Smrt bliske osobe

bebakiki · Upućeni član

Za svakoga je gubitak njemu drage osobe najtezi.Mislim da nema osobe koja nije to osetila.Ja licno jesam i ne mogu to jos da prebolim.Izgubila sam dosta meni dragih ljudi,nisu svi iz porodice.Ali sam ih volela,i koliko god to surovo zvucalo bilo mi je tesko zbog svih.Ali najteze sam podnela smrt bake.Bila sam na poslu i kada sam dosla kuci samo su mi rekli da je iznenada umrla.Zivela je sa nama,bila sam jako vezana za nju.Tesko sam to podnela ni danas ne mogu da se pomirim sa tim.Kazu da vreme leci rane,ne slazem se sa tim.Mozda jednostavno naucimo da zivimo sa tim.Ali mi niko ne moze reci da kada pomisli na tu osobu koju je izgubio,ne proguta knedlu u grlu da ne zaplace.I da ne oseti nikakav bol.Ja se nje setim svaki dan vise puta,i osecaj i pitanje su uvek isti.Zasto,zasto bas ona.Koja me je volela,cuvala jednostavno ne mogu da se pomirim sa tim.Mozda neko to ne moze da razume,ali kod mene je tako. Crying or Very sad

erilla · **~kuin lumihiutale~**

Pre svega ljudi treba da shvatimo pojam rodjenja i smrti.
Bilo idealno kad bi svi živeli onoliko koliko zelimo, ali nazalost (cesto) tome nije tako.
Kao osoba koja dosta radi sa decom, primecujem da roditelji prave veliku gresku, kad deci na pitanje "Gde je deda (baba, komsinica ...)?" (kad ta osoba umre) odgovore da je otisao/la kod andjela ili zaspao/la. Decu treba vec od malih nogu upoznavati sa pojmom smrti, naravno objasnjenjem primerenom decijem uzrastu.

I nimalo ne volim te stereotipe, koliko dugo se ne sme slusati muzika posle necije smrti, koliko dugo se mora nositi crnina itd ...
Ja sam nosila crninu (kad mi je umrla baba) samo do sahrane, a posle nje sam se opet normalno oblacila, sledeci vikend sam izasla u kafic tj. slusala muziku ... to nikako ne znaci da babu nisam volela ili da je nisam zalila, ali ja nju mogu zaliti i na druge nacine, ne samo na te stereotipne tj. kako se kao mora Rolling Eyes

Secam se, kad sam bila mala, mamina drugarica je izgubila sina u saobracajnoj nesreci i potpuno mi je bilo neshvatljivo kako se je ona dve sedmice posle sahrane mogla normalno smejati.
Ali ta zena se je pomirila sa tim, da se njen sin nikad nece vratiti i nastavila je da zivi dalje ... to takodje ne znaci da ga ona nije volela ili zalila, jednostavno skupila je dovoljno hrabrosti i nastavila da zivi ...

Svet se i dalje okrece, uprkos svakodnevnim smrtima, evo npr. u blizini mene su neki dan poginule tri mlade osobe (dva decka i devojka, svi 18 godina) sto je velika tragedija, ali to se desava svaki dan, svugde po svetu ... niko ne osporava da je to sok za porodicu i prijatelje ali na osobi je da li ce da se pomiri sa time i ide dalje, ili zali za necim sto se ne moze promeniti ...

***Margarita*** · Upućeni član

za 2 godine su mi umrle dve jako bliske drugarice.
udarac zemlje o kovceg,isuvise poznat zvuk.treba biti jak,treba to prihvatiti a tek onda se suociti sa time sto je najteze.
kad budes znao da se snalazis po magli,da ne oblacis svakog jutra iznova crninu.kad budes znao da se ne sudaras sa uspomenama po stanu I zivotu,kad budes mogao da progutas knedlu i zadrzis suze kad neko kaze “nedostajes mi”.kad budes shvatio da tvoja tuga I suze bas I nisu od pomoci njemu I njegovoj dusi tamo,gde god da je.kad budes razumeo da snovi ne znace nista vec mu treba samo tvoja molitva,kad budes uspeo da ne zaplaces kad ga neko spomene.kad budes dovoljno hrabar da zakoracis sigurno sam po mracnim ulicama I da legnes bez grize savesti u svoj krevet I zaspis,jer tamo gde je ima s kim da bude.kad budes mogao sve to I jos nesto vise,onda ces moci stati ispred bilo koga I reci da nedostaje,ali neces plakati vec ces ponosan biti,jer si ga imao,jer je bio deo tebe.

gkukolj · **-tončica-palončica-**

Tri smrti - tri osobe jako voljene i važne mom životu, sve tri stradale na surov način: ubijene.

