Sabac

pinkie · Prijatelj foruma

Arheološka nalazišta u gradu i okolini potvrduju da su na ovom prostoru postojala naselja još u mladem kamenom dobu, a da su od pocetka nove ere ovde bili Rimljani. Tokom trajanja Nemanjicke države, u XIII i XIV veku, Šabac je bio u njenom sastavu i pripadao je Macvanskoj banovini. Iz tog perioda datira i ime Macva, koja danas oznacava plodnu ravnicu koja se prostire od Šapca ka Drini a nekada je oznacavalo ime grada. Nije utvrdeno gde se taj grad nalazio, jer nikakvi materijalni ostaci nisu sacuvani. Neki istoricari pominju mogucnost da je on bio pored Save, nizvodno od današnjeg Šapca, pa se cak dovodi u vezu postojanje ovog grada sa prestonicom kralja Dragutina koji je vladao ovim prostorima pocetkom XIV veka. Pouzdano se zna da je ovaj srpski kralj imao letnjikovac u Debrcu, 25 km nizvodno Savom od Šapca, ciji ostaci postoje sacuvani i danas.
Tokom Srednjeg veka, na mestu današnjeg Šapca postojalo je slovensko naselje pod imenom Zaslon, što je oznacavalo nekakav breg, uzvišenje, ili zaklon od vodenih nepogoda. Postojanje ovog naselja zabeleženo je u dubrovackim spisima iz 1454. godine.

U drugoj polovini XV veka, posle pada tadašnje Srbije pod tursku vlast, Turci ovladavaju i ovim krajevima. 1470. godine na pogodnom mestu, gde se obala Save blago uzdiže, a nedaleko od ušca recice Kamicak u Savu, Turci podižu tvrdavu, ne mnogo veliku po dimenzijama, ali snažnih i visokih bedema. Sa kulama isturenim prema Savi ona je, kroz vekove, predstavljala snažno uporište prema turskom suparniku u borbi za prevlast na Balkanu-Ugarskoj, i kasnije Austrougarskoj. Turci novo-sagradenoj tvrdavi i gradu koji je oko njenih nastajao, daju ime Bejerdelen, što u prevodu sa turskog znaci "onaj koji udara sa boka". Tako lociran i utvrden grad bio je znacajna turska ispostava iz koje se moglo lako upadati u ugarsku teritoriju, kontrolisati saobracaj Savom i vršiti uspešno niz drugih vojnih funkcija.

Tokom nekoliko narednih vekova Šabac je više puta prelazio iz turske pod austrijsku vlast i obratno. Tokom perioda vladavine jednog ili drugog carstva, jedne ili druge kulture, grad je menjao svoj izgled. Za turske vladavine, a ona je zapravo prekidana samo na relativno kratke vremenske periode, bio je to tipicni orijentalni grad, sa uskim prljavim ulicicama, malim zanatskim radnjama sa cepencima i sa više džamija sa vitkim minaretima.

Za ceo Period pod turskom vladavinom ne može se u stvari ni govoriti o pravom gradu, jer se život odvijao uglavnom u tvrdavi i neposredno oko nje. Jedan od razloga za slabiji razvoj gradskog naselja je i konfiguracija terena. Sava i recica Kamicak cinili su prirodnu prepreku razvoju naselja, kao i mocvarno tlo koje se prostiralo južno od Save i fizicki odvajalo pojas oko tvrdave od blago uzdignutih terasa na prostoru gde se danas uzdiže grad Šabac. Bair (breg, uzvišenje) jedna je od najstarijih gradskih naseljenih zona, bio je ranije povezan sa tvrdavom dugim drvenim mostom koji je premošcavao vodoplavni teren. Na Bairu su, jedni nasuprot drugih, živeli Turci i Srbi.

Ime Šabac novijeg je datuma. Nije pouzdano utvrdeno kada je nastalo i kako je do današnjeg imena grada došlo. Postoji više teorija koje pokušavaju da objasne pojavu današnjeg imena Šapca, ali nijedna od njih nije potvrdena. Najverovatnija je ona koja postanak Šapca tumaci vezom sa Savom: Sava - Savac - Šabac.

