Miloš Crnjanski

nastasenjka · **~daydreaming~**

Šala

Još sam ja veseo
mada se nećeš udati za mene.
Ta mladići su samo sene,
ne kupe novac, već uspomene.

Bićeš gospa gojna,
udata često malo,
a serenata nedostojna.

Ali će na dnu čestite duše
i građanskih žila,
kao gudalo iz daleka,
kao moja nevidljiva ruka,
svirati svaki leptir beo,
i svaki jastuk vreo.

Prijatelj moj mesec neveseo,
u strasne noći majske,
golicave bestidne rajske
pesmice, jer si ma časak samo
draga jednog popca bila
u travi.
I kad tada ostanete nasamo
imaće tvoj mužić
grdnih muka.

nastasenjka · **~daydreaming~**

Dosada

O, kako ti je ime gadno,
al divna sudba, drago moje jadno.
Plači samo od tuge i milja
i ostani uvek draga nerodilja.

Nek pljušti kiša besa i srama,
niko neće ostat za nama.
Nek se oni vrte kao šaren vrt,
ko će nam zabranit da volimo smrt.

Ulice su nam deca i druzi,
neće naš stid u čedu da puzi.
Nije za život tvoj pogled ohol,
nego za slast i san i bol.

Ne daj da naše duše padnu
i nastave ljubav našu jadnu,
naš gorak nesretan zagrljaj,
nek bude svemu u tebi i meni
grob i kraj.

nastasenjka · **~daydreaming~**

Pod Krkom

Ležim pod jarbolom belim.
I plovim po zrcalu srebrnom
beskrajnom.

Predamnom na otoku tamnom i crnom,
sa jednim manastirom neveselim,
kao tajnom.

I mislim: i da ga ima tamo gore,
ako me vidi pod jedrom sanog,
u kom se zraci plode.

More, i ja ostajem tužan
ipak svake zore.
I ostavlja me zagledanog
u bezdane vode.

nastasenjka · **~daydreaming~**

Na ulici

Kad svetiljke sinu
i ulice pođu u visinu,
u tami stojim ja.
Na svemu što prođe
moj osmeh zasija.

Nestanu boli, okovi i laž,
od mog pogleda zavisi sva draž,
svega što prođe.
Žene prolaze i oblik gube,
smeše se, pa mi priđu da me ljube,
i ja im novu senku dam.

I dok tiho zamagli noć,
ulice pune seni,
ja imam neba bezgraničnu moć,
svi boli sveta skupe se u meni.

Ko cvetići beli sa Meseca
rađaju se po ulici deca.
Od smeha mog umire dan,
a svakoga kog pogledam,
stiže moja sudba, sreća i san.

Kad mahnem rukom, nehotice,
nove zvezde sinu.
Tad sjajan, tužan, ceo grad,
liči na moje lice.

A da me vide, svi u nebo idu,
po ulici zvezda i srebra.
Ja stojim raspet sam na zidu,
a Mesec mi blago probada rebra.

nastasenjka · **~daydreaming~**

Smiraj

Setim se, kako su, u ljubavi,
dragi, prvi dani.
Kad su ruke tople,
kad se oči slede,
preletajući one kutove blede,
oko usana...

Što drhte, protkani,
mutnom tišinom,
u kojoj su osmeh i tuga pomešani
nesigurno i tamno.

Klatno zvona
teško i tmurno
u grudi udari me.

Tad se dižem,
i, u mutna okna prozora,
puna sitnih glasova večeri,
šapućem, nesigurno,
i moje ime.

Bolnica u Salcburgu, 1917.

nastasenjka · **~daydreaming~**

Pesmica

Reci, kad bi moj osmeh bled,
rastopio se kao cvet
pola san a pola led.

Kad bih još jednom
mogao da volim...

Da li bi mi tad bilo dobro svud,
i život bio manje lud?

Ili bih i tad kao sad
morao da se smešim i razbolim,
i da umrem?

Kad bih još jednom
osetio da volim, volim?

nastasenjka · **~daydreaming~**

Pesma

Kad raširim ruke
u žutom lišću, što zasipa jauke,
sine neka strašna, mutna moć.
I plane i drhti cela
oko moga zavičaja nevesela
u slasti ludoj, puna zvezda, noć.

I kad me se sete
šume radosno, stidno zarumene.
A ikone stare zasjaje u mutnom zlatu
kad vide mene.

Pružim li ruke, raspašu se žene,
padaju na kolena, i plačem porodilja
klanjaju se meni pune tužnog milja
i kliču, da ih ja hagrlim prvi, prvi:
jer moje su ruke mokre
od krvi, krvi.

nastasenjka · **~daydreaming~**

Moja pesma

Duša je moja bogat seljak,
pijan veseljak,
u zavičaju.
Miluje golu ženu što spava,
tvrdo, ko pleća gojnih krava,
u žitu, kud noći pune crnih vrana,
padaju.

Svet je prošla samohrana,
u krvavom plaštu šarežana,
ko ubica.
Stajaše tužna, zavejana,
na straži, u kapijama,
brkata, blago nasmejana.

Kraj crkve tuđe i nepoznate,
zapaljene,
u duge, jasne, tople noći,
kad krekeću žabe barske,
grlila je razne žene.
A danju je čuvala dvore carske
i korakom brojala sate.

