Duhovi

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Duhovi u Milanu?

Sve je, zapravo počelo krajem 1988. Tačnije, za vreme Božićnih praznika koje je Marko provodio kod svojih rođaka u Loanu. Tada je prvi put primetio da se u njegovom prisustvu dešavaju čudne stvari. Događalo se, na primer, da se iz čistog mira pomeraju manji predmeti ili da dođe do kratkog spoja. Ali, iako prilično uplašen, dečak je odlučio da nikome ništa ne govori. S pravom, moglo bi se reći, jer kako je mogao druge da ubedi u nešto u šta, maltene, ni sâm nije verovao?
Međutim, čim se vratio kući u Milano, počele su da ga muče strašne glavobolje praćene novim znacima neobične moći koju je, izgleda, posedovao. Opet su se u njegovom prisustvu pomerali predmeti, samo to više nisu bile sitnice, kao u Loanu, već stolice, knjige i slično. Kasnije se ispostavilo da je to bio samo uvod u pravi haos koji će zadesiti njega i njegovu porodicu.
U međuvremenu, Marko je svojoj majci Gabrijeli Mandeli (živi samo s njom) ipak ispričao šta mu se dešava, ali ona tome nije baš pridavala veliki značaj. Znala je, uostalom, da su deca u tim godinama sklona svakakvim izmišljanjima da bi skrenula pažnju na sebe, pa je smatrala da je to, verovatno, slučaj i sa njenim sinom. Trebalo je da prođe više od dva meseca da bi mu konačno poverovala.

Moj sin ne odgovara!

U gluvo doba noći između 8. i 9. marta probudila ju je strašna buka koja je dopirala iz dnevne sobe i one u kojoj je spavao Marko. Uplašena, odmah je istrčala da vidi o čemu je reč, ali tada je, bukvalno, u trenutku sve utihnulo. Pomalo zbunjena, upalila je svetlo i umalo se nije onesvestila od onoga što je ugledala. Stan je izgledao kao da je kroz njega prošao tornado. Knjige su popadale sa polica, nameštaj ispreturan, prozori polomljeni, a pod prepun raznih predmeta koji su pali sa stola i iz vitrine. Slično je bilo i u Markovoj sobi, s tim što je on, u šoku i nemoćan da bilo šta kaže, ležao na krevetu.
Ne znajući šta da uradi i kome da se obrati, zabrinuta majka pospremila je stan i zamolila svog oca da to veče, umesto nje, prespava kod Marka. Pomislila je da bi prisustvo nekog odraslog muškarca možda moglo da pomogne (za to vreme ona je trebalo da bude kod svoje majke).
U toku dana nije se događalo ništa neobično, pa su se svi malo smirili. Ipak, odlučili su da ništa ne menjaju, deda je ostao da spava kod dečaka. Pre nego što je, negde oko ponoći, pošla na spavanje, Gabrijela Mandeli je telefonirala kući da bi se još jednom uverila da je sve u redu. Međutim, s druge strane žice neko je podizao slušalicu, izvesno vreme ćutao, a onda je prekidao vezu. I tako svaki put kad je zvala. Oko jedan po ponoći, posle mnogo bezuspešnih pokušaja da razgovara, izbezumljena majka javila se policiji i vatrogascima.
- Moj sin ne odgovara – bile su njene prve reči – sigurno se nešto strašno dogodilo.
Petnaestak vatrogasaca krenulo je, sa dežurnim lekarom, ka Markovoj kući. Nešto kasnije stigla je i policija. Nisu baš mnogo verovali u ono što im je uspaničena žena ispričala preko telefona, ali kada su stigli na peti sprat zgrade u ulici Ruđera di Laurija 12, imali su šta da vide: gomila sveta stajala je pred vratima stana iz kojeg je dopirala stravična buka. Tu je već stigla i Markova majka.
- Marko, otvori – vikala je.
- Ne mogu. – odgovorio je dečak – Ključevi su se polomili u bravi.
Zatim je počeo da doziva u pomoć, govoreći kako stolice lete po stanu, a pena za brijanje prska po zidovima.
- Ovde smo u potpunom mraku – vikao je. – Nestalo je svetla! Upomoć...
Sada su počeli da lete i špageti. Slavine su se same otvorile. Sa plafona curi voda!
Prisutni su i dalje slušali s nevericom, ali nesnosna buka (koja je postajala sve jača) svedočila je da se u stanu zaista događa nešto čudno. Malo kasnije Marko se opet javio.
- Zaključani smo u kupatilu. Voda curi na sve strane. Ne možemo da stojimo jer je pod prekriven špagetima i strašno je klizvavo... Mama, ne brini, deda je dobro.
Jedan od vatrogasaca predložio je da razbiju vrata, ali su brzo odustali jer je javljeno da je bravar na putu. Oko četiri ujutro konačno je stigao i odmah otvorio ulazna vrata. Kao i prethodne noći, buka je naglo prestala – čuli su se još jedino glasovi Marka i njegovod dede koji su iz kupatila dozivali u pomoć. Stan je bio upropašćen, pa podu više od 10cm vode po kojoj su plivale knjige, karte, lekovi, papiri, slike, špageti... Odeća izbačena iz plakara, nameštaj ispreturan, zidovi prepuni fleka. Kad su Marka i njegovog dedu oslobodili iz kupatila, oni nisu mogli da kažu ništa novo.
- Ovo se već jednom dogodilo. Ne znam kako to da objasnim – rekao je dečak.

