Junaci antickih mitova

Yasmin · Prijatelj foruma

Najade

(Grč. Naiades, lat. Naiades - nimfe voda, najbrojnija grupa nižih boginja grčke i rimske mitologije)

U najširem smislu među njih su se ubrajale okeanide, kćeri titana Okeana, kojih je bilo tri hiljade, i nereide, kćeri morskog boga Nereja, kojih je bilo pedeset ili stotinu. U užem smislu najade su bile nimfe kopnenih voda. Prema mestu na kojem su prebivale delile su se u rečne, jezerske i nimfe izvora. Život su većinom provodile u pesmi i igri. Njihovi najomiljeniji pratioci bili su sileni, satiri i panovi, od bogova najviše Apolon i Hermes, od boginja Artemida.

Ljudima su najade bile sklone, davale su vlagu njihovim poljima i brinule se za plodnost oranica. Najade nekih mineralnih izvora znale su da leče i imale čarobnu moć. Njihove sudbine znatno su se razlikovale. Neke su dospele u društvo viših bogova i živele s njima na Olimpu, druge su morale da se zadovolje malim životnim radostima na zemlji u društvu smrtnih muževa, s kojima su često doživljavale najrazličitije nevolje i jade.

Grci, a posle njih i Rimljani, iskazivali su najadama poštovanje skromnim žrtvama i gradili im svetilišta u prirodi i gradovima. Njihov kult se zadržao duboko u hrišćanska vremena. Iz antike sačuvao se veliki broj umetničkih predmeta s likovima najada: oslikanen vaze, reljefi i mozaici u kupalištima itd. Njihovi kipovi su do naših dana omiljen ukras fontana, među kojima se ističe Rutelijeva Fontana najada na rimskom trgu Esedra. Imena najada se mogu pročitati i na pramcima brodova širom Sredozemlja.

Yasmin · Prijatelj foruma

Demon

(Grč. Daimon, lat. Genius - natprirodno biće ili sila koja utiče na život čoveka, takođe i niže božanstvo)

Demonima su se obično smatrala bića ne baš sasvim određene naravi, u kojima su ljudi utelovljavali mnoge prirodne i natprirodne sile, a one su, prema ljudskom verovanju, delovale u njihovom životu, odnosno učestvovale u stvaranju njihovih sudbina. Smatrali su ih bićima na prelazu između bogova i ljudi, a kako su sile koje su oni utelovljivali bile brojne, stvorili su i mnoštvo demona. Mogli su biti dobri (agathodaimoni) ili zli (kakodaimoni), a po pravilu ljudi im nisu davali posebna imena. Najviše je bio poštovan demon zaštitnik kuće. Bio je običaj da mu se nakon jela prinese žrtva prolivanjem vina ili vode. Protiv zlih demona ljudi su se branili zaklinjanjem i amuletima.

Demonima su nazivana i razna druga božanska bića koja su živela u gorama, klancima, pećinama i sl. Najpoznatiji među njima bili su koribanti i kureti, koji su, prema predanju, iznikli iz zemlje posle kiše, i daktili, odnosno patuljci. U grčke mitove demoni su došli iz zemalja Istoka i na slikama ih najčešće srećemo u pratnji boginje Kibele.

Yasmin · Prijatelj foruma

Argonauti

(Grč. Argonautai, lat. Argonautae, doslovno značenje - "mornari s (lađe) Argo" - učesnici pohoda za zlatnim runom u Kolhidu)

Organizator i vođa tog pohoda bio je junak Jason iz Jolka u Tesaliji, na podsticaj jolskog kralja Pelije. Jason je bio sin kralja Esona i unuk Kreteja, osnivača Jolka, a Pelija je bio Kretejev pastorak. Iako je po naslednom pravu jolski presto trebalo da nasledi Eson, Pelija ga je proterao i prigrabio vlast u Jolku. Kad je Jason odrastao, zatražio je od Pelije da mu, kao zakonitom nasledniku, vrati vlast. Bojeći se Jasona, Pelija je naoko pristao, ali je postavio uslov da Jason velikim junačkim delom dokaže svoje sposobnosti budućeg vladara. Kad je Jason pristao, Pelija mu je naredio da iz Kolhide donese zlatno runo koje je pripadalo moćnom kralju Ejetu. To je bilo runo zlatnog ovna koji je u Kolhidu odneo Kretejevog sinovca Friksa da bi ga spasio žrtvovanja. Kralj Ejet je obesio runo o visoko drvo u svetom gaju boga Aresa, gde ga je čuvao džinovski zmaj koji nikada nije spavao.

Domoći se zlatnog runa bilo je - prema opštem uverenju - gotovo nemoguće. Već samo putovanje u Kolhidu (na današnjoj crnomorskoj obali Kavkaza) bilo je vezano za takve opasnosti da je bilo malo verovatno da bi neko uopšte mogao da krene u takav poduhvat. A kad bi nekome i pošlo za rukom da ostvari taj podvig, naišao bi na jaku Ejetovu vojsku, a ako bi i nju savladao, bez sumnje bi podlegao strašnom zmaju. Pelija se nadao da će se Jason uplašiti od takvog zadatka, a ne uplaši li se, da će pri pokušaju da ga ispuni sigurno poginuti.

Jason je prihvatio Pelijin uslov, ali je ubrzo shvatio da mu za ispunjenje zadatka nedostaje snage. Ipak, ono što ne može da učini jedan čovek, ma kako hrabar, može postići udružen napor mnogih. Zbog toga se Jason uputio po grčkim krajevima i posetio mnoge poznate junake zamolivši ih za pomoć. Za svoj poduhvat pridobio ih je čak pedeset. Među njima su bili: Zevsov sin Herkul, Tezej, ponos Atine, slavna braća Kastor i Polideuk iz Sparte, lapitski kralj Piritoj, ftijski kralj Pelej, krilati junaci Kalais i Zeto, junaci Ida i Linkej, salaminski kralj Telamon, kalidonski Melegar, zatim Ankej, junaci Admet, Tidej, Eufem, Ojlej, Klitije, Tifije, Herkulov prijatelj Polifem i mnogi drugi. Kao muziča pratio ih je slavni Orfej, vrač ima je bio Mops, a lekar Asklepije, kasnije bog lečništva. Kad je Arestorov sin Arg sagradio brzu lađu s pedeset vesala, koja je po njemu dobila ime Argo ("brza"), sakupili su se junaci u Jolku, prineli odgovarajuće žrtve bogovima i isplovili na more.

Zapovednik lađe bio je Jason, njen kibernet (kako se tada nazivao kormilar) snažni Tifije, a dužnost "radarista" preuzeo je junak Linkej, koji je imao tako bistar vid oštar pogled da je video ne samo kroz vodu nego i kroz drvo i kamen. Ostali junaci su veslali, a ritam im je davao Orfej svojom pesmom i sviranjem na liri.

Argonauti su isplovili iz tesalskog zaliva na modro more koje se tada još nije zvalo Egejsko. Usmerili su lađu prema ostrvu Lemnosu, gde je vladala kraljica Hipsipila. Tamo su bili toplo primljeni jer su Lemnjanke pre kratkog vremena bile poubijale sve svoje muževe (zbog nevere), a iskustvo ih je naučilo da je život s muževima doduše težak, ali bez njih još teži. Argonauti su tu postali predmet posebne pažnje i junacima se uopšte nije odlazilo sa ostrva. Da nije bilo Herkula, koji ih je energično podsetio na cilj pohoda, možda bi i zauvek ostali na Lemnosu. Posle dve godine (prema drugoj verziji već nakon jedne noći) Argonauti su uspeli da se osveste i uprkos suzama i molbama gostoprimljivih Lemnjanki, koje su usrećili mnogim potomcima, ukrcali su se na lađu i nastavili plovidbu.