Bilo kako bilo, ovaj grad svoje ime nosi sa ponosom.

Tokom dugotrajne turske vladavine na ovim prostorima, Šabac je postao veoma znacajno mesto na kome se odvijala trgovina, i kroz koje su se kretali karavani prevozeci iz Turske i sa Bliskog istoka egzoticnu robu u Ugarsku i Austriju, a u drugom smeru industrijsku robu. Šabac je bio veoma znacajan pogranicni grad za tursku imperiju. Kroz Šabac se, takode, odvijala veoma živa unutrašnja trgovina izmedu krajnjih zapadnih krajeva turskog carstva i njegovih centralnih i istocnih delova. Iz tog perioda zasigurno poticu koreni trgovackog duha koji ce Šabac proslaviti u kasnijim vremenima.

Veci istorijski znacaj za Srbe Šabac dobija sa izbijanjem Prvog srpskog ustanka 1804. godine. U njegovoj okolini odigralo se nekoliko znacajnih bitaka izmedu Turaka i srpskih ustanika. Najznacajnija je svakako bila bitka na Mišaru, 1. avgusta (13. po novom kalendaru) 1806. godine. Mišar, selo udaljeno 6 km od Šapca iduci ka Beogradu, bilo je poprište slavnog boja u kome su Srbi predvodeni Karadordem Petrovicem do nogu potukli silnu i obesnu tursku vojsku Kulin Kapetana. Tu su se hrabrošcu istakli mnogi srpski junaci, a narocito Miloš Stojicevic - Pocerac, Jakov Nenadovic, Stojan Cupic - Zmaj od Nocaja, pop Luka Lazarevic, prota Smiljanic i Cincar Janko. Slepi pesnik i guslar Filip Višnjic je povodom ove slavne bitke spevao jednu od najpoznatijih srpskih epskih pesama - Boj na Mišaru. Jedan od najsnažnijih momenata ove pesme je onaj kad, saznavši za ishod bitke i pogibiju Kulin Kapetana, Kulinova kada ogorceno jeca:

"Bjeo Šapcu ne bijelio se
vec u živoj vatri izgorjeo!
Jer kod tebe Turci izgiboše
Crni �orde da te Bog ubije!"

Porobljena srpska raja, bar za kratko, oslobodenje od turskog jarma docekala je 27. januara (8. februara po novom kalendaru) 1807. godine, kada su Turci predali Šabac ustanicima pod Karadordem. Tako je posle 300 godina ropstva konacno docekana sloboda. Ona se na žalost, gubi propašcu Prvog srpskog ustanka, ali je njen znacaj za razvoj grada i polet koji je on dobio bio neverovatno veliki. Razvoj i narastanje Šapca od tog vremena nezaustavljivo napreduje.

Prvi zamah u razvoju grad Šabac dobija po završetku ratnih dejstava u Drugom srpskom ustanku. Ovaj period se poklapa sa vremenom uprave prosvecenog Jevrema Obrenovica, brata kneza Miloša, koji je bio jedini pismen od brace i covek širokih i naprednih nazora. On je Šapcem upravljao 15 godina, i za to vreme je mnogo toga iz korena promenio i unapredio ukupan život dotadašnje turske kasabe. Samo pola godine po Jevremovom dolasku u Šabac, Stevan Živanovic-Telemak piše Vuku Karadžicu u Bec: "Šabac se na Bairu nacinio da ti ima šta oko gledati..." Veliku borbu je ovaj znameniti covek vodio sa dotadašnjim nazadnim i prevazidenim, gotovo orijentalnim shvatanjima života kod Srba. On unosi duh evropske civilizacije i grad pocinje da poprima izgled "precanskih" varoši. Angažuje inženjere koji postavljaju osnove za pravilnu, urbanizovanu izgradnju Šapca, gradi puteve, donosi uredbe o komunalnoj delatnosti... Primerima iz života svojih clanova porodice uci Šapcane novitetima i time podstice na pocetku bogatije gradane, a kasnije i ostale da slede njihov primer u oblasti odevanja, stanovanja, ophodenja, kulturnih navika... Osim toga, on u Šabac donosi mnogo toga što se u Srbiji prvo moglo sresti i videti u Šapcu. Prvi put se u Srbiji umesto tradicionalnih gusala ili frule mogao zvuk klavira cuti baš ovde, a umesto pendžerli hartije ugledati prozorsko staklo, ili provozati fijakerom koji je mamio uzdahe šabacke gospode. I još mnogo koje cega dobio je Šabac u to vreme prvi ili medu prvima.