Isterivač đavola na sceni

Kako se sve ponovilo i sledeće večeri, njegova majka je odlučila da se obrati jednom svešteniku, inače poznatom egzorcisti. Naravno, o tom postupku pričala je cela Italija, ali pomenuti sveštenik nije želeo ništa da izjavi.
- Moj problem je problem savesti – bile su jedine reči koje su novinari uspeli da izvuku iz njega.
Zanimljivo je, međutim, da naučnici smatraju da "Poltergejst fenomen" (nevidljivi kućni duh koji izaziva nered) uopšte nije nešto što spada u oblast natprirodnog. Po njima, to obično čine mladi kod kojih je potisnuta agresivnost i teško podnose životne teškoće. Naime, kod takve dece gomila se velika količina energije koja u trenucima nesvesnosti može da se oslobodi i izazove haos. Kada se sve završi, takva deca se apsolutno ničega ne sećaju.
Bilo kako bilo, mora se priznati da je reč o zaista neobičnom događaju. Jer, čak i da se složimo sa mišljenjima naučnika što se tiče ovakvih pojava, ostaće nejasno kako je moguće da ti "trenuci nesvesnosti" traju po nekoliko časova i da za to vreme osoba može da razgovara sa ljudima. A ako se radi o nečemu "s druge strane razuma", dakle nekom parapsihološkom fenomenu… Pa, onda će slučaj trinaestogodišnjeg Marka Veđeta iz Milana još dugo (a možda i zauvek) ostati tajna za sve.

[iz "Politikinog zabavnika" #1949/1989]

Primedba moderatora:
Poltergejsti se najčešće javljaju u prisustvu tinejdžera, pošto ih privlači energija koju oni emituju.

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Najčuveniji duhovi

Crveni Fantom

Visoka, snažno građena spodoba uvijena u crveni plašt iskrsla je 13. maja 1610. godine u spavaćoj sobi francuskog kralja Anrija IV i predskazala: "Sutra ćeš umreti!" Kralj je odmah sazvao svoje savetnike i dugo s njima razgovarao o neobičnoj pojavi i njenoj poruci.
Samo dvanaest časova kasnije Anrija IV ubio je Fransoa Ravajak, katolički fanatik koji je smatrao da je kralj protestantske vere prihvatio katolicizam iz niskih i koristoljubivih političkih pobuda.
Crveni Fantom je Napoleona Bonapartu četiri puta udostojio svog prisustva. Prilikom treće posete januara 1814. kod imperatora se nalazio i grof Mol-Nijeval, dragoceni očevidac i svedok da se Fantom nije caru samo privideo.
A doktor Antomarki video je Crvenog Fantoma kraj Napoleonovog uzglavlja 5. maja 1821. godine, dana kada je slavni vojskovođa umro u izgnanstvu na dalekom ostrvu Sveta Jelena.

