mogao da dospe u zatvor da njegovi naredbodavci nisu zaključili kako je reč o neuravnoteženom čoveku - da je takav verovatno oduvek bio - i da skretanje pažnje na sistem koji jednog takvog ludaka izvodi pred lice pravde ne bi nikog od njih ovenčao slavom. Umesto toga, izmislili su celu priču - u kojoj su oni koji su otišli u Fugu sa Hobartom i tamo umrli proglašeni junacima, a oni koji su iz nje izišli poremećena uma dobili punu penziju. Nekoliko ucveljenih udovica hrabro je pokušalo da razgoliti tu neistinu, ali kada su im otkriveni samo nagoveštaji onoga što se odista dogodilo, oni su im se učinili nestvarniji čak i od samih laži. Preživeli nisu bili u stanju da pruže bilo kakvo suvislo obrazloženje o onome što su iskusili. Ono nekoliko pojedinosti koje su uspeli da izvuku iz njih samo je poslužilo kao potvrda njihovog ludila.
Hobart, međutim, nije mogao da se sakrije iza maske ludila, pošto je bolovao od njega već godinama. Vizija vatre koju mu je Šedvel podario - i koja ga je u početku privukla Prodavcu - i dalje je bila njegova opsesija, uprkos činjenici što je sako bio odbačen. Znajući da mu se Šedvel neće rugati zbog te opsesije, Hobart je izabrao da ostane s njim. Uz Šedvela, umalo nije ostvario svoje snove; i mada su obojica bili poraženi, taj se čovek i dalje služio jezikom koji je Hobart u svom ludilu razumeo. Kada je Prodavac govorio o Biču, Hobart je znao da bi to mogao biti samo zmaj iz njegovih snova, ali pod promenjenim imenom. Jednom je, napola se toga sećao, tražio to čudovište po šumi, ali je tamo pronašao samo zbrku. Taj je zmaj bio lažan; on je i dalje žudeo da sretne pravu zver. Znao je gde ga sad čeka pomenuta legenda: ne u šumi već u pustinji, gde je svojim dahom sve živo pretvorila u pepeo i pesak.
I tako su krenuli zajedno; do sela na južnoj granici Nastambe; do mesta u toj meri beznačajnog da nije zasluživalo ni ime.
Tu su morali da ostave džip i, sa vozačem kao prevodiocem, odaberu vodiče i kamile. Nije Šedvel samo iz praktičnih razloga zamenio točkove grbama. Osetio je želju - koju je Emerson samo još podstakao - da se koliko je to god moguće sjedini s pustinjom. Nije želeo da u to prostranstvo uđu kao osvajači, već kao pokajnici.
Dvojicu vodiča, sposobnih za ovaj pohod, našli su za sat-dva, ne više, jer malo ih je bilo voljnih i dovoljno jakih za to putovanje. Obojica su bili iz plemena Al Mura koje je, jedino od svih plemena, tvrdilo da je u duhovnom srodstvu sa Nastambom. Prvog, momka po imenu Mitrak ibn Talak, Šedvel je izabrao jer se hvalio da je vodio belce u Rub el Hali (i vraćao ih) prethodna četiri puta. Ali nije želeo da pođe bez mlađega po imenu Džabir, koga je različito opisivao kao rođaka, polu-rođaka i zeta. Ako je trebalo suditi prema izgledu, ovaj drugi je možda imao tek nešto više od petnaest godina, ali je zato bio dosta snažan kako to samo umeju biti mršavi ljudi, mada mu je pogled bio mudar kao da je trostruko stariji.
Hobart je ostao da se nagodi s njima; utrošili su dosta vremena dok se nisu pogodili, jer je njegov arapski koji je naučio za ovu ekspediciju bio oskudan, a engleski koji su govorili Arapi isto tako loš. Međutim, izgledalo je da znaju svoj posao. Za kupovinu kamila utrošili su pola dana; za nabavku namirnica naredno jutro.
Tako su se sa svega četrdeset osam časova pripremili za prelazak pustinje.
Međutim, na sam dan polaska, Šedvela - koga ni njegova izbirljivost nije sprečila da zadovolji potrebe svog stomaka - spopadne neka crevna kuga koja mu sadržaj creva pretvori u vodu. Pošto mu se stomak pobunio i nije mogao da zadrži ni mrvicu hrane dovoljno dugo da bi od nje imao kakve koristi, ubrzo je strašno malaksao. Malaksalom usled groznice, a i zbog nedostatka odgovarajućih lekova, preostalo mu je da potraži utočište u kolibi koju su iznajmili, i to u najmračnijem njenom uglu, i da zajedno sa znojem izbaci bolest.
