Vladimir Ćorović-Istorija srpskog naroda

Charmed · Malo ~ mače ~

Nacionalni i književni
romantizam kod Srba

U Austriji je, posle ugušivanja mađarske revolucije, reakcija digla glavu na celoj liniji. Već krajem 1850. god. ukinut je ustav i uvedena vlada najkrućeg apsolutizma sa čisto policiskim sistemom. S apsolutizmom išla je i germanizacija. Nemački jezik, kao službeni, uveden je 1854. god. u sva zvanja i sve srednje škole, a sa njim je išla i nemačka ili potpuno nemački orientisana birokratija. Na svoje dojučerašnje saveznike u Beču su gledali s izvesnim nipodaštavanjem, a njihove idejne pokrete su gušili i progonili. Sa patriarhom Rajačićem postupalo se u Beču kao da je bio nešto kriv, a na sve ljude, koji su se istakli kao nacionalne vođe i koji su tražili veza sa ostalim Slovenima, a posebno sa Rusijom, gledalo se sa puno sumnje. Već 1851. god. zabranjen je u Vojvodinu ulazak svim listovima iz Srbije. Iliji Garašaninu otvarana su pisma, koja su išla preko njihove pošte, a u Beču su ga pratili špijuni očevidno. Segedinski prota Pavle Stamatović optužen je kao veleizdajnik zbog svetonikoljske pesme: "O kto, kto, Nikolaja služit", jer se nalazilo da je on tim hteo slaviti ruskog cara Nikolu I. Kad je car Franc Josif 1852. god. dolazio u Novi Sad demonstrativno je obišao patriarha i, mesto s njim, odvezao se u grad kolima sa Dvoru odanim episkopom Platonom Atanackovićem. Cenzura je sprečavala svaku slobodniju reč; premetačine, dostave, zatvaranja postale su svakodnevna pojava. Svi naši ljudi, od patriarha do običnog ratara, bili su razočarani i duboko ogorčeni. Zašto sve te tolike žrtve? Kome u korist? Nije sam Đura Jakšić, do srca uvređen, pitao: "Ah zašta ginusmo i stradasmo - a šta dobismo!" Ilija Garašanin je odbio austriski orden s motivacijom, da srpski dobrovoljci nisu išli u Vojvodinu, da se bore za Beč, nego za svoju braću. Ali Austrija nije bila takva samo prema Srbima. Reakcija je zahvatila isto tako i ostale njene zemlje. U Hrvatskoj je njena oštrina pogađala najbolje narodne snage, a germanizacija je samom Zagrebu udarala nemački pečat. Najveće iznenađenje priredila je, međutim, bečka vlada celoj Evropi svojim postupkom prema Rusiji. Za vreme Krimskog Rata, kad se Rusija nalazila u najtežoj situaciji, Austrija je mobilisala protiv Rusije, svoje izbaviteljke, i naterala je svojim držanjem na popuštanje pre vremena. Tim retkim i dotle nečuvenim političkim cinizmom ona je zaprepastila ceo svet, a Rusiju je ogorčila do neslućene mere.

Politička reakcija zahvatila je i Srbiju. U njoj među vlastodršcima nije bilo nikakve sloge. Stari Toma Vučić bio je glava opozicije, pomagan od Rusije, koja je svim načinima suzbijala Iliju Garašanina i njegovu frankofilsku politiku, dok 1853. god. nije iznudila njegov pad. Knez je lično stajao pod uticajem austriskog konzula, Srbina Teje Radosavljevića, koji se istakao za vreme prošle bune kao čovek od takta i uticaja među Srbima. Ostali ljudi, od manjeg političkog značaja, povodili su se prema tim krupnim ličnostima. Za Srbiju je nastala velika opasnost prilikom Krimskog Rata. Turska, njen suveren, ušla je u rat protiv Rusije, njenog pokrovitelja. U zemlji je postojala jaka rusofilska stranka, koja je želela da Srbija iskoristi ovaj čas. Na to se jedno vreme pomišljalo i u Petrogradu. Ali je Austrija bila već počela pripreme, da spreči Srbiju u tom, i to na najradikalniji način, posedanjem srpskog područja. I Turci su prikupljali vojsku na granici. Videći tu opasnost ruska vlada je posle preporučila u Beogradu, da se čuva stroga neutralnost. Srbija se bila spremila na otpor, ali se u isto vreme obratila i Porti i Napoleonu III, koji je doista delovao u Beču. Austriska diplomatija branila se tim, da nije htela preduzimati ništa protiv Srbije same; nego da se samo nosila mišlju da spreči eventualno rusko prelaženje u tu zemlju ili kakav pokret ruskih ljudi u Srbiji protiv postojećeg stanja. Glavno je bilo da je za vreme tog opasnog obračunavanja između sila Srbija ostala pošteđena.

Na evropskom kongresu u Parizu, 1856. god., promenjen je međunarodni položaj Srbije. To je došlo kao prirodna posledica ruskog poraza. Htelo se, da se suzbije njen uticaj na celom Balkanu, a Austrija je naročito išla za tim, da ga suzbije u Srbiji. Ruski protektorat nad srpskom kneževinom zamenjen je garantijom svih velikih sila. S tim u vezi zabranjen je kroz Srbiju i prolazak svake tuđe vojske bez prethodne saglasnosti garantnih sila. Ova je odredba unesena usled surevnjivosti Rusije i Austrije, ali je u stvari pogodila Tursku, jer ni ona, posle ove odredbe, nije mogla upućivati vojsku, iako je sultan bio vrhovni gospodar zemlje. Turski garnizoni u Srbiji, koji su se nalazili u nekoliko gradova, mogli su se otad zanavljati i smenjivati samo Dunavom, a da je to zadavalo dosta teškoća razume se samo po sebi.

Kako je zapadnim silama bila potrebna austriska saradnja protiv Rusije to su one u glavnom prepustile Srbiju bečkom uticaju. Dok su Turska i Austrija bile rđavo srpski državnici tražili su naslona na Carigrad, ali kad je između sultanove i ćesarove strane došlo do sporazuma Srbi su morali da paze na jačega. Knez Aleksandar ušao je u vrlo tesne veze s austriskim konzulom; bilo je opšte uverenje, da on skoro izvršuje sve njegove zahteve. Položaj knežev postao je vremenom izvanredno težak. Protiv njega su u narodu na sve strane radili rusofili osuđujući ga zbog tobožnje izdaje Rusije; a protiv njega je ustala i sva mlađa srpska inteligencija, koja je bila vaspitana na strani, velikim delom u Francuskoj, i u zemlju došla sa liberalnim idejama. Knez Aleksandar je bio vrlo krut i ličan čovek i više autokrata nego što se od njega očekivalo. Moćan uticaj pustio je rodbini svoje žene, kneginje Perside, koja je bila iz čuvene kuće Nenadovića, ali sa malovaroškim vidokrugom. Glavni ljudi u zemlji otišli su u opoziciju. Vučić je bio glava kneževih protivnika i u svojoj demagogiji veoma opasan. Knez je oterao u protivnike i Iliju Garašanina, koji je jedini u zemlji imao autoriteta da se suprotstavi svakoj prevratničkoj akciji. Između kneza i Saveta odnosi su postali vrlo zategnuti, jer je i jedna i druga strana htela da proširi svoju vlast. Knez je želeo da Savet ostane pretežno zakonodavno telo, a da uprava ostane u njegovim rukama, odnosno u rukama njemu odgovornih organa. Kako su kneževi ministri mogli biti postavljani samo iz reda savetnika to je Savet postepeno uzimao sve više maha i stavljao se na gledište da je on telo ravno donekle knezu u pitanju vođenja zemaljskih poslova. Savet je znao, da svoj postanak zahvaljuje težnji, da se obuzda samovolja kneza Miloša i logički je zaključivao, da ta njegova uloga ostaje i u novom režimu. Savetnici su, sem toga, insistirali na tom, da se za novog člana Saveta i ne može postaviti nijedno lice bez sporazuma s njima. Iliji Garašaninu govorili su jednom prilikom 1856. god., da će oni ministre samo saslušavati, ali da će o stvarima rešavati sami. U sporazumu s nekim savetnicima, koji su od ranije na tom radili s ruskim konzulom, Garašanin je još 1855. god. predlagao u Parizu, da se knez smeni, a sličnih pokušaja bilo je i na Porti. God. 1857. stvorena je bila prava zavera protiv kneza, kojoj je bio na čelu sam pretsednik Saveta Stevan Stevanović Tenka. Išlo se za tim da se knez ubije, a na vlast da se vrati stari Miloš Obrenović. Zavera je otkrivena za vremena i presečena je oštrim kaznama. Jedan deo savetnika bio je osuđen, a drugi penzionisan. Kako je to izvedeno bez pristanka Portinog i, prema tom, bilo protivno ustavu, to je carigradska vlada našla za potrebno da protestuje kod kneza i da tako uđe u razmrsivanje srpskih unutrašnjih poslova. Njen posebni izaslanik, Ethem paša, došao je u Srbiju i nagnao je kneza na popuštanje. Knez je pristao da vrati u službu penzionisane savetnike, a kažnjene je pomilovao, ali pod uslovom da moraju ići iz Srbije. Za pretsednika Saveta doveden je stari Vučić, a Garašanin, od koga su vlasti ranije uzalud tražile ostavku na savetnički položaj, postavljen je za ministra unutrašnjih dela. Ti ustupci iznuđeni su od kneza i znatno su poljuljali njegov ugled i njegov položaj. Porta je jedva dočekala priliku da može dati osetiti svoju snagu, a nalazila je podrške kod Francuske, koja je otvoreno osuđivala kneževu politiku, a donekle i kod Rusije. Opozicija je tražila da jedna evropska komisija ispita stanje uprave u Srbiji, jer je garantnim silama dužnost da za vremena izvedu u njoj stvari na čisto. Među silama nije u tom pitanju bilo saglasnosti. Austrija i Engleska držale su stranu kneževu. Pruska je bila neutralna, ali je Ranke, na osnovu izveštaja njenog konzula, tačno zaključio, da je kriza završena tim, što se knez vratio u staru potčinjenost Turskoj. Bio je učinio jedan korak da se otme, ali ga je taj pokušaj samo u veću pokornost bacio. I time on izgubi i poslednju senku kakve god svoje samostalnosti. Domalo, morao je priznati i novu izmenu zakona o Savetu, po kojoj je njegova vlast postala osetno ograničena.

Porta nije htela da izaziva dublju krizu u Srbiji u času, kad je u Hercegovini buktao ustanak Luke Vukalovića i kad je predstojao njen sukob s Crnom Gorom. U Carigradu se znalo isto tako, da i u Bosni, u susedstvu Srbije, postoji nezadovoljstvo zbog teških agrarnih odnosa, a vrenja je bilo i u Bugarskoj. U bosanskoj Posavini uzbunjeni težaci, u jesen 1858. god., podigoše bunu. Vodili su ih sveštenici proto Stevan Avramović, pop Hadži Petko Jovanović ili Jagodić i dr., a pridružio im se i fra Stepan Mikić. Razjarena masa palila je i rušila begovske čardake, pa čak i kuće onih hrišćana koji nisu bili zajedno s njima. Ali su muslimani, bolje opremljeni, brzo prešli u napadaj. Kad su 28. septembra 1858. zauzeli Orašje kao središte ustanka otpor je brzo bio slomljen.

U samoj Srbiji opozicija je bila uzela maha na celoj liniji. "Narod je izgubio konačno poverenje u Praviteljstvo i svoje vlasti", pisao je I. Garašanin u septembru 1858., "uzrujao se na sve strane i hoće da se izvede iz ove neizvesnosti". Tražio se saziv narodne skupštine. Iako je bio obavešten da se Skupština može obrnuti protiv njega knez nije mogao da je ne odobri, premda je i to pokušavao. A kad se skupština sastala o Sv. Andreji (s toga prozvana Svetoandrejska) bilo je od prvog časa jasno, da se dotadašnji režim neće održati. Protiv njega je bila ogromna većina poslanika. Na sednici od 10. avgusta tražena je ostavka kneževa, koju su pomogli i članovi Saveta. Zbunjen i uplašen knez je otišao u grad, pod okrilje paši, i to u kolima I. Garašanina, i s njim zajedno. Garašanin, koji je odavno prešao među kneževe protivnike, nije smatrao za svoju dužnost da odvraća kneza od tog koraka. A ima glasova, da mu je on taj korak čak i savetovao. Još nije izvedeno na čisto, da li je to bila klopka, ili bojazan za ličnu sigurnost kneževu, ili namera da se dobije u vremenu. U svakom slučaju taj je korak razdražio Skupštinu i ona je 11. decembra donela rešenje, da se knez zbaci, a na njegovo je mesto još istog časa izvikala Miloša Obrenovića. Knezu Aleksandru bilo je jasno, da se situacija ne može više izmeniti u njegovu korist, pa nije ništa odlučnije ni preduzimao. S njegovim padom završena je i vlada ustavobranitelja, jer s Obrenovićima počeo je odmah novi kurs.

Knez Miloš stigao je sa knezom Mihailom u Beograd 25. januara 1859. Čekao je dotle potvrdu svog izbora od Porte. Kao njegov "mestozastupnik" u Srbiji vodio je poslove njegov odani pristalica Stevča Mihailović. Kao svuda u prilikama kad se menja ne samo režim nego i dinastija, tako je i u Srbiji bilo dosta izmene diktovanih ne samo potreban, nego i osvetom i svojevoljnošću. Skupština, vođena dosta puta od usijanih glava i nedoraslih ljudi, unosila je mnogo zabune i bezvlašća, ali je promena ipak izvedena bez težih žrtava. Kad je došao knez Miloš vratio se, istina, autoritet vlasti, ali je pojačana samovolja. Knez Miloš je bio i suviše star da bi se izmenio. Sad je, pun još uvek stare mržnje i osvetoljubivosti, postao starački uporniji i nije hteo da se obazire mnogo ni na kakve obzire. Podložan uticajima, ćudljiv, a uveren da je Srbiji preko potreban, on se osećao kao svemoćan. Na muku su bili udarili s njim i prijatelji i neprijatelji. Uvredio je odmah, prvih nedelja, svog najodanijeg prijatelja i zastupnika Stevču, ne ublažavajući mnogo svoju staru naviku da tera šegu sa ljudima. Savet, na koji je bio kivan od svog progonstva, ponizio je koliko je god mogao i trudio se da ga potpuno onemogući. Stari Vučić, napola oslepeo, bio je zatvoren i umro je u zatvoru. Umro je potpuno istrošen, dok su Miloševi protivnici tvrdili, da je to bilo pod sumnjivim okolnostima. Ilija Garašanin, koji, istina, i nije bio za povratak kneza Miloša, gurnut je u pozadinu i morao se sklanjati jedno vreme iz zemlje. Po njegovim rečima knez Miloš nije više mogao da čuje reč zakon. "On misli, kad narod ne bi želio njegov način stare uprave, ne bi ga ni pozvao; a kad ga je pozvao on hoće ovako".

A za to vreme u susedstvu Srbije i u Evropi događale su se krupne stvari. Turska je posle Pariskog Mira proglasila Hatihumajun (1856. god.), to jest s najvišeg mesta objavljeni zakon o punoj ravnopravnosti između muslimana i hrišćana. Ali taj zakon nije mogao promeniti ni brzo ni lako dotadašnje duboko uvrežene navike, niti su se muslimani hteli odreći svog povlašćenog položaja. S toga je, i posle smirivanja ustanka u Hercegovini i bosanskoj Posavini i Krajini 1858. god. stanje bilo puno zagušljivosti i sa dosta zaoštrenosti. Duhove je sem toga u velikoj meri uzbudio rat Francuske i Italije protiv Austrije u leto 1859. Rat se vodio za ujedinjenje Italije i bio je s toga u našem narodu praćen s mnogo uzbuđenja. Simpatije su bile sve na strani Italije; njen primer imao je da posluži istim težnjama i kod nas samih. Sem toga, želeo se od srca neuspeh Austriji, koja se pokazala onako nezahvalna i prema Srbima i Hrvatima na jednoj i prema Rusima na drugoj strani. U memoarima Dimitrija Marinkovića priča se vrlo živo koliko su i novi dvor i publika u Beogradu skoro na demonstrativan način pokazivali svoje zadovoljstvo zbog austriskih neuspeha.

Knez Mihailo, koji je u emigraciji mnogo naučio i koji je već tada mislio o nacionalnoj misiji Srbije, obraćao je glavnu pažnju spoljašnjoj politici. Oženio se bio jednom mađarskom aristokratkinjom, Julijom, iz istoriske porodice Hunjadija, ne bez želje, da preko te veze dođe u bliži dodir s Mađarima, koji su u to vreme zauzimali odlučan opozicioni stav prema Beču. Od 1848. god. on je budno pratio razvoj događaja i dao razumeti svakom da je u njima živo interesovan. U Beču on je imao svoj krug ljudi, koje je pomagao, a među kojima su se nalazili Vuk Karadžić, Đuro Daničić, Branko Radičević i dr. Njegov pitomac bio je i Svetozar Miletić. U Beču on je u proleće 1858. god. imao veza s nekim Bosancima, koji su preduzimali izvesne akcije protiv turskih agrarnih tereta, a tražio je dodira i sa Srbima sa drugih strana. Održavao je veze sa mađarskim i talijanskim političarima; posle njegova povratka u Srbiju talijanski konzul Astengo bio je najpopularniji strani pretstavnik u zemlji. S Košutom se sastajao lično, a s njegovim ljudima vodio je stalnu prepisku i razgovore. S Napoleonom III imao je 1859. god. dug razgovor, u kom mu je izložio suštinu srpskog problema na Balkanu. Gledajući u daljinu, imajući pred očima talijansku borbu za ujedinjenje, znajući da Napoleon III, tadašnji gospodar političke situacije u Evropi, želi ostvarenje nacionalnog principa u međunarodnim odnosima, knez Mihailo je osuđivao sitničarsku partizansku politiku u Srbiji, koju su karakterisali grabež za mestima, osvetoljubivost i traženje nagrada za dinastičke usluge. Knezu se naročito nije sviđala politika mladih liberala, ljudi koji su nedavno došli sa stranih škola, i još bez dovoljnog iskustva žurili da prigrabe vlast i uticaj, izazivajući od prvog dana ambicioznošću i netaktičnošću trvenja, sukobe i razlaze. Od Svetoandrejske Skupštine oni su hteli stvoriti neku vrstu konventa. Izvesni od tih ljudi imali su nesumnjivo dobrih namera i učinili su i korisnih stvari i doprineli su dosta modernizovanju i dizanju Srbije, ali su bili i suviše žustri. Stari su se, prirodno, nerado uklanjali sa svojih mesta i sa protestom su ukazivali na naglost izvesnih postupaka i pokušaja za brze reforme. Stara i večna tema o sukobu starih i mladih javila se i u Srbiji; prvi put u takvoj oštrini. Patriarhalni poredak, koji je dotle vladao u porodici u celom društvu, i čiji su pretstavnici bili ljudi sa fesovima i čakširama i žene s libadetima i tepelucima, potiskivao je mladi svet, koji se vaspitavao ne samo u Pešti i Beču, nego i po Nemačkoj i u Parizu i koji je, s naprednijim trgovcima i mlađim činovništvom, počeo da daje ton novom Beogradu i postepeno celoj Srbiji.

Knez Mihailo se trudio, da zastareli turski ustav bude zmenjen novim. Od 1838. god. prilike su se bile izmenile u svakom pogledu; izmenjen je bio i državnopravni položaj Srbije. Ne hoteći da pokretanjem ustava izaziva nove krize knez je odlučio, da ustavne odredbe zamenjuje zakonodavnim putem, preko narodnih skupština. Počeo je odredbom o pravu kneževskog nasleđa, pa je nastavio ograničavanjem Saveta, uvođenjem vojske i drugim potrebnim merama. Do smrti svog oca, kneza Miloša (14. septembra 1860.), knez Mihailo se uzdržavao od javnog istupanja, jer starac je bio i suviše ćudljiv i osetljiv, a mladi knez nije želeo zbog održavanja autoriteta da dolazi do sukoba, koji ne bi mogli ostati nepoznati široj javnosti. Mihailo je lično, i po stečenom iskustvu, i po prirodi, i po uverenju bio sav za autoritativni režim. Sva glavna lica tadašnje Evrope Napoleon III, Bizmark, Kavur, bili su takvih shvatanja, da o sličnim shvatanjima u Rusiji, Turskoj i Austriji i ne govorimo posebno. S toga se on u Srbiji vrlo brzo razilazi sa mladim liberalima, koji imaju svoju volju i prihvata konzervativnije elemente, kojima je najglavniji pretstavnik bio Ilija Garašanin. Njemu se Garašanin sviđao još i zbog toga, što mu je bio veoma blizak u pitanjima spoljašnje politike i misije Srbijine. Već krajem 1861. god. Garašanin postaje pretsednik vlade i ostaje na tom položaju šest godina. Retko je kada u spoljašnjoj politici naše države bilo toliko i tako trajne podudarnosti između šefa države i šefa i ministra spoljašnjih poslova. Garašanin je nastavio svoju poznatu liniju iz Načertanija, koju je knez Mihailo potpuno prihvatio i podesio prema novim prilikama.

To je bilo vreme, kad je u našem celom društvu počeo da se oseća jedan nov duh. Književna romantika, koja je na zapadu carevala u prvoj polovini XIX veka, javila se kod nas tek sredinom tog veka i u punom jeku krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina. Dotle, u poeziji je vladala pseudoklasičarska tradicija, čiji je glavni pretstavnik bio učeni šišatovački arhimandrit i posle gornjokarlovački episkop Lukijan Mušicki (1837-1877.), koji je na naše stablo kalemio neprijemljive i bezživotne Horacijeve i Klopštokove mladice. Proza je bila malo negovana, a u njoj su srpsku čitalačku publiku privlačila sentimentalna, fantastična i ne mnogo logična pričanja Milovana Vidakovića (1780-1841), ali koja su bila dobronamerna, tečna i imala draž svoga. Izvesne kombinacije romantičarskog poleta i klasičarske tradicije nisu dale željenih rezultata. Sima Milutinović Sarajlija, koji je prvi pokušao da opeva epski zamah Prvog Ustanka u svojoj Srbijanci; iako je bio jedno vreme veoma slavljen, nije osvojio publiku, niti je svojim načinom rada i svojom vrstom sirovog talenta mogao osvojiti. Od svih naših književnika prve polovine XIX veka imali su nesumnjivog talenta, velike snage, i trajnog uspeha samo Petar II Petrović Njegoš (1813-1854) i Jovan Sterija Popović (1806-1856). Prvi je formalno imao nešto od klasičarskog nasleđa, ali se snagom svog velikog nadahnuća iščupao iz stega tradicije, okrepio se sav na životodavnom narodnom izvoru, i dao svoj klasični Gorski Vijenac kao delo visoke umne zrelosti, nesumnjive duhovne superiornosti i intimnog saosećanja sa narodom. U njemu ima i junačkog zamaha i kliktanja, i skepse, i ironične dobroćudnosti, i iskustva života, svega u meri koje delu čuva skladnost i daje izraz istinskog života. Superioran duh imao je i Sterija, koji je bio književno obrazovaniji. Ali u poeziji Sterija nije izišao iz starih kalupa, koji su ograničavali njegovu duhovnu slobodu. Pravu svoju snagu on je pokazao u komediji, koja je imala molierovskih osobina, i u kojoj je njegova opservacija, ironija i čak sarkazam (Rodoljupci) mogao više doći do izraza. Ako je stari Joakim Vujić bio "otac" naše pozorišne umetnosti, Sterija je nesumnjivo tvorac naše drame, a komedije naročito. Koliko je još uvek živ i savremen svedoči ne samo to, što se održava na repertoaru i u prestonici i u unutrašnjosti, nego i to što služi kao potsticaj i piscima najnovijeg vremena, kao, primera radi, Branislavu Nušiću.

Što naša književnost prve polovine XIX veka nije mogla da uhvati dubljeg korena u narodu kriv je ne samo njen nenarodni duh, vaspitavan po stranim uzorcima i prenošen kod nas u saksijama, nego i njezin jezik. I taj nije bio narodni. U njemu je još uvek bilo tragova ruskog jezičnog nasleđa i neskrivene težnje, da se "duhovne" i "više" stvari ne izražavaju običnim "paorskim" jezikom. On tobože nije bio još dovoljno razvijen i osposobljen za to. Mušicki je ne samo razvijao teoriski tu misao, nego je davao i praktičnu primenu.

Protiv Vuka Karadžića (1787-1864), koji je ustao u odbranu živog narodnog jezika, vodila se skoro pola veka ogorčena borba od većeg dela tadašnje srpske inteligencije. Taj Tršićanin, koji je rano naučio pisati i bio pisar kod nekih vođa Ustanka i posle u službi ustaničkih vlasti, proveo je svoju prvu mladost gledajući kako se narod njegove otadžbine bori i oslobađa od turskih okova. Vuk nije bio školovan čovek, ali je imao retko bistru glavu. Kad je, kao izbeglica iz Srbije, posle sloma od 1813. god., došao u Beč i tu, srećnim slučajem, stupio u bliže veze sa čuvenim slavistom, Slovencem Jernejem Kopitarom, on je brzo našao svoj put i svoju misiju u našoj književnosti. Kopitar je, pod uticajem nemačkih romantičara, već pre toga tražio ljude, koji bi ga obaveštavali o narodnim pesmama i koji bi ih beležili u narodu, jer se u tim pesmama nalazio pravi izraz narodnog duha. Romantičari su u svom kultu naroda išli s planom i s velikim oduševljenjem za tim, da narod poznaju i prouče što više, da idu na njegove nepomućene izvore, da kupe njegovo "narodno blago", i da, s tim u vezi, kultivišu i njegov jezik. Kopitar je, dosledno, i kod nas Srba želeo rad u tom pravcu. Kao francuski romantičari kruga Šarla Nodijea on je verovao da kod nas može biti mnogo izuzetne izvorne građe, čak više nego na zapadu, jer je narod stolećima živeo u patriarhalnom nasleđu, odvojen od ostalog sveta turskim zavojevanjem. Kod Vuka on je našao što je želeo: čoveka retke darovitosti koji dobro poznaje svoj narod, koji razume o čem se radi, i koji je odmah, s njim zajedno, pregao na posao. Već 1814. god. javlja se Vuk sa dve male, ali epohalne knjige, Malom prostonarodnom slaveno-serbskom pesmaricom i Pismenicom serbskoga jezika, "po govoru prostoga naroda napisanom". Iza tih početničkih radova dolazili su veći i zreliji, kao rezultat jednog smišljenog rada.

Pojava srpskih narodnih pesama bila je za evropsku književnost jedna vrsta prave senzacije. Na njih su naučnom svetu skretali pažnju Kopitar i naročito učeni nemački filolog Jakov Grim. U Evropi se tih vremena naročito raspravljalo o epskoj poeziji i o načinu kako su mogli postati Homerovi epi. Za naučni svet pojava srpske epske poezije, o kojoj se znalo vrlo malo i vrlo maglovito, značila je čitavo otkriće. I ona se odmah počela proučavati i unositi u naučne studije. U književnosti je izazvala širok i u toj obimnosti redak interes. Svi važniji književnici Evrope toga vremena Gete, Valter Skot, Prosper Merime, Puškin, Mickijević, Tomazeo i toliki drugi zanimali su se za nju, prevodili je, tumačili ili je oponašali. Interes taj postao je jedno vreme književna moda, koja je ulazila potpuno u okvir savremene evropske književne romantike. Pesme su te imale duboke originalnosti, retku zanimljivost predmeta, bogatstvo raznovrsnih likova i situacija, puno pesničke snage i vizionerstva, i neobičnu herojstvom, čoveštvom i pregaranjem izgrađenu etiku. Naši mladi romantičari, osetivši duboko naročito tu osobinu, i proglašavali su te pesme našim narodnim evanđeljem. Nije bio jedini Macini, koji je na strani spajao kult te poezije sa kultom naših borbi za oslobođenje, koje su baš u to vreme, na početku XIX veka, dale toliko primera pregalaštva. "Rasa sirova, oštra, neobrazovana, nepobediva kao planine u kojima je nastanjena", pisao je taj talijanski rodoljub, "reči, ustanove, običaji strašni energijom, koji ratu daju božanski karakter."

Vuk je s Kopitarem stekao ogromnu zaslugu, što je te pesme izneo pred strani svet, ali ne manju i pred nama samim, što je i naše ljude upozorio na njihovu vrednost. Otvorio im je njihov zlatni majdan, čiju vrednost naša učena sredina nije dotle poznavala i koju ni posle, za izvestan niz godina, nije shvatala u pravoj meri. Ni danas još na žalost, narodna poezija nije predmet one pažnje, koju bi ona zasluživala prema svojoj vrednosti i prema njenom značaju u životu našeg naroda.

Dok je taj rad Vukov na kupljenju i objavljivanju narodnih pesama i posle pripovedaka i poslovica bio potcenjivan od izvesnih njegovih protivnika, njegova nastojanja da narodni jezik osvoji svoje mesto u književnosti i životu nailazio je na ljute neprijatelje. Književni fariseji osporavali su Vuku pravo, da kao neškolovan ulazi u pitanja, za koja se tobože trebala imati stručna sprema. Međutim, Vuk je imao dovoljno stručnosti u svojoj izuzetnoj bistrini da načelno brani jedan opravdan stav i načelo; narodni živi jezik poznavao je neposrednije i bolje nego mnogi od takozvanih stručnjaka; a u koliko se baš ticalo stručnih stvari tu mu je na pomoći bio Kopitar, znalac prvoga reda, s kojim je Vuk sve više ulazio i u stručnu stranu predmeta. Kao što su Karađorđe i Miloš vodili borbu za oslobođenje od Turaka, tako je i Vuk, čovek revolucije, hteo da izbori i oslobođenje od tuđeg balasta u duhovnoj oblasti. Ali sem učenih ljudi on je nailazio i na veliku opoziciju sveštenstva. Ovo nije htelo da napušta slavjanosrpski jezik kao tradiciju srpskoruske saradnje i kao vezu između nas i Rusa. Ponosili su se čak tim "jednojezičijem", kako se to onda govorilo. Naši sveštenici su dobro pamtili, da je vlada Marije Terezije tražila da se za srpske škole katihizis izradi na narodnom jeziku i verovali su da je to izraz njezine opšte težnje, kako bi se Srbi odvojili od Rusije i potom približili uniji. Takvi su zahtevi doista postavljani na crkvenim sinodima od 1769. i 1774. god. Posle je došao i zahtev od 1782. god., kojim se tražilo da se u književnu upotrebu uvede narodni jezik i mesto ćirilice latinica. Srpske vođe toga vremena imale su dosta muke odbijajući takve odredbe, koje su, u raznim oblicima, bile ponavljane više puta. Oni su i tom Vukovom radu nazirali iste težnje; u toliko više, što je taj pokušaj dolazio iz Beča i iz zajedničke saradnje s jednim čovekom koji je bio katolik i odan pristalica austriske državne ideje.

S pitanjem jezika bilo je u uskoj vezi i pitanje pravopisa. Kod svih Slovena sem Rusa, baš u ovo vreme, pitanje pravopisa bilo je na dnevnom redu. Izvesni slovenski glasovi, kojih nije bilo u drugim jezicima ili za koje nije bilo utvrđenih znakova (kao, na pr., naši č, ć, ž, š, đ, lj, nj, f, dž) izražavani su u latinici na nekoliko načina, isto kao vokalno r. U ćirilici, opet, bilo je znakova koji su se u pisanju upotrebljavali, ali preko kojih je živi jezik bio odavno prešao, kao ь, ъ, ω, ψ, ζ, jat. Kako srediti ta pitanja i uvesti za škole neophodnu jednoobraznost? Za rešenje u latinici učinjeno je nekoliko pokušaja, od kojih nijedan nije dobio zadugo opšte priznanje. Kod Srba prva konferencija za uređenje pravopisa održana je u Karlovcima još 1798. god. i na njoj je ovlašćen mitropolit Stratimirović, da vodi brigu o toj stvari. Ali je naglašeno načelo, da se na sve što se štampa pazi kao i na crkvene knjige, "po sliku inače ravnoobrazne sahranjeno biti ne možet." Vuk Karadžić nije bio prvi koji je tražio da se iz naše azbuke izbace nepotrebna stara slova, ali je bio čovek koji je to tražio najdoslednije i provodio to u praksi. Kad je, iz praktične potrebe, uveo u našu azbuku slovo j iz latinice, to je dalo povoda najotrovanijim sumnjama. Vuk, govorilo se, po tuđem nagovoru, namerno kida s našom crkvenom tradicijom i uvođenjem slova iz latinice priprema put za uniju.

Trebalo je dugih i oštrih borbi dok su se ta pitanja izvela na čisto. Mlađi svet prilazio je postepeno sve više Vuku, iako su sve ustanove od ugleda, kao Matica Srpska i Društvo srpske slovesnosti, bile protiv njega i mada su njegove reforme bile zabranjene i u Srbiji i u Crnoj Gori. Osetan preokret u Vukovu korist dogodio se 1847. god., kad su izašle pesme mladog Branka Radičevića u čistom narodnom jeziku i s Vukovim pravopisom, kad se na narodnom jeziku pojavio Gorski Vijenac i kad je Đuro Daničić, stručno solidno opremljen, pustio u svet Rat za srpski jezik i pravopis, Vuk je, do danas jedini u Evropi, potpuno dosledno i do kraja sproveo Adelungovo načelo "Piši kao što govoriš". Zašto je to mogao da učini i sprovede on, a nisu izveli drugi i daleko veći autoriteti u kulturnijim narodima, nije teško pogoditi; naša književnost nije imala onog bogatog nasleđa kakvo, primera radi, engleska i francuska književnost, niti pismenu kulturu narodnog jezika koje se razvijalo vekovima. Za naš svet bila je neobična i vrlo smela Daničićeva tvrdnja, koja u osnovi nije bila netačna, iako malo preterana: "Među svjema koji pišu danas pravopisa u cijeloj Evropi Vuk je najbolje razumio šta je pravopis, pa što je umom razumio ono je i djelom najbolje izvršio".

Pojave poezije Branka Radičevića, vedre, sveže, neposredne, sa nečim punim mladosti i života, osvojila je mlađi svet za vrlo kratko vreme. Njen narodski duh, vaspitan u narodnoj poeziji, i njezin narodni jezik, tečan, vrlo melodičan i pun boje, potisnuo je brzo i konačno pevanje stare škole, usiljeno i astmatično. Lukijan Mušicki zalazi bezpovratno; Sima Milutinović se više ne čita. Novi mladi pesnici, koji se javljaju pedesetih godina, svi su manje-više u Brankovoj tradiciji. Ta nova književna generacija prihvaća s Brankom i narodne pesme i Vuka. Ona se čak s ponosom zove Vukova omladina. I traži na sve strane da se radi u Vukovom duhu, da se kupi "narodno blago" ili "narodne umotvorine", da se neguje narodni jezik, da se poštuju narodni običaji. Srpska književnost, verovali su oni, može da se razvije samo na osnovu narodne književnosti i u najužoj vezi s njom; svako drugo razvijanje dovodilo bi je u opasnost da izgubi svoju samoniklost.

S kultom književnog nacionalizma išao je i politički. Omladina tih vremena, imajući pred očima poljsku borbu za oslobođenje i talijansku i nemačku borbu za narodno ujedinjenje, želela je i tražila da se sve narodne snage usredsrede i kod nas samo u tom pravcu. U tom pogledu njene su se težnje potpuno podudarale s političkom linijom kneza Mihaila i Ilije Garašanina. Samo, kod tih mladih ljudi, kao kod svake omladine uopšte, nije bilo uvek dovoljno strpljenja i razumevanja za relativnosti. Naši su ljudi, poneseni oduševljenjem, tvrdo verovali da je naš protivnik, tada kao takav smatran skoro pretežno Turčin, težak bolesnik i da borba s njim neće imati izuzetnih napora. Naša se snaga precenjivala. Glavni pesnici tog borbenog naraštaja palili su svet. Đura Jakšić kliktaće još sedamdesetih godina:

Šta će nam ovaj mir
Ovaj blatomir?
Zar nije bolje borba, i krv, i nož,
I krvav onaj pir?
Na oružje!
Srbin je junak, junak je grom,
Smrskaće teme dušmaninu svom.

Stevan Kaćanski, skoro u ime celog tog naraštaja, peva knezu Mihailu:

Davno na te Prizren gleda,
gde te srpska kruna čeka,
Da t’ amanet carski preda
Dušanovog slavnog veka:
Carski poziv, sveti glas:
"U boj, u boj vodi nas!"
Da se celo Srpstvo spoji
Pod slobode suncem jasnim
I zastava bojnih tvoji’
Pod znamenjem slavnim, krasnim,
Celo Srpstvo, jedan glas:
"Hura! U boj vodi nas!"

Na ratoborno raspoloženje omladine i našeg društva delovali su i politički događaji i strane agitacije. U Crnoj Gori puška skoro nije prestajala. Već 1861. god. javio se novi ustanak u Hercegovini pod vođstvom vojvode Luke Vukalovića. Na taj ustanak nesumnjivo su uticali događaji u Italiji, gde su Sardiniji pripali narodnim plebiscitom Toskana, Parma i Modena, i gde su Garibaldijevi četnici silom pridružili narodnoj državi Siciliju i Napulj. Izvesni talijanski rodoljubi, zajedno s Mađarima, nameravali su da ugroze Austriju s kopna i mora. Njihovi planovi su bili, da se iskrcaju u Dalmaciju, pa da preko Bosne upadnu u Mađarsku i izazovu tamo ustanak, a na drugoj strani da operišu preko Hrvatske. U tim planovima oni su računali i na srpsku saradnju; nešto da zaposle Turke, da im ne bi smetali, a nešto da bi uticali i na svoje sunarodnike u Ugarskoj. Na tom planu radio je i talijanski konzul u Beogradu, Eugen Durio. On je u nj posvetio i samog kneza, a verovatno i Garašanina. Isto su tako bili obavešteni i vodeći ljudi na Cetinju. Iz raznih političkih obzira Talijani su nameravali, da 1862. god. izazovu ustanak u Grčkoj i tim stvore pometnju i u evropskoj diplomatiji i u Austriji i da požure revolucionarne događaje. Kad je, zbog Engleske, plan s Grčkom morao biti napušten, došlo se na misao da se na koji bilo način zapali bar susedstvo Crne Gore. Kralj Nikola priča u svojim uspomenama, da je knez Danilo spremao ustanak u Hercegovini već u proleće 1860. god., ali je on izbio krajem te godine, a uzeo više maha 1861. Reč cetinjskih gospodara slušala se u Hercegovini s mnogo poštovanja; nijedan važniji posao u zemlji nije se počinjao bez sporazuma s njima. "Sva prepiska", kazuje Dušan Vuksan, najbolji znalac cetinjskog arhiva, "koju su Hercegovci imali s turskim vlastima, dostavljana je na Cetinje u originalu." Danas se zna pouzdano, da se u Crnoj Gori toga vremena bavilo nekoliko poljskih oficira emigranata, da je bilo veza između naših ljudi i onih u Italiji, i da je među Hercegovce došlo i nekoliko Garibaldijevih četnika. S toga su Austrijanci, dosta obavešteni o planovima, bili veoma neraspoloženi prema ustanicima i pomagali su Turke na sve načine.

Velike sile pokušale su da spreče taj ustanak. Naredile su svojim konzulima i posebnim komesarima, upućenim u Mostar da ispitaju prilike i da posreduju u sporazumu s turskim vlastima. Pomišljalo se čak i na to, da se Turcima dadu i garantije s njihove strane. Turska je u proleće 1861. god. uputila u Hercegovinu Omer-pašu. Njegov dolazak smatrao se u Hercegovini i Crnoj Gori kao očigledna pretnja i nije mogao dobro uticati. Knez Nikola se u isto vreme obratio konzulima sa uslovima, pod kojima bi bio voljan uticati na ustanike da se smire. Ti uslovi napravili su dosta rđav utisak, jer je knez tražio prvenstveno izvesne dobitke za Crnu Goru, a ne toliko za raju. Hercegovački ustanici, po savetima s Cetinja, nisu hteli da prime ponuđene olakšice nalazeći da nisu dovoljne. Na tom pitanju došlo je do razlaza između cetinjskog dvora i Vukalovića. Ovaj je čuo za crnogorske uslove, pa je, predviđajući da će Hercegovina ostati i dalje pod Turcima, hteo da vodi "hercegovačku politiku" i dobije od Turaka što se više može. Na Cetinju su mu zamerali da "izdaje narodnu stvar", a u stvari su zazirali od toga da on pokušava raditi na svoju ruku. Omer-paša i Porta videli su jasno, da smirivanja u Hercegovini ne može biti sve dotle, dok se ne raščisti s Crnom Gorom. Pošto nisu hteli ispuniti kneževa traženja nije ostajalo drugo, nego da se primeni sila. Iskorišćavajući jedan crnogorski upad u selo Krnjice Omer-paša je 12. marta 1862. uputio neku vrstu ultimatuma Cetinju, a u aprilu je započeo pravi rat, posle nekoliko nedelja uzaludnog nagađanja. Napad su izvršili Turci iz Hercegovine i Albanije, a vršili su pritisak i iz Novopazarskog Sandžaka. Bili su nadmoćniji i brojem i oružjem.

U sred te crnogorsko-turske borbe došlo je do turskog bombardovanja Beograda. Odnosi između turskog garnizona u beogradskom gradu na Kalemegdanu i srpskih građana u varoši nisu bili prijateljski i do manjih sukoba dolazilo je nekoliko puta. Jedan beznačajan ulični sukob kod Čukur-česme 3. juna 1862. izazvao je razdraženje koje je pretilo da uzme opasne razmere. Tog dana poginuo je od turskih vojnika jedan srpski dečak, a odmah potom turski vojnici ubili su i jednog srpskog policajca. Posle pogibe i jedan oficir. To je dovelo do uličnih borbi i prepucavanja, dok 5. juna turski paša nije naredio bombardovanje grada za vreme pogreba palih žrtava. U Beogradu nasta lom. Vlasti se rešiše na oštre mere. Omladina napravi barikade i spremi se na borbu. Knez Mihailo je pomišljao na rat i spremio je proklamaciju, u kojoj je govorio da odbacuje korice svoje sablje, "dok s vama ne izvršim sveti, veliki zadatak svoj." Videći to raspoloženje i bojeći se težih zapleta konzuli garantnih sila uzeše stvar u svoje ruke. Domalo se u Carigradu sastala i Konferencija velikih sila, da reši pitanje turskih posada u Srbiji.

Vest o bombardovanju Beograda i o mogućnosti da i Srbija uđe u rat stigla je u Crnu Goru i među ustanike kao najlepši poklič. Verovalo se, da je opšti srpski pokret na pomolu i da uspeh ne može izostati. Srpski omladinci tražili su rat. Đura Jakšić je s ogorčenjem protestovao u svojoj popularnoj pesmi "Padajte, braćo":

Mi nesmo braća, mi Srbi nesmo!
Ili vi neste Nemanjin soj?
Ta da smo Srbi, ta da smo ljudi -
Ta da smo braća - oh, Bože moj!..
Ta zar bi tako s Avale plave
Gledali ledno u ognjen čas?

Ali Srbija nije ušla. Pristala je na posredovanje velikih sila i čekala. Ostavljena sama sebi Crna Gora je preživljavala teške dane. Grahovski junak, vojvoda Mirko Petrović, pravio je sa svojim borcima čuda od junaštva. Ali je turska sila bila nadmoćnija. Obe turske vojske, posle krvavih borbi, sjedinile su se 30. juna i pošle put Cetinja. Sam kralj Nikola, pišući o tim događajima, podvlači kako je situacija bila kritična. On je ponudio Turcima primirje, ali ga Omer-paša nije hteo primiti. Osvojivši Crnojevića Rijeku javio je u Carigrad, da će i Cetinje pasti već sjutri dan i da gori. Na vest o tom na Bosforu su u znak radosti pucali topovi i primana čestitanja. Ali na zauzimanje velikih sila Porta je pristala da pregovara o primirju. Uslovi su njeni bili dosta teški. Naročito se tražilo, da se obezbedi Turcima slobodan prolaz od Nikšića na Spuž i Skadar i da se za tu svrhu mogu podizati karaule ili fortice duž puta. Kneževina je morala primiti obavezu, da neće više pomagati ustaničkih akcija, niti podizati utvrda prema granicama Albanije i Hercegovine. Najposle, traženo je i to, da borbeni vojvoda Mirko mora napustiti Crnu Goru. Knez je primio te uslove, ali su pretstavnici velikih sila uspeli da ih u praksi ograniče i onemoguće. Naročito je u tom pogledu bila aktivna Rusija, pomagana od Francuske, a delimično i od Austrije. Posle crnogorskog popuštanja morali su, prirodno, popustiti i hercegovački ustanici. Njima je Porta dala amnestiju, a oni su izjavili pokornost sultanu. Vukalović je postavljen za zapovednika graničnih pandura sa činom bimbaše, a hrišćani su dobili izvesne poreske olakšice. Ali kako su Turci bili kivni zbog mnogih krvi i kako posle pobede nisu smatrali da je potrebno naročito popuštanje, to je stanje na granici ostalo i dalje puno napetosti. To je slabilo položaj Vukalovićev, protiv koga su knez i vojvoda Mirko istavili kao glavnog hercegovačkog vojvodu čuvenog junaka popa Bogdana Zimonjića iz Gacka. Osumnjičen što je postao turski platežnik i ukoravan što se zavadio s Cetinjem Vukalović se nije mogao dugo održati i u proleće 1865. napustio je Hercegovinu i pošao za Rusiju.

To uzbuđeno doba puno krvi i usplahirenosti, sa napetim očekivanjem novih važnih događaja u Evropi i na Balkanu, živo je uticalo na uzbudljive duhove naše omladine. Tad se u njoj stvorio kao ideal tip "pravog Srbina" ili Srbende, kako se onda govorilo, čoveka koji bi bio sav "napojen nacionalnim duhom." Njegov cilj imalo je biti ujedinjenje Srpstva i obnova velikog Dušanovog carstva. Tad se kod nas o Dušanu najviše pevalo i govorilo i knezu Mihailu najviše što se moglo poželeti bilo je to, da postane ravan Dušanu. Pravi Srbin imao je da nosi, bar u paradama, narodno odelo; da neguje kult narodne pesme i narodnih običaja; da voli sve što je srpsko. Trebalo je odbacivati ono što je tuđinsko; naročito je bilo dosta povike na "truli zapad". U tom oduševljavanju za sve što je srpsko otišlo se u preterivanje. Srbi su oglašavani za prvi narod; čak su neke zanesene budale pevale i o srpskom nebu i o Srbinu bogu na njemu. Jedan je pesnik čak imao ovakve stihove:

Kad me vidi nek uzdane
ćerka tuđina:
"Bože, Bože, što ja nisam
Dična Srpkinja!"

Taj romantičarski zanos unosili su u narod pretežno Srbi iz Vojvodine. Glavni i najbolji pesnici našeg romantizma, ljudi od velikog talenta, Jovan Jovanović Zmaj, Đura Jakšić, Laza Kostić, bili su Vojvođani. Romantičar je u to vreme bio i Jakov Ignjatović, docniji glavni pretstavnik vojvođanskog romana. Kao vođa nove omladine i naroda istakao se naročito temperamentni i srčani Svetozar Miletić, oko koga se prikupilo sve što je bilo borbenije i naprednije u toj sredini. Novi Sad, u koji je prenesena Matica Srpska, i gde su izlazili glavni književni časopisi naše romantike Danica, Slovenka, Matica, Javor, i glavni srpski politički listovi Srbski Dnevnik aktivnog i zaslužnog dra Danila Medaković i njegova naslednika Jovana Đorđevića, i Zastava Miletićeva, koja će jedno vreme postati najpopularniji list među Srbima, taj Novi Sad postao je šezdesetih godina središte srpskog duhovnog i političkog života. Bio je čak prozvan srpskom Atinom. Književnici iz Srbije, kao Ljubomir Nenadović, Jovan Ilić, Milorad Popović Šapčanin i dr. orientisali su se potpuno prema književnom duhu Novog Sada. Čedomilj Mijatović, tada velika nada naše književnosti i nauke, bio je sav pod tim uticajem.

U Austriji su se za to vreme događale krupne promene. Poražena 1859. u Italiji ona je morala da napušta kruti centralizam. Već u martu 1860. počelo se sa pojačavanjem Državnog Saveta, a oktobarskom diplomom iz iste godine uvedeno je ustavno stanje u državi. U Beču je imao postojati centralni parlamenat za svu carevinu, a sve pokrajine dobile su samoupravu. Mađari nisu hteli da prime takvo preuređenje, jer im ono nije obezbeđivalo onaj značaj u državi, na koji su oni mislili da imaju prava. Da bi ih zadovoljili tamo, gde bečki interesi nisu bili prvenstveno u pitanju, dvorski krugovi su 15. decembra 1860. ukinuli Vojvodinu. Knez Mihailo polagao je mnogo na to, da se zbog toga ne kvare odnosi između Srba i Mađara i savetovao je Srbima da od tog ukidanja ne prave pitanje, pošto već i inače Vojvodina nije više bila ono čemu su se Srbi od nje nadali. Miletić je u Srpskom Dnevniku na Tucin-dan objavio svoj čuveni članak tim povodom. On je jasno kazao, da Srbi ne žale za Bahovim Vojvodstvom, ali žale za onim što je Vojvodstvo imalo da pretstavlja. Vojvodstvo je značilo "političko biće naroda srpskog s ove strane," a ono je tim ukidanjem sahranjeno. "Ali koji su ga saranili zajedno su i još nešto saranili, što više nikad neće vaskrsnuti moći." Za sebe Srbi se ne boje. Vojvodina će vaskrsnuti, makar i u drugom obliku, jer "Bog naš, koji je sačuvao Crnu Goru i vaskrsao Srbiju posle četiri stotine godina, još je živ, on će i nas sačuvati." Prema Mađarima pokazivao je sklonosti za sporazum, ali je ipak imao izvesne rezerve. Iskustvo ga je naučilo da bude oprezan. "Idemo da vidimo." Patriarh Rajačić tražio je u Beču, da se sazove srpski sabor. Vlada je pristala, ali je iz učešća na saboru isključila opasnu Vojnu Granicu. Na Blagoveštenskom saboru 1861. god. Srbi su energično zahtevali čuvanje svojih privilegija i crkveno-školske autonomije i svoje posebno autonomno područje sa izabranim vojvodom i posebnom narodnom upravom. Ali se to više nije dalo postići. Protiv posebnog srpskog područja govorili su i bili ne samo Mađari, nego čak i hrvatski kancelar u Beču poznati pesnik Ivan Mažuranić. Crkveno-školska autonomija je ostala, ali su joj vlasti težile što više suziti značaj.

Ukidanje Vojvodine i rad Blagoveštenskog sabora padaju u vreme ustanka u Hercegovini. Po sili prilika Srbi osećaju da im je sudbina povezana. Borba im pretstoji na svima linijama. Za nju je bilo potrebno prikupiti sve narodne energije. Kao prvi cilj, do ostvarenja političkog, ima se izvršiti duhovno ujedinjenje svih Srba, kao što su to pripremali talijanski i nemački omladinci. God. 1863. besneo je i poljski ustanak protiv Rusa. Iako u velikoj meri rusofili izvesni naši ljudi simpatisali su ustanicima, jer su se borili za slobodu. Kad je 1866. god. izbio ustanak na Kritu i počeli pokreti među Grcima među našim ljudima u Vojvodini čuli su se oštri prekori i pitanja: šta čeka Srbija? Omladinska akcija uzima s tim u vezi sve više maha. Družine srpske akademske omladine, naročito bečka Zora (osnovana 1863. god.) i peštanska Preodnica (od 1861. god.), pretvaraju se iz čisto književnih društava u patriotske zajednice. Na Zorin poziv sastala se 1866. god. u Novom Sadu skupština Ujedinjene Omladine Srpske, čije je ime ujedno program i zastava. Glavni besednik i vođa te skupštine nije bio neki mlad student, nego emigrant iz Srbije, protivnik režima kneza Mihaila, bivši profesor Velike škole, Vladimir Jovanović. Po njegovom shvatanju Omladina je na svom programu imala da okupe sve Srbe; on je nalazio "da je danas ceo srpski narod mlad, da je ceo srpski narod omladina, i da je omladina ceo srpski narod." Otada, omladinska reč u društvu mnogo znači. Njezini pripadnici nalaze mnogo odziva, jer agituju na zborovima, selima i besedama. Vladaju književnošću, koja je skoro sva u njihovim rukama i njihovim idejama, isto kao i novinarstvo. Iz svojih središta iz Vojvodine oni utiču i na ostale krajeve Srpstva. U Sarajevu se stvaraju njezine filiale, a Cetinje im je kult i odjek. I sama vlada u Srbiji stoji pod izvesnim omladinskim uticajem, iako im je protivnica. U spoljašnjoj politici oni imaju isti cilj, samo su im drukčiji metodi i tempo rada. U unutrašnjoj politici omladinski pretstavnici protivnici su kneževa autoritativnog režima, jer su oni načelni borci protiv svakog ugušivanja javne reči i slobode. U tom smislu delovali su javno i dosta su podrivali knežev ugled, koji je bio veoma velik, naročito u Bosni i Hercegovini i Staroj Srbiji.

Omladina je bila veoma nestrpljiva i stalno je požurivala događaje. Sve joj se činilo da vlada ne samo okleva, nego ni da ne sme da zagazi u borbu s Turcima. Zmaj je s potsmehom pevao:

Pa znate li, šta još smemo?
"Polumesec" proklinjemo,
Nek s’ smiluje, "nek potavni,
Nek se znade da smo slavni."

Međutim, vlada se ozbiljno spremala. Znajući da je naša snaga i suviše mala prema turskoj snazi knez Mihailo i I. Garašanin želeli su i radili na tom, da pre svega povežu sve balkanske snage. Njihova je misao bila, da ujedinjeni Balkanci sopstvenom snagom izvojuju pobedu i da naročito izluče svaku oružanu intervenciju koje strane sile, jer su dobro znali da ona ne bi došla nezainteresovano i da bi tražila pre ili posle svoju cenu. Njihova akcija polazila je od uverenja "Balkan balkanskim narodima", prvi put u balkanskoj istoriji postavljena jasno i sa potpuno opravdanim obrazlaganjem.

Prva stvar je bila da se stvore što srdačnije veze između Srbije i Crne Gore. Knez Mihailo je, odmah po stupanju na presto, još 1860. god. uputio Vuka Karadžića, kao čoveka svoga poverenja, knezu Nikoli. Knez je prihvatio saradnju i Mihailo mu je 2. januara 1861. odgovorio, kako je radostan "da se na čelu Crne Gore, kovčega slobode srbske, nalazi muž gotov da se sa mnom susretne u brizi za našu sreću narodnu." Za vreme gladi u Crnoj Gori 1861. god. knez Mihailo je poslao 6.000 dukata. Odnosi od tada postaju sve srdačniji. Od 1864. god. knez Mihailo kumuje Nikolinoj deci. Potom mu šalje jednu bateriju topova i potrebnu municiju. U jesen 1866., kad su događaji u Evropi i na Balkanu uzeli sasvim ozbiljan karakter, sklopljen je 23. septembra i savez između dve bratske zemlje. Knez Nikola pokazao se tada kao istinski rodoljub. U slučaju narodne pobede i ujedinjenja on se bio spreman odreći prestola u korist kneza Mihaila. Pesnik retko lepe i ponesene pesme "Onamo ’namo", koja je ispevana malo pre toga, osećao je iskreno narodne težnje i želeo je od srca da ih pomogne ostvariti. Knez Mihailo pisao mu je posle toga, da obojica imaju puno uzroka čestitati jedan drugom, "to je nama upravo zapala u deo sreća, da metnemo prvi kamen u zgradu, koja ima da skupi u sebe ono što pocepa nesreća kosovska." Tu politiku okupljanja Srba i balkanskih naroda preporučivala je i Rusija.

Knez Mihailo se trudio živo, da nađe sporazum i sa Bugarima. Kod ovih su od rusko-turskog rata od 1828/9. god. učestali pokreti i ustanci protiv Turaka, koji su nailazili izvesne podrške kod susednih srpskih vlasti, a ponešto i kod kneza Miloša. Za vreme Krimskog Rata Bugari su se nadali oslobođenju i organizovali su svoja društva za propagandu bugarske stvari, od kojih su najaktivnija bila u Odesi i Bukureštu. Jedna bugarska kolonija delovala je i u Beogradu. Tu je S. Rakovski izdavao svoj listi Dunavski Lebedъ, a 1862. god. organizovao je i posebnu bugarsku legiju. Pokušao je, za vreme srpskih spremanja te godine, da digne i ustanak u Bugarskoj, kome se stavio na čelo Panajot Hitov. Srpska vlada, s knezom Mihailom, sa simpatijom je pratila ne samo bugarsko spremanje protiv Turaka, nego i njihovu borbu protiv grčkih vladika i grčke prevlasti u crkvi i duhovnom životu. Bugari, koji tad nisu imali ni fizičkih ni materijalnih sredstava za dugu borbu i kojima je bila potrebna podrška jedne susedne države, obratili su se Srbiji. Ona im je bila najprirodniji saveznik. Spajala ih je ne samo ista rasa i vera, nego i isti uslovi života i ista nevolja prema zajedničkom neprijatelju. Da spreče srpsko-bugarske veze i da stegnu slobodarske težnje Bugara Turci su od 1864. god. počeli sa naseljavanjem Tatara duž granice i po unutrašnjosti Bugarske. Ugled knežev bio je u to doba veoma velik, naročito u Bosni, Staroj Srbiji, pa donekle i u Hercegovini. S njim su računali i Bugari. Od njega su se nadali i akciji, koja bi i Srbe i Bugare dovela do željene mete. Oni s toga stupaju u dodir sa Ujedinjenom Srpskom Omladinom, a Ljuben Karavelov vršiće u njoj jedno vreme osetan uticaj. O Svetom Savi 1867. god. protokolarno je utvrđen politički sporazum između Srba i bugarskih emigranata, koji je 5. aprila iste godine potvrdila u Bukureštu i njihova skupština. Sporazum je predviđao stvaranje Jugoslovenskog Carstva, u koje bi ušle Srbija i Bugarska i ostali delovi oslobođene subraće, a kome bi na čelu imao biti knez Mihailo. Srpski i bugarski jezik ili narečja bili bi ravnopravni, isto kao i oba naroda, koji bi i dalje čuvali svoju individualnost. Zajedničko bi bilo narodno političko i crkveno pretstavništvo, kao i državno središte.

Da stvori saradnju i sa ostalim balkanskim narodima, knez Mihailo je pregovarao i sa Grcima. Grčki ustanak na Kritu pokrenuo je grčko društvo i ono je tražilo da se nešto učini za braću koja stradaju. Kako Grčka sama nije mogla ni pomišljati na neku opasniju akciju ona se, posle ovog ustanka, počela osetnije približavati Srbima. Posle dužih pregovora savezni ugovor potpisan je 14. avgusta 1867., dobrim delom i uticajem Rusije. Raniji pregovori sa Ilijom Garašaninom razbili su se zbog toga što su Grci tražili za sebe Maćedoniju. U ovom ugovoru to je pitanje obiđeno, a kao neposredan cilj saveza uzete su za Grke Epir i Tesalija, a za Srbe Bosna i Hercegovina. U slučaju pobede za ostale oblasti odlučivaće volja njihovih naroda, i to bilo da zažele sjedinjenje s kojom od država ugovornica, bilo da htednu imati svoju posebnu državu. Vojna konvencija između obe zemlje zaključena je u Atini 16. februara 1868.

U Rumuniji je 1866. god. došao na presto Karlo Hoencolern, rođak cara Vilhelma. On je još iste godine uputio u Beograd i na Cetinje J. A. Kantakuzena, da ispita narodna raspoloženja, ali se nije mogao da odluči na sklapanje saveza. Između Rumunije i Srbije stvorene su samo veze zainteresovanog prijateljstva i solidarnosti.

Knez Mihailo je želeo saradnju i sa Hrvatima. Biskup đakovački, Josip Juraj Štrosmajer, nosilac jugoslovenske ideologije, bio je od 1851. god. apostolski vikar u Srbiji, i u tom svojstvu on je nekoliko puta prelazio u tu zemlju. Knez je pomagao njegova kulturna nastojanja. Svog prijatelja, slavnog filologa Đuru Daničića, rado je uputio u Zagreb kao tajnika za novoosnovanu Jugoslovensku Akademiju. Ali sa biskupom, koliko smo mi mogli dosad utvrditi, nije stvarao onako dalekosežne planove, kakve mu pripisuju izvesni ljudi. Govorilo se čak da je on s njim ugovarao o slobodnoj Jugoslaviji. Možda je o tom govorio, ali da nije ništa ugovorio to je skoro sigurno. Štrosmajer, mada čovek smelih i slobodarskih ideja, nije ipak, na svom odgovornom položaju, mogao ući u kombinacije koje u taj mah nisu bile nimalo ostvarljive. Knez Mihailo, oprezan i uzdržan, učinio bi to još manje. Štrosmajer o knezu nije imao mnogo povoljno mišljenje. Svom najboljem prijatelju F. Račkom pisao je o njemu, da je bio "dobar čovjek, ali državnik nikaki, ter je svojom slabošću i mlitavošću izazvao upravo protiv sebe razne elemente zemlje."

U Mađarima knez se nadao dobiti neke vrste saveznika protiv Beča. On je znao za austriske težnje prema Balkanu i verovao je, da bi ih samo tako mogao obustaviti ili skrenuti, ako bi se Mađari isprečili protiv toga. U svom jednom objašnjenju sa Košutom on je razvijao misao zašto Srbija nalazi prirodnom saradnju s Mađarima. Sem tog stava prema Beču nezavisna Mađarska ne bi, iz sopstvenog interesa, mogla biti protivnik samostalnosti Srbijine. Kneževe ideje bile su poznate vladi Napoleona III, i iz Pariza se poručivalo mađarskim vođama da se svakako sporazumeju sa Srbijom. Pod uticajem takvih shvatanja stvorila se bila i među Srbima u Vojvodini jedna grupa ljudi, koja je sve otvorenije branila potrebu srpsko-mađarske saradnje i na toj strani. Misao dunavske konfederacije, u koju bi ušle Mađarska, Srbija, Vlaška i Moldavska uzimala se u najozbiljniju kombinaciju, i knez Mihailo bio je dao pristanak na nju. Ali se u Mađarima knez prevario. Postavljeni između Germana i Slovena Mađari su se opredelili za saradnju sa prvima; i to manje zbog mržnje na Ruse, kao na svoje pobednike, koliko iz straha od germanske rase. Kad je Austrija u ratu sa Pruskom bila 1868. god. potučena i postala mnogo mekša u odnosu prema njima, Mađari su iskoristili taj momenat i sklopili su 1867. god. nagodbu s Bečom. Habzburška Carevina postala je dualistička Austro-Ugarska, u kojoj su, u austriskoj polovini, prevlast dobili Nemci, a u ugarskoj Mađari. Sloveni su u obe polovine došli u podređen položaj. Njihova koncepcija o preuređenju Austrije na bazi federacije bila je sahranjena za uvek. U ugarskoj polovini ostala je srpska crkvena samouprava, ali bez ikakva političkog prava i uticaja. Hrvatska je dobila autonomiju u unutrašnjim stvarima i u pitanjima prosvete i pravde, ali su Mađari stavili svoju tešku ruku na nju i od hrvatskog bana napravili su lice odgovorno u prvom redu mađarskom ministru pretsedniku.

