~Ljubav poznatih~

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

KATARINA VELIKA (ruska carica)

Brak iz interesa

Prepala se videvši ga prvi put. Iskrivljen i deformisan, ružnog lica sa punim usnama, ponašao se čas kao kmezavo dete, čas kao pijani sadista. Ali, ono što je bilo najvažnije - bila je njena sudbina, 28. juna 1744. uzela je ime Katarina (po poreklu je bila Nemica), pokrstila se u pravoslavnu veru a idućeg dana se verila. Veliki vojvoda nije bio mnogo stariji od nje. Povremeno bi našli nešto zajedničko praveći jedno drugom društvo ili se igrajući po hodnicima palate. No, s vremenom je i međusobna netrpljivost rasla, postajući sve očiglednija. Približava se i čas kad je trebalo zakazati venčanje.

Venčali su se u vizantijskom sjaju, oboje odeveni u srebro i okićeni dragim kamenjem. Te noći je, posle velike gozbe i bala, mladoženja pao u krevet pijan kao zemlja. Katarina nije znala treba li da bude ljuta ili da blagosilja situaciju. Sledećih noći je u krevet često nosio igračke - vojnike i igrao se na svojoj strani kreveta. Svakome je bilo jasno da je ovaj brak potpuni promašaj.

Veliki vojvoda, žalosno svestan svoje ruznoće, počeo je da se perverzno naslađuje zagorčavanjem života Katarini. Noću je bio impotentan, a danju sumanut, prepadnut princezom i iritiran njenom odanošću svojim dužnostima. Ona se gotovo razbolela od silnog učenja ruskog i pravoslavnih običaja.

Nakon osam godina braka, Katarina je i dalje bila devica. Očajnički je želela ljubav. Jednog dana je počela da flertuje sa dvorjaninom po imenu Sergej Saltikov. Sviđao se ženama i on je toga bio svestan. Bio je oženjen jednom od caričinih dvorkinja, putovao je i stekao mnoge prefinjene manire. Katarina, čiji je apetit za mladim i lepim muškarcima prerastao u maniju, bila je potpuno zaneta. Nije prošlo mnogo i oni su postali ljubavnici. Izgleda da niko za to nije mario. Veliki vojvoda je imao svoje prostitutke, a carica je preko toga prelazila zarad opšteg dobra. Naslednika još nije bilo.

Katarina je zatrudnela 1754. i rodila sina po tituli i imenu Veliki vojvoda Pavle. Saltikovu su preporučili da otputuje zbog zdravstvenih problema, a carica je preuzela dalje da ga sama odgaja. Katarini je srce bilo slomljeno zbog odlaska Saltikova ali se zarekla da neće više nikada dozvoliti da je i jedan muškarac povredi. Kada se vratila dvorskim dužnostima, počela je da se otkriva njena čelična priroda.

"Moja je nesreća da mi srce bez ljubavi ni jednog sata ne može biti zadovoljno", pisala je kasnije. Na sreću, naišao je mladi romantični Poljak, grof Stanislav Ponjatovski. Nije bio tako lep kao Saltikov, ali je bio vrlo obrazovan i veoma osećajan. Katarina se na njega nameračila. Kada bi jednom ugledala čoveka, bio bi izgubljen. Iako isprva zbunjen i uplašen, Ponjatovski je pristao da se preruši u krojača ili muzičara i stigne u odaje Velike vojvotkinje. Jednog jutra su ga uhvatili kako se iskrada i dovukli ga pred Velikog vojvodu. "Priznaj i sve će ti biti oprošteno", reče mu Petar miroljubivo. Iako ga nisu zanimale avanture njegove supruge, volio je da zna šta se dešava. Veliki vojvoda je bio strašno nepredvidljiv i mogao je probosti grešnika mačem na licu mesta. Ali, cela stvar se završila tako što je Petar doveo dvije svoje ljubavnice pa su odigrali partiju karata učetvoro. Ponjatovski je postao pion u zakulisnim diplomatskim igrama Sankt Petersburga, da bi na kraju bio proteran iz Rusije.

Orlov stupa na scenu Katarina ga je godinama iscrpljivala svojim bezobzirnim političkim manevrima. Jednog dana bi ga postavila za kralja Poljske, a već sledećeg bi ga naterala da abdicira. To ponižavanje ga je ubilo. Ubrzo posle Poljaka pojavio se jedan od najvažnijih muškaraca u njenom životu.

Grigorije Orlov bio je Tatarin zadivljujućeg izgleda, jedan od petorice braće poznate po lepoti i snazi. Bio je prosečno inteligentan i nije mogao da joj priušti čari dubokoumnih razgovora, ali bio je zapanjujuće senzualan i činio da ona u potpunoti oseti život. Sa političke tačke gledišta, on je predstavljao izvanredan izbor. Čitav klan Orlovih se ponosio što je jedan njihov clan postao ljubavnik Velike vojvotkinje, pa su se zaklinjali na večnu lojalnost, pridobijajući za sebe i ostale oficire. Njoj je bilo veoma važno da ima vojsku iza sebe.

Na Božić 1761. umrla je kraljica Jelisaveta. Iznenada, Katarinin ružni i pokvareni suprug, kojeg je toliko mučila, postao je Petar III, car svih Rusa. Dokopavši se vlasti, naprosto je podivljao. Ismejavao je Jelisavetin kovčeg, odbijać da nosi crninu i zbijao šale pri pogrebnoj ceremoniji. Katarina je, želeći da ostavi dobar utisak, odevena u crno od glave do pete, bdela nad balsamovanim telom žene koju je mrzela.

Još jednom je bila u drugom stanju, ovog puta sa Orlovim. Kada se rodio sin, dali su ga na usvajanje. Petar, koji je pretio da će unistiti tu ženu koja se tako ledeno odnosi prema njemu, uzviknuo je za stolom na jednoj svečanosti: "Sam Bog zna odakle joj ta deca, ali barem znam da nisu moja!"

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

PETAR KOČIĆ

Milki Vukmanović, u Banju Luku,

Sarajevo, 5/24. VIII 1899.

Draga i mila Mico,

Juče u devet sati uveče prispeo sam u lepo i pitomo Sarajevo. Ja sam ti obećao pisati iz Jajca, ali su okolnosti bile take da nisam mogao nikako izvršiti svoje obećanje. Zbog toga, draga i lepa Mico, oprosti mi, i nemoj misliti da sam zaboravio na naše grlenje i ljubljenje poslednje večeri. Ah, kako mi se bilo teško rastati sa Banjom Lukom, gde mi je ostalo ono što mi je najdraže na svetu. Onu celu noć nisam mogao spavati, nego sam tri-četiri puta prolazio pokraj tvoje kuće, gledeći na onaj prozor gde ti obično sediš. Nemoj se brinuti, budi vesela i pevaj, jer je pesma melem zaljubljenoj duši i rastuženom srcu. Ja ovo tebi govorim, a sam se ne držim toga.

Celog svoga putovanja, neraspoložen i neveseo, ćutao sam i jednako pušio, a u zraku pred očima lebdila mi je ona tvoja lepa i ljupka slika, a usne su mi gorele od tvojih slatkih poljubaca. Ah, kako je slatko ljubiti i ljubljen biti! Ne mogu ti iskazati kako sam bio srećan kad sam naslonio svoju glavu na tvoje bujne i mlade grudi, slušajući silno kucanje tvoga mlađanog i žarkog srca, koje jedino za me kuca i živi. Budi vesela, opet velim, jer nas grob samo može rastaviti.