Kad su stigli u Propontidu, današnje Mramorno more, pristali su na poluostrvu Kiziku, gde su živeli Posejdonovi potomci Dolioni, kojima je vladao kralj Kizik. Kralj ih je primio prijateljski, priredio veliku gozbu u njihovu čast, a pre odlaska upozorio ih na strašne šestoruke divove koji su živeli na suprotnoj obali. Drugog dana Argonauti su zaista naišli na njih, ali Herkul ih je na čelu male skupine sve do jednog pobio, pa su Argonauti mogli mirno da nastave plovidbu. Noćni vetar bacio ih je, međutim, natrag i Argo je pristala na kizičkoj obali. Kizićani ih u noćnoj tami nisu prepoznali pomislivši da ih napadaju gusari. Rasplamsala se žestoka borba, u kojoj je Jason ubio vođu branilaca, ne sluteći da je to sam kralj Kizik. Borce je rastavila tek svetlost praskozorja. Tri dana i tri noći zajednički su slavili svečanosti u počast mrtvom kralju i ostalima koji su poginuli.

Nastavljajući plovidbu, Argonauti su prispeli do obale Mizije (koja je ležala na istočnoj obali Propontide i nije, dakle, bila podudarna s istorijskom Mizijom). Tu ih je snašao težak gubitak. Tamošnje nimfe otele su im Herkulovog mladog prijatelja Hilu. Herkul i Polifem pošli su u potragu za njim, odlučivši da se neće vratiti na lađu dok ga ne nađu. Kako ga nisu našli, nisu se ni vratili. Zbog toga je Jason morao da nastavi pohod bez njih. (Herkul je otišao u Lidiju, a Polifem se trajno nastanio u nedalekoj zemlji Halibljana, gde je utemeljio grad Kios). Do večeri su Argonauti doplovili nadomak obala Bitinije, zemlje na krajnjem severu Propontide, iza koje se već prostiralo Negostoljubivo (današnje Crno) more. Stanovnici su ih tamo dočekali neprijateljski. Bili su to divlji Bebrici, kojima je vladao kralj Amik, ratoborni nasilnik i hvalisavac. Tvrdio je da je najbolji borac na svetu pa bi svakog stranca terao na borbu kako bi mu to i dokazao i u borbi ga ubio. Po svom običaju izazvao je Argonaute da između sebe izaberu najjačeg koji bi s njim odmerio snagu. Javio se Polideuk, slavni borac, koji mu je nakon nemilosrdne borbe strašnim udarcem razbio lobanju. Bebrici su se na to bacili na Argonaute da osvete kraljevu smrt, ali borba nije dugo trajala. Nakon velikih gubitaka Bebrici su se povukli u planine.

Pre narednog dela puta, koji je bio posebno opasan, Jason je odlučio da se neko vreme odmore. Naredio je Tifiju da brod skrene na zapad, u Trakiju. Kad su se iskrcali, na obali su sreli slepog starca koji se od slabosti jedva držao na nogama. Iznenađeni su shvatili da je pred njima trački kralj Finej, slavni vrač i vidovnjak. Bogovi su ga kaznili glađu jer je, po nagovoru svoje druge žene, svoje sinove iz prvog braka bacio u mračnu tamnicu. Kad god bi Finej seo za sto, doletale su nasrtljive Herpije, krilate žene nepodnošljivog zadaha, i pojele mu jelo, a ono što nisu mogle da pojedu, zagadile bi. Finej se požalio Argonautima pa su odlučili da mu pomognu. Iz njihovih redova su istupili krilati junaci Zeto i Kalais, oslobodili utamničene Finejeve sinove (zapravo svoje nećake, Pleksipa i Pandiona, jer je prva Finejeva žena bila njihova sestra Kleopatra), i vinuli se u visine da dočekaju Harpije. Kad su se Harpije pojavile, bacili su se na njih i progonili ih čak do Plotskih ostrva u Jonskom moru. Sve bi ih ubili, ali ih je Irida, glasnica bogova, uverila da bogovi ubuduće neće dozvoliti Harpijama da muče Fineja. Zahvalni Finej savetovao je Argonaute kako da savladaju teškoće na putu do Kolhide, a pre svega kako da prođu kroz nedaleki tesnac koji spaja Propontidu i Negostoljubivo more. Taj tesnac, koji se danas zove Bosfor, čuvale su Simplegade, dve ogromne stene, koje su se neprekidno primicale i razmicale, tako da se između njih nije moglo ploviti. Po Finejevom savetu Argonauti su ispred sebe pustili golubicu da im pomogne pri prolazu. Kad je poletela (izgubivši samo nekoliko krila iz repa), poverovali su da će to uspeti i njima. Nalegli su na vesla i kad su se stene razmaknule, pojurili su napred. Uz pomoć boginje Atene, koja je jednu stenu načas zadržala, uspeli su da preplove tesnac (s manjim oštećenjem na krmi lađe). Otada se Simplegade više ne miču. Ispunilo se davno proročanstvo da će zauvek ostati nepomične ako između njih prođe lađa.

Kad je Argo uplovila u vode Crnog mora, koje se mirno talasalo na severnoj strani tesnaca. Argonauti su odahnuli jer je za njima bio najteži deo plovidbe. Dugo su zatim plovili duž severne obele Azije (Azija je tada bila samo Mala Azija) i bez uzbudljivih događaja dospeli do ostrva Aretijade, za koje pre njih (a ni posle njih) niko nije čuo. Kad je trebalo da pristanu uz obalu, pojavila se velika ptica i ispustila pero od metala, koje se zabolo u rame junaka Ojleja. Argonauti su s čuđenjem ustanovili da je pero jedne od Stimfalida, ptica koje je nekada ovamo oterao Herkul. Odmah zatim pojavila se nad lađom i druga takva ptica, ali je junak Klitije, vrstan strelac, uspeo da je obori. Zaštićeni štitovima izašli su Argonauti na obalu da rasteraju ptice, ali nisu morali da se bore protiv njih jer su se Stimfalide uplašile i nestale s vidika. Na Aretijadi je Argonaute čekalo veliko iznenađenje: našli su četiri poptuno iscrpljena mladića - Friksove sinove. Oni su bili pobegli iz Kolhide jer ih je nakon smrti njihovog oca kralj Ejet nemilosrdno progonio. Hteli su da stignu do Orhomena, zemlje svog dede, ali su na putu doživeli brodolom. S radošću su primili vest da Argonauti plove u Kolhidu da bi Ejetu oduzeli zlato runo i, uprkos opasnostima, koje su su dobro poznavali iz sopstvenog iskustva, pridružili su se pohodu. Sledećeg jutra isplovila je lađa Argo na severoistok i uskoro su se pred njenim pramcem pojavili modri vrhovi Kavkaza, pod kojima je ležala Kolhida.

Pristavši uz obalu, Argonauti su prineli žrtvu bogovima. Nakon toga Jason se najavio kod kralja Ejeta da od njega zatraži zlatno runo. Ako ga kralj dobrovoljno preda, neće upotrebiti silu. Ejet je, međutim, mislio drukčije: nije mu išlo u glavu da su toliki junaci došli u njegovu zemlju samo po zlatno runo. Zaključio je da su ih u stvari doveli Friksovi sinovi da ga, uz njihovu pomoć, svrgnu s prestola. Posle vrlo burne izmene mišljenja, u toku koje je junak Telamon hteo da upotrebi mač kao argument, Jason je uverio kralja da će izvršiti svaki zadatak koji mu on zada ako mu, posle njegovog izvršenja, preda zlatno runo. Čim runo dobije, sa svojim drugovima će mirno otići iz Kolhide. Ejet mu je naredio da gvozdenim plugom uzore polje boga rata Aresa upregnuvši u njega ognjene bikove, zatim da to polje zaseje zmajskim zubima iz kojih će niknuti naoružani vojnici i napokon da te vojnike ubije. Ako sve to izvrši, dobiće zlatno runo.