Austriski poraz od 1866. god. doneo je izvesne posredne koristi Srbiji. Bečka vlada bila je dotle skoro otvoren protivnik politike kneza Mihaila, za koju je nalazila da ne samo ugrožava Tursku i otvara opasno Istočno Pitanje, nego da podriva i njene sopstvene temelje. Stvaranje veće srpske ili jugoslovenske države na granicama Austrije i Ugarske pretstavljaće nesumnjivo privlačno središte i za hapsburške podanike. Raspoloženja među Srbima u Vojvodini i Hrvatskoj nisu ostavljala o tom nikakve sumnje. Beč je upravo tih vremena preživljavao ujedinjenje Nemaca i Talijana na svoj račun i nije želeo da se to izvede i kod Srba i kod Južnih Slovena. U Beču se znalo za Mihailove veze sa Mađarima, a on sam, ni pred austriskim pretstavnicima, nije se ustručavao da govori o jugoslovenskim kombinacijama, iako nije, naravno, pominjao antihabzburške težnje.

Kad se u proleće 1866. god. spremao rat Pruske i Italije protiv Austrije, general Stevan Tir, mađarski emigrant i ađutant kralja Viktora Emanuila, dobio je u Berlinu od samog Bizmarka mandat, da ide preko Turske u Beograd i Bukurešt. Trebalo je, da se iz tih središta organizuje od ranije poznati plan o pobuni u Mađarskoj i da se, u isto vreme, izvrši s mora upad u Dalmaciju i Vojnu Granicu; a sem toga imala se zadobiti Srbija za savez protiv Austrije. Sličnu misiju dobio je za Beograd i nemački savetnik poslanstva u Carigradu Pfil. Ali ovaj je stigao u srpsku prestonicu, posle dugog zaobilaznog puta, iza bitke na Kenigrecu, a Tir još docnije. Ipak je počeo da radi u duhu svoje misije. Knez Mihailo, koji je verovao da će Austrija pobediti, naročito u Italiji, bio je veoma uzdržan, a na nj su svakako uticali i saveti francuskog konzula, koji su preporučivali neučestvovanje. Garašanin je govorio malo jasnije. Srbija bi se verovatno lako krenula kad bi se Ugarska doista digla, a bio je spreman da Tiru i drugovima ustupi nešto oružja i omogući prebacivanje ljudi. Pfil i Tir nudili su tom prilikom Srbiji i izvesne teritorialne dobitke. Međutim, kako je Austrija brzo pristala na mir i priznala poraz, ti planovi su ostali bez daljih izgleda. Saopštenje o primirju dobio je Tir od Bizmarka u samom Beogradu. Knez je vrlo dobro učinio što se nije odmah požurio i zbog Austrije, koja mu to ne bi oprostila, i zbog politike Bizmarkove, koji je već tada pomišljao na buduću saradnju s Hapsburškom Carevinom. Knez lično nije o tim ponudama obavestio bečki dvor, ali se na njemu o tom ipak saznalo.

Posle završenog tog rata i dok je još trajao ustanak na Kritu knez se rešio, u jesen 1866., da ponovo krene pitanje srpskih gradova, koje je od bombardovanja Beograda ostalo manje-više otvoreno. Osećao je, da se razmer snaga obrnuo u srpsku korist. Turska je imala neprilika na više strana i nije joj moglo biti do toga, da Srbe izazove na oštrije mere. Dok su Rusija i Francuska ranije pomagale srpsku stvar, Engleska i Austrija čuvale su osetljivost Porte i dotadašnje stanje. Kad je knez, dosta nenadno, krenuo pitanje gradova ponovo diplomatija je bila prilično iznenađena. Držanje Austrije postalo je, bar u tom pitanju, sasvim drukčije. Ona je htela da kao nagradi Srbiju za njeno držanje, a posle poraza trudila se da izbegava neprijateljstva protiv sebe, a ponajpre na Balkanu, gde joj je još jedino preostajala mogućnost za jače uticanje i širenje svojih interesa. Kako je u to vreme i Pruska, zbog Rusije, usrdnije prihvatila srpsko traženje, to se početkom 1867. god. pitanje gradova bližilo krajnjem rešenju. Prihvatila ga je na kraju i Engleska. Ona se samo trudila da se poštedi osetljivost Portina, pa je spremila formulu, da se gradovi u Srbiji, iz kojih će izići turska vojska, predaju na čuvanje knezu Mihailu i njegovoj vladi. Jedino je na beogradskom gradu, u znak sultanove suverenosti, pored nove srpske zastave imala da se vije i turska. Pre tog akta predaje gradova otišao je knez Mihailo, marta meseca, sultanu u Carigrad, kao svom suverenu, i tom je prilikom dobio od njega željeni ferman. Po povratku, 6. aprila 1867., predani su knezu u Beogradu na svečan način ključevi grada. Knez je to smatrao kao velik uspeh i naglašavalo se, da je sve dobijeno "bez puške i bez noža". Njegova okolina naglašavala je, da je to samo etapa u daljem radu za oslobođenje Srpstva, dok se Omladina, na usta Zmajeva, rugala tom sultanskom poklonu:

Mrko j’ gled’o polumesec do sad srpski žar,
Sad nam mora mio biti jerbo nam je dar.
Do sad beše jedan barjak uzdanica sva,
Srpska vojsko, srpsko srce, sad ih imaš dva.

Posle tog uspeha knez nastavlja svoju politiku, ali sa manje starog žara. Razloga za to bilo je više, ali se još ne zna koji je bio pretežniji. Tokom 1867. god. knez je morao čuti i od samog ministra vojske Milivoja Blaznavca, od ruske vojne misije, i od jednog stručnog vojnog lica iz pruske vojske, koje je bilo došlo u poluzvaničnu misiju, da srpska narodna vojska nije dovoljno spremna za ofanzivni rat. Na kneza su izvesne velike sile pravile i pritisak, da bar za izvesno vreme ne preduzima ništa. Do danas je ostala tajna, šta je sve bilo razgovarano u Ivanci kod Bratislave, u avgustu 1867. na sastanku između kneza i grofa J. Andrašija, koji je, u to vreme, bio jedna od najuticajnijih ličnosti u Dunavskoj Monarhiji. Zna se, međutim, da je knez posle toga osetno izmenio svoje držanje. Andraši, stari buntovnik mađarski, bio je od ranije prijatelj Mihailov i trudio se, da prema njemu i Srbiji povede politiku s više poverenja. S toga je početkom iduće godine uputio u Beograd za diplomatskog agenta mladog i izuzetno darovitog Venijamina Kalaja, da tamo bude tumač njegovih dobrih namera i da, u isto vreme, odvoji, koliko može, Srbe od Rusije. Ima tumačenja, da je knez, u to vreme, imao i jednu veliku ljubavnu strast i da se hteo oženiti jednom svojom rođakom, čija je majka, da bi omogućila taj brak, stvorila jednu svoju kliku i vršila moćan uticaj na kneza. Činjenica je, da je knez nenadano, 2. novembra 1867., otpustio Iliju Garašanina, koji je bio nosilac njegove spoljašnje politike, i da je ruska vlada izjavila jednu vrstu nezadovoljstva zbog toga.

Iz nemačkih izveštaja, koje je objavio J. A. Rajsvic u svojoj knjizi o odnosima između Berlina i Beograda, izgleda kao vrlo verovatno, da je knez na svom putu u Pariz, u leto 1867., dobio vrlo nemile vesti o namerama Austrije u Bosni. Napoleon III, koji se spremao na rat s Pruskom, hteo je zadovoljiti bečku vladu, da bi je imao kao pomagača, i s toga je dao poručiti knezu, da se ne meša u bosansko pitanje. Andraši je, međutim, uveravao Garašanina, da Mađari nisu za pripajanje Bosne njihovoj Monarhiji, da se ne bi suviše ojačao slovenski elemenat. Šta više, on ne bi bio protivan da se Bosna spoji sa Srbijom. Po beleškama Nikole Hristića, ministra Unutrašnjih Dela toga vremena, knez se naljutio na Garašanina, što njegovi poverenici vode još uvek opasne pregovore s jednim članom pruskog konzulata, koji bi mogli kompromitovati Srbiju u očima bečke vlade, pošto je o njima već bio nešto dočuo austriski general u Zemunu. Indiskrecija je bilo u beogradskim krugovima prilično, a u Garašaninovim i ranije i tada, i one su došle bile i do zainteresovanih kabineta. U nas se jedno vreme između bliskih saradnika kneževih J. Ristića i M. Piroćanca vodila oštra polemika o tom, da li je Mihailo od jeseni 1867. odložio neposrednu akciju ili je mislio da je nastavi. Ristić je zastupao prvo gledište, i ja mislim da je on u osnovi imao pravo. Knez se, istina, nije nikad hteo izjasniti da menja štogod u svojoj politici, ali je, po prirodi uzdržljiv i kolebljiv, u stvari oklevao. Čekao je pogodniji sticaj prilika. Možda se pomalo razočarao i u spremnost i iskrenost balkanskih naroda za zajedničku saradnju, kako nagoveštava Ristić. Šest nedelja pred smrt on je rekao pruskom konzulu istoričaru Georgu Rozenu, svejedno da li potpuno iskreno ili samo upola, kako je on mišljenja, da Srbiji za velike političke ciljeve ne pristoji inicijativa. Trebalo je da počne neko drugi. U toj izjavi ima jedna crta koja je vrlo karakteristična za celo Mihailovo delo i koju je, u spoljašnjoj poli

Charmed · Malo ~ mače ~

Političke i duhovne krize u Srbiji

Posle pogibije kneza Mihaila vlast u Srbiji prigrabio je ministar vojske, Milivoje Petrović Blaznavac, za koga se tvrdilo da je bio nezakoniti sin kneza Miloša. Ranije je bio ogorčeni protivnik Obrenovića i kao vrlo mlad čovek učestvovao je u bunama protiv njih, a onemogućio je 1848. god. njihovo iskorišćavanje narodnog ustanka. Inače se istakao kao dobar i hrabar borac u Knićaninovoj vojsci protiv Mađara. Posle Miloševa povratka bio je zatvoren i bačen u nemilost, ali se iza njegove smrti, zauzimanjem I. Garašanina, koji je imao dosta sličan politički put, našao ponovo na prvim mestima. Vešt, okretan, i sa dosta sposobnosti, on je znao da se digne do ministarskog položaja i da se održi na njemu, zahvaljujući raznim uticajima. Posle Mihailove smrti on se, brzo i odlučno, stavio na čelo vojske i pomoću nje odmah dao izvikati za novog kneza mladog četrnaestogodišnjeg Milana (rođenog 10. avgusta 1854.), unuka Miloševa brata Jevrema. Velika Narodna Skupština mogla je 20. juna samo da potvrdi učinjeni izbor.

Mladi knez, darovit ali lakomislen i od detinjstva zapušten, izgubio je rano oca, koji je služio u rumunskoj vojsci, a majka njegova, lepa Marija Katardži, koja se bila razvela s njegovim ocem, vodila je olak život jedne razmažene aristokratkinje. Milanovom vaspitanju nije obraćala nikakve pažnje. Za malog rođaka brinuo se knez Mihailo, ali ga nije držao pod svojom rukom. I Mihailov dvor bio je bez ženske topline, leden i ceremonialan, i s toga je knez poslao mladića u jedan pariski licej. Vaspitanje koje je knez dobio od 1868. god u Srbiji bilo je dosta oskudno. On je već bio vladar i izložen raznim uticajima, koji u dvorskom životu nisu uvek besprekorni, ne imajući nikog bližeg od rodbine, ko bi mu se posvetio s više srca. Glavni vaspitač bio mu je poznati dubrovački pesnik, Medo Pucić, čovek čestit i dobronameran ali prilično komotan.

Kako je knez Milan bio maloletan Narodna Skupština je izabrala namesništvo, u koje su ušli Blaznavac, Jovan Ristić i Jovan Gavrilović. Stari Garašanin je demonstrativno obiđen. Blaznavac je prihvatio poslednju političku liniju kneza Mihaila i držao je sa Kalajem i preko njega sa Andrašijem i Austrijom. Ristić je uspeo da oko sebe prikupi izvestan deo liberala iz Omladine, koji su, osumnjičeni kao moralni saučesnici u kneževoj pogibiji, tražili sad oslonca kod vlasti, a bili inače zadovoljni što su Ristićevim dolaskom bili potisnuti konzervativci i njihove glavne vođe. U spoljašnjoj politici Ristić je prihvatio opšti nacionalistički program i držao se Rusije, i zahvaljujući tome uspeo je, da u vođstvu Namesništva preuzme dosta brzo glavnu ulogu.

Prvi akt novog Namesništva bilo je spremanje ustava. Htelo se, da se umiri opozicija protiv ličnog režima i da se Srbiji da mogućnost slobodnijeg zamaha. Novi ustav, koji je donesen godinu dana iza kneževe pogibije, objavljen je 29. juna 1869. On je uvodio prvu stalno biranu narodnu skupštinu, sa ministarskom odgovornošću, ali bez opšteg prava glasa. Sva skupština nije bila sastavljena od samih narodnih poslanika, nego je jednu četvrtinu imenovao vladar, odnosno vlada. Ovim ustavom bilo je predviđeno, da bi srpski presto, ako bi izumrla zakonita muška linija Obrenovića, mogli naslediti potomci kneza Miloša po ženskoj liniji. Ruska vlada smatrala je, da je to znatan ustupak Austriji, pošto su ti potomci bili njeni državljani. Karađorđevići su bili isključeni. Već tada je bilo predlagano, da se u Srbiju uvede dvodomni sistem, ali taj predlog nije prihvaćen. Mesto toga uveden je Državni Savet, kome su date izvesne funkcije vrhovnog administrativnog suda i gornjeg doma. Ustav je naišao na dosta oštru opoziciju kod inteligencije u glavnom s toga što nije bilo dovoljno liberalan, naročito u pitanju slobode štampe, skupštinske zakonodavne iniciative i budžetskog prava. Ristić, koji je postao vođ liberala, nije nikad bio istinski liberalni duh. Ali prilike, u kojima su Srbi tada živeli, i nivo njihova političkog vaspitanja nisu dopuštali brze skokove. Prebacivanja su s toga bila više teoretski opravdana nego stvarna.

Srpsko društvo tada se tek počelo da stvara i izgrađuje. Dotle, pravog srpskog građanstva jedva je bilo. U varošima Srbije dobar deo trgovaca sačinjavali su Cincari. U Vojvodini, gde su Srbi imali mogućnosti da se od samih početaka XVIII veka bave trgovinom i zanatima, procenat cincarskog elementa u gradovima bio je vrlo velik. Oni su se obično izdavali za Grke, vodili svoje knjige i prepisku grčkim jezikom, trudili se da neguju "jelinsku" kulturu. U zemunskom gradskom arhivu najveći deo očuvanih trgovačkih knjiga i obračuna vođen je na tom jeziku. Imali su svoje crkve i škole do blizu sredine XIX veka, a po gradovima Južne Srbije, kao u Skoplju i Prizrenu, i posle toga. U Vojvodini, još u naše dane, Grk je na mnogo mesta bio sinonim za trgovca. Kao nosioci stare grčke tradicije oni su na srpsku čaršiju gledali s izvesnim nipodaštavanjem. Kir Geras Stevana Sremca daje u tom pogledu dobro pogođenu sliku. "Majstor Diša", počinje Dragutin Ilić svoj roman sa tim naslovom, "uživao je u starome Beogradu dobar glas, ne samo među Srbima i Turcima, nego čak i među Grčko-cincarima, koji, u ono doba, behu društvenome životu što i so hlebu, i čijim trgovačkim firmama ne mogahu odoleti ni vreme ni one nove firme sa čistim srpskim imenima". U svojoj vrlo dobroj knjizi O Cincarima g. Dušan Popović je ukazao kakao su i zašto mnogi od ljudi negrčkog porekla primali grčko ime, koje se, s cincarskim elementom održalo u našoj sredini sve do kraja XIX veka. U Sarajevu živeo je još na početku ovog veka Petar Petrović Petrakija, rodom iz Korče, naturalizovani Srbin Petrović, ali po svom osećanju Grk, koji je svojoj trojici sinova dao imena Aristotel, Diogen i Sokrat. Veliki uticaj njihov u socialnom, duhovnom, pa čak i biološkom pogledu na našu sredinu još nije dovoljno ispitan. On se, istina, ograničio pretežno na gradove, na čaršiju, kako se to obično kaže, ali je iz nje uticao moćno na naš javni život uopšte.

U velikim varošima Bosne i cele Srbije bilo je i dosta Jevreja, naročito od XVI veka, posle njihova izgnanstva iz Španije. Njih je Turska prihvatila s mnogo predusretljivosti i dala im je mogućnosti da brzo uzmu u svoje ruke važna trgovačka središta i poslove. Solun, Skoplje, Beograd, Sarajevo stvorile su jake trgovačke kolonije. Između njih i Cincara, podjednako veštih i ne uvek skrupuloznih, bilo je dosta suparništva i trvenja. S Jevrejima su naši ljudi, sem poslovnog, imali malo drugog dodira. Razdvajala ih je vera i mnogo uzajamnih predubeđenja. Dok su brakovi i srođavanje naših ljudi s Cincarima bili vrlo česta i u gradovima svakodnevna pojava, krvno mešanje sa Jevrejima bivalo je samo po izuzetku. Pa, ipak, u gradovima se nađe tipova koji su "pola Atina pola Palestina". Cincara i Jevreja bilo je vrlo malo u Hercegovini i Crnoj Gori; u onom ubogom kršu nije bilo lako doći do hleba bez velika napora.

Srpsko stanovništvo živelo je u glavnom po selima. Tu je bila njegova snaga i koren. U Crnoj Gori do 1878. god. nije bilo nijedne varoši, a u Bosni i Hercegovini samo je 19,92% pravoslavnog stanovništva živelo u gradovima. U Srbiji i Vojvodini taj je procenat bio nešto veći, a u Dalmaciji verovatno ravan onom u Bosni. Taj seoski elemenat bio je u Bosni pretežno kmet, u Južnoj Srbiji teško ugrožen od Turaka i Arnauta, a u Srbiji iscrpljivan od varoških zelenaša i kaišara. Izvesni socialni ekonomisti nalazili su, da je vidno opadanje sela i njegove zdrave snage, koje se osećalo od sredine XIX veka, rezultat rasturanja starih zadrugarskih zajednica. Ta je zajednica bila izraz naše patriarhalne sredine, koja je, u vreme robovanja, razvijala i čuvala osećanje solidarnosti i kult tradicije. Kao takva ona je bila stvaralačka i stožer narodne snage. Ali je u narodu, pritešnjenom i zloupotrebljavanom, već i ranije bilo bede i nevolje i revolta protiv poretka, koji se u glavnom obrtao protiv Turčina kao nosioca vlasti. Teške borbe Turaka s hrišćanima od XVII veka, koje su se prenosile duboko na Balkan, nisu dale smirivanje duhova i skućavanje, koje bi bilo prirodni zametak konzervatizma. Nesigurnost, lična i imovna, napravila je od našeg seljaka borca i hajduka, naročito u krajevima gde su uslovi za život bili i suviše teški. U Crnoj Gori četovanje je postalo jedna vrsta narodne privrede. Hajdučija je vladala u Šumadiji i XVIII i na početku XIX veka. S toga je seljak, koji je u drugim državama, obično prikovan za zemlju i pun konzervatizma, u našim zemljama bio lako pokretan i na mnogo strana isto tako lako spreman na akcije. Nema skoro naše oblasti u kojoj bi većina stanovništva bila čist starinac. Vojvodina je u ogromnom broju skup doseljenika, Šumadija je jedan veliki zbeg, Vojna Granica mahom uskok. I u Crnoj Gori, staroj i novoj bilo je mnogo dobeglica; Moraču su, to se zna, naselili u osetnom broju uskoci s raznih strana.

Uznemiravan i potresan naš seljak nije svuda mogao da pusti duboke korene u zemlju, ni da se upije u nju. Sem toga, na mnogo strana, i u raznim kombinacijama, on se bavio i stočarstvom koliko i zemljoradnjom; a stočari su, zna se, po prirodi svog zanimanja, više pokretan elemenat. S toga, i pod pritiskom nasilja i opasnosti, on je često napuštao stara ognjišta. Otud kod njega i u svojoj državi, u kojoj je knez Miloš pokazivao vrlo mnogo razumevanja za njegovo stanje, ima kod seljaka ako ne više stare nestabilnosti u velikom razmeru, a ono ipak izvesne sklonosti za pokrete. Posle je došla i težnja za gradskim životom. Senjski momci u raznim zanimanjima silaze u gradove, u koje se slivaju i seoske gazde i izvesne zanatlije. Iako stanovništvo naših gradova sve do pred kraj XIX veka nije bilo, u svima našim oblastima, nigde mnogobrojno, ono je, ipak, izvlačilo iz sela velik broj lica i zanavljalo i popunjavalo svoje redove. Ta generacija, koja nije bila ni seljak ni varošanin, bila je često opasan elemenat naše malograđanske kulture. Izišao je iz reda seljaka i njegovih patriarhalnih i moralno strožih shvatanja, a nije još bio ušao u izvesne tradicije građanske civilizacije. S toga je često upadao u oči ne samo izvesnom prostotom, koja može biti i simpatična, nego izvesnom presnošću i murdarlukom, koje su prostotu prikrivale ili htele prekriti surovošću ili geačenjem.

U samoj varoši na pomolu su bile izvesne krize, duhovne i materialne. Izvesni zanati propadali su iz dana u dan potiskivani fabričkim proizvodima, isto kao i domaća proizvodnja. Ljudima nije bilo lako stvoriti nove orientacije. Kreditna politika države još nije postojala, a privatna lica i ustanove, kao grabljivice, iskorišćavali su nevolje pojedinaca i staleža. Primeri cincarskih i jevrejskih trgovaca, koji su znali da stvaraju konjukture i da se njima koriste, izazvali su prohteve i kod naših ljudi i izradili su jedan čaršiski moral koji je pre svega i iznad svega stavljao lični interes. Pojedinci, čestiti i voljni za požrtvovanje, javljali su se i u takvoj sredini i imali su ponekad i istinskih humanih osećanja, i služili su kao glas savesti, ali nisu mogli da mnogo izmene opšti proces kapitalistički nastrojene sredine.

Mlada srpska inteligencija još je bila malobrojna. Njen veći deo odlazio je u državnu službu i bio manje-više zavisan od režima. Slobodnih profesija bilo je sve do kraja XIX veka vrlo malo; jedino se bio digao advokatski red. Ali taj nije uživao dobar glas. Romani Jakova Ignjatovića, koji prikazuju opadanje Vojvodine i njegove Sent Andrije, puni su izraza narodnog neraspoloženja prema "fiškalima". Sama reč dobila je vremenom značenje s izvesnom ne baš pohvalnom primesom. U srbijanski ustav od 1869. god. unesena je odluka, da advokati ne mogu biti narodni poslanici. Najveći deo naše inteligencije pripadao je omladinskom pokretu i nalazio se u redovima liberala. Izvesni njihovi vođi odlazili su u izvesne preteranosti i nisu dovoljno računali sa stvarnim stanjem, u kom se naš narod nalazio, ni sa raspoloženjima koja su u njemu vladala. Nekoliko novosadskih i beogradskih intelektualaca govorilo je o republici u vreme, kad ni četvoran deo našeg naroda nije bio oslobođen i kad su krutom rukom stezali narodnu gušu apsolutiste iz Beča i Carigrada. I druge neke od njihovih ideja bile su toga roda i sazrelosti. Ti naši intelektualci bili su inače, kao vaspitanici više nemačkih nego francuskih škola, nosioci ideje narodnog ujedinjenja. Oni su izrađivali tip Srbina, upravo Srbende, kao slobodara, koji ima da se sav žrtvuje za veličinu i pobedu srpske stvari. Njihov patriotizam bio je iskren, ali više verbalan. Trošio se na besedama i u zdravicama. Naš romantizam patio je vidno od toga, što je negovao kult reči nego kult dela i što je, kao u poeziji, zalivao rodoljublje alkoholom. Za celo vreme od 1858. god. pa sve do srpsko-turskog rata taj romantičarski naraštaj inteligencije nije učinio nijednog patriotskog podviga od istinskog pregalaštva; u ustancima i borbama oni učestvuju, s malim izuzetcima, samo s pesmama. A kad su počele prave i teške borbe od tih bezbrojnih ratnih kliktaša u borbu ih je ušlo jedva toliko, da bi se dali na prste prebrojati. Izostali su čak i oni, koji nisu morali ići na bojno polje, nego koji bi mogli biti od koristi na drugim položajima. Čak ni čuveni pesnik Zmaj nije ušao ni u lekare dobrovoljce, da druge manje i beznačajnije i ne pominjemo.

Šezdesetih godina javljaju se u Srbiji prvi omladinci s novim shvatanjima, čiji će se uticaj osetiti jako već početkom sedamdesetih godina. To su naši prvi socialisti, vaspitavani delom u Rusiji, u idejama Černiševskog, Pisareva i Dobroljubova, a delom u Cirihu, u krugu Bakunjinovom. Njihov je glavni pretstavnik mladi Svetozar Marković (1846-1875), koji je od 1866. god. proveo na studijama u Petrogradu. Od 1868. god. on počinje oštru borbu protiv liberalnog režima u Srbiji, koji je imao dosta reakcionarnih osobina, kao i protiv omladinskog verbalizma. Marković je bio i suviše mlad, da bi mogao izraditi svoj originalni pogled na svet i da bi mogao dovoljno pouzdano oceniti šta se od tuđih sistema i teorija može s uspehom nakalimiti na našu sredinu. Socialističke i čisto komunističke teorije nisu se mogle presaditi u ondašnju Srbiju, koja je bila skroz seljačka, sa malim posedom i sa ogromnom privrženošću za sopstvenost, i u kojoj fabričko radništvo skoro nije ni postojalo. S toga Markovićevi praktični ogledi nemaju uspeha. Ali je njegova akcija donela ipak velik i čak neočekivan plod. Najpre zbog buđenja samosvesti kod seljaka kao društvenog činioca, zatim zbog slobodarskih ideja i zbog opozicija režimu koji se držao samo čaršije i seoskih gazda, a koji nije ni hteo ni razumeo da se približi seljaku. U Cirihu se tad vaspitavalo, s njim zajedno, nekoliko mladih Srba, među kojima Nikola Pašić, Pera Velimirović, Mita Rakić i dr. Iako iz istog kruga, Pašić (rođ. 1845. god.) je bio u svojim shvatanjima mnogo realniji. Njemu, u glavnom, pripada zasluga što je teoretičarski pokret Markovićev preobrazio u pretežno političku akciju. Ta je akcija imala s početka jasnu crvenu boju, ali je bila vešto saobražena političkom duhu naše sredine i dala mu je praktične i neposredne ciljeve. Trebalo je rušiti režim pandurskog sistema, dići seljaka, uprostiti upravu, i omogućiti najširim krugovima učešće u javnom životu putem opštinskih i drugih samouprava i putem ustavnosti. Reč samouprava postaje krilatica novog pokreta; tim će se imenom nazvati i prvi njegov organ. Već u Cirihu Marković je govorio, da u Srbiji treba izvoditi radikalne reforme i stvarati radikalnu partiju; Pašić je to, kao njegov saradnik, izveo konačno u delo. Sam Marković se pred kraj života bio pokolebao i spremao se, po proučavanju J. Skerlića, da ceo rad postavi na nove osnove, "u smislu propagande opštih demokratskih ideja, ustavnosti i narodne samouprave, sa daljom mišlju proširenja zadružne i opštinske svojine na srpskom selu." On postaje borac za demokratiju i narodni suverenitet. U nacionalnom pogledu on je težio za oslobođenjem porobljenih Srba, jer ne može biti opšteg bratstva i slobode svih ljudi, dok ima povlašćenih i podvlašćenih nacija. S toga je učestvovao u radu na pripremanju ustanka u srpskim oblastima Turske. U Vojvodini, on je sam govorio, bio mu je bliži Svetozar Miletić, nego "tamošnja socijalistička partija s njenim uzanim programom."

U duhu ruskih shvatanja toga vremena, Marković i društvo njegovo tražili su vraćanje u narod i što življu i neposredniju vezu s njim. Naše gradsko društvo bilo se počelo odvajati od naroda, a činovništvo se birokratisalo. Taj potrebni dodir s narodom tražili su Marković i njegovi sumišljenici i od književnosti. Osuđujući prazna ljubavna prenemaganja i pozorišnu dekoraciju romantičarske pripovetke oni su preporučivali savremeni roman sa svima problemima našeg društva. I tražili su, isto tako, da se umetnost stavi u službu izvesnim idejama. Poezija ima da se slije sa naukom isto kao i filozofija.

Te misli, nove u našoj sredini i kazivane na način sasvim otvoren i ne mnogo obazriv, izazvale su u našem društvu velike potrese. Najveće im je dejstvo bilo u Srbiji, gde je radikalna stranka osvojila tri četvrtine seljaka i pretežan deo omladine. Od osamdesetih godina XIX veka radikalizam je bio najmoćniji politički činilac u životu te zemlje. U Vojvodini ostalo je dosta tragova romantičarstva sve do naših vremena, ali i tamo je, u političkom životu, radikalizam postao jedan od najuticajnijih činilaca. Miletić mu je, po svojoj prirodi, bio vrlo blizak, kao nosilac ideja liberalne levice, dok mu je M. Polit bio protivnik. Evoluciju od socialista do radikala desničara prošao je Miletićev naslednik u Zastavi, Jaša Tomić. Pokušaja sa socializmom bilo je i u Bosni, ali tamo, iz razumljivih razloga, pod turskom upravom nije mogao uhvatiti dubljeg korena. Počeo ga je Vasa Pelagić u Banjoj Luci, gde je bio, pomoću srpske vlade otvorio bogosloviju.

Vlada Namesništva suzbijala je taj pokret svima sredstvima. Tako, u ostalom, nije postupala samo ona, nego i mnoge druge vlade u Evropi. Naročito su bili ozloglašeni komunisti posle njihovih izgreda u Parizu 1871. god., kad su se kratko vreme bili dočepali vlasti. Ali vladine mere nisu imale uspeha. Među seljacima pokret je hvatao korena prilično sporo ali neodoljivo. Osetio se i u književnosti i delovao je kroza nju. Čisto nacionalni pesnici, kao Đ. Jakšić i Zmaj, dali su nekoliko socialnih pesama od značaja. Zmaj je čak ispevao samrtnicu "Na grobu streljanih komunista". U pripovetci realistički pravac uzima maha. Jaša Ignjatović daje nekoliko duboko zahvaćenih, ali polupismenih, romana o dekadenciji našeg građanskog staleža u Ugarskoj; a Milovan Glišić, ruski vaspitanik u književnom obrazovanju, počinje pripovetku o srbijanskom selu sa mnogo satire. Njegova komedija Podvala, sa tipovima seoskih pauka, isto kao i Gogoljev Revizor, više je za plač nego za smeh. Vladimir M. Jovanović pokušao je da stvori i čisto realističku poeziju, isto kao što se Jaša Tomić trudio da izazove socialističku, ali proza, pretočena u stihove, nije mogla naći željenog odjeka.

U nacionalnom pogledu radikalizam je prvih godina imao i svoje naličje. Suviše zauzeti unutrašnjim pitanjima ljudi su počeli obraćati manje pažnje na spoljašnja. Samo Namesništvo zaziralo je od odlučnijih akcija u uverenju da još nismo dovoljno spremni i da svi balkanski narodi nisu dovoljno prožeti istovetnošću shvatanja o višim zajedničkim interesima. U narod je bačena parola, da nema smisla oslobađati raju od Turaka, kad sami osloboditelji nisu slobodni na svom domu. Posle toga došle su i još teže stvari. Među izvesnim seljačkim vođama bilo je ljudi, koji se nisu ustručavali govoriti, da njihove njive neće postati ni za dlan veće, makar se celo Srpstvo ujedinilo. Mladu, krepku, još skoro netaknutu narodnu snagu počeo je da zahvata moral uske sebičnosti i izvesnog defetizma. Naš seljak, koji je sve dotle postizavao teškim revolucionarnim naporima, počeo je da se pribojava borbe čak više nego građanski stalež, koji je po pravilu uvek više pod uticajem čaršije i manje sklon na pregaranja.

Namesništvo u svojoj politici nije imalo sreće. Njegov kruti režim izazvao je u zemlji veliko nezadovoljstvo i onemogućio je stvaranje potrebne povezanosti u najbitnijim shvatanjima o zadacima države. U spoljašnjoj politici, zbog austrofilske orientacije M. Blaznavca, ruska vlada dala je i suviše jasno razumeti da se njeni interesi ne poklapaju s našima. Ruski konzul u Beogradu, Šiškin, nije krio nimalo da se razišao sa namesnicima. Nije to bilo nimalo čudno, ako je čuo i polovinu od onog, što je Blaznavac govorio o Rusiji, i to ne jedanput. "Ruski cilj je vlast", govorio je on nemačkom poslaniku 1871. god., "njeno sredstvo je srozavanje njenih saplemenika s većeg razvojnog stepena na niži, dezorganizacija, haos." Za izvinu moglo bi se reći, da je Namesništvo podlegalo izvesnim dosta primamljivim nagoveštajima i obećanjima s austriske strane, koji su mogli da ih izvesno vreme pokolebaju. Austrija je odavno išla za tim da za Dalmaciju dobije što šire zaleđe. Već 1856. god. predao je maršal Radecki jedan memorandum Dvoru tražeći Bosnu i Hercegovinu. Reč Hinterland ušla je tad u modu u bečkim krugovima. Francuska diplomatija upućivala je sama Austriju na tu stranu, samo da bi ova napustila svoje posede u Italiji. Bečki dvor je još 1840. god. dobio protektorat nad katolicima Bosne i Hercegovne. Posle austriskih poraza u Italiji i kod Kenigreca dvorski krugovi imali su živu želju, da gubitke nadoknade na istoku; generalitet, pod vođstvom nadvojvode Albrehta, napravio je od tog svoj glavni program. Diplomatija je iz početka mislila da Bosnu deli sa Srbijom; u tom pravcu je radio pretsednik mađarske vlade J. Andraši i Kalaj je u tom smislu ispitivao raspoloženja u Beogradu i davao na po usta i izvesna nagoveštavanja, pa čak i formalne predloge. U vojnim krugovima sastavljani su povodom vesti o tom razni memoari i projekti, u kojima se raspravljalo o eventualnim granicama. Dok je diplomatija držala, da bi granica mogla ići dolinom Vrbasa, vojni krugovi su tražili za Austriju svakako dolinu Bosne i Neretve. Namesnicima se moglo činiti kao znak izvesnog prijateljstva, da ih austriska vlada posvećuje donekle u svoje namere i da priznaje Srbiji pravo na Bosnu. Moglo im se činiti čak, možda, i probitačno da se o tom i govori, mada su i sami osećali da takvo rešenje bosanskog pitanja, u saradnji Srbije i Austrije, može imati i velikih opasnosti za nacionalne interese i budućnost. Do sporazuma nije došlo zbog važnih evropskih događaja i zbog uzajamnog nepoverenja, koje se nije moglo istrti. Posle velike nemačke pobede nad Francuzima u ratu 1870/1. god., kad je stvoreno Nemačko Carstvo i kad je u Beču postalo jasno da Austrija u nemačkom savezu nema više nikakva mesta, raspoloženja su se u austriskoj prestonici brzo izmenila. Stvaranje Nemačkog Carstva značilo je pobedu snage i otvaralo epohu imperialističkog zamaha u celoj Evropi; prava malih mogla su biti uzeta u obzir samo u toliko u koliko ne ulaze u sferu velikih. Austrija je htela Bosnu i put prema Solunu. Pravdala ga je potrebom kulturne misije na zaparloženom Balkanu i potrebom jaka državnog autoriteta u razobručenoj i korumptivnoj turskoj carevini, koja u svom prostranstvu nema snage ni mogućnosti da izvede tražene reforme. U tom pravcu upućivao je i knez Bizmark, koji je želeo da Austriju odvrati od ma kakvih akcija u Nemačkoj i da toj državi da nov sadržaj, koji bi više odgovarao njenoj prvobitnoj ulozi. Znajući to Beč je od 1871. god. sve više odbijao pomisao o saradnji sa Srbijom u Bosni, pa je čak počeo poricati i srpska prava na te oblasti. Od tada hladne i odnosi između Beča i Beograda. U jesen 1871. vođstvo srpske politike uzima više Jovan Ristić, koji se obrće prema Rusiji i koji mladog kneza Milana vodi caru Aleksandru II u Livadiju. Ali ta promena kursa nije mogla da spase srpske težnje Mihailova vremena; Bosna i Hercegovina bile su u taj mah unapred izgubljene.

Težak gubitak pretrpela je naša stvar i u Južnoj Srbiji. Od ukidanja Pećske Patriaršije duhovnu vlast nad srpskim zemljama dobila je carigradska grčka crkva i preko nje fanariotski pretstavnici. U doba opšte dekadencije to sveštenstvo nije bilo ni na moralnoj ni na duhovnoj visini. Do svojih položaja dolazilo je prvenstveno novcem i održavalo se pomoću njega. S toga je traženje i iznuđavanje novca bio u vrlo mnogo slučajeva glavni deo njihova posla. Naše sveštenstvo bilo je verovatno više neuko od njihovog (iako je i njihovo bilo vrlo oskudno u znanju), ali je bar bilo sastavni deo naroda i saosećalo je s njim. Grci nisu imali pravog razumevanja za naše težnje; a u koliko su i imali dodira s narodom to je bilo samo sa čaršijom i gradovima. S toga je razumljivo što ih naš svet nije mario. Pravu borbu protiv njih krenuo je naročito od početka XIX veka, kad je počelo narodno buđenje i kad je grčko sveštenstvo počelo da biva nosilac grčke narodne ideje na štetu srpske. U crkvama su naturali grčki jezik čak i tamo, gde Grka u narodu nije nikad bilo i gde su Grke pretstavljali samo došljaci po gradovima. Otvarali su grčke škole da bi ugušili srpske. Pravili su ponegde čak i sporazume s turskim vlastima protiv svojih jednovernika. Najaktivniji su bili u Staroj Srbiji i Maćedoniji, gde su ozbiljno prisvajali za se Skoplje i Prizren. Grčke vladike slali su čak u Sarajevo, Mostar i u Tuzlu još sredinom XIX veka, a delimično i posle toga. U celoj Bugarskoj crkva je bila u grčkim rukama. U južnim oblastima prvo nezadovoljstvo protiv grčke hierarhije javilo se u Skoplju već 1828. god., a pojave posle toga postaju sve češće. Narodne želje da imaju svoje sveštenstvo živo su poticali i pomagali razni ruski pretstavnici, koji su jasno videli da je dotadašnje stanje moglo dovesti do osetnih gubitaka za slovensku stvar. Sem toga za svoje političke ciljeve Rusija je želela da se osloni na slovenski elemenat, na koji je samo preko crkve tada mogla vršiti glavni uticaj. S toga se borba protiv grčke hierarhije počela i vodila u znaku sukoba između slovenstva i grcizma. Naši ljudi su izbegavali da toj borbi mesto slovenskog dadu, bar u izvesnim krajevima, čisto srpski karakter iz dva razloga: 1) da se ne cepaju narodne snage i 2) da ne bi naš svet u Turskoj izlagali nezgodama, jer bi srpsko obeležje, s obzirom na srpsko-turske borbe i srpsku državnu propagandu, moglo da se tumači i kao revolucionarno. Kako je crkva u oslobođenoj Srbiji bila u narodnim, a u Bugarskoj u grčkim rukama, to je vođstvo u borbi sasvim prirodno prešlo na Bugare kao na više zainteresovane. Kad su Bugari u borbi protiv Grka tražili svoju posebnu organizaciju sa jednim egzarhom na čelu i kad su toj organizaciji dali svoj karakter srpska vlada je stala na gledište i objavila ga već 1869. god., da Srbi ostanu u zajednici sa carigradskom patriaršijom dok se ne stvori mogućnost da dođu pod crkvenu upravu same Srbije. To je unelo veliku pometnju u narod. Cela dotadašnja borba izgledala bi prema tom besplodna. Mesto zajedničke slovenske crkvene organizacije nastao je razdor. Grčka crkva nije bila dovoljno uviđavna da popravi svoje greške na terenu i da iziđe Srbima u susret. S toga je izvestan deo naših ljudi ogorčen zbog toga i iz slovenske solidarnosti prišao Egzarhiji, koja je stvorena zvanično 27. februara 1870. Tako se dogodilo, da su pripadnici Egzarhije vremenom postali Bugari i bugaraši i da je ta organizacija bila glavno sredstvo propagande protiv Srba. Nju su jedno vreme pomagale i turske vlasti, da bi pocepale i oslobodile Slovene svoga područja i da bi suzbile uticaj Srbije, koji je u Staroj Srbiji i Maćedoniji od Karađorđeva ustanka bio osetan.

Tako je srpska nacionalna politika pretrpela dva udarca pre nego što je uopšte postala aktivna. Pretrpela ih je prvenstveno zato što nije bila aktivna i što je prestiž Beograda posle smrti kneza Mihaila vidno pao. Za njegova života Beograd je imao prvu reč među hrišćanima Balkana i s njim su računali i prijatelji i neprijatelji. Posle njegove smrti videlo se i osećalo jasno, da u Beogradu vlada drugi duh i da su domaće brige postale preče od svega drugog. Ruska diplomatija toga vremena obraćala je više pažnje Bugarima, i to iz sopstvenih računa. Njena je davna želja bila da zavlada Carigradom i Dardanelima, kako bi dobila slobodan izlaz u Sredozemno More. Na tom području bliskom Carigradu, na obalama Crnog Mora i na obe padine Balkana, preko koga je vodio najkraći kopneni put iz južne Rusije prema turskoj prestonici, nalazio se bugarski narod, koji je svoj spas očekivao samo od petrogradske slovenske braće. Veliki broj Bugara radnika, trgovaca, sveštenika i intelektualaca živeo je u Rusiji, vaspitavao se tamo i spremao javno mišljenje u svoju korist. U Rusiji se verovalo u slovenska osećanja Bugara, želelo se da im se pomogne i računalo se na njihovu odanost. U Bugarskoj, koju bi ona oslobodila i digla, Rusija se nadala dobiti čvrsto uporište svoje politike na Balkanu. Što se god više dobije za Bugarsku tim se posredno dobija i za Rusiju; velika Bugarska to je široko pretsoblje za ruski Carigrad.

Među Srbima, nezadovoljna politikom Namesništva, Rusija je više dizala prestiž Crne Gore i kneza Nikole. U srpskom društvu, među romantičarima, naročito u Vojvodini, Crna Gora je bila naročito slavljena. Njen glas je izuzetno porastao posle pobede na Grahovu. Njene stalne borbe po klancima i planinama, krvavi jatagan koji je sejao smrt i strah, sa likovima okoštih, suncem opaljenih i nesalomljivih ratnika, u neobičnim odelima, sa ženama punim pregalaštva, stvorile su o Crnoj Gori idealisanu sliku, koja je odudarala od suhe proze zaglibljenih ravničarskih palanki. Knez Nikola, mlad vladar i pesnik, poznat po svojim rodoljubivim pesmama i izjavama, željan akcije i slave, smatrao se kao oličenje starog viteštva. Njegove slike, sa velikim prodornim očima, rastavljenom kratkom crnom bradom, u životopisnom zlatom izvezenom crnogorskom odelu, širene su po svim srpskim kućama van Srbije (ja sam ih viđao čak u Vinkovcima). O Crnoj Gori govorilo se poslednjih dvadeset godina stalno, i to uvek u vezi sa nekim borbenim pokretima. I to ne samo sa Turcima. Krajem šezdesetih godina, povodom uvođenja novog vojničkog zakona za austriske zemlje, izbio je u jesen 1869. god. ustanak u Boki Kotorskoj, koja je htela da se očuvaju njene stare povlastice sa sistemom narodne vojske. Iako su austriske trupe bile nadmoćnije u svakom pogledu ustanici su im, ipak, u Krivošijama zadali teških udaraca. Ustanike su tajno pomagali prijatelji iz Crne Gore manje ljudstvom, a više materialom. Dva austriska generala biše poražena i smenjena. Novi dalmatinski namesnik Gavrilo Rodić smirio je ustanak početkom 1870. god. samo na taj način, što je povukao izvršenje vojnog zakona i proglasio opštu amnestiju. Sam Bokelj, A. Dabinović, proučavajući diplomatski istoriat ovog pitanja, utvrdio je, da je bokeljski ustanak pripreman od ranije i da se na njemu radilo s planom iz Berlina i Moskve, kad se spremala šira akcija Rusije i Pruske protiv austriske i francuske koalicije. Razumljivo je s toga, što je tom čisto lokalnom ustanku obraćena pažnja u celoj Evropi. Crna Gora došla je u središte interesa, jer se otpor ustanika tumačio samo njenim pomaganjem. Iako je knez Nikola posebnim ugovorom s Austrijom obećao punu neutralnost, u Beču mu se ipak nije verovalo, i nije nemoguće da ne bi došlo do kakve akcije protiv cetinjske vlade, da Rusija nije energično ustala u njezinu odbranu.

Pogibija kneza Mihaila i budna pažnja Osman Topal-paše, bosanskog valije, rastrojili su rad nacionalnih i omladinskih odbora po Bosni i Hercegovini. Na početku 1868. god. pomišljalo se, da se iduća omladinska skupština održi u Sarajevu 1869. god. Ali se posle kneževe pogibije i pašine policijske ofanzive moralo od tog odustati. Neki važniji nacionalni radnici behu proterani (Bogoljub Petranović, poznat kao skupljač narodnih pesama), a drugi zatvoreni (Vaso Pelagić, Gavrlo Vučković, Serafim Perović, Leontije Radulović i dr.). God. 1871. prestala je sa svojim radom i cela organizacija Ujedinjena Omladina Srpska. Pojedinci, puni vere, nastavljaju rad i kasnije. Iste te godine, na jednom sastanku na Cetinju, nekoliko omladinskih radnika stvara novu organizaciju, "Družinu za ujedinjenje i oslobođenje srpsko". U nju su ušli Laza Kostić, Đoka Vlajković, Miletić, Sava Grujić i dr., iz svih krajeva Srpstva. Omladincima je obećao pomoć i vojvoda Marko Miljanov, koji se inače otvoreno tužio na cetinjski dvor i njegovu okolinu. Knez ih je primio usrdno i uveravao ih o svojoj spremnosti da prihvati narodnu stvar. Ali ova omladina nije pokazala mnogo aktivnosti, nešto što nije imala dovoljno podrške u Srbiji a nešto zbog previranja u samoj omladini. U narodu je ipak vrilo. Bačeno seme propagande sa više strana stvaralo je u narodu nade, komešanja i pokrete. Nisu radili samo Srbi. Austrija je još 1869. god. uputila u okolinu Banje Luke katolički red trapista, da u tom pretežno pravoslavnom i muslimanskom kraju deluje verski i radi za nju. Preduzimala je izvesne akcije i među franjevcima, a vršila je i strateška osmatranja. Njeni agenti delovali su i po Hercegovini. Francusko-pruski rat 1870/1. god. doneo je, sa svojim brzim i nepredviđenim ishodom, znatnu pometnju u evropsku diplomatiju, a kod nas je hrabrio izvesne avanturističke duhove da krenu stvar u dubokom uverenju, da će imati uspeha. Nadalo se u Rusiju, koja da je na istoku dobila slobodnije ruke, pošto je pobeda Pruske došla samo kao rezultat ruskog zadržavanja Austrije.
<<

Charmed · Malo ~ mače ~

Put na Berlinski Kongres

Turske vlasti su primećivale izvesno življe strujanje među rajom naročito u Bosni i Hercegovini i u Bugarskoj i pripisivale su ga panslavističkoj agitaciji, iza koje su nazirali u glavnom Rusiju. Ali je bilo izvesnih sumnja i protiv Austro-Ugarske, za koju se znalo da pruža ruke prema Bosni. S toga su počele s represalijama. Počeše zatvaranja ljudi i ustanova. U jesen 1872. god. jedna grupa hrišćanskih trgovaca u Banjoj Luci obrati se za zaštitu bečkoj vladi, ne znamo da li iz sopstvene iniciative ili po sugestijama austriskog konzulata. Brzo potom poče prebegavanje hrišćanskih, prvenstveno srpskih, lica iz bosanske krajine u Hrvatsku. Čim su prešla granicu ta su lica počela da iznose teške prilike pod kojima žive i po sugestijama Svetozara Miletića uputila su jedan memorandum silama potpisnicama Pariskog Mira. Ali ih je glavni put vodio u Beč, da tu stupe u veze s pretstavnicima velikih sila i sa austriskom vladom. To je bilo u leto 1873. god., malo posle trojecarskog saveza u Beču. Rusija, Nemačka i Austrija, kao tri konzervativne sile, htele su da očuvaju stvoreno stanje u Evropi, za čim je naročito išao Bizmark bojeći se francuske odmazde, ali su osećale da stanje na Balkanu teško može proći bez potresa. Rusija i Austro-Ugarska nisu verovale jedna drugoj, u ostalom sa razlogom, jer su i jedna i druga dobro znale da nisu nezainteresovane u rovenjima koja se vrše u Turskoj. Taj sastanak u Beču izazvao je kod naših ljudi velike nade. Nekoliko hercegovačkih vođa uputilo je tad preko Cetinja molbu ruskom caru, da ih prihvati u nevolji, jer se oni zbog zuluma moraju dići na oružje. Pozivali su kneza Nikolu da počne rad s njima, pa kad tu nisu odmah naišli na željeni odziv obratili su se Beogradu upozoravajući na mogućnost da ih Austrija preduhitri. Ali i u Beogradu se nalazilo da taj čas nije bio nimalo pogodan da se krene veća akcija.

Ali se točak nije dao lako zaustaviti. U Hercegovini je letina 1874. god. bila podbacila i svet se nalazio pred teškom neizvesnošću. Zakupnici poreza, koji su pre svega gledali samo svoj interes, pritiskali su narod, da isteraju svoje i državne prihode. U već uzmućenoj zemlji to je dalo maha novim protestima i sukobima. Na ustanak se gledalo kao na skoro jedino mogući izlaz. Na sastanku narodnih prvaka u Biogradu kod Nevesinja, na Malu Gospojinu te godine, bi rešeno da se diže ustanak o proleću i da se o tom obavesti knez Nikola s molbom da ih prihvati. Knez je primio izaslanike narodne lepo i pokušao je da utiče na njih. U svom opširnom memoarskom spisu o Hercegovačkom Ustanku on sam priča, kako ih je uveravao "da ih nikad neće napuštati, niti će odvojiti sudbinu Crne Gore od njihove", ali da tad nije bilo vreme za uzbunu. Ruska vlada je naročito uticala na kneza. Ovaj je doista uspeo da smiri ljude i da uputi hercegovačke izbeglice da se vrate kućama.

Duhovi su bili veoma uzbuđeni i naoštreni. Baš te jeseni, 5. oktobra, izvršiše Turci pokolj povećeg broja Crnogoraca u Podgorici, koji se tu behu zatekli na pazaru. Pokolj je došao kao osveta za uglednog Jusu Mučina, koga beše ubio jedan Kuč po pozivu Marka Miljanova. Taj pokolj izazva silno ogorčenje na sve strane. Vrila je krv. Ljudi su tražili osvetu i goreli od nestrpljenja što ih čak pre ne puštaju. Cetinjski krugovi umirivali su svet, ali su ostavljali jasne nade i za mogućnost odmazde. Knez je slušao savete iz Rusije, ali je pokušavao na sve načine da crnogorsko pitanje stavi na dnevni red, da bi ovom prilikom dobio izvesne teritorije od Turske u svom susedstvu. On je hteo dati razumeti i Porti i silama, da mir u susedstvu Crne Gore zavisi od raspoloženja na Cetinju i s toga se trudio, da sve niti zavera, priprema i akcija u Hercegovini i prema Albaniji drži u svojim rukama. Uticaj Crne Gore u Hercegovini i na tim stranama bio je neosporan. Svi viđeniji srpski glavari i sav narod gledali su samo na Cetinje i na poruke otuda. Videli smo, da Luka Vukalović, čovek od nesumnjivog značaja, nije mogao da uspe nimalo ni da se čak održi u zemlji, kad se zavadio s cetinjskim dvorom i počeo politiku na svoju ruku. Knez Nikola je umirivao Hercegovce, ali ne s namerom da ih smiri konačno, nego dotle dok to bude u njegovom političkom planu. S toga je i puštao da se i govori i radi na ustanku ne osećajući da bi, u izvesnom času, mogao izgubiti uzde iz ruke i da u gladnom narodu, teško pritisnutom i već razdraženom, može lako da izbije revolt, koji se neće dati lako zaustaviti.

U toliko pre što se na revolucioniranju duhova u Hercegovini radilo i s drugih strana. Austriski visoki generalitet, pod pretsedništvom samog cara, imao je 17. januara 1875. svoju sednicu, na kojoj je grof J. Andraši, kao ministar Inostranih Dela, izneo ciljeve bečke politike. Austro-Ugarska je želela da dobije Bosnu i Hercegovinu, ali to nije mogla ni htela da postigne otvorenim ratom, da ne bi izazvala protiv sebe Rusiju, Tursku i srpske države. Mesto toga ona je htela da deluje posrednim putem. Bečka vlada pomagaće nezadovoljne hrišćane, poticaće ih, i tako će razjedati Tursku i pripremiti javno mišljenje Evrope na potrebu da Dunavska Monarhija uvede red. U Beču je već tada podvučeno jasno, da ne bi nikako bilo u njegovom interesu da se pridruživanjem Bosne i Hercegovine Srbiji i Crnoj Gori stvori veća srpska država, koja bi mogla postati opasna po "zdravlje" Dunavskog Carstva. Austriji rat Turske s Crnom Gorom ne bi bio neprijatan. Ako bi pobedili Turci Austrija bi ih zaustavila i dobila bi mnogo u prestižu kod susednih balkanskih hrišćana; a ako bi pobedila Crna Gora sa Srbijom to bi dalo povoda Austriji da i ona posreduje i da izradi izvesne dobitke i za njih i za sebe. Nadvojvoda Albreht, koji je, kao pobednik kod Kustoce, uživao vojnički autoritet i bio glava ratne stranke, tražio je, da Austrija ne dozvoli zajedničku granicu između Srbije i Crne Gore, nego da, utisnuvši se među njih kao klin, očuva slobodan put za istok i neposrednu vezu s Turskom. Na toj konferenciji bilo je rešeno da Austrija učestvuje posrednim putem u akciji i da njena granica ima dopirati do područja između reka Bosne i Drine.

Naskoro potom, u aprilu 1875., krenuo je car Franc Josif u Dalmaciju s naročitom namerom. On je hteo da istakne značaj te oblasti za Austro-Ugarsku, i da unapred upozori na mogućnosti da zbog te pokrajine moradne tražiti proširenje prema istoku. Kad je car došao u južnu Dalmaciju njegovo ponašanje nije bilo ni mnogo diskretno ni uobičajeno u diplomatskom svetu. U Imotskom cara su pozdravili pretstavnici bosanskih franjevaca ističući prava Habzburške kuće na Bosnu i Hercegovinu, a po njihovom uputstvu javilo se uz put i nekoliko drugih deputacija. Car je neke od tih ljudi odlikovao, a neke nagradio, a svima je obećavao da će se pobrinuti za njih, da im bude lakše. Odmah potom počeli su kod hercegovačkih katolika u susedstvu Dalmacije sastanci i dogovori, da se krene akcija, pa su na njih pozivani i neki pravoslavni glavari iz stolačkog i ljubinjskog sreza. Taj put carev nije mogao ostati bez utiska na Cetinju, kao i na ostale srpske ljude i krajeve. On je dovoljno nagoveštavao da se nešto sprema; u vezi s ostalom austriskom aktivnošću nije bilo teško pogoditi ni u kom pravcu.

Sami muslimani nisu mogli da se uzdrže od izvesnih dela nasilja i osvete. Za kratko vreme pogibe od njihove ruke nekoliko uglednih ljudi iz naroda. Turske vlasti, računajući s ustankom, bile su pasivne prema nasilnicima; pustile su čak da izvesni zulumćari obiju državne magacine i razgrabe oružje i municiju. Strani konzuli i pašinski izaslanici pokušavali su, istina, da smire narod, ali je to išlo veoma teško, jer nije bilo potrebnog poverenja ni na jednoj ni na drugoj strani. Usred pregovaranja i kolebanja zbiše se neki događaji, koji ubrzaše rešenje. Blizu Metkovića, kod Dračeva, došlo je 19. juna do prepucavanja između pobunjenih katoličkih seljaka i muslimana. Pobunjenicima stiže pomoć iz okolnih sela. Tri dana potom depeširao je fra Stipan Naletelić s drugovima austriskom namesniku u Zadar, kako "svi kršćani Gabele, Dračeva, Hrasna i sve Luke žele pomoć od Austrije, pripoznajući ćesara kao svoga. Ne puštajte da nas Turci kolju. Nemamo džebane nit oružja, prosimo proviđenja. Barjak Austrije pred nami je." Među ustanicima se nalazio i Marko Stazić iz Zadra, za koga su Turci tvrdili da je bio poverenik dalmatinskog namesnika Rodića, a po Hercegovini je pre toga krstario austriski generalštabni oficir Viljem Sauervald.

Nezavisno od tog sukoba kod Dračeva, skoro u isto vreme, došlo je do borbi i u nevesinjskom kraju. Harambaše Pero Tunguz presreo je sa svojom četom u Bišili jedan turski karavan i ubio je sedam kiridžija. To još više uskomeša muslimane. U Kifinom Selu donesena je potom, 25. juna, odluka da se akcija za ustanak proširi i na ostale srezove hercegovačke i da počne življe. Dva dana potom, na Krekovima, došlo je do prve prave borbe. Nevesinjska puška bila je glas ostaloj Hercegovini. Ustanak je planuo.

Knez Nikola je pokušao da ustanak zadrži, ali to se više nije moglo. Da bi ostao s ustanicima u vezi uputio je među njih čuvenog junaka i harambašu Peku Pavlovića. Peko se nije malo iznenadio kad je video ratoborno raspoloženje ustanika. Oni se smatraju, javljao je knezu 7. jula, "tako silni, koliko da nema nijednog Turčina na svijetu! Oni hoće bunu i kažu da ih niko od toga odvratiti ne može, mada nemaju ni pušaka, ni fišeka." Videći to i knez je popustio. Pozvao je sve glavnije hercegovačke vođe na tajni sastanak na Lovćenu i tu im je 26. jula dao svečanu izjavu, da će sama Crna Gora ući u rat, ako ustanak ne bi imao uspeha. Malo potom odredio je svog tasta, vojvodu Petra Vukotića, da sa Grahova utiče na ustanike i upravlja njihovim poslovima. On im je doturao hranu i džebanu, a "đe je trebalo potkrepljenje četama hercegovačkim, tamo je šiljao Crnogorce." Malo potom buknu ustanak i u Vasojevićima i 4. avgusta dođe tamo, na Seocima, do prve borbe između Srba i Turaka. U isto vreme zakrviše i Kuči.

Mesec i po dana posle nevesinjske puške ustanak je izbio i u Bosanskoj Krajini. Pobunili su se težaci između Dubice i Kostajnice u noći 3-4. avgusta. Prvi napadaj izvršen je na Kulu u selu Dvorištu. Odmah potom ustanak se proširio i na susedne krajeve, pretežno duž austriske granice. Glavni vođa na toj strani bio je Ostoja Kormanoš, koji se prvi, 5. avgusta, sukobio s turskom vojskom. Domalo, u Krajinu su, kao vođe, stigli i neki bosanski emigranti iz Srbije, među kojima se isticahu Petar Petrović Pecija i Golub Babić. Naročito je bio borben stari hajduk Pecija, koji je u narodu od ranije stekao glas junaka i pregaoca.

Ustanak su prihvatile obe srpske kneževine, Srbija i Crna Gora. Javno mišljenje, pod uticajem naše romantičarske književnosti i panslavističkih krugova Rusije, tražilo je rat, u tvrdom uverenju da Turska, "bolesnik na Bosforu", neće moći odoleti srpskom naletu. "Malo nas je, al’ smo ljudi", ponavljalo se u raznim variacijama kroz pesmu i kroz štampu. Rat s Turcima, koji je trebalo da donese oslobođenje raje, oglašavao se kao sveti i u nj se pozivalo sa više strana. Ali, dok je takvo mišljenje osvajalo u književnosti i štampi, pa čak zahvatalo i vodeću liberalnu stranku u Srbiji, u širokim narodnim krugovima srbijanske kneževine rat nije bio mnogo popularan. Bilo je otvorenih poruka, da je besmisleno oslobađati druge, kad Srbija sama stenje pod "najtežim birokratskim jarmom". Drug Svetozara Markovića, mladi Nikola Pašić, hteo je da se pomažu ustanici, i sam je otišao u Hercegovinu, istina ne da se tamo bori, nego da odnese neke skupljene priloge. Protiv rata bio je 1875. god. i sam knez Miloš, na koga su mnogo uticale austriske pretnje i odvraćanja. Zbog takvog njegova držanja on je postao predmet opštih napadaja i vodeći radikali u Srbiji bili su čak spremni da ga zamene borbenim crnogorskim knezom, koji je uživao opšte simpatije.