Posao zbog koga sam ovamo došao nisam još svršio. Sutra ću ići na Visoku zemaljsku vladu kod barona Kučere radi toga posla, koji se, kako sam ti već pisao, tiče i moje i tvoje sudbine. Ako ne dobijem povoljna odziva, onda od mene nema ništa. Ako hoćeš begati u daleki svet, pa šta nam sudbina dade. Ja ću ti ovde ukratko izložiti radi čega sam ovamo došao. Stvar je u ovome. Svršio sam gimnaziju u Beogradu, kao što ti je poznato, pa sam sad namislio da idem u Beć, da slušam filozofiju, kako bih postao profesor. Ali za to treba dosta novaca…

Pisao bih ti još mnogo, ali veruj, draga i mila Mico, da nemam vremena. Ti si dobra pa ćeš mi oprostiti. Primi nebrojeno poljubaca od tvog vernog i odanog studenta filozofije Petra Kočića,

Pozdravi mamu i Savu, ako ga vidiš. Ja ću brzo doći.

Spustivši glavu na moje grudi,
Plakala ti si, nevino čedo,
A tvoje nežne i bujne vlasi,
Skrivahu lice turobno bledo.
I ja sam plako, gledeći tebe
I bujni potok suza je teko,
Ali sam ipak presrećan bio,
Jer ljubav sam za ljubav steko.
P. Kočić
Milki Vukmanoviæ u Banju Luku
Jajce, 15/9. 1899...

Draga i mila Mico,

Unapred držim da će te ovo moje pismo iznenaditi, jer se nisam zbog hitnosti samog posla s tobom ni oprostio, a ni primiti slađani poljubaca sa tvojih nežnih usana mogao. Mome je ocu oduzeta dosadašnja parohija, koju nikako ne može primiti, zato sam morao tako brzo otputovati u Sarajevo da pitam Konzistoriju kako se stvar razvijala do sada i još da je zamolim da povrati ocu bivšu parohiju. Ja sam se sa tužnim srcem rastao sa Banjom Lukom, jer u njoj mi ostaje ono što mi je najmilije na ovom svetu. Ostaješ mi ti i tvoja dobra majka, koja se onako lepo prema meni pokazala. Ja sam i slab bio, kao što sam ti pričao, a ovaj iznenadni događaj još mi je više povećao bolove. Ali pomisao da me ti voliš daje mi snage i moći da istrajem u ovoj teškoj borbi i nevolji. Ja bih ti – još pisao, ali željeznički vlak eno već polazi za Sarajevo, zato zbogom, draga i mila Mico, do skorog viđenja.

Pozdravi tvoju dobru majku, od moje strane po sto puta i imaj vere, u svog Petra, koji će te do groba ljubiti.

Zbogom, Mico! Eno ga zvoni već treęi put za polazak. Oprosti što je ovakav papir.

Tvoj Petar Kočić, student filozofije

Primi nebrojeno poljubaca i sećaj me se kao i ja tebe, tvoj Petar Kočić
Milki Vukmanovię u Banju Luku
Beć, 2/H 1899…

Draga Mico,

U pet sati posle podne istog, to jest današnjeg dana pisao sam na otvorenoj dopisnici, držeći da ti neću se moći ubrzo javiti, a osim toga tu sam dopisnicu pisao u kafani "Fin du siecle", gde je bilo tada dosta mojih drugova, te nisam bio rad da znaju za moju tajnu. Iz tih, dakle, uzroka nisam ti se, draga i mila Mico, mogao pismom javiti iz ove vrlo divne i lepe varoši, po kojoj sam mnogo lutao dok se nisam našao sa svojim drugovima iz Beograda i Sarajeva.
Kao što ti je poznato, ja sam se krenuo iz Banje Luke 30. septembra u 4 sata posle podne. U Zagreb sam došao u 4 1/2 sata izjutra. Tu sam čekao na bečku železnicu do 7 sati i 5 minuta, pa sam se onda krenuo i u Beč sam stigao u 6 sati uveče 1. o. meseca.

Celo moje putovanje od Banje Luke do Beča bilo mi je teško i dosadno. Neka nepojmljiva tuga morila je moju dušu i srce. Lepa i divna tvoja slika lebdila mi je pred očima, jer pri našem rastanku ja sam video u tvojim očima suzu koja me opominjaše da ti budem do groba veran.

Veruj, Mico, da te silno ljubim i da te neću izneveriti, a što se tebe tiče, ti radi kako ti srce zapoveda, pa nećeš pogrešiti. Mogu ti kazati da me jako iznenadilo ono čudnovato ponašanje tvoje majke prema meni. Ja je jako volim, ali se ona prema meni pri polasku nečovečna pokazala, ne davši mi ni ruku, da se rukujemo pri rastanku.
Slušaj majku, ali i ne zaboravi na mene, koji u dalekoj tuđini uzdiše za tobom.

Čim dobiješ ovo pismo, odmah mi odgovori, da znam kako je tamo. Tvoj dar jedina mi je uteha u ovim teškim danima. Molim te, draga Mico, da mi odmah sa odgovorom na ovo pismo pošalješ svoju sliku. To je najveće dobro što mi ga možeš učiniti. Ja ęu se slikati na prvog po novom kalendaru, još dakle za 15 dana, pa ću ti odmah sliku poslati.

Veruj u moju ljubav i budi vesela!! Tvoj Petar koji ti šalje nebrojeno poljubaca.

Moja adresa: Petar Kočić, stud. phil. in Wien I. Universistat

Pozdravi majku, makar ona i bila ljuta na me.

Molim te, lepa Mico, za brzi odgovor.
Milki Vukmanovię u Banju Luku
Beć, 21. 3. 1901.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Draga moja Milko,

Danas sam primio tvoju kartu. Drago mi je što ti se dopada moja slika. Ja sam se sam čudio da sam na fotografiji nekako debeo i zdrav izišao. To je zato što sam se u bradi slikao; da sam se bez brade slikao, izišao bih vrlo mršav.

Čudim se što mi više ne pišeš. Kakva je to okolnost što ti smeta da mi više nisi mogla pisati. Da te opet ko ne prosi, ili da nisi slaba? Piši mi, vere ti, dok ne dobiješ ovo pismo. Ja ću ti doći tamo oko 1. jula po novom kalendaru. Pre ne mogu, jer imam dva ispita da položim. Ako si ti bolesna, ja ću sve ostaviti pa doći da te vidim.

Lepa moja Milko, Ciganko moja, ti ne znaš kako te ja volim! Učiniću sve na svetu za te, što god hoćeš. Hoćeš duše, hoćeš krvi, sve, sve ću ti dati! Ako hoćeš da čitaš, poslaću ti "Bosansku vilu" i "Novu iskru", pa malo čitaj i zabavljaj se. Ta oba književna lista dobivam ja besplatno. U njima ima lepih priča. Ja sam dve napisao i to: u "Bosanskoj vili" "Đurini zapisi", a u "Novoj iskri" "Tubu". To je jedno žensko ime, upravo ime jedne devojke čiji dragan umire u Gracu. Ona će ti se dopasti – to znam unapred.

Sad ovo, pazi dobro. Ja hoću da se ženim. I to ovako: da se ja i ti venčamo tamo u Jošavci kod onog tvog popa. Za to ne treba niko da zna. Ja ću izvaditi od svog popa venčanicu, pa ću tamo doći da se u najvećoj tišini venčamo. Ja neću ni oca zvati, ni brata – nikog! Onda ću te poljubiti kao svoju ženicu i ostaviti kod majke, a ja ću nastaviti školu. I još za dve godine sam svoj čovek.

Piši mi šta ti o tome misliš, ali sve onako iskreno. Ja ti iskreno i od srca pišem i javljam za svoju nameru. Oprosti mi što ovako ružno pišem. Nemam vremena, pa moram.

Pozdravi oca i majku, a sama primi nebrojeno poljubaca od tvog Petra, koji bi te tako slatko poljubio.

Odmah mi piši šta misliš?!!
Milki Vukmanoviæ u Banju Luku
Zagreb, 25 /V 1901.