Taj zadatak, čiju je složenost nadmašivala još samo njegova neizvesnost, Ejet je izmislio samo zato da bi zadržao zlatno runo. Bio je siguran da će Jason taj zadatak ili odbiti ili da će pri pokušaju da ga izvrši sigurno poginuti. Međutim, Jason se prihvatio zadatka i dokazao da je pravi junak, posebno što u trenutku svoje odluke nije imao pojma šta se u to vreme odigralo na Olimpu.

Kada je boginja Hera videla da se njen ljubimac našao u nevolji, pozvala je boginju Atenu da se s njom posavetuje kako da se Jasonu pomogne. Uz Ateninu pomoć Hera je podmitila Erosa, malog boga ljubavi, da ljubavnom strelom prostreli srce Ejetove kćeri Medeje, koja je bila službenica boginje Hekate i moćna čarobnica. Erosova strela pogodila je Medejino srce baš u trenutku kad je Friksov sin Arg doveo pred nju Jasona, koji je nju hteo da zamoli za pomoć. Medeja se na prvi pogled zaljubila u Jasona i spremno ispunila njegovu molbu. Dala mu je čarobnu mast koja je čoveka činila neranjivim i za jedan dan nesavladivim, poverila mu čarolije kojima se mogla pozvati pomoć boginje Hekate i savetovala ga da nakon setve, kad izrastu zmajski vojnici, među njih baci kamen oko koga će se oni posvađati i neće ga videti u žestini međusobne borbe, pa će ih lako savladati. Može se samo zamisliti Ejetovo zaprepašćenje kad je Jason drugog dana nakon prihvatanja zadatka ispunio ono što se od njega tražilo, ali i Jasonovo razočaranje kad je Ejet uprkos tome odbio da mu preda zlatno runo. Sada je Jason ponovo došao kod Medeje: u dubokoj noćnoj tami odvela ga je čarobnica u Aresov gaj, čarobnom vodom poškropila i uspavala zmaja, pokazala Jasonu zlatno runo i pozvala ga da se s njim što je pre moguće izgubi. Jason joj je na to, iz zahvalnosti za ukazanu pomoć, ponudio brak. Medeja je radosno prihvatila ponudu i ukrcala se s njim na lađu.

Za tri dana je Argo doplovio preko negostoljubivog Crnog mora do ušća reke Istra (današnjeg Dunava). Međutim, ubrzo su se pojavile kolhidske lađe s progoniteljima, koje je vodio Ejetov sin Apsirt. Smatrajući da je u pravu jer je ispunio uslove za dobijanje zlatnog runa, Jason je odlučio da ga ne vrati, ali kako je borba protiv ogromne moći Kolhiđana bila bezizgledna, poslužio se lukavstvom kojim je kolhidsku vojsku lišio zapovednika. Uz Medejinu pomoć namamio je Apsirta u napušteni hram na nedalekom ostrvu i tu ga ubio. Njegovo raskomadano telo je bacio u reku. Dok su zaprepašćeni Kolhiđani u mutnim vodama Istra lovili delove Apsirtovog tela, Argo im je, gonjena brzim zaveslajima, umakla protiv struje Istra daleko na zapad. Poznato je da iz dunava nije moguće doploviti do Jadranskog mora, ali Grci to u doba postanka mita o Argonautima nisu znali. Tako je Argo bez teškoća doplovio Istrom u Ilirsko more, odatle rekom Eridanom (današnji Po ili Pad) do Rodana (današnje Rone) a zatim u Tirensko more, dok se najzad nije usidrio kraj obale ostrva na kome je živela čarobnica Kirka, kći boga sunca Heliosa. Kao Medejina roćaka skinula je s Jasona i Medeje prokletstvo zbog prolivene krvi i savetovala ih kako da savladaju opasnosti koje će ih u budućnosti vrebati. Argonauti su se sa zahvalnošću prisetili njenih saveta, posebno kad su ušli u tesnac između Scile i Haribde, kroz koji su uspešno prošli, i kada je Orfej svojim pevanjem nadvladao glasove sirena koje su ih mamile u propast. Posle duge plovidbe, tokom koje su savladali opasne virove među stenama Planktama, pristali su konačno na ostrvu Sheriji, ostrvu blaženog naroda Faečana.

Kralj Faečana, Alkinoj, primio je Argonaute prema svom običaju veoma prijateljski i priredio im bogatu gozbu. Ali drugog dana pristala je uz obalu njegovog ostrva kolhidska lađa i njen zapovednik tražio je od kralja da mu izruči Medeju. Alkinoj je odlučio da udovolji njegovoj molbi ako ona pripada Ejetu, ali ako je Jasonova žena, otac na nju ne može da polaže više nikakva prava. Istog dana se Jason venčao s Medejom, a Kolhiđani su se vratili neobavljenog posla.

Posle odmora kod Faečana Argonauti su isplovili prema grčkim obalama, ali kad su im one već bile nadohvat, digla se silna oluja i bacila ih na široko more. Linkej je izgubio orijentaciju, pa su se nakon dugog lutanja primakli obalama Libije. Kako nisu mogli da pronađu put iz plićaka u koji su zapali, odlučili su, po savetu morskih nimfi, da lađu prenesu preko pustinje na otvoreno more. Posle teških iskušenja i patnji, mučeni vrućinom i žeđu, dospeli su do vrtova Hesperida, koje su im pokazale blistavu vodenu površinu. Nakon kratkog veslanja utvrdili su da se nalaze na Tritonovom jezeru. Izašavši na obalu, prineli su bogatu žrtvu bogu kojem je jezero pripadalo. Triton ih je zbog toga proveo kroz tesnac pun virova do mora kojim su doplovili do Krita. Na Kritu je Argonaute očekivala poslednja prepreka: bakreni div Talos, koji je po Zevsovoj zapovesti čuvao kraljevstvo knososkog kralja Minosa. Talos im nije dozvolio da se iskrcaju, ali ga je Medeja svojim čarolijama učinila bezopasnim, pa su mogli da se odmore i snabdeju vodom. Nakon toga krenuli su na sever, uz ostrva u prelepom moru, i najzad su se srećno vratili u Jolk u Tesaliji.

Tako se završio slavni pohod Argonauta, slavan ne samo po tome što su ostvarili svoj cilj nego i po tome što niko od učesnika nije poginuo. Posle prinošenja veličanstvenih žrtava bogovima junaci su se vratili svojim kućama uz obećanje da će se svake četvrte godine sastati kako bi u međusobnim nadmetanjima proverili da li održavaju svoju snagu i umešnost na potrebnoj visini da bi, ako zatreba, jedan drugome pritekli u pomoć. Organizaciju tih nadmetanja poverili su Herkulu. On je za njih odabrao mesto u dolini među rekama Alfejem i Penejem u Elidi i posvetio ih olimpskom Zevsu. Nadmetanja su po njemu dobila ime Olimpijske igre.

Jason nije dobio vlast u Jolku, nego je kao prognanik našao smrt pod ruševinama svoje uništene lađe Argo, a zlatno runo je bespovratno nestalo. Nakon mnogih vekova pojavilo se u Zapadnoj Evropi kao ekskluzivni plemićki red, koji je svoj kraj doživeo s propašću habsburške monarhije. Olimpijske igre održale su se do danas, iako s prekidom od 1500 godina. Ukinuo ih je car Teodosije I, i to 394. godine n.e.