Čim je izbio ustanak u Bosni došla su 9. avgusta 1875. dva poverenika srpske vlade biskupu Štrosmajeru. Srbi su nudili Hrvatima, da i oni uđu u akciju i da deluju u turskoj Hrvatskoj, koja bi onda imala pripasti njima. "Od vlade hrvatske ništa se drugo ne bi zahtijevalo, neg da zažmiri i ustanak hrvatski pod rukom podupire." Štrosmajer je odmah o tom obavestio svog prijatelja Franju Račkog, slažući se u načelu s potrebom akcije, ali je želeo da se o tom obavesti i ban, poznati pesnik Smrti Smail-age Čengića, Ivan Mažuranić. Rački mu je doskora odgovorio, da su, po njegovim najskorašnjijim izveštajima, Mađari odlučni protivnici svake akcije protiv Turaka, a da je car lično kazao banu, kako mora ostati neutralan.

Ni ostali narodi na Balkanu ne odazvaše se srpskim pokretima. Grci ostadoše mirni, a mali lokalni pokušaji ustanka među Bugarima biše brzo ugušeni. Arnauti su se, u većini, držali s Turcima i borili se na njihovoj strani. Srbi su ostali osamljeni, imajući sami da prime borbu s Turskom Carevinom, čija je snaga bila još uvek veća nego što su oni zamišljali.

Kad je ustanak izbio predložio je bečkoj vladi ruski ministar Inostranih Dela, knez Gorčakov, da Rusija i Austro-Ugarska posednu Bosnu i Hercegovinu, kako bi sprečile dalje širenje ustanka i uvele sređenije prilike u te zemlje. Austro-Ugarska je imala neprijatno iskustvo zajedničke okupacije Šlezvig-Holštajna sa Pruskom, a sem toga nije ni načelno pristajala na saradnju s Rusijom u oblastima na koje je ona stavila sama ruku i polagala izvesna prava. Mesto toga, bečka vlada, hoteći da se pokaže neutralna i humana i zaštitnik balkanskih hrišćana, tražila je, da Turska, u sporazumu s ustaničkim vođama i konzulima, spremi potrebne upravne reforme. Turska je prihvatila taj predlog, ali se naskoro videlo da niko s njim nije mislio iskreno, ni Turci, ni ustanici, ni zainteresovane sile. Posle svih ranijih iskustava ustanici nisu više verovali u turske reforme i tražili su daleko više, nego što su Turci mogli dati. A i same sile, predlažući reforme, više su mislile na paliativ, nego na konačno rešenje. Sultan je 30. novembra (12. decembra) 1875. objavio svoju iradu, kojom obeća reforme za celu Tursku Carevinu, a ne samo za Bosnu i Hercegovinu. Po traženju Rusije sile su na tu iradu odgovorile Andrašijevom notom od 18. (30.) januara 1876., tražeći da se pre svega srede prilike u te dve oblasti. Turska se načelno složila s tim, "ali samo su se naivni mogli zavesti ovim prividnim ustupcima", kako tačno kaže A. Debidur. Istina je, doista, da je Turska istinski pomišljala na reforme i da je pokušala i da ih sprovodi, naročito u Hercegovini, koja bi administrativno odvojena od Bosne. Ali carigradska vlada nije mogla izmeniti mentalitet celog muslimanskog stanovništva, niti reformama prekratiti podzemna rovenja. Uz pokušaj reforama Turci su pokušali i posredovanje na Cetinju, ali je knez bio skup u ceni. Pod njegovim uticajem postavili su i ustaničke vođe, u Sutorini, 27. marta, u prisustvu ruskih i austriskih, neprihvatljive uslove za smirivanje Hercegovine. Oni su tražili ni manje ni više, no da se turska vojska ukloni iz njihove zemlje, i da ostanu samo mali garnizoni u glavnim mestima.

Za to vreme ustanak se dalje razvijao. U Bosni on nije mogao da uzme velika maha, jer je Krajina bila daleko od Srbije, koja bi je mogla pomagati kao Crna Gora Hercegovinu. Same vođe u njoj bile su više četnici nego vojvode. Već 29. avgusta (10. septembra) poginuli su kod Gašnice, na Savi prilikom iskrcavanja oružja, obojica glavnih vođa, Pecija i Kormanoš. U istočnoj Bosni ustanak oko manastira Tavna ugušen je u samom početku, jer su tu muslimani bili brojno vrlo jaki, a i Turci su imali prilično redovne vojske.

Nov element u bosanski ustanak na Krajini donela je pojava kneza Petra Karađorđevića. On se, posrbivši svoje skraćeno prezime Kara, pretstavljao kao Petar Mrkonjić. Petar je bio u to vreme mlad čovek (rođ. 1844. na Petrov-dan), a imao je već dosta buran život za sobom. Vaspitavao se u Švajcarskoj i Francuskoj, i to za stručnog oficira. Po vaspitanju i dobroj oceni savremenih raspoloženja on je bio demokrata i slobodar; za razliku od autoritativnog kneza Mihaila i plahovitog neurasteničara i u osnovi autokratske prirode kneza Milana on je, kao pretendent na srpski presto, izlazio sa vrlo slobodoumnim idejama. Publici se pretstavio sa prevodom čuvenog engleskog pisca Džona Stuarta Mila O slobodi i sa predgovorom tom delu, koji je himna slobodi. Kao i cela njegova porodica imao je neprilika prilikom ubistva kneza Mihaila, ali stvarne krivice nije imao nikakve. Za vreme francuskog-pruskog rata 1870/1. god. borio se na francuskoj strani i istakao se u više prilika. U borbi kod Vilerseksela zaslužio je orden Legije časti. Kad je izbio ustanak u Krajini Petar se javio da posluži narodnoj stvari. Beogradski dvor i vlada bili su odmah protiv njega iz dinastičke surevnjivosti i da ne bi, s eventualnim uspesima u borbi, stekao širi popularitet. S toga su i vođi ustanka, koji su bili u vezi s Beogradom, ostali hladni prema njemu. Petar je ipak obrazovao svoju četu i postavio logor na Ćorkovači. Krajem septembra ušli su njegovi odredi u borbe, ali nisu imali nikakvih znatnijih uspeha. Posao su mu otežavali svi, i Srbija, i ustaničke vođe, i austriske vlasti, pa i naše javno mišljenje, koje je tražilo da se narodne snage ne cepaju. Knez Petar je još 6. septembra u jednom javnom proglasu govorio, "da Karađorđević sada ne čezne ni za kakvom ulogom, nego da želi uspeh svome narodu", ali to nije pomagalo. Videći sve te teškoće Petar se obratio neposredno knezu Milanu nudeći mu, da zatome kobne dinastičke mržnje i da "na oči sviju neprijatelja našega naroda, stanemo jedan pored drugoga kao braća i prijatelji, kojima su na srcu jedino sreća i napredak onoga naroda koji ih je digao na visinu na kojoj se nalaze." Knez Milan nije primio ponuđenu ruku i tražio je od ustaničkih vođa i od austriskih vlasti, da Petra onemoguće. Vođe doista predočiše Mrkonjiću, da je u interesu stvari da ih on napusti. Petar je to i učinio krajem 1875. god., ali ne potpuno. On je konačno napustio bosanski ustanak u junu 1876., kada se Srbija rešila da uđe u rat.

Da je to rđavo uticalo na moral ustanika ne treba posebno dokazivati. U akciju koja tek što je počela unesen je razdor. Taj je još pojačan nepromišljenom akcijom Vase Pelagića, koji je ovu borbu s Turcima mešao sa socialnom revolucijom i izazivao u narodu, agitacijom protiv režima u Srbiji i Crnoj Gori, još veću pometnju. Koliko su ljudi bili rastrojeni vidi se najbolje potom, što za novog vođu ustanka, na skupštini u Jamnici, držanoj 4. i 5. decembra 1875., nisu izabrali više nijednog Srbina, nego Slovenca Miroslava Hubmajera, koji je pre toga učestvovao u hercegovačkom ustanku. "Svojom ludo spremljenom, a još luđe upropašćenom navalom na Kostajnicu, proigraće Hubmajer "glavno zapovedništvo" i izgubiti se iz bosanskog ustanka isto tako brzo, kako se i pojavio. U Srbiji za rata 1876. daće mu se čin koji mu je u svemu odgovarao - narednički". Tako, beleži za nj dr V. Čubrilović u svojoj lepoj knjizi o Bosanskom ustanku. Svoj život završio je Hubmajer u Sarajevu kao činovnik austriske policije.

Hercegovci su u borbama bili jednodušniji i imali su više uspeha. I među njima je bilo pokušaja izvesnog rastrojstva, ali je ono brzo ugušeno. Nekadašnji tajnik Luke Vukalovića, više reklamer nego junak, Mićo Ljubibratić radio je protiv kneza Nikole, ali je naskoro bio onemogućen. S kim bi drugim mogli u taj mah sarađivati čestiti Hercegovci, kad bi raskinuli s Crnom Gorom? Nekoliko hercegovačkih vođa, kao silni pop i vojskovođa Bogdan Zimonjić, čovek kao planina, srčani Maksim Baćević, Lazar Sočica i mnogi drugi mogu mirne duše da uđu u Karađorđevu epopeju. Sa pravoslavnima borili su se protiv Turaka i neki katolički odredi, među kojima se najviše istakao don Ivan Musić sa ljudima iz oblasti Popova i Stoca.

Bilo je ljudi koji su verovali, da bi se za Bosnu i Hercegovinu mogla izraditi samouprava u okviru Turske Carevine. Ti su ljudi bili pod sugestijom ruske službene politike, koja je jedno vreme zastupala tu ideju i za nju bila pridobila čak i Englesku. U vezi sa ruskim konzulatom u Dubrovniku, gde su se nalazili, s vremena na vreme, neki manje značajni vođi ustanka iz južne Hercegovine sa Mićom Ljubibratićem, koji nije smeo na teren i zbog Crnogoraca i zbog Turaka, bio je počet čak i rad na pripremanju "ustrojstva" za posebnu "zemaljsku upravu" u Hercegovini. Ustrojstvo je radio tada profesor odeskog univerziteta Cavtaćanin dr Valtazar Bogišić, a u taj je posao bio ušao i Nikola Pašić. Ne vodeći računa o interesima Crne Gore i ne poznavajući dovoljno stanje u samoj Hercegovini i sve veze i konce ustanka, Pašić je predlagao da neka privremena hercegovačka vlada uzme sama poslove u ruke i da se prema velikim silama pojavi u ulozi pravog i jedinog predstavnika ustanka. Pod uticajem nepouzdanih obaveštenja Ljubibratićevih on je mislio, da bi ta uprava imala više autoriteta i mogla dati više plana i jedinstva ustanku nego što je to bio do tada slučaj sa direktivama sa Cetinja. Ta bi hercegovačka vlada imala biti sastavljena od Srba iz svih krajeva i svih stranaka i bila bi neka vrsta egzekutive Ujedinjene Omladine. Protiv takvog plana, u osnovi veoma nerealnog i prilično naivnog, bila je odlučno Crna Gora, koja nije dopuštala da se u hercegovačke stvari meša iko drugi. A protiv njega je bila i bečka diplomatija, koja nije htela da upravu nad Bosnom i Hercegovinom dobiju bilo Srbi iz kneževina ili oni iz same zemlje ili ma u kojoj drugoj kombinaciji, jer bi to pospešilo stvaranje jedne veće srpske države u budućnosti i jer bi to lišilo nju samu izgleda da dobije te dve naše oblasti.

U proleće 1876. god. događaji uzeše brži tok. Pored onog u Hercegovini i Bosni izbi ustanak i u Bugarskoj. Ovaj je bio kratkog daha i ugušen je sa strašnim svirepstvima bašibozuka. Cela Evropa diže svoj glas i kabineti velikih sila užurbaše se. Ratničko raspoloženje obuze naročito Srbe. Kad je gora ozelenila oživeše u većoj meri i ustanak u Krajini i ustanak u Hercegovini. Tada postaše slavni Crni Potoci u Krajini sa borbenom akcijom Goluba Babića. U samoj turskoj prestonici izbiše neredi. U maju dočepa se vlasti ratoborna stranka Mladoturaka, koja sruši sultana Abdul Azisa. Na to je kao odgovor došao srpsko-crnogorski savez, potpisan u Mlecima 3. juna i 18. juna zajednička objava rata Turskoj. Odmah potom ustanici iz Bosne, 20. juna, proglasili su svoje ujedinjenje sa Srbijom, a ustanici iz Hercegovine izjasnili su se za Crnu Goru.

Austriska vlada, koja je polagala svoje pravo na celu Bosnu, naredila je odmah svojim konzulatima u toj zemlji i Hercegovini, da deluju u narodu protiv sjedinjenja sa srpskim kneževinama i da upućuju o tom javne adrese. Kao glavno oruđe konzula u toj akciji poslužilo im je katoličko sveštenstvo na čelu sa sarajevskim župnikom, pesnikom fra Grgom Martićem. Katolici su, najpre, voleli katoličkog Franju Josifa, nego pravoslavnog kneza Milana ili Nikolu. Zatim, hrvatski rodoljubi su verovali, da će se sa austriskom okupacijom Bosne i Hercegovine ubrzati ujedinjenje sa ostalim Hrvatima pod austro-ugarskom vlašću. S toga su iskreno želeli, da i Bosna i Hercegovina uđu u austriski okvir. Takvo rešenje izgledalo im je prirodno i lako, i mnogo realnije nego da se do ukupnog narodnog jedinstva dođe preko jugoslovenske ideje. Njihovi interesi poklapali su se sa interesima jedne velike sile i do ostvarenja narodnih želja moglo se doći bez mnogo napora i bez teških žrtava. Za izvesne hrvatske političare Bosna u srpskim rukama značila bi isto koliko i da je izgubljena. S toga su oni sa velikom žestinom otpočeli hajku na Srbe u Srbiji, tvrdeći ni manje ni više nego da je Bosna hrvatska i da Hrvatska, čija je politička samostalnost ugašena 1102. god., ima na nju nesumnjivo istorisko pravo. Srbi, koji su u tim zemljama pretstavljali većinu stanovništva i čije su veze s Bosnom stolećima postojale sve uže i neposrednije, odgovarali su na tu hajku s puno plahovitosti. Usled toga nastao je dubok i, na žalost, sve do danas nepremošćen razdor između velikog dela srpskih i hrvatskih javnih radnika. Benjamin Kalaj, bivši diplomatski agent u Beogradu, desna ruka grofa Andrašija i jedan od glavnih eksperata za balkanska pitanja u bečkom Ministarstvu Inostranih Dela, predviđao je to i sa zadovoljstvom je naglašavao, da će pitanje i sudbina Bosne i Hercegovine pojačati raspru između Srba i Hrvata. Bečki i peštanski vlastodršci imaće samo da se tim koriste. Hrvatska teza s ujedinjenjem pod Habzburzima postavljena je kao protivnost srpskoj, koja je htela ujedinjenje sa slobodnim srpskim kneževinama. Kao dve protivnosti, za koje se verovalo da se isključuju, one su imale da se nose do istrage. Sam car Franc Josif osuđivao je u jednom pismu banu Ivanu Mažuraniću one Hrvate koji su simpatisali sa Srbima, jer da su radili protiv interesa i svojih i dvorskih. Car hoće da dobije Bosnu i Hercegovinu, do kojih put vodi preko hrvatskih zemalja i preko hrvatskih ljudi i njemu, naravno, nije bilo nimalo svejedno, ako se među Hrvatima bude javio pokret koji ne bi išao Beču u prilog.

Svoje aspiracije na Bosnu i Hercegovinu istakla je Austro-Ugarska prema Rusiji u Rajhštatu, 26. juna 1876., prilikom sastanka careva Franca Josifa i Aleksandra II i njihovih ministara spoljašnjih poslova. Rusija i Austrija složile su se tom prilikom da očuvaju Srbiju i Crnu Goru ako budu tučene od Turaka, a u slučaju njihove pobede dozvoljavala bi im se izvesna proširenja, ali bi Austrija uzela veći deo Bosne i Hercegovine. Ruske beleške o tom sastanku ne slažu se potpuno s austriskim, ali se i iz njih vide dovoljno austriske težnje. Tako je, na početku samog rata, sudbina Bosne i Hercegovine bila zapečaćena; zemlje, zbog kojih su Srbija i Crna Gora ušle u rat bile su unapred izgubljene. Za vreme vojnih operacija bečka vlada je 7. jula stavila do znanja zainteresovanim činiocima u Bosni, da ne može dozvoliti sjedinjenje Bosne sa Srbijom, pa je to poručila i u Beograd. Zato su morale biti i obustavljene srpske akcije na toj strani.

U ratu protiv Turaka Crna Gora i Srbija nisu operisale zajedno, nego svaka za svoj račun. Na Srbiju se bacila jaka turska vojska, kojoj nedisciplinovana i ne mnogo oduševljena srpska milicija, bez dovoljno oficira, nije mogla da odoli. Vrhovni komandant srpske vojske bio je ruski general Černjajev, koji je prešao u Srbiju sa nekoliko hiljada ruskih dobrovoljaca. Srpska snaga bila je rasparčana na više bojišta, a ni na jednom nije imala dovoljnog broja za udarnu snagu. S toga je njena ofanziva propala na samom početku. Ali u defanzivi Srbi su se držali mnogo bolje i na Šumatovcu su, 11. avgusta, imali lep uspeh. Njihov otpor, s kratkim primirjem, trajao je sve do 17. oktobra, kad su im Turci kod Đunisa zadali težak udarac. Po molbi kneza Milana Rusija je svojim ultimatumom zaustavila dalje prodiranje Turaka i naterala je Portu da počne pregovore o primirju. Posle posredovanja i drugih sila mir je zaključen 16. februara 1877. bez ikakvih teritorialnih gubitaka za Srbiju.

Crna Gora bila je u ratu bolje sreće. Celog leta i jeseni 1875. ustanici i crnogorski dobrovoljci presretali su turske karavane, napadali karaule, jurišali na gradove i silno zamarali tursku vojsku po Hercegovini. Njihova borba na Muratovici 30. i 31. oktobra bila je prava bitka sa srazmerno velikim snagama, isto kao i ona na Presjeci, završena turskim uzmicanjem 19. aprila 1876. Kad je počeo rat Crnogorci su s ustanicima brzo prodrli do Nevesinja, ali su se odatle morali vratiti, kad je Muktar-paša krenuo protiv njih. Do odlučne borbe došlo je na Vučijem Dolu 16. jula. Knez Nikola je bio prikupio jaku vojsku od 24 bataljona i lično je njom zapovedao. Uspeh njegov bio je potpun. Kod Turaka, od tri zapovednika jedan je poginuo, drugi je bio zarobljen, a sam je Muktar bio ranjen i jedva se spasao. Velike uspehe imali su Crnogorci i na istočnoj strani oko Podgorice, a naročito u sjajnoj borbi na Fundini, 2. avgusta. Sam Novak Milošev posekao je toga dana 18 glava. Vojvode Božo Petrović i Ilija Plamenac odlično su branili Crnu Goru na toj strani, a svojim junaštvom isticao se i kučki vojvoda Marko Miljanov, koji će se posle proslaviti i svojim prostom ali moralom i snagom viteštva neobičnom prozom.

U Carigradu je za to vreme izvršen novi prevrat. Sama vlada, sa šeih-ul-islamom na čelu, zbacila je sultana Murata, koji je bio duševno bolestan, i dovela je na presto mladog, vrlo inteli gentnog, ali veoma perfidnog i nepoverljivog Abdul Hamida. U Carigradu je vladalo prividno ratničko raspoloženje i sile su imale prilično napora da deluju umirujući. Rusija je, međutim, uzimala sve energičniji ton. Slavenofilski krugovi u njoj, kojima je simpatisao i sam naslednik prestola, carević Aleksandar, tražili su da Rusija krene u akciju i oslobodi balkanske hrišćane, a u prvom redu Slovene. Imperialistički krugovi u njoj pomagali su taj pokret sa težnjom, da tom prilikom Rusija ostvari svoju staru težnju i zagospodari Carigradom i Dardanelima. Turska je manevrisala na razne načine, da izbegne evropskim posredovanjima u svojim unutrašnjim pitanjima. Kad je bila zakazana i sazvana jedna konferencija velikih sila u Carigradu, da raspravlja o reformama u Turskoj i o miru sa Srbijom i Crnom Gorom, sultan je dao objaviti 11. decembra vrlo liberalan ustav za celu Carevinu, koji je izradio njegov veliki vezir Midhat-paša. Delovanje velikih sila postalo bi po tome bespredmetno, i tako se u stvari i dogodilo. Turska je očigledno otezala i izigravala akciju velikih sila. Jasno je bilo posle toga, da će Rusija, već i suviše angažovana, preduzeti izvesne odlučnije korake.

Pre nego što bi ušla u rat protiv Turske Rusija je gledala da se osigura od Austrije. Bečka vlada nije nikako pristajala na ruske predloge, da se Bosni i Hercegovini dade autonomija; nije htela, isto tako, ni da zajedno sa Rusijom ratuje protiv Turaka. Njeni zahtevi bili su jasni: ona je tražila Bosnu i Hercegovinu za sebe; nije dozvoljavala stvaranje jedne nove velike slovenske države na Balkanu, a najmanje srpske; i nije pristajala da Rusija proširi svoje vojničke operacije prema Srbiji i zapadu. Videlo se jasno, da je, hoteći da iskoristi težak ruski položaj, htela da oživi stari plan podele interesnih sfera. Zapadni Balkan imao je ostati njezin. Rusija je morala popuštati i u ugovorima u Beču i Pešti, u januaru i martu 1877., priznala je Austro-Ugarskoj pravo, kao cenu za njezinu neutralnost, da može, u po sebe povoljnom trenutku, izvršiti okupaciju Bosne i Hercegovine. Rusiji Austrija nije priznala pravo na Carigrad, niti trajna osvajanja na Balkanu. Za Srbiju i Crnu Goru nije bilo izrečno rečeno, da se neće moći ujediniti, ali je bečka vlada predviđala već tada za sebe mogućnost uticaja i u Novopazarskom Sandžaku. V. Čubrilović dobro karakteriše političku liniju tadašnje bečke vlade. "Ako je rajhštatskim ugovorom ma i prividno pokazivala volju da u rešavanju istočnog pitanja pravi ustupke srpskom narodu, ugovorom s Rusijom od 15. januara jasno daje na znanje da želi da rešava pitanje ne samo Bosne i Hercegovine nego i celog srpskog naroda, celog južnog slovenstva, bez njih, još više, protiv njih."

Sklopivši tajni ugovor sa Austro-Ugarskom Rusija je objavila Turskoj rat 12. aprila 1877. Crna Gora, koja nije htela sklopiti mir pod istim uslovima kao i Srbija, pod ruskim uticajem prekinula je veze sa Portom i nastavila je 17. aprila ponovo rat. Uz Rusiju je ušla u borbu i Rumunija. U ratu s Rusima pokazalo se jasno, da je turska vojnička snaga još uvek od znatne vrednosti i kako su se grdno varali naši romantičari koji su je potcenjivali. Kod Plevne trebalo je Rusima nekoliko meseci teške borbe i velikih gubitaka, da savladaju uporni turski otpor.

Turska vojska bila se rešila, da ovom prilikom konačno satare Crnu Goru, da ne bi uopšte imala više neprilika na toj strani. S toga je uputila na Crnu Goru kao vrhovnog zapovednika sposobnog Sulejman-pašu sa preko 40.000 ljudi, koji je imao napadati iz Hercegovine, dok su s albanske strane i iz Novog Pazara operisale druge dve vojske. Napadaj je počeo 23. maja, ali su glavni udarci zaredali od 5. juna i pamte se u Crnoj Gori pod imenom "devet krvavijeh dana". Austriski generalštabni oficir Sauervald, koji se nalazio u crnogorskoj vojsci, opisuje podrobno sve što je čuo i video u svom dnevniku. Sa puno priznanja govori o crnogorskoj vojsci, ali ističe i opasnost, koja joj je pretila. Izveštaji kneza Nikole o tim borbama nisu mnogo pouzdani, jer u njima ima suviše samohvalisanja. S dosta gubitaka Sulejman-paša je uspeo da se probije do Spuža i sjedini sa albanskim odredom. Tad se očekivao neposredni napadaj na Cetinje. Ali, kako su Rusi u to vreme brže prešli Dunav nego što su Turci očekivali, dobio je Sulejman-paša naredbu da se odmah ukrca za Bugarsku. Tako je izostao poslednji i najopasniji čin turske ofanzive.

Posle odlaska Sulejman-pašina Crnogorci su prešli u napadaje i još toga leta osvojili su Nikšić i Bileću. Dalje crnogorsko napredovanje prema Hercegovini zaustavila je austriska vlada, isto kao što se usprotivila crnogorskim operacijama prema Novom Pazaru. S toga je knez Nikola preneo ratište prema istoku i počeo opsadu Bara sa osvajanjem Primorja.

Posle ruskih uspeha u Šipki i posle pada Plevne ušla je u rat ponovo i Srbija, 2. decembra. Njena vojska kretala se prema Nišu, Vranju i Pirotu. Ovog puta ona prema sebi nije imala jakih turskih snaga i stoga je napredovala bez većih smetnji. Turci su na bugarskom bojištu bili potpuno slomljeni i nisu mogli više da zaustave rusko prodiranje. Kad su Rusi prešli Balkan, Turska je, potpuno klonula, zatražila mir. Primirje je sklopljeno u Jedrenu 17. januara 1878., a potom i mir u San Stefanu, u blizini Carigrada, 21. februara.

Sanstefanski Ugovor bio je veliko razočaranje za Srbe. Ruska diplomatija stvarala je na njemu Veliku Bugarsku na čistu štetu srpskih interesa. Ta Velika Bugarska, koja bi imala 163.000 km2, imala je da se stere od Crnog Mora do Drima i Albanije; u nju je imala da uće ne samo Maćedonija, nego i najveći delovi Stare Srbije, sa skopljanskim sandžakom i sa delovima debarskog, prizrenskog i niškog. Bugarima su imali pripasti Pirot i Vranje, pa je tražen čak i Niš. Ogorčena, srpska vlada je tad poručila Rusima, da će Niš braniti i od njih isto kao i od Turaka. Zašto su Rusi tako postupali? Prvenstveno u svom interesu. Videći da se prave velike smetnje njezinom učvršćivanju na Balkanu ona je htela da bar za Bugarsku uzme što više, u uverenju, da će od nje oslobođena Bugarska biti njen verni klient. Ono što bude bugarsko biće, verovalo se, u neku ruku i rusko. S druge strane, proširujući što više Bugarsku ruski diplomati su verovali da rade u korist slovenske stvari i slovenske budućnosti. U petrogradskom Ministarstvu Inostranih Dela znalo se dobro, da je Austro-Ugarska, s njihovim pristankom, stavila ruku na zapadni deo Balkana i da Srbija ulazi u bečku sferu. Proširenje Srbije značilo bi posredno proširenje austriske sfere. Sem toga bitnog načelnog razloga u Rusiji nisu bili zadovoljni držanjem Srbije, imali su rđavo mišljenje o njenoj vojnoj snazi i vojnim naporima, i nalazili su da Srbija ima i suviše svoje volje. S toga je za Srbiju u Sanstefanskom Ugovoru učinjeno vrlo malo. Ona je imala dobiti uz nezavisnost samo neznatne ispravke granica u pravcu Mitrovice i Novog Pazara. Za Crnu Goru bilo je predviđeno proširenje relativno veće prema njenom dotadašnjem opsegu, ali je, apsolutno uzevši, i ono bilo malo. Za Bosnu i Hercegovinu Rusija je htela izraditi autonomiju. Sanstefanski Ugovor učinio je najmučniji utisak na Srbe kakav se dao zamisliti, i bio je toliko teži, što je dolazio od Rusije, od koje su se svi toliko nadali.

Sanstefanski Ugovor je morao biti revidiran. Protiv njega su naročito protestovale Engleska i Austrija, kojima podjednako nije išlo u račun jačanje Rusije i njenog uticaja i jačanje Slovenstva uopšte. Za reviziju Sanstefanskog Ugovora bio je u leto 1878. sazvan kongres u Berlinu, gde je moćna ličnost nemačkog kancelara, kneza Bizmarka, držala sve konce u rukama. Srpska diplomatija približila se bečkoj vladi i njenom pomoću dobila je nešto više u Berlinu nego u Sanstefanu, ali i to ne s toga što bi Beč želeo pomoći Srbima, nego što je hteo da umanji rusku tvorevinu. Na Berlinskom Kongresu Srbija i Crna Gora dobile su priznanje svoje nezavisnosti. Teritorialno Srbiji su pridružena četiri okruga: niški, pirotski, toplički i vranjski, a Crna Gora je dobila Podgoricu, Nikšić, Kolašin i Bar s njihovim područjem. Dodeljeno joj je bilo i Gusinje, ali je arnautski otpor tamo bio toliki, da su sile posle, 1880. god., izmenile svoju odluku i mesto toga dale Crnoj Gori Ulcinj. Po predlogu Engleske, a po unapred stvorenom sporazumu, Austro-Ugarskoj je poveren mandat okupacije Bosne i Hercegovine i vojničko posedanje "do iza Mitrovice". Ona je uzela Novopazarski Sandžak sa jasnom namerom da rastavlja Srbiju od Crne Gore i da tim posedom otvori sebi dalji put prema Solunu.

Glavna karakteristika javnog mišljenja u Srbiji posle srpsko-turskog rata i Sanstefanskog Mira i Berlinskog Kongresa bilo je opšte razočaranje. Mada je drugi period ratovanja doneo izvesne uspehe svet je, ipak, ostao pod utiskom krize na Đunisu i sa uverenjem da vojska nije opravdala one nade, koje su u nju polagane. U našoj romantičarskoj rodoljubivoj pesmi i pripovetci svaki je Srbin mogao da kidiše na gomile Turaka i da ostane pobednik; pojam Srbina identifikovao se s pojmom viteza. To samouverenje poljuljala je stvarnost, koja je bila i suviše negativna. Diplomatski neuspeh bio je još teži. Berlinski Kongres imao je da uništi svaku nadu na stvaranje jedne veće srpske države na Balkanu. Bosna i Hercegovina, nada i cilj cele politike Kneza Mihaila, pokrajine zbog kojih je Srbija sa Crnom Gorom i ušla u rat protiv Turaka, dopale su jednoj velikoj sili, da tobože privremeno u njima uvede red, a u stvari da ih posedne i prisvoji. Ulazak Austro-Ugarske u Bosnu i Hercegovinu značio je zamenjivanje Turske novim i daleko opasnijim neprijateljem. On je rušio osnovno načelo srpske državne politike i svake zdrave politike balkanskih naroda uopšte, koji su tražili da Balkansko Poluostrvo ostane samo njima, slobodno od svih zavojevačkih i političkih akcija tuđih država, a naročito velikih sila. Za Austriju se znalo, posle njenog potiskivanja iz Nemačke i Italije, da želi naknadu i proširenje na Balkanu i da svoje težnje upućuje u pravcu Soluna. Na tom putu ona je išla prvenstveno preko starog istoriskog srpskog područja, svesno, s namerom da, posedajući Novopazarski Sandžak, spreči spajanje Srbije i Crne Gore. Dotle srpski sused samo na severu, Austro-Ugarska je obuhvatala sad i celu njenu zapadnu granicu i podvlačila se i na južnu, opasujući Srbiju sa tri strane. Da su napori ratovanja doneli Srbiji i povoljnije rezultate, u zemlji bi se, posle njega, po samoj prirodi stvari, javilo dosta nezadovoljstva zbog teških finansiskih tereta, poremećenosti javnog morala, izlišnosti izvesnih oštrih mera i drugih razloga. Ovako, posle neuspeha i vojničkog i diplomatskog, koji su teško pogađali i naš nacionalni ponos i naše životne interese, nezadovoljstvo se pretvaralo u živ i neodoljiv protest.

Prilikom okupacije Bosne austriska vojska naišla je na otpor bosanskih muslimana, koje su ponegde podržavali i pravoslavni. Otpor je bio veoma jak u dolini Spreče i oko Maglaja i zatim kod samog Sarajeva, gde je buntovnike vodio Salih Hadži Lojo, raniji zulumćar i čovek nimalo dobrog glasa. Austrisku vojsku pozdravili su iskreno samo katolici, koji su u njima gledali oslobodioce. Srbi su jasno videli austrisku opasnost, ali su stariji od njih, kad već nije mogla doći Srbija, više voleli Austriju kao hrišćansku i sređenu državu, nego Tursku, u kojoj se bio izgubio svaki red.

Charmed · Malo ~ mače ~

Austro-ugarska prevlast

Berlinski Kongres doneo je nesumnjiv uspeh Austro-Ugarske Monarhije. Njena politika odnela je pobedu, kakva se inače stiče sa vrlo velikim žrtvama. Ona je dobila ne samo dve naše oblasti, nego i ključ za rešavanje cele jugoslovenske budućnosti. U njenim granicama nalazilo se više Srba nego u obe srpske slobodne države; ona je držala pod sobom sve Hrvate i Slovence. Nijedno pitanje na Balkanu, tako se činilo onda, nije se moglo rešavati bez nje, a kamo li protiv nje. Iza nje je stala Engleska, dugogodišnji protivnik Rusije, a odmah iza Berlinskog Kongresa stvoren je dvojni savez između Austro-Ugarske i Nemačke (1879.), kom je 1882. god. pristupila i Italija. Blok centralnih sila izgledao je tada gospodar evropske situacije i Balkana naročito. Za Srbe bili su u izgledu veoma teški dani. Berlinski Kongres imao je nesumljivo antislovenski karakter; na njemu je bečka vlada skoro javno stavila do znanja, da neće dati ostvarenje jedne veće srpske državne jedinice. Srbima će se ostaviti da životare samo u njenoj senci, razbijeni, zavađeni, i rasparčani u više područja i pod više raznih vlasti.

Pred srpske političare postavila su se krupna pitanja. Šta da se radi, da ne klone vera u narodu? I s kim da se ide? Balkanska solidarnost, na kojoj je onoliko radio knez Mihailo, pokazala se na delu više nego problematičnom; jugoslovenskim stremljenjima dala je okupacija Bosne i Hercegovine i hrvatsko-srpski nadzor s njom u vezi težak udarac. Rusija, u koju se toliko verovalo, pokazala se u ratu s Turcima vojnički nedovoljno organizovana, a na diplomatskom polju pretrpela je osetni poraz. Posledice toga osetile su se brzo u njoj samoj. Car Aleksandar II pao je 1881. god. kao žrtva nihlističkog atentata, a nezadovoljstvo je uzimalo maha uprkos svih oštrih mera vlasti. Nas Srbe razočarao je naročito ruski stav u Sanstefanu. Zmaj, koji je tako često davao izraza opštem mišljenju, pevao je ogorčeno posle berlinskih odluka na račun Rusije:

I svršeno je - maćijskom merom
I potpisano zlaćanim perom,
I proslavljeno gospodskim pirom
I srpska propast zove se mirom.
I crvak nema kome bi s’ vajko,
Hvala ti, hvala, srpska nemajko!

Knez Milan bio je sa sobom na čisto, da se više ne obrće Petrogradu. U toliko više, što su u susednoj Bugarskoj ruski generali, koji su upravljali zemljom pored novog kneza, pokazivali bez mnogo ustručavanja da njihova volja ima biti starija. Kidajući sa Rusijom knez Milan je nalazio kao prirodno, i kao jedini put, da priđe iskreno Austriji i da s njom pokuša novu sreću.

U Srbiji je intelektualni svet jasno osećao težinu položaja, u koji je zemlju dovela ruska diplomatija, ali se on s pravom bojao i druge strane. Čemu se Srbija može nadati od Austro-Ugarske? Posedanjem Bosne ona je ne samo lišila Srbiju da se ojača i ostvari težnje dugogodišnje njene aktivnosti i politike, nego je namerno išla za tim da joj potkreše i nade na budućnost. Ona je sama jasno pokazivala težnje, da se uputi prema Solunu i da, prema tome jednog dana uzme za se i celu Staru Srbiju i dobar deo Maćedonije. Kad je sklopio sporazum o savezu sa Nemačkom Andraši je čestitao caru Francu Josifu sa rečima: "Sada je za Monarhiju put prema Istoku slobodan". Ako se suprotstavi bečkom nadiranju Srbija bi bila sigurno pregažena, a ako povije glavu onda sama, svojevoljno, prima vazalski odnos. Izvojevana samostalnost izgledala bi po tom potpuno prividna. Opasnost od Austrije činila se stalno veća zato, što je bila neposrednija i što je u ovo vreme bečka vlada pokazivala izvesne aktivističke sklonosti. Naslon na Rusiju činio se s toga ipak mnogima, i pored rđavog iskustva, kao jedini put da se ta opasnost oslabi. Rusija je učinila Srbima nesumnjivo veliku nepravdu, ali se treba truditi da se petrogradski krugovi bolje obaveste i da svoj stav izmene na bolje. Jer protivnost ruskih i austriskih interesa na Balkanu traje godinama i trajaće i dalje i ruska politika, u svom sopstvenom interesu, moraće da računa sa balkanskim narodima, a sa Srbima naročito. Jer Berlinski Kongres doneo je i Rusima ne manje razočaranja nego Srbima, i posle njega Rusija je sa više kritike podešavala svoje odnose prema centralnim silama.

Jovan Ristić, vođa Liberalne stranke, koji je vodio srpsku spoljašnju politiku toga vremena, primio je bio prema Austro-Ugarskoj dve obaveze: da sklopi s njom trgovački ugovor i da izgradi železničku vezu. Po tu cenu je dobio njenu pomoć u Berlinu. On je, prilikom pregovora, jasno osetio bečke težnje da Srbija dođe u što veću ekonomsku zavisnost od Dunavske Monarhije. S toga se trudio da kolikogod može te obaveze olakša. U železničkom pitanju uspeo je samo delimično. Po ugovoru, Srbija je imala u roku od tri godine izgraditi železničku prugu od austriske do turske i bugarske granice. Ristić je želeo, bojeći se velikih finansiskih tereta, da se gradnja ne veže određeno baš za taj rok, i da se u isti mah ugovorima obezbedi spoj srpske pruge sa turskom i bugarskom, kako ne bi srpska pruga ostala kao otsečena i s toga ekonomski od prvog dana nerentabilna. Austrija je popustila samo u toliko, što nije tražila u određenom roku i spoj s bugarskom železnicom. Htela je, očevidno, da spajanjem srpske železnice sa svojom osigura s jedne strane put svojoj industriji i trgovini na srpsko tržište bez opasnosti konkurencije, a s druge da srpski izvoz veže skoro isključivo za svoje pijace. Železnička konvencija sklopljena je 28. marta 1880. Prilikom sklapanja trgovinskog ugovora bečka vlada je najpre ponudila carinski savez, a kad Srbija nije na to pristala ona je pravila mnogo teškoća. Ona sa Srbijom nije uopšte htela u toj stvari pregovarati kao sa ravnopravnim činiocem i nije mnogo prikrivala svoje težnje da Srbiju ekonomski podvlasti. Ona je kategorički, bez ikakvih ustupaka sa svoje strane, tražila, klauzulu najvećeg povlašćenja i kad Ristić, braneći ekonomsku nezavisnost zemlje, nije hteo na to da pristane, bečka je vlada zapretila carinskim ratom. Ristić i liberali bili su voljni da prime borbu na tom polju, ali knez Milan nije pristao nego je na upravu doveo novu vladu; sastavljenu od takozvanih naprednjaka, a u stvari od srpskih konzervativaca. Spoljašnju politiku uzeo je da vodi sam, a ministar toga resora, istoričar Čedomilj Mijatović, bio je manje-više samo kulisa.

Liberalna opozicija našla se odmah u antiaustriskom taboru. Ali glavne teškoće novoj vladi nisu došle u spoljašnjoj politici od nje, nego od nove radikalne stranke. Dok nisu strušili liberale naprednjaci i Pašićeve pristalice, išli su zajedno, a potom su se, početkom 1881. godine, radikali izdvojili i krenuli svoj list Samoupravu. U spoljašnjoj politici radikali su u svom programu tražili slogu sa Crnom Gorom i Bugarskom, a zatim "pomaganje neoslobođenih delova i buđenje svesti o narodnom jedinstvu". Dotle obeleženi kao crveni i internacionalci, radikali su ostavili čisto nacionalne ciljeve svojoj i Srbijinoj državnoj politici.

Knez Milan je bio duboko uvređen držanjem Rusije. Prema crnogorskom knezu Nikoli, kao prema takmacu, odavno je osećao nepoverenje: za Grčku je nalazio, da se pokazala kao nepouzdan saveznik i nelojalan drug; a u Bugarskoj je gledao nezasluženo nagrađenog sudeonika i budućeg protivnika. Ta svoja uverenja on je, bez diplomatskog prikrivanja, izneo u jednom svom pismu austro-ugarskom ministru Inostranih Dela, baronu Hajmerlu, hoteći mu pokazati koliko je on iskreno lično ubeđen da Srbiji nema drugoga puta sem naslona na susednu Dvojnu Monarhiju. Od tog ubeđenja, pisao je on drugom prilikom, napravio je svoj program. Sem toga, on nije osećao ni dovoljno sigurnosti za sebe i svoju dinastiju videći da u narodu radikalski "crveni" pokret uzima maha, da postoji protiv njega prilično nezadovoljstvo kod izvesnih političkih ljudi liberalne stranke i da dinastija Karađorđevića ima još uvek dosta simpatizera u narodu. Može biti da je na njegovu ličnu sujetu delovalo, najposle, i to, što se u martu 1881. god. rumunski knez Karol proglasio za kralja. Zbog svega toga, Milan je, posle završenog trgovinskog ugovora, počeo pregovore u Beču i za sklapanje jednog političkog sporazuma. Krajem maja 1881. on se krenuo u Berlin, gde je bio pozvat od cara Vilhelma, a odatle u Petrograd, da pozdravi novog ruskog cara Aleksandra III. U Petrogradu knez Milan je naišao na dosta hladan prijem. Dalo mu se osetiti da nisu zadovoljni njegovim držanjem i smenom J. Ristića, koji je kod ruskih diplomata bio stekao najviše poverenja od svih savremenih srpskih državnika. To je kod kneza samo pojačalo raniju mržnju i mesto da ga opomene, samo ga je više razdražilo. Po povratku iz Petrograda on se zadržao u Beču i završio je pregovore o političkom ugovoru sa Austro-Ugarkom. To je čuvena Tajna Konvencija, koju je u Beogradu, ne tražeći prethodno odobrenje ne samo Skupine nego ni same vlade, po volji kneza Milana potpisao Č. Mijatović 16. juna.

Tajna Konvencija predviđala je uzajamnu priateljsku politiku. Srbija se obavezala, da na svom području "neće nikako trpeti politička, verska ili druga spletkarenja koja bi išla protiv Austro-Ugarske Monarhije, podrazumevajući tu i Bosnu, Heregovinu i Novopazarski Sandžak". Za tu obavezu Austrija je bila spremna da odmah prizna eventualni proglas Srbije kao kraljevine i da se založi kod drugih sila da i one to priznaju. U četvrtoj tačci Srbija se obavezala, da "bez prethodnog sporazuma s Austro-Ugarskom neće pregovarati ni zaključivati politički ugovor s drugom kojom vladom". U slučaju rata Austrije sa jednom ili više drugih sila Srbija će održavati prijateljsku neutralnost, a isto tako i Austrija prema Srbiji. Eventualnu vojničku saradnju odrediće, u slučaju potrebe, posebna vojna konvencija. Kao najvažniji ustupak za Srbiju smatrao je Č. Mijatović sedmu tačku konvencije, koja je sadržavala ovaj stav: "Ako sticajem događaja, čiji se razvoj ne može predvideti, Srbija bude u stanju da se proširi u pravcu svojih južnih granica (izuzimajući Novopazarski Sandžak) Austro-Ugarska se neće tome protiviti i zauzeće se, da i druge sile skloni na držanje povoljno po Srbiju". Ovaj sporazum je ceo imao ostati tajan i trajati deset godina.

Ova konvencija, sklopljena iza leđa odgovorne vlade, izazvala je oštru osudu M. Piroćanca, pretsednika ministarskog saveta. Naročito je on osuđivao četvrtu njenu tačku nalazeći da potpuno veže ruke Srbiji i da je u stvari dovodi u jednu vrstu vazalstva prema susednoj velikoj sili. On je s toga ponudio knezu ostavku svoje vlade ili izmenu i ublažavanje te tačke. Kako je ugovor već bio potpisan i kako se u Beču smatralo, da je baš ta tačka "najbolja tekovina", knez se našao u ne maloj neprilici. Bilo je ne samo vrlo nezgodno izazvati pad vlade na tom pitanju, nego je bilo još teže naći drugu vladu koja bi pristala da vodi tu novu politiku. Tu teškoću uviđali su i u Beču i pristali su na jednu pismenu izjavu, koja je naglašavala austrisku dobru volju da pomaže srpsku nezavisnost i koja je objašnjavala da Srbija, po toj obavezi, ne može zaključivati nikakve nove političke ugovore, koji bi bili protivni duhu sklopljene konvencije. Ali je pre tog pristanka dobila tajnu pismenu izjavu kneza Milana, da njega kao vladara Srbije veže četvrta tačka konvencije onakva kakva je.

Knez je konvenciju sklopio sa punim uverenjem o njenoj korisnosti i ispunjavao je lojalno njene obaveze. Austrija sigurno u Srbiji nikad nije imala čoveka, koji je bio više uveren o potrebama dobrih odnosa s njom. Uverena i sama o tom ona je prema knezu imala puno poverenje. Sva korist od te po Srbiju dosta teške konvencije sastojala se u tom, što joj za izvestan niz godina Austrija nije pravila nikakvih naročitih smetnja i teškoća i što nas je u izvesnim pitanjima i podržavala.

Naskoro posle sklopljene konvencije, 22. februara 1882., Srbija je proglašena za kraljevinu i car Franc Josif bio je prvi vladar, koji je Milanu čestitao i priznao kraljevsko dostojanstvo. Ali nova titula nije digla ugled mladom kralju. Proglas kraljevine došao je u vreme kad je zemlja bila veoma uzbuđena drugim pitanjima i kad se mislilo da je nova forma samo plašt da pokrije druge nezgode. U zimu 1881. god. došlo beše do bankrotstva akciskog stranog preduzeća Generalne Unije, sa kojom je vlada bila sklopila ugovor o građenju železnice i kojoj je dala blizu četrdeset miliona dinara obveznica. U publici je tim povodom nastalo ogromno razdraženje koje je s naročitim uspehom iskoristila vrlo aktivna radikalna opozicija.

Za to vreme i knez Nikola je održavao izvesne veze sa Bečom, ali mu tamo nisu mnogo verovali, jer su znali da je on tada bio sav odan Rusiji. Knez Nikola je dobro video koliko je kralju Milanu u nacionalističkim redovima smetala njegova i suviše otvorena i skoro do krajnjih linija dovedena saradnja sa Austrijom, pa se mudro trudio da podigne svoju popularnost na račun njegove. Naše društvo, mada razočarano posle Berlinskog Kongresa, ipak nije bilo sasvim klonulo. Verovalo je u bolje dane, nekom dubokom, pameću neobjašnjivom, instiktivnom prasnagom. I ne samo da je verovalo, nego je bilo u izvesnim oblastima i borbeno, spremno na nova pregnuća. U Hercegovini se od okupacije četnička akcija nije bila sasvim smirila. Kad je u martu 1881. bečka vlada objavila poziv u vojsku u Boki Kotorskoj, a 23. oktobra iste godine proglasila vojni zakon za Bosnu i Hercegovinu dade to povoda za nov ustanak. U Krivošijama je počelo četovanje već u leto te godine, pa se proširilo i na Hercegovinu. Glavni četovođa beše Stojan Kovačević, već oprobani junak i poznat hajduk. U ustanku su učestvovali i pravoslavni i muslimani u srezovima istočne Hercegovine, duž crnogorske i turske granice. Načelnu borbu sa protestom počela je mostarska pravoslavna opština, ali se pokretu nisu pridružile sve ugledne vođe iz prošlog ustanka. Naročito se primećivalo otsutstvo starog vojvode Zimonjića. Ustanci su tokom zime 1881/2. god. imali izvesnih uspeha, ali nisu mogli, bez oružja, odoleti vojničkoj snazi Habzburške Carevine. Od pravoslavnih se, pored Stojana Kovačevića, istakao Đoko Radović, a od muslimana Salko Forta i Hajdar-beg Čengić. Srbija u tom pokretu nije imala nikakva učešća, a Crna Gora pomagala ga je samo krišom i oskudno. Austro-Ugarski ministar Inostranih Dela izjavio je ovom prilikom, "da je taj ustanak poslednji krik smrtno ranjenog Slovenstva na Balkanu", verujući da je ugušivanjem ustanka ugušen i duh koji ga je izazvao.

U opozicionom pokretu protiv austriske vlasti javljaju se sad sve češće i Srbi iz Dalmacije. Oni su imali dvadesetih i tridesetih godina XIX veka da izdrže teška iskušenja sa unijaćenjem, na kom je radio čak iz vremena Karađorđeva ustanka poznati, vladika Venedikt Kraljević. Ali su svi pokušaji ostali bez većih rezultata. Primeri Matavuljeva Pilipende izraz su čestite gorštačke postojanosti naših ljudi. Jugoslovenski pokret sredinom prošlog stoleća imao je u Dalmaciji odlučnih pobornika i među hrvatskom većinom i među srpskom manjinom, ali je i tu sudbina Bosne i Hercegovine i rešavanje naše budućnosti dovelo u oštar sukob pripadnike oba plemena. Srbi su iz početka tražili s Hrvatima zajedno da se pridruže Hrvatskoj i Slavoniji, ali ih je posle habzburška orientacija većeg dela hrvatskih političara odvela u saradnju sa malobrojnom talijanski vaspitanom inteligencijom i nešto trgovačkog građanstva za autonomiju Dalmacije. Nikola Tomazeo, jedan od najinteresantnijih duhova nove Dalmacije, talijanski pisac od glasa, nadao se spasu Dalmacije od Srbije, a bio je odlučni protivnik opredeljivanja za Hrvatsku i Austriju. Mada je reformama austriske i austro-ugarske države od 1867. i 1868. god. bilo predviđeno, da Dalmacija uđe u sastav zemalja krune Sv. Stevana i da se sjedini s Hrvatskom, to nikad nije bilo ostvareno, sve do sloma Dunavske Monarnije. Branilo se to strateškim razlozima, ali u stvari Beč, a naročito Pešta, ni Hrvatima, kao ni Srbima, nisu dali prikupljanje svih narodnih snaga u jedno telo. Ujedinjenje Hrvata obećavalo se uvek iz Beča, kad im je trebala hrvatska pomoć, ali su stalno prevlađivali obziri prema Mađarima i njihovim interesima. Posle okupacije Bosne, 1879. god. Srbi su izašli iz dotle srpskohrvatske Narodne stranke i osnovali su svoju posebnu Srpsku narodnu stranku. Kao organ te stranke počeo je od 1880. god. izlaziti Srpski list pod uredništvom Save Bjelanovića. U borbi protiv režima pored Srba pravoslavnih ističu se u Dalmaciji, a naročito u Dubrovniku i njegovom kraju, i Srbi katolici, među kojima su najlepša imena toga vremena, kao što su Medo Pucić, Valtazar Bogišić, Pero Budmani, Luka Zore, Antun Fabris, Milan Rešetar i mnogi drugi, pa čak i katolički sveštenici. Braneći srpsku misao kao slobodarsku i antiaustrisku oni nisu bili protivnici Hrvatstva, nego samo onih Hrvata koji su služili ideji Habzburga. Inače su bili i ostali pobornici ideje narodnog jedinstva i radili su na njoj i u vreme najljuće borbe. O tom je rečit dokaz, već samim svojim imenom, dubrovački književni list Slovinac (1878-1884.).

U Vojvodini je pritisak na Srbe bio naročito jak. Mađari su u Omladini i njenim simpatizerima gledali čiste veleizdajnike, nosioce velikosrpske misli, koja radi da izvesne zemlje krune Sv. Stevana uvedu u zajedničku srpsku državu. Miletić, nesumnjivo najpopularniji i najborbeniji vođa Srba na toj strani, čovek slobodouman ali i odviše otsečan, razvio je borbu na više strana, svuda ne iz neophodne potrebe. U borbi s neprijateljima iz Beča i Pešte nije možda bilo potrebno u veoma žestokoj borbi cepati narodne redove do nepomirljivosti, kao što je činio on izazvavši borbu sa pretstavnicima crkve, patriarhom Samuilom Maširevićem i posle Germanom Anđelićem. Ti naši prvosveštenici imali su nesumnjivo velikih nedostataka i u svojim postupcima bili su vođeni ponekad ružnim motivima, ali je u sukob s njima uneseno mnogo strasti i s Miletićeve strane, i tako je stvoren razdor koji je trošio narodnu snagu na sporednim, mesto na glavnim pitanjima. Kad je izbio hercegovački ustanak, on je energično gurao u rat, ne osećajući sve teškoće i opasnosti, kojima su se Srbi izlagali. Bojeći se njegova uticaja u narodu mađarske su ga vlasti zatvorile noću 20. i 21. juna 1876. optužile ga zbog veleizdaje i na Bogojavljenje 1878. osudile ga na pet godina tamnice. Po molbi narodnog sabora car ga je pomilovao 15. novembra 1879. Ali on više nije stari lav. Bori se, istina, još neko vreme, ali uskoro malaksava, savladan paralizom. Od kraja 1883. god. on ne učestvuje više u javnom životu.

A za to vreme mađarska vlada s planom vrši mađarizaciju na celom svom području. Ukida i šikanira srpske veroispovedne škole. "Samo u 14 šajkaških opština oduzeto je Srbima oko 25 školskih zgrada". U svima narodnim školama uveden je mađarski kao obavezan predmet. "Zemaljski mađarski savez", osnovan 1873. god., zastupao je gledište, "da u Mađarskoj nema druge narodnosti sem mađarske", pa je u tom smislu i delovalo. Pomađarivana su lična i porodična imena, imena mesta i sela. Vršio se pritisak na zavisne ljude, premamljivali se slabiji karakteri. Sistematskim izbornim nasiljima vršilo se falzivikovanje narodne volje i sprečavao se ulazak pravim narodnim ljudima u parlamenat. Dok su ranije bili ogorčeni protivnici bečkog centralizma i germanizacije Mađari su od 1867. god. bez mnogo obzira primenjivali te iste metode.

Charmed · Malo ~ mače ~

Srpsko-bugarski rat
i njegove posledice

Kralj Milan je nalazio, da su radikali, skoro više od liberala, zahvaćeni "panslavističkom" strujom. Samo, dok su liberali tražili veze sa službenom i crkvenom Rusijom, radikali su važili kao vaspitanici levičarske i nihilističke Rusije. Kralj je u njima gledao samo prevratnike i zazirao je od njih sve više u koliko je video kako u narodu uzimaju maha. Njegova unutrašnja politika, potpuno lična i skroz konzervativna, dovela je u jesen 1883. do formalne pobune u istočnoj Srbiji i do strahovitog obračuna s radikalima. Na izborima za Narodnu Skupštinu radikali su 7. septembra odneli sjajnu pobedu. U narodu se nijedna druga stranka nije mogla poneti s njima. Kralj je, mesto da poveri vladu njima, doveo na vlast Nikolu Hristića, starog birokratu iz doba kneza Mihaila, čoveka "gvozdene ruke", i raspustio je Skupštinu. Ta mera i naredba da se od naroda pokupe stare puške izazvale su buntovni pokret u timočkoj oblasti. Kralj je pokret ugušio u krvi, pomoću vojske. Izvršena je 21 smrtna osuda, a 734 čoveka kažnjena su robijom i zatvorom.

Šef radikalne stranke, Nikola Pašić, i još nekoliko njegovih drugova, spasli su se za vremena begstvom i našli su se kao emigranti u Bugarskoj. U toj zemlji oni su naišli na relativno dobar prijem. Šta više, bugarske vlasti su im dozvoljavale da se nastane blizu granice i nisu im sprečavale, da hvataju veze sa ljudima iz Srbije i da agituju protiv kralja Milana i njegova režima. Pašić se spremao i vodio je pregovore na više strana, da organizuje četničku akciju i izazove novu bunu protiv kralja Milana i njegove vlade. Bugarska štampa, čak i vladina, uzimala je stranu emigranata.

Srpska vlada dala je u Sofiji jasno razumeti, da nije zadovoljna držanjem bugarskih vlasti, očekujući da će one prema emigrantima postupiti sasvim drukčije. Bugarska vlada ne samo da nije ispunila kraljeve želje, nego je krenula i jedno drugo pitanje. To je takozvana bregovska afera. Knez Miloš je bio tridesetih godina kupio jedno imanje kod Bregova na Timoku, koje se nalazilo na levoj, srpskoj strani reke. Kad je Timok promenio svoj tok imanje je dospelo na desnu, tursku i posle bugarsku, stranu. Imanje je to, prirodno, smatrano i dalje kao srpsko i na njemu je bila podignuta jedna stražara. God. 1884. Bugari su zatražili, da se srpska straža povuče odatle, pošto Bregovo pripada bugarskom državnom području, pa kad Srbi nisu na to pristali oni su 22. maja 1884. zauzeli to imanje silom. Srbija je na to uputila ultimativni zahtev da se Bugari povuku odatle i da ispune i srpska traženja o uklanjanju emigranata sa granice. Bugari na to nisu hteli pristati i zbog toga je Srbija 28. maja prekinula diplomatske odnose s njima. Sukob se bio naglo zaoštrio i izazivao je bojazan da ne pređe u neprijateljstvo. Ruska diplomatija radila je skoro neskriveno protiv kralja Milana i čak je omela zadovoljštinu, koju je bugarski knez A. Batenberg, u neposrednim pregovorima s kraljem, bio voljan učiniti. Tako je to pitanje između Srbije i Bugarske ostalo otvoreno, sa obostranom zategnutošću.

Taj sukob izazvao je kod kralja Milana još veće nepoverenje prema Bugarima. Posle austriskog ulaska u Bosnu i Hercegovinu i posle njegove obaveze primljene u Tajnoj Konvenciji, kralj je lično bio načisto, da on na toj strani nema šta da očekuje. Isključen je bio i Novopazarski Sandžak do iza Mitrovice, koji je takođe spadao u austrisku interesnu sferu. Za svoje širenje Srbija je, po kraljevom uverenju, imala samo jedan mogući pravac, i taj je vodio niz tok Vardara. Na tom putu Srbija je međutim imala da se sukobi sa bugarskim težnjama, koje su u Sanstefanskom Ugovoru dobile s ruske strane priznanje i potstrek. "Kako ja smatram Veliku Bugarsku, koja bi se približavala granicama stefanskim kao grob srpskog naroda", govorio je kralj austriskom poslaniku u Beogradu 3. maja 1885., "to ću pre otstupiti i drugima prepustiti odgovornost za posledice, nego gledati, da se mojoj zemlji ruskim delom podvezuju životne žile". Kralj Milan nije video mogućnosti za sporazum između srpskih i bugarskih težnja, i, kao u Srednjem Veku, njemu se činilo da se pitanje može prečistiti samo silom.

Kralju, koji je bio plahovita i impresivna priroda i koji je u svojim kombinacijama računao s kratkim rokovima, činilo se, da u balkanskoj politici između Rusije i Austro-Ugarske postoji suparništvo koje se ne da lako izgladiti i da sukob između njih može izbiti svaki čas. Kad je, međutim, 1884. god., naročitim zauzimanjem Bizmarkovim, došlo do sastanka careva Vilhelma I, Aleksandra III i Franje Josifa u Skjernjevcima, kralj Milan se bio zbunio i osetio prevaren u svojim prognozama. Kakav će biti njegov položaj i značaj kad i ako prestane rusko-austriski antagonizam? Ne mogući da dozna tekst tu stvorenog sporazuma, nepoverljiv kako je bio, on je pomišljao na sve. I s toga je u časovima klonulosti pomišljao na abdikaciju i tražio od bečke vlade obezbeđenje za sebe i za svog sina, a bio je pripravan da ustupi i svoja vladarska prava jednom članu dinastije Habzburga. U Beču su već tada počeli da gledaju na nj kao na nevropata i počeli su da ga umiruju. Omražen u zemlji, s uverenjem da ga ni bečki prijatelji ne cene i ne podržavaju u punoj meri, osećajući Rusiju kao opasnog neprijatelja, koja na sve strane radi protiv njega, on je doživeo i krizu u porodici. Neobuzdan sladostrasnik on nije bio ispravan muž, a kraljica Natalija bila je hladna i prilično ograničena, a uporna žena. Između njih su, sem toga, postojale i političke protivnosti. Kraljica je bila poreklom upola Ruskinja i sva za Rusiju i kralju je, naročito u ovo vreme, pravila česte scene zbog njegovih suviše daleko otišlih veza sa Bečom. Kraljica je to činila delom iz uverenja, delom iz taktike da bi postala popularna, a delom da bi spasla budućnost svog sina. Sva zemlja, skoro bez izuzetka, sem nešto intelektualaca, bila je protiv kraljeve spoljašnje politike. Ristić je sve jasnije obeležavao svoj rusofilski stav, i baš u proleće 1885. bio je u Rusiji primljen od cara i dočekan na demonstrativno svečan način. A Pašić je još 1881. god. pisao u Radu, da politika napredne stranke "upravo i nije nikakva politika već izmećarstvo".

Sa Crnom Gorom odnosi kralja Milana nisu bili nimalo dobri. On je znao da je knez Nikola bio jedno vreme kandidat za srpski presto iza smrti kneza Mihaila i da se, u stvari, nikad nije u duši odrekao tih želja. U ratu 1876. god. bilo je dosta neslaganja između njih u izvođenju ratnih operacija, a kod Milana je bilo i izvesne ljubomore zbog crnogorskih uspeha i slave koju su njeni borci stekli u srpskom svetu. Ali najteži udar uzajamnom poverenju zadalo je to, što je knez Nikola ne samo primio kneza Petra Karađorđevića, nego mu je u leto 1883. god. dao i svoju kćer Zorku za ženu. Karađorđević je nesumnjivo bio najopasniji protivkandidat Milanov zbog ogromnog prestiža njegova deda u Srbiji i zbog slobodarske reputacije koju je on lično imao. Knez Petar je održavao veze sa izvesnim ljudima iz Srbije, za koje je kralj nešto znao ili naslućivao, i s toga je zazirao od njega, a naročito posle Timočke bune, kad su radikalski emigranti i opozicionari ušli u bliži dodir s njim.