Ana Bolen - Kraljica bez glave

Engleski kralj Henri VIII brzo se zasitio svoje druge supruge Ane Bolen u koju je u početku bio strasno zaljubljen i zbog koje je poništio brak s Katarinom Aragonskom i raskinuo s Katoličkom crkvom, osnovavši sadašnju Anglikansku.
Da bi je se otarasio, izmislio je da mu je neverna. Posle montiranog procesa Ana Bolen je osuđena na smrt mada je i na gubilištu tvrdila da je nevina. Glava joj je odrubljena u londonskoj tvrđavi Tauer 19. maja 1536. godine.
Od tada se kraljica svakog 19. maja, držeći svoju odsečenu glavu na kolenima, pojavljuje u kočiji koju vuku četiri konja bez glave i tera kočijaš koji, takođe, nema glavu. Kočija se lagano penje do Blinking Hola u Norfolku, rodne kuće Ane Bolen, i nestaje iza glavnih vrata.
Duh Ane Bolen javlja se i u londonskom Taueru i to u kapeli svetog Petra-ad-Vinkula, gde je njeno telo posle smaknuća zvanično sahranjeno, i u Beloj kuli gde je, prema predanju, njen obezglavljeni leš tajno prenet i pokopan ispod crne mermerne ploče bez ikakve oznake.

Katrina Hauard - Krici u Galeriji

U Galeriji duhova nekadašnje kraljevske palate Hempton Kort u blizini Londona povremeno odjekuju krici Katarine Hauard, pete supruge kralja Henrija VIII. Njen duh unezvereno luta Galerijom i kroz vrata u njenom dnu ulazi u kapelu.
U toj istoj galeriji Katarina je za života molila i preklinjala da joj se dozvoli samo da izađe pred kralja računajući, ne bez razloga, da će ga pogled na nju ganuti i poštedeti joj život.
Ona je osuđena, posle samo 18 meseci braka, za nemoralno i nedostojno ponašanje pre udaje i Henri VIII, koji ju je iskreno voleo, bio je zbog toga potpuno slomljen.
Ali, nije joj dozvoljeno da se s njim nađe i ljupkim lukavstvom dobije oproštaj. Pogubljena je odsecanjem glave u Taueru 13. februara 1542. godine. I danas se smatra da je zaista kriva za ono za šta su je teretili.

Ukleti Holanđanin

Godine 1680. brod Holandske istočnoindijske kompanije čiji je kapetan bio Hendrik van der Deken zaplovio je iz Amsterdama za Bataviju. Ali, na cilj nije stigao. U blizini Rta dobre nade nestao je u snažnoj buri. I baš taj fantomski brod, nazvan Ukleti Holanđanin, pojavljuje se s vremena na vreme i svaku lađu koja ga sretne čeka brodolom.
Marta 1939. godine šezdesetak ljudi na plaži Glenkeirn, na špicu Južne Afrike ugledalo je trgovački brod iz XVII veka kako, mada nije bilo ni daška vetra, punim jedrima plovi u propast – pravo na peščani sprud.
Brod je, pred očima skamenjenih posmatrača, iznenada iščezao kao što se tajanstveno i stvorio.
Legenda o ovom fantomskom brodu bila je uveliko poznata kada je Vagner komponovao čuvenu operu "Ukleti Holanđanin".

Skelet s bodežom

U starom i širom sveta poznatom londonskom pozorištu Druri Lejn, koje i danas postoji, ubijen je 1780. godine mladi monden čiji se duh još uvek ponekad pojavljuje i donosi izuzetnu slavu i uspeh glumcima koji imaju sreću da ga vide.
Početkom XX veka, prilikom nekih prepravki u pozorištu, radnici su u jednom zidu našli muški skelet sa ostacima raspadnutog sivog kaputa. Iz rebara mu je virio bodež kojim je usmrćen.
Godine 1939. poznati tragač za duhovima Venvort Dej smestio se u zasedu ne bi li se suočio s duhom. Video je samo čudnu plavičastu svetlost koja je, dolazeći iz zida gde je skelet nađen, u luku obišla parter i lože i iščezla.
Venvort Dej je ostavio beleške u kojima stoji da je razgovarao sa osobama koje su videle duha pozorišta Druri Lejn odevenog u sivi kaput i bez šešira na glavi.

