Petar II Petrovic Njegoš-Gorski vijenac

vvasic · Početnik Domaćeg.de

niko srećan a niko dovoljan
niko miran a niko spokojan
sve se čovjek ruga sa čovjekom
gleda majmun sebe u zrcalo.....

Iguman Stefan nam je objasnio šta je život u 4 stiha....

Eladan · Odomaćeni član

Svaka čast na ovom trudu, lady Charmed. Mada, ja mnogo više cenim Luču mikrokozma (a za Noć skuplju (od) vijeka mu skidam kapu na smelosti i pokazivanju da je i crkveni velikodostojnik ipak samo čovek od krvi i mesa, sas vim manama koje iz toga proističu)

gkukolj · **-tončica-palončica-**

Kako ubiti Njegoša?

Kada je Petar I Petrović Njegoš, koga su za života zvali Sveti, osetio da mu se smrt približava, javio je da na Cetinje dođe njegov sinovac Rade Tomov Petrović, budući vladika i veliki pesnik.
Na Cetinju Rade poče da uči a ubrzo ga poslaše u Boku Kotorsku da nastavi nauke.
Jednog dana na Cetinje banu Sima Mulutinović Sarajlija - čudak, putnik, pesnik i zaljubljenik u slobodu. Znao je jednostavno i lepo da priča o najzamršenijim stvarima, bio je plahovit, oštar na jeziku, a opet, osećajan i nežan kao dete.
Crnogorci zavoleše ovog čudaka sa kojim je došao dah dalekog sveta, naroda i običaja. Radu Tomovu, budućem vladici crnogorskom, odrediše ga za učitelja.
Kako je čudno živeo, Sima Milutinović je tako i podučavao, uvek u šutnji, bez nekog reda, ali sa puno ljubavi i poštovanja prema mladom učeniku čiju je veliku obdarenost odmah uočio.
Razgovarajući o svemu i svačemu, jednoga dana đak izjavi pred učiteljem da crnogorskom junaštvu među svim Srbima nema premca, da to nije sporno i da o tome ne može biti reči. Čak im, govorio je, niko ni nalik nije.
Profesor poče smireno da govori da priznaje i poštuje crnogorske junake i junaštvo, ali da ima i drugih junaka. Pozva se na Srbiju, na veličinu Karađorđa i ostalih junaka Prvog srpskog ustanka.
Mladić ne htede da uvaži ni jedan razlog. Padoše gorke reči.
- Evo, ja sam možda najgori od svih Srba što su izvan Crne Gore rođeni i smem izaći na megdan tvom najboljem Crnogorcu - reče Sima - Makar znao da ću poginuti, neću mi se ukloniti i prepasti od njega. Ko ne veruje, može proveriti kad mu drago i sa kakvim god oružjem hoće!
Zalupi vrata za sobom i izađe. Rade Tomov ostade sam.
Ne prođe dugo, a učenik pozva Simu da se vrati. Profesoru bi drago što se svađa stišala jer on je već sve zaboravio.
Kad je ušao u sobu, na stolu nađe dva pištolja. Nad njima Rade, pognut, ozbiljan. Kako Sima uđe, on zaključa vrata i ledenim glasom prozbori:
- Ja neću da idem i zovem na megdan najboljeg Crnogorca, no evo ti mene! Izaberi jedan od ta dva napunjena pištolja, a ja ću uzeti drugi, da ovde, po crnogorski, skrešemo dim u dim, pa što kome Bog da i sreća junačka! Da vidiš što je i dijete crnogorsko!
Zaprepašćeni profesor plašio se ne za sebe, jer rado bi umro za ovog gnevnog dečaka, no za dečakovu glavu.
- Neću s tobom megdan da delim! - povika Sima - Sa svakim drugim Crnogorcem hoću!
Učenik je ponovo planuo:
- Kada ne smiješ sa mnom, kako bi smio sa drugim Crnogorcem!?
Sima stade uz zid, razdrlji košulju i povika:
- Ja ne mogu da dignem ruku na jednog Njegoša, a ti udri, evo me!
Rade je, trepereći kao liska, skočio prema stolu sa oružjem.
- A misliš li da neću?
Podiže pištolj, okrenu cev profesoru u grudi i opali, ali zrno pade između njih dvojice - na pod.
- Uzmi drugi! - viknu Sima Milutinović ne odmičući se od zida i raširene košulje. - Taj si u strahu punio, pa si prah mimo cevi prosuo!
Dečak uze drugi pištolj, opali, ali zrno završi gde i malopre.
- Zar se tako pune puške za megdan!? - podviknu Sima - Daj ovamo da ja napunim, pa onda udri!
Pruži ruku da uzme pištolj, ali ga Rade preduhitri, snažno ga stegnu u zagrljaj, poljubi i prizna mu da je oružje namerno tako napunio da vidi sme li pred cev stati.

Izvor: "Politikin zabavnik" 2012/90