Usred tih kraljevih ličnih i političkih kriza pade iznenada, 6. septembra 1885., proglas ujedinjenja Istočne Rumelije sa Bugarskom. Srpska diplomatija nije o pripremama za taj čin imala nikakvih prethodnih obaveštenja, a, koliko se danas zna, taj proglas je izazvao iznenađenje i u samom Beču. Sam bugarski knez, A. Batenberg, tvrdio je, da je i on sam, nekoliko dana pre toga, bio stavljen pred svršen čin. Videći raspoloženje naroda on se tom proglasu nije mogao, a nije ni hteo, da usprotivi. Primio je i priznao proglas, objavio mobilizaciju i lično krenuo u Plovdiv.

Kad je izvršen plovdivski "prevrat" kralj Milan se nalazio u Glajhenbergu. Bio je skoro izvan sebe. To spajanje bio je prvi korak za ujedinjavanje Bugara i bio je nesumnjivo politički uspeh, koji će lepo odjeknuti i u drugim oblastima gde Bugari žive pod tuđinom. On je predviđao takav odjek i u nekim maćedonskim mestima i nalazio je u tom podrivanje i rušenje svojih jedinih političkih ekspanzivnih kombinacija. Pomišljao je da iza tog prevrata ipak stoji i Rusija. Ljutio se mnogo i na bugarskog kneza, što je stvar krio od njega kao tobožnjeg ličnog prijatelja i što su Bugari, pre proglasa, svoje vojničke pripreme pravdali pred svetom tim, što se tobože boje srpskog napadaja. Razdražen i pun nepoverenja prema svemu i svakom kralj je odmah krenuo za Beč. U Beču, kralj je ovako objašnjavao svoj stav: Odluke Berlinskog Kongresa, koje sigurno nisu ispale po srpskoj želji, primljene su sa srpske strane sa punom lojalnošću. Sad, kad te odluke menjaju drugi, Srbija neće da ostane bez dolične otštete, da ne bi svojom pasivnošću dozvolila poremećaj ravnoteže na Balkanu. Iako je u njegovim rečima bilo mnogo gorčine i prebacivanja bugarskom aktu, on se u taj mah još nije bio otvoreno izjasnio da svoju otštetu misli tražiti samo na bugarski račun. U Beču su odgovorni krugovi umirivali kralja, obećavajući mu, da će Austrija imati u vidu interese Srbije i da se on može potpuno osloniti na nju.

Kad se, 8. septembra, vratio u Beograd kralj je bio rešen da ustane protiv Bugara. Uvećana Bugarska pretstavlja opasnost za Srbiju; teritorialno ona je postala doista dva puta veća od Srbije. Kao veća i jača ona će razviti u Maćedoniji i veću aktivnost i ugroziće tamo naše interese. S toga je Srbija proglašujući mobilizaciju postavila zahtev: da se ima ili povrati staro stanje u Istočnoj Rumeliji ili da Srbija dobije otštetu bilo od Bugarske bilo od Turske. U duši, kralj je želeo da to bude na račun Bugarske; narod, odazivajući se mobilizaciji bez oduševljenja, želeo je da se to izvede na račun Turske.

Srbija je odmah ušla u pregovore s Grčkom i ponudila joj sporazumnu akciju. Grčkom otpravniku poslova govorio je Milutin Garašanin, tada pretsednik vlade i ministar Spoljašnjih Dela, da Srbija misli upasti u Maćedoniju i Staru Srbiju, ako sile same ne bi htele da uzmu u obzir njene zahteve. Udružene Srbija i Grčka pravile bi i jači i ozbiljniji utisak i imale bi sigurno više uspeha. Grčko javno mišljenje nije bilo neraspoloženo za saradnju, ali je vlada bila vrlo oprezna. I ona je, istina, uzimala stav nezadovoljnika, ali nije htela da se mnogo izlaže dok ne vidi razvoj tog pitanja u Evropi. Pitanje njene otštete moglo je biti samo na račun turskog poseda; protiv Bugara Grci, već po svom tadašnjem geografskom položaju, nisu mogli preduzimati ništa. Po uputstvima iz Petrograda Crna Gora nije službeno preduzimala ništa, ali je knez Nikola, u privatnom razgovoru s austriskim poslanikom, nagovestio, kako i njegova država ima potrebu da se proširi prema Prizrenu i Peći.

Kralj Milan je od prvoga dana pomišljao samo na mogući sukob s Bugarima. Misao o otšteti u Turskoj, mada simpatična svima Srbima i pozdravljena čak i od Pašića iz emigracije, ako mu je i došla na um, bila je brzo napuštena. Jedno s toga što je osetio i što mu je to bilo i rečeno, da bi upad u Tursku izazvao velike komplikacije i nesumnjivo posredovanje velikih sila; drugo što se bojao turske snage, koju je poznao u nedavnim ratovima 1876-8. god.; i treće što je i inače bio kivan na Bugare i voljan da ih kazni za sve što su mu bili skrivili. Koliko je bio daleko od pomisli da upadne u Tursku vidi se najbolje po tom, što je tri dana posle prevrata nameravao da ponudi Turcima savez protiv Bugara, i što je to kasnije i učinio. Malo potom, kralj je uputio u Rumuniju svog rođaka generala Katardžiju, da rumunskom dvoru ponudi saradnju protiv Bugara, ali je ta ponuda naišla u Bukureštu na vrlo hladan prijem. Kralj Milan je, posle toliko nezadovoljstva koje je izazvao svojom unutrašnjom politikom, živo želeo kakav bilo vidniji uspeh u spoljašnjim pitanjima.

Bečka vlada se našla u ne maloj neprilici. Kralju Milanu htela je iskreno pomoći da dođe do nekog uspeha, da bi mu, radi same sebe, učvrstila položaj. Ali nije htela ni da se zameri knezu Batenbergu, ni da otežava njegovu situaciju. Kao rođak engleske kraljice Viktorije on je bio podržavan otvoreno od engleske vlade, s kojom se u Beču nije htelo doći u sukob; austro-ugarskoj diplomatiji knez je bio simpatičan već zbog toga što je došao u skukob s Rusijom; u Beču su, najposle, želeli da ga održe već i s toga, da na njegovo mesto ne bi došao neki ruski ili Rusima bezuslovno odani čovek. Iz Beča su s toga gledali, da nekako dovedu u vezu srpskog kralja i bugarskog kneza i da nekim uzajamnim sporazumom reše spor. Po savetima iz Beča, knez daje zatvoriti Pašića i rasturiti s granice radikalske emigrante i neke crnogorske četnike, a onda je 18. septembra uputio kralju lično pismo. "Uvek, a naročito dogod bude i jednog ciglog Turčina u Evropi, moraju Srbija i Bugarska biti usko vezane međusobno. Ja pojimam, da je u Srbiji neukrotiva želja za oštetom, ali Turska je velika. Sporazumimo se mi o našim akcionim sferama u Turskoj i ona će onda imati protiv sebe sto hiljada mesto pedeset hiljada ljudi. Ja sam sprema stupiti u rat. Sva je zemlja pod oružjem". Knez se nudio da dođe u Niš i tu s kraljem lično raspravi sve potrebne pogodbe za akciju. Ali kralj Milan nije hteo da s njim uopšte vodi dalje pregovore na toj bazi.

Po savetu Engleske bugarski knez je pokušao da se još jedanput objasni s kraljem Milanom. On mu je hteo 7. oktobra uputiti još jedno pismo i odrediti svog ministra Grekova, da mu ga donese. Kralj Milan dobio je poverljivo obaveštenje da je knez to pismo pokazao i turskom poslaniku i da je ono više diplomatski nego prijateljski akt. S toga je otvorenom depešom javio knezu, da neće primiti ni donosioca ni to pismo. Taj stav je govorio jasno, da kralj neće odustati od akcije bez izvesne konkretne dobiti. Međutim, kod Bugara se javio otpor sa svih strana. Zašto se Srbi bune protiv ujedinjenja dveju njihovih oblasti, u kojima oni nisu neposredno zainteresovani? Njihov mladi nacionalizam bio je pogođen u najosetljiviju žicu i držanje kralja Milana duboko ih je vređalo. I u kneza i kod naroda javila se odlučna želja, da se, ako ustreba, borba primi.

Kralj Milan, pošto je nekoliko nedelja očekivao posredovanje velikih sila, koje se nisu mogle složiti, objavio je 2. novembra rat, motivišući ga napadom bugarskih četa na srpske položaje kraj Vlasine. U sastavljanju ratnog proglasa sudelovao je i austriski poslanik grof Kevenhiler.

Taj rat završio se velikim srpskim neuspehom. Stanje srpske vojske bilo je vrlo rđavo. Milan Milićević u svom dnevniku beleži, kako je prošla kroz Beograd valjevska vojska: "Uh! Sva je gola, da je strah pogledati!" Sem što nije imala dobra odela, vojsci je nedostajalo i municije i drugih potreba. U rat se ušlo sa stajaćom vojskom i nekoliko pukova prva dva poziva, jer kralj nije imao poverenja u sve rezerviste iz naroda. Vojska je bila rđavo vođena, sa slabim zapovednicima, a u rat je išla bez imalo oduševljenja. Nije bila ni dovoljno izvežbana, naročito ne u rukovanju novim puškama. Artiljerija je bila potpuno zastarela i istrošena u prošlom ratovanju s Turcima. Vrhovna komanda nalazila se u rukama kralja Milana, koji nije bio nikakav vojnik i koji je inače, po svojoj prirodi, bio najmanje pogodan za to mesto. Na Slivnici, u borbama od 5-7. novembra, srpska vojska bila je potisnuta. Njena spora ofanziva izvođena bez zamaha i potrebnog jedinstva u komandi, pretvorila se posle pet dana u povlačenje i defanzivu. Malodušan i nikad sabran kralj Milan je izgubio veru u vojsku i pobedu i jedva je čekao primirje.

Za to vreme Rusija je živo nastojala, da se obustave neprijateljstva. Na njen poziv pristale su da rade u tom pravcu i Nemačka i Austro-Ugarska. Srbija je primila taj predlog već 12. novembra i kralj je odmah izdao naredbu da se prekinu borbe; Bugari su međutim nastavljali prodiranje i ušli u Pirot. Tu je 15. novembra došlo do nove borbe, u kojoj su Bugari opet ostali pobednici. Sjutri dan, po ranijoj naredbi svoje vlade, grof Kevenhiler je u bugarskom glavnom stanu zatražio od kneza da se sklopi primirje, preteći, u protivnom, austriskim vojničkim posredovanjem. Knez je pod utiskom ozbiljne pretnje popustio, iako je hteo da pre predloženog sklapanja primirja osvoji i Niš i da odlučnom pobedom na neki način pritera velike sile da priznaju osporavani akt plovdivskog prevrata.

Pregovori o miru vođeni su u Bukureštu. Srbiju je zastupao Čedomilj Mijatović. Mir je potpisan 19. februara 1886. i imao je samo jednu tačku: da se povraća između Srbije i Bugarske mir, koji je bio prekinut 2. novembra. Iako su tražili ratnu otštetu od nas Bugari je nisu dobili, a isto tako nisu ništa dobili ni od srpskog zemljišta. Bugari su ovim ishodom ipak bili zadovoljni: smatrani su kao pobednici i Evropa im je, u obliku personalne unije, priznala ujedinjenje Bugarske i Istočne Rumelije.

Kraljev položaj posle ovoga neuspeha postao je skoro neodrživ. Unutrašnje nezadovoljstvo bilo je toliko, da on zbog njega niti je smeo da mobiliše svu vojnu snagu zemlje, ni da čak svu stajaću vojsku uputi na granicu. Njegovi neprijatelji i u zemlji i na strani mogli su sad samo da podvlače koliko su u svojoj opoziciji imali pravo. Lakomislen, uzbudljiv, nepoverljiv kralj je tako očajno podbacio u situaciji koju je sam stvorio, da se pokazao kao nesposoban i nedorastao za svoj teški poziv. Njemu je već na bojnom polju postalo jasno da posle Slivnice ne može više nastavljati liniju unutrašnje politike koju je dotad vodio. A s tim u vezi pomišljao je i na abdikaciju. Od 1885. god. ta ga misao više i ne napušta; u svakoj težoj prilici on je potrže kao već odavno zrelu, dok je najposle nije i ostvario.

Kralj se izvesno vreme kolebao kome će da poveri novu vladu. U radikalima nije imao vere, iako su oni jedini mogli pomoći kao stvarni pretstavnici naroda. U tim strahovanjima podržavali su ga i nemački i austriski poslanik. "Eksperimenat s radikalima", naglašavalo se s te strane, "opasan je u velikom stepenu, jer oni ljudi koji propovedaju opšti prevrat učiniće sad sve moguće ustupke, da dođu na vlast, a kad postignu taj cilj upotrebiće sve, da ostvare svoje prevratničke planove". Dok se kralj kolebao izbio je novi prevrat u Bugarskoj, koji je na nj neobično jako uticao. Sa znanjem i pristankom ruskih službenih krugova stvorena je tamo oficirska zavera protiv kneza. Da se prikriju prave namere behu u leto 1886. puštene vesti, kako se Srbija sprema na nov rat s Bugarskom i kako s toga gomila vojsku na granici. Verujući u te glasove, knez Aleksandar uputi na granicu najbolje i sebi najodanije pukove. U noći između 20. i 21. avgusta upali su zaverenici u knežev dvor i s revolverom u ruci i naterali da potpiše ostavku. Na kralja je taj slučaj delovao veoma duboko. Bečka vlada imala je dosta muke dok ga je koliko-toliko primirila. Ali tek što je ta stvar nekako legla, kralj je došao u teške sukobe s kraljicom. Ti sukobi pretvorili su se u prave skandale. Sve što je radio i preduzimao kralj, izvesno vreme, 1887. i 1888. godine, bilo je skoro isključivo posmatrano u odnosu na kraljicu. U svojoj mržnji prema njoj nije imao ni mere ni granice. Ponašao se bukvalno kao u nastupima. Zbog sukoba s kraljicom, kojoj nije hteo dozvoliti da dalje živi u Srbiji, on se razišao sa naprednjacima i pristao da ustupi vladu Jovanu Ristiću sa koalicijom radikala i liberala (1. juna 1887.). Sam car Franc Josif posredovao je lično da kralj još tokom 1887. god., ne ostavi presto i pođe nekud u svet, ponesen svojom strašću i satrven svojim neuspehom. Učinio je to ne toliko zbog kralja lično, za koga je znao da ima ponašanje bolesna čoveka, nego zbog neizvesnosti ko bi posle njega mogao doći i zbog težine opšteg položaja. Zbog popunjavanja upražnjenog prestola u bugarskoj i zbog Rusima potpuno nepoćudnog izbora Ferdinanda Koburga za novog kneza, koji je smatran kao bečki čovek, između Rusije i Austrije nastalo je takvo stanje, da je rat izgledao neizbežan. Bečkim krugovima nije s toga moglo biti svejedno ko se u taj mah nalazi na srpskom prestolu i kako bi se, u slučaju rata, ponela Srbija.

Zbog opasnosti rata sa Rusijom bečkoj vladi nije bilo nimalo po volji ni to, što se na čelu srpske vlade nalazio Ristić, koji celom svojom prošlošću nije davao nikakve nade, da bi prema Austriji pokazao više obzira nego prema Rusiji. Kralj se nije usuđivao da ga sam obori, ali je dosta doprineo da se rđavi odnosi između radikala i liberala prometnu u kratkovido opako svađanje. Mesto da održe svoju koaliciju kao jako sredstvo protiv reakcije i ličnog režima, radikali su se polakomili na ponuđenu vlast i izazvali su 17. decembra Ristićev pad. Dva dana potom oni su već imali svoju homogenu vladu pod pretsedništvom generala Save Grujića, ali je nisu održali ni četiri puna meseca. Već 14. aprila 1888. oni su morali otstupiti, a novu vladu je sastavio opet, kao 1883. god., Nikola Hristić, koji je bio čist činovnik i koji je svoj ministarski poziv shvatio kao vojničku dužnost.

Kralj je sa poslušnom vladom N. Hristića hteo da likvidira svoj razlaz s kraljicom, koji je prolazio kroz razne mene, pune javne sablazni i sramote. Kad crkveni sud nije hteo da izvrši razvod braka, kralj je zatražio od mitropolita da to učini on lično. Mitropolit je to 12. oktobra i izvršio. Znajući da će objava o razvodu delovati vrlo rđavo u zemlji kralj je, da parališe njen utisak, odmah iza te objave dao da iziđe, 14. oktobra, i manifest narodu o sazivu Velike Narodne Skupštine i reviziji ustava. Tom odavno traženom i vrlo popularnom revizijom on je hteo da, koliko to bude moguće, smiri nezadovoljstvo i proteste u narodu i da u publiku baci mnogo važniju i po narodnu budućnost sudbonosniju temu od razgovora o razvodu. Taj manifest bilo je čisto njegovo delo; za nj nije prethodno znala ni vlada ni austriski poslanik. Kralj je njim hteo, sem pomenutog razloga, da popravi i položaj dinastije, spremajući kao drugu meru i svoju abdikaciju.

Novi ustav radio je odbor najboljih stručnjaka u Srbiji i pretstavnici svih političkih stranaka, a sednicama je pretsedavao sam kralj. Novi ustav dao je narodu široke slobode, a Narodnoj Skupštini pun autoritet. Ona je postala s vladarem ravnopravan politički činilac. Vlada je bila njoj odgovorna, isto kao i vladaru. Kad je izrađeni ustav imao biti iznesen pred Skupštinu kralj je tražio od stranačkih pretstavnika da se on primi bez ikakvih izmena, onako kako je predložen, "od korica do korica". U tom nije sasvim uspeo, jer je jedna izmena ipak učinjena, ali je inače 22. decembra 1888. primljeno sve ono što je bilo ugovoreno. Ta učinjena izmena bila je dosta važna (u čl. 200), jer je donosila ogradu, da se "srpska vojska ne može staviti u službu koje druge države bez odobrenja Narodne Skupštine". Stojan Protić izrečno kaže, da je ta izmena učinjena s obzirom na odredbe Tajne Konvencije, a opoziciji je sugerisana svakako od lica koja su taj ugovor znala. Kralj je navaljivao da se ta izmena ne čini, ali je na kraju ipak popustio. S novim ustavom imao je početi nov politički život Srbije. Njom je ona, prvi put, dobila skupštinu koja bi, bez ikakvih korekcija vladinih, izražavala pravu narodnu volju i imala da uvede pun sistem odgovornosti i narodne i upravljačke. G. Slobodan Jovanović dao je o tom ustavu ovaj sud: "Borba između kralja Milana i radikala bila je borba između dva tipa državnog uređenja. S jedne strane, lični režim, birokratski sistem, stajaća vojska, - s druge strane, parlamentarni režim, lokalna samouprava, narodna vojska. Kralj Milan nije održao lični režim, ali je održao birokratski sistem uglavnom, a stajaću vojsku potpuno. Parlamentarni režim, koji je zahvaljujući radikalima pobedio, imao je da se nakalemi na jednu birokratsko militarističku državu."

Austro-Ugarskoj diplomatiji bilo je prilično svejedno kakve će i kolike će ustavne slobode dobiti građani u Srbiji. Unutrašnje krize i potresi i u ustavnoj eri teško da bi mogli biti teži od onih u vreme kraljeva ličnog režima. U ostalom, u koliko se Srbija bude više bavila svojim unutrašnjim pitanjima i zaplitala se u partiske borbe u toliko će biti manje aktivna i manje sposobna u spoljašnjoj politici. Njoj je bilo glavno, da Srbija u spoljašnjoj politici nastavi dotadašnju politiku kralja Milana. Rusija je poslednjim promenama u Bugarskoj izgubila svoj pretežni uticaj u toj državi; Austro-Ugarska se bojala da ona isto tako ne izgubi svoj u Srbiji. Bojazan je bila u toliko veća, što je za prvog namesnika imao doći Ristić. S toga je bečka vlada tražila, da se rok konvencije produži do punoletstva kralja Aleksandra, odnosno do 1. januara 1895. Kralj je na to pristao. Prilikom produženja konvencije učinjene su protokolarno izvesne izmene i dopune u njenom tumačenju, koje je kralj izrično tražio nešto u interesu dinastije, a nešto u interesu same zemlje. U čl. II Austro-Ugarska se obavezivala da, po potrebi, i sa oružjem spreči neprijateljske upade crnogorskih četa u Srbiju, preko svog područja, a da kod Porte izdejstvuje isti postupak u slučaju prelaska preko turskog zemljišta. Najvažnija je izmena učinjena u tačci VII. Mesto ranijeg neodređenog teksta, da se Austrija neće protiviti proširenju Srbije "u pravcu njenih južnih granica", sad je rečeno jasno "u pravcu vardarske doline" i dodato je, da će to proširenje biti "toliko koliko ga prilike dopuste". Iako je ova obaveza imala donekle više teoriski karakter ona je ipak bila od značaja. Prvo, što je priznavala srpsko nacionalno pravo u toj oblasti i načelnu potrebu da Srbija proširi svoje područje; i drugo, što je ta obaveza davala neku vrstu jemstva, da Austro-Ugarska neće rešavati balkanska pitanja bez obzira na Srbiju ili čak protiv nje.

Kad je 22. februara 1889. kralj Milan, na svečanom prijemu u dvoru, prilikom proslave dana proglasa kraljevine, objavio svoju abdikaciju, bilo je to ne malo iznenađenje za svu zemlju. Silazeći sa prestola kralj Milan je, po Ustavu odredio tri namesnika, koji su imali vladati do punoletstva mladog kralja Aleksandra. Prvi namesnik bio je iskusni državnik Jovan Ristić, nesumnjivo politički najautoritativnija ličnost tadašnje Srbije, a druga dvojica bili su generali Kosta Protić, kraljev prijatelj, istaknut u borbama na Šumatovcu, i general Jovan Belimarković.

Politika kralja Milana bila je mnogo osuđivana, ali prvenstveno radi njegove unutrašnje linije i radi njegovih ličnih nedostataka i mana. Ali ona se može razumeti, i može čak i braniti u dobroj meri. Iščupati Bosnu iz austriskih ruka činilo se posle Berlinskog Kongresa ne samo potpuno bezizgledno, nego za svakog ko bi to pokušao i katastrofalno. Šta je Srbija mogla da radi, ako nije htela da se potpuno odreče svoje nacionalne misije? Jedino to, da obnovi svoju aktivnost na jugu, gde su se nalazili drugi njihovi saplemenici, koji su isto tako gledali na Srbiju. Kralju se činilo, da je to čak i potrebnije. Ma kakvo da je bilo njihovo stanje pod Austro-Ugarskom, Srbi su se tu nalazili u jednoj pravnoj državi i nije bilo suviše velike opasnosti da će nacionalno biti uništeni. U Staroj Srbiji i Maćedoniji stanje je bilo mnogo opasnije. Turska je bila crvotočna i država bez pravne sigurnosti. Hrišćani u njoj, pored svih formalnih zakona i izjava, nisu bili ravnopravan elemenat. Među hrišćanima Srbi su bili ponajugroženiji. U Staroj Srbiji njih su Arnauti prosto istrebljivali, oduzimali im imanja, grabili žene. Na klasičnom našem Kosovu, u Peći, Prizrenu, pod Zvečanom mi smo postali manjina koju su oni proređivali iz dana u dan. U Maćedoniji na naše se ljude ustremila bugarska propaganda, koja se nije ustručavala da protiv istaknutih ljudi upotrebi i sredstvo terora. Njihova aktivnost proširila se vrlo daleko. Još 1880. god. Bugari su pokušavali da otvore svoju školu čak u Prizrenu, a domalo i u Sjenici. Ako se nastavi sa takvim metodama borbe i od Arnauta i od Bugara, sa potpunom pasivnošću turskih vlasti, naš elemenat je mogao da poklekne ili da se izgubi. Kralj Milan imao je pravo, što je na tu stranu obratio više pažnje; to je nesumnjivo pozitivni bilans njegove politike. To je osetilo i naše društvo. Posle neuspeha u ratu s Bugarima videlo se, da će položaj našeg sveta tamo postati još teži i da treba nešto življe preduzeti, da se među tim ljudima na jugu deluje i da on oseti srpsko učešće i brigu. S tim idejama osnovano je 1886. Društvo Svetog Save u Beogradu. Ono je imalo "da verom i prosvetom stoji na braniku srpske narodnosti i da dobro bdi, da se nijedna srpska duša ne izgubi i ne propadne". Srpska vlada otvorila je potom svoje konzulate u Skoplju, Prištini i Solunu, a 1888. god. je u Ministarstvu Prosvete reformisano odeljenje za srpske škole i crkve u Turskoj. Vlada je kasnije sve više uzimala te poslove nacionalne propagande u svoje ruke hoteći da ima više nadzora i uticaja, a potiskivala je privatnu iniciativu. Njena isključivost nije bila umesna, ali su se njeni ljudi branili tim, da Društvo Sv. Save veša svoj rad na velika zvona i tim izaziva podozrenje turskih vlasti.

Charmed · Malo ~ mače ~

Poslednji Obrenović

U Beču se dobro znalo, da politika Namesništva mora biti drukčija nego politika kralja Milana. I to ne samo s toga što je u Namesništvu glavnu reč imao Jovan Ristić i što su novu vladu obrazovali rusofilski radikali, pod pretsedništvom Save Grujića, nego i s toga što je kralj Milan kompromitovao dotadašnji pravac spoljašnje politike.

Ristić je, istina, vezan Tajnom Konvencijom, ali se u Beču znalo, da on ne samo neće ići dalje od onog što ona određuje, nego će gledati da i u tome održi što više slobode. Insistirati da on i vlada postupaju više po austriskim željama nije se činilo oportuno; austriski uticaj, verovalo se u Beču, možda će se moći ojačati kad ljudi steknu uverenje, da se oni ne misle mešati u unutrašnja pitanja Srbije i na taj način dadu dokaza, da poštuju njenu nezavisnost. Izvesne nervoze bilo je ipak. Pisanje srpske javnosti, koja je, posle novog ustava i davanja štampi pune slobode, uzela otvoren nacionalistički stav, naročito u pitanjima Bosne i Hercegovine, izazivalo je česte proteste.

U austro-ugarskim krugovima na Srbiju se u ovo vreme nije gledalo kao na neku ozbiljnu opasnost. Njima se činilo da su slobode novoga ustava suviše rano date jednoj još sirovoj i strasnoj sredini i da ih ona zloupotrebljava na svoju kob. U Beču se činilo da zbog velike zaoštrenosti i u partiskim borbama, koja je pretila da se skoro izmetne u građanski rat, Srbija ne samo nije sposobna da preduzme neku veću akciju, nego da se skoro sama nalazi pred slomom. Njena finansiska situacija bila je vrlo teška, s neuravnoteženim budžetom, s mnogo dugova i dugoročnih i letećih i sa ogromnim poreskim zaostacima. Zbog partiskih gloženja nijedna stranka poslednjih godina nije se usuđivala da energično pregne za prikupljanje poreza na selu bojeći se da ne izgubi popularnost i glasače. Vojska je bila rđavo snabdevana i zbog loših finansija vojnici su često, u velikom broju, slati kućama, na otsustvo, da bi se uštedelo na njihovoj ishrani. Radikali ranije nisu bili za stajaću vojsku kao za naproduktivnu ustanovu i kao oruđe vlastodržaca, ali kad su došli na vlast oni su osetili najbolje da je, u ono doba imperialističkih prohteva, svaka država samu sebe osudila da bude prost pion na šahovskoj tabli drugih u koliko se bude lišila razvijanja svoje vojne snage. Kad su došli na vlast oni su se trudili da poprave ono što je bilo propušteno. Ali za naoružanje trebalo je novaca, kojih Srbija nije mogla lako da nađe. Sa kreditima na strani išlo je vrlo teško. U jedno-dve prilike iz Beča nisu pretili Beogradu ničim drugim nego porukama, da će o finansiskoj situaciji zemlje objaviti punu istinu. Da oteščaju tu i inače tešku situaciju Srbije, u Beču su mislili da nije potrebno protiv nje poduzimati neke naročite oštre mere, koje bi mogle izazvati veću pažnju Evrope, nego da je dovoljno samo, s vremena na vreme, u znak nezadovoljstva, zatvoriti granicu za izvoz svinja i tim pogoditi najosetljiviju i najbotiju partiju srpske privrede i izvozne sirovine.

Rusija je postepeno uviđala da njena politika prema Srbiji nije bila besprekorna. Razvoj prilika u Bugarskoj sasvim je razočarao Rusiju. Batenberga je podržavala Engleska a Koburga Austrija, obe protivnice Rusije u istočnoj politici i obe baš one sile, koje su naterale Rusiju da ide na Berlinski Kongres. Oslobađajući Bugare Rusi su verovali da će u njima imati ako ne skoro podanički elemenat, a ono ljude koji će joj se, bar u dva-tri prva naraštaja, smatrati kao obavezni blagodarnošću. Bugari su, međutim, vodili svoju politiku i punih deset godina posle oslobođenja dopustili su da zemljom stvarno zavlada jedan čovek Stevan Stambulov, sa strankom, koja je Ruse skoro oglašavala kao neprijatelje. Car Aleksandar III bio je s toga toliko besan na njih, da se, kako pričaju, bez malo nije smelo spomenuti bugarsko ime pred njim. Kad je otišao kralj Milan iz Srbije i kad su Ristić, kao prvi namesnik, i Pašić, kao pretsednik vlade, počeli približavanje Rusiji, u Petrogradu se osetila potreba da se Srbima iziđe u susret. U leto 1891. mladi srpski kralj Aleksandar otišao je da učini prvu posetu petrogradskom dvoru. Bio je dočekan s puno pažnje. Ž. Živanović u svojoj Političkoj istoriji Srbije kazuje, da mu je sam Ristić ispričao, kako mu je car Aleksandar tom prilikom rekao, da Rusija neće dozvoliti aneksiju Bosne i Hercegovine i da to već znaju u Beču. Njemu i Pašiću bilo je obećano još i to, da će Rusija pomagati srpsku aktivnost u Maćedoniji. Drugim rečima, Rusija je prihvatila srpsku stvar. Kad je Austrija mogla da se, skoro demonstrativno, umeša u rešavanje bugarskog pitanja, mogla je i Rusija da to isto učini u Srbiji. Čak sa izvesnom revnošću. Jer krajem osamdesetih godina činilo se, da je njen uticaj na Balkanu bio skoro potupuno potisnut. U Rumuniji, zbog oduzimanja Besarabije, celo javno mišljenje bilo je protiv ruske vlade i kralj Karol nije tada mnogo riskirao, kad je ušao u intimne veze sa Nemačkom i Austro-Ugarskom. Dolazak Koburga na bugarski presto i Stambulovljeva vlada značili su i gubitak Bugarske. S toga je car Aleksandar, na neobično demonstrativan način oglasio jednog dana samo crnogorskog kneza Nikolu kao "jedinog iskrenog prijatelja". I s toga je sad njegova vlada bila tako spremna, da pomogne novi režim u Srbiji.

Približavanje Srba Rusiji nije bilo rđavo primljeno samo u Beču nego i u Sofiji. Stambulov je, kao i kralj Milan, istinski i sa dubokim uverenjem mrzeo Ruse. Orientisanje Srba prema njima značilo je za nj ne samo nepovoljnu političku kombinaciju nego i neposrednu opasnost. Ruski uticaj među maćedonskim hrišćanima mogao je biti opasniji od austriskog u korist Srbije i mogao se brže osetiti na delu. Stambulov je u svojoj maćedonskoj politici bio uzeo sasvim nov metod. Mesto borbe s Turcima on je hteo da se, kao iskren njihov prijatelj, koristi svima mirnim načinima, da u Maćedoniji što dublje uhvati korena ne izlažući ljude progonima.

Srbi su, međutim, tražili iskren sporazum s njima. U Jiričekovom Bugarskom dnevniku zabeleženo je, da je već Jovan Ristić, u jesen 1880., razgovarao s Bugarima o sporazumu na osnovu podele kulturnih sfera. Radikali su od početka uneli u svoj program sporazumni rad sa ostalim balkanskim hrišćanima, i od svih naroda najviše su polagali na veze s Bugarima i iz političkih i geografskih i strateških razloga. Pašić je smatran kao najiskreniji bugarofil, i on je to u početku svoje političke kariere doista i bio. Bežeći od kralja Milana on se sklonio kod njih, gde je imao i srodničkih i prijateljskih veza, i došao je u dodir sa mnogo tamošnjih političkih ljudi. Prvi politički potez koji je on učinio bio je taj, da lično u Sofiji ponudi kakvu bilo vrstu saradnje između Srbije i Bugarske. Stambulov tu saradnju ne samo da je odbio, nego je čak srpsku ponudu stavio do znanja i Turcima, protiv kojih se imala prvenstveno ostvariti, i Austrijancima. On je nalazio da ne može sa Srbima raditi a da ne ošteti bugarske interese. Saradnja sa Srbima samo bi mu kvarila poverenje kod Porte, za koje je verovao da ga uživa, a zadavala bi mu teškoće i na samom terenu. Sem toga, on je posle tvrdo verovao da je Rusija svoju uporišnu tačku protiv nove bugarske vlade stvorila u Srbiji i da otud i moralnom i materialnom propagandom, pa čak i terorističkim pretnjama, podriva njen položaj.

Kad se nije mogao postići sporazum s Bugarima, potražio se sporazum sa Grcima. Sa svojom težnjom da imaju izlaz na tri mora Bugari su pre ili posle morali doći u sukob sa ostalim balkansim narodima. Nas su ugrožavali u Maćedoniji, a Grke i u Maćedoniji i u Trakiji. Pa, ipak, iako su to osećali, Grci su bili vrlo teški za pregovaranje. Njihove nacionalne pretenzije prelazile su granice njihovog etničkog područja, i to u velikoj meri. Naročito su bili teško pristupačni razlogu grčki krugovi oko carigradske patriaršije. Njihova sebičnost, i gramžljivost, i neuviđavnost već su krajem šezdesetih godina izazvali rascep u crkvi. To ih nije opametilo. Zna se, na primer, da je u Skoplju i Velesu grčki elemenat prema slovenskom bio u nesrazmernoj manjini, pa, ipak, patriaršija dugo nije pristajala da u tim eparhijama postavi slovenske vladike. Kad su Bugari, zahvaljujući Stamulovljevoj politici, dobili svoje dve prve posebne vladike i kad su za svoj Egzarhat na razne načine pridobili velik broj Slovena, i onda su se Grci ustručavali da Srbima učine željene ustupke, premda oni sami od zadržavanja visokih crkvenih mesta nisu imali apsolutno nikakve nacionalne koristi. Patriaršija nije radila uvek samostalno, nego je svoju crkvenu politiku podvrgavala kad manje kad više direktivama grčke nacionalne politike iz Atine. A u Atini se namerno preporučivalo zatezanje u Carigradu, da bi se Srbi učinili što popustljivijim. Tamo se znalo da se pri eventualnoj podeli interesnih sfera ni u kom slučaju ne mogu tražiti ni Skoplje ni Veles, ali se htelo da se bar sigurno dobije Bitolj i po mogućnosti Prilep i Strumica i za to su onda vršili neku vrstu ucene. Srbi u svojim pregovorima nisu hteli da otstupe Bitolj i s toga je sporazum 1892. god. ostao i na toj strani samo plan i želja.

Da bi se mogla viditi dobra spoljašnja politika moralo je biti u zemlji takvo stanje da uliva apsolutno poverenje. Međutim, Srbija se u to vreme nalazila u previranju, koje je ponekad davalo utisak raspadanja i znatno ubijalo njen autoritet. Ko je pratio pisanje naše štampe toga vremena i sve što je u partiskoj žučnosti uzajamno nabacivano primao za gotov novac, mogao je steći o zemlji i upravi i njenim vodećim ličnostima najružnije mišljenje. Nije se štedeo niko i ništa. Skandalozna hronika beogradskog dvora trajala je i dalje. Po zahtevu kralja Milana kraljica Natalija, dosta popularna u zemlji, bila je 7. maja 1891. u zoru policiski proterana iz Beograda, i to posle demonstracija u kojima je palo nekoliko mrtvih i ranjenih. Kralj Milan, večno u finansiskim teškoćama, nestalan, nesređen, impulzivan, pristao je, posle dugih pregovora, da primi od ruskog cara dva miliona dinara, ali pod uslovom da zauvek napusti Srbiju. Kralj je 30. septembra 1891. dao izjavu da istupa iz srpskog državljanstva i da se odriče prava kao član vladarske porodice. Vlada je, na osnovu te izjave, donela 14. marta 1892. zakon, po kom se kralju Milanu zabranjuje boravak u Srbiji i ponovno dobijanje srpskog državljanstva bez privole Narodne Skupštine. Samo u slučaju bolesti kralja Aleksandra bilo je dozvoljeno Milanu da može doći u Srbiju, i to jedino na zajednički poziv Namesništva i vlade, i tu ostati samo za vreme trajanja bolesti. Ti postupci veoma su umanjivali ne samo ugled dinastije, nego i same Srbije. U Staroj Srbiji, Maćedoniji, Bosni i Hercegovini, po starim patriarhalnim shvatanjima, ugled zemlje bio je nerazdvojan od ugleda vladara, kao ugled zadruge od ugleda njenog domaćina.

Isto tako teško delovala je na svet van Srbije i oštra borba, koja je nastala iza smrti namesnika Koste Protića (4. juna 1892.). Radikali su hteli, kao većina, da to mesto dobije njihov čovek i pomišljali su na samog Pašića. Liberali, opet, nisu tu važnu poziciju hteli lako da upuste iz partiskih razloga; a Ristić sam bojao se, da bi ulazak jednog tako izrazitog i autoritativnog partiskog vođe oteščao saradnju u Namesništvu i potisnuo njegov uticaj. Do sporazuma nije moglo doći i 9. avgusta radikalna vlada je zamenjena liberalima. Homogeno liberalno ministarstvo provelo je izbore sa velikim izbornim terorom, koji je u Goračiću doveo do krvoprolića, pa ipak nije dobilo većinu. Ne hoteći da upuste vlast liberali su se spremali na nova nasilja i izazvali su strahovito razdraženje kod opozicije.

Da prekrati to stanje odlučio se mladi, tek sedamnaestogodišnji, kralj Aleksandar da izvrši državni udar. U veče, 1. aprila 1893., posle jedne večere u dvoru, on je, na zaprepašćenje namesnika i članova vlade, koji su bili prisutni, uz pomoć izvesnih dvoru bliskih vojnih lica, proglasio sebe punoletnim, i razrešio, u isti mah, i namesnike i ministre od njihovih dužnosti. Njihov protest ostao je bez ikakva značaja. Novu vladu sastavio je bivši kraljev guverner, dr Laza Dokić, sa nekoliko uglednih radikala. Ideju o prvoaprilskom udaru misli se da je dao kralj Milan, ali ima i malo verovatnih tvrdnji, da je to delo samo beogradskih krugova.

Prvoaprilski državni udar bio je u glavnom dobro primljen zahvaljujući ponajviše radikalima, koji su se oslobodili liberalskog terora i ponovo došli do vlasti. Oni su veličali gest mladog kralja. Nisu, međutim dovoljno uviđali da je taj udar u stvari teška povreda ustava. Ta povreda, koja je donekle izvedena uz njihovu saradnju i kojom su se oni odmah koristili, išla je na njihov politički račun i mogla im se lako osvetiti. Oni su gubili pravo protesta u slučaju da se takav akt ponovi i dali su mladom kralju opasno oružje u ruke.

Mladi kralj bio je neobičniji tip. Svoju mladost proveo je među tuđim licima, lišen i oca i majke, u senci njihove svađe, koju je i sam lično imao prilike da sagleda. Otac i majka borili su se o njegovu ljubav više zbog jačanja svog položaja uz njega, nego iz prave roditeljske odanosti prema njemu. Opredeljujući se čas za jednu a čas za drugu stranu, a osećajući pozadinu te borbe, mladi kralj je rano prikupljao u sebi izvestan fond pritvorstva i nepouzdanosti, koji se vremenom sve više razvijao. Bistar, on je nesumnjivo imao izvesne političke okretnosti, ali nije imao dovoljno moralnog uporišta i potrebne stalnosti. Od oca nije nasledio sve mane, ali je jedna bila dovoljna da mu upropasti ceo život. To je otsustvo osećanja mere prema sebi i svojim postupcima. U osnovi autokrata i sav ličan, on je mislio da može sve što hoće i da je zemlja njegovo bogom dano nasledstvo s kojim on može raspolagati po svojim ćudima. Kralj Milan je bar imao izvesnih uspeha: dobijanje četiri okruga od Turaka i priznanje nezavisnosti. Kralj Aleksandar nije, međutim, imao nijednog uspeha, a u izvesnim momentima ponašao se bezobzirnije nego njegov otac. Njegova vladavina bila je samo niz dugih kriza, koje su se pre ili posle morale završiti katastrofom.

Njegova saradnja sa radikalima bila je kratka veka. Posle prvog državnog udara došlo je i prvo gaženje zakona. Nezadovoljan radikalima, koji su kao nesumnjiva većina u zemlji hteli da svarno vladaju, on je 9. januara 1894. pozvao natrag u Srbiju kralja Milana. Radikalna vlada dala je na to ostavku i počela ljutu borbu. Kad se vratio u zemlju i sam pogazio svoju datu reč i obaveze, kralj Milan je odmah počeo da utiče na državne poslove. Kralj je pokušao da vodi politiku sa neutralnim vladama ili, bolje rečeno, sa vladama koje su imale antiradikalski karakter dok nije 9. maja 1894. ukinut ustav od 1888. god., a vraćen onaj stari iz 1869. Javno se govorilo, da su radikali zloupotrebili ustavne slobode, dok se privatno i sa najviših mesta naglašavalo da Srbi za te slobode još nisu bili zreli. Stranačka razdraženost bila je u zemlji doista velika i Milan Piroćanac, bivši pretsednik vlade, nije bio jedini, koji je ogorčeno pisao i govorio protiv partizanstva. "Gruba, neobuzdana, samoubilačka stranačka borba sve je progutala, izvan nje u Srbiji se danas ništa ne vidi, ni Presto, ni Zemlja, ni narod. I tako gledajući na ovu divlju borbu, moglo bi se reći, da i sam narod srpski u Srbiji ima danas potrebe da ga ko ujedini, jer izgleda, da i on ne prestavlja više narodnu celinu, do tolike je bezumnosti najsavršeniji savremeni Ustav doterao zemlju, koja nije bila spremna da s njim razumno rukuje". Ocena je, međutim, bila suviše preterana. Nesumnjivo je da je stranačkih strasti bilo previše i da radikali, u prvoj opijenosti pobeda, nisu znali uvek prave mere. Ali krivica nije bila ni do njih ni do sloboda novog ustava u tolikoj meri, koliko do onih na vlasti koji nisu hteli da vode računa o narodnom raspoloženju i koji su silom tražili održavanje svojih kombinacija i svoje volje. Stranački život je bolovao od glavne mane, što njihove vođe, sem radikala, nisu tražile svoj oslonac u samom narodu i što nisu mogle da se pomire sa rezultatima, koje su donosili slobodni izbori.

Kralj Milan napustio je Srbiju ponovo u proleće 1895., a nedelju dana potom vratila se u zemlju kraljica Natalija, u želji da olakša sinu položaj.

Dva meseca iz toga, 22. juna, Stojan Novaković obrazovao je homogenu naprednjačku vladu. Solidan naučenjak i savestan čovek, Novaković je izneo mladom kralju svu teškoću stvorenog stanja. "Od 9-og januara 1894 na ovamo - vlade upravo nije bilo; plana u vladavini nije bilo. Pod izgovorom uzdizanja kraljevskog autoriteta i po nedostatku ma kakva plana u vladanju, ministri su degradovani na šefove sekcija". U interesu zemlje Novaković je tražio reviziju ustava, koji bi bio sredina između onog od 1869. i 1888. godine. U spoljašnjoj politici Novaković je dao jasna izraza novoj nacionalističkoj ideologiji. Naprednjaci su se postepeno lečili od austrofilije, koju su i primili u svoje vreme više od nevolje nego iz uverenja. Novaković je jasno video da Austro-Ugarska ni u jednom pitanju nije do kraja pomagala srpske interese. Dok su srpske naprednjačke vlade vodile računa o obavezama iz Tajne Konvencije i uzdržavale se od svake aktivnosti u Vojvodini i Bosni, dotle je Austro-Ugarska svoje obaveze prema nama u Maćedoniji sasvim napustila. Ona je želela da u Bugarskoj populariše Koburgov režim i s toga ni u maćedonskom pitanju nije htela da učini nikakve usluge drugoj strani. Uz to, mađarska vlada učinila je prema Srbiji dve velike greške. Protivno postojećim ugovorima ona je zatvarala tokom 1895. god. tri puta svoju granicu za izvoz srpskih svinja. Činila je to delom po zahtevu svojih agraraca, a delom, s pristankom Beča, da vrši pritisak na vladu, kojoj nije mogla oprostiti, što je, kao naprednjačka, i ona počela da vodi rusofilsku politiku. Dok je ta mera osetno pogađala privredni položaj Srbije, druga je izazvala njenu nacionalnu osetljivost. God. 1896. slavili su Mađari hiljadugodišnjicu svog dolaska u Evropu. Tim povodom priređena je u Pešti velika izložba. Prilikom njenog otvaranja, kom je prisustvovao i dvor, u velikoj istoriskoj povorci, imale su biti nošene zastave s grbovima svih zemalja, na koje su mađarski kraljevi polagali neko istorisko pravo, noseći njihova imena u svojoj tituli. Među drugima imala se nositi i zastava Srbije, koju je mađarski kralj spominjao u svojoj tituli još od 1202. god. Novaković je odlučno protestovao protiv toga i zabranio je srpskom poslaniku da prisustvuje svečanom otvaranju.

U Beču i Pešti još je jedan događaj izazvao veliko nezadovoljstvo s Novakovićevom vladom. Prvi put u našoj istoriji, njegovim zalaganjem, došlo je na Vidov-dan 1896. u Beogradu do sastanka vladara Srbije i Crne Gore, kralja Aleksandra i kneza Nikole. Tom prilikom, pred razdraganim Srpstvom, knez Nikola je održao jedan retko jasan i nimalo diplomatski govor, u kom su se nalazile ove reči: "Zagrljene i slogom spojene, nas će dobri srpski narod, ispredvajan, a iz tri vjere, blagosiljati; blagosiljaće nas sjenke umrlih mučenika srpskih, blagosiljaće nas roblje srpsko. Oni će naš primjer šljedovati, te složan sav će vjerovati jednu vjeru, vjeru spasavajući, vjeru narodnosti. Cijelo je srpstvo danas u duhu s nama, a što ono želi, želimo i mi dvojica, a naša je zadaća da ga povedemo pravcem njegovih težnja. Naš je narod i svjestan i pravedan, on za tuđim ne teži, on želi samo svoje i ničije osim svoje, jer je sam izrekao "oteto prokleto". Posjednici svoga, mi smo pozvani biti revnosti suradnici drugih srećnih naroda na polju napretka, razvića i civilizacije. Ove pravedne težnje naše ne mogu da ne budu predusretnute i praćene dobrom voljom od svijeh, naprednih i već ujedinjenih naroda". Da će taj sastanak i takav govor biti najgore primljeni u štampi susedne monarhije moglo se očekivati; ono, što je u Beču vređalo bilo je naročito to, što taj događaj nisu pripravili ni liberali ni radikali, nego vlada stranke koja je nekad bila njihov stub. Među Srbima van Srbije i Crne Gore ovaj je sastanak izazvao veliko oduševljenje. Novaković je i pre toga uživao velik ugled kao naš najbolji naučenjak Daničićeve škole; ovo mu je diglo glas i kao velikom nacionalnom državniku.

Sem toga, vlada je postigla izvesne uspehe i u Staroj Srbiji i Maćedoniji. Srbi su sa Turcima vodili borbe kroz skoro ceo XIX vek i na Porti su se jedno vreme skoro bili izjednačili pojmovi Srbin i buntovnik, odnosno Srbin i neprijatelj.

Kako nismo uspeli da se pogodimo ni sa Grcima ni sa Bugarima, nešto zbog njihove a nešto i zbog naše neuviđavnosti, to nije ostajao drugi put nego da se nađe način, da se Porta uveri kako joj mi nismo neprijatelji, bar ne veći od drugih. Prvi pokušaji u tom pravcu nisu imali mnogo uspeha. Porta je primala naša uveravanja, ali nam nije činila nikakve ustupke. Kad je kralj Aleksandar, u leto 1894., išao u Carigrad, da napravi posetu sultanu, nije mogao da izvuče ni najmanje političke povlastice za srpski živalj u Turskoj. Ali posle toga položaj se znatno izmenio. God. 1894. pao je u Bugarskoj sa vlasti Stambulov i dotle turkofilska politika sofiske vlade dobila je nov, suprotan, pravac. Bugari su ne samo dali osetiti da bi rado izmenili i političko i teritorialno stanje na Balkanu, nego su počeli i sa ubacivanjem četa u Maćedoniju. Od 1894. god. jermensko pitanje u Turskoj izazvalo je ozbiljno posredovanje Engleske, a kad je 1895., u jesen, došlo do pravih jermenskih pogroma u više mesta, pa i u samom Carigradu, ponegde i uz učešće vojske, englesko držanje postalo je skoro preteće. Stavilo se opet na dnevni red pitanje reforama. Za Tursku je bilo od ogromne važnosti, da se na Balkanu ne slože hrišćani protiv nje i da i Srbi ne počnu sa četničkom akcijom. U leto 1896. ponoviše se jermenski pogromi u Carigradu, i to sa dokazanim pripremama vlasti. Uz jermensko pitanje javilo se i kritsko; u roku od tri godine, 1894-6., izbile su tamo dve prave pobune i izazvale ne samo veliko uznemirenje u Grčkoj, nego i u ostaloj Evropi. Da bi koliko-toliko zadovoljila Srbe, koji su ostali kao podanici i susedi potpuno ispravni, Porta je znatno doprinela da Srbi, posle toliko godina, dobiju svog prvog mitropolita u Prizrenu, a stala je na našu stranu, protiv Patriaršije, i u pitanju novog mitropolita u Skoplju. U oba ta pitanja naše želje na Porti pomagala je ruska diplomatija, i to je, pored opšte situacije, mnogo doprinelo uspehu.

Mada nije imao mnogo poverenja u Bugare, Novaković je pokušavao da i sa njima dođe do sporazuma. Aprila 1896., pre dolaska kneza Nikole došao je u Beograd knez Ferdinand, koji je u ovo vreme, posle pogibije Stambulovljeve i dolaska na presto ruskog cara Nikole II, uspeo da se privremeno približi Rusiji. U taj mah ovaj sastanak nije doneo nikakvih stvarnih rezultata, ali se osećao ipak kao napredak u dotle zategnutim odnosima. Negujući te odnose prijateljstva na Balkanu, kralj Aleksandar je u proleće ove iste godine pohodio i grčki dvor. Na tom putu, posle nekoliko vekova, posetio je srpski vladar Svetu Goru i naš Hilandar u njoj, kome je pretila opasnost da ga Bugari preotmu. Tom prilikom poklonilo je hilandarsko bratstvo kralju čuveno Miroslavljevo evanđelje, originalnu Nemanjinu povelju manastiru i još nekoliko rukopisa.

Prilikom kraljeva bavljenja u Beču, po naročitom navaljivanju kralja Milana, odlikovan je bio lentom Belog Orla Venjamin Kalaj, tada zajednički ministar finansija i ministar za Bosnu i Hercegovinu. Istorija tog odlikovanja nije sasvim osvetljena, ali biće da je trebala i Kalaju i kralju Milanu. Kalaj je bio vrlo uticajan na dvoru. On je dvadeset godina, duže nego ijedan drugi ministar, ostao bez promene na svom položaju. U jesen 1896. došla je prva velika deputacija pretstavnika srpskih crkvenih opština iz Bosne i Hercegovine, da podnese caru memorandum protiv režima u tim zemljama i da tako, posredno optuži i samog Kalaja. Tim aktom počela je oštra devetogodišnja borba tamošnjih Srba za crkveno-školsku autonomiju. Car deputaciju nije tad primio i bio je nezadovoljan i njenom pojavom. Kalaj još više. U tom času dato mu je srpsko odlikovanje, gotovo s namerom da demantuje bosansko-hercegovačke Srbe, na čijem je odnarođivanju režim sistematski radio, da se Kalaju dade zadovoljština i da se na neki način srpski dvor i vlada desolidarišu sa radom prekodrinske braće. To odlikovanje duboko je zabolelo Srbe u Bosni i Hercegovini. Novaković o tom odlikovanju nije ništa znao i pristao je da jedan član njegove većine podnese o tom interpelaciju u Skupštini. Ali pre nego što bi došlo do te skupštinske sednice Novakovićeva vlada morala je da podnese ostavku. Kralj Milan je u tom pravcu naročito uticao na sina hoteći da se izbegne svaka odgovornost za to odlikovanje, a još više da zadovolji austro-ugarsku vladu koja je ovakvu nacionalističku politiku Novakovićevu osuđivala otvoreno.

Kralj Aleksandar teško se ogrešio o srpske interese što je odlikovao Kalaja. Jer u tom čoveku, koji je bio nekrunisani kralj Bosne, bio je oličen antisrpski režim austro-ugarske uprave. Kalaj je znao dobro srpski, služio je dugo u Beogradu, i proučavao je s pažnjom srpsku istoriju. Ušao je dobro u suštinu srpskog problema. Zazirući od srpskog nacionalizma on je bio pregao na sve načine, da u Bosni i Hercegovini zatoči narodnu misao. Mesto Srpstva hteo je da oživi srednjevekovno bosanstvo i bosansku državnu i narodnu svest. Službeno je za jezik mesto srpskohrvatskog uveden bosanski naziv; pomagala se "bošnjačka" štampa: službeni Sarajevski list, poluslužbena Bosanska pošta i muslimanima namenjeni Bošnjak. Srpskim konfesionim školama pravile su se raznovrsne smetnje, a Srbi učitelji bili su progonjeni. Već 1881. god. bilo je zabranjeno učenje srpske istorije; sam Kalaj zabranio je svoju Istoriju Srba, koja je ranije bila pisana sa izvesnim simpatijama za nas. Srpskoj nezavisnoj štampi bio je zabranjen ulazak u okupirane oblasti, a ćirilica se sistematski potiskivala, naročito kod muslimana, kojima je bilo pismo od starina. Veze sa Srbijom i Crnom Gorom bile su oteščavane na sve načine, na Srbe se gledalo kao na nesumnjive prevratnike. Zemlja je bila preplavljena tuđim činovništvom i žandarmerijom. U gusta srpska naselja oko Bijeljine, Prnjavora i Gradiške dovođeni su strani kolonisti, da ih razbiju i prošaraju. U škole su ušli antisrpski elementi i antisrpski duh, koji su dirigovali u Bosnu 1881. god. uvedeni isusovci sa sarajevskim nadbiskupom drom Josifom Štadlerom. Austriskim vlastima, po sopstvenom priznanju, bili su meki i nepouzdani domaći franjevci, iako su im oni poslednjih godina učinili krupnih usluga. Klajev režim išao je naročito za tim, da odvoji muslimane od pravoslavnih i da u zemlju uopšte, po staroj austriskoj devizi unese duh zavade.

Pokret za crkveno-školsku autonomiju imao je samo prividno taj uski okvir, ali je u stvari bio pokret nacionalne opozicije. Tako ga je narod po instinktu shvatio, ali ga nije mogao drukčije izraziti zbog teškog pritiska i oštre preventivne cenzure. Borba za javno priznavanje srpskog jezika, za slobodno učenje srpske prošlosti, traženje da se donose naredbe sumnjivog porekla samo usmenim putem, sve je to, izraženo u prvoj narodnoj tužbi caru iz 1896. god., govorilo jasno, da pokret obuhvata širi obim i kreće pitanja, koja ugrožavaju njegovu nacionalnu budućnost. Iz te borbe za crkveno-školsku autonomiju razvila se, prirodno, i borba za političku, koju će sa pravoslavnima zajedno od 1899. god. tražiti i muslimani. Vlasti su odmah osetile o čem se radi i počele su sa progonima. Rasturane su narodne crkvene opštine i uvođeni komesariati; ređale su se optužbe, punili zatvori. Ali to je baš izazvalo narodni otpor i očeličilo ga. Narodne vođe: Gligorije Jeftanović iz Sarajeva, Kosta Kujundžić iz Livna, i Vojislav Šola iz Mostara imali su za sobom ogromnu većinu pravoslavnog, kao Ali Fehmi efendija Džabić, mostarski muftija, Ali-beg Firdus, Šerif Arnautović i Derviš-beg Miralem muslimanskog elementa. Nepomirljiv, videći da ta opozicija i pravoslavno-muslimanska saradnja podriva njegovo celo delo, Kalaj je čitava života nalazio načina, da odbija njihove zahteve, pokušavajući uzalud da zastrašivanjem i korupcijama odvrati narod s puta kojim je pošao. Kalajeva smrt, 13. jula 1903., donela je izvesno olakšanje, ali proces opozicione akcije uzimao je sve više maha dopunjujući se drugim, političkim, privrednim i socialnim problemima.

Početkom 1897. god. Krićani su, stari buntovnici protiv Turaka, proglasili svoje sjedinjenje s Grčkom. Nacionalno uzbuđenje u Grčkoj nagna atinsku vladu da se odazove pozivu ustanika i da uputi svoje lađe i trupe na Krit, proglašavajući aneksiju tog ostrva. Posredovanje sila da se spreče neprijateljstva išlo je sporo i s puno natezanja. Kad su se, ipak, složile da izvrše blokadu grčke obale, preneli su Grci svoju akciju i na balkansko kopno. Marta 29. i 30. nekolike veće čete, pod vođstvom grčkih aktivnih oficira, prebacile su se preko granice. Izazvana Grčkom, Turska joj je 6. aprila objavila rat. U tom ratu Grčka je prošla da ne može bit gore.

Da je grčko-turski sukob izazvao uzbuđenje na celom Balkanu razume se samo po sebi. Bugari su smatrali da je došao pravi čas, da se uz kritsko pokrene i maćedonsko pitanje. Naši ljudi bojali su se neodređenih rešenja. Za Krit su sile predlagale autonomiju. Takvo rešenje za Maćedoniju našim ljudima činilo se vrlo nezgodno. Znalo se, da bi to bio samo jedan provizorij, koji bi izazvao novo i možda još bezobzirnije takmičenje oko toga ko će više i bolje da učvrsti tamo svoj uticaj, da bi jednog dana mogao izvršiti neko iznenađenje u svoju korist. Srbi su mesto toga tražili od Bugara, koji su nudili sporazum, da se pre svega odrede sfere interesa i da se one lojalno poštuju. Bugari su se bili uživili u misao, da je maćedonsko pitanje pretežno njihova stvar i da Srbi i Grci u njegovom rešavanju mogu da imaju samo posrednu ulogu. S toga su uvek i nerado govorili o podeli sfera nalazeći da je njihovo pravo, osveštano sanstefanskim priznanjem, da zahvate što više. Ipak, pred silom događaja, nije se moglo ostati skrštenih ruku. S toga je, prilikom posete kralja Aleksandra knezu Ferdinandu u Sofiji, 19 februara 1897., došlo do takozvane srpsko-bugarske "ugodbe". U toj ugodbi predviđala se načelno saradnja u svim pitanjima koja su se ticala Srba i Bugara u Turskoj i sadržavala se obaveza, da ni Srbija ni Bugarska neće preduzimati nikakve mere protiv postojećeg stanja bez prethodne uzajamne saglasnosti. To je nesumnjivo bio znatan napredak prema dotadašnjim odnosima, ali u isti mah i dokaz da se nije moglo doći ni do kakvog konkretnog rešenja.

Po dogovoru sa sinom kralj Milan se vratio ponovo u Srbiju 7. oktobra 1897. Novu vladu je obrazovao dr Vladan Đorđević, tada srpski poslanik u Carigradu. On politički nije bio obeležen, važio je kao neutralac. Sad je primio na sebe dužnost da služi u isto vreme dva kralja, od kojih je svaki imao svoju volju, i da leči Srbiju od partizanstva i prevelikog slobodarstva. Hirurg po struci, on je mislio da može svojim nožem pršiti po potrebi hirurške operacije i na Srbijinom organizmu.

Kralj Milan, kad se vratio u zemlju, nije više ostao ličnost bez funkcije, samo kao kraljev otac, nego mu je dato zvanje vrhovnog komandanta aktivne vojske. Milan je tako dobio najmoćnije oružje državne vlasti u svoje ruke. On je u vojsci od ranije imao dosta prijatelja i privrženika, a otad će ih dobiti još više. Stanje naše vojske i vojne spreme bilo je u to vreme veoma rđavo; da je, kojim slučajem, 1897. god. i Srbija bila uvučena u rat teško da ne bi prošla kao Grčka. Nedostajalo je svega. I modernih pušaka, i artiljerije, i municije, i zaprege. Kralj Milan je uzeo u program da vojsku osposobi za njenu dužnost i s toga joj je obratio svu pažnju. Za tri godine, od 1898-1900., on je nju potpuno reorganizovao i nesumnjivo unapredio. I najveći protivnici režima i tad i docnije morali su to da mu priznaju kao ne malu zaslugu.

Dolazak kralja Milana u Srbiju i njegovo stalno zaposlenje u njoj pokvarili su, međutim, njene odnose na mnogo strana. Rusija nije nimalo krila svoje nezadovoljstvo. U Petrogradu, javljao je nemački poslanik, kralj Milan je "neiscrpna tema za rusko nepoverenje prema Austriji". Sporazum sa Bugarskom pokvario se isto tako. Ali tu ne krivicom srpskom. Uprkos obaveza "ugodbe", Bugari su u Maćedoniji bez imalo obzira nastavljali svoju propagandu na štetu naše, i ta bezobzirnost nije se ustručavala ni od terorističkih akcija. Aktivnost bugarskih četa izazvala je početkom proleća 1898. god. opomene ruskog i austriskog poslanika u Sofiji, koje su ispale više formalne nego stvarne. Bugari su počeli da forsiraju maćedonsko pitanje naročito posle iskustva s kritskim. Iako je Grčka izgubila rat, Krit je imao da pripadne njoj, ako i ne neposredno, a ono postepeno, posrednim putem. Za guvernera autonomnog Krita imao je doći grčki princ Đorđe, član kraljevske porodice. Knez Ferdinand je bio dovoljno mudar da ne izaziva pravi rat s Turskom, da ne udara s čela, znajući koliko je krupnih interesa velikih sila u taj mah u pitanju na Balkanu, ali je raspirivanjem borbe i razvijanjem opšte nesigurnosti hteo stalno da Maćedonsko Pitanje održava živo i da javno mišljenje Evrope polagano priprema na rešenje u korist bugarske teze.

