Tri posleratna druga - Đorđe Balašević

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Poglavlje 13

Stari Gvozdeni most je jako naivan. Svakog dana ga bar dvaput predem na isti fazon.
Kad odlazim na pumpu i kad se vracam...
A ipak imam "mosu" od njega.
Mala uspomena iz detinjstva...
Deda-Šteta i ja smo u vinograd takode uvek išli preko tog mosta. Tu nam je, nekako, bilo najbliže, a pomalo je uticalo i to što, u to vreme, i nije bilo drugih mostova preko recice zvane Dunav.
I tako...
Jednom mi je, nasred mosta, vetar podigao s glave malu slamenu kapu koju sam dobio za imendan. Laki kapidžon, sa pletenom plavom trakom i nacrtanim jelenom, poleteo je uvis, a onda se, izvodeci nelogicne "lupinge", kao ošamuceni leptir "makazar" obrušio u ponor i potonuo u sumraku i strašnim indigo-sivim talasima!
- Deda!
Kakav, bre, Deda?
On je vec bio "iznervoziran" zbog sladoleda od punca, sa suvim groždem, koji nisam mogao da promašim...
Pred poslasticarnicom je, u inat, bila autobuska stanica, bus bi, naravno, uvek baš tada nailazio, i šofer bi širio ruke, trubio i palio svetla, psujuci usput i Dedu, i taljige, i flegmaticnog vranca zvanog Putko, ni krivog ni dužnog, ako cemo pošteno.
Pa, plus svega, i ta kapa...
- Sedi tu! Može i tebe da odnese!
Joj...
Bio je tako ubedljiv da još i danas pomalo cvikam od vetra na Starom Gvozdenom Mostu, i lakne mi tek kad tockovi osete sivu kamenu kocku, i kad me auto, skotrljavši se niz onu ulicicu, odnese u okrilje i nadležnost cuvene tvrdave Petrovaradin...

Mocna carska citadela koja cuva Vojvodinu nekih tristo godina nikad nije pala.
Sve do nedavno...
Ali, to je vec nije istorija, iako ima izvesnih pokušaja da se tako tretira...
Dakle...
Tvrdavu zovu još i "Gibraltar na Dunavu". Solidna gradevina, nema tu šta.
Nije to slucajno...
Privatnik je to pravio, moj bato. Francuz. Krupni preduzimac po imenu Voban, ako se ne varam.
Po imenu ili po prezimenu?
Nema veze. Taj, uglavnom...
Kako mi se cini, isti šmeca je projektovao i Mec, Sedan, i još neka neosvojiva utvrdenja, ali to bih ipak morao malo da prelistam.
U kom veku?
E, sad...
Sedamnaestom, osamnaestom, tu negde...
Pre rata, u svakom slucaju...
Tek, pod Tvrdavom postoji mreža podzemnih hodnika, od kojih je mali deo evidentan i nesporan, a o "ostalom" se pricaju lovacke price.
Kao, jedan krak hodnika vodi ispod Dunava. Jedan sve do Slankamena. Neki pouzdano znaju da postoji hodnik koji dopire cak do mocvara oko Ludoškog jezera, sto kilometara odavde, a sasvim blizu madarske granice.
Aha...
A da koji krak ne izlazi slucajno na londonski metro? To bi mi odgovaralo, javite mi kad taj pravac bude osposobljen.
Ma, preteruju ga...
Verovatno je pod utvrdenjem prvobitno bilo samo neko podrumce u kom je Princ Eugen hladio sodu za špricere, a "tajne" hodnike su, pretpostavljam, kasnije prokopali pametnjakovici, pomno tragajuci za "tajnim" hodnicima.
Svejedno.
To se, ionako, ne vidi...
Vidi se posebni, prepoznatljivi "Pijani sat", na koji u prolazu uvek pogledam, da proverim da li kasnim, a i kad ne kasnim, bacim oko cisto onako, po navici...
"Pijani sat"?
Da, kazaljke su mu pobrkane, velika i mala, zato ga tako zovu. Za nekog ko ne zna štos, prava je panika da pogodi koliko je sati, a i ja se ponekad, u brzini, zablesavim.
Ovog puta nije bilo dileme.
Deset do deset. Kako god okreneš...
Odlicno. Stižem, znaci...
Negde je semafor zaustavio histerike na trenutak, i nastupilo je kratko saobra-cajno zatišje. Niko mi nije dolazio u susret i niko me nije pritiskao "s guza", i mirno sam mogao da još malo virnem levo-desno.