Draga moja Milko,

Pet punih dana u nestrpljenju i grozničavosti očekujem od tebe pismo; očekujem odgovor ma kakav bio. Mila moja Milko, ti ne znaš kako je to teško čekati u dalekoj tuđini odgovor od svog ljubljenog i milog stvorenja. Ja sam od cilog svita ostavljen. Sa ocem sam se zbog tebe zavadio, brat mi ništa ne piše, a prijatelja kakvih i nemam, te sam tako ostavljen bez iđe ikog svoga. Ja sam nesrećan, mene je svak od sebe odbacio, još me jedina bolna nada teši da me ti nećeš u ovim teškim danima moga života izneveriti i ostaviti. Ja bih se ubio kad bi me i ti napustila. Ali ti opet kažem, ako misliš i tvrdo veruješ da ćeš s drugim moći biti sretna, ti me ostavi i predaj mojoj nesretnoj sudbini. Sreća tvoja – to je sreća moja.

Bavljenjem s tobom u Jošavci, ona nežna tvoja briga o meni i o našoj sreći, učinila da danas ni o čem drugom ne mislim već o tebi. Onaj tihi i mirni porodični život za ona četiri dana u Jošavci mene je čisto preobrazio – ja danas drukčije mislim nego što sam dosad mislio. Meni i sad lebdi pred očima ona slika: kako ja sedim za stolom, a ti ulaziš na vrata i nosiš večeru…Posle velere ti dolaziš na moj krevet, pa se razgovaramo, grlimo i ljubimo…

To se možda nikad više neće vratiti. Ja sam ti veran, do groba veran postao posle dolaska svog u Jošavku s tobom u kolima. Ali ti si mogla opaziti da se ja ni o čem ne brinem, da sam bezbrižan, ali si u isto doba mogla uvideti da sam do krajnosti pošten. Ja ništa nemam osim poštenja i žarke ljubavi prema tebi. Mene cela Banja Luka mrzi što ja tebe volim. Mnogi mi je trgovac prigovorio i pitao me zašto sam – znaš onda sa Simom – dolazio tamo. Ali nek me mrzi ako će ceo svet – meni je svejedno, samo ako me ti iskreno i odano voliš.

Ja se danas patim i mučim sa školom, samo da tebi i sebi izvojujem dobar položaj u društvu. Ali treba da i ovo znaš: da ću ja možda i po zatvorima i apsanama provesti veći deo svog života, jer ćemo mi svi đaci otpočeti borbu protiv Švabe, koji guli naš narod, otima mu slobodu i ubija sreću. Ako si na sve pripravna, možeš poći za me; ako nisi, onda je bolje da me ostaviš, pa sa mnom šta bude. Iako ću biti nekad gospodin profesor i doktor filozofije, ipak će možda doći vreme kad ću na tvojim vratima zakucati. Ti ćeš poznati nekadašnjeg svog dragana u odrpanim haljinama, pa ćeš mu udijeliti koricu kruva.

Ti možda ne veruješ da to može biti, ali ja u to jedva mogu sumnjati, jer taka će vremena neminovno doći. Kako mi se cepa srce kad na to pomislim! Kako me bolno tišti kad pomislim da će moja rođena deca obijati tuđe pragove.

Ja bih tebi o mnogo čemu pisao, ali ne smem, jer se bojim da me nećeš pravo onako kako treba razumeti. Ukratko ti kažem da najviše volim tebe, pa onda moj nesretni i zarobljeni narod. Boriću se do kraja svog života za tvoju sreću i za sreću i napredak svog milog naroda. Ako voliš svoj narod i ako mu želiš bolju i lepšu budućnost, zagrli se sa mnom, da se kroz ceo svoj život za sirotinju borimo, jer smo i nas dvoje uboge sirote. Zato će nas narod i sirotinja blagosiljati.

Dok dobijem od tebe odgovor, pisaću opširno pismo tvom ocu. Priča mi jedan moj drug – Marko Kraljević – da se s tvojim ocem viđao u Srbiji, u man. Petkovici. Stevo je mene vrlo mnogo hvalio.

Pozdrav svima, a osobito tebi, jedina moja srećo!

Grli te i žarko ljubi tvoj rastuženi Petar.

Adresa: Petar Kočić, stud. fil.
Zagreb, Sveučilište.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

LAZA KOSTIĆ

Ujedared zasusta kroz naše redove. Evo Laze Kostića. To je Laza Kostić! Svi se okrenemo i ja videh visokog, mladog, golobradog gospodina crne bujne kose koja se nemirno spuštala. A Laza je više gledao u žensku pri-pratnju nego u ikonostas. Laza Kostić. Pesnik i profesor novosadske gimnazije. Nacionalni borac. Perjanica Svetozara Miletića. Predsednik varoškog suda. Laza Kostić uvek spreman da bude mlad ili da luta po tuđoj mladosti.

Njemu je bila već pedeseta godina, njoj tek dvadesetprva. Lenki Dunđerskoj, ćerki najimućnijeg Srbina u
Vojvodini, Laze Dunđerskog. U pedesetoj godini čak se i Laza Kostić plašio da započne nov, uzbudljiv, zaljubljen život sa trideset godina mlađom devojkom. Zadovoljio se njenim prijateljstvom, vožnjom kočijama po gradu i slušanjem klavira. I dubokom patnjom koja nije znala za milost. I koja bi počinjala negde u sumrak dok Lenka sanja u svojoj devojačkoj sobi. Da bi nekako zaboravio Lenku, Laza se ženi najbogatijom miraždžikom Julkom Palanački. Međutim, Laza uopšte nije morao da se ženi da bi se odvojio od Lenke. Lenka Dunđerski preminula je u Beču od tifusne groznice. Njoj u čast, životu u spomen, Laza Kostic napisao je "Poslednju labudovu pesmi" Pesmu SANTA MARIJA DELA SALUTE

Prema svemu se može suditi da Laza Kostić nikad nije ni bio čovek u vlasti telesnog bezakonja, jer je očigledno da nije često menjao "pašnjak". U svakom slučaju, nije bio "ljubavnik kvantiteta" i "romantični eksploatator", kako se s pravom reklo o zavodniku Đakomu Kazanovi. Kostić je imao nesreću (ili sreću, ko će to znati!) da se pod starost zaljubi beznadežno u beznadežnost. Pre te fatalne, predsmrtne zagledanosti, prva njegova važna ljubav za koju istoričari znaju završila se smrću devojke, 1862. godine, kad je Kostić imao dvadesetjednu. Sledeća se udala za drugoga, a treća za trećega (1871. godine). Izgleda, one su na vreme shvatile i praktićno, s majkama, razmotrile pustopašnu prirodu ovoga genija, i utekle stabilnim ljudima, možda malo bezbojnim ali postojanim. Njegov veliki prijatelj i dobrotvor, "dupli doktor" (medicine i književnosti), Milan Savić, tvrdi da je Kostić u mladosti više puta bio zaljubljen, "ali nikad ozbiljno i strašno". Bilo je to "platoničeski", dakle gotovo nešto kao od šale. Ali, onda je došla Ona, Jelena-Lenka Dunđerska (Milan Kašanin piše da je bila "devojka izvanredne lepote", drugi domeću da je bila i "pomalo čudna"), kćer najimućnijeg čoveka u prebogatoj Vojvodini. Pesnik ju je upoznao 1891, kad je njoj bila dvadesetprva a njemu beznadežna pedeseta godina. S njom je došla i legendarna pesnikova kriza, drama dostojna da ostane večita. Bojazan Kostićeva u vezi s tom premladom devojkom bila je mnogostruko osnovana: nije on smeo ni da pomisli na ženidbu i brak, zbog nepremostive razlike u godinama. Morao je da sumanuto beži od tog nemogućeg rešenja, pa se čak i okumio s njenim bratom Gedeonom, da bude bar spoljni član njene porodice. Ostalo mu je još samo da s Lenkom Dunđerskom ostvaruje mistično jedinstvo, i potom snovi kad je iznenada umrla, od tifusne groznice (u dvadesetpetoj godini, 1895, u Beču). Tada se drama jedne ljubavi koja satire, i koja se može ostvariti isključivo u nebeskim sferama, pretvara u pravu tragediju. I inače potpuno usamljen, ojađen i nesređen, počeo je da sve više tone u sebe i da sebi želi što skoriju smrt (verovao je i nadao se da će umreti u šezdesetsedmoj, 1908, i "prebacio" se za dve godine). Izgleda i kao da je smrt Lenkina bila nekako "psihosomatska", jer se dogodila u isto vreme kad se Kostić oženio Julijanom Palanačkom, koja ga je pasji verno čekala punih dvadesetpet godina. Tako se prizemljio taj veliki orao koji je pao satrven od samoga sebe i svojih težnja, i tada je njegova mistična veza s mrtvom Lenkom prešla u veličanstvenu halucinaciju kakve nema u celoj književnosti sveta. To je čista zaumnost, neka vrsta oniričkog bezumlja i zemaljskog košmara.