U jednom razgovoru s nemačkim poslanikom, 2. februara 1899., izlagao je kralj Milan svoje gledište o političkoj situaciji: Srbija neće silom požurivati likvidaciju Turske, koja će doći neminovno. Ona sad teži da propagandom dostigne one, koji su je svojim radom pretekli. Ali ako drugi krenu tursko pitanje, i Srbija će, "ma koliko slaba i nespremna", prihvatiti za oružje. Dužnost je sila, da na Balkanu, među njegovim državama, održavaju izvesnu ravnotežu, da se ne bi među njima javljale ponovo stare borbe iz Srednjeg Veka. Naročito je to potrebno učiniti između Srbije i Bugarske. Po njegovom uverenju, koje će kasnije, s više znanja, naučno formulisati Jovan Cvijić, u Maćedoniji je većina slovenskog stanovništva flotantna masa, koja može lako postati i srpska i bugarska. I Srbiji i Bugarskoj, mislio je on, treba dati izlaz na Egejsko More, obilazeći Solun. Sa srpske strane činjeni su tokom ove godine iskreni pokušaji da se s Bugarima nađe mogućnost za sporazum, na osnovu podele interesnih zona, ali su u Sofiji izbegavali svaki stvarniji razgovor.

Grčko-turski rat izazvao je i među muslimanima veliko razdraženje protiv hrišćana. Naročito su se svojom borbenošću isticali Arnauti, od kojih je priličan broj učestvovao u tom ratu kao dobrovoljac, pa se s novim oružjem vratio u svoja mesta i stao ugrožavati svoje hrišćanske susede. U svojoj noti Porti od 26. maja 1898. srpska je vlada navela više od 400 zločina nad Srbima tokom prošle godine, pa je tražila mešovitu komisiju da utvrdi činjenice. Kad su Turci, ne uvažavajući nas, po običaju, izigrali srpsko traženje htela je beogradska vlada da to pitanje iznese pred velike sile ili da izvede vojničku demonstraciju, ali je od toga odvratila Austro-Ugarska bojeći se, zbog kralja Milana, teškoća s ruske strane. U stvari, ni ona sama nije htela da dođe u položaj da se zameri Arnautima, koje je povlađivala i sa kojima je mnogo računala u svojim budućim planovima. Rusija je, međutim, u Carigradu iznosila srpske tegobe, žaleći iskreno stradanja našeg naroda. Ali to nije mnogo pomoglo. Arnauti, koji su sačinjavali glavnu gardu sultanovu i koje je on s planom pomagao, nisu više znali za mere. U leto 1899. oni su čak prešli preko srpske granice i udarili i na pogranične karaule. Incident je postao vrlo ozbiljan, jer je Srbija protiv napadača krenula redovnu vojsku. Tek pred opasnošću takvog težeg zapleta pristao je sultan na ozbiljnije mere za čuvanje granice, ali protiv arnautskih zulumćara nije učinio mnogo.

Srbija u to vreme nije imala ni mnogo ugleda ni mnogo uticaja. Čak ni davno obećanog srpskog mitropolita u Skoplju nije mogla da dobije, a kamo li što veće! Na strani se dobro znalo da se ceo režim drži samo na sili; da su finansije u očajnom stanju, da činovnici po više meseci ne dobijaju plate; da je naša snaga vrlo mala i problematična. Naročito rđav glas stekla je zemlja posle Ivanjdanskog atentata 1899. god., koji je jedan nezaposleni radnik izveo na kralja Milana. Motivi atentatorovi sve do danas nisu dovoljno objašnjeni i Bog zna hoće li se ikad doznati prava istina. Kralj Milan uzeo je, međutim, odmah, bukvalno od prvog časa, da su taj atentat pripremili radikali i on se rešio da ih, kao o Timočkoj buni, potpuno satre. Sve glavne vođe njihove dao je zatvoriti i izvesti pred preki sud. Znalo se i videlo, da je među optuženima bilo ljudi koji s atentatom nisu imali nikakve veze i da je po sredi čist osvetnički bes. Sama austriska vlada nalazila je, da kralj Milan bez potrebe preteruje i ogradila se javno od njegovih postupaka. Da nije bilo neposrednog austriskog zalaganja kod oba kralja vrlo je verovatno da Pašić ovom prilikom ne bi izneo živu glavu. Uplašen za svoj život, Pašić se na sudu držao nedovoljno muški; čak je priznao da je radikalna stranka prešla granice lojalnosti. I s toga je u redovima mlađe radikalne inteligencije izgubio vrlo mnogo od svog ugleda. Preki sud i gonjenje radikala učinili su mučan utisak na ceo srpski svet, a na strani je Srbija dobila glas države o kojoj se više govorilo sa žaljenjem nego sa poštovanjem.

Kralju Aleksandru već je bio posle tog prekog suda doteščao očev pritisak. I to iz dva razloga: prvo, što je dobro osećao koliko mu je njegov režim štetio i u zemlji i na strani; i drugo, što mu je smetao da ostvari svoju ženidbu iz ljubavi. Kraljeva naklonost prema Dragi Mašin, nekadašnjoj dvorskoj dami njegove majke, pretvorila se u neodoljivu strast. On je hteo pošto poto da se oženi njom. Kako je znao da će se kralj Milan tom odlučno protiviti on je hteo da ga ukloni iz zemlje, i to na lep način, bez potresa. Pritvoran kako je bio, on je čak ovlastio svog oca, da pregovore o veridbi sa princezom od Šaumburg Lipe, koje je vodio posredstvom austro-ugarskog ministra Inostranih Dela, može skoro dovesti do samog čina i poslao ga je u inozemstvo na lečenje i sa ovlašćenjem da dokrajči tu stvar. Ubrzo zatim poslao je u banju i kraljeva prijatelja, pretsednika vlade. Kad je njih otpremio na stranu on je, na iznenađenje celog sveta, objavio veridbu sa Dragom Mašin i potom ubrzo, 23. jula 1900., izveo i svadbu. Taj njegov čin osudili su mu i otac i majka, ali se on nije dao pokolebati, nego je energično prekinuo sve veze sa njima obojema. Nije ga pokolebalo ni to, što niko od jačih uglednijih političkih ljudi u Srbiji nije hteo da obrazuje vladu sprovodeći taj čin. Draga Mašin imala je dvanaest godina više od kralja, bila je udovica sa prilično problematičnom prošlošću, i žena sasvim malovaroškog mentaliteta. U samom narodu vest o tom braku bila je primljena rđavo. Ali je celu stvar, bar privremeno, spaslo to, što je ruski car, zadovoljan raskidom sa kraljem Milanom, pristao da bude venčani kum.

Osećajući koliko je ta njegova ženidba bila nepopularna kralj Aleksandar je učinio velike obrte i u unutrašnjoj i u spoljašnjoj politici da bar tako zadovolji javno mišljenje. U spoljašnjoj politici obrnuo se odmah Rusiji, koja mu je učinila tako veliku uslugu, a u unutrašnjoj približio se radikalima pustivši njihove vođe iz zatvora. Grof Goluhovski govorio je tad sa prezirom za Srbiju, da je quantite negligeable i nemačkom poslaniku rekao je bez uvijanja: "Mi ćemo prosto pridaviti Srbiju ako dođe do čeg ozbiljnog na Balkanu i Srbija se možda usudi da vodi drukčiju politiku od one koju mi hoćemo".

Kralj Milan bio je utučen. Svom sinu on je uputio pismo još pre ženidbe, koje je bilo skoro proročko: "Naša je dinastija preturila mnoge udare, ali ovaj bi bio najkobniji". Posle te ženidbe, osećajući nesreću, on se prosto rušio. Za svoje postupke nije imao uvek pravog merila, ali je inteligentno uočio svu opasnost sinova položaja. A nije video načina kako da mu pomogne. Sin ga je prosto odbacio, izdavši naredbu vojsci da ga ubije, ako pokuša silom da pređe u Srbiju. Razočaran i duboko zgađen svim, Milan je umro u Beču 29. januara 1901. Želeo je, da ga ne sahrane u Srbiji. S toga mu je telo preneseno u manastir Krušedol, gde je sahranjena i kneginja Ljubica.

Hoteći da stvori povoljniju situaciju za sebe kralj Aleksandar je spremao izmenu ustava i s njom u vezi nameravao je da stvori i povoljnu većinu. Misao mu je bila da spoji radikale i naprednjake, ili kako se onda govorilo, da ih fuzioniše, pa da s takvom umerenom strankom počne nov kurs. Prvu takvu vladu sastavio je 20. marta 1901. Mih. Vujić sa pola radikala i pola naprednjaka, a naskoro potom, 6. aprila, proglašen je i novi ustav. Njegova je glavna karakteristika da je uvodio dvodomni sistem. Inače, bio je napredniji od ustava iz 1869. god., ali znatno konzervativniji od onog iz 1888. Skupština je imala da pretstavlja volju naroda, ali je Senat imao da postane kočnica vladarevim rukama.

Sprega radikala s naprednjacima; primanje novog ustava koji nije odgovarao njihovim teoriskim shvatanjima; činjenica da su stariji radikali još uvek držali N. Pašića ako ne kao vođu a ono ipak kao jednog od glavara stranke, izazvala je rascep u radikalnoj stranci. Mlađi, manje kompromisni elementi, načelniji i smeliji, izdvajali su se kao samostalni radikali ili samostalci. Prvi vođa bio im je advokat Ljubomir Živković, ogorčeni protivnik kralja Milana, koji je bio suđen radi Ivanjdanskog atentata. On se na sudu držao veoma muški, braneći čast stranke i obraz opozicione Srbije. Zbog toga je postao jedan od najpopularnijih ljudi u zemlji, heroj svog vremena. Inače, novu stranku vodila su u stvari četiri profesora čistunca, Ljubomir Stojanović, Jovan Žujović, Ljubomir Davidović i Jaša Prodanović. U narodu oni su bili vrlo dobro primljeni i uspeli su da u radikalnoj stranci, već u to vreme prevuku skoro trećinu ljudi na svoju stranu.

Da opozicija u narodu uzme maha bilo je više razloga. Pre svega, kraljev brak sa Dragom Mašin bio je krajnje nepopularan. Naročitu sramotu i na sebe i na dvor ona je navukla svojom lažnom trudnoćom. Kralj je, razumljivo, živo želeo da dobije naslednika, a Draga je znala da bi tim i ona učvrstila svoj položaj. Međutim, ona nije mogla roditi, ali je posle izvesnog vremena objavila da je u drugom stanju. Njeni neprijatelji, a naročito kraljica Natalija, obavestili su o sumnji među drugima i ruski dvor. Car Nikola poslao je svog dvorskog lekara da se nađe oko kraljice i taj je otkrio da ona uopšte nije trudna. Zbog tog skandala ruski dvor nije hteo da primi kralja i kraljicu, iako je bio obećao i kralj to živo želeo. Samo zato što ruski dvor nije hteo da ih primi oborio je kralj vladu Mih. Vujića. To je trglo radikale i nateralo ih u opoziciju. Kralj se onda vratio na svoju staru liniju i 6. novembra 1902. doveo je novu, i opet tobože neutralnu, pretežno vojničku, vladu, pod pretsedništvom generala Dimitrija Cincar-Markovića.

Dotle, srpska spoljašnja politika bila je vođena u čisto rusofilskom duhu i dala je nekoliko po nas korisnih rezultata. Da bi mogla zaštititi Srbe i kontrolisati Austro-Ugarsku Rusija je otvorila svoj konzulat u Mitrovici i za konzula postavila, u maju 1902., Grigorija Ščerbinu. Ovo stvaranje ruskog konzulata izazvalo je pravu uzbunu među Arnautima, a i veliko nezadovoljstvo u Beču. I drugi naš uspeh postigli smo pomoću Rusa. Posvećenje Firmilijanovo za skopskog mitropolita, koje se toliko dugo otezalo zbog bugarske a delimično i grčke protivne akcije, izvršeno je, najposle, 15. juna 1902.

Želeći da pomogne našem življu u Turskoj srpska vlada je 14. avgusta 1902. zatražila u Carigradu, da se počne uvođenje reda i da se prestane sa povlašćivanjem Arnauta. Arnaute ili treba razoružati ili dati i Srbima mogućnost da se naoružaju. U interesu smirivanja treba pojačati turske garnizone u hrišćansko-arnautskim središtima i dovesti bolji činovnički aparat. Potrebno je, dalje, čim pre izvesti administrativno-sudske reforme s jačim učešćem hrišćana u upravi i sudstvu i reformu agrarnih odnosa. Te srpske zahteve pomogla je i ruska diplomatija nalazeći da su umereni i opravdani. Njima bi se u stvari postigao samo status quo ameliore par les reformes. U svom obrazloženju projekta reforama u Turskoj od 17. februara 1903. i Austro-Ugarska je, s Rusijom zajedno, priznavala da arnautski zločini i njihovo nekažnjavanje pretstavljaju "jedan od glavnih uzroka za stanje nemira i nesigurnosti" i da je hitno da otomanska vlada pristupi merama koje će Arnaute naterati na poštovanje zakona. Ali, iako je to priznavala, austro-ugarska vlada se ustručavala tražiti preke mere. Ruski poslanik u Carigradu na više se mesta zbog toga tužio na svog austriskog kolegu. Austriji nije čak ni neprijatno, govorio je on francuskom poslaniku, što u Staroj Srbiji nestaje srpskog življa. Izvesni visoki činovnici centrale Ministarstva Inostranih Dela u Beču i konzuli na terenu bili su odlučno protiv reforama i radili su protiv njih. Govorili su čak, kao skadarski konzul T. Ipen, da je bolje da ostane "dosadašnja anarhija".

Krajem marta 1903. arnautski zulumi prešli su mere. Oni su u Vučitrnu razoružali hrišćanske policajce ne dozvoljavajući da hrišćani nose oružje i vrše nikakvu bilo vlast. Odatle su pošli na Mitrovicu, u ogromnom broju, kao prava horda, da uzmu varoš na juriš. Tu im se oduprla turska vojska, uz koju se našao i ruski konzul Ščerbina. Ali taj svoj podvig on je platio glavom. Njega je jedan razdraženi arnautski vojnik u samoj turskoj vojsci teško ranio, i od te je rane Ščerbina umro 10. aprila.

Nezadovoljan držanjem ruskog dvora, kralj Aleksandar je od jeseni 1902. god. živo nastojao da se ponovo približi Austriji, a izvesne korake preduzimao je i ranije. Već u januaru 1902. god. slao je on u Beč svog ličnog sekretara Miloša Petronijevića s porukom u tom smislu i sa obećanjem, da će pitanje svog naslednika rešiti u sporazumu sa susednom monarhijom, i to, po svoj prilici, tako što će posiniti jednog od potomaka ženske linije Obrenovića, koji žive u Austro-Ugarskoj. Posle promene vlade on je austriskom poslaniku govorio, da je to i promena političkog kursa. Kad je ruski ministar Inostranih Dela grof Lamzdorf krajem 1902. došao u Sofiju i Niš, da preporuči i Srbiji i Bugarskoj da ostanu mirne, kralj je svoj razgovor s ruskim državnikom odmah i lično saopštio austriskom poslaniku. Posle povratka iz Srbije Lamzdorf je govorio generalu Kuropatkinu, da ne bi bilo mudro praviti kakav vojnički sporazum sa Srbijom, jer bi ga ona mogla odati Beču. Toliko je na njega kralj učinio utisak nepouzdana čoveka. U ponudama Beču, da bi samo stekao poverenje, išao je kralj vrlo daleko. Pristajao je da se srpske železnice ustupe Austrijancima; nudio je carinski i vojnički savez i čak predlog "da Srbiju dovede u onakav položaj prema Habzburškoj monarhiji u kakvom su Bavarska i Saksonska stajale prema Nemačkoj carevini". Od Austrije je, kao cenu za to, tražio pomoć da dobije Staru Srbiju i severni deo Maćedonije. Ali se Austro-Ugarska odnosila prema kralju s krajnjom uzdržanošću. Nije mu verovala, a nije ni mnogo držala do njega. Austriski poslanik K. Dumba dobio je uputstva, da ne ulazi ni u kakve pogodbe i pored tako primamljivih ponuda. Austrija, govorili su, neće da deli Tursku, nego da očuva njen posed. Ruskom ministru Lamzdorfu rekli su, međutim, otvoreno, da će Austro-Ugarska uzeti samu Srbiju, ako se ova umeša u maćedonske nerede. Sva kraljeva sondiranja u tom pravcu završila su s potpunim neuspehom.

U Beču se u to vreme znalo i to, da se kralj ne može još dugo održati na prestolu. Nezadovoljstvo protiv njega bilo je toliko, u svima krugovima, da se neko zlo moglo očekivati svakog časa. Krvave demonstracije od 23. marta 1903. u Beogradu bile su prva opomena. Ali mesto da one odvrate kralja od daljih nezakonitosti one su ga samo razdražile. Već sjutra dan posle njih on je izvršio novi državni udar obustavljajući ustav i raspuštajući Skupštinu i Senat, da posle tri četvrti sata, izmenivši što je hteo, povrati opet ustavno stanje. U našoj istoriji nije bilo vladara koji se više i svojevoljnije titrao sa pravima i zakonima i sa ustavima svoje zemlje, i to, na kraju krajeva, nije moglo da prođe bez teških posledica. I u spoljašnjoj politici on je ostao bez pravog stava i uspeha prosto zato što nije mogao da izdrži na jednoj liniji. Ni na jednoj strani nije imao čvrsta korena i pravih prijatelja. A on je, međutim, hteo da ne ostane pasivan i da u velikim obrtima na Balkanu, koje je kao sigurno očekivao i čak javno pretskazivao, ne ostane bez dobiti za svoju zemlju. Poslednji politički korak koji je učinila njegova vlada bio je ovaj. Posle prvog neuspeha s terorističkim akcijama u Solunu i Maćedoniji Bugari su se trgli i ponudili Porti pregovore. Bojeći se da Bugari, nastavljajući svoju aktivnost, ne izazovu nova posredovanja u Evropi, pošto su Rusija i Austro-Ugarska već krenule pitanje reforama i izradile program za njih, sultan je bio spreman da se pogađa s njima. To je zabrinulo i Atinu i Beograd. Grčka vlada učinila je pretstavku u Carigradu, da bi svako jednostrano pogađanje izazvalo nepoverenje drugih hrišćanskih država i naroda i da bi bilo vrlo opasno po mir na Balkanu. Tom koraku pridružila se 28. maja i srpska vlada. U svojoj izjavi ona je rekla, da bi povlađivanje jednom elementu oštetilo srpske interese, "i Srbija prema tome ne može ostati ravnodušna".

Tešku i mučnu situaciju dokrajčila je krvava noć između 28. i 29. maja. Poveća grupa oficira, većinom mlađih, skovala je bila zaveru protiv kraljevskog para i te noći upala je u Dvor i ubila i kralja i kraljicu i još nekoliko drugih lica, kao pretsednika vlade, ministra vojnog, i kraljičinu braću, koja su svojim ponašanjem izazivala drugove na tu bezobzirnost. Sam čin, mada neobičan radi učešća oficira u njemu, da se razumeti i donekle pravdati, ali su bile sasvim izlišne i za osudu izvesne surovosti posle samog ubistva. Ali, sumnje nema, zemlja je posle te krvave noći odahnula. Novi režim doneo je sasvim novi duh i polet.

Period od 1878-1903. godine pada među najteže i najmračnije u novijoj istoriji Srbije. Za tih dvadeset i pet godina, posle likvidacije turskih ratova i svega što je bilo s njima u vezi, zemlja nije doživela nijednog znatnijeg stvarnog uspeha, a pretrpela je, međutim, jedan osetan vojnički poraz i nekoliko teških unutrašnjih kriza. Bilo je i formalnih pobuna, i prekih sudova, i državnih udara, i dvorskih skandala, koji su išli na račun obraza zemlje. Obruč koji se stezao oko nas bivao je sve jači i opasniji.

Izgledi Srbije nisu bili nimalo lepi. Stešnjena s polja, pritisnuta toliko da je osećala kako skoro gubi dah gledajući pred sobom zatvorene sve izlaze, ona je patila i od unutrašnjeg razdora. Zatvorena u tesan prostor izgledala je kao zemlja u kojoj se ljudi, pometeni, samo uzajamno grizu. Ne bi bilo, doista, veliko čudo, da se počela gubiti vera u sebe i u bolje dane uopšte i da je malodušnost zahvatila šire krugove, kao što je počela da lomi poneke karaktere u inteligenciji. Ali, na veliko iznenađenje onih, koji nisu poznavali našu prošlost i naše pozitivne osobine, ovo zlo donelo je i uslove za promenu na bolje. Dovedena skoro do apsurda situacija je tražila radikalno rešenje, koje je kao oluja raščistilo atmosferu. U izvesnim časovima i ljudi i priroda kao da traže da se nakupi što više negativnog, da bi moglo posle katastrofe da dođe olakšanje i da se počne iznova, sve na drugoj osnovi.

Charmed · Malo ~ mače ~

Polet Srbije

Još pred kraj vladavine kralja Aleksandra javljali su se jasni znaci ozdravljenja i reakcije tom stanju truleži. Svet je sve više uviđao da tako ne može i ne sme ići dalje. Već sama pogibija kraljeva bila je očevidna pojava nezadovoljstva i težnje da dođe nešto bolje. U zaveri protiv kralja učestvovali su pretežno oficiri, ali je nezadovoljstvo zahvatilo sve krugove, naročito intelektualne i građanske. Stradija Radoja Domanovića, koja umetnički nije bila od vrednosti, političke basne i pesme Milorada Mitrovića, oštri članci Odjeka, kritički stav Srpskog Književnog Glasnika, koji je pokrenut 1901. god., pod uredništvom Bogdana Popovića, okupio oko sebe sve što je u književnom svetu Srbije bilo najbolje i što se, u manjoj ili većoj meri, nije slagalo sa režimom, unosilo je u naše društvo duh otpora, kritike, traženja novih stvarnih i moralnih vrednosti. Vedri stvaralački duh Jovana Cvijića, koji je verovao u prasnagu naše rase, jačao je veru i upućivao na nove vidike. U našem društvu nikad nije bilo bolje, pozitivnije i čak stvaralačke kritike, kao tada. To je doba Ljubomira Nedića, Bogdana Popovića, Jovana Skerlića, Pavla Popovića. Tad počinje svoj naučni uspon izuzetno daroviti Slobodan Jovanović. U poeziji od početka XX veka razvijaju se s novom snagom Jovan Dučić i Aleksa Šantić, a javlja se Milan Rakić; u pripovetci, u punoj snazi, stvaraju tada Simo Matavulj i Stevan Sremac, dok se lirski pripovedač mačvanskog sela, Janko Veselinović, bio već šablonizirao i istrošio. Pripovedački podmladak pretstavljali su po talentu najsnažniji Borisav Stanković, Ivo Ćipiko, Radoje Domanović, Svetozar Ćorović i Petar Kočić. Branislav Nušić nalazio se tad u službi reakcije i imao je u to doba najslabiji period svog stvaranja.

U oficirskom koru, mesto kastinske izdvojenosti, počela se sve više osećati neposredna povezanost sa narodom. Tražilo se da vojska pokaže svoju vrednost. Mlađi oficiri počeli su da uskaču u Staru Srbiju i Maćedoniju i da se bore kao četnici, dok kod starijih preovlađuju studije i obaveštavanja i putovanja po našim zemljama. Jedno vreme bilo je među oficirima samim oštrih protivnosti između onih, koji su učestvovali u zaveri, i njihovih protivnika, ali ih je izmirila opasnost pred zajedničkim neprijateljem.

Pred kraj XIX veka politički život i u Srbiji i u Vojvodini bio je veoma zatrovan nepoštednom partiskom borbom. Udaralo se na sve, bezobzirno, neodgovorno, zlonamerno, često cinički. Čak su šefovi stranaka učestvovali ne samo u pismenim, nego i u fizičkim tučama. Braneći čast porodice Jaša Tomić je postao ubica. Izvesni politički listovi pisali su potom i rečnikom, koga bi se mogli da stide i Cigani. Politika se bila uvukla i u društva i ustanove. Srpsku Kraljevsku Akademiju 1886. god. osnovali su naprednjaci protiv liberalnog Učenog Društva, koje je pojam nauke tumačilo veoma rastegljivo. Naprednjačku stranku sačinjavali su, u vrhovima, mahom srbijanski intelektualci, skoro ponajbolja imena ondašnje Srbije; među liberalskim intelektualcima bilo je dosta Vojvođana, na koje se mnogo vikalo da stvaraju birokratiju u Srbiji i grabe položaje. Radikali su imali u svojim redovima četiri petine seljaka i dobar deo mlađe inteligencije. Ova je uzela u svoje ruke Srpsku Književnu Zadrugu, koja je s početka osnovana kao vanstranačka organizacija. Naprednjaci su držali zadužbine Ilije Kolarca i Nikole Čupića. God. 1854. krenuli su radikali, pored dnevne štampe, i svoj književni organ Delo, a već iduće godine Lj. Nedić u svoj Srpski pregled uvodi pretežno naprednjake i nešto liberala. Početkom novog veka ljudi teže da se oslobode tih uskih gledanja. Kad je 1901. god. osnivan Srp. Književni Glasnik u njegov odbor ušli su pretstavnici svih stranaka.

Ali glavni uslov za ozdravljenje celog našeg državnog i duhovnog života bilo je to, što je prestao lični režim i s njim udvoričko izmećarstvo, koje je kvarilo karaktere i trovalo atmosferu. Narodna Skupština izabrala je za novog kralja Srbije, 2. juna 1903., Petra Karađorđevića, unuka Voždova i sina kneza Aleksandra, a pre njegova dolaska povratila je u život, s malim izmenama, ustav od 1888. god. Kralj je 12. juna, po dolasku iz Ženeve, položio zakletvu na ustav i počeo svoju vladu, koja je Srbiji donela nenadane uspehe.

Kralj Petar nije imao nikakvih izuzetnih sposobnosti, ali je u Srbiju stigao kao čovek u godinama, sa bogatim iskustvom. Posle bosanskog ustanka, u kom je želeo biti narodu od koristi, on se više nije javno isticao. God. 1883. došao je na Cetinje, gde se oženio "zornom" Zorkom, najstarijom kćerkom kneza Nikole, 30. jula iste godine. S njom je imao tri sina (Đorđa, Aleksandra i Andriju) i kćer Jelenu. Kneginja Zorka umrla je na Cetinju 4. marta 1890., malo pošto je donela na svet svog trećeg sina, koji je umro malo iza nje. Knez Petar ostao je na Cetinju sve do 3. septembra 1894., kada je otišao u Ženevu, radi vaspitanja dece. Između njega i njegova tasta kneza Nikole nisu uvek bili najbolji odnosi, a posle Petrova odlaska iz Crne Gore oni su sasvim ohladneli. S mnogo više pažnje prema svom zetu odnosila se kneginja Milena. U Ženevi knez Petar Karađorđević, živeći povučen, imao je dovoljno prilike i mogućnosti da prati događaje u savremenoj Evropi i u Srpstvu i da iz njih izvuče potrebne pouke. Tu je stekao ono dragoceno uverenje, koje mu je bilo vodilja u celom državničkom delovanju, da se samo u slobodi može ceniti i voleti sloboda. S toga je, kao vladar Srbije, pustio da se razvije ustavni život do svoje pune snage i da narodna volja dođe jasno do svog izraza. Za njegova vremena Srbija je postala slobodnija, nosilac svih narodnih ideala.

Starog nasleđa, sasvim prirodno, nije moglo da nestane najedanput. Bilo je i izvesnih novih nezgoda. Naročito se bilo zaoštrilo zavereničko pitanje, i u zemlji i na strani. U zemlji bilo je načelnog osuđivanja oficira, koji su još pod zakletvom kralju, sklopili zaveru i izvršili ubistvo zakonitog kralja. Bilo je i ličnih prekora, jer su izvesni viši zaverenici hteli da vrše uticaj i pritisak. Sa strane, neke velike sile, a u prvom redu Engleska, prekinule su zbog te zavere i kraljevog ubistva diplomatske veze sa Srbijom, i delovale su svojim stavom na izvesne elemente u zemlji. Kriza bi, verovatno, bilo i više, da nisu krupni spoljašnji događaji, koji su stavljali u pitanje našu nacionalnu budućnost, naterali ljude da usredsrede pažnju u tom pravcu.

Bugarska je nastojala svom snagom, da izazivajući nerede u Maćedoniji, stavi to pitanje pred Evropu u nadi, da bi ono moglo biti rešeno stvaranjem autonomije za tu oblast, koja bi se, kao u Istočnoj Rumeliji, mogla konačno rešiti u njezinu korist. Pitanje reforama u toj oblasti već je uzeto u pretres i njim su se u veliko bavili kabineti Beča i Petrograda. U južnoj Maćedoniji krenuli su Bugari Ilindanski ustanak 1903. god. većeg obima, pošto su već pre toga izvršili niz terorističkih akata u Solunu i na raznim drugim mestima. To je dalo povoda Rusiji i Austriji, da prilikom sastanka careva Nikole II i Franca Josifa, u Mircštegu, 2. oktobra te iste godine, njihovi ministri izrade podroban plan o celoj reformnoj akciji. Predosećajući sukob sa Japanom na dalekom istoku Rusija je želela da ugovorom sa bečkom vladom osigura bar teritorialno postojeće stanje na Balkanu. Austro-Ugarska se, međutim, nadala, da bi mogla, dok Rusija bude zauzeta u Aziji, utvrditi svoje pozicije i pripremiti sve za svoje nastupanje prema Solunu. Bečkim planovima glavnu su smetnju činili Srbi. Oni iz Srbije biće protivni, jer se njima preseca put na jug i svaka nada za eventualno teritorialno širenje u oblasti njihove klasične starine, a oni iz Turske zato što bi austriski put vodio preko njih. U Beču su s toga protiv Srba sistematski pomagani Bugari i Arnauti. Neposredno pred Mircšteški ugovor, prilikom sastanka Vilhelma II i Franca Josifa u Beču, 18. i 19. septembra, razvijao je grof A. Goluhovski, Poljak, tada austro-ugarski ministar Inostranih Dela, svoj plan i svoje poglede na balkansku situaciju. Govorio je ovako: "On neće nikad dozvoliti stvaranje jedne Velike Srbije ili Velike Crne Gore; isto tako ne može biti govora o tom, da Carigrad pripane Rusiji. Od onog časa, kad bi Rusija bila u Carigradu ili kad bi se između Adrije i Dunava stvorila jedna velika država, Austrijom se više ne bi dalo upravljati. Centrifugalni bi je slovenski elementi rastrgali. Pre nego što bi Austrija dozvolila jednu ili drugu od ove dve eventualnosti, radije bi apelovala na mač." Rešavanje balkanskog pitanja grof Goluhovski je zamišljao tada ovako, u koliko ne bude moguće što duže održati postojeće stanje: Turska se ima postepeno, "što je moguće sporije", zamentiti novim autonomnim državama; "a imaju se stvoriti: jedna što je moguće veća Grčka, velika Rumunija, velika Bugarska, slaba Srbija, mala Crna Gora i najposle i slobodna Albanija". Što je najvažnije, to nije bilo lično mišljenje samo grofa Goluhovskog, nego se je, kako izrično kaže nemački kancelar A. Bilov, "slično kao njegov ministar, samo sa većim uzdržavanjem" izjasnio i car Franc Josif. U istom duhu izjavljivao je i austro-ugarski poslanik u Berlinu, grof Seđenji, 3. marta 1904., kako će se u Beču "dozvoliti povećanje Bugarske, iako mu se neće ići na ruku, ali se neće dozvoliti povećanje Srbije".

Prema svima drugim balkanskim državama i narodima Austro-Ugarska je, dakle, imala drugi stav i više dobre volje nego prema Srbima i Srbiji. Samo su joj na Balkanu Srbija i Crna Gora pretstavljale neposrednu opasnost ili, kako je Bizmark govorio još 1879. god., bile "kamen spoticanja na putu Austrije". Austriske poruke Beogradu kako ona ne misli uopšte na podelu Turske bile su prost izgovor. Ona svoju balkansku politiku nije htela da vodi sa Srbima, nego očevidno protiv njih. Napustila je potpuno i ono ranije obećanje pomaganja srpskog širenja prema vardarskoj dolini. Zatvorila je Srbiji, u svom planu, sve izlaze i sve izglede. Srbi su imali da gledaju iz svog tesnog zatvora, kako se svi drugi balkanski narodi kreću i jačaju, samo su njihovoj akciji trebale biti udarene verige. Tako isključiv negativni stav prema Srbiji Austro-Ugarska nije zauzela nikad pre. Zašto je došlo do njega, baš u takvoj oštrini i s toliko isključivosti, ne može se tačno reći. To je i danas još nerazjašnjeno pitanje, u koliko se ne podvodi pod ono opšte načelo austriske politike, da se Srbiji ne dozvoli apsolutno nikakvo dalje jačanje. Dolazak dinastije Karađorđevića ne može nikako biti uzrok za to, jer za dva i po meseca otkako se ona vratila u Srbiju pa do ovog sastanka nije se ni po čem moglo videti kakvo je biti njeno držanje u spoljašnjoj politici u budućnosti, niti je kralj Petar učinio nešto što bi davalo povoda za takav stav. Naprotiv. Prvih meseci i čak prvih godina svoje vladavine on je pokazivao najiskreniju želju da sa susednom monarhijom živi u što boljim odnosima; izveštaji samog austro-ugarskog poslanika u Beogradu, barona Dumbe, govore o tom sa ubeđenjem.

Srbi su taj pogoršani stav osetili i, znajući da se za nj nije bilo nikakva konkretnog razloga u sadašnjosti, tumačili su ga tim, što su pretstavljali Austro-Ugarskoj smetnju za dalje prodiranje na Balkan. U Srbiji je vladalo opšte uverenje da Austro-Ugarska počinje od 1903. god. svoj period aktivističke politike u vezi sa neredima u Turskoj. Za to uverenje oni su nalazili oslonca u nekolikim činjenicama. Rusija i Austro-Ugarska, proglasivši se kao dve "najviše zainteresovane sile" na Balkanu, uzele su na sebe izradu programa i nadzor nad izvođenjem reforama u Maćedoniji i Staroj Srbiji. Saradnja balkanskih država za taj program nije tražena, iako se radilo o njihovim sunarodnicima i o pitanjima koja su imala presudan značaj i za njih same. To se pravdalo obzirima prema Turskoj. Rusija i Austro-Ugarska išle su s početka dosta solidarno, iako se znalo da im motivi za tu saradnju behu potpuno suprotni i da njihov sporazum nije bio rezultat nikakve zajednice interesa.

Za Srbiju i Balkan uopšte bilo je od koristi, što se u pitanju reformne akcije u Turskoj javila ljubomora među samim velikim silama. Italija se osećala uvređenom, što su se Rusija i Austro-Ugarska oglasile kao dve "najviše zainteresovane sile" na Balkanu i što je ona bila obiđena, pa je to dala i osetiti. Engleska i Francuska podržavale su Italiju, vođene sumnjom da je Austro-Ugarska samo prethodnica Nemačke u velikom sistematskom širenju germanskog političkog i ekonomskog uticaja sve do Perziskog Zaliva. Nemačka javnost je bez ustručavanja govorila o vezi Hamburg-Bagdad, a nemačka vlada je od Turske dobila koncesiju za produženje njezine železničke pruge u Maloj Aziji sve do Bagdada, 5. marta 1903. Po reformnom planu rusko-austriskom na čelu reformne akcije imao je biti jedan turski generalni inspektor (na to mesto sultan je postavio Hilmi pašu), a uz nj po jedan civilni pretstavnik ruski i austriski. U oblasti, u koje su se imale uvesti reforme, postavila bi se naročito uvežbana žandarmerija, koju bi nadziravali oficiri velikih sila. Sile se nisu složile u tom, što bi bilo najprirodnije, da ti oficiri rade zajednički, nego je po austriskom zahtevu svakoj sili dodeljen po jedan rejon, gde su oficiri samo jedne sile radili nekontrolisano. Austrija je uspela i u tom, da se iz reforama izuzme ceo zapadne deo Kosovskog Vilajeta, sa prištinskim, pećskim i prizrenskim sandžakom, gde su Srbi bili teško ugroženi. A pri podeli rejona sa upornošću je tražila, da se baš njoj dodeli skopljanska oblast, i dobila je. Tako je ona, u stvari, opasala Srbiju u Sandžaku vojničkim garnizonima, a od Mitrovice do Kratova i Krive Palanke žandarmeriskim oficirima u službi reformne akcije. Idući za austriskim primerom Italija je tražila i dobila bitoljsku oblast, a ostale sile istočne krajeve Bitoljskog i Solunski Vilajet. Sama je turska vlada predlagala reformnu akciju i u Albaniji, ali je to Austrija energično sprečila.

Austrija se doista spremala, videći da je Rusija ušla u rat s Japanom početkom 1904., koji ju je teško opteretio. Njena štampa je otvoreno pisala o mogućnosti ekspanzije prema Solunu, i to ne samo preko Sandžaka, nego i moravskom dolinom. U proleće 1904. izglasani su vladi i posebni krediti od 400.000.000 kruna. To je dalo povoda vladama velikih sila da se raspituju o namerama Beča i da stave izvesne svoje primedbe.

Iz Beča se uveravalo, da se austro-ugarska politika sumnjiči bez opravdanog razloga i da naročito Beograd širi uzbudljive vesti bez potrebe. Možda bi se doista tim uveravanjima više verovalo, da ona nisu htela sve da poriču i da, zbog toga, dolaze u očiglednu protivnost s činjenicama. Ako bi se možda i moglo poverovati, da Austro-Ugarska nije imala čisto osvajačkih namera, ne bi se, doista, nikako, i pri najblažoj oceni, moglo reći, da je njena akcija bila nesebična, kako su oni isto tako tvrdili. U balkanskoj politici bečka vlada nije bila nesebična nikad, sve od XVIII veka, i kadgod je trebala da je pravda ona je to i sama priznavala. To je, u ostalom, stvar sasvim razumljiva i potpuno u duhu mnogih država toga vremena u Evropi, koje su htele da vode politiku ekspanzije i naglašavaju i svoj položaj kao velike sile. Austriski postupci u ovoj reformnoj akciji 1902-4. god. ne mogu dobiti drugo obeležje sem to, da su bili diktovani prvenstveno vlastitim, sebičnim interesima. Radi njih, ona je u izvesnim momentima uzimala stav koji je bio prek i vrlo krut i koji je, kao u pitanju Kosovskog Vilajeta, isključivao svaki kompromis. Zar nije u opšte sumnjivo već i samo isticanje njenih posebnih interesa u Turskoj Carevini? Zar to isticanje ne znači u isti mah neku vrstu intabulacije u slučaju konkursa? Još 1901. god. govorio je lepo baron Maršal, nemački poslanik u Carigradu, kako austro-ugarska istočna politika pati od metode "mišljenja na glas"; taj se metod jasno osećao i ovog puta. U Beču se vrlo dobro znalo, zašto se u Evropi i u njegovom neposrednom susedstvu sumnjiči njegova politika, i da se htelo ta su se sumnjičenja mogla preseći jednim potezom.

Opasnost od držanja bečkog kabineta uputila je ovom prilikom na bliži sporazum najpre obe srpske države. U septembru 1903. god., prilikom sastanka u Carigradu srpskog poslanika na Porti Save Grujića i crnogorskog ministra Inostranih Dela Gavre Vukovića, našla su ta dva naša državnika, da je situacija na Balkanu "pogibeljna kako za naš narod u Turskoj, tako i za obije srpske države". Kad je Sava Grujić postao šef kabineta u Srbiji, a događaji na Balkanu počeli da bivaju sve zapleteniji i opasniji, uputio je 17. decembra 1903., po naredbi kneza Nikole, Gavro Vuković poziv srpskoj vladi, da Srbija i Crna Gora izrade što bliži sporazum za rad na Balkanu. "Austrija, mada je prividna, momentalna saveznica s Rusijom u pitanju našeg istoka čini ratne pripreme metodično, a u poslednje vrijeme i naglo. U našem susjestvu, u Boki Kotorskoj i Hercegovini, grade se razna utvrđenja. Načinjaju se strategiski putovi, čemu ne smeta zimska sezona. Snabdevaju se tvrđave ratnim materijalom i provizijom. Broj vojene snage takođe nagomilava se sistematično". "U ime opstanka obije srpske države ... da se dogovorimo o zajedničkoj akciji, jer rat izgleda neizbježan. Da se priugotovimo da sve žertve, koje od nas cijo srpski narod s pravom očekuje". Beogradska vlada je, prirodno, prihvatila tu sugestiju i počela pregovore.

Tih dana, 7. februara 1904. god. javio je crnogorski ministar Gavro Vuković knezu Nikoli sa Cetinja na Rijeku, gde se on u taj mah nalazio: "Sultan poručuje da je verovatno da će Austrija prodirati u Sandžak i dalje, pa veli da se nada u vašu pomoć". Zbog toga je, u toj opštoj usplahirenosti, u nacrt srpsko-crnogorskog saveza uneta i jedna naročita tačka, na koju su se brzo saglasile obe vlade. Ona je glasila: "Obe savezne države obavezuju se da će se usprotiviti zajednički svima silama i sredstvima, kojima raspolažu, protiv svake neprijateljske akcije ili izolirane okupacije, pa ma od koje strane one dolazile". Tendencija ovog sporazuma bila je, kako se jasno vidi u glavnom uperena protiv austro-ugarskih namera, ali je imala samo uslovan i čisto defanzivan karakter.

Prema saopštenjima Gavre Vukovića, ruska vlada, koja je bila obaveštena o ovim pregovorima, uložila je svoj protest na Cetinju i tražila je, da se ti pregovori odmah obustave, bojeći se očevidno težih komplikacija, ako Austro-Ugarska za njih sazna. Vuković je, veli, odbio taj ruski zahtev - nema nikakva traga o tom da li je on postavljen i Beogradu, - ali su pregovori posle toga dobili odmah mnogo sporiji tok.

Sem sa Crnom Gorom, Srbija je ušla u to vreme u bliže pregovore o savezu i sa Bugarskom. I u Sofiji se, posle izvesnog lutanja i neuspelih kombinacija s jednostranim iskorišćavanjem zapleta u Turskoj, počelo uviđati, da se razvijanjem tuđih političkih uticaja povodom reformne akcije u vilajetima Mađedonije i Stare Srbije balkansko pitanje sve više komplikuje i upućuje tako, da njegovo rešavanje može, u krajnjoj liniji, ispasti sasvim nepovoljno po težnje i interese balkanskih država. Imperijalistički prohtevi Dunavske Monarhije mogli su biti zadovoljeni vrlo lako na račun balkanskih naroda i država. Inicijativa za sklapanje jednog političkog sporazuma između Srbije i Bugarske potekla je početkom 1904. god. iz Sofije, iako je ranije sugestija za bliži sporazum bilo s obadve strane. Glavni pretstavnici bugarskih refolucionarnih organizacija, general Cončev i za njim Boris Sarafov, dolazili su početkom decembra 1903. godine lično u Beograd, na pregovore. Od početka 1904. god. naročito je Italija živo preporučivala bližu zajednicu između balkanskih država Srbije, Bugarske i Crne Gore kao neophodnog uslova da se može pred Evropom uspešno braniti načelo "Balkan balkanskim narodima" i da se tom zajednicom stvori ako ne još opasna, ali svakako ozbiljna brana protiv onih sila, koje bi imale svojih osvajačkih planova na tom poluostrvu. Neposredan povod za Bugare da to pitanje sami požure bilo je njihovo strahovanje od mogućeg ratnog zapleta s Turcima, neizvesnost opšteg položaja usled rusko-japanskog rata i zebnje od austriskih planova na Balkanu. Sam nemački poslanik iz Sofije izveštavao je u to vreme svoju vladu o bugarskom zaziranju od Austro-Ugarske.

Rezultat srpsko-bugarskih pregovora vođenih od februara do aprila u Beogradu bio je sporazum u ovim tačkama: da se uzajamno otvore granice za sve njihove proizvode; da se obe države staraju da im carinska politika prema drugim državama bude vođena jednako; i da teže da se takvim radom dođe do carinskog saveza. Sem toga bilo je još nekih odluka o sporazumu ekonomsko-administrativne prirode. U tajnom delu ugovora, potpisanog 30. marta 1904. u Beogradu, od većeg i načelnog značaja bile su prve tri tačke, koje su govorile: 1) da će Srbija i Bugarska pomagati, da se predložene reforme u pomenuta tri vilajeta izvedu, težeći da se iste reforme uvedu i u Jedrenskom Vilajetu; 2) da će se braniti "zajednički i svima silama i sredstvima, kojima raspolažu, protiv svakog pokušaja - ma od kuda ovaj dolazio - bio naperen protiv sadašnje teritorijalne celine i nezavisnosti njihovih država bio protiv sigurnosti i neprikosnovenosti njihovih vladajućih danas dinastija"; 3) isto tako će se usprotiviti "svima silama i sredstvima, kojima raspolažu svakoj neprijateljskoj akciji ili izoliranoj okupaciji u pomenuta gore četiri vilajeta, ma od koje države one dolazile."

Osećajući se isto tako ugroženom od Austro-Ugarske i Turska je, sa svoje strane, nudila savez Srbiji i Crnoj Gori dva puta tokom 1904. godine. Inicijativu je za to uzimao sam sultan lično.

Od 1902. god. Bugari su bili razvili vrlo živu četničku akciju u Maćedoniji, hoteći da terorom zaplaše Turke i probude Evropu, a i da hrišćansko stanovništvo te zemlje, ako ne ide drukčije, i silom pridobiju na svoju stranu. Danas više nije nikakva tajna, da je sama bugarska vlada pomagala tu akciju, stavljajući joj na raspoloženje državne organe i državne magacine. Kao odgovor na tu akciju, koja je 1903. god. bila uzela velikog maha, došla je i četnička akcija Srba i Grka. Od 1904. god. po klancima i selima Stare Srbije i Maćedonije klale su se nemilosrdno između sebe te hrišćanske čete, skoro ne manje nego sa Turcima i Arnautima. U tim četama bilo je među hrišćanima bivših oficira, studenata i mnogo lokalnih odmetnika. Načelno sporazumevanje između vlada samo je ponekad ublažavalo protivnosti, ali ih nije prekidalo. Mi danas znamo pouzdano, iz sasvim sigurnih izvora, da su austriski konzularni činovnici i žandarmeriski oficiri živo radili na terenu da što ljuće zakrve Srbe i Bugare. Oni su Bugarima vršili kurirske i obaveštačke usluge i po potrebi prikrivali bugarske četnike i njihove jatake. Cilj im je bio jasan. Trebalo je s jedne strane onemogućiti prijateljsku saradnju Srba i Bugara, a s druge tim zavadama i borbama stvoriti takvo stanje na Balkanu, da bi ceo svet našao kao prirodan spas zemlje i naroda u njezinoj okupaciji.

Kad je austro-ugarska diplomatija saznala, da je između Srbije i Bugarske došlo do nekog sporazuma, i kad je krajem 1905. bilo objavljeno postojanje srpsko-bugarskog carinskog saveza, sklopljenog 22. juna te godine, prekinula je bečka vlada trgovačke pregovore sa Srbijom. Ona je tražila u prvi mah ni manje ni više, nego da se taj ugovor otkaže. Kad Srbi na to nisu pristali Austrija je pokušala da natera Srbiju na popuštanje privrednim represalijama, koje su se pretvorile u pravi carinski rat. Bečka vlada bila je uverena, da Srbi taj privredni rat neće moći izdržati, jer je glavni izvoz njihove stoke bio dotle upućivan skoro isključivo na austriska i ugarska tržišta. Na veliko svoje iznenađenje ona je videla, da je to predviđanje obmanulo. Srbi su, osećajući opasnost, ublažili svoje političke borbe i pregli da nađu nova tržišta i da izvoz stoke donekle izmene u toliko, što su je na stranu počeli slati ne samo u živom, nego i u zaklanom stanju. Tad se u zemlji podižu prve velike moderne klanice. U toku tog carinskog rata austriska vlada je postavljala kao uslov Srbiji za obnovu trgovačkog ugovora još i to, da mora u njenim fabrikama oružja nabaviti izvestan broj topovskih baterija, koje je ona nameravala kupiti za svoje naoružanje tamo, gde joj to iz svih razloga bude najpovoljnije. Takvo njezino držanje naišlo je na osudu kod svih velikih sila i opredelilo je, među ostalim, Englesku da obnovi diplomatske veze sa Srbijom. Srpska vlada nije htela popustiti, nalazeći s razlogom da bi to samo dalo povoda Beču da u svom ponašanju nastavi taj metod, koji očevidno nije vodio dobru.

Krajem 1906. god. otstupio je grof A. Goluhovski sa položaja austro-ugarskog ministra Inostranih Dela i mesto njega je došao poslanik iz Petrograda baron A. Erental. Erental je imao dovoljno prilike da izbliza prati tešku krizu koju je proživljavala Rusija i zbog poraza sa Japanom i zbog unutrašnje revolucije, koja je trajala od 1905. god. pa skoro sve do njegova odlaska. On se vratio u Beč sa jasnim uverenjem da Rusija nije sposobna ni za kakvu veću spoljašnju akciju, pa je s toga hteo da politici svoje države dade više dinamike. Oslanjao se pri tom na Nemačku, koja je zbog Maroka došla bila u otvoren sukob sa Francuskom i Engleskom i pokazivala isto tako aktivističke tendencije. Prvi njegov korak bilo je traženje od Porte koncesija za gradnju železnice, koja bi išla kroz Novopazarski Sandžak, od bosanske granice do Mitrovice, gde bi se nastavila na prugu koja je već postojala. Tako bi Austro-Ugarska dobila preko Bosne i Sandžaka neposredni železnički spoj sa Solunom. Sam Erental je poverljivo pisao, kako ta pruga "pre svega ima podmiriti naše političke i vojničke interese, dok će naše privredne interese zadovoljiti samo u ograničenoj meri, a one balkanskih država baš nikako". Turska vlada dala je traženu dozvolu 18. (31.) januara 1908.

Taj akt izazvao je ogorčenje na mnogo strana, u Rusiji, Italiji, a naročito u Srbiji. Ruska diplomatija našla se uvređena posebno s toga, što je bečka vlada nije o tom prethodno obavestila, kako je, prema duhu Mircšteškog Ugovora bilo određeno. Italija je videla u tom izigravanje njenih interesa u Albaniji. Sve sile nalazile su podjednako, da austriski korak nije bio lojalan. One su sve, s bečkom vladom zajedno, tražile od Turaka s dosta pritisaka da izvršuju zahteve u pogledu reforama, a sad Beč, sebično, samo za svoj račun, traži koncesije od Porte, nesumnjivo ne bez izvesnih obećanja sa svoje strane. Kao reakcija na to došlo je traženje srpske vlade, da se njoj odobri železnička linija, koja bi s Dunava, preko Srbije i turskog područja, vodila na Jadransko More. Taj srpski zahtev pomagale su sve sile sem Austrije, a naročito Rusija i Italija. U isto vreme bečka vlada je tražila od Crne Gore potpuno slobodan promet za svoju železnicu, koju bi ona gradila preko crnogorskog područja za Albaniju. Crnogorska vlada odbila je to traženje.

Dalji rad na polju reforama presekla je Mladoturska Revolucija, koja je izbila u leto, 20. juna, u Resnu i Bitolju. Turski rodoljubi bojali su se daljeg proširivanja reforama, koje je bilo u izgledu, i stalnog mešanja tuđih sila u njihove unutrašnje poslove, i traženja raznih koncesija na račun njihovih državnih interesa, jednom rečju svega što je Tursku ponižavalo i pravilo je državom, kojoj je potrebno tuđe tutorstvo. Mladoturski pokret prihvatila je vojska; njegovi glavni vođi i bili su mlađi oficiri. Iz Soluna, gde je bio štab mladih reformatora, počelo je brzo dirigovanje svih državnih poslova. Stari reakcionar Abdul Hamid, osećajući da bi novi pokret mogao olakšati položaj Carevine, primio je Mladoturke u vladu, iako im nije verovao.

Kad je Austro-Ugarska monarhija na Berlinskom Kongresu dobila mandat da okupira Bosnu i Hercegovinu svi njeni merodavni krugovi, i vojnički i diplomatski, bili su načisto s tim, da taj mandat nije privremenog karaktera.

Austro-Ugarska diplomatija pripremala je od prvih dana teren, da može okupaciju pretvoriti u aneksiju. Već u junu 1881. dobila je načelni pristanak ruske vlade da "u oportunom času" može proglasiti aneksiju. Što to bečki krugovi nisu izveli odmah bilo je najpre zbog izvesnih unutrašnjih teškoća, a onda, još više, zbog turskog otpora. Imajući svoje dalje planove na Balkanu bečka diplomatija nije htela u ovo vreme da izaziva Turke protiv sebe i da ponovo načinje Istočno Pitanje, koje je nedavno, s mukom, bilo kako-tako zatvoreno. Ali je zato uspela da u svoj krug privuče kralja Milana, da sklopi savez sa Rumunijom, i da domalo ne samo pridobije i Bugarsku, nego čak da na njen presto dovede svog kandidata i svog nesumnjivog privrženika, kneza Ferdinanda. Ali ovo austrisko uplitanje u bugarsko pitanje umalo nije 1886/7. godine dovelo do rata između nje i Rusije i toliko je pokvarilo njihove odnose, da bečka vlada nije mogla više računati na rusku trpeljivost u izmenama postojećeg stanja. Pokvarivši odnose sa Rusijom bečka vlada je morala da pravi ustupke svom talijanskom savezniku, koji nije pristajao da Austro-Ugarska dobije ma kakvu novu korist na Balkanskom Poluostrvu bez izvesne otštete za sebe. Kao novu korist talijanska vlada je smatrala i proglašavanje aneksije, koja bi imala da konačno utvrdi austro-ugarsku vlast na Balkanu. Pitanje aneksije postalo je tako mnogo složenije nego što se u Beču očekivalo i moralo je s toga biti odloženo do pogodnih vremena.

U proleće 1897, za vreme grčko-turskog rata, pokušali su austriski državnici, za vreme posete Franca Josifa caru Nikoli u Petrogradu, da ponovo dobiju ruski pristanak za taj korak. Bili su skoro sigurni da će ga dobiti i pripremali su već i sve mere za to. Aneksija je imala da bude kao neka nagrada caru, koji se 1898. godine spremao da proslavi pedesetogodišnjicu svoje vladavine. Ali u Petrogradu nisu hteli da pristanu i tražili su kategorično da se poštuje postojeće stanje.

Misao o aneksiji javila se ponovo kod mnogih austro-ugarskih aktivista za vreme rusko-japanskog rata i ruske revolucije. Ali grof Goluhovski, koji je tada vodio spoljašnju politiku Dunavske Monarhije, nije ipak pošao tim putem. Zašto? Očevidno ne s toga, što bi hteo biti lojalan u obavezama prema Rusiji jer to nije bilo u tradiciji bečke politike, niti je on sam bio prijatelj Rusa. On je to učinio samo zato, što se bojao novih zapleta. Kad je prilikom uvođenja reforama u Turskoj dobio za austriske žandarmeriske oficire ceo Kosovski Vilajet on je naišao na veliku opoziciju Italije, koju su podržavale Francuska i Engleska. Nemačkoj, koja je radi Maroka došla u sukob sa Francuskom, nije moglo biti nimalo u interesu da odnosi između dve njene saveznice dođu do nepopravljive oštrine i ona se trudila i u Beču i u Rimu da deluje umirujući. Bečki vojnički krugovi bili su veoma nezadovoljni i tražili su čak, da se Italija silom ućutka; tada je nastala ona krilatica, koja se posle češće puta ponavljala, da put na Balkan vodi preko Rima. Goluhovski i sam, i pod uticajem Berlina, nije bio za preke mere. Unutrašnja situacija Monarhije, u kojoj je mađarska nezavisna stranka od 1903. godine vodila vrlo oštru i, kako se činilo, skoro nepomirljivu politiku, i u kojoj su i drugi narodi pokazivali i suviše nezadovoljstva, nije bila takva da uliva mnogo poverenja. Po shvatanjima Goluhovskog Austrija treba da dela oprezno, postepeno, i prividno mirno, ne izlažući se potresima, koji bi mogli biti opasni za njen ne mnogo zdravi i stabilni organizam.

U to vreme pokušavano je, da bar stanovništvo Bosne i Hercegovine koje je dotad živelo bez ikakvih političkih prava, "izrazi želju" za aneksijom. U leto 1906. imale su se držati u okolini Dubrovnika kombinovane manevre austriske flote i kopnene snage. Na te manevre trebalo je da dođe sam car, i da se posle njih navrati u Trebinje. Iz bečkih vojničkih i klerikalnih krugova poručivalo se, kako bi to bila veoma zgodna prilika, da narod, u kom bilo obliku, "podastre" te svoje želje. Ideju su prihvatila samo lica iz kruga sarajevskog nadbiskupa Štadlera, kojima je stavljano u izgled da bi to bio prvi korak u ostvarivanju trializma. Pravoslavni i muslimani ustali su odlučno protiv toga. U mostarskoj gradskoj opštini dali su izjave Petar Šantić i Mujaga Komadina, uz jednoglasan pristanak svojih drugova, članova Opštinskog veća, da oni neće prisustvovati carevu dočeku, kao pretstavnici glavnog grada Hercegovine, ako se njihov dolazak bude dovodio u ma kakvu vezu sa aneksijom i ako tom prilikom bude uopšte podnošena ma kakava molba za nju, ili ako bude tražena, ili čak proglašavana aneksija. Ta istoriska sednica bila je 14. avgusta 1906. i ona je, sasvim prirodno, izazvala pravo zaprepašćenje u službenim krugovima.

U mađarskoj javnosti tvrdilo se da je car odustao od nameravanog puta po njihovoj želji, jer se nije tobože, prethodno utvrdio odnos bosanske aneksije u okviru Dunavske Monarhije. Mađarski zahtev bio je da se aneksija ima izvesti u ime istoriskog prava krune sv. Stevana, a ne i u ime austriske pole. Službeno gledište bilo je, međutim, da je mandat za okupaciju dat Austro-Ugarskoj Monarhiji kao celini i da ona kao celina, ima provesti i aneksiju.

Mladoturska revolucija pospešila je i proglas aneksije. Bečkoj vladi učinilo se, da je sad došao pogodan čas da to ostvari. Svoje namere ona je tumačila ovako: Austro-Ugarska je htela da Bosnu i Hercegovinu postepeno vaspita za politički život. Događaji u Turskoj poremetili su tamo tempo i rad. Austrija ne može na dugo odlagati pitanje političkih prava za Bosnu, kad ih je Turska dala svima svojim podanicima. Šta će biti ako Bosanci reše, da potraže, kao još uvek nominalni podanici sultanovi, da odu u carigradski parlament? Bosni i Hercegovini mora se, dakle, dati ustav. Ali pre toga mora se izvesti na čisto državno-pravni položaj tih zemalja. Ovakva je obaveštenja dao bečki kabinet engleskoj vladi. Drugima, i za široku javnost, on je spremao drugo objašnjenje. Bečka vlada nije smela da dade stav pre proglasa aneksije prosto zato, što je dobro znala da bi se sabor izjasnio protiv njene uprave i protiv aneksije. O tom nije bilo nikakve sumnje. Znajući to, a ne želeći doživeti da se takvo glasanje sasvim pravilno protumači kao osuda njenog tridesetogodišnjeg rada u tim oblastima bečka vlada i njeni eksponenti u Sarajevu, hoteći da pravdaju sebe, pretstavljali su takva raspoloženja u narodu kao plod velikosrpske propagande, koja da u Bosni nije bila samonikla, nego unošena iz Srbije. Radi toga je upotrebila svoga agenta provokatora Đorđa Nastića, da pomoću njegovih otkrića dokaže postojanje ne samo idejne nego i stvarne revolucionarne propagande iz Srbije u austro-ugarskim zemljama i da na osnovu njih počne sa veleizdajničkim procesima. Radi toga su njeni organi u austriskom poslanstvu u Beogradu pomagali falsifikovati lažne dokumente u istom duhu, da bi mogli kompromitovati ugledne političke ličnosti u Hrvatskoj i Bosni.

U Bosni i Hercegovini je odavno postojala istinska želja, da se ujedine sa Srbijom i Crnom Gorom. Ko je god pratio našu istoriju mogao je to utvrditi u stotinama primera. Ono što je čista neistina u protivničkim tvrdnjama to je naglašavanje, da je to bila tuđa propaganda. Zar nije Višnjić, više od pola veka pre okupacije i pre pomisli o austriskoj upravi u tim zemljama, sam rođeni Bosanac, kazivao, s puno saosećanja celog naroda, one proročke reči kroz Voždova usta?

"Drino vodo, plemenita međo,
Izmeđ’ Bosne i izmeđ’ Srbije!
naskoro će i to vreme doći,
Kada ću ja i tebeka preći,
I čestitu Bosnu polaziti!"

Zar nije Kočićev David, da sve ostale i ne pominjemo, jasan izraz svih koji su kao i on osećali i pitali: "Bi li se, ikako, ikako mogo od tog našeg kralja i knjaza istesati makar jedan osrednji car, jer smo se mi, Srbovi, odavno zaželjeli careva?"

Bečka vlada, iako je znala narodna raspoloženja, činila je, ipak, ponovne pokušaje, da bi se narod u Bosni i Hercegovini izjasnio za aneksiju. Ona je uputila tamo advokata dr Krasu, koji je ranije imao kancelariju u Sarajevu i održavao veze s izvesnim ljudima iz Bosne. Ovaj je došao s puno obećanja svima glavnijim vođama pravoslavnih i muslimana preporučujući im da upute u Beč jednu deputaciju, koja bi kao molila da se s ustavnim pitanjem reši i državnopravno. Bosni se obećavao autonoman položaj sa starim kraljevskim rangom. Odgovor naših ljudi bio je iz reda negativan. U pismenoj pretstavci, koju su 7. septembra 1908., podneli na Ilidži ministru Stevanu Burijanu, oni su tražili donošenje ustava ali bez državnopravnog rešenja, naglašavajući da ne žele nikakvih odluka bez narodnog pristanka.