Na javi je duša moja bogat seljak,
veseljak.

Samo u snu, ko Mesec bleda
i tako ko on nevesela,
po svetu bludi.
Gondola jedna ćutke je skrije
u besdane vode Venecije,
sanu, umornu, razočaranu,
na karnevalu.

I kad tu njen gitar zazvoni,
od pesme što plače i voli,
svu vodu, zvona, i maske, tamo,
noć toliko zaboli:
da ućute i pitaju tiho,
"Kakav je to Slaven bio,
na Rivi dei Skjavoni?"

Garnizon u Komoranu, 1918.

nastasenjka · **~daydreaming~**

Srp na nebu

Ti nezaboravljena moja
na rodnom polju iznenadna ženka,
ostaj mi senka, senka.

Ko redovi zarđalih kosa
kukuruz je na suncu zreo.
Teška si bila, vrela i bosa
kao snop žita kad se razgrne.
Oči ti behu male al crne
kao rupice na fruli.
Kad mi na tebi svaki zglavak vreo
od slasti poče da trne
raširila si se, i uzdrhtala,
ko zemlja ispod grana trulih.

U crnom dugom svilenom plaštu
po svetu bludim.
I svud gde stignem šapatom budim
bolan osmeh, suze i maštu.

Sviram smrt,
al mi gudalo rasipa nehotične zvuke.
A zidove mrtve i oblake što plove
blago mi miluju ruke.
Jednako ćarlija kao dalek vrt
tragom mojim senka moja,
puna žita i neba vedra,
vrela kao jedra nedra tvoja.

I dom mi se noću prepliću na ruci
gole žene, i zvuci
grvavih nakita strašnih,
teške svile i listovi prašni,
čim pred zoru svane,
nebo mi je rosno ko ravne poljane,
a Mesec se nad njima sja
kao srp.

Garnizon u Komoranu, 1918.

nastasenjka · **~daydreaming~**

Narodni vez

Krv mi veze vez po duši,
strašću me životinja guši,
i tka mi u život tlo:
zavičaj moj, ravnicu što zre

gde pijan raspasan seljak mre,
u krvi što je svo dobro, ne zlo.

Zato mi nebo svo
mirno u osmehu izumre.
Tih mi je plač a grohotan smeh,
kad se u zoru probudim prvi
ništa mi nije zabran, ni greh.
Ceo je svet za mene vez
pun šara moje krvi.

Šara bez smisla, broja i reda,
tankih ko izoran crv.
Beskrajan kao nebo nadamnom
ne marim šta će sa mnom,
pun smeha, smrti, stoke i greha,
na meni sudbinom tamnom
vez veze moja krv.

nastasenjka · **~daydreaming~**

Ljubavnici

Niko nas neće podeliti više,
na dobre i grešne.
Tajni smo kao grane snežne,
a sve što je staro u ljubavi,
plače sve tiše.

Još malo samo, pa ćemo sumorni,
sa osmehom tužnim,
u strastima ružnim,
stati,
bolni, bledi, umorni.

U bilju, ili nečem drugom, moćnom,
nad proplankom jedne šume mlade,
naći ćemo opet svoje nade.
U mirisnom nebu noćnom.
Nade svih koji se bolno smeše.

I, kad, opet, kao večni cvet,
nad telima umornim,
nebesa zaplave.
I zagrljaj opet bude svet,
kao zlato oko svete glave,
sa tamjana mirisom sumornim,
nećemo znati koji greh to beše,
među gresima što ko oblaci plove,
što nam ta tela i duše dade
divne i nove.

nastasenjka · **~daydreaming~**

Ja, ti, i svi savremeni parovi

Ceo nam je dan dug, i dosadan.
Do večeri, kad se, krišom, sastajemo.
Poljubac jedan, brz, i negledan,
dosta nam je. Da se svetu nasmejemo.
Da odemo u noć, kao da smo krivi.
Lako, kao tica, koja kratko živi.

Naš viti korak ne vezuje brak,
ni nevini zanos zagrljaja prvih.
Nego osmeh lak, što cveta u mrak,
na usnicama sa dve-tri kapi krvi.
Ruke nam ne drhte, od stara prstenja,
nego od žudi, straha i sažaljenja!

Ah, nije taj strah samo naš uzdah,
kad vidimo šumu, kako lako cveta.
Nego je to plah, isprekidan dah,
kojim bi nekud dalje, sa ovoga sveta.
U Slobodu, kud, nad nama, grane jezde.
U prah mirisan, kud lipe raspu zvezde!

Uzeše nam čast, ali svetli slast,
nebesna, kao ponos, na našem licu!
Naša je strast gurnula u propast:
laži, zakone, novac, i porodicu.
Od poniženja nam je klonula glava,
al nam se, u telu, proleće spasava!

Naš tužan osmeh blagosilja greh;
žig onih koji ljube, na svetu celom.
Ceo nam je dan dug, i dosadan,
i prolazi u ćutanju neveselom.
Teku uveče, slobodan ko u travi cvet,
ja te čekam. Na jednoj klupi. Razapet.

Beogradski univerzitet, 1919.