Prošla su dva dana, a njemu nije bilo ništa bolje. Nenavikao na bolest, i ovaj put se, kao i u ono nekoliko prilika kada se ranije razboleo, sakrio od sveta i pokušao da pati sam. Ovde je gotovo nemoguće bilo ostati sam. Preko celog dana slušao je grebanje ispred vrata i prozora, jer su ljudi pokušavali da kroz pukotine vide tog nevernika koji kuka u vlastitim govnima. A kada su se domoroci umorili od tog prizora ostale su muve, čuvale su ga, žedne kužne vode s njegovih usana i očiju. Odavno je naučio da nema nikakvog smisla terati ih. Jednostavno je ležao u svom znoju i dopuštao im da piju, dok mu je grozničav um bežao na neka hladnija mesta.
Trećeg dana Hobart je predložio da odlože putovanje, isplate Ibn Talaka i Džabira i vrate se u civilizaciju. Tamo bi Šedvel mogao da povrati snagu za naredni pokušaj. Šedvel se pobunio, ali ta ista misao uvukla se i njemu u um već više no jednom. Kada je infekcija konačno napustila njegovo telo, uopšte nije bilo u stanju da se suoči sa Nastambom.

Međutim, te noći stvari su se izmenile. Počeo je, prvo, da duva vetar. Nije dolazio u naletima, već je duvao bez prestanka, donoseći pesak koji se uvlačio ispod vrata i kroz pukotine na prozorima.
Šedvel je tokom prethodnog dana malo odspavao, što ga je delimično okrepilo, ali vetar ga je sprečio da se smiri. Taj je poremećaj zahvatio i njegovu utrobu, pa je bio primoran da pola noći provede čučeći nad vedrom koje su mu dali, dok su creva davala sebi oduška.
Eto gde se nalazio - čučao je poput poslednjeg bednika u oblaku ispuštenih vetrova - kada je prvi put začuo taj glas. Dopro je iz pustinje, podižući se i spuštajući poput vela kakve paklene udovice. Nikada ništa slično nije čuo.
Ustao je, uneredivši pri tom noge, i ostao presamićen usled drhtaja koji su mu potresali telo.
Bio je ubeđen da je čuo Biča. Zvuk je bio prigušen, ali jasan. U tom su se glasu očitavali tuga i moć; taj glas je pozivao. Slao im je znak. Neće morati naslepo da krenu u divljinu, nadajući se da će ih sreća odvesti do cilja. Slediće pravac iz koga je duvao vetar. Zar ih taj put pre ili kasnije neće odvesti do stvorenja čiji je glas malopre doneo?
Navukao je pantalone i otvorio vrata. Vetar je divljao kroz mali grad, ostavljajući svuda za sobom pesak i zavijajući oko kuća poput besnog psa. Stao je ponovo da osluškuje neće li čuti Bičev glas, moleći se da mu se ono malopre nije samo pričinilo usled gladi. Ali nije. Ponovilo se, ponovo je do njega doprlo to mučno zavijanje.
Jedan od seljana žurno je prolazio pored mesta na kome je stajao Šedvel. Prodavac se odvoji od vrata i uhvati čoveka za ruku.
"Čuješ li?" upita ga on.
Čovek okrete prema Šedvelu lice puno ožiljaka. Nedostajalo mu je jedno oko.
"Čuješ", ponovi Šedvel, lupkajući se prstima po ušima kada se zvuk ponovo začuo.
Čovek se oslobodi Šedvelovog stiska.
"Al hijal", odvrati on, gotovo ispljunuvši te dve reči.
"A?"
"Al hijal..." ponovi on, udaljavajući se natraške od Šedvela kao da se udaljuje od kakvog opasnog idiota, spustivši pri tom šaku na nož zataknut za opasač.
Šedvel nije želeo da se svađa s tim čovekom; on podiže šake, osmehnu se i ostavi ga da brine svoju brigu.
Obuzela ga je neka čudna veselost nateravši njegov izgladneli mozak da propeva. Sutra će poći, i neka njegova creva idu do đavola. Putovaće dokle god bude mogao da se drži uspravno u sedlu.
Stajao je nasred prljave ulice, srce mu je udaralo kao ludo, noge su mu se tresle.
"Čujem te", reče on; a vetar mu skinu reči s usana kao da se na neki perverzno genijalan način, poznat jedino pustinjskim vetrovima mogao vratiti putem kojim je i došao, i isporučiti Šedvelove reči toj sili koja ga je čekala u praznini.