Yasmin · Prijatelj foruma

Erinije

(Grč. Erinyes, lat. Furiae - boginje osvete i prokletstva, službenice boga podzemnog sveta Hada i njegove žene Persefone)

Njihovo poreklo nije sasvim razjašnjeno. Homer o njemu ne kaže ništa. Rodile su se iz prvog krvnog delikta na svetu, iz kapi krvi boga neba Urana, koga je ranio njegov sin Kron. Te kapi krvi su pale na boginju zemlje Geju i tako je oplodile. Ishil ih naziva kćerima tamne noći Nikte. Sofoklo kćerima boga tmine Skotosa i boginje zemlje Geje. Stariji pesnici ne navode ni njihov broj ni imena. Homer na jednom mestu spominje samo jednu Eriniju, a drugde nekoliko njih. Takođe i Euripid piše da ih je bilo tri, a kasniji autori navode i njihova imena: Alekta, Tizifona i Megera.

Glavni zadatak Erinija bio je da progone počinioce zločina u kojima je pala krv, kao i one koji su nasilno prekršili neotuđiva čovekova prava. Progonile su, dakle, ubice, provalnike, krivokletnike, buntovnike i one koji su razarali porodične veze. Kažnjavale su nepravde, štitile siromašne, nezaštićene ljude, posebno strance bez otadžbine, i siročad. Na zemlju su dolazile iz podzemnog sveta, zaogrnute gustom maglom, koja ih je činila nevidljivima. Obilazile su sela i puste krajeve tragajući za krivcima, a kad bi ih našle, nemilosrdno su ih mučile. Pred njima se nije moglo uteći, pa čak ni u podzemni svet, jer su i tamo imale jednaku moć kao na zemlji. Pred njima je bila nemoćna i kraljevska, sveštenička i svaka druga vlast. Čak i sami bogovi su morali da budu na oprezu pred njima.

Zanimljivo je da su Erinije mrzeli i bogovi i ljudi, iako pravedni nisu morali da ih se boje. Možda je koren toga u činjenici da niko na svetu ne može čiste savesti reći da se nikada ni o šta nije ogrešio. Ili jednostavno zato što su Erinije progonile i one koji su zločin počinili nesvesno, ili čak i protiv svoje volje. Prema nekim autorima, na zločin su i same navodile. Te njihove negativne osobine očigledno su prevladavale pozitivne, slično kao što ljudi grižu savesti ne mogu da umire iako učine i poneko dobro delo.

Osim tih strašnih i nepomirljivih Erinija grčki mitovi i legende poznavali su i pomirljive Erinije, koje su se nazivale Eumenidama, tj. "Dobrohotnima". Čini se da je to u vezi s dvostrukom naravi tih boginja kao utelovljenja griže savesti, ali je jednako moguće da su Erinije u davno doba imale prijatniju, blažu ćud. Pesnici klasičnog doba objašnjavaju tu dvostruku narav Erinija njihovom sposobnošću da menjaju obličje. Eshil, na primer, time što ih je udobrovoljila boginja Atena, koja je štitila progonjenog Oresta. Uprkos tome, u grčkim mitovima i kultu kasnijih vremena prevladalo je prvo poimanje Erinija, onih pogubnih razaralačkih i nepomirljivih boginja. I zločinačke žene i one iz sveta legendi i iz stvarnog sveta, takođe su nazivane Erinijama, na primer Klitemnestra, Medeja i druge. Uostalom, njihovim latinskim imenom Furije i danas se označavaju jarosne i agresivne žene.

Yasmin · Prijatelj foruma

Zevs

(Sin titana Kronosa i njegove žene Reje, najviši bog starih Grka)

Zevs nije uvek bio najviši bog i nije vladao od pamtiveka. Vladavine nad bogovima i ljudima domogao se pobedničkim ustankom protiv svog oca Kronosa, koji je opet svrgnuo s prestola svog oca Urana, prvog vladara sveta nakon prvobitnog Haosa. Zevs nije bio oduvek a ni zauvek, nije bio nepromenljiv, niti je predstavljao otelovljenje najviših vrlina. Grci su ga stvorili prema slici ljudi i prema likovima zemaljskih vladara onog doba. Imao je, dakle, ljudske osobine i ljudske karakterne crte, iako, razume se, uveličane, kako je i dolikovalo onome koji vlada nad vladarima smrtnika i nad besmrtnim bogovima.

Zevs se rodio u pećini gore Dikte na ostrvu Kritu, a njegova majka Reja rodila ga je u tajnosti da bi ga spasila od Kronosa, koji joj je svu decu, čim bi se rodila, gutao u strahu od moguće pobune. Kronosu je Reja, umesto deteta, predala kamen umotan u pelene i Zevs je tako umakao sudbini svoje starije braće Hestije, Demetre, Here, Hada i Posejdona. Budući da Reja nije mogla da se posveti malom Zevsu, poverila ga je nimfama Adrastiji i Idaji. One su ga hranile mlekom božanske koze Amalteje i pčelinjim medom. Opasnost da ga Kronos otkrije otklanjali su gorski demoni Kureti. Kad bi se rasplakao, udarali su mačevima po štitovima i plesali uz zaglušujuću buku i divlje krike tako da ga Kronos nije čuo. Na gori Dikti i na još višoj planini Idi Zevs je stasao do mladićkog doba. Odlučio je tada da podigne ustanak protiv Kronosa i svrgne ga s vlasti.

Ustanak protiv Kronosa Zevs je započeo oslobađanjem svoje braće koja su živela u Kronosovoj utrobi, jer su kao božanska bića bili besmrtni. Prisilio je Kronosa da ih povrati. Sestre Hestiju, Demetru i Heru poslao je na kraj sveta, a braću Hada i Posejdona pozvao da mu se pridruže. Oni su ga bez oklevanja poslušali i udruženi napali Kronosa. Kronos je pozvao u pomoć svoju braću titane i, iako se svi nisu odazvali, uspeo je da odbije Zevsov napad, a zatim da ga i potisne na sam vrh Olimpa. Kada se našao u ozbiljnom škripcu, Zevsu su pritekli u pomoć divovski jednooki kiklopi. Iskovali su mu gromove i munje i njima je Zevs uspeo da zaustavi Kronosovu navalu i da pređe u protivnapad. Time su se Zevsovi izgledi znatno poboljšali, a kada je među titanima došlo do spora, Okean, Stiks i Prometej, kao i neki drugi, nezadovoljni Kronosovom vlašću, prešli su na Zevsovu stranu. Uprkos tome, borba se vodila deset godina. Zevs je zato odlučio da iz unutrašnjosti zemlje pusti strašne storuke divove Hekatonhire, koje je tamo zarobio njihov otac, njegov deda, Uran. Uz pomoć svojih novih saveznika Zevs je na kraju odneo pobedu. Kronosa i ostale titane, svoje neprijatelje, sunovratio je u večnu tamu Tartara i proglasio se vladarom svega što postoji i što bi trebalo da postoji.