Prvi moj najbolji prijatelj, ubijen na cesti kada je krenuo kući
Druga moja najbolja prijateljica: ubio je muž
Treća osoba jedini čovjek kojeg sam voljela do bola i do Boga: ubijen u jednom od logora, kosti mu nikada nisu pronađene ni nakon 18 godina.

Kako sam se izborila sa tugom, kako sam pobjedila taj osjećaj praznine? Nisam. Nedostaju mi, sanjam ih, razmišljam o njima i bol je uvijek isti, vrijeme prolazi, ali ja ih se nikada nisam odrekla, nikada preboljela i jednako mi nedostaju. Ponekad pomišljam kako bi sada izgledali, da li bi i dalje bili jednako prijatelji kao tada, odlazili jedni drugima sa djecom na izlete, družili se vikendima... boli, ljudi. Oni koje si volio ne prestaješ voljeti sa njihovim nestankom, oni su dio te ljubavi u tebi, kada misliš na njih, znaš da ih jednako voliš kao i onda. Vrijeme samo prolazi, gube se neka sjećanja, ali ljubav je ista i bol je ista.

zucica · Upućeni član

Ja sam kao mlad čivek izgubio oca, umro je kad mi je bio najpotrebniji..........Tada sam na pojam smrti gledao drugačije nego danas......................Naravno da će smrt drage mi osobe i danas za mene predstavljati udarac..............jer ja sam samo čovek........Ali..................danas kao vernik uključujem i saznanje o pojmu vaskrsenja, i posle trenutnog šoka koje čovek doživi, kada počne da razmišlja u tom pravcu, biva mu lakše jer telo je prolazno a duša je večna.

crnibiser · samotvoja24

zucica · Upućeni član

sticajem-po mene nesretnih okolnosti izgubio sam oca kada mi je bio najpotrebniji.Bio sam 6. ispita do kraja- i morao sam da "stegnem zube" pokušam da ne mislim na tu užasnu činjenicu i završim to, kako ne bih bio na teretu. Uspeo sam, ali i posle završetka studija, ponovo sam osetio gubitak oca. Trebalo mi je onda moralna podrška za dalje, posao, brak...............Ukratko gubitak najbližek UVEK je težak, ali gubitak najdražeg u to vreme je ostavilo posledice, koje i dan danas osećam.

dragana.m · **♫♪~unique~♪♫**

Ja sam gubila moje bližnje i rodjene i u ratu i kroz život uopšte.
Od ranog detinjstva godinu za godinom sam oplakivala i žalila.
Nije mi pomagalo ništa ni niko. Ništa nije moglo da mi ih zameni i ublaži tugu .... A pogotovo za jednu osobu.

Ta osoba je moj otac. Čovek za kim sam žalila i žalila godinama i žalim i sad .
Nestao je u ratu, 3 dana pred moj rodjendan i nismo za njega ništa znali godinama.
Tuga me je ubijala toliko da mi se nije živelo.
Tek nakon 10 pronašli su njegove kosti i ponovo doživeh istu bol ...

U takvim trenucima ti se sruši sve u životu, veću tugu od te čovek ne može da doživi od smrti bližnjeg.

Ali, ja sad kad gledam unazad i sad kad shvatam neke stvari malo bolje o životu ... lakše se utešim kad me tuga snadje i padnem u očaj ..
Verujem u Boga, molim Mu se za njih koje izgubih i ove koje imam. Nema čovek kome drugom da se obrati osim Onom koji ga je stvorio.
Moja jedina uteha sad je ta ... da ćemo se sresti svi ... tamo gore... gde pripadamo ...
Čisteći grehe svoje i moleći za oproštaj za njihove nadam se da će nas Bog pomilovati i da je zaista ova smrt što nas čeka ulazak u život gde smrti više nema ...