"Zar meni, starcu, takva divota?"

Nikakav paralelizam između Lenke i Kostićeve supruge Julijane, Julce, nije mogućno uspostaviti a da ne naškodi i ne naudi dobroj ženi običnih osobina (kad su se venčali, i kad se njen lični genij konačno skrasio, njoj je bilo 46 a njemu 54 godine). Julca je bila "do dirljivosti dobra i predobra žena", ali nije mogla da "nadomesti" Lenku i njeno užasno odsustvo. Ta dobrodušna Somborka mogla je da ga pobedi samo "čistim i u potpunosti njemu posvećenim životom", ali u njihovoj kasnoj vezi, prirodno, nije moglo biti mnogo "misterije". Julijana je svoga raspuštenog genija prvi put ugledala u nekakvim svatovima, i otada ta začarana devojka više ništa nije videla do njega, iako ga je srela dvadesetpet godina pre njihovog venčanja. Dotle je energično odbijala prosce, kao Penelopa, koji su jurišali i na miraz i na kapiju njenog bogatog, prebogatog doma, a nikome nije govorila koga to ona čeka. Genij joj je konačno došao u kuću, pod starost, a to njena majka, razumljivo, ni najmanje nije voljela: njena jedinica udala se za "starca" (iako ni njena kćer, svakako, nije bila baš u prvoj mladosti), boema, kockara koji je rasuo veliko bogatstvo. Ušunjao se porebarke u kuću svoje žene, a imanjem i velikim bogatstvom gospodarila je njegova tašta od čijeg jezika je odmah pobegao u manastir Krušedol, i vratio se u Sombor i u ženinu kuću tek kad joj je majka umrla. Kostić je poštovao i voleo tu svoju ženicu, ali među njima u tim godinama nije bilo burnog organskog jedinstva (sme li se ovde primeniti misao Petronija Arbitera da je potrošena strast strašna dosada?). Godinama on uopšte nije osećao da se ta "otmena, bogata, lepa i čestita somborska devojka" smrtno i odavno zaljubila u njega, pa su na to morali da ga upozore rođaci brižni zbog njegove sudbine, poznanici i prijatelji. Zapravo je njega oženila starost, i to ne govori dobro o odluci genija da se tako oženi i skrasi. Smerna Julijana (pisao joj je pisma koja je počinjao ovako: "M.d. J", "Moja draga Julo"), bila je presrećna što je uopšte dočekala svoga genija, što ga je mogla nazvati svojim, i mirno umrla u Beču, 1909. godine. Iduće godine već, i njen Laza je zamenio prolazni i propadljivi svet nepropadljivim, i takođe u Beču (kao da je Beč grad smrti za Kostiće i Dunđerske!). Otišao je L. K. zauvijek tamo "gde svih vremena razlike ćute".

Dok je Julijana ležala smrtno bolesna, mrtva Lenka "odlučuje" da u snu posećuje velikog pisca kao da je živa, a on - suštinski više ne razlikujući san od jave i živeči ostatke svoga tragičnog života bez nje, u "beznjenici" - zapisuje odmah posle buđenja svoje snove u dnevnik koji drži pod ključem. Pisao ga je na blistavom francuskom jeziku (za to jamči poliglot Kašanin, koji je Dnevnik i preveo, a L. K. je znao čak osam jezika), da ga ne bi dešifrovali ukućani ili nepozvani - pre svih, naravno, tašta i Julca. "Nikakav hrišćanin, sav paganinon, zamišlja raj ne kao bestelesni svet duhova nego kao čulan svet, kao nastavak ovozemaljskog života u kome ga čeka ljubav", piše Milan Kašanin o Kostiću. "Laza Kostić nije voleo srpski narod, već ideju srpskog naroda. Kao u književnosti, on je i u životu senzitivan, no ne i senzibilan. Na što god on spustio oči, na što god se obazreo, u njegovim pogledima ima prodornosti i svetlosti, no topline nema. On je oštrouman no ne i duhovit, i mislen je, ali ne i razborit, on voli apstrakcije a ne ljude, ženskadiju a ne ženu, on ne obožava sveta lica nego kumire. Tek pod starost, u poslednjem času, on s užasom vidi da je vek proveo bez ljubavi i religije i, tražeći ih i ne nalazeći, nego samo naslućujući, osetio se "osaman u seleni" i, govoreći sebi "mirno veni", kriknuo od očajanja. On bi bio svetska vrednost da je SMDS bio početak njegov, a ne svršetak".

U pismu iz novembra 1895, Kostić piše ženi u Sombor: "Draga Julo, ja sam već nedelju dana u Novom Sadu. Bio sam u Sentomašu, na pogrebu Lenkinu. Ni rođena sestra jedinica nije mi bila milija od nje. Možeš misliti kako mi je. Crn mi je ceo svet". Ne zna se (bar ja ne znam) do koje je mere Julijana uopšte znala ili slutila šta se zbiva u olujnoj duši njenoga muža. Ali, od toga trenutka nastupa čudesna geneza grandiozne pesme SMDS, koja se ne može potpuno ni razumeti ako se ne zna Dnevnik snova L. K., i način njenog mističnog postanka. Kostićev porodični lekar i prijatelj, ali koji ipak nije razumevao književnost iako je nekako "znao" da je u društvu genija, dr Radivoj Simonović, pisžše u studiji "Uspomena na dr Lazu Kostića": "Kad mu je žena na smrt bolesna bila, onda je napisao svoju poslednju, labudsku pesmu, koju u jednoj beleški o snoviđenju 3. juna 1909, hotel "Hungarija", Budapest, naziva "Apoteoza njoj, verovatno moja labudska pesma". "Što god je u toj pesmi rečeno", piše taj lekar iz Sombora, "to mu se sve priviđalo u snu, noću. Kad se probudio, zabeležio je to francuski, većinom na papiricima i u jednoj knjigi svojoj o Zmaju, na praznim mestima. Opisuje šta je u snu video i govorio sa priviđenjem, pa je onda na kraju napisao - "na to se probudim". Pošto sitnice tih priviđenja ne spadaju u književnost, ja sam sve te snohvatice uništio, da ne bi ko god o tome raspravu pisao". Nevolja je, ne mala, u tome što se on - svakako iz prijateljskih pobuda jednog obozavatelja mlađeg od pisca sedamnaest godina, strasnog egzegeta koji veruje u nepobitnu veličinu L. K. koji je "somborovao" svojih poslednjih četrnaest godina - usudio da određuje šta su "sitnice" a šta je "dostojno" književnosti. "Naš Rada" - kako su Julijana i L. K. zvali toga lekara - oštetio je mnogo književnost, i ne znajući šta čini. Napisao je o tome dobroćudne, ali suviše "pedagogične" reči koje su sušta naivnost običnog uma: "Moja je ideja da svoga velikana treba tako da predstavimo mlađem naraštaju da izgleda duhom, dušom i umom i moralom još veći nego što je zaista bio. Pa onda možemo prstom pokazivati našim grgama i gogama: Eto, gledaj kakav je sjajan naspram tebe, ološeviću!" Eto, šta čovek da učini s naopakom "čestitošću"? O tome je pisao i pokojni dr Mladen Leskovac: "Kada sam staroga Simonovića pitao o tome, on me je, već teško bolestan ali još uvek sa onim svojim dobrim osmejkom, lukavo zagledao preko naočara, i ćutao". Taj čuveni profesor Univerziteta u Novom Sadu čuo je tada od starog Simonovića ove reči prijatnog upozorenja: "Nemojte Lazu ocrniti, nego Lazu obelite - nesrećnijeg čoveka od njega nisam sreo u životu". On je dobro, izgleda, poznavao narav svoga naroda, jer je napisao da su "Skerlić i Nedić govorili o Lazinim kovanicama onako kao što su to činili i novosadske babe i čiče od pre šezdeset godina". Bojao se stari doktor, koji je umro 1950. godine, da će se "tamnih" i "prljavih" mesta doćepati zluradi ljudi, i zato je sve te "sitnice" predao pepelu.