Prva sednica zajedničkih ministara Austro-Ugarske Monarhije o aneksiji, na kojoj su prisustvovali i austriski i mađarski ministri pretsednici, održana je bila 18. novembra (1. decembra) 1907. Na njoj je bilo rešeno, da se aneksija ostvari "kad je prilike zatraže i dopuste". Odmah potom počelo se raditi, da se te povoljne prilike ne samo požure nego i izazovu. U Hrvatskoj je 24. decembra 1907. postavljen za bana zakleti neprijatelj Srba, Baron Pavle Rauh. Iz Beča i Sarajeva činjeno je sve što se moglo, da se što više zatruju odnosi između Srbije i Crne Gore, kako bi se slobodne srpske države u odlučnom času našle neaktivne i uzajamno kompromitovane. U Bosni počinju premetačine, zatvaranja i zastrašivanja. Izdata je poznata parola "saviti ili skršiti". Pa ipak nisu uspeli. Stav Srba bio je miran, ali odlučan. Kad su videli da iz naroda ne mogu dobiti ono što traže bečki merodavni krugovi su rešili da aneksiju izvrše oktroisanjem. Događaji u Turskoj ubrzali su rešenje.

Na čelu ruskog Ministarstva Inostranih Dela nalazio se u ovo vreme A. Izvoljski, državnik ne bez darovitosti, ali suviše tašt i sangviničan, a u dobroj meri ne i bez izvesne brzopletosti. On je, iz pobuda koje još nisu sasvim objašnjene i dovoljno shvatljive, uputio 2. jula 1908. Erentalu jedan memoar, u kom mu je ponudio izvestan sporazum. U tom memoaru on je, među ostalim, načeo i pitanje aneksije. Ono, kao i pitanje Dardanela, na koje su Rusi polagali odavno veliku i opravdanu važnost, imalo je, istina, po njegovom izričnom naglašavanju, evropski karakter, ali je moglo da se pripremi za rešavanje u duhu prijateljskog reciprociteta. To je ponuda na koju je bečka diplomatija odavno čekala i koja je obećavala veliko olakšanje s te strane. Ruska ponuda bila je još u toliko povoljnija, što je uz Bosnu i Hercegovinu obuhvatala i Novopazarski Sandžak. Ponuda Izvoljskoga došla je u isto vreme kad i vesti o mladoturskoj revoluciji, ali nezavisno od njih. Oba događaja izazvala su u Beču živu aktivnost i, povezana, odlučila su nov obrt u istoriji.

Kad se rešio da pristupi aneksiji posle ruske ponude i događaja u Turskoj Erental je evropsku situaciju smatrao kao vrlo povoljnu. S Rusijom se mislio nagoditi obećavajući joj prijateljsko držanje u pitanju Dardanela; nemački pristanak je već imao; Francuska je bila neratoborna i zauzeta u Maroku, Italiju je mislio paralisati tim, što će napustiti Sandžak i tim dati dokaza da ne misli na dalje prodiranje i da aneksija ne znači za Austriju nikakvu novu dobit, nego s tim napuštanjem čak i jednu vrstu žrtve. Tim aktom nadao se dobiti i poverenje nove Turske, koja u stvari ima da dobije kao čistu jednu svoju oblast, dotle u pola zakaparisanu s njihove strane. Za Englesku, koja je Austriju i uvela u Bosnu, verovao je da neće, povodom aneksije, preduzimati ništa ozbiljnije. Verujući u to, i oslanjajući se na apsolutnu pomoć Nemačke, on se rešio da za svoj postupak ne traži unapred saglasnost sila potpisnica Berlinskog Kongresa, koje su joj dale mandat, nego da ih stavi pred gotov čin. Izuzetak je učinio samo sa Rusijom i Italijom, ali ni njima nije hteo da otkrije svoje prave namere i da ih obavesti u punoj meri.

Sa Izvoljskim sastao se u Buhlau na imanju grofa Berhtolda, tada austriskog poslanika u Petrogradu, 2. septembra. On mu je tom prilikom stavio do znanja da namerava proglasiti aneksiju, ali mu nije hteo kazati rok. Očevidno zato, da ovaj ne bi imao dovoljno vremena da pokuša možda kakve druge diplomatske poteze, koji bi komplikovali stvar. Obećao mu je samo da će ga o datumu obavestiti naknadno. Izvoljskom je i pre toga, posle prepiske s Erentalom, bilo jasno da je aneksija na pragu i on je o tom, u Karlsbadu obavestio 22. avgusta i srpskog ministra inostranih dela, dr Milovana Milovanovića. Rusija nije mogla sprečiti taj akt, govorio je on obilazeći istinu o celoj stvari, niti zbog aneksije može ući u rat. Jedino što može učiniti za Srbiju to je da pomaže njene zahteve za izvesne teritorijalne kompenzacije i preporučio mu je da ih traži. Prema talijanskom kolegi Titoniju Erental je bio još više uzdržan. Njegov govor s njim o aneksiji imao je pretežno akademski karakter i Titoni iz njega nije mogao zaključiti ni kad će se aneksija izvršiti ni u kom obliku. Upalo je posle naročito u oči ovo: dok je Erental bio toliko zakopčan prema svom savezniku on je, u isto vreme, bugarskom knezu Ferdinandu saopštio jasno da misli proglasiti aneksiju i pozvao ga je, u nedvosmislenoj formi, iako diplomatski, da i Bugarska postupi prema svojim interesima. Knez je 10. septembra došao u Peštu i imao je s Erentalom duže razgovore. Iako su posle i jedna i druga strana sporile, da je tad bila ugovorena paralelna akcija iznenađenja za Tursku ipak su neki, i to daleki poslanici na strani, kao grof Kevenhiler u Parizu, znali, da će biti proglašena u bliskom vremenskom roku bugarska nezavisnost i aneksija Bosne. Diplomatski, taj potez je bio vrlo dobar. Iznenađena Turska neće moći u isto vreme da reaguje na obe strane, pa će pod pritiskom događaja popustiti i snaći se u novim prilikama.

Akt o aneksiji upućen je stranim dvorovima 20. septembra, a javno je proglašen četiri dana docnije. Bugarska nezavisnost proglašena je jedan dan ranije. Erental nije sačekao ruski službeni odgovor, a sve je stavio pred svršenu stvar. On je tako, jednostrano i bez mnogo obzira, pocepao jedan međunarodni ugovor i zaprepastio sav svet. Sam je car Vilhelm bio veoma ražljućen i napisao je o Erentalu, u svojoj impulzivnosti, nekoliko vrlo oporih reči. Engleski ministri izjavili su odmah, u ime vlade, da oni ne mogu priznati pravo ni jednoj sili da samovlasno menja međunarodne ugovore. Biograf engleskog kralja Edvarda VII piše, da nikad nije video svog kralja tako uzbuđena kao onog dana kada je primio tu vest. U odgovoru caru Francu Josifu on je izneo jasnu kritiku takvog postupka. Jednostrani taj akt osudio je u svom odgovoru i car Nikola II.

Izvoljskom je stigla vest o aneksiji kad je došao u Pariz. Bio je iznenađen i u dobroj meri ponižen.

U Srbiji je proglas aneksije izazvao najveće uzbuđenje. Cela zemlja osećala se teško pogođena. Udarac je bio namenjen ne toliko Bosni i Srbiji koliko srpskoj ideji i celoj srpskoj budućnosti. Austriska okupacija imala je privremen karakter, bar teoriski, i postojala je nada da će njenoj vladavini tu doći kraj kad narod Bosne i Hercegovine dođe do izraza. Sad je ta vladavina postala definitivna; aneksija je napravila od Austrije trajnu balkansku silu. Dok bude te sile nema srpskog ujedinjenja; a budućnost Srbije, stešnjene u uske granice, zavisiće stalno od ćudi i interesa velikog i netrpeljivog suseda. Mimo sva očekivanja u Beču, aneksija je uzbudila isto tako i Crnu Goru. Iako su zategnutosti između vladajućih krugova Beograda i Cetinja bile velike, u času opšte narodne ugroženosti obe su se zemlje našle brzo na istoj liniji. Trideset godina ranije, 1876. Srbija i Crna Gora ušle su u rat s Turcima zbog Bosne i Hercegovine; i u ovom času one su bile ponovo spremne za to. Javno mišljenje tražilo je borbu. Mada se dobro i znao i video nesrazmer snaga svet je, kao zapaljen, kliktao na uzbunu.

Vlada je bila u ne maloj neprilici. Dr Milovan Milovanović, kao odgovorni ministar Inostranih Dela, nije bio za krajnje mere znajući da Rusija nije sposobna za borbu, da Francuska daje jasno razumeti kako rat, zbog srpskog pitanja, u tom obliku, ne bi bio dovoljno shvaćen u njihovim redovima, i da nas i druge sile ne bi pomogle u onoj meri koju mi želimo. Opozicija je verovala, da bi rusko javno mišljenje moglo ipak uticati na vladu da bude energičnija, misleći da u Rusiji prostranoj i beskonačnoj, ima ipak više snage nego što malodušni pretstavljaju. Verovalo se dalje, da će i Turska ustati na odbranu svojih prava i da bi se mogao stvoriti vojnički savez i s njom. U Petrograd je s toga poslato više javnih radnika, da "obrađuju" javno mišljenje i upućen je i sam Nikola Pašić; a u Carigrad je poslat Stojan Novaković. Nije trebalo mnogo vremena pa da se vidi da od saveza s Turskom neće biti ništa. Ona nije bila spremna za veliku borbu i misao o nekom ratu s Austrijom tamo niko nije uzimao u ozbiljnu kombinaciju. Pretnje, bojkot robe i pregovaranje sa Srbijom služili su samo za to, da se pravi pritisak na Beč kako bi se otud dobili što veći materijalni ustupci. U Petrogradu javno mišljenje osuđivalo je Izvoljskog i imalo puno slovenskog i bratskog saosećanja, ali su svi odgovorni krugovi, u svakoj prilici, jasno naglašavali da oni ne mogu ući u rat. To je naglašavanje bilo iskreno, sasvim iskreno, ali i naivno. Ono je značilo bacanje oružja unapred i činilo je da protivnik ostane do kraja uporan i nepomirljiv.

Rusija je ipak pokušala da učini sve što se može. U sporazumu sa Engleskom i Francuskom ona je predložila saziv jedne konferencije velikih sila, koja bi diskutovala promene odluka Berlinskog Kongresa i koja bi, među ostalim, našla neku otštetu i za Srbiju. Austrija je odbijala svako učešće na konferenciji, ako unapred ne dobije jemstvo da njen postupak neće biti podvrgnut kritici i ako se unapred ne da pristanak na nj. Za teritorijalne ustupke Srbije nije htela ni da čuje. Nemačka, branila je načelno prestiž Austrije kao velike sile i primala, sa tog gledišta, bezuslovno sve ono što je Beč tražio.

Erental je odbijao evropsku konferenciju i s tim razlogom, što je pitanje Bosne i Hercegovine stvar samo Turske i Austro-Ugarske. Taj razlog je bio pravno sasvim pogrešan. Mandat za okupaciju nije dobila Austrija od Turske nego od velikih sila; prema tome i odluka o promeni toga mandata treba da dođe sa iste strane. Erental je to dobro znao i sam, ali kad je već jednom pošao putem gaženja međunarodnih ugovora trebalo je njim ići i dalje. Turska je bila načisto s tim, da od evropske konferencije ne može dobiti ništa i da Bosnu i Hercegovinu ne može povratiti. Bilo je međutim, izvesnog straha da bi se tražene koncesije Srbiji mogle dati na njen račun, u Sandžaku, ili na kom drugom mestu. I s toga je ona kad je videla da je Beč voljan na materijalne ustupke, prihvatila rado pregovore na toj bazi i završila ih 13. februara 1909.

Kad je svršila pitanje s Turskom Austrija se spremala na obračun sa Srbijom. U bečkim krugovima sve je više sazrevala misao, koju su naročito razvijali vojni krugovi sa šefom Generalštaba na čelu, Konradom Hecendorfom, da Srbiju, kao opasno nacionalnističko revolucionarno gnezdo, treba uništiti. Tu misao prihvatio je i sam Erental. U jesen i zimu 1908/9. činjeno je više predloga šta treba učiniti s tom zemljom i kako je treba razdeliti. Posle sporazuma s Turskom Erental je izišao sa formalnom optužbom, da Srbija radi protiv integriteta Dunavske Monarhije i da je s toga treba urazumiti i upozoriti na posledice. Sem toga on je izjavio, da u srpsko-austriskom sporu ne želi tuđih posredovanja. Kako bi imao da se vodi taj spor u dvoje, između jedne velike sile od pedeset miliona stanovnika i njenog suseda koji je bio dvadeset puta slabiji, nije bilo teško predvideti. Reč "kažnjavanje" nije silazila s usta, a s nemačke strane u evropskim prestonicama se ozbiljno upozoravalo na mogućnost rata. Sa svih strana počele su stizati prijateljske opomene u Beograd da Srbija popusti i da se, osamljena, ne izlaže strahovitom udarcu. Rusija je, međutim, ipak pokušala, i to sa uspehom, da spreči prisiljavanje Srbije na neposredne pregovore s Bečom, koje bi vodila sama. Njezinoj akciji pridružila se i Engleska pozivajući se na Haški sporazum, prema kome se ponuda neke sile za posredovanje, u interesu mira, ne može smatrati kao uvreda.

Srpska vlada dala je 18. februara izjavu, da ona od Austro-Ugarske ne traži ništa ni u političkom ni u privrednom pogledu; u bosansko-hercegovačkom pitanju ona je digla svoj glas u toliko, u koliko je ono imalo evropski karakter. I u budućnosti za nju će u toj stvari biti merodavan samo stav evropskih sila; ako ne priznaju otvoreno stanje primiće takvu odluku i ona. Ta izjava srpske vlade, s izvesnim ruskim izmenama, nije zadovoljavala u Beču, jer je ovaj tražio izrečno priznavanje aneksije. Od Srbije je tražen jasan i bezuslovan odgovor. Da bi prisilio Izvoljskog na popuštanje Erental mu je poručio, da će objaviti celu prepisku oko aneksije i tim njega lično dovesti u najnerijatniji položaj. Izvoljski se bio veoma uplašio. Objavljivanje te prepiske pokazalo bi belodano koliko je bio nesmotren i brzoplet i lišen pravog diplomatskog osećanja i koliko je sam doprineo do stvaranja celog zapleta.

Nezadovoljan odgovorom Srbije i tim što je on predat svima silama a ne samo Austriji, Erental je prešao na otvorenu pretnju. Po saopštenju samog šefa austriskog Generalštaba na granicu Srbije i Crne Gore upućena je ogromna vojska od 1,041.000 ljudi. Kad je Srbija, na bečki poziv na nove trgovačke pregovore, odgovorila da bi trebalo već sklopljeni ugovor podneti na nadležno odobrenje, a nove pregovore voditi samo na bazi reciprociteta, shvatio je to Erental kao drzak stav malog suseda i našao je u tom odgovoru dovoljno razloga da, uz ranije pretnje, uputi novu, i još odlučniju. U tom opasnom času, ponudio se ser E. Grej da on posreduje između Beča i Beograda, uputivši u Beč nacrt jedne izjave, koju bi srpska vlada imala dati austrijskoj. Učinio je to na dan pre zaključka ruskog ratnog saveta u Carevom Selu, da će Rusija, u slučaju austriskog napada na Srbiju, morati ostati neutralna. U Berlinu i Beču doznalo se odmah za taj zaključak. I s toga su zahtevi Erentalovi postali, prirodno, veći. Pretnjom rata protiv Srbije on je sad hteo iznuditi priznanje aneksije ne samo od nje, nego i od velikih sila. U tom smislu je i govorio otvoreno engleskom poslaniku odbijajući predloženi nacrt.

U taj mah došlo je nenadano nemačko posredovanje u Petrogradu. Po naredbi državnog sekretara Kiderlen Vehtera zatražio je nemački poslanik 10. marta jasnu načelnu izjavu, da Rusija prizna aneksiju, inače će Nemačka ostaviti bečkoj vladi slobodne ruke. Po rečima kancelara, kneza Bilova, "na terazije evropske odluke bio je bačen nemački mač". Taj korak, koji je imao sadržajno karakter ultimatuma, doneo je odluku. Izvoljski je popustio i, da spase Srbiju, dao pristanak.

Engleska je odbila da učini sličnu izjavu, nego je tražila da se prethodno reši pitanje sa Srbijom i Crnom Gorom, ili, bolje rečeno, tražila je garantiju da ih Austro-Ugarska neće napasti. Erental se kolebao dan-dva. Iako je postigao priznanje aneksije ili imao sigurne izglede da će ga postići on je, pod pritiskom vojnih krugova, hteo i da kazni Srbiju. Prevladao je, ipak, bar za ovu priliku, zdrav razum. Erental je najzad pristao, da od strane Srbije primi izjavu koju je sastavio Grej, a koju je on, posle izvesnih ispravaka, usvojio. Engleska, Francuska, Rusija i Italija učinile su 17. marta zajednički demarš kod srpske vlade, da joj olakšaju odluku, koja nije bila laka. Srpska vlada je popustila i učinila ono što se od nje, u interesu mira, tražilo.

Aneksiona kriza tim je bila prividno mirno završena, ali je ostavila duboke tragove u Evropi. Sile su se bile jasno podelile u dva tabora: jedne koje su branile poštovanje međunarodnih ugovora, i druge koje su ih, oslanjajući se na silu, svesno povredile. Srbija je bila, istina ponižena, ali je iz ove krize izišla čvršća i bolje povezana, svesna i opasnosti koju je prošla i novih zadataka u budućnosti. S njom zajedno bila je duboko ponižena i Rusija, koja posle ovog, sve do Svetskog Rata, nije ušla sa Austro-Ugarskom ni u kakve bliže veze, a kamo li saradnju. Jugoslovensko pitanje aktom aneksije nije bilo zatvoreno; naprotiv, ono se tad tek javilo i pred nama i pred Evropom u punoj ozbiljnosti.

Za to vreme u celom našem narodu osećala se neka vedra stvaralačka snaga. Umni privrednik Vladimir Matijević osnovao je 1897. god. sa još nekim Srbima društvo Privrednik za plansko smeštanje malih šegrta, od kojih se imao obrazovati naš srednji, trgovački i zanatliski, građanski stalež, koga nismo imali u dovoljnoj meri. Privrednik je preporučivao i organizacije zemljoradničkih zadruga, a iz njegova kruga je stvorena i Srpska banka u Zagrebu. U Bosni i Hercegovini Srbi su 1902. god. osnovali društvo Prosvetu, koje je uzelo na sebe dužnost da obrazuje školovani srpski podmladak, koga je u tim zemljama bilo očajno malo, i da širi prosvetu u narodu na sve načine. Prosveta je postala matica za sva ostala društva u Bosni, nacionalna i privredna, pomažući stvorena i podižući nova. Ona je, s početka, organizovala i prve zemljoradničke zadruge. Velik polet uzelo je od 1904. god. sokolstvo, u kom su među Slovenima prednjačili Česi. S početka su sokolska društva nosila razna imena (Dušan Silni, Obilić i dr.), ali je od 1910. usvojeno zajedničko ime sokola. U privrednom životu izvesna naša mesta pokazivala su očevidan polet, koji se prenosio i na politička i na kulturna pitanja. Skoro sva glavnija mesta imala su svoje lokalne listove, među kojima je bilo vrlo dobrih, a u nekima ih je bilo i poviše. Vodeće uloge imali su Srbobran u Zagrebu, koji je od 1902. god. prozvao Novi Srbobran, Zastava u Novom Sadu, Srpska riječ od 1905. u Sarajevu, Narod od 1907. u Mostaru, Otadžbina od 1907. god. u Banjoj Luci. Smrću Antona Fabrisa (1904.) izgubili su Srbi u Dalmaciji mudrog i odličnog novinara, čiji je list Dubrovnik bio veoma cenjen i vršio znatan uticaj. Nekoliko dobrih i dobronamernih književnih listova stvorilo je u svojim mestima prava mala kulturna središta. U Karlovcima je Brankovo kolo bilo bolje i aktivnije od Matičinog Letopisa, naročito za vreme dok mu je urednik bio P. Marković Adamov, t. j. od 1895-1907. god. Živ književni centar bio je stvoren u Mostaru oko njegove Zore (1896-1901.). Bosanska Vila u Sarajevu, od 1885. god., ima lepih nacionalnih zasluga, mada književno nije bila uvek na visini, isto kao i dubrovački Srđ (od 1902. god.). Na Cetinju je dugo postojao Glas Crnogorca (od 1873. god.) kao službeni list. Pokretano je i nekoliko književnih listova (Crnogorka, Nova Zeta, Luča, Dan, Književni list), ali nijedan od njih nije stekao većeg ugleda, mada je u njima sarađivalo i nekoliko lica nesumnjive vrednosti.

Neprijatno je, međutim, delovalo na ceo srpski narod, što odnosi između Srbije i Crne Gore nisu postali bolji ni iza nestanka dinastije Obrenovića. Nije bila nikakva tajna, da se kralj Petar i knez Nikola nisu trpeli. Poslednjih godina XIX i na početku XX veka crnogorski knez nije više uživao u narodu onaj glas koji je imao posle sjajnih pobeda i osamdesetih godina. On je bio darovit čovek, s puno poleta, s izvesnim književnim nastojanjima, ali autokrata, tašt i podložan uticajima. Kao na svima dvorovima i oko njega je bilo ulizica i spletkara, koji su bili u toliko opasniji, što je cetinjski krug knežev bio mali i ograničen. Svi bolji ljudi iz Crne Gore, kneževi saradnici i junaci, kao Marko Miljanov, Jole Piletić, Peko Pavlović, Lazar Sočica, Žarko Lješević, Mašo Vrbica i dr., pali su u nemilost ili se morali povlačiti. U zemlji nisu mogli da se zadrže ni mnogi Srbi sa strane, koji su dolazili da tu rade. Simpatična iz daleka, romantičarski idealisana, Crna Gora je bila uboga mala zemlja gde se teško živelo i gde se s toga na svaki zavidniji položaj gledalo i željno i prekorno. Pisma o Crnogorcima Ljub. Nenadovića, pisana s puno zaslužene hvale i ljubavi, samo su jedna strana medalje. Od prekora nije nikad bio šteđen ni sam dvor. U poslednje vreme protiv kneževa režima ustajala je naročito omladina, koja se školovala na strani, a posebno u Srbiji. Bilo je u njezinoj kritici dosta ličnog, ali i dosta načelnog. Sudarala su se nova gledišta sa osveštanim patriarhalnim navikama; sukobljavala su se ambicije mladih i školovanih sa nasleđenim tradicijama plemena i kućića. Knez sam nije rado ulazio u saradnju s mladima, jer mu je njihov metod izgledao mnogo nasrtljiv. Njihovo držanje on je tumačio kao neukusnu imitaciju srbijanske partiske borbe i osuđivao ga je. Verovao je čak, da ljudi iz Srbije namerno guraju omladinu protiv njega. Znajući to, bosanska vlada je smislila pakleni plan. Da bi pred aneksiju napravila jaz između službene Crne Gore i Srbije što dubljim ona je uputila jednog svog poverenika, Đorđa Nastića, u Srbiju. On se imao tamo pretstaviti kao narodni mučenik koji je morao da beži iz Sarajeva i stupiti kao agent izazivač u veze s crnogorskom omladinom i nagovarati je na teroristička dela protiv cetinjskog dvora. On je doista uspeo da bude primljen s poverenjem i da mu izvesni crnogorski omladinci priđu iskreno, ogorčeni na kneževo gonjenje opozicije i raspuštanje Narodne Skupštine. U tim krugovima spremile su se nekolike bombe za teroristička dela. Kad su one bile upućene u Crnu Goru cetinjske vlasti bile su unapred obaveštene i uspele su da ih pronađu i pohvataju donosioce pre ikakve štete. Ta bombaška afera bila je, prirodno, silno naduvana od austriske štampe, ali njoj su, na žalost, naseli i cetinjski vlastodršci, iako im je, za vremena, bila skrenuta pažnja s najčestitije strane o Nastićevoj ulozi. Srećom, u odlučnom času, za vreme aneksione krize, cetinjski dvor se trgao i prišao Srbiji, da zajedno prihvate borbu, i tako je ta austriska spletka ostala bez željenog dejstva. Skandal sa lažnim dokumentima, koja je, po isporuci Ministarstva Inostranih Dela u Beču, publikovao s optužbama na srpsku vladu istoričar, profesor bečkog Univerziteta, dr H. Fridjung, bio je dalji dokaz neskrupuloznosti austro-ugarske diplomatije u borbi protiv Srba.

Za to vreme veoma se zaoštrila borba između Beča i Pešte. Mađarska nezavisna stranka, na čelu sa Košutovim sinom, tražila je stvarnu emancipaciju Mađarske od Austrije, i u tom duhu zahtevala je mađarsku državnu banku, mađarsku vojsku ili bar mađarski jezik u vojsci i druge stvari, koje bi imale da im donesu potpuno samostalne ustanove. Bečki dvorski krugovi ustali su energično protiv toga. Od 1903. god. počela je oštra parlamentarna borba s raznovrsnim krizama. Na izborima 1905. god. ujedinjena mađarska opozicija odnela je odlučnu pobedu. Beč je tad morao da uvede jednu vrstu komesarijata. U toj borbi i Beč i Pešta pažljivo su pratili držanje Srba i Hrvata; obe strane mamile su ih raznim obećanjima. Mađari su čak tražili i veze sa Srbijom i pravili demonstrativne izlete u Beograd. Bečki klerikalni krugovi uticali su na Hrvate. Ali kod Srba i dobrog dela Hrvata delovalo je ovog puta iskustvo iz 1848. god. Nisu više hteli da rade za račun Beča, koji im se onako lepo odužio. Srpski političari polazili su sem toga sa gledišta, da je u našem interesu svako slabljenje kompaktne mase Dunavske Monarhije i da radi toga treba pomagati nastojanja Pešte.

Na Rijeci se 19. septembra (2. oktobra) 1905. sastalo 40 hrvatskih narodnih poslanika iz Hrvatske, Dalmacije i Istre i izjasnilo svoje simpatije za ciljeve mađarske borbe za narodno samoopredeljenje i za ustavna prava i slobode. U istom smislu izjasnilo se i 26 narodnih poslanika srpskih iz istih zemalja, skupljenih u Zadru, 3. (16.) oktobra. Naskoro potom, kao Mađari, i srpskohrvatske opozicione stranke obrazovale su svoju koaliciju 29. novembra (12. decembra) 1905. god. Za svoju saradnju one su tražile, uz prisajedinjenje Dalmacije Hrvatskoj, radikalnu izmenu uprave u Hrvatskoj i ustavne garantije za punu slobodu političkog rada i uverenja. To tim opravdanije, što su same mađarske vođe priznavale, da je prema hrvatskom narodu postupano nasilnički i nepravedno. Na izborima 1906. god. Srpskohrvatska Koalicija dobila je jaku relativnu većinu i zadržala je, pored svih smetnja od strane bečkih krugova i državnih komesara u Hrvatskoj, sve do 1918. god. Zbog takvog svog držanja Srpskohrvatska Koalicija se zamerila Beču i naročito vojnim krugovima, ali se domalo razočarala i u mađarskoj koaliciji. Uplašena pretnjom Fejervarijeva "komesarskog" kabineta, odnosno predlogom Josifa Krištofija, ministra Unutrašnjih Dela, da će se u Ugarskoj uvesti opšte pravo glasa, mađarska koalicija se tokom 1906. god. pokazala sklonom za popuštanje i primila je 25. marta vladu pod pretsedništvom dvorskog kandidata d-ra A. Vekerla. S vladom zajedno, ona je primila i čitav niz bečkih dvorskih shvatanja, naročito u pitanju odnosa prema Srbima i Hrvatima. Davana obećanja o popravci režima bila su brzo zaboravljena; šta više, s njene strane došla su nova nasilja. Sam knez Bilov, u svojim Memoarima kazuje, kako je, dok je bio sa službom u Bukureštu, i "suviše često" posmatrao, koliko je "Rumune i Srbe bezgranično ogorčavalo mešanje ludila veličine i psihološke kratkovidosti, fanatične netrpeljivosti i advokatske rabulistike, koje je karakterizovalo mađarsku politiku prema narodnostima".

Stvaranje Srpskohrvatske Koalicije, na kom su s hrvatske strane živo radili Franjo Supilo i dr Ante Trumbić, a sa srpske Svetozar Pribićević, bio je jedan od najsrećnijih poteza naše narodne politike. Mesto srpsko-hrvatske borbe, koja je mogla biti samo na korist neprijateljima, došla je razumna saradnja, koja je sve naše probleme imala da posmatra sa jednog višeg gledišta nacionalne budućnosti. Srbi i Hrvati imali su da služe ne kao oruđe tuđim koncepcijama, nego da delaju onako kako zahtevaju njihovi životni interesi. Prirodna je stvar, da su se na stvarnu koaliciju oborili svi bečki krugovi i oni kod nas koji su bili s njima u vezi ili koji u svojoj šovinističkoj kratkovidosti nisu mogli da sagledaju suštinu stvari. Hrvatima u Koaliciji se prebacivala ne samo veza sa Mađarima, nego još više to, da su se upregli u srpska kola. I to zato, što su izvesne vođe koalicije (kao, na pr., ugledni književnik Ksavar Šandor Đaleski) bili otvoreni pobornici jugoslovenske ideologije i tražili dodira sa Beogradom.

Charmed · Malo ~ mače ~

Balkanski ratovi

Nade koje su se polagale u mladoturski režim nisu se pokazale kao opravdane. Zlo od koga je patila Turska bilo je mnogo dublje, nego što su zamišljali mladi reformatori i ono se nije moglo otkloniti ni brzo, ni lako, ni običnim administrativnim merama. Uz mladoturke pristali su, u glavnom, samo mlađi oficiri i nešto inteligencije; ostalo stanovništvo bilo je pasivno i nastavljalo je život i rad onako kako je bilo sviklo. Pokušaj reakcije u proleće 1909., istina, nije uspeo i stao je prestola autokratskog i podozrivog i do neverovatnosti perfidnog sultana Abdul Hamida, mesto koga je došao bezvoljni i piću odani Mehmed V, ali to nije nimalo značilo da Turska u stvari ozdravlja. Naprotiv. Mladoturci su izvesnim svojim prekim merama izazvali otpor na više strana. Vođeni liberalnim duhom oni nisu hteli, kao stari režim, da islam smatraju kao glavnu osnovu državne politike. Verovali su, da je taj sistem bio glavna smetnja priljubljivanju hrišćana turskoj državi i da je to u Evropi bio glavni razlog što su u svima sporovima hrišćanske simpatije bile manje-više na strani turskih protivnika. Kao neravnopravni hrišćani nisu mogli nikad postati pravi prijatelji Turske. S toga su mladoturci mesto verske kohezije istakli državnu, otomansku, u nadi da će s njima imati više uspeha. Ali su se strašno razočarali. Svi neturci, a naročito Arapi u Aziji i Arbanasi u Evropi, ustali su protiv otomanizacije. Protiv nje su se digle i hrišćanske nacionalne grupe, koje su bile svesne svoje narodnosti i koje su, prirodno, tražile veze i dodir sa svojim sunarodnicima u susednim slobodnim državama. Hrišćani su, u opšte, bili na muci. Novi režim tražio je od njih saradnju, ali im za nju nije davao ništa sem načelne ravnopravnosti, koju lokalne vlasti i konzervativne mase, uživele u starim navikama, nisu htele da provode. Ljute na njih zbog privremenog pomaganja mladoturaka one su im čak pravile i pakosti i svu osvetu su, u glavnom, iskaljivali na njima. To se naročito događalo za vreme arbanaških ustanaka.

Arbanasi, koji su bili s planom povlađivani u vreme Abdul Hamidovo, nisu mogli da se pomire s režimom mladoturaka, koji nisu trpeli nikakvih izuzetnih plemenskih povlastica i koji su i od Arbanasa hteli napraviti poslušne podanike, kakvi su imali biti i svi drugi. Već proleća 1910. izbio je njihov prvi ustanak. Taj ustanak pomagale su donekle Bugarska i Crna Gora, hoteći da ga iskoriste, ali ga one nisu izazvale. Stanje duhova bilo je takvo, da se na mnogo strana računalo sa raspadom i slomom Turske. Balkanske države bile su na oprezu. U jesen, sredinom oktobra, 1909. sastali su se u Rakoniđiju ruski car Nikola II i talijanski kralj Viktor Emanuil. Na tom sastanku osnovna stvar je bila u tom, što je Rusija napustila svoju tradicionalnu politiku, da balkanska pitanja raspravlja prvenstveno s Bečom, nego što je ušla u saradnju s Rimom. Ta saradnja iako nije bila otvoreno uperena protiv Austro-Ugarske bila je uperena posredno. Ona je vezala ruke bečkoj vladi ne dajući joj da otad, bez obzira na interese suseda, sprema svoje agresivne planove; a što je još važnije, dizala je samopouzdanje balkanskih naroda, kojima je poručeno da se bez straha razvijaju. U Rakoniđiju je priznato načelo "Balkan balkanskim narodima" i odatle je došla poruka o stvaranju bližih veza među balkanskim narodima, što je ruska vlada svesrdno preporučivala od završetka aneksione krize.

Ruska misao je bila, da se stvori jedan balkanski savez, u koji bi ušla i Turska, a kome bi bio glavni cilj da čuva Balkan za balkanske narode. Taj plan je prihvatila i Srbija. Ali su protiv njega odlučno bile Bugarska i Grčka, jer je Turska bila jedino područje, na kom su oni mogli ostvariti svoje nacionalne ideale. Srbiji je Turska bila potrebna naročito zbog Soluna, koji je bio postao njena glavna izvozna luka i preko koga je ona jedino dobijala vojne potrebe iz Francuske. Ali je i ona postepeno prihvatala gledišta Sofije i Atine. Tome su u velikoj meri doprineli mladoturci, koji su, kao oficiri, bili mahom nemački đaci, pa s toga prihvatali političku orientaciju prema Berlinu i posredno prema Beču. Sem toga, Turci su dobro znali da taj savez ne bi bio iskren za budućnost, i da i Srbi, i Bugari, i Grci spremaju jednog dana akciju za uklanjanje njezine vlasti iz Evrope i za oslobođenje svojih sunarodnika iz njihova ropstva. Radi toga su Turci već krajem 1909. god. ponudili savez Austriji kao glavnom protivniku saradnje balkanskih naroda i njihovih ofanzivnih planova.

Austro-Ugarska vlada pokušala je za to vreme da u svojim zemljama smiri donekle narodno nezadovoljstvo. U Hrvatskoj je bio smenjen baron Rauh početkom 1910. god. i postavljen je novi ban, učeni pravnik dr Nikola Tomašić. On je, sporazumno sa sudom, likvidirao veleizdajničku parnicu protiv Srba. U Bosni i Hercegovini proglašen je 4. (17.) februara 1910. ustav, sa vrlo ograničenim parlamentarnim režimom. Izborni sistem je bio složen: sa verskom podelom u tri kurije (inteligencije i velikih posrednika, građana i težaka); na čelu uprave ostao je vojnik; vlada je bila neodgovorna. Sabor je mogao raspravljati samo o lokalnim pitanjima i nije imao nikakva učešća u ustavnim telima cele monarhije. Krajem maja iste godine došao je u Sarajevo i Mostar car Franc Josif I, da sankcioniše delo aneksije. Ali sve te mere nisu ništa pomogle. Srpski element Bosne i Hercegovine bio se potpuno obrnuo prema Srbiji i želeo je samo jedno: da svoju sudbinu veže za njegovu. Na dan otvaranja bosanskog sabora 2. (15.) juna 1910., u znak protesta, mladi student Bogdan Žerajić izvršio je neuspeli atentat na poglavara zemlje Marijana Varešanina, a potom je ubio samog sebe.

Ranije, u Hercegovini, očekivalo se ujedinjenje sa Crnom Gorom, ali prilike u toj zemlji, posle gonjenja opozicije i bombaške afere, uticale su veoma živo da ohladni ranije oduševljenje. Knez Nikola, koji se posle pedeset godina vladavine, na Veliku Gospojinu 1910., proglasio za kralja imao je još dosta poštovatelja, ali se od njegove uprave nije više mnogo nadalo. Uboga Crna Gora privlačila je srpski svet svojom slobodarskom tradicijom, a kad se ta počela gušiti gubilo se s njom i sve drugo. Jer ogoljeli suri krš katunske i njoj susednih nahija nije imao nikakve druge privlačne snage. U Srbiji, međutim, za vlade kralja Petra, carevala je puna sloboda i narod je, nikim nesprečavan, odlučivao suvereno o svojoj sudbini. Crnoj Gori smetalo je dalje i to, što se njene spoljašnje politika kolebala, i što su od 1909. god. počela neka sašaptavanja sa Bečom, koja su publici izgledala sumnjiva, dok se politika Srbije orientisala sva prema Rusiji.

Mađarska vlada udružene opozicije, pošto je Monarhiji učinila dragocenu uslugu prilikom aneksije, pala je 1910. god. i za šefa mađarske nove vlade došao je bivši hrvatski ban grof Kuen Hedervari. Da bi skrenuo pažnju mađarskog političkog sveta od unutrašnjih pitanja, i kao dvorski čovek, on je domalo otvorio krizu u Hrvatskoj, među Srbima i Hrvatima. Posle neuspeha Nikole Tomašića da na izborima dobije vladinu većinu i njegova otstupanja, za bana je doveden početkom 1912. god. Slavko Cuvaj, koji 21. marta (3. aprila) ukinu ustav i postade komesar. Malo potom, 28. juna, bi ukinuta i srpska crkvena autonomija. Taj pritisak izazvao je razumljivu reakciju, i to u času kad su se na Balkanu spremali sudbonosni događaji.

Albanski ustanak, i pored energičnih mera mladoturske vlade, nije se dao ugušiti i nastavio se i 1911. godine. On je uneo nemir i nesigurnost u celom susedstvu. Ali glavni plamen na Balkan bacila je Italija u jesen te godine. 16. (29.) septembra, kad je objavila rat Turskoj, da bi posela Tripolis. Ona se, istina, na zahtev Austro-Ugarske i po savetu drugih sila, trudila da sukob ograniči na područja van Balkanskog Područja, ali je trud ostao uzaludan. Rat objavljen Turskoj morao je uneti posebnu psihozu u celu tu državu, u toliko više, što je napadač bila jedna velika sila, koja je dotle zastupala načelo status quo u Turskoj i koja je na Balkanu imala mnogo veza i uticaja.

Prva posledica tog rata bilo je ubrzavanje rada na sklapanju saveza balkanskih država. Dotle, pregovori su išli sporo i teško; posle objave tog rata, u opasnosti da velike sile ne počnu kakvu akciju i na Balkanu, balkanske države su same osetile potrebu da se približe i sporazumeju. Već 29. februara 1912. sklopili su dr Milovan Milovanović i Ivan Gešov srpsko-bugarski savez; iza toga je došao bugarsko-grčki savez 16. maja, a 19. juna bila je potpisana srpsko-bugarska vojna konvencija. Savez između Srbije i Crne Gore uglavljen je 14. septembra.

Srpsko-bugarski ugovor imao je cilj, da te dve države garantuju uzajamno "državnu nezavisnost i nepovrednost državne teritorije", i to punom vojničkom saradnjom u slučaju napadaja jedne ili više sila. Član 2. tog ugovora imao je ovu odredbu: "Obe ugovorne strane obvezuju se da priteknu jedna drugoj u pomoć celokupnom svojom snagom u slučaju, da ma koja velika sila anektira, okupira ili vojnički zauzme, ma i privremeno, ma koji deo balkanske teritorije koja se sada nalazi pod turskom vlašću, ako jedna od njih smatra to kao protivno njenim životnim interesima i kao casus belli". U tajnom dodatku tom ugovoru, u čl. 1, predviđena je mogućnost zajedničke akcije protiv Turske, ako u njoj nastupi stanje koje bi ugrožavalo nacionalne i državne interese obeju država ili jedne od njih, ili ako bi uopšte došla u pitanje teritorialna likvidacija Turske Carevine. U čl. 2 Bugarska je priznavala Srbiji oblast severno i zapadno od Šar-planine, a Srbija Bugarskoj oblast istočno od Rodopa i reke Strume. Za područje između tih oblasti određena je, u krajnjem slučaju, ako ne bi došlo do sporazuma, arbitraža ruskog cara, koja bi bila obavezna za obe ugovaračke strane. Ruska vlada imala je biti unapred obaveštena u slučaju da se balkanske države reše na vojničku akciju protiv Turske. Prirodno je potom, da je carska vlada dobila sva obaveštenja o savezu, pri čijem je sklapanju njena diplomatija imala i inače živog učešća; ali su saveznici želeli da njihov ugovor ostane u tajnosti.

U vojnoj konvenciji između Srbije i Bugarske bila je podrobno predviđena vojnička saradnja između te dve države. Ona je u čl. 3. dolazila u obzir prema Austro-Ugarskoj samo onda, ako nastupi situacija predviđena u pomenutom čl. 2. ugovora, ili ako Austro-Ugarska neposredno napadne Srbiju. Ugovor i konvencija nemaju nijedne tačke, koja bi nosila ofanzivan karakter protiv Dunavske Monarhije. Isti je slučaj i sa srbijansko-crnogorskim ugovorom u tom pogledu. Čl. 3. vojne konvencije glasio je doslovce ovako: "Ako Austro-Ugarska napadne Srbiju, Bugarska se obavezuje da odmah objavi rat Austriji i da pošlje u Srbiju vojsku, koja ne može biti manja od 200.000 vojnika, a koja će udružena sa srpskom vojskom dejstovati defanzivno ili ofanzivno protiv Austro-Ugarske. Bugarska je u istoj obavezi prema Srbiji, ako Austro-Ugarska, pod ma kakvim izgovorom, sa pristankom ili bez pristanka Turske, pošlje svoju vojsku u Novo-Pazarski Sandžak i Srbija bude prinuđena da joj objavi rat ili da, radi zaštite svojih interesa, uputi svoju vojsku u Sandžak i time izazove oružani konflikt sa Austro-Ugarskom".

Pod uticajem talijanskog rata javili su se u Turskoj pokreti i prave pobune činovnika i vojnika, koji nisu hteli da protiv Arnauta upotrebljavaju preke mere i oružje. Arnauti su bili dobri podanici ranije i uvek za Tursku pouzdaniji od sumnjivih hrišćana. Kako je u ustanku učestvovalo i dosta muslimanskih Arbanasa čuli su se i protesti: zašto da pravoverni dižu svoje ruke na jednovernu braću. Na tom pitanju pao je početkom jula 1912. ceo turski kabinet, a u novu vladu ušao je, kao ministar unutrašnjih dela, Arbanas Ferid-paša. Antihrišćansko raspoloženje uzelo je maha u celoj Turskoj: kao pobednici, u ogromnim masama, s oružjem u ruci, Albanci su ušli u sva glavna mesta Kosovskog Vilajeta. Da deluje na njih sam je sultan Mehmed bio došao na Kosovo. I Austro-Ugarska je došla na misao, da deluje u korist Albanije. Jedno, da jačanjem Albanaca slabi srpske pozicije, a drugo da tim potisne suparnički talijanski uticaj među Albancima. Albancima se imala dati široka autonomija, i to očevidno na račun svih ostalih hrišćanskih podanika. I što je bilo još nepravednije, to je tvrda odluka da se autonomija dade u prvom redu samo njima, i nikom drugom. Austriski predlozi u tom pogledu, iznošeni tokom avgusta te godine, naišli su na protivnost kod velikih sila, a još više kod balkanskih hrišćanskih naroda. Po njihovoj želji Rusija je tražila, da se povlastice dane Albancima prošire i na ostale hrišćane i otvoreno je prihvatila njihovu stvar. Balkanski saveznici delovali su u tom pravcu i kod Porte. Albanci i razdražene muslimanske mase vršile su za to vreme razna nasilja, a u Kočanima i Beranama i prave pokolje hrišćana. Kralj Nikola obratio se zbog toga za posredovanje velikim silama, a svoje balkanske prijatelje molio je za podršku.

Turska, pouzdavajući se u Austro-Ugarsku i Nemačku, ostala je nepopustljiva. Šta više, 11. septembra ona naređuje mobilizaciju deset evropskih divizija i određuje četiri dana potom demonstrativne manevre na bugarskoj granici. Balkanski saveznici, pošto su se uzalud obratili velikim silama da spreče turske vojne pripreme, objavili su 17. septembra svoju mobilizaciju. Velike sile, s puno međusobnog nepoverenja, izjavile su, da one "uzimaju u svoje ruke" pitanje izvođenja reforama u Turskoj, a balkanskim državama saopštile su, da njihova vojna akcija, ma kako ispala, neće izmeniti teritorialno stanje na Balkanu. Rusija je ozbiljno opominjala i u Beogradu i u Sofiji, da se ne gazi u rat. Iz Londona i Pariza, kao i iz Petrograda, savetovalo se Srbiji da ostane mirna, jer je skoro izvesno austrisko posredovanje na srpsku štetu. Da je bio živ dr Milovan Milovanović, koji je do leta 1912. vodio srpsku spoljašnju politiku, možda bi se Beograd malo i uzdržavao, jer je Milovanović, inače čovek ređe vrednosti, mnogo polagao na strane savete. Ali se u taj mah na čelu srpske vlade nalazio Nikola Pašić, koga, i pored starosti, nije napuštao stari zaverenički zamah i duh reskiranja. Sem toga, u rat je energično gurala Bugarska, a pomagala je i Grčka. Da prekrati dalja pregovaranja, koja nisu obećavala ono što se želelo, rat je objavio prvi crnogorski kralj Nikola 25. septembra.

Austro-Ugarska, na iznenađenje mnogih, nije preduzela ništa energično da spreči rat. U Beču se tvrdo verovalo, da će Bugarska imati nekih uspeha, ali da će Turska tući Srbiju. I to im ne bi bilo neprijatno. Turska bi uštedela Austriji nezahvalne mere, da obuzdava srpske pretenzije. Sem toga, u Beču se verovalo da će borbe trajati dugo i da će iscrpeti sve neprijatelje. A oni sami spremali su se od prvog časa da bi mogli posredovati i živeli su u uverenju, da svi konci ostaju i dalje u njihovim rukama.

Crna Gora objavila je prva rat po bugarskom predlogu. Saveznici su hteli videti kako će ta objava rata delovati na velike sile, a posebno na Austro-Ugarsku. Ako one rat energično spreče, onda će se ostali saveznici uzdržati od dalje akcije. Crna Gora nije se izlagala velikoj opasnosti, jer, ako bi je sile zaustavile, one bi se i zauzele za nju, a ako je puste da ratuje priskočiće joj i drugi saveznici. Pašić je zazirao od Beča i gledao je, da na svaki način osigura bugarsku saradnju u slučaju austriskog napada. Bugarski državnici dali su srpskoj vladi izjavu, da će, ako Austrija napadne Srbiju zbog ovog rata, napustiti borbu s Turcima "i okrenuti se svi protiv Austrije". Za balkanske saveznike bilo je od sreće, što je Nemačka bila u taj mah protivnik svakog njihova sprečavanja i što to svoje gledište nije krila ni prema Beču. Jer to je u velikoj meri obuzdavalo sve one elemente u dunavskoj prestonici, koji bi hteli da u spoljašnjoj politici Dvojna Monarhija postane aktivnija. Nemačka je u taj mah iskreno želela lokalizaciju rata na Balkanu i u tom je pravcu sarađivala sa silama Trojnog Sporazuma. A bez potpore Berlina Austro-Ugarska nije mogla pomišljati ni na kakvu avanturu.

Rat Turskoj objavljen je 4. oktobra 1912. To je bio jedan od najpopularnijih ratova u našoj istoriji. Nekoliko vekova od XIV-XIX, sve epsko doba našeg naroda ispunjeno je samo predanjem o borbama krsta s polumescom, "za krst časni i slobodu zlatnu". Čitavi naraštaji našeg naroda vaspitavani su etikom kosovske epopeje. Najveći deo mesta naše nemanjićske prošlosti, kao Ras, Prizren, Peć, Skoplje, Prilep i klasično Kosovo; najslavniji spomenici naše kulture, kao Gračanica, Sopoćani, Dečani, Lesnovo, Nagoričino, Kratovo i drugi manastiri, nalazili su se pod Turcima. "Onamo, ’namo" bio je stari poklič nekolika naša naraštaja, i sa knezom pesnikom iskreno se zaklinjalo:

Onamo!... Pokoj dobiću duši
Kad Srbin više ne bude rob!

Turci su iskoristili naše rastrojstvo i slabost i načinili su nas robljem. Nikad, za pet vekova, nisu uspeli da nas načine kao iskrene prijatelje; izmeću raje i gospodara nije bilo ni pravog izmirenja. Od kraja XVII veka proces srpskog oslobađanja sve je više uzimao maha i duhovno i stvarno. Počela je Crna Gora, a od početka XIX veka prihvatila je to delo Srbija. God. 1876-8. pokušaj oslobođenja nije uspeo. Snage Srbije i Crne Gore nisu bile dovoljne, da nateraju Stambol da tone u more, kako su želeli naši pesnici. Ovog puta taj zadatak imale su da izvrše ujedinjene snage balkanskih saveznika. Prvi put u istoriji Balkana istupili su zajedno Srbi, Bugari i Grci protiv jednog neprijatelja. I sama ta pojava bila je simpatična, obećavala je mnogo za budućnost i dizala duh. To nije bio nikakav osvajački rat, nego čisto delo oslobođenja svojih sunarodnika. U evropskoj Turskoj Turci su uvek bili i ostali manjina, a ni islamski i islamizirani element nije bio u većini prema hrišćanima.

Srbija se za ovaj rat bila odlučno spremila. Imala je novo i solidno oružje, naročito dobru artiljeriju, dovoljno municije i uređen teren. Vojnički ljudski material bio je odličan. To je naš seljak, izdržljiv, smotren, zadovoljan s malim, dobro opremljen i s razumevanjem i ljubavlju upućen u značaj cele akcije, koju je i sam, od materine sise, znao i razumeo. Odziv u vojsku bio je neočekivan. Srbija je digla 402.200 ljudi za rat. Naročito je sjajan bio oficirski kor; pun oduševljenja, željan velikih podviga, spreman za najveća požrtvovanja. Srpska vojska, otkad postoji, nije sigurno nikad bila u boljem stanju. S njom zajedno i celo naše društvo bilo je željno velikog pregnuća. Duhovne i moralne krize poslednjih godina behu od aneksione krize, zamenjene periodom nacionalne vere i dubokim uverenjem da se naša narodna sudbina mora popraviti. Politika narodne slobode dala je sjajne rezultate pod vođstvom vođa koji su znali šta hoće i kuda vode; i vladina većina i opozicija bile su u osnovi vođene istim idealima. Naša narodna nauka, na čelu sa umnim i vidovitim Jovanom Cvijićem, dizala je duh; književnost je tada dala najbolje rodoljubive stvari i u prozi i u stihu. Ceo svet je bio na čisto da se u rat ulazi s najtežom dilemom: ili neuspeti, pa tim sahraniti celu budućnost osoboditeljke Srbije, ili uspeti, pa tim stvoriti nove uslove za dalji rad i okajati sve ranije pogreške.

Pre rata, 1. oktobra balkanski saveznici, sem Crne Gore, zatražili su od Porte administrativnu oblasnu autonomiju po načelu etničke podele, s guvernerima iz neutralnih država, Belgije i Švajcarske. Nadzor nad reformama vršili bi pretstavnici velikih sila i balkanskih država. Turska je na taj zahtev odgovorila prekidom diplomatskih odnosa s balkanskim državama, pošto je idućeg dana sa savezničke strane došla objava rata.

Rat je doneo srpskom oružju sjajne uspehe. Iz obzira prema Austro-Ugarskoj ni Crna Gora ni Srbija nisu uputile veće vojničke odrede prema Novopazarskom Sandžaku. Crnogorska vojska je počela glavne operacije prema Tuzima i Skadru, a slabija vojska krenula je prema Bijelom Polju, Peći i Dečanima. Crnogorsko prodiranje išlo je s početka dosta lako i brzo, jer Turci prema njima nisu imali dovoljno vojske, ali su im naskoro zapele operacije pred Skadrom. Crnogorci nisu imali spreme za osvajanje tvrdih gradova; naročito im je nedostajala teška artiljerija. Njihovi odredi vršili su nekoliko puta juriše na dobro utvrđeni Taraboš i Bardanjolt, ali ih nisu mogli savladati i pored teških gubitaka. S toga se moralo preći na dugu opsadu. Grad je junački branio Albanac Esad-paša, koji je znao, i pored crnogorske opsade, da nađe puta za svoje snabdevanje na dve-tri strane.

Borbe na srpskoj granici počele su kod Merdara i pre objave rata, a glavne operacije od 6. oktobra. Glavnina srpske vojske, s prestolonaslednikom Aleksandrom na čelu, bi upućena prema Skoplju, dok je jedna armija operisala preko Kosova, a druga bila upućena na saradnju s Bugarima. Glavna borba očekivala se na Ovčem Polju. Ali su Turci, da bi preduhitrili Srbe, pošli nenadano u akciju i presreli su iznenađenu srpsku vojsku kod Kumanova. U teškoj dvodnevnoj bitci, 10. i 11. oktobra, Srbi su potukli tursku vardarsku armiju Zeki-paše, i to tako snažno i odlučno, da se ona nije mogla pribrati sve do Bitolja. Pobedonosna srpska vojska ušla je već 13. oktobra u Skoplje i nastavila odmah dalje prodiranje prema jugu. I ostale srpske armije napredovale su s uspehom. U isto vreme odneli su i Bugari svoju prvu pobedu kod Lozengrada i posle kod Lile-Burgasa. Turci su bili odbačeni na celoj liniji, nemajući nigde ni jedne pobede.

Taj neočekivano brzi poraz Turaka izmenio je odmah i političku situaciju. Opšti glas javnog mišljenja u Evropi bio je, da balkanske narode ne treba lišavati plodova njihovih pobeda. To mišljenje vladalo je i kod glavnih evropskih dvorova; njega je čak otvoreno zastupao i car Vilhelm. Pod tim uticajima morala je da popušta i bečka vlada, u kojoj se inače nije krilo uverenje, da je slom turske vojske u isti mah i posredni poraz Austrije. U Beču se videlo jasno, da zbog držanja Rusije, pa i Nemačke, neće biti moguće vratiti Srbe iz Stare Srbije i da se hteli-nehteli moraju pomiriti sa jačanjem Srbije uopšte. Ali se zato počelo odmah smišljati kako da se srpski dobitak što više umanji i kako da se oslabi prestiž Srbije koji je neobično porastao. Jer srpske pobede nizale su se brzo i bile su nesumnjive.

Kosovska vojska zavladala je bez muke celim Kosovom i Starom Srbijom i njeni odredi izbili su već 5. novembra preko Albanije na more. Ujedinjenje srbijanske i crnogorske vojske izvršeno je 15. oktobra, posle toliko vekova, kao ostvarenje davnog sna. Glavna srpska vojska, kumanovska pobednica, imala je krvavih borbi na Prisatu kod Prilepa i kod Alinaca na Bakarnom Gumnu, gde su Turci hteli da je zadrže dok se ne utvrde u Bitolju. U četverodnevnoj teškoj borbi oko toga grada, od 2.-5. novembra Srbi su i opet ostali pobednici, dotukavši do kraja nešto pojačanu tursku vardarsku vojsku. U tim borbama poginuo je Feti-paša, raniji turski poslanik u Beogradu. Ovom pobedom Srbi su završili svoj zadatak u ovom ratu. Oni su uništili tursku vojsku upućenu protiv njih i za mesec dana raščistili su celo područje od srpske do blizu grčke granice. Odmah posle Kumanova Srbi su, na molbu Bugara, da bi im olakšali posao, uputili za opsadu Jedrena dve svoje divizije. Za ove velike uspehe, šef srpskog General-štaba, Radomir Putnik, dobio je najveći vojnički čin, rang vojvode. Pod savezničkim udarcima Turska je zatražila primirje i dobila ga je 21. novembra. Pregovori za mir vođeni su u Londonu, uz učešće pretstavnika velikih sila.

Austriska diplomatija postavila je Srbiji energičan zahtev, da se njezina vojska mora povući sa jadranske obale. Popustila bi donekle jedino, ako bi Srbija s Austro-Ugarskom sklopila carinski savez. U tom pravcu činjene su jasne ponude. Kad ih Srbija nije primila austro-ugarska je vlada odlučno zahtevala srpsko povlačenje s Jadrana i bila je gotova da na tom pitanju izazove rat. Isto tako je postupala i s Crnom Gorom. Pristajala je, da ona uzme Skadar, ali samo pod cenu da njoj ustupi Lovćen ili njegov zapadni deo. Kad je crnogorska vlada odbila službenu bečku ponudu u tom pravcu otpočela je diplomatija Dvojne Monarhije da joj pravi teškoće na više strana, a u skadarskom pitanju naročito. Protiv Srbije i srpskih pretenzija upućen je iz Beča albanski vođa Ismail Kemal, da organizuje otpor i stvori samostalnu albansku državu. Ova je doista i proglašena u Valoni, 15. (28.) novembra 1912. Pod austriskim pritiskom, kome se pridružila s mnogo manje energije Italija, Srbija se morala povući s primorja i Albanije, koju su velike sile priznale kao novu nezavisnu državu. U staroj težnji, da protiv Srbije stvori što veću Albaniju austro-ugarska diplomatija se živo opirala, da Srbija dobije pod svoju vlast Prizren, Dečane, Đakovicu, Ohrid i Debar, ali je u tom pitanju morala najzad popustiti jer se Rusija zauzela za Srbiju sa odlučnošću, koja je u Beču zadavala brige. Sem toga, u lokalnim pitanjima austro-ugarski konzuli pravili su srpskim vlastima puno svakojakih neprilika. Nezadovoljstvo Beča sa srpskim pobedama bilo je toliko, da su najmerodavnija lica Monarhije javno tražila napadaj na Srbiju i njezino uvlačenje u svoj privredni i politički krug. Misao o preventivnom ratu zahvatala je i nevojničke krugove. Srbija postaje opasna i treba je slomiti pre nego se počne dalje razvijati, da ne bi delovala na jugoslovenske podanike njihove države. Danas se zna pouzdano, da bi Austro-Ugarska krajem 1912. god. doista pokušala izazvati rat sa Srbijom, da joj izmahnutu ruku nije zadržala nemačka diplomatija, koja je u pitanju likvidacije Turske htela sporazuman rad sa ostalim silama.

Međutim, postojala je još jedna mogućnost da se Srbija osakati. Nju je Beč rano uočio i počeo brzo pripremati. To je bilo da se protiv Srbije razdraži Bugarska, koja je u pitanjima Maćedonije i Stare Srbije imala ogromnih prohteva na srpski račun. Bugarski kralj, Ferdinand Koburg, nije bio nikad prijatelj Srba. On je na bugarski presto došao austriskom pomoću i sa Bečom je stalno bio u poverljivim odnosima. Preko njega nije bilo teško stvoriti antisrpska raspoloženja kod bugarskih šovinista i maksimalista, kojima je bio pred očima ideal svetostefanske Bugarske. Austriska spletkarenja počela su već od ranije, a uzela su maha naročito od početka 1913. god., kad su pregovori o razgraničavanju novog srpskog područja bili stavljeni na dnevni red.

Za to vreme razbili su se pregovori s Turcima u Londonu. Porta je nalazila, da se od nje traže ustupci, koje ona ne može dati. Posle prvih poraza ona se bila malo pribrala i verovala je da može odoleti. Bugarski zalet bio je na Čataldži konačno zaustavljen i svi pokušaji da se probije ta linija ostali su bezuspešni. Turci naročito nisu hteli da ustupe Jedrene sa starim sultanskim grobovima, koje se junački branilo, ne samo kao važan pogranični grad, koliko kao i suviše važnu tradiciju otomanske vlasti na Balkanu. Rat s Turcima obnovljen je 21. januara 1913. Srbija ga je nastavila kao lojalan saveznik. Bugarima je pod Jedrene uputila svu svoju tešku artiljeriju, a Crnogorcima je pod Skadar poslala i oružja i vojske, 24.000 ljudi. Međutim, austro-ugarska vlada je pretila ratom, ako se Skadar ustupi Crnoj Gori. U Bosni i Hercegovini ona je bila izvršila delomičnu mobilizaciju, dovukla je mnogo vojske, pripremila flotu i bila gotova da otpočne neprijateljstva. Pod tim pritiskom velike sile su rešile da Skadar pripadne novoj albanskoj državi i savetovali su Srbiji i Crnoj Gori da popuste. Po tim savetima srbijanska vojska prekinula je 29. marta svoju akciju pod Skadrom, ali je kralj Nikola nastavio operacije ne želeći da, ustupivši, izgubi i od ličnog i od vojničkog prestiža Crne Gore. Skadar se predao Crnogorcima 10. aprila, ali ga ovi nisu mogli zadržati. Austrija je otvoreno prihvatila mač. Velike sile su posredovale na Cetinju i kralj Nikola je, posle nedelju dana, ustupio grad njima. Na to su trupe velikih sila posele grad 18. aprila. Austro-ugarske trupe posele su za to vreme malo istorisko ostrvo Adakale na Dunavu. To je bilo njezin jedini teritorialni dobitak iz Balkanskog Rata.

Kad sve nije uspelo, da se stvori opravdan povod za rat, pojačana je s austriske strane antisrpska propaganda u Bugarskoj. Austro-ugarski poslanik u Sofiji, grof Tarnovski, delao je skoro javno. Pregovarao je lično ne samo sa Dvorom i vladom, nego i sa svima političkim ljudima, iz vladine većine i opozicije.

Nimalo uvijeno on je potstrekivao Bugare na rat i obećavao im austrisku pomoć. Rusija pomaže Srbiju, govorio je on, pa s toga Bugarska treba da se veže uz Austro-Ugarsku.