Sa leve strane nije bio neki izbor. Prozori vojne bolnice i "strateški" objekti kamuflirani u starim šancevima, naterali su me da radije ispucam još jedan snimak nadesno, iako u kolekciji vec imam dovoljno slika i razglednica sa tim motivom.
"Petrovaradin Fortress By Night"...
Kazaljke su i dalje bile sklopljene, i prividno skladne, ali to je samo nagla-šavalo da na dostojanstvenom portretu Tvrdave ima i drugih pobrkanih detalja.
E, moj Voban...
Neoprezni arhitekta je ostavio idealno preglednu ravninu na gordom frontalnom bedemu, i, jasno, Komunalci su tu spremno ispisali jedini grafit koji znaju.
"Naš Tito"...
Kaj? Prosim? Ciji bre?
Nazdravlje...
Tako znaci?
Znao sam da ni sinovi više nisu ono što su bili, ali ni sanjao nisam da to može da se odnosi i na Najveceg Sina Naših Naroda.
A svi su odjednom poceli da se odricu ocinstva.
- Naš nije...
- Nije ni naš...
Kapiram. Više nije važno ciji je. Važno je ciji nije...
Dobro, i to je nešto. I sistemom eliminacije može se doci do rešenja. Samo da ne moramo na vadenje krvi...
O, kako li nam se to dogodilo?
Dijalektika, BiiiiP li ga...
Prvo smo se kleli, posle smo sve kleli.
Malo nam je duže trebalo da shvatimo da naš Metalac više naginje ka pleme-nitim metalima.
Ali, necu da pricam o tome.
To je malo "deplace".
A pisanje imena po tvrdavama je jako "deplace"...
E, Drugovi, da vas vidim. Ne bih voleo da sam sad na vašem mestu.
Ne bih voleo ni inace, daleko bilo, ali sad pogotovu...
Ko li ce prvi predložiti da se ukloni izvesni natpis?
Struja! Pec, pec!
Neki su istrcali, pa završili pod tockovima istorije.
Smenjen ili cenjen, pitanje je sad...
Eto, ovih dana bi belancevine dobro došle, ali sami ste krivi za tu nestašicu...
Kad vec nemate jaja, niste ih trebali uvrtati onima koji su ih pomalo imali.
"Naš Tito..."
Ola-la, kako je ta parola plesala u leto osamdesete...
Na balkonima baroknih Gradskih Kuca. Po krovovima individualnih seoskih domacinstava. Na proplancima i obroncima brda, iznad takozvanih živopisnih gradica, u centralnoj Bosni...
Na vojnickim košuljama?
Hm?
Ajde dobro, priznajem za tu znacku. Ali po njoj i znam da se to ipak lako može skinuti i zaboraviti.
I nema frke...
Vreme je razredivac koji uklanja sve žvrljotine sa fasade ove planete.
Sva je sreca da su Ameri bar na obližnji Mesec dospeli pre nas.
"Naš Tito..."
Preko kratera?
Uf. Al' bi tu sad bilo struganja...

- Hoceš da kupiš nešto?
Bilo je pet do deset, ali Boba Drot je vec imao i šal i rukavice kad sam stigao na pumpu.
Razmazio sam ga. Neko drugi bi ga odavno diskvalifikovao zbog preuranjenih startova.
Ma daj. Zbog pet minuta? Mož' misliti. Ni ovamo ni onamo...
- Pa?
Da kupim nešto? Cvrc...
"Nešto" je kod njega u stvari znacilo "bilo šta", po cemu ispada da je u banci, ili na "kartici", opet zaradio strogi minus pred iskljucenje...
- Zavisi, Bob. Šta nudiš?
Bio sam u pravu. Nacin na koji je raširio ruke otkriao je da se radi o bezuslovnoj rasprodaji.
- Šta ti treba, jebi ga? Toster, gedore, "Srpska književnost u sto knjiga"? Sve je na prodaju...
Cekaj, cekaj...
Božic je zvonio svetom, a gde je Božic, tu je i Nova Godina. Nedelju pre ili nedelju kasnije, vrlo važno...
- Treba mi nešto lepo. Nešto potpuno novo, ili nešto potpuno staro. Za poklon. Jednoj devojci. Posebnoj...
Devojci? Dobro...
Gedore, dakle, otpadaju...
Sužavajuci spisak u glavi, suzio je i svoje lukave cincarske okice.
- Koliko je situacija ozbiljna?
Gle sad...
Da neceš da mi utrapiš maminu vencanicu, ili ekspres-lonac?
Ne, nije na to mislio. Merio je život nulama, i znao sam vrlo dobro na šta misli. Ali cifre u ovoj prici zaista nisu imale šta da traže...