Izgradnji Jevremovog konaka, jedne od najlepših zgrada tadašnje Srbije, prethodila je izgradnji konaka kneginje Ljubice u Beogradu, a i u arhitektonskom smislu mu je bio uzor. Baš tu, u tom zdanju, Jevrem je okupljao intelektualni krem ondašnje Srbije, podsticuci i hrabreci njihovo stvaralaštvo koje je nailazilo na nerazumevanje i otpor neprosvecene i veoma zaostale sredine, u cemu mu je pomagala i njegova obrazovana kcerka Anka.

Ono što je najvrednije, a što je nastalo u Šapcu za vreme Jevremove vladavine, svakako su, na ponos Šapcana:

Okružna i varoška bolnica i apoteka, 1826. godine, prve u Srbiji;
Osnovna škola 1826. godine, prva u Srbiji posle turske vlasti;
"Glavna škola", odnosno gimnazija koja nastaje 1837. godine;
Prve pozorišne predstave daju se 1840. godine;
Osniva se muzicko društvo kao preteca razvijenog muzickog života u Srbiji - kasarna, kafana itd.
I po završetku ere Jevrema Obrenovica razvoj Šapca se dinamicno nastavlja. Sada on ima veliki znacaj kao granicni grad kneževine Srbije prema Austrougarskoj. Ogroman deo trgovine sa ovim mocnim susedom Srbija obavlja preko Šapca. Izvoz svinja, konja, goveda, šljiva i drugih tradicionalnih srpskih proizvoda, pa cak i žira, ide preko šabacke carinarnice i luke, i ostavlja ovom gradu izvrsne prihode. Šabac se u to vreme mnogo brže razvija i napreduje u odnosu na mnoge druge gradove u Srbiji. Konacno i potpuno oslobodenje od turske vlasti Šabac, kao i Srbija, docekuje 1867. godine, kada i poslednji turski vojnik napušta tvrdavu na Savi.

Ovaj dogadaj sa oduševljenjem je docekalo stanovništvo Šapca, sada vec u velikoj vecini srpsko, i uskoro se gube i poslednji tragovi vekovnog turskog prisustva na ovim prostorima.

Drugu polovinu XIX veka u razvoju Šapca obeležio je njegov veoma ubrzani razvoj. Narocito je razvijena trgovina, javljaju se pocetni oblici industrijske proizvodnje, kao i tradicionalna poljoprivreda. Šabac se, uz Beograd i Kragujevac, definitivno utvrduje kao jedan od najznacajnijih srpskih gradova. U urbanistickom smislu on takode napreduje. Na prostorima nekadašnjih mocvara koje se isušuju, nicu nove stambene i poslovne zgrade. Sve više je šapcana koji prihvataju modele života evropske civilizacije. Zbog svog tako ubrzanog razvoja i poleta kojim je odisao, kao i razvijenog kafanskog života, zaslužio je naziv "Mali Pariz". Šapcani su u to vreme mogli da citaju svoje novine, i to od 1883. godine, a od 1909. još 11 listova.

Na razmedi vekova Šabac dostiže svoj puni prosperitet. Grade se velelepne porodicne kuce u centru grada, letnjikovci u okolini, a sve to sa primerenim stilom i ukusom koji je diktirala tadašnja Evropa. Šabac je jedan od prvih gradova u Srbiji gde su u kafanu, uglavnom nedeljom pre podne, sa svojim kavaljerima išle i dame, što je do tada bila samo muška privilegija a za ženu gotovo nezamisliva sramota. Nacin odevanja i ophodenja kod gradske gospode vec je uveliko kao u velikim precanskim varošima koje su još uvek uzor. Pocetkom veka na ulicama se mogu videti vec i po neki automobil i "velosiped". Gradski život postaje prijatna kombinacija rada, odmora i zabave, a isti se udisao punim plucima. Dobru ilustraciju ovakvog šabackog meraklijskog i boemskog nacina života imamo u stihovima pesnika Dragiše Penjina:

"Kad je deda lumpovao, na tri šora i dva skvera, vozili su štap i šešir dva posebna fijakera"

Ovakvu, gotovo idilicnu sliku prekida strahovita katastrofa olicena u Prvom svetskom ratu. Velike vojne operacije koje su se tokom cetiri ratne godine dogadale na ovim prostorima, kao i krvožedna osveta austrougarske soldateske zbog izgubljenih bitaka na bojnom polju, kulminirale su strahovitim stradanjem Šapca i njegove okoline. Grad porušen, popaljen i opljackan, sela u okolini takode. Narod što pobijen, što raseljen, izmrcvaren i oboleo, u velikoj materijalnoj bedi, sa bolnom radošcu docekuje slobodu 1918. godine. Od predratnih 14.000 stanovnika, jedva da je u životu ostalo 7.000, a i broj postojecih kuca je bio više nego prepolovljen. Neprijatelj nije poštedeo cak ni šabacku crkvu. Kolika je uteha što se ovaj grad opet izdvojio u Srbiji, ali sada po stradalaštvu, i po svoja tri jedinstvena ordena dobijena za ratne zasluge: francuski Ratni krst sa palmom (1920.), cehoslovacki Ratni krst (1925.) i Karadordeva zvezda.

Posle svog velikog postradanja Šabac je nazvan, kao pandan slavnom francuskom gradu, "Srpski Verden".

U neposrednoj blizini grada, na obroncima planine Cer, dogodila se cuvena Cerska bitka, avgusta 1914. godine. Velicanstvena pobeda srpske vojske pod komandom denerala Stepe Stepanovica, koji tada biva unapreden u zvanje vojvode, prva je saveznicka pobeda u Prvom svetskom ratu. Koliko se ova vojna pobeda urezala u bice Srbinovo, neka ilustruje cinjenica da se danas, 85 godina kasnije, ni jedna svadba niti drugo veselje ne mogu zamisliti u Srbiji bez zvuka "Marš na Drinu" i njegovih reci:

"U boj krenite junaci svi, kren'te i ne žal'te život svoj Cer nek vidi boj, Cer nek vidi boj a neka Drina, snagu hrabrosti junacku ruku oca, sina..."

U periodu izmedu Prvog i Drugog svetskog rata on je ipak uspevao da se razvija i raste, i to pre svega, zahvaljujuci veoma razvijenom zanatstvu, trgovini, poljoprivredi... Pred sam kraj tog perioda, 1938. godine, u Šabac je premeštena Hemijska industrija "Zorka" koja je dotle radila u Subotici. Ona ce obeležiti kasniji višedecenijski period razvoja grada i postati gotovo sinonim za Šabac.

Kako se posle najvecih katastrofa život ipak nastavlja dalje, tako je i Šabac nastavio svoj posleratni život u novoj državi i u nešto izmenjenim okolnostima. Ta promena ogleda se najviše u cinjenici da se državna granica sada pomerila znatno na sever, a Šabac je ostao u unutrašnjosti. Neke privilegije, koje je do tada imao, nepovratno su nestale i kapital se više nije u onoj meri slivao u ovaj grad.

U periodu koji obuhvata kraj XIX i pocetak XX veka, Šabac daje nekoliko znacajnih licnosti iz oblasti kulturnog i naucnog stvaralaštva. Isticu se Stojan Novakovic, Dr Laza K. Lazarevic, Janko Veselinovic, Milorad Popovic - Šapcanin i drugi.