Bugari su od saveznika tražili lavovski deo. Od 130.000 kvadratnih kilometara zemljišta, koliko se dobilo od Turske, oni su tražili za sebe 85.000. Tražili su, da Srbi bezuslovno ispune savezni ugovor, iako su ga oni sami u mnogim tačkama napustili. Oni prema Srbima nisu ispunili sve primljene obaveze, a neke su menjali, dok su Srbi dali njima više nego je bilo predviđeno. Srpska pomoć za Jedrene nije bila ranije ugovorena, a zahvaljujući samo toj pomoći grad je pao. Srbi su s toga s pravom tražili reviziju ugovora. Kad Bugari, pod austriskim pritiskom, nisu na to pristali pozvao je ruski car, kao vrhovni arbitar, obe strane, da prepuste presudu Rusiji i njemu. Bugarski pretsednik vlade i tvorac saveza, I. Gešov, posle sastanka sa Pašićem, bio je voljan da pristane na rusko posredovanje i da pokuša još jednom da se nađe sporazum. Ali je kralj Ferdinand bio već rešen na rat i smenio ga je 2. juna, a na vladu je doveo dra St. Daneva. Austriska diplomatija upela je bila sve snage da osujeti sporazum. Ona je čak otvoreno govorila, da ne želi pogodbu koja bi zadovoljila sve strane. S toga se nisu nimalo ustručavali da javno, pred celim svetom, ustanu protiv poziva ruskog cara, smatrajući da on tobože ograničava nezavisnost balkanskih država. U stvari, ona je imala da ohrabri Bugare i kralja Ferdinanda da ne prima rusku arbitražu, nego da odluku donesu sami. Srbija se kolebala izvesno vreme, jer se u Beogradu pretpostavljalo da bi arbitraža mogla doneti izvesne ustupke na štetu njenih želja i momentanih poseda, ali je na kraju ipak pristala i kralj Petar uputio je caru pozitivan odgovor. Bugari su, međutim, pristajali na rusko posredovanje samo uslovno, to jest da Rusija unapred prihvati njihovo gledište.

Mir s Turcima bio je potpisan 18. maja 1913. Posle njega imalo se prići podeli osvojenog zemljišta, odnosno obračunavanju zbog njega. Videći opasnost koja preti od Bugara, Srbija i Grčka ugovorile su savez, kome se pridružila i Crna Gora. Protiv Bugarske spremala se i Rumunija, koja je tražila jedan deo Dobruče kao otštetu za bugarska osvajanja na jugu. Stav Rumunije nije bio moralan i poticao je samo iz želje, da i ona, prilikom podele, turskog plena, ne ostane bez svog dela. Za Srbiju je saradnja Grčke i Rumunije bila od koristi manje vojnički nego politički. Vojnički Bugarska prema Rumuniji nije preduzimala apsolutno ništa, u nadi da će Austrija zadržati tog svoga saveznika. Prema Grčkoj uputila je jednu malu armiju od 30.000 ljudi. Svu je ostalu vojsku okrenula prema Srbiji. Ali diplomatski i politički ta je saradnja spasla Srbiju od austriskog napada. Nemački car Vilhelm II nije nimalo mario kralja Ferdinanda. Grčki kralj Konstantin, koji je u jesen 1912. nasledio svog oca kralja Đorđa, bio je Vilehmov zet, a rumunski kralj Karol bio je Hoencolern i nesumnjiv prijatelj Nemaca. Zbog njih car Vilhelm nije hteo da pravi smetnja ni Srbiji i bio je čak spreman da u Beču posreduje za nju.

Po ličnoj naredbi kralja Ferdinanda Bugari su noću između 16. i 17. jula izvršili mučki napad na srbe i Grke na celoj liniji novih južnih položaja. Htelo se, da oni, izvršivši prepad, vojnički posednu sva ona mesta koja su tražili. S toga nisu objavili rat i s toga nisu hteli da napadnu muški i otvoreno, braneći svoje pravo. U svom prvom naletu Bugari behu uzeli na srpskim krilima dva-tri važnija položaja i kod Krivolaka ozbiljno zagrozili jednu srpsku armiju, ali su Srbi ipak odoleli. Kad su se sjutra dan pribrali izvršili su kontraofanzivu i odmah su, već idućih dana, postigli lepe uspehe. Glavne, strahovito krvave, borbe vodile su se na liniji Bregalnice i Zletovske Reke. Vojni stručnjaci podvlače neobičnu silinu udara u tom ratu; juriši i protivjuriši ponavljali su se svaki čas, uskakalo se u neprijateljske rovove, hvatalo se za gušu i go nož. Seljački vojnički material bio je pun strasti, sirov, snažan kao zemlja. Već 23. juna Srbi su kao pobednici ušli u Kočane, a 25. u Štip. S juga su Grci kod Kukuša razbili bugarsku vojsku i došli sa Srbima u dodir. Bugari su se, razočarani i razbijeni, povlačili na svoju tranicu. Za Bugare cela ova avantura imala je smisla samo da je brzo i potpuno uspela; ovako, i bez vojničkog neuspeha, oni su bili izobličeni i pretrpeli su moralni poraz. S vojničkim porazom njihov je položaj postao očajan. U Evropi sem Austro-Ugarske niko drugi nije bio za njih, ne čak ni njihovi oprobani prijatelji. Nedelju dana posle srpskog udarca došao je i rumunski. Rumunija je 27. juna objavila Bugarskoj rat, a odmah za njom pošli su i Turci da povrate Jedrene i izvesne položaje u Trakiji.

Bugari su odmah, posle neuspelog prepada, nudili bivšim saveznicima mir. Tražili su posredovanje Rusije i Rumunije. Kad to nije pomoglo kralj Ferdinand je doveo na vladu čisto austrofilski kabinet dra V. Radoslavova. Austro-Ugarska se doista spremala da posreduje u korist Bugarske, ali ne da napadne sve njezine protivnike, nego samo Srbiju. Svoju nameru saopštila je i silama Trojnog Saveza, Nemačkoj i Italiji, ali su joj obe odgovorile negativno. Čak su je i opominjale, da u svom držanju prema Srbiji ide predaleko. Austro-Ugarska nije uspela ni da Rumuniju odvoji od ostalih saveznika, ni da je nagovori da uzme stav protiv Srbije. I pored svega, bečka vlada je izjavila 12. jula u Beogradu, da ne bi mogla ostati ravnodušna prema daljem agresivnom prodiranju Srba protiv Bugara.

Primirje s Bugarima sklopljeno je, po njihovoj molbi, 17. jula u Nišu, a pregovori o miru vođeni su u Bukureštu i završeni 28. jula (10. avgusta). Car Franc Josif uputio je, pred završetak pregovora, naročitu depešu kralju Ferdinandu, u kojoj je kazao kako Austro-Ugarska neće dozvoliti, da "budućnost Bugarske zavisi jedino od ratne sreće". Austriska diplomatija trudila se, u isto vreme, da objasni Berlinu, kako njoj preti opasnost od uvećane Srbije, kako joj je Bugarska prirodni saveznik, i kako je i u nemačkom interesu da je, kao saveznika, podrži u toj politici. Ali Berlin nije popuštao. Sem srodničkih obzira prema rumunskom i grčkom dvoru, tamo se vodilo računa i o tom, da se neprijateljskim držanjem i zalaganjem za Bugarsku ne oteraju Rumunija, njihov dotadašnji saveznik, i Grčka u protivnički tabor. I s toga berlinska vlada nije prihvatila bečki predlog, da se izvrši revizija mirovnog ugovora u Bukureštu. Naprotiv. Car Vilhelm je čestitao kralju Karolu i kralju Konstantinu za sklopljeni mir i postignute uspehe. Tim je bečka politika bila skoro demonstrativno odbijena i njezin stav osamljen i onemogućen. Škripeći zubima i tužeći se na Nemačku, Beč je morao popustiti, isto kao i Sofija, ali ga to ipak nije urazumilo.

Mirom u Bukureštu Srbiji je priznato celo područje južne Srbije koje danas drži sem strumičke oblasti, koja je tada pripala Bugarima. Na tom području Srbi su s puno dobre volje bili počeli da uvode red, željni da što pre osposobe te krajeve za novi kulturniji život. Ali to nije išlo bez teškoća. Podbadani i pomagani od Austrije i naročito od Bugarske Albanci su u septembru 1913. izvršili upad u Srbiju i zauzeli Debar, Ohrid i Strugu i uzbunili Arnaute sa srpskog područja. Kad je srpska vojska na taj upad odgovorila odmazdom i, prebacivši napadače, prekoračila albansku granicu uputila je bečka vlada Srbiji, posle ranijih opomena, verbalnu notu ultimativnog karaktera 4. oktobra, tražeći da se vojska povuče u roku od osam dana. Mi danas, iz samih bečkih akata, znamo pouzdano, da je ovaj slučaj uzet samo kao dobrodošao povod da se Srbiji nametne preventivni rat, koji se od ranije želeo, i da se ona unizi i onesposobi za duži niz godina. Beogradska vlada, željna spokojstva posle tolikih napora, popustila je odmah, ne hoteći da stvara nove krize.

Charmed · Malo ~ mače ~

Nova omladina

Oduševljenje povodom srpskih pobeda bilo je među Jugoslovenima u Austro-Ugarskoj veoma veliko. Aleksa Šantić i Ante Tresić Pavačić objavili su čitave zbirke pesama tim povodom, a Ivo Vojnović je dao nov epilog Majci Jugovića. Sva štampa pratila je skoro bez daha kretanje vojske, a publika, ne mogući po manjim mestima da sačeka novine, sama se pretplaćivala na ratne depeše. Srbi u bosanskom saboru dali su protesnu izjavu protiv antisrpskog stava bečke vlade, a omladina je, izazivački, poručivala pesmom u Beogradu i na Cetinje "Ovamo ’vamo". Stotine mladih ljudi otišlo je u dobrovoljce i tražilo da bude primljeno u komitske odrede. Žene su šile rublje za ranjenike i obilato kupile priloge za srbijanski i crnogorski Crveni Krst. U Splitu i Šibeniku vlast je raspustila gradske opštine zbog manifestacija za balkanske saveznike. Svi narodni poslanici i pretsednici opština iz Dalmacije održali su potom u Zadru skupštinu slaveći pobede saveznika. Vlasti su na te izjave odgovarale samo progonstvima i policiskim merama, kao da se jedna ideologija takvog zamaha može suzbijati samim naredbama. I mesto straha izazvale su samo mržnju i žudnju za osvetom. Ta je još pojačana među Slovenima uopšte, kad je nemački kancelar Betman Holveg, javno, u parlamentu, 25. marta 1914. govorio o mogućnosti evropskog sukoba, u kom bi Germani bili na jednoj a Sloveni na drugoj strani. Takve su se reči počele javljati sve češće; sam car Vilhelm nalazio je, da bi za budućnost Habzburške monarhije bilo najbolje jemstvo kad bi se stvorio sistem, u kom bi "kao dva čvrsta stuba Dvojne Monarhije bili germanska Austrija i ugarska Ugarska".

Srpske pobede istakle su doista jugoslovensko pitanje još više na dnevni red nego što je to ranije bio slučaj. "Prije Kosova", pisao je tada mladi hrvatski revolucionar Vladimir Čerina, "mi smo prosto životarili kojekako, krpali naše stranke, vodili politiku državopravnu, onu jalovu i partijsku, onu najprokletiju, parlamentarnu, onu najbesmisleniju i najbeskorisniju u jednoj neparlamentarnoj državi pogotovo". Od Kosova, od 1912. godine, on vidi novi duh. "U onim neviđenim napadima tamo, u onim jurišima, klanjima i okršajima, bilo je i onog našeg najgordijeg hrvatskog duha, što nam je sačuvano ostalo. Ono je u stvari bilo oslobođenje Stare Hrvatske pod imenom Stare Srbije." Austrija od 1908-1912., otkad je sama dala jugoslovenskom pitanju aktuelan karakter, ne samo da nije učinila ništa da ga pomakne napred, nego je, naprotiv, svojom politikom reakcije otuđila mnoge i od onih elemenata, koji su dotle sve svoje političke kombinacije pravili samo u okviru Habzburške Države. Od nekadašnje namere da austriske jugoslovenske oblasti postanu atrakcija za Srbiju i Crnu Goru nije bilo više ni pomena. U proleće 1914. god. vojni krugovi su u poslednji čas sprečili parlamentarizaciju vlade u Hrvatskoj ne krijući svoje sumnje u članove većine, koju je pretstavljala Srpskohrvatska Koalicija. "Značaj jugoslovenskog pitanja ne shvataju ni sada još, posle događaja na Balkanu!" završuje jednu belešku u svom Dnevniku ministar J. Bernrajter. Francuski poslanik u Beču, Dimen, imao je potpuno pravo, kad je tih dana pisao, da se protiv Jugoslovena upotrebljavaju isti metodi kao nekad u Lombardiji i Veneciji; ti metodi "produžavaju vlast ali čine i potpuno neizbežnim revolt."

Polet Srbije, pokazan snažno u Balkanskom Ratu, dao je dovoljno dokaza o njenoj vitalnoj snazi, razvijanoj dotle pod vrlo teškim uslovima. Razumljivo je s toga što su se sad u ojačalu Srbiju počele upirati oči njihovih sunarodnika iz ropstva sa još više poverenja nego pre i što joj se počela sa mnogo strana dodeljivati uloga Piemonta. I Srbija sama osetila se, posle ovih uspeha, više svesna svoje snage i svog poziva. U njenu vrednost kao vođe za delo narodnog ujedinjenja verovali su dotle samo pojedinci; od tada u nju je počeo verovati skoro ceo narod. U tom očiglednom jačanju Srbije i dizanju njenog prestiža gledala je Austrija od 1912. god. neposrednu opasnost za sebe samu. Srbija tad nije ugrožavala neposredno posed Dunavske Monarhije, ali se u austriskim vodećim krugovima nalazilo da ga ugrožava posredno svojim razvijanjem, i da ga može ugroziti kasnije, u bližoj ili daljoj budućnosti. Misao o preventivnom ratu, propovedana pre i oko Aneksione Krize, dobija sad još više pristalica i postaje predmet javne diskusije.

Protivnost između Austro-Ugarske i Srbije izgledala je doista sve više kao nepremostiva. Za spoljašnju austrisku politiku stvaranje velike srpske države značilo je zakrčivanje puta austro-germanskom prodiranju na Balkan i oslobađanje Balkana od austriskog diplomatskog i privrednog pritiska. U unutrašnjoj politici Austro-Ugarske Srbija je postajala sve više privlačna tačka za njene jugoslovenske podanike, koji su imali pred sobom očigledan primer koliko snage i poleta pokazuje jedan njihov deo u punoj nacionalnoj slobodi, a koliko se njihove energije troši samo u radu na suzbijanju tuđih prohteva i u borbi da se očuvaju osnovna narodna prava. Protivnosti između Dunavske Monarhije i Srbije mogle bi se ukloniti samo tako, da se Srbija konačno odreče aktivne nacionalne politike i uđe i sama, u kakvom bilo okviru, u sastav Austro-Ugarske ili u zavisni položaj prema njoj; svako drugo rešenje bilo bi polovno i ne bi moglo do kraja umiriti merodavne krugove Beča i Pešte. Od Srbije se to nije moglo tražiti kao ni od Nemačke i kao ni od Italije pre 1866. i 1870. godine.

U toj protivnosti videlo se jasno ocrtavanje izvesnog neminovnog istoriskog sukoba. Srbija je postojala kao slobodan organizam i razvijala se i težila da se razvija prema svojoj životnoj potrebi a na osnovu svoje etničke snage. U njoj se, otkako je obnovljena, od početka XIX veka, mislilo stalno o tom, da ona postane matica za ujedinjenje srpskog naroda, a posle se, vremenom, razvijala misao i o potrebi ujedinjenja svih Jugoslovena. To je bila životna misao i životni uslov male Srbije; bez njih, bez duboke vere u njih, ona bi se uopšte teško mogla održati kroz sve teške krize, kroz koje je prolazila, a i samo njeno održavanje kad bi ostalo trajno u tim zbijenim i ugroženim granicama bilo bi jedva vredno pravog državnog života. Austrija, koja je dinastički konglomerat sa nacionalno heterogenim i nezadovoljnim elementima, nije se opet zadovoljavala samo tim da čuva svoj posed, nego je, još uvek u staroj tradiciji, vodila aktivističku politiku jedne velike sile. Njena politika na Balkanu bila je sva u znaku ekspanzije, političke i ekonomske; njeno držanje 1878., 1904., 1908. i 1912. god. davalo je i suviše dokaza koliko je njen aktivistički duh ujedno i agresivan. Ona je u to vreme više ugrožavala druge, nego što je sama bila ugrožena. I izazvala je, prirodno, takvom politikom opšte sumnje reakciju srpskih nacionalista, i zaoštrila situacije do najozbiljnijih mogućnosti rata. U vodećim krugovima Dunavske Monarhije osećalo se dobro, da se njihova država počinje raspadati i tražio se lek. Mesto da se pokuša izvesti neka unutrašnja reorganizacija koja bi mogla da donese i izvesnu regeneraciju, činilo se kao lakše skrhati najpre Srbiju, kao da je ona kriva svem zlu od koga je patila Dunavska Carevina i kao da bi slom Srbije značio ozdravljenje Austrije i prestanak svih njenih teškoća.

U Austriji se celo vreme govorilo, da je ovakvo i ovoliko raspoloženje njihovih jugoslovenskih podanika ne toliko izraz vlastitog i spontanog uverenja, koliko sistematske agitacije koja se vodila od strane Srbije. U tom pravcu oni su naročito ukazivali na aktivnost Narodne Odbrane. Ovo društvo bilo je osnovano 10. oktobra 1908. za vreme onog velikog uzbuđenja, koje je u srpskom društvu izazvala aneksija Bosne i Hercegovine. U nj su ušli pretstavnici svih stranaka s namerom, da radi viših nacionalnih interesa utole partiske strasti i stvore koncentraciju svih narodnih snaga. Drugi cilj je bio, s obzirom na tadašnju mogućnost rata između Srbije i Austro-Ugarske, da Narodna Odbrana postane matica za prikupljanje i organizaciju dobrovoljačkih odreda.

U Srbiji obnovljena Narodna Odbrana radila je živo na jačanju viteškog duha i fizičke regeneracije pomaganjem gimnastičkih organizacija i streljačkih družina, a u krajevima van Srbije nameravala je, pomoću predavanja i raznih patriotskih manifestacija, razvijati svest o narodnom jedinstvu. Živo je želela da se društvo preporodi i stvori novi, bolji tip našeg čoveka, "novi Srbin", kako je govorio Vasa Stajić, dajući takvo ime jednom svom listu. Misao o ujedinjenju svih Srba bila je ideja vodilja u celom radu. Da je u toj propagandi bilo agitacije protiv Austrije to je bila prirodna posledica već iz samih motiva postanka ovog društva, a i iz njegovih opštih shvatanja. "Kao što su nekada sa juga išli Turci na nas, tako ide danas sa severa Austrija", pisalo je u njihovom programu, "Srbija mora da primi borbu s moćnim susedom, jer je to potreba njene slobode, samoodržanja i opšteg napretka."

Aktivnost Narodne Odbrane bila je vrlo živa, ali ipak ograničena i u pogledu na učesnike, a prilično i na područje. U Srbiji samoj ona je od 1912. god. osetno gubila teren. Iz njenog vođstva povlačili su se postepeno građanski intelektualci, naročito ugledniji javni radnici, nezadovoljni izvesnim licima u njemu. Oni su osnovali novu organizaciju, Kulturnu ligu. U samoj Narodnoj Odbrani počelo je sve manje bivati pune saglasnosti u radu. Jedan deo njenih vođa bio je za to, da se ceo rad podesi prema duhu novih pravila i da bude više kulturan i defanzivan, kako je, u ostalom, glasilo i ime društva; dok je drugi, borbeniji, tražio da se pokaže još više aktivnosti. Ovaj se domalo izdovojio i osnovao posebnu organizaciju pod imenom Ujedinjenje ili smrt. Ova druga organizacija služila se imenom Narodne Odbrane, iako se sa njom nije slagala, i to, po kazivanju Čede Popovića, jednog od najaktivnijih članova ove druge, s toga što je rad Narodne Odbrane stekao izvesnu popularnost preko granica i što se bojalo, da ne bi na ljude rđavo delovalo kad bi videli da između te dve organizacije nema saglasnosti.

O neslaganju u vođstvu Narodne Odbrane izbile su prve vesti u široku javnost još u leto 1911., kad se počelo govoriti, da se odvojila grupa aktivnistički raspoloženih, pretežno mlađih, ljudi, koja je 13. maja 1911. osnovala posebno udruženje. Stvarni vođa njihov postao je generalštabni major Dragutin Dimitrijević zvani Apis, koji je bio i jedan od glavnih zaverenika protiv poginulog kralja Aleksandra Obrenovića. Zavereničkim krugovima pripadao je i najveći broj njegovih prvih saradnika. Od nezaverenika glavna ličnost bio je buntovni novinar Ljubomir Jovanović zvani Čupa, koga su prijatelji nazivali Macinijem Mlade Srbije...

Novo udruženje zvalo se Ujedinjenje ili smrt i njegovo ime bilo je dovoljno da označi program; u publici njemu je dato tajanstveno ime Crna Ruka. Društvo je, po svojim statutima, revolucionarni rad pretpostavljalo duhovnom, a od Srbije je htelo da stvori pravi Piemont. Tim imenom se zvao i organ toga društva, koji je pokrenut u jesen te godine. Njegova je namera bila da, uz živu nacionalnu propagandu, izvede revolucionarnu organizaciju u svima oblastima gde Srbi žive, da bi pospešio proces narodnog ujedinjenja s jedne i pad srpskih protivnika s druge strane. Rad društva, koje je bilo puno osuda protiv partiskih strasti i grupa u Srbiji, nije bio nimalo u saglasnosti s vladom. Naročito su njegove vođe iz starih liberalskih porodica, bili protivnici radikala, koji su s Nikolom Pašićem na čelu, držali vlast. Otvoreni sukob između njih izbio je u januaru 1914., kad je bio smenjen ministar rata, M. Božanović, i domalo u Skoplju, kad je došlo do raspre o prvenstvu između vojnih i građanskih vlasti.

Članovi udruženja Ujedinjenje ili smrt, sami mladi ljudi, delovali su najviše među omladinom. "Smatrali smo", piše Čeda Popović, "da je samo omladina sposobna da krene novim, odlučnim putem, budući da su stariji naraštaji, čak i oni među njima koji su se eksponirali u nacionalnoj borbi, zamoreni i izgubili veru u sebe, da su postali manje otporni, pa su prešli na rad putevima kompromisa i raznih pogađanja." Oni su imali najviše veza među mladim studentima, njihovim starijim i mlađim drugovima, koji su imali "svete vatre" oduševljavanja i koji su u svojoj mladoj mašti sve stvari gledali bez mnogo saznanja o relativnosti i bili uvek manje-više apsolutnih shvatanja. Kult Srbije bio je kod njih bezgraničan. U proleće 1912. god., kad je jedna grupa bosanskih đaka iz Tuzle prešla u Zvornik, mladići su, čim su stupili na srpsko tle, pali na kolena i počeli da ljube slobodnu zemlju kao svetinju. Posle pobedničkih ratova 1912/3. god. taj je kult postao još veći i zahvatio je ne samo omladinu nego i druge, starije krugove.

Aktivnost omladine bila je, za sve to vreme, veoma živa. Agitovalo se na sve načine: preko javnosti, štampom i predavanjima, i neposredno u samom narodu. Izvesni stariji listovi, kao splitska Sloboda i šibenički Naprednjak dolaze od jeseni 1912. u ruke omladinaca O. Tartalje i M. Bartulice, a u isto vreme pokreću se i novi omladinski listovi Preporod u Ljubljani, Srpska Omladina u Sarajevu, Novi Srbin u Somboru. Ti listovi su kratkog daha jer nemaju dovoljno materialnih sretstava, jer su njihovi urednici i saradnici većinom studenti, koji su tice-selice i koji se, zbog raznih ambicija, ne slažu uvek međusobno, i jer ih dobar deo za svoje članke mora da izdržava sutske progone. Ali mada listovi niču i propadaju, njihova se aktivnost ipak oseća u svakoj sredini gde su se javili. Njihove ideje se šire i dobijaju sve više pristalica. U izvesnim mestima, naročito u Dalmaciji, ta omladina ima moćan uticaj u celom društvu. U Splitu za vreme najteže krize u Skadarskom Pitanju sastaju se 16. marta tajno delegati Ujedinjene Nacionalističke Omladine, koji zaključuju da na austro-ugarski pritisak protiv srpskih kraljevina odgovore revolucionarnom propagandom u narodu i vojsci. Mobilizirani omladinci razvijaju, doista, u vojsci živu delatnost. "Općenita je parola bila: dođe li do rata, uskratiti poslušnost i prebeći Srbima". Od 8. maja 1913. u Splitu se pokreće i nov list Ujedinjenje, ali ga vlasti ugušuju već s drugim brojem. U zatvor su došli ne samo njegovi urednici, nego čak i njegovi čitaoci. Od 1913. god. krenut je čak u Ženevi sličan omladinski list pod naslovom Union.

Kad je mesto Cuvaja kao komesar za Hrvatsku došao baron Skerlec, u julu 1913., omladina rešava, da i njega dočeka kao neprijatelja zato što je pristao da se primi komesarske dužnosti. Iz Amerike čak stiže omladinac Stjepan Dojčić, koji 18. avgusta vrši atentat na nj i ranjava ga u ruku. Članovi Srpsko-hrvatske Koalicije osuđivali su taj atentat i izjavili su svoje žaljenje Skerlecu, jer su bili obavešteni, da je on došao s namerom da likvidira komesarijat. Omladina, za razliku od starijih, glorifikuje borbu pojedinaca. Ona se potsmeva ranije mnogo hvaljenom "sitnom radu", jer nalazi da on donosi i sitne rezultate. Ona hoće velika dela i podvige. Uspesi koje je Srbija postigla u dva poslednja rata govorili su joj, po njihovom verovanju, samo to, da se veliko postiže samo onda kad se veliko i traži. Oni su nalazili, da je bilo dosta trpljenja pod Austrijom i da je došlo vreme, da se u njoj učine radikalne izmene. Ako neće da ih izvrši Austrija sama, izvršiće ih omladina, čija vera u svoju misiju prelazi u jednu vrstu nacionalnog mitskog fanatizma. Jedan mladić đak, Miloš Pjanić, pisao je svom drugu Borivoju Jevtiću ove za tu omladinu veoma karakteristične reči: "Ja vjerujem isto tako kao ti u oslobođenje nacije i bez naše saradnje, ali to neće biti danas, a mi hoćemo ili u životu da umremo ili u smrti da živimo."

Među omladinom Bosne i Hercegovine odavno je bilo uobičajeno osnivanje tajnih đačkih društava. God. 1896. đaci sarajevske gimnazije osnovali su društvo "Srpska svijest". Sednice tog društva "počinjale su se i vršavale himnom "Bože pravde". Tajno nacionalističko đačko društvo osnovalo se i u Mostaru 1898. god., koje je posle, 1905., obnovljeno sa imenom Sloboda i imalo pretežno politički karakter. Pokret se iza toga širio sve jače, a organizaciju su vršili ponajviše velikoškolci, koji su 1905. god. u Beču osnovali svoje društvo Rad i već 1906. spremali veliki omladinski zbor u Sarajevu. Taj zbor, videći jasan antiaustriski smer njegovih pokretača, vlasti su zabranile pre nego je i bio javno sazvan.

U novije doba, otkako je počela borba za građanske slobode, i pisanje štampe u Bosni i Hercegovini bilo je puno duha nezadovoljstva i buntovnosti. A. Šantić, popularni pesnik Hercegovine, pevao je već 1907. god. na adresu austriskih vlastodržaca:

Mi znamo sudbu i sve što nas čeka
No strah nam neće zalediti grudi,
Volovi jaram trpe a ne ljudi,
Bog je slobodu dao za čovjeka.
Naša je snaga planinska rijeka,
Nju neće nikad ustaviti niko,
Narod je ovaj umirati sviko,
U krvi svojoj da nađe lijeka...
-----------------------------------------
I kad nam muške uzmete živote
Grobovi naši boriće se s vama!

Te muške, snažne reči imale su odjeka u čitavoj zemlji i ponavljale su se kao molitva. Buntovni spisi Petra Kočića, odličnog književnika, koji je nesumnjivo najviše uticao u Bosni i na seljaka i na omladinu, davali su izraza revolucionarnom raspoloženju od koga je teško moglo biti intenzivnijeg. Još 15. aprila 1898. pisao je taj nacionalni borac svom ocu, da je njegova "svetinja na prvom mjestu oslobođenje moje domovine i ujedinjenje raskomadanog Srpstva". Pisanje Riste Radulovića u Narodu, pokrenutom 1907. god., bilo je sve samo u "crvenom" raspoloženju, nacionalnom i socialnom. Vladimir Gaćinović, jedan od glavnih revolucionara omladinaca, upravo njihov vođ, koga izvesni ljudi žele da pretstave kao duhovni proizvod organizacije Ujedinjenje ili smrt, počeo je svoj rad baš u Narodovoj redakciji, u Mostaru 1907. god., i tu je dobio svoje revolucionarno krštenje. On je otišao odatle u Beograd za vreme Aneksione Krize, u dobrovoljce, da traži drugove za borbu, kao što je Božidar Zečević, omladinac iz Nevesinja, iz istih razloga otišao u Rusiju, iz Beča, u kom je 1908. organizovana prva omladinska tajna revolucionarna organizacija po ruskom sistemu trojki. Nekoliko omladinaca, sami od sebe, spremali su se na akciju. Iz Gacka i Bileće prebeglo je u Crnu Goru tokom 1908./9. god. nekoliko stotina mladića, sa dva sveštenika, da učestvuju u eventualnoj borbi protiv Austrije.

Tačno kaže dr. Branko Čubrilović, sam aktivni omladinac, iz jedne borbene nacionalne porodice, da je na bosansku omladinu najviše delovao primer atentata Bogdana Žerajića, izvedenog iz sopstvene iniciative, kao delo dubokog ličnog revolta i kao najrečitiji protest protiv aneksije. Žerajić je bio intimni drug Gaćinovićev i njegov primer delovao je silno na ovog drugog i skrenuo ga konačno na put aktivnosti jednog nacionalnog revolucionara. "Na sve strane, posle Žerajićeva atentata, niču kolone buntovnih kružoka. Sarajevo, Mostar, Tuzla, Banja Luka, daju ton, obeležje u toj borbi. Čitaju se ruske nihilističke brošure, studira se nacionalni pokret na celom svetu - Macini, Fihte; ide se u Srbiju, da se i tamo hvataju kakvegod veze, neko u komite, neko u novinare, neko u kružoke, - rečju, sve se inspirisalo, očeličavalo za borbu." To potvrđuje i P. Slijepčević, drugi aktivni omladinac, koji naročito ističe duhovni uticaj jugoslovenske ideologije. Omladinci su "čitali Skerlića, obasjavali se verom i hrabrošću pri pogledu na junačka dela Srbije. Ali onaj neposredni, intimni uticaj imali su u svojoj vlastitoj đačkoj sredini. Ukus atentata dao im je Žerajić, čiji grob kite".

Od jeseni 1912. god. počinje još intenzivnija sistematska organizacija omladine. Njeni članovi se organizuju u klubove Narodnog Ujedinjenja, kojima je "temeljna i centralna zadaća propaganda filozofije nacionalizma u opšte, uz naročitu propagandu radikalno-demokratskih doktrina". Narodno Ujedinjenje smatralo je, po svojim statutima, "da je ujedinjenje srpsko-hrvatskog naroda, zajedno sa narodom slovenačkim, iznad svih dispozicija internacionalnih i istorijskih, uslovljeno naročito dispozicijama samo nacionalne duše, vjerom naroda u svoju snagu, prije svega i njegovom svjesnošću svoga nacionalnoga zadatka. Zato će klub stvarati neoborivi kult srpsko-hrvatske nacionalne energije, nacionalne religije i nacionalnog optimizma". "Redovi nacionalističke omladine", piše O. Tartalja, "postaju dan na dan sve veći i gušći. Uz akademičare prilaze u masama srednjoškolci, radnici i seljaci, osobito u Dalmaciji. Split je prvi među prvima, on nosi barjak". Njihova je deviza "Ujedinjenjem Oslobođenju". Isto je tako vrlo živa organizacija i u Bosni i Hercegovini. Sva glavnija mesta, u kojima su se nalazile srednje škole, Sarajevo, Mostar, Tuzla, Banja Luka, Trebinje, imala su svoje đačke organizacije na programu Narodnog Ujedinjenja.

Posle Splita i Sarajeva vrlo važno središte pretstavljao je Prag. Tamo su se početkom 1914. g. ujedinila sva omladinska udruženja Srba, Hrvata i Slovenaca u nacionalističko društvo Jugoslaviju, koje pokreće i svoj organ istog imena. U Zagrebu od marta 1914. počinju da izlaze borbeni Vihor, književni list omladine, i politički list Narodno Jedinstvo, pod uredništvom Milana Marjanovića. Njima se, u isto vreme, pridružuje u Ljubljani mesečni Glas Juga, koji traži "stvaranje slobodne i potpuno nezavisne i ujedinjene jugoslovenske nacije".

Svi Srbi i najveći deo ostalih Jugoslovena hteli su svoje oslobođenje od Austro-Ugarske. Otkako postoji istorija ti primeri borbe za slobodu bili su uvek najsimpatičniji. Borbe naroda i država protiv pritiska Habzburške dinastije ispunjavale su ponajvažnije stranice istorije od Srednjeg Veka do danas. Oslobođenje Švajcarske, Holandije, Belgije u ranija vremena, i ujedinjenje Nemačke i Italije, vršeno je samo na njihov račun i pretstavlja ponajlepše stranice u njihovim istorijama. Srbi su prihvatili njihov primer i ne malo se oduševljavali njim. Habzburška dinastija, koju istorija nije ničem naučila, vladala je i u XX veku sublizu onako kao i u ranijima. Njena državna tvorevina, međutim, sastavljena iz naroda raznorodnih rasa, osećanja, i težnja, nije više odgovarala onom testu, koje je ona navikla da modeluje i sukob je, usled toga, bio neizbežan, kad Beč nije imao ni volje, ni sposobnosti, ni snage, da izvede, za vremena, potrebno delo svoje reorganizacije. Slom Austro-Ugarske povukao je za sobom tešku krizu Evrope, ali to se dogodilo samo s toga, što oni, koji su hteli da održavaju njeno stanje nisu ocenili koliko je za njih same bilo od opasnosti da svoju snagu vežu i troše za jedan takav skroz bolesni organizam. Nemačkoj je trebao slobodan put na istok i ona ga je htela da obezbedi preko Austrije, neuviđajući da je put iz Evrope u Aziju vodio preko jednog velikog mosta, čiji su stubovi bili odavno istruleli.

Opšte je uverenje bilo i kod prijatelja, i kod neprijatelja, da se Austro-Ugarska nalazi pred raspadom. U njoj je nekoliko narodnosti, i to glavnih, vodilo međusobnu borbu: Česi i Slovenci sa Nemcima, Srbi, Hrvati, Rumuni i Slovaci s Mađarima, Poljaci s Rutenima, Talijani s Nemcima i Hrvatima i Slovencima. Unutra je sve vrilo. Nekoliko pokrajinskih sabora moralo je obustaviti rad, a Parlamenat je bio češće odgađan zbog češke opstrukcije. Među samim Mađarima vodila se ogorčena borba između vlade Stevana Tise i njene opozicije i novoosnovana parlamentarna garda imala je da izbacuje poslanike iz Parlamenta, među njima čak i šefove stranaka. Grof Černin pisao je 22. juna 1914. tačno, kako u Rumuniji i po ostaloj Evropi osvaja uverenje, da je Austrija telo koje se raspada i da pri podeli Turske nije od nje nasledila ništa drugo nego njezinu sudbinu. Mesec dana pre toga, 22. maja, pisao je bečki nemački poslanik Čirški u Berlin, pod utiskom svega što je zapažao u Austro-Ugarskoj: "Često puta stavljam sebi u mislima pitanje, da li se doista još isplati, da se mi tako čvrsto vežemo za ovu državnu tvorevinu, koja puca na sve strane i da nastavljamo dalje naporni rad da je vučemo sa sobom". Pomišljao je čak i na podelu Austrije i na to, da Nemačka pridruži sebi njene nemačke oblasti. Nemački poslanik iz Rima, Flotov, pisao je 3. avgusta 1914. svojoj vladi, kako mu je sam San Đulijano, talijanski ministar Spoljašnjih Poslova, bez ustručavanja govorio, da je Austrija, "lešina, koja više nije sposobna za život".

Neprijateljsko raspoloženje oficirskih krugova i omladine, pa i cela naroda, protiv Dunavske Monarhije, u kojoj su pod pritiskom živeli njihovi sunarodnici, nije postojalo samo u Srbiji, nego i u Austriji saveznim državama, Italiji i Rumuniji. San Đulijano je u aprilu 1914. govorio nemačkom poslaniku otvoreno ovako: "Austrija, tj. austriska vlada je tvorevina iz ranijeg vremena, koja ne razume da u državama kao u Rumuniji i Italiji nijedna vlada ne može trajno orientisati svoju politiku protiv narodnih raspoloženja". A ta su sve više postajala neprijateljska. Za Rumuniju, čije je držanje od 1913. zadavalo sve više brige Beču i znatno, ako ne i najviše, doprinelo da se Austrija 1914. god. rešila na rat, pisao je 1913. savetnik poslanstva u Bukureštu baron F. Hajmerle, da se u njoj oficiri sve više ističu protiv Austrije i govore o budućem oslobodilačkom ratu protiv nje. "Neskriveno se ovde govori u vojničkim krugovima o tom budućem ratu i on se čak odobrava... Velika animoznost protiv nas, a naročito protiv Mađara, koja drema u svakom Rumunu... izbila je sad u najplahovitijem obliku". Sam kralj Karol govorio je austriskom poslaniku, da mađarsko postupanje prema Rumunima izaziva "u širokim masama Rumunije jako osećanje solidarnosti" sa njihovim sunarodnicima, koje se obrće protiv same Austro-Ugarske. Nemačkom poslaniku govorio je još iskrenije, da je antiaustrisko raspoloženje zahvatilo celu zemlju, da je prodrlo čak i u vojsku. Grof Černin je sam 5. decembra 1913., u jednom vanredno mudrom i državničkom memoaru, pisao u Beč, da takvo raspoloženje smatra sasvim "prirodnim i čovečanskim", "ta mi živimo u vreme nacionalnog bratimljenja i kroz ceo naš politički život provejava nacionalni duh... Što se danas sprema na rumunskoj granici isti je prizor koji se već stvorio na srpskoj granici..."

Charmed · Malo ~ mače ~

Sarajevski atentat

U borbi naši mladi ljudi išli su potpuno za primerima ljudi Italije u njenoj borbi za narodno oslobođenje i ujedinjenje, o kojima su čitali i slušali. Macini i njegova "Mlada Italija" postaju ideal naše omladine. Njegovi spisi prevode se, čitaju i objašnjavaju i javno i na privatnim skupovima. "Naša najomiljenija literatura bili su ruski revolucionarni pisci i apostoli talijanskog risorđimenta", piše jedan omladinac toga vremena. I u Italiji su pripremani razni atentati, stvarala se tajna društva, organizovali se zaverenici. Atentatoru na Franca Josifa, Oberdanku, koji je 1882. god. kažnjen smrću, podignut je 1912. spomenik u Veneciji i pravljen mu je čitav kult. Po njemu su nazvane ulice i spevana mu je čak i himna. Kad je Mario Sterle objavio jedan spis veličajući Oberdanka, pa ga sud u Beču aprila 1913. osudio na pet godina, priređene su po svoj Italiji bučne demonstracije protiv Austrije. U Rimu je zbog toga morao biti zatvoren univerzitet, a u parlamentu je jedan poslanik uvredio samog austriskog cara.

Tim talijanskim primerima pridružili su se i ruski. Svi mladi đaci u Bosni čitali su tada ruske revolucionarne pisce i oduševljavali se njihovim požrtvovanjem. Jedan od njih je pisao, da im je Rahmetov iz romana Černiševskog Šta da se radi? "postao primer za ugled". List Zvono pokrenut u Sarajevu 1913. uzeo je svoje ime po Hercenovu Kolokolu; Gaćinovićev "Krik očajnika" isto tako. U Stepnjakovoj knjizi Podzemna Rusija "veliča se individualistička akcija, mučeništvo, karakter, i prolazi cela galerija primera za ugled. U pripovetkama Gorkoga i Andrejeva to isto... Tamo su i motivi o sejanju "crvenih zrna slobode", i o apostolima osobođenja čovečanstva. U Lozani je Gaćinović došao u vezu s poznatim ruskim revolucionarom Lavom Trockim i pisao mu je: "Mi poznajemo istoriju vaših ideja i volemo je, u mnogom je na novo izvodimo nad sobom. Černiševskog, Hercena, Lavrova i Bakunina mi ubrajamo među naše najbliže učitelje". "Stojeći pod neposrednim uticajem ruske socialno-revolucionarne literature", piše tadašnji omladinac, B. Jevtić, "prirodno je da je orijentacija "Mlade Bosne" išla, sledeći cilj narodnog oslobođenja, kolosekom ruske revolucionarne misli, više nego putem koji su davali primeri iz talijanske i nemačke istorije oslobođenja... "Mlada Bosna" je dolazila posle Marksa i Engelsa, posle ruske revolucije iz 1906; neki njeni članovi su prošli školu Masarikovog socijalizma, mnogi su videli krvave radničke nemire u Sarajevu, 1906."

Najposle, atmosferu za preka razračunavanja putem atentata stvarali su i drugi krugovi. U mađarskom parlamentu, 1912., izvršio je atentat na grofa Tisu čak narodni poslanik Julije Kovač, a 11. februara 1913. izveli su svoj atentat s bombom rumunski nacionalisti u Debrecinu. Nekoliko meseci potom, pokušao je Stevan Dojčić u Zagrebu atentat na komesara Skerleca, a u maju 1914. pokušao je da ubije tog istog gospodina Jakov Šefer u zagrebačkom pozorištu. Od tada se među mladim ljudima govorilo na sve strane, skoro javno. Verovalo se, da će oni biti ne samo opomena, nego i poticaj za neposrednu promenu kursa. Atentati treba da ožive duh borbenosti u samom narodu, a da budu strah vlastodršcu. U diskusijama i uzajamnim podjarivanjima stvar se razbuktavala dalje. Tražilo se, da se pogode glavne ličnosti režima, banovi, namesnici, ministri. U takvom raspoloženju pala je u martu vest, da u Bosnu dolazi Franc Ferdinand, naslednik prestola i vrhovni šef vojske.

Franc Ferdinand nije imao dobar glas. Bio je klerikalno nastrojen i vrlo uzak; lično je bio nepoverljiv i veoma naprasit. Važio je, naročito u vojnim i klerikalnim krugovima kao budući stvaralac Velike Austrije, koja će ukrotiti Mađare i "utući rogove" Srbima. Za nj se tvrdilo, da sprema reorganizaciju Carevine na trialističkoj bazi. Pored Austrije i Ugarske treća jedinica imala bi biti jugoslovenska oblast, sa slovenačkim zemljama, Hrvatskom, Slavonijom, Dalmacijom, Bosnom i Hercegovinom. Danas se zna, da su to kod njega bile samo trenutne kombinacije, koje se ne bi dale ostvariti bez teškog građanskog rata. Jer protiv njih su bili ne samo Mađari nego i austriski Nemci, koji su grčevito čuvali prevlast u austriskim zemljama. Za Franca Ferdinanda se, dalje, znalo da nije mario Srbe i da se u poslednje vreme, u ovim raznim krizama, pokazivao kao njihov neprijatelj. Vojnička stranka pozivala se na nj i nalazila je u njemu jak oslonac. To je bilo dovoljno, da mladi ljudi izaberu kao svoju metu baš njega. U njemu su hteli pogoditi ceo režim Austrije. U toliko pre, što je prestolonaslednik dolazio baš u Bosnu, da tu, na bosanskom području, rukovodi manevrima, koji su imali nesumnjiv antisrpski karakter. Odluka je posle pojačana još više, kad se čulo za rešenje, da se on kroz Sarajevo proveze triumfalno i demonstrativno licem na Vidov-dan.

Odluku da izvrše atentat na Franca Ferdinanda donelo je nekoliko omladinaca iz Bosne i Hercegovine, koji su se, kao đaci i radnici, nalazili u Beogradu. Njihova odluka bila je, po opštem uveravanju iz njihovih krugova, spontana. Samo su za oružje ušli u vezu sa dva-tri lica iz Crne Gore. Danas se zna, da ni u samom vođstvu Crne Ruke nije bilo sve poznato šta se sprema i da su Apis i Voja Tankosić radili na svoju ruku. Odgovornoj vladi, s kojom su bili u neprijateljstvu, nisu dali apsolutno nikakvo obaveštenje; čak su, pomažući mladim ljudima da se prebace preko granice, naročito pazili da oni ne bi došli u kakvu bilo vezu s organima vlade. Znali su dobro, da bi vlada bila odlučno protiv toga, svesna mogućih opasnosti, i željna da zemlji, posle dva teška rata, sačuva mir. I sam Apis predomislio se docnije i poručivao je u Bosnu svojim mladim prijateljima da odustanu od atentata, ali se oni više nisu dali odvratiti.

U Tuzli i Sarajevu omladinci zaverenici Gavrilo Princip i Trifko Grabež gimnazisti i tipografski radnik Nedeljko Čabrinović uveli su u svoj krug nekoliko svojih drugova, a posvetili su u stvar i nekoliko nacionalnih radnika, koji su im imali izvršiti izvesne usluge. Tajna je čuvana dosta brižljivo, ali se ipak ponešto naslućivalo. Već u maju govorili su neki proterani đaci iz Hrvatske o mogućnosti atentata i o tom su u Beč stizali izveštaji policiskih vlasti. I srpski poslanik u Beču, Jovan Jovanović, pričao je, da je na diskretan način skrenuo pažnju na opasnost ministru za Bosnu i Hercegovinu L. Bilinskom, ne znajući inače da kaže išta konkretnije. Policija u Sarajevu upozoravala je oficirske krugove na opasnosti, ali su ovi samouvereno odbijali sve primedbe. Oni su organizaciju prestolonaslednikova puta uzeli u svoje ruke.

Atentat je izvršen licem na Vidov-dan, pred podne. Prvi atentat, koji je izveo Čabrinović, nije uspeo. Kad se prestolonaslednik vraćao iz gradske većnice i pošao da otvori novi muzej izvršio je drugi atentat Gavrilo Princip. Njegovi meci, ispaljeni iz neposredne blizine, smrtno su ranili nadvojvodu i njegovu ženu, koja je bila slučajno pogođena.

Sa austriske strane prikazivala se srpska opasnost za njeno područje kao neposredna. Srbija tek što nije potpalila njene jugoslovenske oblasti i izazvala revoluciju. Međutim, srpska vlada je u ovo vreme najmanje mislila na to. Danas se pouzdano zna i iz srpske i iz ruske diplomatske prepiske, da se Srbija, samo zbog Austro-Ugarske, ustručavala da izvrši finansisko i diplomatsko ujedinjenje s Crnom Gorom, koje je ponudio sam Kralj Nikola, 2. marta 1914., u ličnom pismu Kralju Petru i da se, isto tako, ustručavala da u Crnu Goru pošalje svoje vojničke instruktore. Kad se ona ustezala zbog austriske opasnosti da izvrši to što joj se nudi pod veoma povoljnim uslovima, zar bi ta ista Srbija, u to isto vreme, išla za tim da izaziva Austriju na drugom pitanju koje je za ovu bilo još osetljivije? U jednom izveštaju ruskog poslanika iz Beograda, N. Hartviga od 7. aprila 1914. imamo i neposredne potvrde za to: "Pašić drži u daljem kao poželjno, da se sad ostave po strani sve brige "o još neoslobođenoj srpskoj braći i celom Jugoslovenstvu" i da se misli na mere, koje bi stvarno mogle učvrstiti veze naroda iste krvi" između Srbije i Crne Gore.

Bečki krugovi rešili su se od prvog dana da iskoriste ovaj atentat za svoje stare planove. Trebalo je Srbiju optužiti kao vinovnika za taj slučaj, koji se osuđivao i načelno kao sredstvo političke borbe i posebno kao ubistvo čoveka, koji je mislio preurediti Dunavsku Monarhiju i rešiti jugoslovensko pitanje. Prvom optužbom mislilo se delovati naročito u monarhiskim državama, a posebno u Rusiji; a drugim se htelo kod ostalih Jugoslovena raspaliti mržnja protiv Srba. Oboje je bilo u vezi s namerom da se Srbiji objavi rat i da se, sad bar, unište plodovi njezinih pobeda. Sem toga, u Beču se jasno videlo, da se od njega odbija i Rumunija, koja je, nezadovoljna stanjem svojih sunarodnika u Ugarskoj, počela da se približuje Rusiji. Na Rumune su delovali uspesi Srbije i Grčke i u njoj se osećalo jačanje nacionalnih struja, koje su bile sve raspoložene antiaustriski. Sukob između Bugarske, koju je bečka vlada otvoreno pomagala, i Srbije približilo je Srbe i Rumune. Opasnost da se Srbi i Rumuni sa Grčkom i Crnom Gorom nađu možda na jednoj liniji pod vođstvom Rusije zabrinjavala je bečku vladu u veliko i car Franc Josif spremao je, još pre atentata, jedno lično pismo za cara Vilhelma. Tim pismom on je hteo da odvrati Nemce od dotadanje politike i da pridobije cara za austrisko gledište. Atentat je doista promenio raspoloženja u Berlinu i car Vilhelm je bio čvrsto rešio, da ovog puta pomogne energično svog saveznika. Kad je u Beču bila osigurana saradnja Nemačke rešilo se bez kolebanja, da se Srbiji postavi ultimatum, koji bi unapred bio udešen kao neprihvatljiv, i da joj se objavi rat. Ta je odluka donesena pre završene istrage u Beogradu i bez obzira na to, što krivica zvanične Srbije nije mogla biti utvrđena. S predajom ultimatuma otezalo se samo dok prođe poseta pretsednika Francuske Republike ruskom caru u Petrogradu, i to samo s toga da se ne bi državnici te dve velike sile neposredno dogovorili o svom držanju prema sudbini Srbije.

Ultimatum je predan 10. jula. Rusija, Engleska, Francuska i Italija preduzimale su mnoge korake da se rat predupredi. Naročito je bila aktivna Rusija, koja je odmah izjavila, da joj sudbina Srbije ne može biti ravnodušna. Iako je bilo jasno, da napad na Srbiju može izazvati svetski stav Austrija nije htela odustati od svoje namere. Sva posredovanja ostala su uzaludna. nije pomoglo ni to, što je Srbija primila ultimatum, a za jednu spornu tačnu ponudila da se raspravi u Hagu, pred nepristrasnim međunarodnim forumom. Izmislivši vest, da su Srbi otvorili vatru na austro-ugarsku vojsku kod Kovina austro-ugarski ministar Inostranih Dela, grof Berhtold, uzeo je to kao povod za rat i objavio ga je 15. (28.) jula 1914. Neposredno iza toga objavila je Nemačka rat Rusiji motivišući ga opštom mobilizacijom ruske vojske, a odmah potom objavila ga je i Francuskoj kao saveznici Rusije. Da bi postigla brže uspehe nemačka vojska je povredila neutralnost Belgije i pošla je preko njezinog područja na severnu Francusku. Potvrda belgiske neutralnosti uvela je u rat Veliku Britaniju. Crna Gora stala je odmah na stranu bratske Srbije. Tako se još tokom jula meseca zapalilo više od dve trećine Evrope. Evropski rat počeo je u svoj svojoj žestini.

Charmed · Malo ~ mače ~

Svetski rat

Pre nego što je objavila rat Srbiji Austro-Ugarska monarhija je povela pravu hajku protiv svojih jugoslovenskih podanika, za koje je verovala da joj nisu dovoljno odani, da simpatišu sa Srbima, ili da svoju budućnost zamišljaju u drugom okviru, a ne u onom Habzburške dinastije. Na celom području Bosne i Hercegovine, u Vojvodini, Dalmaciji i u Hrvatskoj i Sloveniji počela su zatvaranja, internacije, konfiniranja i svi mogući oblici lišavanja slobode i slobodnog kretanja. Sve je srpsko oglašeno za sumnjivo i bilo izloženo napadima i poruzi. Skrnavljene su čak i crkve; škole su bile demolirane, sokolske dvorane razbijene. Od prvog dana Srbi su uzeti za taoce, da osiguravaju transporte vojske i ratnog materijala.

Austro-ugarski poslanik napustio je Beograd pred veče 12. jula, a tri dana potom objavila je Austro-Ugarska Srbiji rat. Mobilizacija se vršila relativno brzo. Glavni zapovednik austro-ugarske vojske prema Srbiji i Crnoj Gori bio je vojnički poglavar Bosne i Hercegovine, feldcajgmajster Oskar Potjorek, ponemčeni Slovenac, čovek koji je dugo radio u Glavnom Generalštabu i koji je, pored Konrada Hercendorfa, šefa tog Štaba, važio kao najbolji vojni stručnjak. On je bio jedan od stubova ratne stranke, Srbe je mrzeo iz dna duše, i stalno je govorio da Austro-Ugarska sve dotle neće imati mira dok Srbiju ne baci na kolena. Austrija je pošla na Srbiju sa tri armije, sa nekih 220.000 vojnika, svežih, vrlo dobro opremljenih i sa nesumnjivom tehničkom nadmoćnošću. Srpska vojska još se nije bila odmorila od prošla dva rata. Material joj je bio istrošen, pohaban i dobrim delom jedva upotrebljiv. Nije bilo čak ni dovoljno odela za vojsku. Naročito su se osećali manjci u artiljeriskoj municiji. Jedino u čem su Srbi imali nesumnjivu prednost pred austriskom vojskom to je njihov duh svesnosti čemu služe i zašto se bore i njihovo dragoceno ratno iskustvo. Sem toga srpska Vrhovna Komanda, kojoj se nalazio na čelu daroviti i odlučni vojvoda Radomir Putnik, imala je bolju manevarsku taktiku i smišljeniju inicijativu.

Već prva velika borba pokazala je srpsku duhovnu i junačku nadmoć. Mimo svako očekivanje, Austrijanci nisu uputili svoj napad preko Beograda i dolinom Morave, nego su krenuli u uglu što ga čine Sava i Drina, imajući kao glavne baze Tuzlu i Mitrovicu. Računali su da će taj put ofanzive izazvati iznenađenje i brzo rešiti stvar. Ali su se prevarili. U krvavoj Cerskoj bitci, koja je trajala od 2-6. avgusta i u kojoj je srpske divizije vodio general Stepa Stepanović, Srbi su ne samo slomili austrisku ofanzivu, nego su celu njihovu vojsku naterali na povlačenje. Gubitci su na obe strane bili vrlo teški. Srpska kombinovana divizija, na koju je pao glavni teret borbe, imala je 22% gubitaka; izbačeno je iz stroja 66 oficira i 4.084 vojnika. Austrijanci su ostavili na 5.000 samih zarobljenika. Moral srpske vojske bio je sjajan. Osećalo se duboko, da su u pitanju najveća dobra naroda i otadžbine. Glas o ovoj pobedi silno je digao duh i samopoverenje kod nas samih, a na strani, i kod prijatelja i kod neprijatelja, doneo nam je izuzetno poštovanje. Dotad Srbi su se istakli samo kao borci na Balkanu protiv Turaka i Bugara; sada oni su tukli prvorazredne armije jedne velike sile sa vojničkim tradicijama od nekoliko vekova. Austriski vojni plan pao je u vodu. U Beču se htelo, po rečima jednog kompetentnog vojnog stručnjaka, "da se Srbija pregazi pre no što bi se Rusija, kojoj je za izvršenje mobilizacije trebalo više nedelja, mogla da pojavi na poprištu s nadmoćnijim snagama". Posle ovog poraza stvari su uzele drugi obrt.

Ruska vrhovna komanda, želeći da olakša položaj svojim armijama, protiv kojih su operisale glavne snage Austrije i nekoliko nemačkih divizija, tražila je da Srbi pređu u ofanzivu. Oni su to i učinili, mada za ofanzivne pothvate nisu bili spremni. Ofanziva u Bosni počela je 21. avgusta, a tri dana docnije i u Sremu. Sremska je obustavljena vrlo brzo. Počela je nesrećno. Nemajući dovoljno pontonskog materiala čitava jedna divizija stradala je na Čevrntiji, prilikom prelaska preko Save. Druge srpske snage, koje su imale bolju sreću, morale su se posle tog neuspeha i austriskih protivnapada povući. U Bosni austriska vojska je počela jaku ofanzivu preko Drine tako da se i u tu početa ofanziva morala prekinuti. Sa srpskom vojskom povuklo se iz Bosne i Srema dosta našeg življa, a ostatak je bio teško gonjen i kažnjavan radi pokazanih simpatija prema Srbima. Pojedine srpske čete bile su tad prodrle do blizu Pala kod Sarajeva, a u Sremu do Nove Pazove i Vojke. Zapovednik austriske vojske u Sremu i pobednik timočke divizije, general Alfred Kraus pisao je o nama s puno priznanja. "Upoznali smo Srbe kao valjane neprijatelje. Ja sam ih smatrao i smatram ih i sada kao vojnički najjače od svih naših neprijatelja... Oni su našim trupama zadavali mnogo više teškoća no Rusi, Rumuni i Italijani."

Druga austriska ofanziva izvođena je sa svežim snagama i na početku sa više obazrivosti. Srbi su, izmoreni, patili od nestašice municije i jesenjeg i zimskog odela. Ali su se ipak borili herojski. Gučevo, Crni Vrh, Čavčići, Mačkov Kamen, Bobija, Mali Rožanj i druga mesta branjeni su stopu po stopu i zaliveni su krvlju na svakom kvadratnom metru. Austrijanci, svesni svoje fizičke i materialne nadmoćnosti, hteli su da iskoriste srpsku zamorenost i žurili su da pošto poto iznude odluku. Napadali su bez prestanka. Srbima nisu dali da predahnu i da se, ogoleli, prihvate. Naročito se pojačao njihov pritisak od sredine oktobra. Srbi su morali da se povlače s osetnim gubicima. U jedan mah počeo je da se koleba i njihov moral. U najtežem času imenovan je Živojin Mišić za zapovednika prve i najugroženije srpske armije. Taj riđi seljački sin, koji je ranije, iz političkih razloga, bio uklonjen iz vojske, imao je samopouzdanja i vere u svoje ljude i znao je da tom verom zadahne i druge. Tada je cvet naše omladine, 1.300 mladih kaplara iz đačke formacije, bačeno na front da svojom mladošću i oduševljenjem digne duh. Kad je prva srpska armija, u povlačenju, stigla ispred Milanovca, u poslednji čas, prispela je i davno željena municija. To sve, i borba na kućnjem pragu Šumadije dala je vojsci novog pokreta. I sam stari kralj Petar, reumatičan i teško pokretan, ušao je tad u bojne redove, da osokoli i da primer. I kao što često biva, u času najveće opasnosti razvija se i najveća energija. Srpska ofanziva počela je 20. novembra. U stalnom gonjenju, preko rđavih i blatnjavih puteva, sa komorom koja je kasnila, i neprijatelj je bio osetno malaksao. Sem toga, u najnezgodnijem času po sebe, počeo je da vrši rokadu trupa. Uzevši Beograd spremao se da krene na Mladenovac i Topolu. Ali sve bi presečeno u kratkom roku. Srpska ofanziva imala je nenadan uspeh. Austriski front bio je probijen i rastrojen. Poražena vojska naže u panično begstvo, nemajući više ni gde ni časa vremena da se spremi i odupre. Ova rudnička ili kolubarska bitka najsjajnija je srpska pobeda u Svetskom Ratu. Srbi su zarobili 323 oficira i 42.215 vojnika i ogroman ratni material i svu su zemlju, do poslednje stope, očistili od neprijatelja. Ona je poremetila sve planove centralnih sila na Balkanu, a našim neprijateljima zadržala je izmahnute ruke.

Austro-Ugarska, potučena i osramoćena, smenila je vrhovnog zapovednika vojske na južnom ratištu i odustala je za duže vremena od svih pokušaja za nove ofanzive. Njezin položaj te jeseni i zime postao je vrlo kritičan i na severnom bojištu, gde su Rusi držali veći deo Galicije i pokušavali da prodru kroz Karpate. Ali Srbima nije bilo suđeno da počinu. Higijenske prilike, koje ni pre rata nisu bile mnogo povoljne, postale su za vreme ovog teškog ratovanja, s rasturenim kućama, sa uništenim imanjima, sa gomilama leševa i ranjenika, upravo strašne. Izbiše epidemije. Naročito je bila teška zaraza pegavog tifusa, koja je uzela ogromne razmere i pokosila na hiljade života, možda više nego sama borba. To je učinilo da Srbi nisu mogli iskoristiti potpuno svoju pobedu i da nisu mogli preći u napadaj i pridružiti se sa svoje strane Italiji, kad je ova, u proleće 1915., objavila rat Austro-Ugarskoj, i kad je ruska vojska, pred ujedinjenom snagom Nemačke i Austro-Ugarske s velikim gubitcima počela da uzmiče iz Galicije i Poljske.