- Ne brini, Bobby-Boy. Situacija je krajnje ozbiljna...
"Ne brini, situacija je krajnje ozbiljna..."?
Da, zazvucalo je ultra-besmisleno, kao zakljucak sa sednice Predsedništva Jugo-slavije, ali ne znam da li se Drotšild nasmešio zbog toga, ili je osmeh bio posledica nagoveštaja da je veliki minus vec u malom minusu...
- Imam za tebe pravu stvar. Nešto specijalno. Samo... Kad to nekom pokloniš... Moraš tog nekog i da zaprosiš...
Šta, tako piše u uputstvu? Ne verujem...
Zamislio sam Emi-Li kako znatiželjno prevrce paketic u sjajno šarenom papiru, i prosto nisam mogao da docekam da ga otvori.
- Za mene?
Za tebe...
- Šta bi to moglo biti?
Ne znam, Mila. Onaj ludak otišao kuci sa pumpe, a nije mi to otkrio...
I skroz mi je pokvario sanjarenje...

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Šandor se ne pali na Jack Londona.
Malog džukca svaki mrazic utera unutra, a da ga neko cudo natera na Aljasku i upregne u sanke sa kolegama psima, makar samo na minut, moj ortak bi istog momenta digao šapu na sebe, i izvršio samoubistvo, obesivši se o rodeni rep...
Ja sam se trgao cim se izglancani "kadet" primakao pumpi, ali Cuvarkuca uopšte nije našao za shodno da se odvaja od radijatora.
Kao što rekoh, da se on pitao, "Zov divljine" nikad ne bi bio bestseler.
Uzeo sam jaknu i izašao.
Brrr, zahladilo je...
Dobro vece...
Covek sa decijim licem, dosledno elegantan, mirno je zatvorio vrata automobila.
Elegantan?
Pa, recimo. Stim što se modni casopis, po kom je bio obucen, odavno ubajatio u cekaonici nekog krojackog salona.
Klasican tip, blago receno...
Ne, nisam ga poznavao. Zvanicno ne. Vidao sam ga tu i tamo po gradu, cuo sam na koje se ime odaziva, no kretali smo se u razlicitim krugovima i nikad nismo progovorili ni rec.
Ali, nikad ne reci nikad...
- Dobro vece, Džokej. Pretpostavljam da znaš zašto sam tu...
Dobro pretpostavljaš, Beboliki...
Po retkim detaljima koje je Emilija pominjala, imao sam u glavi foto-robot tog dripca.
To je on. Slaže se...
Rida je bila malo besna na njega, ali je savršeno opisala taj samouvereni nastup, desnu ruku u džepu mantila i iskorak pauna, ali za rogove i rep je preterala.
To na njemu ipak nisam uocio...
Uocio sam jedan tik, zaboravio je da iskljuci žmigavac u desnom kutu usana, a onda sam primetio da mu je kilava situacija i u pogled dodala kafenu kašicicu unezverenosti, koju je Baby Face uzalud pokušavao da potisne pod kapke, na tamnu stranu ociju.
E, moja Li. S kim si se ti to mazila...
Ne, još nisam ništa rekao.
Cutke, i relativno mirno, posmatrao sam kako pažljivo provodi svoje tanke cipele kroz arhipelag masnih barica.
Kad predugo traje, i tišina nekako zazvuci.
On je taj zvuk cuo kao trubu za juriš...
- Došao sam da to nekako rešimo...
"To"?
Nije mi se dopalo...
Preveo sam da bi "To" mogao biti skraceni naziv za devojku koju sam ljubio prošle noci, otkrivši precicu kojom se od malog prstica na njenoj nozi može stici do vrha kolena za nekih dvadesetak minuta.
Stani malo...
Povukao sam cipzar i podigao kragnu. Ovo bi moglo potrajati...
- Kasniš par vekova, covece. Takve stvari više ne rešavaju mužjaci na pustom mestu, u ponoc. Tu se ipak pita još neko...
Prezrivo je pihnuo, ali mislim da je to bio "joker" gest, koji je napravio da bi malo dobio na vremenu.
Ispao je iz koncepcije...
Moje prethodno cutanje ocenio je kao inferiornost na koju je i racunao, ali ton kojim sam progovorio pokazao je, iznenada, da baš ne respektujem njegovu prugastu, stegnutu kravatu, iznad koje je podvaljak bujao kao kiselo testo za krofne.
- Makar šta. Ja sam, naprotiv, i došao baš zbog toga što mislim da to treba da rešimo mirno, kao civilizovani ljudi.