Mari Ler - Tužna kaluđerica

Duh Borlijske parohije je Mari Ler, kaluđerica umrla 1667. godine. Zgrada parohije sazidana je 1863. u mestu Borli na granici engleskih grofovija Eseks i Safolk. Do 1929. godine duh je videlo desetak ljudi. Bio je odeven u žensku kaluđersku rizu i beskrajno tužan.
Te godine za Mari Ler se interesovao tragač za duhovima Hari Prajs koji se preselio u zgradu parohije i u njoj proveo sledećih deset godina. Hari Prajs je napisao dve knjige: "Kuća s najviše duhova u Engleskoj" i "Kraj Borlijske parohije". Obe su kod ljubitelja tajanstvenih pojava doživele međunarodnu slavu.
U nizu klasičnih spiritističkih seanski Prajsov pomoćnik uspeo je da prizove duh Mari Ler i ona je otkrila da je večno tužna zato što je sahranjena na mestu gde je kasnije podignuta zgrada Borlijske parohije bez hrišćanskog obreda.
Kada je ta zgrada srušena da bi se sagradila nova 1944. godine, cigle su same od sebe letele po vazduhu i čuli su se neobični zvuci koji su preplašili zidare.

Ko to skida cipele?

Abraham Linkoln, 16. predsednik SAD, voleo je da u Beloj kući drži seanse prizivanja duhova i, uopšte, privlačile su ga natprirodne pojave. To je, izgleda, razlog što se njegov duh i danas mota po Beloj kući, rezidenciji američkih predsednika.
Gospođa Elinor Ruzvelt, supruga 32. predsednika SAD Frenklina Delano Ruzvelta zabeležila je: "Sedela sam u svojoj radnoj sobi i pisala kada je upala jedna sobarica krajnje uzbuđena. Pitala sam je šta se dogodilo.
- On je tamo gore, sedi na ivici postelje i skida cipele! – uzviknula je devojka.
- Ko to tamo gore sedi i skida cipele? – upitala sam je.
- Gospodin Linkoln!"
Linkolnov duh je, između ostalih, videla i holandska kraljica Vilhemina za vreme zvanične posete Beloj kući 1945.

Armija anđela

Posle bitke kod Monsa u Belgiji 26. avgusta 1914. britanske ekspedicione snage povlačile su se pred nadmoćnom nemačkom konjicom. Očekujući sigurnu pogibiju, Britanci su se osvrnuli i, na svoje neopisivo iznenađenje, ugledali između sebe i Nemaca konjičku diviziju.
U istom času nemački konji su se izbezumili i razleteli na sve strane zajedno sa svojim jahačima. Od Nemaca je stigao izveštaj da su njihovi konjanici odbili da napadnu već, kako se smatralo, razbijenu britansku liniju i to zbog prisustva velikog broja vojnika, pešaka i konjanika.
Ali, prema izveštaju savezničkih snaga, u tom brisanom prostoru izmešu Britanaca i nemačke konjice nije bilo ni jednog jedinog britanskog vojnika!
Vojni kapelan se seća da je priču o fantomskoj konjici čuo od očevidaca – jednog generala i njegova dva visoka oficira.
Povlačenje Britanaca je uspelo, a vojnici i jedne i druge zaraćene strane uvereni su da je među njima stajala armija anđeoskih duhova da bi sprečila krvoproliće.