Proglasiti se vladarom i postati vladar nije isto i Zevs se u to brzo uverio. Tu su, pre svega, bila njegova braća Had i Posejdon, ali do brobe za vlast među njima nije došlo jer se pojavio zajednički neprijatelj. Boginja Geja razbesnela se na Zevsa zbog okrutnog kažnjavanja titana, udružila se s bogom bezdane tame, Tartarom, i dovela na svet stoglavog nakaznog diva Tifona da ubije Zevsa. Tifon je bio tako velik da se pod njim, kad je koračao, ulegala zemlja, urlao je životinjskim glasovima i iz svojih zmajskih čeljusti bljuvao uništavajući oganj. Zevs ga je svojim gromovima i munjama nadjačao i nakon teške borbe sunovratio u Tartar. Zatim je predložio braći da vlast razdele kockom. Kad su na to pristali, Zevs se pobrinuo da za sebe izvuče najbolji deo. Posejdonu je pripalo more, Hadu podzemni svet, a Zevsu nebo i zemlja.

U početku je Zevs vladao kao tiranin i dva puta pokušao da uništi ljudski rod. Prvi put je hteo da to uradi zbog toga što su mu se ljudi učinili sasvim ništavnim. Uništenje čovečanstva sprečio je titan Prometej, stvoritelj ljudi, koji im je doneo vatru i naučio ih raznim veštinama. Drugi put Zevs je hteo da uništi ljude zato što su mu se učinili suviše moćnim, i to mu je skoro i pošlo za rukom. Poslao je na svet potop, ali Prometej je omogućio svom sinu Deukalionu i njegovoj ženi Piri da se spasu i nasele svet ljudima. Kad je Zevs učvrstio svoju moć tako da je ništa nije moglo ugroziti, popustio je uzde svoje vlasti i pustio na slobodu nekadašnje neprijatelje. Ostao je, svakako, i dalje apsolutni vladar ne samo kao vođa pobedonosne pobune i izbora kockom nego i zbog svoje snage. Bogovi su je i te kako bili svesni i zato su mu se pokoravali. Ponekad su to, doduše, činili i nevoljno, a događalo se da su se protiv njega i pobunili. Jednom prilikom su hteli i da ga svrgnu s prestola, ali se on odbranio uz pomoć storukog diva Brijareja. Za vreme čitave Zevsove vladavine izbila je samo jedna pobuna koja ga je ozbiljno ugrozila. Bila je to pobuna čudovišnih dugokosih giganata, ali ih je Zevs uz pomoć ostalih bogova i svog ovozemaljskog sina Herkula porazio u bespoštednoj borbi. Inače, bogovi su mahom bili mišljenja da je s najvišim bogom dobro biti dobar. To je, uostalom, govorila i većina ljudi. U herojsko doba Zevs je već bio vladar koji nije zloupotrebljavao svoju vlast. Iako je imao mnoge ljudske nedostatke, ipak je bio najbolji od svih poznatih vladara bogova i ljudi.

Uprkos tome što je zevs bio apsolutni vladar, njegova vlast se nije protezala bezgranično. Ostali bogovi, a i ljudi, imali su svoju volju i slobodu. Nad svim bogovima i ljudima, pa i nad samim Zevsom, vladalo je nešto više, nedokučivo i nepromenljivo: sudbina. Govorilo se, doduše, da Zevs vlada i sudbinom, ali to je bila samo metafora. Sudbinom je Zevs, baš kao bilo koji drugi bog ili čovek, vladao samo toliko koliko je shvatao nužne veze uzroka i posledica i delovao u skladu s tim spoznajama. Protiv sudbine Zevs je bio nemoćan, ma šta radio. Nije bio vladar sudbine, nego samo njen čuvar i izvršilac.

Kao najviši vladar bogova i ljudi, Zevs je bio utemeljitelj i zaštitnik božanskih i ljudskih zakona.

Davao je moć kraljevima, štitio narodne skupštine, učvršćivao poredak i pravo, bio svedok i čuvar zakletvi, kažnjavao nepravde i nepoštovanje pravednosti, bio zaštitnik svih onih koji su od njega tražili pomoć (iako pritom ne posebno dosledan). Zevs je sve video, sve čuo i sve znao (ako ne odmah, doznao bi o svemu naknadno). Znao je takođe i budućnost i ponekad objavljivao buduće raznim znamenjima, uglavnom prirodnim pojavama, snovima i proročanstvima (posebno ako su ga ljudi za to molili i prineli mu odgovarajuće žrtve). Delio je ljudima i dobro i zlo. Svoje darove je birao, prema sopstvenom nahođenju, iz dveju velikih posuda koje je imao u svojoj palati. Zevsovo najmoćnije oružje bile su munje i gromovi, a njegov štit (egida) bio je neprobojan.

Glavno Zevsovo sedište bio je vrh planine Olimpa u Tesaliji, koji se gubio u oblacima i dopirao do neba. Tamo je stajala i njegova veličanstvena palata, koju mu je od zlata sagradio bog Hefest. Rado se zadržavao i na kritskoj gori Idi, u Troadi, na Parnasu u Fokidi, na Kiteronu u Beotiji i na drugim gorama. Kad je pod imenom Jupiter postao i bog Rimljana, boravio je i na rimskom Kapitolu. Kad mu se prohtelo, odlazio je s Olimpa vozeći se u zlatnim kolima. Inače, praktično je bio sveprisutan i čovek je moga da ga zamoli za pomoć ne samo u njegovom hramu nego i na bilo kom drugom mestu. Ponekad bi silazio na svet u promenjenom obliku. Poprimati lik bilo kog čoveka, životinje ili prirodne pojave bila je povlastica svakog boga.

Upravljanje svetom bogova i ljudi Zevsa je nije preterano opterećivalo. Većinu vremena provodio je u društvu s ostalim bogovima, na sjajnim gozbama u olimpskim palatama, gde se služila ambrozija kao glavno jelo, a nektar kao napitak. To jelo i piće osiguravalo je bogovima besmrtnost i večnu mladost. Na gozbama, koje su ujedno bile i savetovanja bogova, Zevs je sedeo na zlatnom prestolu, dvorio ga je vinotoča Ganimed i boginja mladosti Heba, plesom su ga zabavljale boginje ljupkosti, Hariteje, i boginje lepih umetnosti, muze. Pri obavljanju vladarskih dužnosti pratili su ga bogovi i boginje Kratos, Zel, Bija i Nika kao otelovljenja moći, revnosti, snage i pobede. Pri vršenju dužnosti vrhovnog sudije stajale su pored njegovog prestola boginja zakonitog poretka Temida i boginja pravednosti Dika. Pri osiguravanju poretka u prirodi pomagale su mu boginje godišnjih doba, Hore. Nerazdvojne Zevsove pratilje bile su i boginja sretnog slučaja Tiha, boginja mira Ejrena i boginja duge Irida, ili Iris, koja je uz boga Hermesa bila i njegova glasnica.

Zevsova žena bila je njegova sestra, prelepa i dostojanstvena boginja Hera. S njom je imao troje dece: boga rata Aresa, kovača i oružara bogova Hefesta i boginju večne mladosti Hebu. Heri je iskazivao sve počasti i visoko je cenio. To mu, naravno, nije smetalo da s vremena na vreme pogleda neku drugu ženu koja mu se svidela. Zevs je u stvari bio veliki ženskaroš i birao je ljubavnice s jednakim žarom među boginjama kao i među ženama iz roda smrtnika. S boginjom Demetrom imao je kćer Persefonu, s Mnemosinom muze, s Eurinomom Harite, s Tetidom Hore, Mojre i Diku, s Dionom Afroditu, s Majom Hermesa, s Letom blizance Apolona i Artemidu. Nije s njima uvek lako izlazio na kraj. Štaviše, ni mnoge smrtne žene nisu baš za njim čeznule. Ali on bi bez kolebanja pribegavao lukavstvima i pretvarao se u njihove muževe, u bika, labuda, kišu ili u bilo šta drugo, samo da se s njima sjedini. Broj njegovih potomaka s ovozemaljskim ženama bio je vredan poštovanja: s Alkmenom imao je sina Herkula, sa Semelom Dionisa, s Danajom Perseja, s Europom Minosa, Sarpedona i Radamanta, sa Antiopom blizance Amfiona i Zeta, s Ledom sina Polideuka i kćer Helenu. Kod brojnih njegovih sinova i kćeri tačno se i ne zna koju im je besmrtnu ili smrtnu ženu izabrao za majku. Mnoge su se žene, međutim samo izgovarale da je on otac njihovih potomaka, ili su se time hvalile. Ali svoju najdražu kćer Atenu nije imao ni sa jednom ženom - rodio ju je sam iz svoje glave, odakle je iskočila pod punim naoružanjem. Za svu svoju decu, Zevs se brinuo kao brižan otac, i to u većini slučajeva bolje nego za svoje ljubavnice i sva su njegova deca imala značajne uloge u svetu mitova.