Pricaj mi o tome...
Naslonio sam se na toranj auto-guma naslaganih kraj vrata.
- Pa sad... Civilizovani ne trguju belim robljem. Emilija bi bila jako uvredena kad bi znala da se ovde cenjkaš oko nje...
Žmigavac na njegovom licu ponovo se ukljucio, ali on ga je brzo iskljucio, gricnuvši usnu.
- Ma šta ona zna? Ispala je obicna guska. Krene da radi intervju sa propalim pevacem, i dozvoli da je isfolira jeftinim fazonima. Jaka je ona novinarka...
Frknuo je kao kasacko grlo, a tako je nekako i klimao glavom.
Ne mogu reci da je od onih tipova koji su svima antipaticni, ali da je od onih tipova koji su meni antipaticni, to vec mogu reci. Mirne duše...
Brzo je nastavio ne iskoristivši svoj "time-out" do kraja.
- A bez mene bi i novinarka bila malo sutra. Baš im je ona trebala, sa završenom hortikulturom. To da sam je ja ugurao u tu redakciju dvaput okrenuvši telefon, to ne znaš? To ti gospodica nije pricala?
Hortikulturom? Vidi ti nje...
Slegnuo sam ramenima.
- Ne, nije mi pricala. Nemoj to suviše uzeti k srcu, ali tebe mi baš nije preterano pominjala. Sve bi stalo u dve-tri proste recenice. U stvari, ako cemo gramaticki, složene recenice... Ali, po sadržaju, prilicno proste...
Ucinilo mi se da je poželeo da me udari, ali to je samo pokazivalo da sam u ogromnoj prednosti.
Ja sam na ideju da ga pizduknem došao još kod slova "D" u njegovom "Dobro vece", ali sam se, greškom, uzdržao.
I njegova namera se na kraju svela na još jedno "frkt"...
- Ti si jako duhovit, ali nešto ti ocigledno fali, cim to nisi umeo da unovciš... Prijatelju, nije to devojka za tebe...
Idi? Nego je za tebe?
Hm?
Ajd' dobro, ubedio si me, predajem se...
Šteta samo da je tako kasno. Nema smisla da sad budim Emiliju, ali cu zato sutra, vec u rano jutro, poceti da je nagovaram da ti se vrati...
Nasmešio sam se, ali kao da nisam. Moj izvesni osmeh nije dodirnuo Civilizovanog...
I dalje je, kao neumerena TV-reklama, uletao u svaku pauzu, drsko i bez praštanja.
- Ne znam na šta si je izlevatio, ali, ona ce to vec provaliti i otpašceš kao blato sa cipele. Šta misliš, da ce sedeti kod kuce dok ti ovde cediš benzin? Budi pošten. Pa šta ti možeš da joj pružiš?
Vec došavši na "razgovor", prešao je tanku crvenu liniju dostojanstva, a izgovarajuci pogrešne reci, jednu za drugom, zašao je preduboko u zabranjenu teritoriju, sa koje više jednostavno nisam mogao da ga pustim nekažnjenog.
Šta mogu da joj pružim što on ne može?
Mogu da je prošetam glavnom ulicom u sedam uvece. Na primer. Da je zagrlim u bioskopu. Bilo kom. Mogu i da odnesem na razvijanje film na kom smo fotografisani zajedno.
Svašta mogu...
Bilo bi lepo da sam to tako rekao, ali nisam. Sorry, Emi-Li, morao sam da mu spustim durbin. I da mu malo dignem pritisak...
- Šta mogu da joj pružim? Skoro ništa...
Zadovoljno je bljesnuo i spremio se da dalje teoretizira, ali sam vec ušao u njegov ritam, i preduhitrio ga, za stotinku.
- Ali mogu da se probudim pre nje, a da ne zbrišem kuci. Recimo. Dobro to nije bog zna šta, ali... Mogu i da ne pizdim ako u ogledalu otkrijem "šljivicu" na levom ramenu. Eto. Da se uopšte ne nerviram. Cak, mogu još i da se malo pravim važan zbog tog detaljcica...
Hoceš još?
Dobro, Civilizovani. Sam si tražio...
- Mogu i da joj napravim dorucak. Kad je bal nek je bal, razumeš? "Pofezne", koja kriškica sira, i kafa sa prilicno mleka. "Melange", baš kako to ona voli. Onda mogu i da se ne oduzmem kad neko zazvoni dok je ona samo u majici. Mojoj. I mogu u da otvorim i vidim ko je. Mogu, ali necu...