Sestre Foks i pokojnik

Događaj od koga je počela manija prizivanja duhova odigrao se u drvenoj straćari u malom selu Hajdisvilu pokrajine Vejni u SD Njujork. To je, verovatno, najznačajnija priča o pojavi duhova u čitavom XIX veku.
U toj trošnoj kući stanovao je Džon Foks, siromašni kanadski farmer koji se doselio u SAD sa ženom i troje dece: Margaretom, Katarinom i Lijem. Svi članovi porodice bili su pobožni metodisti.
Jednog martovskog jutra 1848. u kući su se začuli udarci, grebanje i treskanje. Trajali su danima i noćima postajući sve žešći i krajem meseca koliba se tresla iz temelja.
Sasvim slučajno, za vreme te nesnosne buke, sedmogodišnja Katarina udarila je dlanom o dlan. Istog časa neko joj je odgovorio takođe udarcem dlana o dlan. Katarina je pucnula prstima i dobila isti odgovor. I desetogodišnja Margareta je pljesnula rukama i, takođe, dobila odgovor.
Devojčice su pozvale roditelje pa su Foks i njegova žena pokušali da razgovaraju sa duhom – u to da je bio u pitanu duh više niko nije sumnjao. Uspostavili su srdačnu vezu i duh im je poverio da je nekada bio trgovački putnik Čarls Rozmer koji je ubijen baš u toj kući.
Sestre Foks su, kao slavni medijumi za prizivanje duhova, putovale širom Amerike i svi su se divili njihovim sposobnostima, čak i poznati pisac Džejms Fenimor Kuper, autor "Kožne čarape", "Poslednjeg Mohikanca" i drugih dela.

[iz "Politikinog zabavnika" #2031/1990]

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Ima li tu nečega?

U poljskom zamku Renišo ugledne engleske porodice Sitvel proslavljalo se 1885. godine ser Džordžovo punoletstvo. Svečanost je imala da traje nekoliko dana i za tu priliku pozvani su mnogi ugledni gosti. U prostranom zamku iz XVII veka bilo je dovoljno mesta za sve. Uzbuđenja su počela samo što su se zvanice sakupile. Kćerka kenterberijskog nadbiskupa gospođica Tejt istrčala je sva izbezumljena usred noći iz svoje sobe koja se nalazila na samom vrhu stepeništa tvrdeći da ju je – poljubio duh! Otmena gospođica bila je toliko uzbuđena da je radije pristala da ostatak noći provede na sofi u sobi mis Sitvel nego da se vrati u prostorije u kojima vršlja avet.

Mrtvački sanduk

Događaj je postao tema dana i onda se gospodin Turnbul setio da se slična stvar u istoj toj sobi desila i gospođici Kejn, sestri slavnog britanskog glumca kejna, kada je, nekoliko godina ranije, gostovala u zamku Renišo.
Ser Džordž je odlučio da ovu "ukletu" sobu preuredi, odnosno da je spoji sa stepeništem. Dovedeni su radnici i tek tada je došlo do pravog šoka – ispod hrastovih dasaka u podu sobe pronađen je prazan mrtvački kovčeg bez dna. Prema načinu izrade videlo se da potiče iz XVII veka ali nikada nije otkriveno čije je telo u njemu ležalo niti zbog čega je sahranjeno u podu sobe.

Proveren slučaj

Hornel Hart, američki sociolog sa Djuk univerziteta, smatra da ljudski duh može da napusti telo za vreme sna i "otputuje" bilo gde. Takav duh vidljiv je za svakog ko ga slučajno sretne. Ovaj naučnik izneo je na jednom predavanju u Kembridžu ni manje ni više nego 165 proverenih slučajeva pojavljivanja duhova živih ili mrtvih ljudi.
Jedan od najkarakterističnijih primera iz Hartove zbirke je slučaj nekog američkog lekara koji je putovao brodom za Evropu. Jedne noći lekar je, dok je mirno spavao u svojoj kabini, odjednom "ugledao" sebe kako u toj istoj kabini stoji i posmatra svoje usnulo telo. Zatim je osetio kako ulazi u sobu svog prijatelja u Njujorku, a ovaj mu, zaprepašćen posetom, kaže: "Zaboga, mislio sam da si hiljadu milja daleko!"
Sutradan doktor je pisao svom prijatelju i ispričao mu čudan "san". Ali, pre nego što je pismo moglo stići u Njujork, doktor je od tog istog prijatelja dobio pismo u kome mu je ovaj javljao da se jedne noći iznenada probudio i ugledao ga iznad svog kreveta. Datumi noći su se poklapali. Tako je neverovatan događaj dobio dvostruku potvrdu.
Dešava se i da više osoba istovremeno ugleda duha. Slučaj kada je najveći broj ljudi u isto vreme imalo posla sa duhom odigrao se 1793. godine pred kućom kapetana Pola Bledsela (SD Mejn). Kapetanovu porodicu izazvala je iz kuće strašna galama. Kad su istrčali, imali su šta da vide: duh pokojne kćerke njihovog suseda Dejvida Kupera mlatarao je rukama i glasno tražio da se hitno pozove njen otac.
Želji je, razume se, odmah udovoljeno, ali su odtada i posete duha učestale. Najzad je namučena porodica Pola Bledsela napustila svoju kuću i odselila se. Avet se i dalje pojavljivala i držala duge pridike o tome kako ljudi treba da se ponašaju i šta da rade.