Hera je, prirodno, zbog njegovih bračnih nevera bila silno ljubomorna. Progonila je njegove ljubavnice i njihovu decu i priređivala Zevsu scene da se tresao Olimp, a na zemlji besnele oluje. Zevs ju je uvek znao nekako da umiri. Bio je na kraju krajeva ne samo muž nego i bog. Zbog svoje slabosti prema ženama imao i je i drugih nedostataka. Bio je sklon zaslepljenosti, katkad bi ga nadvladala boginja prevare Ata, a ponekad je njegovu uvek budnu pažnju umeo da nadvlada i bog sna Hipnos. Osim toga, iako mu to uopšte nije bilo potrebno, voleo je da se hvali. Ostali bogovi su poznavali Zevsove slabosti, njegovu ljubaznost i nesklonost svađama i vešto su to iskorišćavali a najviše i najuspešnije njegova žena Hera.

Uprkos tome, Zevs je bio najmoćniji i najuzvišeniji bog. Pripadali su mu naslovi i epiteti: svevladajući, sveznajući, vladar oluja, gospodar munja, gromovnik, presjajni. Najčešće su ga ljudi zvali "Olimpskim" ili "Najvišim", a ponekad, u svečanim prilikama, "Ocem bogova i kraljeva". Njegovi simboli bili su gromovi i munje, od ptica orao, a od drveća hrast. Grci i Rimljani su ga zamišljali kao muškarca s bradom, spokojnog pogleda, s čijeg lica zrači ponosna svest vrhovne i nepokolebljive moći najvišeg vladara.

Yasmin · Prijatelj foruma

Venera

(Lat. Venus, grč. Aphrodite - rimska boginja ljepote i ljubavi, podudarna s grčkom Afroditom)

Prvobitno je bila boginja proleća i probuđene prirode. Iz te staroitalske boginje pretvorila se, verovatno pod uticajem grčkog kulta Afrodite u južnoj ltaliji i na Siciliji, u boginju ljubavi i ljepote. Kako je došlo do te promene, nije više bilo jasno ni samim Rimljanima. Za razliku od Afrodite, kod koje, s obzirom na roditelje, grčki mitovi nisu bili sasvim jednoznacni, Venerinim ocem je bio smatran bog neba Celus.

Posebno poštovanje je Venera uživala za vreme vladavine Cezara i Avgusta jer je rod Julijevaca, od kog je poticao Cezar, vukao od nje svoje poreklo. Prema konstrukciji koja se oslanja na grčke mitove, osnivač tog roda Jul (Iulus, grč. Askanios) bio je sin vođe trojanskih doseljenika u Italiju, Eneje, i unuk Venere i dardanskog kralja Anhiza.

U Rimu je Veneri u čast bio podignut raskošan hram na Julijevom forumu. Posvetio joj ga je Cezar kao Veneri Roditeljki, nakon bitke kod Farsala, 48. god. pre n. e. i od njega se sačuvalo nekoliko stubova. S boginjom Romom imala je zajednički hram nedaleko od Koloseuma. Bio je to zapravo dvostruki hram pod jednim krovom, najveći hram antičkog Rima, površine 110 x 53 m. Podigao ga je car Hadrijan i lično ga posvetio 121. god. n. e. U njegovim ostacima je delimično sagrađen hram Santa Francesca Romana, sa čuvenim zvonikom iz XII veka.

Yasmin · Prijatelj foruma

Afrodita

(Grč. Aphrodite, lat. Venus - boginja ljubavi i lepote, najlepša boginja antičkih mitova)

Njeno poreklo je nejasno. Prema Homeru, bila je kći najvišeg boga Zevsa i boginje kiše Dione, a prema Hesiodu, rodila se iz morske pene, koju je oplodio bog neba Uran, i izašla iz mora na ostrvo Kipar. Bilo kako bilo, Afrodita je, zahvaljujući svojoj lepoti i čarolijama kojima je vladala, postala jedna od najmoćnijih boginja. Ni bogovi ni ljudi nisu joj mogli odoleti. Osim toga, imala je više pomoćnika i pomoćnica: Harite, boginje ljupkosti i lepote, Hore, boginje godišnjih doba, Peitu, boginju udvaranja i ljubavnog nagovora, Himena, boga ženidbe, i najzad, Erosa, mladog boga ljubavi, čijim se strelama nije moglo umaći.
Budući da ljubav u zivotu bogova i ljudi ima veoma važnu ulogu, Afrodita je bila veoma cenjena. Onaj ko joj je iskazivao počasti i prinosio žrtve mogao je da bude siguran u njenu naklonost. Samo, bila je pomalo nestalna, a sreća koju je pružala često i prolazna. Ponekad bi opet izvodila prava čuda kakva ume da čini samo ljubav: kiparskom vajaru Pigmalionu je tako oživela mermerni kip u koji se on bio zaljubio. Svoje ljubimce štitila je na bojištima, u morskim olujama i od spletaka neprijatelja. Znala i da mrzi, jer mržnja je rođena sestra ljubavi. Bojažljivog mladića Narcisa, koji je prema kleveti ljubomornih nimfi prezreo njene darove, dovela je dotle da se zaljubio u samog sebe i na kraju počinio samoubistvo. Ali, začudo, sama nije imala sreće u ljubavi: naime, nije znala kako da trajno zadrži nijednog svog ljubavnika. Ni brak joj nije bio srećan. Zevs joj je odredio za muža najneuglednijeg boga, hromog i večito oznojenog božanskog kovača Hefesta. Kao naknadu za to tražila je utehu kod jarosnog boga rata Aresa, s kojim je imala petoro dece (Erosa, Anterosa, Dima, Foba i Harmoniju), zatim kod boga vina Dionisa (s kojim je imala sina Prijapa), a uz ostale i kod boga trgovine Hermesa; štaviše, utehu je tražila i kod običnih smrtnika, dardanskog kralja Anhiza, kojem je rodila sina Eneju, i kod lepog Adonisa, strastvenog lovca, za kojeg je od Zevsa izmolila besmrtnost.
Od njenih uplitanja u burne događaje sveta mitova najdalekosežnije je posledice imala njena naklonost prema sinu trojanskog kralja Prijama, mladome Parisu. Kao nagradu za to što joj je u sporu sa boginjama Herom i Atenom dao prvenstvo u lepoti obećala mu je najlepšu od svih smrtnih žena. Ta žena, po nepodeljenom mišljenju bogova i ljudi, bila je Helena iz Arga, žena spartanskog kralja Menelaja. Afrodita je pomogla Parisu da Helenu odvede u Troju. Menelaj nije hteo da se odrekne svoje žene i tražio je da mu se vrati. Kako je Paris to odbio, Menelaj je uz pomoć svog brata Agamemnona, moćnog mikenskog kralja, podigao sve ahejske kraljeve u kazneni pohod protiv Troje. Pod Agamemnonovim vođstvom otplovilo je sto hiljada Ahejaca preko mora i napalo Troju. Afrodita je, razume se, pomagala Trojancima, ali borba nije bila njena jača strana. Bilo je, na primer, dovoljno da je okrzne koplje ahejskog vojskovođe Diomeda pa da plačući uzmakne sa bojišta. U strašnom desetogodišnjem ratu, u kojem su učestvovali svi tadašnji junaci i gotovo svi bogovi, Paris je na kraju poginuo, a nakon njegove smrti pala je i Troja.