Mora biti da se nekad bavio ronjenjem. Neko ko to nije vežbao ne bi izdržao toliko bez vazduha.
Još samo malo. Evo, ovo je zadnja recenica...
- E da, i mogao bih da se napijem kao patak. I da okrenem turu za citavu kafanu. Pa još jednom, nek ide život. Mogao bih da je poljubim, u celo, verovatno, da joj obrišem suzicu, i da ne treskam vratima, samo zato što mi je rekla da nije dobro izracunala "one dane" u mesecu...
Šah!
Shvatio sam da je covek definitivni fenomen. On ne samo da još nije uzeo vazduh, nego ga je, u stvari, tek tada ispustio iz pluca.
- Idi ti bre malo u BiiiiP, budalo jedna...
Eto kako nestaju civilizacije...
- To su price za frizerke, Džokej. Ljubavni vikend roman. Šteta da tako nisi pricao dok te još neko i slušao. Slomio si mi srce...
Slomicu ti i nos, kako stvari stoje...
Odmakavši se od guma, ocenio sam da smo tu negde, i izabrao mesto izmedu obrva, gde cu ga cepnuti glavom ako se pomeri.
Izgleda da se napazario batina u životu, jer je poznao taj sekund, i odstupio korak, tobož neobavezno.
Dva velika okrugla lampiona skrenula su na pumpu, i obojica smo to jedva docekali.
Prelepi "Volvo 740", strane, ucinilo mi se, švajcarske registracije, doklizio je "u rep" mog automobila, svetla su utrnula, ali je sjaj još neko vreme tinjao u ugašenim farovima, podsetivši me na velike studijske reflektore, koje sam, zbog neceg, zapamtio baš takve, upravo ugašene...
Vitki covek, tu, mojih godina. polako je krenuo ka nama, zavukavši ruke u džepove pantalona, pošto je prethodno podigao kragnu finog, sportskog, kariranog sakoa.
Civilizovani je ocenio da može još nešto da kaže, pre no što Švajcarac stigne do nas, ali je progovorio na samoj granici šapata.
- Pametna je ona. Najlakše je ucenjivati. Razvedi se, izblamiraj se, izgubi stan. A deca? Ipak toj deci treba otac...
OK, Civi, isplaci mi se na ramenu. Ove uniforme su od nepromocivog materijala.
Ma kakvi...
Nisam stigao da se raznežim, a on je vec prevazišao trenutak slabosti, i ponovo bio onaj stari, nadmeni drkadžija.
- Šta ja to tebi pricam. Ti si se uvalio ni kriv ni dužan. Boli tebe šta ce biti sa garsonijerom, to što je placeno do maja, nikom ništa. A? I lova bacena na krpe i gluposti, to je od njenih honorara, misliš? Nisi primetio kako je obucena, frajeru jedan?
Švajcarac je sad vec bio na svega nekoliko metara, i misleci da više nema vremena da bilo šta kažem, Civilizovani mi je okrenuo leda i široko raširio svoj lepezasti rep.
Poslednjim recenicama pokušao je da sroza Emi-Li na trotoar ispred željeznicke stanice, i nisam mu mogao dozvoliti da ode kuci sa tom satisfakcijom.
Rešio sam da mu dam drugu temu za "domaci".
- Ne, nisam primetio kako je obucena. Jebi ga, kad je sa mnom, onda, u najboljem slucaju, ima na sebi samo šnalu...
Pogodak!
Besno se okrenuo, ali je progutao odgovor. Covek, s kojim se upravo mimoila-zio, upitno ga je pogledao, i Civilizovani, impresioniran pastelnom bojom pulovera i negovanim licem, jednostavno nije mogao da se bruka pred tim strancem.
Coknuo je usnama, kao cudeci se, i pokazao glavom ka meni.
- Jeste li videli ovo, molim vas?
Švajcarac je odjednom koraknuo ka njemu, i cimnuo ramenom, kao da ce mu lupiti tešku šamarcinu.
- M'rš u BiiiiP materinu, mamu ti BiiiiP bezobraznu!
Pardon?
To je bila takva "mosa", da je Civi odskocio kao klinac prepadnut iznenadnim lavežom psa kog je pokušao da pomiluje.
Zbunjeno je požurio do kola, ne vodeci više racuna ni o utisku, ni o stilu, ni o užasavajucim naftnim baricama.
A onaj covek mi je pružio ruku, i slegao ramenima, dobrodušno se osmehnuvši.
- Uželim se. Tamo prode po tri meseca a da ne opsujem...
Klimnuo sam, odobravajuci, i uzvratio osmeh.
Škrrrrrrrip!