Ne samo Milan Kašanin i Stanislav Vinaver, nego i jedan "običan" lekar, veruju da je Dnevnik snova L. K., ta "najhalucinantnija proza na srpskom jeziku", ključ za pesmu SMDS. Istraživači su našli da o snoviđenjima ima tragova i u pesmama Laza Kostića ("Vanredno je živo i strašno opisao kako ga je, noću na Novu godinu, posetio umrli Kosta Ruvarac i šta se s njime razgovarao!"). Ta pesma, kao čista muzika duše i uma, korespondira s Dnevnikom snova (koja je, posle više godina, konačno uobličena 3. juna 1909. godine). On već 1892. godine, u pesmi "Gospođici L. D., u spomenicu", piše stihove: "Ja, osaman u selni / od jeseni do jeseni / pevam srcu: mirno veni! / Blago meni!" U ovoj strofi je sva struktura i bit pesme SMDS. Godine 1879, napisao je pesmu "Dužde se ženi", u kojoj je opisao kako je Venecija, u strahu od kuge i kao izraz zahvalnosti Bogorodici, sagradila crkvu Sveta Marija od Spasa (Santa Maria dela Salute). Kostić je u pesmi ruzio Veneciju zato sto je od "našeg" drveta izgradila crkvu, što su opustošene šume Dalmacije. Kad je tu divnu crkvu video 1895. godine, u društvu Julijaninom, duboko i gorko se pokajao što je tu pesmu napisao. "Izgleda mi kao da je osećao da je tom pesmom uvredio Mater Božju, no to nikome nije govorio", piše dr Simonović. Dok je umirao u Beču, iz nedara mu je ispala preskromna, obična ikona Bogorodice, koju je stalno nosio o vratu. Kao razmetljivi mladić, on se čak usudio da se s prezirom odnese prema Majci Božjoj, opisujući ljubav prema njoj kao "madonizam". Ali, to je okajavao dugih petnaest godina, do smrti, otkad je ugledao tu crkvu u Veneciji. Zato je dr Simonović i naredio da se na pesnikovom grobu ispisu pokajnički stihovi Laza Kostića: "Prezri, nebesniče, vrelo milosti / što ti zemaljski sagreši stvor / Oprosti moje grešne zalute / kajan ti ljubim prečiste skute / Santa Maria della Salute"! Visoka, elegantna devojka plavih očiju boje različka, obeležena lepotom kao "kratkotrajnom vladavinom", koja je odlično govorila tri jezika, Lenka Dunđerska je poslužila kao nadahnuće za katedralnu pesmu cele književnosti sveta, za oduhovljenje erosa, kad erotsko u velikoj sublimaciji prelazi u čistu poeziju i religioznu ekstazu. S jedne strane je devojka-crkva od mesa, žena večnog kvaliteta, a s druge mistična zgrada u slavu Majke Božje, a spaja ih ogromni luk ljubavi plotske i nebeske. Lenka je smrću postala "obesteljena", slobodna duša s kojom pesnik u snovima kao drugoj stvarnosti ostvaruje ono što je bilo nemogućno na zemlji, pravdajući tako "abnormalnost normalnog". To je učinio tek kad je taj veliki um večne modernosti izašao iz "nebule neznanja" (to je njegov izraz), i kad ga je pod starost napustila "moja notorična kalamburomanija". Tada je mogao da napiše ove stihove: "Kamo noći, kamo dani / prozboreni, propevani / bratovani, drugovani / prosanjani, promaštani / pronadani, projadani?" Iza njih su mogli da sleduju samo ovakvi: "Sve što je srce snivalo mlado / sve je to jave slomio ma / Za čim sam cezno, čemu se nado / Sve je to davno pepo i pra"

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

LAZA LAZAREVIĆ

Najveća ljubav oca moderne srpske pripovetke Laze K. Lazarevića, bila Srpkinja, a ne Švabica, kako se uglavnom misli. Ova nikad neprežaljena Lazarevićeva ljubovca zvala se Jelica Milinović i bila je kći oficira poreklom iz Ćuprije. Kao student Pravnog fakulteta Velike škole u Beogradu Lazarević je stanovao u današnjoj Ulici kralja Petra I. Jednoga dana, u bašti, neposredno ispod svog prozora ugledao je komšinicu Jelicu i zaljubio se na prvi pogled. Od njenog osmeha i crnih očiju Lazarević više nije mogao da pobegne. Čak ni onda kada je ostavio i otišao na studije u Berlin. Uzalud je pokušavao da je zaboravi u novoj ljubavi sa poznatom Švabicom Anom Gutjar. Jelica Milinović može se prepoznati u mnogim njegovim dovršenim i nedovršenim pripovetkama, tvrdi Vlatković. Među njima su i pripovetke "Vetar" i "Verter", a ni nekadašnjim kao ni današnjim čitaocima nije padala i ne pada na um pomisao da se ona opisuje i u priči o Vučku letivetru ("On zna sve") i u pripoveci "Na bunaru".

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

FEDERIKO GARSIJA LORKA

Postoje dve verzije o Lorkinoj smrti. Prema onoj najraširenijoj, falangisti su uhapsili pesnika u kući koju su mu njegovi prijatelji ponudli kao azil, a odao ga je neki njihov bliski rođak, te je ubijen iste noći, nakon što je izrekao one poetske, bez sumnje izmišljene reči: "Ubićete me na ovako lepoj mesečini?"

Druga verzija, koja nam u drugačijem svetlu prikazuje "andaluškog slavuja", manje je poznata. Garsija Lorka se nije bavio politikom, i stoga nije imao zbog čega da se plaši falangista. Ako se i sklonio kod prijatelja, bilo je to zato što je osećao da je u opasnosti, i to ne političke, nego sentimentalne prirode…

Jedna eminentna ličnost iz frankističkog pokreta okarakterisaće falangistima Lorku kao komunistu, zbog ćega će ga ovi uhapsiti. U to vreme opšte konfuzije, ništa jednostavnije od toga. Posle hapšenja, ova misteriozna ličnost - tvrdi se da je kasnije postao ministar - pojavila se u zatvoru, naredila da se otvori njegova ćelija i, pošto je zataražila od čuvara da se udalje, ubila ga s tri revolverska hica. Kasnije će tvrditi da je zatvorenik pokušao da pobegne. Rivalstvo ljubavne i homoseksualne prirode bilo bi objašnjenje za ovakvu osvetu. Iako žrtva zločina iz strasti koga je smaknuo ljubomorni suparnik, pesnik je uskoro "iskupljen" od strane republikanca, koji su od njega načinili mučenika koji je branio njihove ideale.

GITARA

Počinje tužaljka gitare
Razbijaju se kupe praskozorja.
Počinje tužaljka gitare.
Zalud ju je šutkati.
Ne možeš jeušutkati.
Plače jednolična,
kao što plače voda,
kao što plače vjetar
na snježištu.
Ne možeš je ušutkati.
Plače zbog stvari dalekih.
Pijesak toploga Juga
što traži kamelije bijele.
Plače strijela bez cilja,
večer bez sutra
i prvu mrtvu pticu na grani.
Oh gitaro!
Srce ranjeno
sa pet mačeva.