Posle tek nešto više od dve decenije mira i spokoja, ratni užas ponovo zahvata Evropu, pa samim tim i Šabac. Drugi svetski rat svom svojom žestinom srucio se i na ove prostore, i vec u prvoj ratnoj godini Šabac žestoko strada. Septembra 1941. godine Nemci brutalno proteruju oko 5.000 Šapcana u sremacko selo Jarak, gde su bili smešteni u improvizovanom logoru. Sa tog marša, "Krvavog marša", kako je kasnije nazvan, mnogi se nikad nisu vratili kuci. Tokom rata u Šapcu je postojao koncentracioni logor kroz koji je za cetiri ratne godine prošlo oko 25.000 gradana. Ukupne žrtve koje je ovaj grad dao tokom Drugog svetskog rata iznose oko 7.000 ljudi. Sloboda je konacno stigla 23. oktobra 1944. godine.

Prve posleratne godine, kao i u celoj Jugoslaviji, obeležene su velikim poletom i entuzijazmom u izgradnji i obnovi ratom uništenih dobara. Nosilac razvoja modernog Šapca je sve razvijenija i snažnija hemijska industrija, tj. fabrika "Zorka". Ubrzano se grade nova privredna postrojenja, ureduje putna mreža, sprovodi elektrifikacija... Umesto mnogih dotrajalih udžerica grade se nove moderne zgrade. Na žalost, po nešto što je davalo duh starom Šapcu se i gubi, ali to je danak novom vremenu koje kao da nije uvek imalo strpljenja da se bavi emotivnom stranom života. Sedamdesetih godina Šabac doživljava do tada nevideni procvat. Za nekoliko godina u tom periodu preduzima se nekoliko kapitalnih poduhvata koji sasvim menjaju izgled ovog grada. Na nekadašnjoj Benskoj bari, mocvarnom tlu, na kom su se vekovima gnezdile ptice, a zapravo samo nekoliko stotina metara od centra grada, nice novo stambeno naselje. Novi betonski most preko Save, Sportska hala "Zorka" sa zatvorenim bazenom i fudbalskim igralištem, Hotel "Sloboda" "B" kategorije, Gradski stadion, nove škole, obdaništa, domovi kulture, autobuska stanica... Ogroman broj komfornih porodicnih kuca gradi se kako u samom gradu, tako i na dotadašnjoj periferiji Trijangli, Kasarskim i Šipurskim livadama, Letnjikovcu... Naselja koja su do tada fizicki bila odvojena od Šapca po nekoliko kilometara sada pocinju da se spajaju sa gradom kao što je slucaj sa Dumacom, Pocerskim Pricinovicem, Jevremovcem, Bogosavcem, Majurom itd.

Krajem veka, Šabac sa svojom periferijom dostiže cifru od oko 70.000 stanovnika, što ga u domacim uslovima cini veoma znacajnim gradom.

Izvor: www.sabac.org

pinkie · Prijatelj foruma

evo i nekoliko slika grada

pinkie · Prijatelj foruma

evo jos slika

pinkie · Prijatelj foruma

i jos samo nekoliko...verovali ili ne sve dok nisam otvorila ovaj sajt nisam ni znala kako je to divan grad...

pinkie · Prijatelj foruma

vidim ja ima ovde i ljubavi..nije dzabe pevao onaj voleo sam u Sapcu kraj save....ne znam kakav je grad sada..kakav je nocni zivot u njemu..ali sudeci po onome sto sam o njemu procitala, deluje cisto, ali pomalo zapusteno....mislim umrtvljeno..verovatno deli sudbinu mnogih drugih gradova u SCG

vive · *plavušica*

Evo slike tvrdjave na Starom gradu....nocu je jos lepse

vive · *plavušica*

Evo kako to nocu izgleda

McJole · Početnik Domaćeg.de

Sabac, eh taj Sabac ... Moram vam neshto reci kao citizen of this town ... A vezano je za Gospojinski vashar ...
ovaj text je uzet iz jednog veoma, veoma starog broja nedeljnika Blic