Šandor je otškrinuo vrata njuškicom i provirio da vidi gde sam se toliko zadržao.
I Civilizovani je provirio...
Okrenuo je auto prema gradu, za svaki slucaj, i znacajno nas posmatrao, kroz otvoren prozor.
- A, tako je vec malo jasnije. Vas dva ste u nekoj šemi...
Oporavio se, ocigledno. Strogo je klimao glavom, vozeci polako, dva na sat, i tek kod izlaska na put je prestao da nas šacuje, podigao prozor i dodao pun gas.
Efektno, nema šta...
"Švicer" me je pogledao napravivši zacuden izraz lica.
- U šemi? Zar smo nas dva u nekoj šemi, Joe OK?
I ja sam složio istu, blentavu facu.
Ne znam Popac. Pa, ako ti ne znaš, onda ne znam ni ja...

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Da, Popac...
Uvek dode za Božic.
Živi u Frauenfeldu, "CH". Sedma godina...
Zlobnicima, koji nikad nisu culi za to "selo", objašnjava da je to na, otprilike, pola puta, kad kreneš od Ciriha ka Bodenskom jezeru.
Onda je svima jasno...
Baš tim putem uvek idu po "vajkrem" u Segedin, i vracaju se iz Temišverca, puni oraha za tortu i kineskih pamucnih potkošulja.
Terao ih davo da pitaju...
Uglavnom, moj drug iz detinjstva više ne stanuje ovde. Sad ima dvojno državljanstvo, ali se, posle teške dileme, ipak opredelio za "njihov" pasoš.
Pokazao mi ga je ponosno osamdeset i druge, cim ga je dobio, a onda se setio da je možda malo zanemario patriotizam, koji je tad još formalno bio na snazi.
- Meni je svejedno, Joe, ali... To je najviše zbog Gabi. Toliko se trudila da ga dobijem...
Gabi je bila njegova žena. I još uvek je. Dabome, i ona je "njihova", kao i pasoš...
Kako su se našli?
Pa, famoznog ujka-stomatologa pomenuo sam vec jednom, a Popac ga je pominjao svakog dana. Odlazio je kod njega preko ferija, letnjih i zimskih, a kasnije, dok sam ja bio u vojsci, petljao je tamo i nešto oko specijalizacije, i pojavljivao se u Gradu Heroju samo kad bi zbog administrativnih zackoljica morao nakratko da napusti Švicu, da bi se mirno vratio, za par dana.
Još tad negde je upoznao Gabiku...
Ja sam je upoznao tek pre dve godine, rucali smo zajedno na cardi kod Beocinske Skele, kad su, odlazeci na Sveti Stefan, svratili da promene koji franak "na crno", i da zlatokosi klinci pozdrave "Grosmuti und Grospapa".
Slatka je Gabrijela...
"Slatka"?
Pa šta da kažem? Da je lepotica, rekao bih da je lepotica. "Slatka" je, i gotovo...
Na kraju krajeva, Popac je vecito imao lepotice, ali one nikad nisu imale njega.
Eto, Gabi ga ima...
A njen Her Papa ima kliniku, sasvim slucajno...
- Pao sam na guza kad mi je rekla, Joe OK. Znao sam da joj je otac lekar, ali TO? Estetska i korektivna hirurgija! Ni sanjao nisam...
Jesi Gorane, sanjao si. Retko, ali si sanjao. I to baš taj san.
Jedan jedini.
I eto, ostvario ti se...
Tako i treba sanjati. U ogranicenim kolicinama...
Snovi su frka živa...
Što ih više imaš, više ti ih ostane neostvarenih.
To pouzdano znam.
Imam i duplikata u svojoj kolekciji...
Zato moj prijatelj nikad nije gomilao snove.
Jedan ali vredan...
- To je, doduše, mala klinika. Za njihove uslove, naravno. Moderna, poznata, cak i pomalo ekskluzivna... Ali, zaista sasvim mala...
Kužim. Kliniculjak, takoreci. Više, onako, kao neki kiosk za prvu pomoc. Da ga prodaš budzašto, ili, još bolje, da ga pokloniš nekom kog ne gotiviš, samo da bi ga unesrecio.
Ali, mirazu se u zube ne gleda...
I, Popac je nekako prešao preko toga što je klinika mala.
Profesor Grepner, istini za volju, nije podvriskivao od radosti kad je saznao da mu se cerka tajno udala za "stranca", ali se našao u mašini kad je jedinica spustila surlu i odjecala da su blizanci vec uveliko na putu.
- Zwilling? Um Gottes willen...