Yasmin · Prijatelj foruma

Dedal

(Grč. Daidalos, lat. Daedalus - najveći grčki vajar, slikar, graditelj i izumitelj, sin atinskog umetnika Eupalama)

Dedal je jedan od najvećih heroja grčkih mitova. On je prvi čovek koji se sa zemlje uzdigao na krilima izrađenim ljudskom rukom, a zatim se na nju uspešno spustio. Njegov pronalazak krila bilo je nešto tako izuzetno da je zasenio sve što je Dedal do tada izumeo, između ostalog polugu i svrdlo. Njegov uspešni let bacio je u zaborav gotovo sva ostala njegova dela - uostalom nipošto na štetu njegove slave.

Prema grčkim mitovima, odnosno njihovim sačuvanim verzijama iz novijeg vremena, Dedal nije bio u svemu pozitivan junak. Svaki smrtnik istovremeno je i dobar i zao, iako ne podjednako, a ni najveća genijalnost ne isključuje ljudske slabosti. To važi i za Dedala. Njegove statue su bile kao žive, konji su rzali pred njegovim slikama kao da u njima vide žive pripadnike svoje vrste, a ljudi su ga poštovali gotovo kao boga. Ali kad je Dedal primetio da je njegov nećak Talos još nadareniji od njega, nije hteo da se s tim pomiri i sunovratio je Talosa sa strme stene atinskog Akropolja. Neko ga je video dok je ukopavao njegov leš, pa ga je atinski narodni sud, uprkos Dedalovoj umetnosti i njegovim zaslugama, osudio na smrt.

Ali bogovi štite umetnike i opraštaju im čak i kad krše temeljne ljudske zakone.Tako su i Dedalu pomogli da se oslobodi iz tamnice i omogućili mu da sa sinom Ikarom stigne na Krit. Tamo mu je utočište pružio kralj Minos, koji se upravo bio vratio s ratnog pohoda protiv Atine. I nije mu samo pružio utočište nego je naručio i nekoliko poslova primerenih Dedalovim sposobnostima.

Minosova žena Pasifaja je, dok je kralj bio odsutan, počinila preljubu sa svetim belim bikom i rodila čudovište, pola bika - pola čoveka. Minos je to sa svojom ženom raščistio po kratkom postupku, ali njenom nesrećnom potomku nije hteo da naškodi. Dete, najzad, nije krivo za pad svoje majke. Ali Minos je odlučio da sakrije Minotaura od ljudskih pogleda i jezika, a rešenje tog problema poverio je Dedalu. Nakon temeljnog proučavanja kraljevog zahteva Dedal je predložio da se u glavnom gradu Knososu sagradi ogromna građevina, Lavirint. Minotaur će moći mirno da živi u njegovom središtu, napolje neće moći, a svako ko uđe unutra, neće naći izlaz. Minos se saglasio i Dedal je svoju nameru sproveo u delo. Sagradio je građevinu koja je postala jedno od sedam čuda sveta.

Minos je velikodušno nagradio Dedala, dao mu novi posao, pa još jedan, a kad je Dedal sve završio, predložio je nešto što bismo danas nazvali doživotnom penzijom. Hteo je da se tako osigura da Dedal neće otkriti tajnu Lavirinta ili sagraditi sličnu građevinu. Ali Dedal je, umesto sigurnosti koju pruža dobra penzija, davao prednost slobodi i odbio je kraljevu ponudu. Kralj mu je uzvratio zabranom da napusti Krit.

Obala je bila pod jakom stražom, na moru su gospodarili Minosovi brodovi. Dedal je s Ikarom dugo razmišljao kako da pobegnu s Krita, a onda mu je pala na um velika zamisao: Minos može da zatvori sve morske i kopnene puteve, vazdušno prostranstvo ostaje slobodno - odleteće s ostrva kao ptice. To je u ono vreme bila dosta smela misao. Pre njega nijedan smrtnik nije leteo. Nekada je to neko pokušao u Mesopotamiji, ali Dedal za to nije znao. Još genijalniji je bio način na koji je Dedal svoju zamisao sproveo u stvarnost. Od ptičjeg perja izradio je dva para krila, slepivši pojedina pera voskom, a zatim se, praćen Ikarom, odvažno vinuo u visine. Cilj mu je bila Atina.

U mitovima je smer Dedalovog i Ikarovog leta tačno naznačen. Iz Knososa poleteli su na sever prema ostrvu Parosu, a zatim naglo skrenuli na severoistok. Dedal je, po svoj prilici, tek tada postao svestan onoga što je u tuđini potisnula čežnja za otadžbinom: u Atini ga je čekala smrtna kazna. Ali uskoro se dogodilo nešto gore nego što je, bar za oca, gubitak sopstvenog života. Uprkos Dedalovom upozorenju Ikar je, u svom mladenačkom oduševljenju, uzleteo previsoko, sunce je rastopilo vosak kojim su bila slepljena pera njegovih krila, mladić se survao u more i udavio. Nesrećni Dedal promenio je tada smer leta i poput leptira odleteo za svetlom Sunca na zapadu. Posle hiljadu kilometara leta srećno je doleteo na Siciliju i tamo zatražio utočište kod kralja Kokala.

Kokal je primio Dedala u službu, a Dedal mu je zauzvrat sagradio veličanstvenu palatu koju je ukrasio statuama i slikama. Minos je doznao za Dedalov boravak na Siciliji i od Kokala zatražio da mu izruči Dedala kao begunca. Kokal se nije usuđivao da odbije Minosov zahtev jer je kritska mornarica tada bila najjača na svetu, ali nije nameravao da ga ispuni. Predložio je da se nastali spor reši diplomatskim putem. Minos se zaputi na Siciliju, a da bi njegovi argumenti dobili na težini, poveo je kao pratnju celokupnu svoju ratnu mornaricu. Dedal je zatražio od prestrašenog Kokala da mu da odrešene ruke. U kraljevoj kupaonici vešto je montirao tajni cevovod, zagrejao vodu u kotlovima, i kad je Minos, po svom običaju, došao uveče da se okupa, pustio je na njega kipuću vodu. Kokal je krio ubistvo kritskog kralja, ali su Atinjani ipak doznali za Dedalov čin. Iz zahvalnosti što ih je oslobodio smrtnog neprijatelja oprostili su mu ranije počinjen zločin i pomilovali ga. Dedal se vratio u svoj rodni grad u kome je, nakon mnogo godina, ispunjenih radom na njegovom proširenju i ukrašavanju, umro srećan i spokojan.

Yasmin · Prijatelj foruma

Dioskuri
(grč. Dioskuroi, lat. Dioscuri ili Gemini - braća Kastor i Polideuk, najslavniji dorski junaci nakon Herkula)

Rodili su se kao blizanci, ali su ipak bili samo polubraća. Kastorov otac je bio spartanski kralj Tindarej, Polideukov Zevs, a majka im je bila Tindarejeva žena Leda. Imali su dve sestre: Helenu koja je, kao i Polideuk, bila Zevsova, i Klitemnestru koja je bila Tindarejeva kćerka. Braća su se isticala hrabrošću, snagom i odvažnošću, uvek su se borili rame uz rame, a kao i svojim junačkim delima proslavili su se iskrenom bratskom ljubavlju.