I onaj ko nikada nije cuo za Sabac bio je na sabackom vasaru. Bar jednom u zivotu. Hvale se Sapcani. Razne mode su dolazile i prolazile, a Vasar je nadziveo sve. I danas je najveci u Srbiji. Nekada je trajao sedam dana. Sada je ludnica "samo" tri dana... Za tri dana i tri noci vise od 200 hiljada dusa vasari se na sabackom Mihajlovcu. To je jedino mesto gde su pomesani i stari i mladi, akademci i seljaci, pjanci i trezvenjaci... Vasar je mesto gde nema podela... Srbi su valjda jos samo na vasaru celi...
Od pruge pa do Save na vise od sto hektara, slegla se sva skalamerija vasarska. Rade Crnogorac, vasarski spiker "Velikog zida smrti", kaze:
- Ova zemlja drzi vise od hiljadu tona raznih cirkuzantskih konstrukcija. Samo ovaj moj zid smrti tezak je vise od 100 tona. Ja sam u Sapcu 28. put i nikada nismo omanuli. Sa sabackim vasarom ne moze ni jedan da se meri. Mnogo iza su obrenovacki, pozarevacki, i vasari u Negotinu i Smederevskoj Palanci...
Rade nema vise vremena za praznu pricu:
- Ovde nema lazi, nema prevare. Ovde u zidu smrti se ne vadi zec iz sesira. Ova dva hrabra coveka zasluzuju da ih vidite. Jedini je ovo zid smrti u Srbiji... Ne propustite priliku da pogledate, ali zapamtite da nikada sami ne pokusavate - upozorava Rade.
- Ulazimo u bure... Penjemo se na visinu od 6 metara. Precnik zida smrti je 9 metara. Vozi se brzinom oko 100 kilometara...
Prvi vozi Rade Azimovic, mlad momak... Kaze mi da vozi 22 godine.
Koliko sada imas? 29 - odgovara i pali "jamahu".
- Od sedme godine sam na zidu smrti. Iz Knjazevca sam... Mocna masina se prope i Rade se zacas nadje na zidu da prkosi i zakonima fizike i pogledima posetilaca...
I dok Rade pravi svoje uvodne krugove, masinu pali i drugi vozac "zida smrti", Vranjanac Milan Petrovic.
Sada su u kaci obojica. Dva coveka i dve masine na zidu i gledaju u smrt. I to je sabacki vasar...
Ipak, najveca atrakcija sabackog vasara je "rendzer" ili "kamikaza", kako pise na vrhu. Kosta vise od pola miliona maraka. Iz Italije prvi put na nasim vasarima... Atrakcija za mlade... U dve specijalne korpe kao kabine vasionskog broda seda po pedeset najhrabrijih. Rotacija na visini od pedeset metara. Kao najveci kran. Uz muziku, promenu polozaja i pritiska u kabini... Ludo...
Vasar ne drze samo cirkuzani... Obilazimo onaj mirniji zanatski deo. Licideri su jos u modi...
Gavrilo Jaranovic zapucao cak iz Uzica, da pokaze u Sapcu svoje licidersko umece. Prica:
- Ovo je tradicija i moje delatnosti i vasara. Radnju sam nasledio od oca. Sada mladji brat i ja krstarimo Srbijom. Nije bog zna sta, ali opstajemo. To je najvaznije... Pre samo sat vremena stade jedna baka - nastavlja pricu Gavrilo - dugo gleda u ova moja srceta. Ja joj nekoliko puta ponavljam - "Izvolite" - baka pogleda ne dize... Uzima u ruke jedno srce, vrati i odjednom podize suzne oci: "Ovakvo je istovetno bilo", prica sama sa sobom. Ja gledam i cutim. "Ovakvo je srce kupio meni moj Budimir na ovom istom vaseru 1931. godine, poklonio mi je. Cini mi se da je tezga ovde i stajala". Sada vam ja poklanjam, izaberite - rekao sam baki. "Nemam kome da ga poklonim, sama sam i ode suznih ociju..."
Noc je uveliko pala. To je vreme kada krece i estrada. Satre su pune. Desetak velikih satri, k'o deset beduinskih cadora... Svaki 'vata bar hiljadu stolica.
- Ovu lepotu moze samo kisa da pokvari - misli se Milan Maksimovic - Bokonja, poznati sabacki ugostitelj. - Nekada mi je na sabackom vasaru ostajalo cisto i po pedeset hiljada maraka. Ponekad sam pivo prodavao i po 5 maraka, sada tesko ide i po dve marke. Secam se dobro kako sam '95. godine crko' da me ni obrenovacki vasar nije mogao spasiti. Da me izvade u Obrenovcu dzaba su za mene pevali i Vera Matovic i Srecko Susic i pola estrade. Sada je drugacije, za jedno vece trazi mi jedna plavusa dve hiljade maraka. I sta da radim ako ne platim, moja satra ce biti pusta, bice k'o na daci, ako dam dve hiljade marona i to unapred, pa udari kisa i rastera i ovo malo sirotinje, opet sam propao. Lupam glavu...
Drago, poznati sabacki ugostitelj, ima svoju pricu:
- Nekad sam, sinovce, imao 50 konobara i pet orkestara, sada imam pedeset stolova. Proslo je vreme debele pare. Za debelu zaradu treba debeo novcanik u naroda i dobro raspolozenje... Ima narod jos para kod sebe, al' cuva, vidis kakvi dani nam se priblizavaju... Moze biti i propasti, al' nemoj sad o tome, ovo je veselje. Kad svane novi dan, nek' svako misli o svojoj muci...
"Sitnije cile, sitnije", odjekuje mihajlovackom ledinom. "Samo za Brku iz Krnica", odjekuje dolinom. I stimung je poceo. Tu spiralu je tesko zaustaviti... Lete nemacke marke, poneki siling ili svajcarac. Pevacica Andja naginje se preko dva astala. Trubaci udaraju "tus", i onda pocinje blok "rodoljubivih". "Samo za slobodne srpske planine i sve macvanske cetnike" - mladici drze cas rodoljublja.
Odsluzili vojsku, odlaze iz Sapca.
- Ovo nam je najlepsi ispracaj - kazu. - Preziveli smo za ovu godinu i Kosovo i NATO bombe. Nemojte nam zameriti - pravda se Aleksandar iz Prokuplja.- Znam da zivot nije vasar, ipak radujem se sto sutra necu biti vojnik. Gotovo...
U tri sata ujutro Nedeljko iz Tabanovica gura veliku traktorsku gumu. Kaze, zuri na autobus u pola pet...
- Zar se i guma kupuje u ovo doba - pitamo cika Nedeljka.
- Dobio sam je dzabe, upola cene, verovatno je ukradena. A za moj "ferguson" ubila se. Ipak bolje da sam nesto mladje guro po vasaru - zazali on.
Jutarnja izmaglica dolazi od Save. Dremaju i cigani pod satorima. Samo vatra dogoreva i obasjava mecarske kolonije...
Svi se spremaju za sledeci vasarski dan.