O, sutra je zvonio telefon u središtu kantona, u vezi procedure oko papira Gospodina Zeta. Herr Papa je bio šerif u svom mestu, i pravo je cudo da moj drug to nije ranije znao.
Hm, hm?
Ali, da ne grešim dušu...
Odavno je svet usvojio onu izreku "Ljubav je slepa".
Niko mi ne daje za pravo da sumnjam da je tu baš mladi Popovicki izuzetak, i da je, kanda malkice virio na jedno oko...

- Ko je bio onaj ocajnik? Neki ljubomorni muž, a?
Ko, Civilizovani?
Pa da znaš da i jeste, na neki nacin...
I ljubomoran je, i muž je, a to što nije muž onoj zbog koje je ljubomoran, malo je zapetljano za nekog ko nije gledao prethodne epizode.
A malo je i privatno...
Imao sam, znaci, dva potpuno objektivna razloga da ocutim i samo odmahnem rukom, pa sam tako i ucinio.
Popac je pomirljivo podigao obrve.
U naše vreme još se vodilo racuna o diskreciji, nisu se otrcavale cak ni dame koje su to zaslužile, i obojici nam je, izgleda, ostalo nešto od toga.
- Radiš nešto ovih dana?
To me je obicno prvo pitao, svakom retkom prilikom kad bi se vidali, a odnosilo se verovatno na muziku, stihove, ili bilo na šta izvan svakodnevice, letargije i pumpe.
Odgovarao sam uvek kratko, odrecno i nerado, i mislim da ovog puta nije ni ocekivao odgovor.
Namerio sam da odmahnem glavom, ili ponovo odvratim nekom gestom, ali, to vec stvarno ne bi bilo fer.
Dosta je bilo mlataranja...
Ponekad mi nije jasno zašto dolazi svaki put kad je tu, ali sigurno ne dolazi da igramo "pantomime".
Sretnemo se jednom, dvaput godišnje, i u velikom smo verbalnom deficitu poslednjih godina.
Mojom zaslugom, priznajem...
Moram to poceti da ispravljam.
- Neceš verovati, Popesku, ali radim "nešto". Debilne reklamne songice... Vafli, sardine i oplemenjivac rublja... OK, nije baš "Dark Side Of The Moon", ali ima svojih draži...
Ozario se. Iskreno, ucinilo mi se...
Rehabilitacija nije njegov fah, ali ocito mu je poznato da se teškim rekonvale-scentima i preporucuju upravo sitni koraci.
- Hej! Baš fino. Pomislio sam da dobro izgledaš, a sad vidim da si, uopšte, u nekoj "perestrojci". Otkud to?
Otkud to?
Interesantno to isto me je pitao i Gaga Pliš, kad sam ga pozvao prethodnog dana.
I Boba, kad sam doneo gitaru na pumpu.
Svi su jako iznenadeni...
Izgleda sam ja to u dubljem ofsajdu nego što sam mislio.
Gaga Pliš mi je rekao da cu uci u "Ginisa" kao tip koji se osam godina nije pomerio...
Zar osam? Možda mu kalendar žuri...
- Secaš se Gage Plišanog?
Popac se zgrozio kao da je povukao pokvareno mleko iz tetrapaka.
- Onog pedera?
Da, ni on, kao ni ostali muški, nije voleo Gagu.
Moj producent iz Dana Lavova nije slucajno dobio taj nadimak.
Bio je "fini" kao gomba na crvenoj papuci...
Šta vredi...
Momci nisu imali razumevanja za njegove manikirane prstice kojima je bespre-korno baratao po reglerima režijskog stola, ni za, zaista, pomalo tetkast pokret, kojim je tresao pepeo sa cigarete.
I, logicno, proizveli su ga u notornog homoseksualca.
A ribice, koje je, u poverenju, slagao kao domine, šta s njima?
Ništa...
Automatski su stekle status "paravana", i cak ni cinjenica što se Gaga kasnije oženio jednim "paravanom", i postao ponosni otac dva zdrava muška deteta, nije potpuno izbrisala famu sa njegovog imena.
Ali, nije to najvažnije.
Popac ga se, uglavnom, setio.
Mogao sam dalje da pricam...
Da, njega. Sad ima studio u Zemunu, snima klince-rokere, i narodnjake, ali najviše radi reklame i kojekakve džinglove. A nema tekstove. Sve svira sam, sinti-bas, ritam-mašina, klasika, ali nema "stvari". I, eto, tu smo se našli...
Plišani mi je sve ove godine davao moralnu podršku, cupkao korov oko mog talenta i uporno me nagovarao da se "vratim". Bio je sav "happy" kad sam se javio.