Najviše u Engleskoj

Jednom prilikom je pedesetak osoba stešnjenih u podrumu kuće bilo prinuđeno da je sluša. Oni su čak tvrdili da je duh prošao između njih kao oficir prilikom vojne smotre strogo ih gledajući.
Sličnih događaja u vezi sa duhovima ima bezbroj i karakteristično je da se ogromna većina odigrala u Engleskoj. Nije, prema tome, nikakvo čudo što su Britanci najzainteresovaniji da dokuče pravu istinu o avetima. Britanska enciklopedija iz 1968. kaže da "postoje jaki i očigledni dokazi da je uspostavljena veza s duhovima umrlih ljudi", a u Engleskoj još od 1882. godine postoji Društvo za psihološka istraživanja koje se uglavnom bavi duhovima, priviđenjima, avetima i sličnim pojavama.
Ovo društvo osnovali su priznati naučnici sa Univerziteta u Kembridžu smatrajući da predmet zaslužuje "trezven istraživački i strogo naučni pristup". Zaista, šta su drugo i mogli kada u Velikoj Britaniji ima 150 registrovanih zamkova u kojima se duhovi redovno pojavljuju, a njihovo prisustvo nije samo vezano za stare dvorce već se sreću i u fabrikama, garažama, pozorištima, hotelima, zatvorima i raznim drugim mestima.

To su halucinacije!

Naučnici nisu sasvim jedinstveni kada su u pitanju duhovi, odnosno slažu se da aveti ne postoje, ali prikazama koje ljudi viđaju i svrstavaju u "duhove" daju različita tumačenja. Većina, međutim, smatra da takva priviđenja dolaze iz ovog našeg, a ne sa drugog sveta; da potiču iz nas samih i da se zovu – halucinacije!
Britansko društvo za psihološka istraživanja sprovelo je još 1890. godine takozvani "popis priviđenja" – velikom broju ljudi postavljeno je pitanje: "Da li ste ikada, u sasvim budnom stanju, imali jasan osećaj da vas je neko dodirnuo, da da kraj vas nikoga nije bilo, da se pred vama 'iz vazduha' stvorila neka osoba ili predmet, ili, pak, da ste čuli glas, a da nije postojao nikakav izvor zvuka?" Od 17.000 odgovora, koliko je stiglo, oko 10% glasilo je "da".
Ankete sprovedene nedavno, dale su slične rezultate: oko 80% ljudi ne veruje u duhove, 10% je čvrsto uvereno da duhovi postoje jer su ih "videli" sopstvenim očima, a 10% smatra da "tu ima nečega". Neki su ponovili reči slavne markize Defan koja je u XVIII veku, na pitanje da li veruje u duhove, odgovorila: "Ne verujem, ali ih se bojim!"

[iz "Politikinog zabavnika" #]

Alexns · **Tinkerbell's pixie dust**

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Proveri, za početak, da to ne pucketa parket noću. Wink

Alexns · **Tinkerbell's pixie dust**

rekoh "ne samo nocu" Razz

inace ne'am po celom stanu parket, pola je sa podnim plocicama, no nvm, skontao sam da je odgovor na moje pitanje - ne Confused

Marko>92 · Prijatelj foruma

Ma nemoj da tripujes............nije to nista,mozda umisljas te zvukove.....
je ne verujem u duhove,mada opet ima i ljudi koji veruju ali ja bih voleo da postoje pa da imam s' kim da pricam nocu.......... Very Happy

nextajox · **حزب الحيوان**

Ne verujem u duhove mada neke osobe veruju..
Ponekad kada ugasim svetlo u svojoj sobi se tripujem da su tu negde Mr. Green