Polideuk je kao Zevsov sin bio besmrtan i imao divovsku snagu. Niko od ljudi mu nije bio ravan u borbi. Smrtni Kastor bio je vešt vozač bojnih kola i polazilo mu je za rukom da ukroti i najplahovitije konje. U mladosti braća su dobila solidno obrazovanje, i njihovi očevi i učitelji su s pravom mogli da budu ponosni na njih. S junakom Jasonom učestvovali su u pohodu Argonauta u Kolhidu, s Meleagrom u lovu na opasnog kalidonskog vepra, s Herkulom u ratu protiv Amazonki. Iz svih pohoda vratili su se ovenčani slavom. Oslobodili su i svoju sestru Helenu kad ju je kao sasvim mladu oteo atinski kralj Tezej, uz pomoć lapitskog kralja Piritoja. Njenu drugu otmicu (koju je izvršio trojanski kraljević Paris) braća više nisu mogla da spreče. U to vreme su već spadali u heroje, za koje pesnik kaže da se ne hrane hlebom i vinom ovog sveta. Naime, za Kastora i Polideuka se ne može utvrditi da su za vreme druge Helenine otmice, koja je bila uzrok trojanskog rata, već bili mrtvi, ali nisu više bili ni među živima.

Ta neobična okolnost imala je, međutim, sasvim običan uvod. Sa Linkejem i Idom, sinovima mesenskog kralja Afareja, ukrali su jednom prilikom u Arkadiji stado bikova. (Krađa stoke bila je u herojsko doba sasvim uobičajen posao kraljeva i kraljevskih sinova, slično kao kasnije osvajanje tuđih zemalja). Pri deobi plena zametnula se kavga za koju je bio kriv Ida jer ih je prevario. Blizanci su zbog toga upali u Meseniju i odveli celo stado zajedno s delom koji je pripadao drugoj dvojici, a da bi ih do kraja razljutili, oteli su i njihove neveste. Budući da im je bilo jasno da Ida i Linkej neće hteti da ih puste da odu, blizanci su se sakrili u šuplje deblo da bi ih dočekali i napali iz zasede. Ali Linkejev oštar pogled proniknuo je kroz drvo, a Idina strela probila stablo i zarila se u Kastorove grudi. Polideuk je skočio iz svog skrovišta i bacio se na njih da osveti smrt svoga brata. Prvo je dostigao Linkeja i ubio ga jednim udarcem šake. Zatim se bacio na snažnog Idu. Nemilosrdni boj odlučio je Zevs: iz oblačnih visina poslao je munju i njome spalio Idu. Ali Polideuk se umesto zahvaljivanjem, Zevsu obratio kletvom i prebacivanjem što mu nije dao da umre zajedno sa Kastorom. Prokleo je i svoju besmrtnost koja ga je sprečila da podeli sudbinu sa svojim bratom. Zevs je pokušao da ga umiri, ali uzalud. Najzad mu je dao da bira: ili će večno mlad živeti među olimpskim bogovima, ili će jedan dan boraviti u tamnom Hadovom carstvu sa bratom, a jedan dan na svetlom Olimpu. Polideuk je s radošću odabrao drugu mogućnost. Tako su, kako kaže Homer, oba brata "jednog dana živi, a drugog opet mrtvi: poštovanje što ga stekoše tako, bogovima su besmrtnim nalik".

Kao i mnogi drugi junaci, i Dioskuri su iz grčkih mitova prešli u rimske. Rimski istoričari tvrde čak da je bitku s Latinima kod Regilskog jezera 496. godine p.n.e. odlučila rimska konjica na čije su se čelo stavili Kastor i Polideuk glavom (lat. Castor i Pollux).

Slava Dioskura preživela je hiljade godina: i danas ih u vedrim noćima možemo videti na nebeskom svodu kao sazvežđe Blizanaca.

Yasmin · Prijatelj foruma

Ereb

(Grč. Erebos, lat. Erebus - sin prapočetnog Haosa, bog večne tame i sama večna tama)

S tamnom noći Niktom, takođe rođenom od Haosa, Ereb je rodio večno svetlo Etera i svetli dan Himera. Prema nekim autorima imao je još i kćer Nemezu, boginju odmazde. Njegovim imenom se naziva i najdublji deo podzemnog sveta gde se nalaze dvori samog vladara podzemnog carstva, Hada.

Grčka reč "erebos" ima zajednički koren sa semitskom "ereb", što znači zapad, a u geografskom smislu označava i zemlju na zapadu, tj. Evropu.

Yasmin · Prijatelj foruma

Erida

(Grč. Eris, lat. Discordia - kći boginje noći Nikte, boginja svađe)

Mrzeli su je i bogovi i ljudi, osim boga rata Aresa i kera, boginja nasilne smrti. U mitovima Erida ima važnu ulogu. Osvećujući se zato što je bogovi nisu pozvali na svadbu ftijskog kralja Peleja i morske boginje Tetide, bacila je među prisutne boginje Heru, Atenu i Afroditu zlatu jabuku sa stabla Hesperida, na kojoj je napisala "Najlepšoj!". Sve tri boginje odmah su posegnule za jabukom i svaka je želela da je ima za sebe. Iz toga se izrodila svađa, koja je dovela do trojanskog rata. Inače za Eridu je poznato da je s boginjom ratnog ubijanja Enijom pratila u bitkama boga rata Aresa. Imala je običaj da juri ispred njegovih kola i seje kavgu među borcima.

Kći Eride bila je boginja obmane i zaslepljenosti, Ata. Otac joj je, prema Homeru, bio najviši bog Zevs. Njenim kćerima smatrane su i boginje Lite, otelovljenja molbe.

Yasmin · Prijatelj foruma

Fedra

(Grč. Phaidra, Phaidre, lat. Phaedra - kći kritskog kralja Minosa i njegove žene Pasifaje)

Fedra se udala za atinskog kralja Tezeja koji je pre toga nameravao da se oženi njenom sestrom Arijadnom, pa nije bilo razloga da njime bude nezadovoljna: bio je lep, hrabar, plemenit, moćan i bogat, junak nad junacima. Uprkos tome, usplamtela je ljubavlju za mladog Hipolita, Tezejevog sina iz prvog braka i ta je ljubav završila tragično: Hipolitovom smrću i Fedrinim samoubistvom.

Kako je do toga došlo, razni obrađivači mita daju različita objašnjenja. Prema jednoj verziji, Fedra se opirala ljubavi prema svom pastorku, a kad više nije mogla da je obuzda, oduzela je sebi život da spasi čast, svoju i svog muža. Prema drugoj verziji, naprotiv, sama je zavodila Hipolita, a kad ju je odbio, optužila ga je iz povređene sujete pred svojim mužem da je pokušao da je zavede, i time izazvala Hipolitovu propast. Ali istina je izašla na videlo i Fedra je, bojeći se kazne, izvršila samoubistvo. Prema još jednoj verziji, sama je priznala Tezeju da je lažno optužila Hipolita, a postoji i verzija da Hipolita nije okrivila sama, već je to učinila njena dadilja Enona. Ma koliko se mitovi njihove obrade razlikovali, jedno je sigurno: sve te razlike su izraz stare istine da su mnoga i često suprotna objašnjenja razloga i uzroka bračne tragedije obrnuto srazmerna istini poznatoj (ako je uopšte poznata) jedino samim supružnicima.