(Federico Garcia Lorca)

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

KNEGINJA LJUBICA I KNEZ MILOŠ OBRENOVIĆ

Ugledao ju je na reci Dicini, kako sa prelepom majkom Marom pere veš. Zastao je, izuo opanke, vrteo se po rečici i posmatrao majku i ćerku u svom poslu, a one su pognule glave i čekale da putnik ode pa da nastave sa radom. Vreme je prolazilo, a Miloš je sve češće svraćao u Srezojevce da bi video buduću nevestu. Uskoro su se venčali i Ljubica je došla u Brusnicu i započela novi život, verno i poslušno sa voljenim Milošem. Pokazala se odmah kao izuzetno vredna, štedljiva, pobožna. Miloša je neizmerno volela, previjala ga kad je bio ranjen, tešila kad je bio tužan, naročito posle bratove smrti. Bila mu je drug i draga ali, nažalost, ne i jedina. On je neretko primećivao druge žene i to su svi znali, čak i Ljubica. Trpela je, patila, ali se nije protivila. Tada je Miloš doveo Petriju, posebnu izabranicu koja je zaokupila celo njegovo biće. Ljubica je bila zapostavljena, ranjena, i tada je rešila da presudi suparnici. Prišla je Petriji sa pištoljem u ruci i izgovorila: "Pištolj je Milošev, a ruka Ljubicina, omaške ne može biti!". Njoj je oduzela život, a sebi navukla Milošev gnev, i knez je sastavio delegaciju koja će joj suditi. Nikola Lunjevica, Prota Mateja, Hadži Atanasije i drugi saslušali su optuženu kneginju i osudili je na smrt. Nakon presude rekla im je: "Znam šta sam uradila… Iskreno se kajem… No, ako bi mojemu Gospodaru, u kakvom slučaju krv moja bila potrebna, hoću je za njega dobrovoljno žrtvovati. No, nesreća je moja što sam ženskog roda i slaboga rasuždenija, pa sam tako uvredila svoga Gospodara".

Nakon ovoga, sudije su odlučile da kneginja ne zaslužuje smrt i da presuda mora biti blaža. "Može ostati u Crnući, spokojno sedeti, jesti i piti, potrebno odenije imati, zrenijem svoje dece se naslaždivati, ali je isključena iz supružanske ljubavi". Kneginja je ostala do kraja dana u Crnući a zatim otišla pred muža sa dve puške. "Gospodaru, evo dve puške! Ili praštaj ili ubijaj, ovako se više ne može!"

Miloš je oprostio majci svoje dece, ali život im više nikada nije bio isti. Kneginja je smisao tražila u pružanju pomoći srpskoj sabraći, a posebno se posvetila svojoj deci. Izgubila je dvadesetogodišnjeg sina Milana, kneza naslednika, nakon teške bolesti. Sahranila ga je u crkvi na Paliluli. Ćerku Petriju bogato je udala po svim srpskim običajima a najviše se posvetila sinu Mihailu, budućem srpskom knezu. Često su zajedno obavljali razne poslove i išli u obilaske, sve po nalogu kneza, tako da su ih upoznali i poštovali svi uglednici tog vremena, a odlazili su i do Carigrada, sultanu na "poklonjenije".

Knjeginja je bila odlučna u svojim uverenjima i suprotstavljala se i samom knezu kada je cenila da greši, izrazavajući svoju volju pred svima i bez stida. Opisivana je kao jaka žena, dosledna i borbena, ali nadasve nežna i ranjiva supruga i majka. Njenom uticaju se pripisuje svrgavanje Miloša sa vlasti jer joj njegova neverstva i sve što je vlast činila od kneza, nije odgovaralo. To je, naravno, pogodovalo Miloševim neprijateljima. Želela je da vlada Mihailo ali, kada je došao na vlast, uverila se u njegovo neiskustvo, pa je opet pokušala da vrati Miloša na presto. Takva previranja nisu mnogo dobra donela Srbiji jer su unosila konfuziju koju su protivnici znali iskoristiti. Možda je kneginjin uticaj u svemu tome prenaglašen, ali je neosporno postojao.

Umrla je uz sina Mihaila u Novom Sadu. Mihailo ju je sahranio u manastiru Krušedol i, do sopstvene smrti, često je slao dukate da se održi parastos srpskoj kneginji i majci Ljubici.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

THOMAS MANN (1875-1955)
(Nemački pisac)

Sazdan od kompleksnosti i kontradikcija, ovaj, možda najveći nemački pisac dvadesetog veka pisao je i stvarao tako da je naizmenično maskirao i otkrivao svoju homoseksualnu želju. Kontradikcije su bile očite još od ranog doba. Njegov otac, na daleko cenjen poslovan čovek i politička figura u severnonemačkoj luci Lübecku, očekivao je da ga sin sledi na putu kojim je krenuo prema uspehu i ugledu više srednje klase. Thomasa nije zanimao svet njegovog oca, više je voleo carstvo umetnosti koji je pred njim otvorila majka. Pa ipak i njegovo stvaralaštvo i njegov život mogu se sagledati kao pokušaji da se premoste, naizgled oprečni, identitet valjanog građanina i identitet umetnika.

Još u školi, Mann je iskusio snažnu zaljubljenost prema dvojici svojih drugova iz razreda, Arminu Martensu i Willriju Timpeu. Izgleda da su mu, u najboljem slučaju, odgovorili zagrljajem, a u najgorem, zbunjenošću. Ova razočaranja u mladosti stvorila su obrazac koji je Mann sledio čitavog života: osećati ljubav za drugog muškarca iz daleka, nalaziti zadovoljstvo i donekle čak i ispunjenje u tome da se bude ljubavnik, nikad ljubljeni, a onda preoblikovati to iskustvo u književnu umetnost.

Ljubav prema Arminu Martensu služila je kao inspiracija za ljubav Tonija Krögera prema njegovom najboljem drugu Hansu Hansenu u Mannovoj pripoveci Tonio Kröger iz 1903. Tu čitamo o žudnji Tonia prema "tom plavokosom i plavookom", koju nisu uznemiravale sumnje da li je to prikladno ili žalost zbog neuzvraćene čežnje. Trenutak iz Thomasovog odnosa sa Timpeom postao je ključna scena u Mannovom romanu iz 1924. godine Čarobni breg (Der Zauberberg). Kada glavni lik, Hans Kastorp, pozajmljuje olovku od mladog školskog druga, opis predaje olovke natopljen je homoseksualnom simbolikom.

Mann je osetio prema umetniku Paulu Ehrenbergu koji je bio dve godine mlađi od njega, kako je pisao: "centralno iskustvo moga srca kada sam imao dvadeset pet godina". Decenijama kasnije, Mann je opisao svoja osećanja tokom ove četvorogodišnje veze kao "strastvenu ljubav" i "ekstatičnu sreću" koju su pratili periodi "gađenja nad sobom". Da li ga je ova zbrka emocija, izazvana društvenim odbacivanjem homoseksualne ljubavi, odvela do ženidbe zato što mu je nedostajalo hrabrosti da iživi svoje želje ili zato što je od ovih osećanja želeo da pobegne, ne može se pouzdano znati. Ono što znamo jeste da je 1904. iznenada i vatreno progonio Katiju Pringsheim; venčali su se iduće godine. Da ju je plemenito voleo, u to ne treba sumnjati, ali je u svojim dnevnicima sâm zabeležio da nikad ni prema kome nije osetio strast kakvu je osećao prema Ehrenbergu.