Balkansko Poluostrvo dobilo je tokom 1915. godine izuzetan značaj za sve evropske sile. Krajem oktobra 1914. bila se Turska pridružila centralnim silama, Nemačkoj i Austro-Ugarskoj. Nemačka, koja je pridobila Tursku za saradnju, nameravala je da uspostavi neposrednu vezu s njom i da ratište prenese u Aziju, kako bi Englesku ugrozila na njenim osetljivim tačkama u Indiji i Egiptu. Rusija, koja je već u jesen 1914. počela sve više osećati nedostatak ratnog materiala, želela je da sa svojim saveznicima dobije bliži i sigurniji dodir, nego što je bio onaj preko Severnog, često zaleđenog i dalekog, Mora. Njezina želja podudarala se sa interesima Engleza, koji su hteli da onemoguće učvršćivanje Nemaca u Carigradu i izvođenje njihovog plana. Tako je u proleće 1915. došlo do zajedničke akcije engleske i francuske flote, koja je u više uzaludnih navrata pokušavala da prodre kroz Dardanele, i do velike, isto tako uzaludne, njihove kopnene ekspedicije na Galipolju. Da bi presekla ta njihova nastojanja nemačka vlada je, sporazumno sa austro-ugarskom, bila rešila da obezbedi i raščisti kopneni put za Carigrad. Na tom putu trebalo je slomiti srpski otpor, milom ili silom. Kad izvesne sugestije za separatni mir nisu uspele rešilo se na borbu. Za savez protiv Srba pridobili su i Bugarsku, iako su joj Rusija i ostale saveznice jamčile, da će, u slučaju lojalne neutralnosti, dobiti jedan deo srpske Maćedonije. Kralj Ferdinand, austriski prijatelj, i dobar deo Bugara s njim, obrnuo se tad ne samo protiv Srba, nego i protiv svoje osloboditeljke Rusije. Drugi deo Bugara, s nekoliko uglednih državnika na čelu, nije se slagao s takvom politikom, ali je bio nemoćan da je spreči. Ali je samo vođa bugarskih zemljoradnika Aleksandar Stamboliski energično dizao svoj glas protiv tog rata i zbog toga bio zatvoren. S Bugarima je bio sklopljen ugovor, po kome je Srbija imala da se podeli između nje i Austrije. Granica bi išla dolinom Morave u severnoj Srbiji, dok se o granicama u južnoj Srbiji imalo naknadno odlučiti. Rumunija, saveznik Nemačke i Austro-Ugarske, nije htela da uđe u borbu na njihovoj strani, jer je svoje nacionalno ujedinjenje morala ostvariti samo slomom Austro-Ugarske Monarhije. Grci su, po saveznom ugovoru s nama, imali da uđu u rat, ako bi mi bili napadnuti od Bugarske. Sem toga, sve do proleća 1915. Rusija je na bojnom polju stajala bolje od Austrije. To je sve zadržavalo Bugarsku da ostane mirna. Ali kad je ruska vojska tokom 1915. godine bila odbačena daleko natrag i oslabljena u osetnoj meri i kad je grčki kralj Konstantin, zet cara Vilhelma, dao razumeti, da on ne misli izvršiti savezničke obaveze prema Srbima, Bugari su digli glavu i verovali su da je došao čas njihova obračuna. Ne verujući u austrisko vojno vođstvo oni su tražili da vrhovni zapovednik bude jedan istaknuti nemački general. To im je ispunjeno. Za glavnokomandujućeg postavljen je niko manji nego pobedilac Rusa iz ofanzive od proleća te godine, general Makenzen. Ugovori između Bugarske i centralnih sila potpisani su 24. avgusta 1915. Brzo potom Bugari su proglasili mobilizaciju. Znajući da je ta mobilizacija uperena protiv Srbije, srpska vlada je htela da je spreči posredovanjem vojske, ali su je savezničke vlade odvratile od toga verujući bugarskim službenim izjavama, da oni ne misle napasti svog suseda.

Dobro pripremljena nemačko-austriska ofanziva počela je 22. septembra 1915. U isto vreme i Bugarska je objavila Srbiji rat. Glavna ofanziva krenula je ovog puta s Dunava i preko Beograda, a sporedne armije operisale su od Bosne i Hercegovine prema zapadnoj Srbiji i Crnoj Gori. Put moravskom dolinom vodio je najbrže i najkraće u srce Srbije. Na severoistoku Nemci su došli u vezu sa izvesnim odredima Bugara, čija je glavna snaga bila upućena na liniju od Niša do Velesa. Srbi su imali prema sebi ogromnu nadmoć. Bilo im je obećano da će im priskočiti u pomoć veća armija Francuza i Engleza, koji su sa Galipolja baš u to vreme bili prebacivani u Solun, u novu savezničku bazu. Ali od te pomoći nije bilo skoro ništa. Izvesni francuski odredi, mali po snazi, nisu doprli dalje od Đevđelije i Gradskog, a bila je i mala pomoć u artiljeriji i tehničkim trupama. Srbi su očekivali bar ovo drugo. Jer prema teškim nemačkim topovima naša istrošena artiljerija bila je i suviše slaba i nije se mogla održati. Pa ipak otpor Srba bio je zadivljavajući. Borilo se sa epskim požrtvovanjem. Beograd je branjen nekoliko dana, i sa položaja iznad grada, i na obali, i po samim ulicama. Sam Makenzen je u svom delu Pisma i beleške pisao o nama s puno pohvale. "U Srbima sam poznao najbolje vojnike Balkana" kazao je na jednom mestu izrično. Kad su Bugari počeli zalaziti s leđa i nadirati sila sa tri strane Srbi su morali popuštati i povlačiti se sve hitnije prema jugu. Kako su železnica i put prema Solunu bili presečeni jedini pravac povlačenja mogao je biti kroz albanske vrleti. Za mesec dana borbe neprijatelj je već bio prodro do Niša i Kraljeva.

Jedno vreme pomišljalo se da se vojska pribere i pruži poslednji otpor na klasičnom Kosovu. Pa tu ili da se održi ili probije. Borba bi nesumnjivo bila silna i veličanstvena, ali uzaludna. Neprijatelj je bio i mnogobrojniji i jači. Prevladala je s toga odluka da se vojska spase, s čašću i s obrazom, i da se uz saveznike, oporavljena i reorganizovana, vrati na nove podvige. Rešilo se, da se u Peći i Prizrenu spali i polomi sve od materiala što bi neprijatelju moglo biti od koristi, pa da se preko Crne Gore i Albanije izbije na more. Bolje to, nego možda biti zarobljen ili nateran na sramotnu kapitulaciju. S vojskom je išao i velik broj izbeglica koji su taj mučni i jezivi pohod, u kasnu jesen, preko snegom pokrivenih klanaca, po bespuću i po kozjim stazama, pretvarali skoro u povorku očajnika. Padalo se od umora, od gladi, od mraza, od arnautske zasede. Spasavao se samo go život. Ali i vera i nada. U našoj prošlosti nema žalosnije scene od te, ali u suštini ni veličanstvenije. Napuštati otadžbinu, pregaženu od neprijatelja, pod ovakvim uslovima, a ipak duboko verovati u njezinu pobedu i vaskrs, to, doista, nisu obični primeri u istoriji, niti su takvi naraštaji bili od mekušnog tkiva!

Na tom putu bilo je teškoća ne samo od neprijatelja, nego i od saveznika. Pre nego što je stupila u rat Italija je u Londonu sa Engleskom, Rusijom i Francuskom sklopila ugovor, po kom je obezbeđivala za sebe, među drugim, ne samo Istru nego i veći deo Dalmacije sa skoro svima glavnijim ostrvima, a za ostatak tražila punu neutralizaciju. Srpska vlada nije pristajala na taj ugovor, jer je on osetno pogađao Hrvate i buduću srpsku obalu. Italija je sad upotrebila priliku da pravi pritisak na srpsku vladu. Čak su se prema bolesnom kralju Petru ponašali u Valoni bez dužnih obzira. Otezali su sa odašiljanjem lađa i hrane za izbeglice. Tek na energično posredovanje cara Nikole ubrzana je akcija spasavanja i stizale su u većem broju talijanske i francuske lađe. Najveći deo vojske prevezen je na ostrvo Krf. Na obližnjem malom ostrvu Vidu ostajali su oni nevoljnici, koji su, iscrpljeni naporima, umirali kao snoplje, grčevito stežući komade hleba i drage uspomene iz otadžbine. Na Krf je prešao i prestolonaslednik regent sa vladom.

Iza Srbije nije se mogla održati ni Crna Gora. U prvoj godini rata njezina vojska nije imala nekih većih podviga. U Bosni je operisala zajedno sa Srbijancima u jesen 1914., pa se povukla, a u Hercegovini i Boki nije uspela da savlada nijedno od većih graničnih mesta sem Budve. Crnogorski službeni krugovi tužili su se opravdano na veliku oskudicu u municiji i drugom ratnom priboru. Što se imalo istrošilo se u ratovima 1912-3. godine, a za obnovu nije bilo ni vremena ni sredstava. Najznačajnije delo crnogorske vojske u ovom ratu bila je bitka na Mojkovcu. Da zadrži austrisko nadiranje i omogući povlačenje delovima srbijanske vojske preko Čakora, severna crnogorska vojska Janka Vukotića dala je dug i žilav otpor na liniji Javor - Rožaj - Bijelo Polje. Glavna borba vodila se na Badnji dan i sam Božić. U njoj se naročito istakao Miloš Medenica, zapovednik kolašinske brigade. Odbrana idealisanog Lovćena nije, međutim, bila ni približno tako slavna. Ljudi su patili od oskudice svega, ali je bilo i izvesne pometenosti među ljudima. Crnogorska vlada, da bi spasla zemlju, bila je ponudila separatni mir, ali joj je bečki dvor stavio tako ponižavajuće uslove (crnogorska vojska imala je biti razoružana i delom internirana; Austrija će preko crnogorskog područja voditi dalje rat; upravu u zemlji vršiće Austrijanci, koji će posesti pristaništa, železnicu i tvrđave) da bi Crna Gora, i da se sklopi mir pod takvim nagodbama postala austriska pokrajina isto onako kao da je i pokorena. Sam car Franc Josif tražio je, da se Crnoj Gori očuva samo "prividni suverenitet". Kralj Nikola nije mogao da primi te uslove i napustio je Crnu Goru. U zemlji je ostao njegov sin, teško bolesni knez Mirko, koji je izvršio austriske uslove i doskoro umro. Naslednik prestola, knez Danilo, koji je bio oženjen nemačkom princezom iz porodice Meklenburg Strelic i koji je bio uveren germanofil, napustio je zemlju ranije i nije pokazivao nikakvog dubljeg interesa za njezinu sudbinu. Veliki deo crnogorske vojske nije mogao da izbegne. Dobar deo vođa bio je interniran u Austriju zajedno sa nekoliko stotina mlađih intelektualaca i istaknutijih ljudi iz naroda.

Broj srpskih vojnih lica, koja su uspela da se spasu, cenio se na 120.000. Ona su, posle kraćeg odmora, ponovo stavljena u vojne redove. Potrebni material i oružje dobila su od saveznika, a prvenstveno od Francuza. Za to vreme saveznici su u Solunu stvorili moćnu operacionu bazu i obrazovali novi solunski front. Nemci, da ne bi otežavali već i inače mučnu situaciju kralja Konstantina, nisu hteli iz početka da prelaze grčku granicu i napadaju Solun, a pošto su se saveznici tu učvrstili taj bi napadaj stajao velikih žrtava. Verovali su, sem toga, da taj front nema velikog vojničkog značaja i da će sami Bugari, s nešto njihovih i austriskih jedinica, moći da ga drže u šahu. I sami saveznici nisu tom frontu pridavali velike važnosti i hteli su čak jedno vreme da ga napuste. Održan je živim nastojanjem srpske vlade i na zauzimanje nekih francuskih vojnih i političkih lica. Naročito se zalagao za nj ministar Aristid Brian. Sam kraljević regent išao je u Englesku, Francusku i Italiju, da uverava tamošnje krugove o potrebi održavanja toga fronta. Dok je toga fronta bilo je i nade da će početi i neposredna akcija za spas Srbije; sa tim frontom, na domaku otadžbine, bile su i veze sa njom bliže i neposrednije. Ali, da bi se taj front održao, Srbija je morala prineti novu žrtvu i u toku 1916. god. uputiti na nj i poslednje ostatke svoje vojske.

U Americi se tokom 1915. i 1916. god. bila razvila živa agitacija, da se među jugoslovenskim iseljenicima prikupi što više dobrovoljaca za smenu i popunu izmorenih srbijanskih boraca. Odziv je bio vrlo lep, naročito među Srbima iz Hercegovine i Like. Hrvata i Slovenaca bilo je sa te strane vrlo malo. U isto vreme javio se pokret i među Jugoslovenima u Rusiji, koji su tamo dospeli kao voljni ili slučajni zarobljenici iz austriske vojske, da se stave u službu svom narodu. Ruski car odobrio je organizovanje jugoslovenskih vojnih jedinica i naredio je, da im se oprema vrši iz ruskih sredstava. U leto 1916. obrazovana je već prva divizija sa 458 oficira i 15.535 vojnika. Broj bi bio svakako veći, da velik deo ljudi nije ranije prešao u Srbiju, a ovo formiranje nove jedinice u Rusiji počelo je tek posle sloma Srbije. Posle se i taj broj povećao. Kad je u avgustu 1916. i Rumunija ušla u rat protiv centralnih sila dodeljena je jugoslovenska divizija ruskoj vojsci i otišla je na front u Dobruču. Već 24. avgusta ušli su izvesni delovi te divizije kod Dobruče u borbu s Bugarima, koja je bila veoma krvava. Jugoslovenski dobrovoljci izgubili su tu i u kasnijim vojevanjima po Dobruči 42 mrtva oficira i 718 ljudi, a ranjenih 203 oficira i 6.017 vojnika. Posle ruske revolucije, koja je izbila 1917. godine veći deo tih dobrovoljaca, pretežno Srba, krenuo je dalekim i zaobilaznim putem na solunski front i učestvovao je u kasnijim borbama. Njihov broj iznosio je 12.694. Ostali su se rasuli po Rusiji, pa su u većim i manjim transportima, ponajviše preko Sibirije, stizali u otadžbinu posle svršetka rata.

Srbi su poseli nove položaje na solunskom frontu u leto 1916. god. I brzo su, još tog istog leta, ušli u novu vatru. Bugari i Nemci, obavešteni o verovatnosti rata sa Rumunijom, hteli su da jednim prepadom raščiste situaciju na jugu i onesposobe tamošnje protivničke snage, da im ne bi postale opasne za vreme borbi sa Rumunima. S toga su 4. avgusta napali na srpske položaje kod Kenalia, u uverenju da neće imati teška posla. Ali su se prevarili. Napad je brzo zadržan, i to bez naročito velikih žrtava. Naskoro potom srpske i francuske jedinice preduzele su kontraofanzivu, da poprave položaje i olakšaju Rumunima. U ovoj ofanzivi srpska vojska posvedočila je svoju staru vrednost. Naročito se odlikovala u strahovito krvavim borbama oko Kajmakčalana, čiji vrh ima 2.525 metara. Borbe su trajale od 12. do 30. septembra i odnele su mnogo žrtava. Rezultati ove ofanzive nisu bili veliki. Od većih mesta osvojen je bio samo Bitolj, 6. novembra, i s njim je i njegovom okolicom bio povraćen i oslobođen prvi komad drage otadžbine.

Vesti o tom uspehu digle su malo duh i u okupiranoj Srbiji. Tamo je pritisak neprijatelja bio vrlo težak. Bugari su bezobzirno ubijali narodnu inteligenciju, naročito sveštenike i učitelje. Surdulica je postala čuvena po gomilama tu i u okolini poklanih srpskih prvaka. Skopskog mitropolita Vićentija čak su živa spalili. Nemci su bili više ljudi i čak su zaštićavali pojedince od bugarskih zverstava. Austrijanci su velik deo uglednijih ljudi odveli u internaciju, a ostale su držali pod stalnom prismotrom. I oni i Nemci iznosili su iz zemlje sve što se moglo, ne samo hranu, nego i stvari iz privatnih kuća i državnih nadleštava. Pojedinci su vršili i sadistička mučenja, i silovanja, i svirepe zločine. U narodu je s toga bilo mnogo ogorčenja. Kad su Bugari počeli da regrutuju naše mladiće za svoju vojsku čaša se prepunila. U februaru 1917. izbio je ustanak u topličkom kraju, kome se stavljaju na čelo Kosta Pećanac, Kosta Vojnović i Rade Vlahović. Prvi među njima stigao je aeroplanom sa solunskoga fronta u taj kraj; drugi su uspevali da se prokradu između neprijateljskih redova i da se vrate s pouzdanim izveštajima. Ustanici su uspeli osvojiti Kuršumliju i Prokuplje, pa su proširili akciju kroz celu Toplicu i u Kruševačku župu. Neprijatelj je digao protiv njih veliku snagu i ugušio je ustanak u krvi. Palo je na 15.000 žrtava ne samo ljudi, nego i žena i dece. Isto je tako bio krenuo četničku akciju i u Crnoj Gori general R. Vešović, ali nije mogao da uzme većeg maha i da istraje do kraja.

U srpskoj vojsci bilo je u to doba, među višim i nižim oficirima, izvesne mučne krize. Takozvana Crna Ruka, u kojoj se učlanilo nekoliko oficira nesumnjive vrednosti i nesumnjivog patriotizma, dobila je bila ambicije da iziđe iz svog čisto vojničkog kruga i da utiče neposredno na sve državne poslove. Kao sve organizacije čiji su članovi ušli u bliže veze ličnim dodirom i sa istom ideologijom, i članovi Crne Ruke počeli su prema drugima pretstavljati jednu užu zajednicu i težiti da uzmu sve važnije položaje u ruke bilo svojih ljudi bilo ljudi u koje su oni imali poverenja. To je, prirodno, dovelo do neprijateljstva između crnorukaca i onih koji su se osećali od njih potisnuti i ugroženi. To je, još pre izbijanja Svetskog Rata, dovelo pripadnike Crne Ruke i do sukoba sa radikalskom vladom. Od izbijanja rata taj se sukob zaoštrio još više. U izbeglištvu, daleko od otadžbine, lako razdražljivi, ljudi su postajali lakše pristupačni svakoj dostavi i svakoj spletci. Crnorukci su bili optuživani ne samo da rade protiv vlade, nego čak i da su spremali atentat na prestolonaslednika. Jedan incident na frontu dao je povoda za veliki proces protiv njih, koji se vodio u Solunu. Na tom procesu osuđen je na smrt, sa još dvojicom članova, pretsednik organizacije pukovnik Dragutin Dimitrijević, a drugi članovi osuđeni su na više godina robije. Oni su kasnije bili pomilovani, dok je nad Dimitrijevićem i onom drugom dvojicom izvršena smrtna kazna. Ta kriza imala je odjeka i u političkom životu. Koaliciona vlada, u kojoj su učestvovali pretstavnici radikalne, samostalske i naprednjačke stranke, rasturila se i vladu su posle toga obrazovali sami radikali.

Godina 1918. donela je odluku na bojištima. Revolucija u Rusiji dovela je do rasula vojsku i onemogućila dalji otpor. Boljševička vlada morala je sa velikim žrtvama da primi mir u Brest-Litovsku i da svu pažnju obrati učvršćivanju svoje vlasti. oslobođena od ruske opasnosti, Nemačka je napregla svu svoju snagu da iznudi rešenje na zapadnom frontu. Od marta do jula preduzela je tri velike ofanzive, ali je njima postigla samo delimične uspehe. Dok je Rusija za tri godine vezala na svom frontu velike snage nemačke vojske mogle su Engleska i Francuska, kojima se od 1917. god. pridružila i Amerika, razviti ratnu industriju do neslućene mere, izgraditi odbranbeni sistem, i prikupiti neslućen broj vojnika. Kad je od jula 1918. god. počela dugo pripremana kontraofanziva saveznika Nemačka joj nije mogla odoleti. Počela je popuštati i otstupati, i to u sve bržem tempu.

Sa ofanzivom na zapadu pripremana je i velika ofanziva na solunskom frontu. Vrhovnu komandu nad celom savezničkom vojskom imao je francuski general Franše d’ Epere, a nad srpskom, pored prestolonaslednika Aleksandra, proslavljeni vojvoda Živojin Mišić. Od 29 na tom frontu pribranih divizija bilo je sedam srpskih, šest pešačkih i jedna konjička. U svom delu Srpska vojska i solunska ofanziva general Milan Nedić kaže: "Pred ofanzivu 1918. obe strane raspolagale su skoro jednakim snagama: svaka sa po 600.000 ljudi. Neprijatelj je bio nadmoćniji u pešadiji, a saveznici u konjici, avijaciji i oruđima, naročito velikog kalibra". U zoru, 1. septembra, počela je saveznička ofanziva na liniji Soko - Dobro Polje - Veternik sa strahovitom vatrom iz 580 topova. Dan potom, pošto je artiljerija prokrčila put, krenula je na juriš srpska i francuska pešadija. Njihov nalet bio je neodoljiv. Bugarski front bio je probijen i posle četiri dana ogorčene borbe bugarska vojska bila je rastrojena i razbijena. Kako stvari na istočnom krilu, na frontu koji su držali Englezi i Grci, nisu išle dobro, kolebala se saveznička komanda, da li da se ofanziva nastavi ili da se pređe u odbranu. Tada je kraljević Aleksandar izdao onu energičnu istorisku zapovest: "Napred, u slavu ili smrt!" Srpsko napredovanje nastavljeno je potom sa istim poletom, pomagano od francuskih pešačkih i konjičkih jedinica. Bugarska, videći rastrojstvo svoje vojske, a inače nezadovoljna ponašanjem svojih saveznika, rešila se brzo na separatan mir. Već 13. septembra javili su se njihovi emisari tražeći mir. Kad je potom stiglo njihovo izaslanstvo u Solun bugarski pretstavnici ponudili su generalu Epereu da, kao saveznici, pređu na njihovu stranu. Epere je odgovorio vojnički otsečno i kratko: "Nikako. Vi ste pobeđeni i podnosite zakon pobediočev." Uslovi za mir ipak nisu bili mnogo teški. Vodilo se izvesnih obzira. Učinjeno je mudro da nijedan srpski puk ne bude upućen u Bugarsku, da ne bi došlo do teških scena osvete. Glavni krivac za rat, kralj Ferdinand, odrekao se prestola i 21. septembra napustio je Bugarsku zauvek.

Slom bugarske vojske i prodiranje saveznika s juga ubrzali su i slom Austro-Ugarske. Ona je već pucala na svima stranama. Srbi i jedan deo Hrvata i Slovenaca, Rumuni, Talijani, koji su bili njezini podanici, simpatisali su sa svojim sunarodnicima u protivničkom taboru i gledali su da im budu na pomoći gdegod su mogli. Česi su se kao vojnici predavali na svima frontovima, a u unutrašnjosti su dali razumeti, da nisu više, kao nekad, stubovi Habzburške Monarhije. Sa starim carem Francom Josifom, koji je umro 8. novembra 1916., sahranjena je i stara Dunavska Carevina, pravi anahronizam našega vremena. Njegov naslednik, car Karlo, bio je čovek slabe volje. Primio je vlast, kad je država, posle nekoliko teških poraza, bila iskrvavljena, duboko nezadovoljna, i kad se u njoj osećala oskudica na svima stranama i u svačem. Careva žena Zita, iz porodice Burbon Parma, mnogo energičnija od njega, gledala je da spase dinastiju i ono što se još moglo spasti. Preko svog brata Siksta, koji je bio oficir u francuskoj vojsci, pokušala je sondirati teren za separatan mir. Kad se doznalo za te pregovore dvor je bio kompromitovan u velikoj meri prema Nemačkoj, a u sopstvenoj zemlji to je samo pojačalo raspoloženja malodušnosti. Da bi ublažio opoziciju car je pomilovao mnoge političke krivce i hteo je da otstrani preke mere pritiska, ali je sve to došlo dockan, kad je svet već bio načisto s tim da se slom približuje. Osećalo se, da su to iz Beča više znaci slabosti nego istinske dobre volje. Slom Bugarske povećao je broj defetista i izazvao paniku. Rat se ponovo primicao južnim granicama Carevine. Tad su postale skoro krilate one reči: "Bolje i kraj sa strahotama, nego strahote bez kraja". I u Nemačkoj, sjutri dan po bugarskoj kapitulaciji, smenjen je državni kancelar, a sam šef Generalštaba, maršal Hindenburg, opravdavao je bugarskim slomom potrebu, da se čas pre počnu pregovori za mir.

Saveznička vojska prodirala je za to vreme dalje. Nemci su uzalud pokušavali, da hitnim pojačanjima, dovedenim iz Rusije i Rumunije, zaustave napredovanje saveznika s juga. Moral njihovih trupa nije više bio onaj stari, a nije se sve moglo ni izvesti onako kako se zamišljalo. Srbi im nisu dali vremena da se reorganizuju. Pred Nišem 47 nemačkih bataljona, na utvrđenim položajima, nije moglo zaustaviti 27 srpskih. Posle Niša, naši su odbacili neprijatelja i kod Paraćina i kod Kruševca i u drugim manjim okršajima, pa su već 19. oktobra stigli u Beograd. Srbija je bila oslobođena u jednom sjajnom vojničkom zamahu. Neprijatelj nije mogao da se održi ni na liniji Save i Dunava. Njegova je snaga bila slomljena i demoralisana, i to bez izuzetka. Pobedonosna srpska vojska nije se zadržala na svom domu, da se posle tolikog zamora odmori i da okupi svoje rasturene ukućane, nego je nastavila svoj pohod. Htela je, željno očekivana, da donese oslobođenje i ostaloj braći preko Save, Dunava i Drine.

Charmed · Malo ~ mače ~

Ujedinjenje

Austrija je sama stavila jugoslovensko pitanje na dnevni red od dana proglasa aneksije Bosne i Hercegovine, a naročito od objave rata. Pred celim svetom ona je svoje postupke objašnjavala tim, da Srbija sa svojom nacionalnom aktivnošću ugrožava njene južne oblasti, da želi stvoriti Veliku Srbiju, ili izvršiti ujedinjenje Jugoslovena pod svojim okriljem. Uloga Srbije kao Piemonta značila je od samog začetka neprijateljstvo prema Beču. S druge strane, sami austriski krugovi, naročito vojnički i klerikalni, isticali su potrebu stvaranja jedne jače jugoslovenske zajednice. Oni su to tražili prvenstveno iz ova tri razloga: 1) da tim onemoguće rešenje, koje bi bilo u korist Beogradu i tezi, da se ujedinjenje vrši van granica Habzburške Monarhije; 2) da se ujedinjavanjem katoličkih Hrvata i Slovenaca novoj zajednici da pretežno katolički karakter, sa središtem u Zagrebu, koji je važio kao iskreno odan dinastiji; i 3) da se jačanjem Jugoslovena, odanih dinastiji, suzbije suviše veliki uticaj Mađara i njihovih prohteva za što većom samostalnošću. To novo preuređenje Austro-Ugarske Monarhije imalo bi se izvesti tako, da se austro-mađarski dualizam zameni trializmom Austrije, Ugarske i Jugoslavije. O ovom programu se mnogo govorilo. Na njemu su živo radili hrvatski političari oko dra Josifa Franka u Zagrebu i nadbiskupa Josipa Štadlera u Sarajevu. Taj program prihvatao je i vođa slovenačkih klerikalaca dr Ivan Šusterčić. Međutim, niko od odgovornih činilaca u Dunavskoj Monarhiji nije ni hteo ni smeo da pristupi ozbiljnom rešavanju toga pitanja. Danas prijatelji bivšeg prestolonaslednika Franca Ferdinanda uveravaju, da je i on bio napustio taj plan, iako se na mnogo strana tvrdilo i verovalo, da mu je on bio nosilac. Neosporna je činjenica, da sve do svršetka rata nije učinjen ni jedan jedini korak da se to pitanje prečisti. Nije se čak dalo ni da se Dalmacija ujedini s Hrvatskom, iako se to tražilo preko pedeset godina. Znalo se dobro, da bi se Mađari protiv toga borili svima sredstvima i da ne bi bio isključen ni građanski rat zbog toga. I Nemci, koji su radi ponemčavanja alpskih oblasti bili osnovali svoju "Južnu Marku" (Sudmark), ne bi lako upustili Štajersku i Kranjsku i svoj prilaz na more, kao ni svoje velike trgovačke i ratne luke u Trstu i Pulju.

A pitanje je međutim bilo sazrelo. Jugosloveni u Austro-Ugarskoj bili su pocepani u četiri upravna područja. Svi Slovenci i Hrvati i Srbi iz Dalmacije i Istre nalazili su se u sastavu Austrije i išli su u bečki parlamenat, a imali su i svoje pokrajinske sabore u Zadru, Trstu i Ljubljani. Srbi i Hrvati Bačke, Banata, Baranje i Međimurja stali su pod neposrednom vlašću Mađara; Hrvati i Srbi u Hrvatskoj i Slavoniji imali su kakvu-takvu samoupravu; dok su Srbi i Hrvati Bosne i Hercegovine živeli kao odvojena celina, zavisni i od Austrije i od Ugarske. Šest miliona Jugoslovena, tako rascepkanih, nije mogao doći do svog pravog izraza ni u Beču ni u Pešti; oni su i u bečkom i u peštanskom parlamentu, kao i u zajedničkim delegacijama, pretstavljali samo neznatne manjine. Takva podela omogućavala je Nemcima i Mađarima da ih majoriziraju i iskorišćavaju i da često prelaze preko njihovih najosnovnijih prava i zahteva. Da se takvo stanje neće moći trajno održati bilo je nesumnjivo. Instikt samoodržanja tražio je, da se jugoslovenska snaga ujedini. Nije bilo u narodu nijedne stranke koja to nije želela. Razilaženja je bilo samo u pitanju ko će i kako će izvesti to ujedinjenje i koje bi sve oblasti ono imalo da obuhvati. U prvo vreme, od Ilirizma i Štrosmajerova Jugoslovenstva, činilo se, da će to izvesti Habzburška dinastija, koja je od XVIII veka pokazivala težnje, da postane osloboditelj balkanskih Srba od Turaka i da ih spoji sa svojim podanicima. U habzburški okvir verovala je sve do sloma 1918. godine još uvek većina Hrvata i Slovenaca. Na Srbiju nisu uvek pomišljali ni svi Srbi, iako je vera u nju postepeno rasla. Mislilo se, u ostalom ne bez razloga, da je njena uloga u tom pravcu neostvarljiva. Ni poneki kraljevi u Srbiji nisu u to verovali. Snaga Srbije u odnosu prema Dunavskoj Monarhiji bila je toliko nesravljeno mala, da je doista svaka nada u tom pravcu mogla izgledati kao maštanije. A međutim svet je ipak verovao. I to od dolaska kralja Petra sve više. Sa nekom dubokom samouverenošću, sa nekom mističnom snagom, sa nečim što je bilo i naivno i veličanstveno u isti mah.

Za vreme ovog rata protiv Austro-Ugarske Monarhije bio je ogroman deo njezinih podanika. Sloveni svi. Čak i Poljaci, koji su se u njoj osećali bolje nego u Nemačkoj i Rusiji, nisu krili da žele izaći iz njene zajednice. Pobeda Nemaca i Mađara značila bi nesumnjivo novi i osioni pritisak na sve one koji nisu bili s njima i povećala bi njihovu prevlast. Tamnice i koncentracioni logori bili su puni ljudi koji su bečkim organima bili sumnjivi i koje su njihove vlasti optuživale radi smetanja javnoga poretka i veleizdaje. Najbolji ljudi iz Dalmacije, Hrvati i Srbi, vučeni su od tamnice do tamnice; a u Bosni i Hercegovini stradali su Srbi, pravoslavni i muslimani. Đaci iz svih bosanskih državnih gimnazija izvođeni su pred sud što su ulazili u nacionalističke organizacije, a u Banjoj Luci i Sarajevu tužena je radi veleizdaje većina tadašnje srpske inteligencije u Bosni i Hercegovini. Suđeni su članovi uprave društva "Prosvete", sokoli, pobratimi; sve što je nacionalno osećalo i radilo. Razumljivo je s toga, što je tada sazrela na mnogo strana misao i odluka, da se kidaju sve veze sa Austro-Ugarskom državom i da se uđe pod krilo Beloga Orla, koji je s čašću vodio glavnu i pravu borbu.

Srpska Narodna Skupština, kao i ceo narod Srbije, svesno su postavili svoj program. Već u zimu 1914. god., posle sloma austriske ofanzive, Narodna Skupština odobrila je jednoglasno izjavu vladinu, da ona smatra "kao svoj najglavniji i u ovim sudbonosnim trenucima jedini zadatak da obezbedi uspešan svršetak ovog velikog vojevanja, koje je, u trenucima kada je započeto, postalo ujedno borbom za oslobođenje i ujedinjenje sve naše neslobodne braće Srba, Hrvata i Slovenaca". Malo potom obrazovan je u Rimu i jedan odbor od hrvatskih izbeglica iz Austro-Ugarske Monarhije, koji se, popunjen posle i Srbima i Slovencima i drugim Hrvatima iz te države, pretvorio u Londonu u Jugoslovenski Odbor. Austro-Ugarski Jugosloveni naglašavali su jedinstvo našeg naroda i želju, da se jugoslovensko pitanje reši u celini, ne odvajajući stvar ni jednog plemena od drugoga.

U tim težnjama vodećih ličnosti Jugoslovenskog Odbora bilo je iskrenog uverenja, da je bolja budućnost celog našeg naroda samo u njegovoj čvrstoj zajednici. Ideologija celog jednog stoleća najboljih i najvidovitijih ljudi naše rase dolazila je u tim nastojanjima jasno do svog izražaja. Narodno jedinstvo, koje se osnivalo na istoj rasi i istom jeziku i biološkoj izmešanosti na balkanskom terenu, bilo je osnova celoga rada. Ono je tada bilo u mnogim ustima, i naglašavano je na sve strane, i u zemlji i u inostranstvu. Kod jednih ono je nesumnjivo bilo stvar iskrenog uverenja i oni su mu ostali verni do kraja. Kod drugih to je bila potreba praktične politike. Evo zašto. Saveznicima je bilo mnogo stalo do toga da dobiju Italiju kao novog ratnog druga, naročito otkad se videlo da u Rusiji stvari ne idu onako kako se želelo. Za ulazak u rat Italija je postavljala teške uslove. Saveznici su joj ugovorom u Londonu od 13. aprila 1915. priznali unapred velike ustupke, dobrim delom na račun Srba i Hrvata. Italija je imala da dobije severnu Dalmaciju s mnogim ostrvima i da se ukešti, razdvajajući, severno hrvatsko od južnog srpskog primorja. Taj Londonski Ugovor, koji je bio diplomatska tajna, veoma je zaplašio Hrvate. Nije se znalo šta on sve sadrži i kakav uopšte stav može Italija zauzeti prema njima. Talijani su pred Evropom optuživali Hrvate kao Austriji odanu čeljad i njihov otpor na Soči i po istarskom i goričkom kršu tumačili su kao neprijateljstvo ne samo prema Talijanima, nego prema saveznicima uopšte. Hrvati se nigde nisu pojavili kao samostalan faktor u borbi protiv centralnih sila, a neka njihova vojnička i politička lica služila su im verno. Šta može snaći Hrvate same ako i kad pobede saveznici? S toga su izvesni hrvatski političari smatrali za potrebno da svoju stvar vežu sa srpskom, da poistovete svoje interese, jer su Srbi u savezničkim zemljama uživali i glas i poverenje. Jugoslovenski Odbor uzeo je kao svoj zadatak, da pojača interes Evrope za jugoslovensko pitanje, koje je u njoj bilo malo poznato, da ga obavesti o našim zajedničkim težnjama u prošlosti i sadašnjosti, i da suzbija ne samo austrisko gledište na to pitanje, nego i talijansko. Na čelo Jugoslovenskog Odbora došao je pretsednik splitske opštine, advokat dr Ante Trumbić, jedan od najuglednijih hrvatskih političara, koji je aktivno sudelovao i kod stvaranja Riječke Rezolucije. Od Srba tu su bili iz Bosne i Hercegovine Dušan Vasiljević, dr Nikola Stojanović i dr Milan Srškić i posle od Vojvođana Veljko Petrović. Od Srbijanaca bio je jedini Pavle Popović, profesor jugoslovenske književnosti sa beogradskog Univerziteta, koji je od ranije imao mnogo veza sa ljudima van Srbije. Prvi proglas Jugoslovenskog Odbora objavljen je na Đurđev-dan 1915. i govorio je: "Čitav jugoslovenski narod, Srbi, Hrvati i Slovenci, svi mi očekujemo od ovoga rata ujedinjenje sviju narodnih udova i čitavog svog teritorija u jednu nezavisnu državu". "Borba Srbije i Crne Gore nije borba osvajalačka za proširenjem granica, ove su dvije srpske države protagonisti u oslobađanju svih Jugoslovena, i njihova je zadaća sviju nas: zajamčiti našu narodnu egzistenciju na našem ujedinjenom zemljištu." Kada je nastupio slom Srba - uputio je Jugoslovenski Odbor 11. februara 1916. depešu regentu Aleksandru izražavajući u njoj svoju nadu da "ona domovina koja će uskrsnuti iz strašnoga meteža, kojemu smo svedoci, neće više biti obnovljena Srbija, pa ne ni povećana, nego ona treba da zahvati čitav jugoslovenski narod i čitavo njegovo narodno zemljište, ujedinjeno u jednu državu, pod slavnom dinastijom Vašega uzvišenoga oca." Kralj Aleksandar, iskreno oduševljen jugoslovenskom ideologijom, posle povratka sa svog puta po savezničkim zemljama, uputio je 7. aprila 1916. proglas preporođenoj srpskoj vojsci, kazujući u njemu kako su naši saveznici voljni "da nas u ovoj velikoj borbi snažno pomognu da Srbiju stvorimo velikom, te da obuhvati sve Srbe i Jugoslovene, da je učinimo silnom i moćnom Jugoslavijom, koja će opravdati dosada prinete žrtve i odgovoriti zahtevima novoga doba."

Kod Hrvata nije bilo jedinstva u pogledima. Kad je umro car Franjo Josif Jugoslovenski Odbor je naglašavao, da kida sve veze sa Habzubrškom dinastijom, ali je većina Hrvatskog sabora u svojoj adresi novom vladaru obnavljala "starostavni zavjet vjernosti" i molila da joj Presto pomogne doći do narodnog ujedinjenja u okviru habsburške države. Taj okvir tražila je i takozvana Majska Deklaracija slovenačkih i hrvatskih članova bečkoga parlamenta, donesena 17/30. maja 1917., u kojoj se zahtevalo "na temelju narodnoga načela i hrvatskoga državnoga prava ujedinjenje svih zemalja u monarhiji, u kojima žive Slovenci, Hrvati i Srbi". Srbi na tu izjavu nisu pristajali. Oni su, u širokim masama Austro-Ugarske, najviše želeli Veliku Srbiju; a oni krugovi koji su se oduševljavali širim jugoslovenskim shvatanjima nisu mogli, makar i prividno, odobriti taj okvirni program kao ni bazu hrvatskog državnog prava.

Odlučan obrt u držanju mnogih Hrvata i Slovenaca u Austro-Ugarskoj Monarhiji doneo je Krfski pakt. Taj pakt, sklopljen 7/20 jula 1917. između srpske vlade i Jugoslovenskog Odbora na Krfu, predviđao je stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kao nezavisne ustavne i parlamentarne monarhije pod dinastijom Karađorđevića, sa jedinstvenom teritorijom i jedinstvenim državljanstvom. I tu je polazna tačka bila, da je "naš troimeni narod jedan isti po krvi, po jeziku govornom i pisanom, po osećanjima svoga jedinstva, po kontinuitetu i celini teritorije, na kojoj nepodvojeno živi, i po zajedničkim životnim interesima svoga nacionalnoga opstanka i svestranoga razvitka svoga moralnoga i materijalnog života." Novi ustav za celu državu imala je doneti Ustavotvorna skupština. Ovaj program, na koji je pristala srpska kruna i srpska vlada i koji su prihvatali hrvatski rodoljubi, istina bez formalnog mandata od svog naroda, bio je doista osnova koja je mogla naći odziva u narodu. Najveći deo intelektualaca pozdravio je s radošću i u zemljama Austro-Ugarske Monarhije, kao i van nje. I od nje je očekivao, s puno iskrenog radovanja, bolju budućnost za ceo naš narod.

Kada je krajem 1917. godine, drugi dan Božića, Vudrov Vilson, pretsednik Severnoameričke Unije, izneo četrnaest tačaka, koje je smatrao kao osnovu mira među narodima, on se u dve tačke dotakao i našeg pitanja. U desetoj izražavala se želja, da se narodima Austro-Ugarske dade mogućnost za autonoman razvitak, a u jedanaestoj kazivalo se, da treba vaspostaviti Srbiju i Crnu Goru i dati Srbiji slobodan izlaz na more. Dan pre toga pretsednik engleske vlade, Lojd Džordž, u želji da odvoji Austriju od Nemačke, izneo je neku vrstu sugestije, da se austro-ugarsko pitanje reši na taj način, što bi se dala autonomija tamošnjim "potlačenim" narodima. Lojd Džordž je naročito bio pod uticajem talijanskog poraza kod Kaporeta u jesen 1917. god. i ruskog popuštanja za vreme revolucije i u Brest Litovsku. "Saveznici su se već nalazili u gorem položaju u poređenju s centralnim silama. Poraz Italije povećao je tu razliku u opasnoj meri." Tako kaže on sam u svojim Ratnim memoarima. Ti govori izazvali su kod Jugoslovena vrlo neprijatno iznenađenje i veliku zabrinutost. Po njima, cela dotadašnja borba, sa tolikim žrtvama, mogla je ostati uzaludna. Prisiljena da momentalno primi te uslove Austrija ih je kasnije mogla odbaciti; a ako se sad izvuče čitava iz ovog strahovitog loma veliko je pitanje da li će se i kad će se dati opet prilika, da se naši ljudi otresu njezinih veza. Jugoslovenski Odbor protestovao je s toga 29. decembra protiv Džordžova govora tražeći ne autonomiju nego potpuno oslobođenje. U Zagrebu je povodom toga 17. februara 1918. sazvan zbor svih viđenih i nezatvorenih jugoslovenskih političara. Na nj tad nisu došli pretstavnici Srpskohrvatske Koalicije, koja je držala vlast u zemlji i koja se bojala da ne izazove reakciju vojničkih elemenata, dolazak na vlast frankovaca i novo gonjenje Srba. Policija je prvi dan rasturila sastanak, ali ga je posle, na posredovanje uglednih članova Koalicije, dozvolila, ali kao privatan sastanak u stanu lekara dra Ante Pavelića, tada pretsednika Starčevićeve stranke prava. Tada je donesena odluka, da se izvede koncentracija svih narodnih snaga, "koje, stojeći na stanovištu narodnoga jedinstva i oslanjajući se na načelo narodnoga samoopredeljenja, zahtevaju da se stvori nacionalna, nezavisna i na demokratskim principima sagrađena država Slovenaca, Hrvata i Srba." U to doba, pod habzburškom vlašću, više se doista nije moglo reći. I takva izjava bila je zaplenjena. U njoj je jasna razlika prema onom što je sadržavala Majska Deklaracija: u njoj se ni jednom rečju ne pominje okvir ni odnos prema dinastiji, a, iako je donesena u Zagrebu, u njoj nema pomena ni o hrvatskom državnom pravu. Na tom sastanku bilo je rešeno, da se pristupi i osnivanju Narodnog Veća.

Odmah potom pristupilo se osnivanju organizacija na osnovu Krfskoga pakta i ove februarske rezolucije. Ušlo se i u bliže veze sa Česima, koji su bili odlično obavešteni i koji su imali kanala na svima stranama. U maju, prilikom proslave Narodnog Divadla, došlo je u Pragu do neopisivih slovenskih manifestacija, što je dalo razloga policiji da učesnike natera na napuštanje češke prestonice. Na sve su strane stvarane tajne organizacije, pa čak i među vojnicima i mornarima. U Boki, u mornarici, izbi prava pobuna, koju su morali silom ugušiti. Počeše se buniti i razni garnizoni, kao u Kragujevcu i Šibeniku. Naročito se sistematski pomagalo bežanje iz vojske. "Zeleni kadar", to jest vojnici koji su se odmetli u goru, brojao je više stotina, a neki su tvrdili da ih je bilo i na hiljade. U Zagrebu su lekari vešto i dogovorno spasavali od vojne službe tuđinu svakog narodnog čoveka koji je uspeo da tamo dođe. Pomagali su i oficiri, Srbi i Hrvati. Zagreb je tad postao neka vrsta zbega i bratski je pomagao. Kad je krajem 1917. krenut Književni Jug, da okupi sve jugoslovenske čestite pisce, sva četiri njegova urednika bili su vojni begunci (N. Bartulović, I. Andrić, V. Ćorović i B. Mašić), a prva trojica tek su bila izišla iz tamnica. Sem malih izuzetaka sva je štampa bila orientisana jugoslovenski. Mlađi pisci demonstrativno su pisali ekavski, a u Književnom Jugu pojavila se davno neviđena i zabranjena ćirilica. Pisalo se u jasnim aluzijama, i skoro otvoreno. U pesmi Petru Preradoviću, u martu 1918., za vreme nemačke ofanzive na zapadu pevao je Danko Anđelinović:

Morao nas silnik sputati ko roba,
Da se tvoje slovo oćuti i shvati
I sad rječ je tvoja - snaga našeg doba:
"Za tuđinca nema ništa tuđa mati."
Mjesto cvjeća primi naših boli znake:
Krvav grumen zemlje naše otadžbine,
Tanane konopce, teške lisičine.

Primi vječni zalog vjere naše jake:
Zajedno smo prošli niz Kosovo novo,
Skupa ćemo poći i na Kumanovo!

U decembru 1917. pokrenut je u idejama Krfskog pakta novi dnevnik Glas Slovenaca, Hrvata i Srba. To sve nije moglo ostati nezapaženo od vlasti i od neprijateljske štampe. Beč je pokušao da taj polet parališe akcijom svojih ljudi u narodu, ali njihov glas nije bio od uticaja. Protiv nadbiskupa Štadlera otvoreno ustaju franjevci, koji prihvataju jugoslovensku ideju, mada je i među njima bilo vrlo neiskrenih ljudi (na pr. fra Didak Buntić). Mađari su pokušavali preko jednog dela muslimana da ožive misao o autonomiji Bosne, ali nisu ni tu naišli na povoljan odziv. Svet je predosećao kakav će biti završetak rata i nije hteo da se zaleće. U Beču i Pešti ni u poslednji čas nisu mogli da se reše i da nađu kakvu bilo formulu za jugoslovensko pitanje. Car Karlo je, pred sam kraj rata, uputio grofa Stevana Tisu da obiđe jugoslovenske zemlje i naročito da ode u Bosnu, da bi mu podneo izveštaj o stanju. Tisa je bio iznenađen raspoloženjem duhova. U Sarajevu, gde se nadao da bi mogao naći razumevanja za bliže veze sa Peštom, kakve su postojale ranije, kad su pravoslavni i muslimani vodili borbu za versko-prosvetnu autonomiju, on je naišao na zbijen front Srba i Hrvata. Oni čak nisu hteli ni pregovarati s njim drukčije nego zajednički. Razdražen, Tisa je bio izgubio prisebnost, počeo udarati rukom o sto, i vikati: "Dobro, mi možemo propasti, ali ćemo još uvek imati toliko snage da vas smrvimo". "Vi se nadate nečem od Srbije?" govorio je, ne predušujući. "A znate li, da će ta Srbija biti upravo tolika, da je Bugarska uvek mogne pojesti za doručak!" Prisutni su mu na to okrenuli leđa i izašli iz sobe.

Iznurena, sa napregnutom snagom preko svoje moći, dobrim delom izgladnela i ogolela, Austrija nije ni mogla ni smela ući i u petu zimu rata. Svet je gunđao glasno. Primer ruske revolucije delovao je u narodu i plašio vlastodršce. Bečka vlada uputila je javni poziv za mir već 1. septembra. Povodom toga poziva odgovorili su pretstavnici organizacija Srba, Hrvata i Slovenaca, da Beč nema više prava govoriti u njihovo ime. Oni su tražili da o svojoj sudbini odlučuju sami. Posle proboja solunskog fronta njihov glas je postajao odlučniji. Videlo se da centralne sile posrću. Dizali su glave već i oni koji su bili malodušni; počeli su prilaziti narodnim borcima i oni, koji su im na početku rata bili neprijatelji. Već 22. septembra stvoreno je u Zagrebu Narodno Veće, u koje su ušli pretstavnici svih stranaka sem frankovaca, kao i pretstavnici svih narodnih političkih organizacija. Osnovna tačka programa Narodnog Veća bila je: ujedinjenje svih Srba, Hrvata i Slovenaca u svoju slobodnu državu. Za pretsednika Veća bio je izabran dr Anton Korošec, a za potpredsednika Svetozar Pribićević i dr Ante Pavelić. Od Srba u Austro-Ugarskoj Monarhiji Pribićević je tada bio nesumnjivo najača i najpopularnija politička ličnost. On je bio jedan od tvoraca i vođa Srpskohrvatske Koalicije; njegov nacionalni program bio je jasan i uvek čist. Dva mu brata, Valerijan i Adam, stradala su u Zagrebu 1908. god., kada je ban Rauh počeo hajku na Srbe i kad je otvorio veliki veleizdajnički proces protiv njih; a treći njegov brat, Milan, jedan od tvoraca Narodne Odbrane, nalazio se kao aktivni potpukovnik i borac u srpskoj vojsci. Pribićević je vodio stvari tako, da svi Srbi iz bivše Austro-Ugarske pomognu stav jugoslovenski orientisanih Hrvata i Slovenaca, pa da, tako združeni, sa velikom moralnom snagom izvedu delo narodnog ujedinjenja i stvore moćnu Jugoslaviju. Takvu politiku želeo je lično i regent Aleksandar i slao je u tom smislu i poruke Pribićeviću. S tom misijom došao je u Zagreb i Milan Pribićević i dva srpska generalštabna potpukovnika. Ali je protiv te politike bilo i opozicije. Jedan deo Srba nije hteo ujedinjenje sa Srbijom preko Zagreba, nego neposredno. Srbi iz Vojvodine tako su i učinili 12. novembra, a isto tako i narodni zbor Bosanske Krajine u Banjoj Luci. U tom smislu delovali su u narodu i izvesni izaslanici radikalne stranke pozivajući se na poruke Nikole Pašića. Pašić je doista želeo da se najpre izvrši ujedinjenje Srba i da se tačno obeleži šta pripada Srbima, pa da toj srpskoj državi pristupe i Hrvati i Slovenci. On nije bio protivnik ujedinjenja, ali je hteo da osigura srpski posed. U narodu se već od ranije nešto znalo, da između Pašića i Jugoslovenskog Odbora nema pune saglasnosti, a u ovo vreme o tom su se širili tendenciozni glasovi sa obe strane.

Za to vreme Austro-Ugarska je pucala. Car Karlo uputio je 3/16. oktobra manifest narodu kazujući da se njegova carevina pretvara u saveznu državu. Hteo je da u poslednji čas ispuni stare želje Slovena i spase državu na taj način. Ali, vezan prema Mađarima, i slab, on je naglašavao u isti mah, da će celokupnost zemalja ugarske krune ostati netaknuta. To znači, da Hrvatska ostaje i dalje u vezi s Ugarskom i da od rešavanja jugoslovenskog pitanja nema ništa. Narodno Veće odgovorilo je na taj carev manifest 6. oktobra da ga ne prima i da ono preuzima vođenje narodne politike. A vodiće je tako, da se stvori slobodna država Srba i Hrvata "bez obzira na ma koje pokrajinske ili državne granice, u kojima danas žive." Po svakom shvatanju to je bila čista "veleizdaja" prema habzburškoj kruni, kidanje svih veza i okova. Za mnogo nevinije stvari plaćalo se ranije glavom. Ali ovog puta očerupani crni orao nije mogao ni da zaleprša krilima, a kamo li da klikne i pođe po plen. Iz njegovih kandži ispao je najpre mač, a za njim i kruna.

Zagrebačko Narodno Veće, koje je bez ikakva potresa uzelo vlast u svoje ruke, htelo je da čas pre dođe u neposrednu vezu sa srpskom vladom. S toga je uputilo u Švajcarsku svog pretsednika A. Korošeca, dra Melka Čingriju i dra Gregora Žerjava. Novi austro-ugarski ministar Inostranih Dela, grof J. Andraši, sin starog Andrašija sa Berlinskog Kongresa, obratio se 15. oktobra Americi sa molbom za separatni mir. Pristao je izrično, da se sa Česima i Jugoslovenima vode naročiti pregovori. Međutim, već sjutra dan hrvatski sabor je i formalno rešio, i to jednoglasno, da kida sve veze sa Austrijom i Ugarskom i da želi ući u jednu potpuno suverenu narodnu državu. Odmah potom obrazovane su narodne vlade u Slovenačkoj, Istri, Rijeci, Dalmaciji, Bosni i Hercegovini, koje je potvrdilo Narodno Veće kao vrhovna vlast na tom području. Svaka vlada odredila je po jednog svog tajnika pri pretsedništvu Narodnog Veća, da bude veza između njih. Centralisti su u ovom poslednjem aktu gledali usredsređivanje vlasti u glavnom središtu, a federalisti su opet bili zadovoljni stvaranjem pokrajinskih vlada. Te dve struje javile su se od prvog dana i izražavale su se, ne bez oštrine, od samog početka.

Prvi dani novih vlada bili su veoma teški. One su imale puno poverenja u narodu, ali malo snage i skoro nikakvih sredstava. Sreća je ipak bila, da je svet, ponesen veličinom momenta, srećan zbog ostvarenja svojih ideala, i svestan odgovornosti, bio spreman na velika pregaranja i nove žrtve. Naročito se u tim vremenima naš srpski deo pokazao kao istinski velik. On je plemenito oprostio sva zla i uvrede, bratski je raširio ruke, i nigde nije pobedu i slobodu okaljao pokoljem osvete. Teškoća je bilo i inače. Tri velike rasute austriske armije, bez hrane, bez discipline, obezglavljene, ostrvljene krvlju i pljačkom, povlačile su se na tri strane preko našeg područja; preko Istre i Slovenije sa talijanskog ratišta, preko Vojvodine sa srbijanskog i rumunskog, i preko Crne Gore i Dalmacije sa albansko-mađarskog. Sve je to trebalo da pređe preko naših i inače nasilnim rekvizicijama opustošenih i izgladnelih krajeva! Kako to sprečiti bez vojske, i to pouzdane? Briga je bila velika. Ali se srećno prebrodila. Sva ta vojska bila je potpuno demoralisana, zaplašena, kao izgubljena i gledala je samo čas pre da pobegne od nas i da se dočepa svoje kuće. Bile su ponegde dovoljne same naše građanske straže da ih razoružaju ili upute na rad. Mnogo više muke bilo je u Sloveniji sa zelenim kadrom, u koji su ušli i po neki pravi razbojnici sa željom da pljačkaju, a bilo je i slučajeva čiste obesti i prave anarhije. Sve je to manje-više bilo brzo presečeno, kada je došla srpska vojska i s njom vojnički red.

Bile su od prvog dana velike i političke teškoće. Na dosta strana nije bilo pravog poverenja. Srbi su hteli čas pre, bez ikakvih formalnosti, sjedinjenje sa Srbijom. Srpske vojnike pozdravljali su i pozivali kao braću i oslobodioce. Međutim, u Zagrebu se otezalo. Htelo se, da se Narodno Veće i njegovo područje smatra kao posebna država, koja će kao takva voditi pregovore. Pretsedništvo Veća objavilo je, da ono pretstavlja "vrhovnu vladu jugoslovenskih zemalja", da ima svoju vlastitu vojsku i mornaricu i "notificiralo" je savezničkim vladama "postanak nezavisne i suverene države Slovenaca, Hrvata i Srba". Ovlastilo je 1. novembra Jugoslovenski Odbor, a ne srpsku vladu, da kod drugih država zastupa interese te nove države. Od stranih sila nijedna nije priznala te nove države; jedina koja je to učinila bila je srpska vlada. Ovo naglašavanje stvaranja države Srba, Hrvata i Slovenaca pravdalo se tim, kako treba naglasiti da Jugosloveni nemaju više ništa zajedničkog sa Habzburškom Monarhijom i da ih valja smatrati kao nešto zasebno. To je, govorilo se, bilo potrebno zbog Talijana, koji su, u poslednji čas, kad je skoro sve već bilo prslo, počeli svoju ofanzivu i koji su prodirali u Istru, Dalmaciju i Sloveniju tvrdeći da ne ulaze u savezničko nego u neprijateljsko područje. U Hrvatima i Slovencima oni su gledali Austrijance i tvrdili su, da se oni nisu otresli starih veza spontano, nego pod utiskom talijanske pobede i sa namerom da je izigraju. Samo Narodno Veće imalo je i bržeg i neposrednijeg načina, da pokaže Talijanima svoj nacionalni stav. Ali pored gornjeg razloga postojao je i drugi, prikriveniji, i opasniji. Izvesni ljudi u Zagrebu hteli su, da se prilikom ujedinjenja sve jugoslovenske zemlje bivše Austro-Ugarske istave prema Srbiji kao celina, samo, u taj mah, nisu smeli javno objasniti i zašto to žele; jedno, da tim ne bi odbili Srbe, i drugo zbog spoljašnje opasnosti. Nikom od Srba ne bi palo na um da prihvati ma kakav plan, kojim bi se tada, u onim svetlim danima, stvarao u ma kom bilo obliku ma kakav front protiv Srbije.

Ovo dualističko shvatanje naših odnosa došlo je do izraza u takozvanom Ženevskom sporazumu. Izaslanici Narodnog Veća ušli su u Ženevi u pregovore sa N. Pašićem, srbijanskom opozicijom i Jugoslovenskim Odborom i sklopili su sporazum: 1) da se "kao jedna nedeljiva državna celina" obrazuje država Srba, Hrvata i Slovenaca, i 2) da do saziva Konstituante postoje srpska vlada i vlada Narodnog Veća, a za zajedničke poslove da se obrazuje nova vlada sa polovinom članova određenih od srpske vlade i polovinom od Veća. Polovina članova te vlade zaklinjala bi se srpskom kralju, a druga polovina pretsedništvu Narodnog Veća. Takvom sporazumu nije se niko nadao i izazvao je opštu osudu. Srpska vlada odbacila ga je odmah. N. Pašić branio se posle, da mu je taj akt "iznuđen", pošto se našao osamljen pred zastupnicima Narodnog Veća, Jugoslovenskog Odbora i srbijanske opozicije, koja je, da bi ga srušila, pristala i na takvo rešenje. Odbrana je ta slaba i teško razumljiva. Na takvom načelnom pitanju državnik ili pobeđuje ili pada, naročito državnik Pašićeve dotadašnje linije. Možda je on poverovao, zbog slabe obaveštenosti, da je takvo raspoloženje u narodu bivše Austro-Ugarske. U stvari, takvo rešenje želeli su tamo samo Nesrbi i nejugoslovenski orientisani elementi. Pribićević je energično ustao protiv njega i pozvao je Korošeca u zemlju, jer ovaj nije imao mandata za konačne pregovore, a najmanje za pregovore takve vrste.

Verovatno bi već tada došlo do vrlo krupnih objašnjavanja, da nije bilo spoljašnjeg pritiska. Italija se sve više ispoljavala kao neprijatelj buduće jugoslovenske države. Ona je okupirala naše područje, proterala vlasti Narodnog Veća s Rijeke, internirala mnoge naše nacionalne ljude, sprečavala izvesna lica da preko njezinog područja prelaze za Francusku i činila mnoge druge pakosti. Uništila je čak i izvesne jedinice flote, koje su posle raspada Austro-Ugarske Monarhije bile pripale našoj državi. U Dalmaciji je s toga nastala opšta želja da se čim pre prečisti položaj naše države, jer se inače moglo očekivati od Italije još više zla. Već 1. novembra tražila je dalmatinska vlada da se sazove Narodno Veće za rešavanje državno-pravnog problema. Tom traženju pridružila se 3. novembra i vlada za Bosnu i Hercegovinu. Tražena sednica, posle izvesnog oklevanja, zakazana je 10. novembra. Bila je prilično burna. Na njoj su se jasno učvrstila dva gledišta, odnosno dve ideologije. Bilo je predloga raznih vrsta. Zagreb se kolebao. Čak je 6 članova glasalo, mimo Krfski pakt, za republikanski oblik države, a nijedan od tih nije bio Srbin. Izvesni hrvatski političari hteli su diktirati uslove ujedinjenja. U odlučnom času rešili su stvar dalmatinski Hrvati, dr Josip Smodlaka i dr Mate Drinković. Smodlaka je bio vrlo rečit, i sugestivan, i opor. "Vi hoćete da pravite ortakluk sa jednom slavnom firmom", govorio je on na adresu izvesnih Zagrepčana, "i ulazeći u ortakluk vi hoćete da postavljate uslove, vi koji niste ni propala firma". I bacao je odgovornost na njih za sudbinu Dalmacije i naše budućnosti uopšte. Prevladalo je gledište njegovo i pristalica Srpskohrvatske Koalicije i narodnog jedinstva. Rešeno je, da se ide u Beograd i da se izvrši ujedinjenje sa Srbijom i Crnom Gorom. Izabran je potom odbor od 28 članova, koji će imati da svrši pregovore, i dati su mu izvesni "naputci" kao osnovne linije za pregovore.

Za ovo vreme proglasila je Vojvodina, 12. novembra, svoje neposredno ujedinjenje sa Srbijom. Sjutra dan učinila je to i velika crnogorska skupština, sazvana u Podgorici. Pre toga ta skupština svrgnula je sa prestola otsutnu dinastiju Petrovića. Pokušaj pristalica te stare kuće, pomagan od Italije, izveden s naročitom oštrinom na Badnji dan 1918. god., da vaspostavi njihovu vlast, završen je krvavim porazom na cetinjskom polju. U borbi se naročito istakla crnogorska omladina, zadahnuta idejom narodnog jedinstva. Ostali pokušaji bili su brzo ugušeni. U tim borbama istakao se naročito Marko Daković, retko čestiti nacionalni borac i vođa omladine. On je bio duša crnogorskog Izvršnog Odbora, kome je bio pretsednik vojvoda Stevo Vukotić, brat kraljice Milene, i nepomirljivi prijatelj stare dinastije. Vredi zabeležiti, da je prvi predlog za svrgavanje Petrovića u podgoričkoj skupštini podneo ondašnji mitropolit a sadašnji patriarh Gavrilo Dožić.

Sporazumevanje u Beogradu svršeno je dosta brzo. Ugovorilo se ovo: da konačno uređenje države ima odlučiti Konstituenta, koja će se sastati najdalje šest meseci posle sklopljenog mira; vladarsku vlast imaće regent Aleksandar; zakonodavnu vlast vršiće privremeno Državno Veće, koje se posle prozvalo Privremeno narodno pretstavništvo, a u koje su ušli svi članovi Narodnog Veća, delegati Narodnih Skupština iz Srbije i Crne Gore, i pet članova Jugoslovenskog Odbora. Vlada je bila jedna, i to zajednička. Pošto je postignut sporazum, a pre obrazovanja zajedničke vlade, proglašeno je svečano 1. decembra (18. novembra) ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca. Proglasio ga je regent Aleksandar, u Beogradu, na Terazijama, u staroj gospodskoj kući Kuzmanovića, gde se nalazio njegov stan. Tu je saslušao pozdravni govor šefa delegacije Narodnog Veća, dra Ante Pavelića, i u prisustvu članova srpske vlade dao mu svoj istoriski odgovor. Prestonica zajedničke države postao je Beograd, naš ponosni grad sa starom i neobično bogatom prošlošću.

Posle toliko vekova borbe, iskušenja svih vrsta, i napora dostojnih divljenja, naš narod je toga dana dočekao svoju davnu želju. On se skoro sav oslobodio tuđinske vlasti i ujedinio je svoje snage, da bi nove stranice svoje istorije mogao pisati pod boljim uslovima, posvećen sam sebi, nesprečavan nikakvim tuđim pritiskom. Imao je da pokaže koliko stvarno vredi i šta može da dade sebi samom i čovečanstvu.