A on uskoro pocinje ... I ja cu ga i u ovom forumu oziveti...

CicaVestica · Upućeni član

Moj grad...

MACVANIN · Upućeni član

…U međuvremenu Vlaška doživljava prevrat pri čemu ubijaju starog Vlada. čim je saznao za očevu smrt Drakula je pobegao iz Turske. Žedan osvete, sve što je tamo naučio za kratko vreme je primenio nad svojim neprijateljem. Posebno oseća netrpeljivost prema Turcima, do kraja svog kratkog života boriće se protiv njih. Ozloglašeni, uzvraćaju mu nadimkom – Cepeš, što u prevodu sa turskog znači kolac! Zajedno sa svojim prijateljem, mađarskim vojskovođom Hunjadi Janošom, (Sibinjanin Jankom) u svojim ratnim pohodima oslobađajući narod od zajedničkog neprijatelja stići će čak do Srbije. Sa mađarskom vojskom 1476-te učestvuje u opsadi utvrđenja grada Šapca.
Iza sebe je uvek ostavljao isti trag – krv!
Na početku svoje vladavine ovaj vlaški knez uvodi visoke namete, posebno saskim trgovcima da bi im onemogućio trgovinu. Očajni, u svom pismu kažu:
“ Umiremo lagano, Drakula nam sisa krv…”

[Edit by skorpijica: Pisanje poruke jedne za drugom, u istoj temi, gde to nije neophodno (SPAM-ovanje), strogo je zabranjeno Pravilnik-om.]

bidzi · Početnik Domaćeg.de

Meni je Sabac lep grad, mali je ali je lepo uredjen.

bidzi · Početnik Domaćeg.de

Reka Sava