Njihov brak pružio mu je zaklonište i postojanost iz koje je mogao da nastavi da istražuje svoje omiljene teme i žudnje. Porodično putovanje 1911. u Veneciju imalo je za rezultat najpoznatije Mannovo delo "gej književnosti", pripovetku iz 1912. pod naslovom Smrt u Veneciji (Der Tod in Venedig). Pisac, tada već otac nekoliko dece, ostao je očaran desetogodišnjim poljskim dečakom, Wladyslawom Moesom, koji je poslužio kao inspiracija za priču o sredovečnom nemačkom piscu, Gustavu Aschenbachu, koji se izdaleka zaljubio u lepog poljskog dečaka po imenu Tadžio. Pripovetka sadrži Mannov najdirljiviji izraz te žudnje koja je mogla da odvede do visina stvaralačkog postignuća ali nikad do stvarne veze između dva muškarca.

Iako Mann nikad nije bio izuzetan student, postao je čuven po svojoj erudiciji, koja se iskazivala ne samo u njegovim dugim pripovetkama nego i na mnogim predavanjima koja je držao po čitavoj Evropi i SAD o velikim figurama nemačke kulturne istorije (Goethe, Schiller, Nietzsche, Freud). Nalazio je inspiraciju i kod ljudi koji se sad, kao i sam Mann, ubrajaju u panteon gej književnosti: Walt Whitman, André Gide, Gore Vidal. U svojim pedesetim objavio je značajan esej o braku (1925) kao i nemačkom pesniku Augustu von Platenu (1930). Definisao je brak kao pozitivnu, društveno konstruktivnu snagu u suprotnosti sa kreativnom, ali društveno krajnje destruktivnom ulogom koju je dodelio homoseksualnosti. Platenova reputacija je umanjena delimično i zbog otkrivanja homoseksualne želje u njegovim objavljenim dnevnicima, ali je Mann njegovu poeziju smatrao velikom upravo zbog te želje. Mann je dosegao možda vrhunac svog života kao "predstavnik nemačke kulture" kada je nagrađen Nobelovom nagradom za književnost 1929. godine.

Između onih dvaju eseja Mann se zaljubio poslednji put. Predmet njegove naklonosti bio je Klaus Heuser, sedamnaestogodišnji sin Mannovog poznanika Wernera Heusera, istoričara umetnosti. Iako nije dugo potrajala, ova veza je za Manna obeležena kao "zrelija, kontrolisanija, srećnija" od one koju je imao sa Ehrenbergom. Mann je iskusio poslednji trenutak strastvene želje prema Franzu Westermeieru, konobaru koji ga je posluživao tokom boravka u hotelu [Dolder] u Zürichu 1950. godine. Dok je Heuser odgovorio Mannovoj naklonosti, Westermeier je po svemu sudeći bio nesvestan prirode starčevih osećanja…

Objavljivanje njegovih dnevnika poslednjih godina dovelo je do potpunije slike Manna po pitanjima njegove homoseksualnosti. Ranije, kritičari su često pokušavali da izbegnu objašnjenje njegovih istopolnih sklonosti u njegovim delima, obično tako što bi tvrdili da se tu nije radilo o "seksu" nego najviše o platonskoj ljubavi. Osim toga, slika je stvarana oštro odvajajući pisca od svakodnevnog života i čak i od porodice. Oba gledišta morala su da se prerade iz temelja. Sada znamo, uprkos tome što je Mann uništio dnevnike koje je vodio pre 1918. godine, da je čitavog života imao želju za drugim muškarcima i koliko su oni bili značajni za njegovo životno delo. Takođe znamo da je imao nekoliko bliskih prijatelja koji su bili homoseksualni, i koji su mu pomogli da formira pojmove na tako različite teme kao što su bili demokratija i Friedrich Nietzsche. A i Mann nije uvek skrivao svoju sklonost. Katia je vrlo dobro znala za njegovu zaluđenost u Veneciji, a njegova najstarija kći, Erika, morala je da ga izgrdi kada je njegovo zurenje u ciriškog konobara postalo isuviše upadljivo.

Kompleksnosti i kontradikcije obeležili su njegov lićni život isto kao i njegovo pisanje. Njegov brak je potrajao pola veka i dao šestoro dece. Troje najstarijih (Erika, Klaus i Golo) su svi bili homoseksualni. On i Katia su stvorili, kako se čini, postojan porodični život da bi potom bili prisiljeni da ga iznova ponovo stvaraju dok su se porodično sklanjali, zajedno sa rođacima, od nacista, u Švajcarsku pa zatim u SAD. I Thomas i Katia Mann uzeli su američko državljanstvo 1944. godine i bili sasvim rešeni da produže svoj boravak u oblasti Los Angelesa do kraja života, ali ih je rastuće antikomunističko, ksenofobično raspoloženje u Americi u kasnim '40-im nagnalo da se, iako nisu bili komunisti, vrate u Kilchberg (Zürich) u Švajcarskoj, gde je Mann umro 11. avgusta 1955.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

ENGLESKA PRINCEZA MARGARETA

Ljubav 22-godišnje princeze Margarete i Pitera Tauzenda potresla je svojevremeno Britaniju. Piter Vuldridž Tauzend bio je klasična tragična ličnost. Rođen u Burmi, u porodici visokog činovnika, školovao se u Hailiberiju, očevoj staroj školi sa spartanskim režimom. Posle tog školovanja, primljen je u RAF. U ratu je komandovao eskadrilom. Poznat je po tome što je 1940. godine oborio prvi nemački bombarder u Drugom svetskom ratu ali je, osetljiv na tuđu nesreću, odmah sutradan posetio ranjenog mladog Nemca i odneo mu cigarete u bolnicu.

I Tauzend je u borbama ranjavan. Prilikom oporavka, susreo je svoju buduću suprugu Rozmeri. Iako brak nije bio srećan, imali su dva sina. Krajem rata, kao efikasan, iskren i pošten mladić stekao je naklonost kralja i imao je pristup dvoru iako je pripadao srednjoj klasi. Mucao je kao i kralj Džordž, što ih je, po zlim jezicima, zbližilo i na čije je traženje ostao u palati, sve do smrti kralja. Obe princeze, i Elizabeta i Margareta, dobro su ga poznavale.

Ljubav između Margarete i Tauzenda odmah je naišla na barijeru zbog njegovog ranijeg braka i razvoda. Zbog pritisaka, ostala je to neostvarena ljubav. Tauzend se otisnuo na put oko sveta i za sobom ostavio bogat književni opus. Kasnije, 1959. oženio se Belgijankom Mari Žamanj, koja je ličila na princezu Margaretu. Poslednji susret sa Margaretom odigrao se posle 30 godina 1992. na jednom zvaničnom prijemu. Razgovarali su kao stari prijatelji.

Kapetan Piter Tauzend, nesuđeni suprug britanske princeze Margarete, umro je u 80. godini u Francuskoj, o čemu je 1995. izvestio londonski "Tajms". Povodom ljubavi princeze Margarete, njena sestra kraljica morala je da se drži nekih davnih zakona. Kraljica Elizabeta je morala da se povinuje odredbi 107 iz 1603. godine, čime brak između princeze i kapetana nije bilo moguće ostvariti.

Starija sestra savetovala je mlađoj, kraljica–princezi, da sačeka godinu dana do konačne odluke. Kapetan Tauzend je postavljen za vojnog atašea u britanskoj ambasadi u Briselu. Dok su čekali da se stvari srede, princeza i kapetan su se svakodnevno dopisivali.

Ali, čekanje je bilo uzaludno. Javnosti je saopšteno da kapetan odustaje od planova za brak. Javnost je o tome obavestila sama princeza 31. oktobra 1955. pročitavši izjavu koju je sastavio Tauzend.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

BRANKO MILJKOVIĆ

Došao je na svet u osmom mesecu trudnoće "trljanjem" koje je jedva preživeo. Neki govore da je prilikom tog rituala i nastale hipoksije i traume došlo do poremećaja osetljivih moždanih struktura čime se objašnjava genije u ovom čoveku. Njegov otac služio je vojsku u Splitu i tamo upoznao devojku srpkinju iz Dalmacije. Kako se tvrdi, devojka je, sa svojom majkom, u trudnoći pošla da traži svog čoveka po Zaplanju gde su je takvu dosta loše dočekali. Kao neželjeno dete, Branko je imao izrazitu potrebu da bude shvaćen, prihvaćen i voljen. Još u ranom detinjstvu pokazivao je interesovanje za knjigu, a najviše ga je privlačila filosofija, pa bi često bio zatečen kako uči razne citate velikih sofista. Rano je počeo da misli o smislu života i smrti, provodeći dosta vremena u kontemplaciji da bi kasnije, u četrnaestoj godini, počeo da piše svoja prva zapažanja i ideje. Kada je upisao Višu mešovitu gimnaziju u Nišu privukao je veliku pažnju kako vršnjaka tako i profesora koji su već tada u njemu nazirali veliki um. Negde u sedamnaestoj godini prvi put izdaje svoje pesme u Niškim listovima, a u isto vreme i gradi svoj prepoznatljiv, karakterističan izgled čoveka u crnom mantilu, crne masne, šešira širokog oboda, bez obzira na vremenske prilike, "navučenog na oči". Još u to vreme govorio je naročito ozbiljno i u svakoj prilici, bez obzira da li je u društvu devojaka i prijatelja ili kakvih najuglednijih ljudi, pokušavao da pokaže svoje znanje i biranim rečima impresionira publiku. 1953. odlazi u Beograd maksimalno se posvetivši filosofiji i poeziji. Već sa prvom zbirkom pesama "Uzalud je budim" dobija izuzetno povoljne kritike i uvršćuje se u najuglednije srpske pesnike. Ipak, njegova skonost ka boemiji činila je često da bez nekog naročitog razloga, tako pripit, omalovažava i ismeva kolege koje mu se zateknu u prilici, da bi se ujutro redovno izvinjavao svima koje je u noći povredio. Često bi dobijao batine od uličnih huligana sa kojima je imao česte svađe kad bi se vraćao iz neke kafane. Uživao je u piću i ženama. Kažu da je njegovom odlasku iz Beograda u Zagreb bila svađa sa Oskarom Davičom oko jedne devojke. U vreme odlaska u Zagreb, Branko govori u pismima prijateljima o nezadovoljstvu i razočaranju koje ga tišti, a tako i gnevu koji oseća prema beogradskim pesničkim i političkim krugovima. Postavlja se pitanje da li je to neraspoloženje, depresija i jasno izražene sklonosti ka samopovređivanju na javnim mestima uticalo na moguću priliku da se Branko iz nekog razloga "skloni sa scene života". On je u noći između 11. i 12. februara 1961. godine nađen obešen u šumi na zagrebačkoj periferiji, a taj je slučaj hrvatska milicija proglasila klasičnim suicidom.

Branko Miljković je pre svega misaoni pesnik. Čega god da se dotakne kao teme pevanja, prožme ga refleksijom. Nema žene, erosa, ljubavi - nema ni ljubavnih pesama. Pesnik obuzet smrću, prazninom i ništavilom. A njih prevazilazi baš poezijom - ona je ispunjavanje praznine. Drugi razlog nepevanja o ljubavi prema ženi leži u pesnikovoj prirodi: on je introverni tip modernog pesnika koji je okrenut poeziji, dakle sebi.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

AMADEO MODILJANI (Italijanski slikar)

Posve uništen alkoholom, drogom i tuberkulozom, iznuren bedom i radom, Modiljani je svoj jadni život okončao u bolnici Milosrđa, dozivajući svoju majku i uzdišući:

"Cara Italia" ("Draga Italijo").

Narednog dana, njegova žena, Žana Ebitern, koja je bila u osmom mesecu trudnoće, baca se sa osmog sprata, iz stana svojih roditelja koji su živeli u Ulici Amjo. Tada su se Modiljanijevi prijatelji setili njegovih reči izrečenih u taksiju koji ga je vozio do bolnice: "Poljubio sam svoju ženu. Zakleli smo se na večitu sreću." Amadeovi prijatelji su pokušali da od porodice Ebitern dobiju pristanak da dvoje ljubavnika budu zajedno sahranjeni, ali naišli su na odbijanje: Ašil Ebitern nije mogao da dozvoli da njegova kći, hrišćanka, počiva pokraj jednog Jevrejina… Zahvaljujući dobrovoljnim prilozima, prijatelji mu prirediše veličanstvenu sahranu. Oko hiljadu duša pratilo je sve do Per-Lašeza mrtvačka kola prepuna cveća. Dok je prolazio, policajci, koji su ga toliko puta privodili u policijsku stanicu, zauzeše stav mirno, na šta je Pikaso šapnuo Fransisi Karku: "Vidiš kako su mu se iskupili!"

Žana je sahranjena na groblju Banje i tek posle tri godine Ebiternovi ce pristati da promene odluku i tako danas dvoje ljubavnika koji su se jedno drugom zakleli na "večitu sreću" počivaju u istoj grobnici.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

NAPOLEON BONAPARTE

(Pariz, decembar 1795.)

Probudio sam se ispunjen mislima o vama. Vi i opojno veče koje smo sinoć proveli zajedno uzburkala su moja osećanja. Ljupka, neuporediva Žozefin, neobično dejstvo imate na moje srce.

Da li ste ljuti? Ili tužni? Možda zabrinuti? Dušu moju boli vaša tuga. Vreme je takvo. Nema odmora za nas, moja ljubavi. Predao sam se dubokim osećanjima koja me razdiru iznutra. Dobijam od vaših usana, vašeg srca ljubav koja me uništava poput vatre. Ah! To je bila noć u kojoj sam shvatio koliko ste varljivi. Odlazite sutra u podne. Moram da vas vidim. Do tada, mio dolče amor, hiljadu poljubaca vam šaljem, koje mi vi na žalost ne uzvraćate, a samo zbog misli na njih, moja krv ključa.

(Daleko od žene koju obožava, on dosadjuje i brine. Svakog dana voljenoj ženi piše duga i nežna pisma:)

Nica, 1797.

"Voljena moja, svaki moj dan ispunjen je ljubavlju prema tebi. Ne prođe ni jedna noć, a da te ne grlim u svakom naručju. Nisam popio nijednu šolju čaja, a da nisam prokleo slavu i ambiciju koje me drže daleko od tebe, dušo moja… Obožavam te, Žozefino, jedina si u mom srcu, jedina u mojoj duši. Sve moje misli tebi su namenjene… Ako usred noći ustajem da bih radio, to je samo zato da bih se tebi, slatka moja, vratio što pre… Ipak, u tvojim pismima od 23. i 26. obraćaš mi se sa Vi! Vi! O, kako si mogla napisati takvo pismo! Kako je samo hladno! A onda između 23. i 26. su puna tri dana: šta si radila kada nisi pisala svom mužu? A, mila moja, to "Vi" i ta tri dana, bacaju me u očaj. Neka je proklet onaj koji je tome uzrok! Vi! Vi! Šta li će biti kada prođe još petnaest dana? Toliko sam tužan, moje srce je tvoj rob, a sumnje me moje, strašno plaše! Voliš li me manje? Jesi li se već "utešila"? Hoće li doći dan da me više nećeš voleti? Reci mi to: bar da se na vreme pripremim na nesreću koja me čeka… Zbogom ženo, srećo, nado, brigo moja, dušo moja… Ne tražim ti večnu ljubav, niti vernost, već istinu i iskrenost bez granica. Dan kada mi budeš rekla: "Volim te manje" biće poslednji dan moje sreće ili, ko zna možda i zadnji dan moga života. Žozefina, seti se šta sam ti rekao: priroda mi je dala čvrst i odlučan karakter. Ali za tebe, moje je srce mekše od pamuka. Zauvek ću biti samo tvoj, uprkos sumnjama koje me čine nesrećnim…

Zbogom, i ako me već voliš manje, to znači da me nikada nećeš ni voleti…