Obecao je da cemo sve rasturiti ako nisam potpuno zaglupavio, i ako sam još samo upola "onaj stari".
Upola?
Dapace...
Sad sam i stariji nego što sam bio kad sam bio "onaj stari".
Možda je i Popac pomislio isto...
- Super, Joe OK... Samo... Nisi valjda zaboravio da sviraš? Veruješ li mi da ne pamtim kad sam te zadnji put video sa gitarom?
Verujem ti. To ni slon ne bi zapamtio...
Eh...
Ponekad mi je krivo što nisam slon.
- Osamnaestog maja, osamdesete, Gorane. Ispred našeg ulaza. Oko pola sedam. Još se videlo...
Pogledao me je, uplašeno.
- Nisi normalan. Samo ludak bi se toga setio...

Da...
Ili vojnik.
I vojnici su opsednuti kojekakvim datumima...
Možda sam stvarno neki latentni šiz, ne kažem...
Ali, tu majsku nedelju ipak nisam zapamtio tek onako.
Bila je posebna. I bila je svesna toga...
Pravila se važna.
Mirisala na Uskrs.
Zelenila se kao pokisla detelina.
Sva se nešto usvecarila.
A tišina je bila gusta kao sirup...
Da, Grad Heroj baš ume da se pritaji nedeljom popodne.
Ima li koga?
Drug Zastavnik prve klase me je konacno poslao po "instrument".
Prvi put kuci, a na dvadeset cetiri casa.
Ako. Dugo sam falio. Šta je, tu je...
Šest meseci...
Pola kalendara...
Nije to maciji grip...
To zna da potraje i u realnom svetu, a u kasarni mu dode više kao "doživotno"...
Šest meseci?
Jeste, odužilo se. Ali, ništa licno, tako se zalomilo...
Desetak dana po dolasku "decembarske", Najveci Pacijent Naših Naroda je ufitiljio, proglašen je stepen povišene borbene gotovosti i odsustva su stopirana do daljnjeg...
Do maja...
I, eto ti šest meseci...
Ali... Gde su svi?
Pomislio sam da su provalili da najzad dolazim, pa se negde sakrili, da me iznenade...
Bome, dobro su se sakrili
Do danas ih nisam našao...
Možda sam ipak trebao javiti da dolazim?
Neka, drugi put...
Otišao sam u vojsku kao pravi "Jack". Trezan. Nisam pisao pisma niti kukao za paketima. Tek su posle dva meseca saznali gde sam...
Ispao sam mangup...
Necu se valjda posle svega toga najavljivati telegramom, kao strina iz Novog Kneževca...
Svejedno. Pala karta...
Bilo je pola sedam kad sam krenuo na bus. Još se videlo, secam se...
I onda sam sreo Popca. Na stepeništvu...
Preskakao sam po pet stepenica, skoro smo se sudarili. Zbunio se, ali me je zagrlio, žurio je po kameru, aparat, šta li, i molio da ga sacekam, iako sam rekao da sam opasno knap sa vremenom.
Ostavio je odvrnut radio u kolima, kao obicno...
"How deep is your love", Bee Gees, jeziva stvar...
Martin je izleteo sa desnog sedišta "minija", zagrlio me snažnije nego Popac, ali i pocrveneo ociglednije nego on.
Cekaj, ovde neko vara?
Pogledao sam ruzmarin na njegovom reveru, pokušao je da kaže, ali tad sam vec stvarno morao da krenem.
I, tako sam zapamtio taj dan.
Po prvom dolasku kuci...
Ah, da...
I Veverica se, slucajno, udala osamnaestog maja, osamdesete...
Eto. Ipak imamo neku "godišnjicu"...
Tako je to...
Da se udala za mene, verovatno bih, kao pravi muž, ponekad i zaboravio taj datum.
Ovako, zapamtio sam ga za uvek.
Kako i ne bih?
Pa, ne šalje Drug Prvoklasni Zastavnik svaki dan kuci, po gitaru, moj burazere.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

- Ops! Dva i petnaest? Dokle ti radiš, Joe?
Pogledavši na sat, Popac je prekinuo neprijatnu stanku u našem razgovoru.
"Rollex"?
Otkud "rollex" u Švajcarskoj? Baš me cudi...
- Radim do šest, nula-nula. Još sutra. Onda palim za Tokio na par meseci, dok se priviknem. Jedino je kod njih noc u vreme kad sam navikao da idem na spavanje...
Nasmejao se, preporucivši svog zubara.
- Menjaš smenu?
Imao sam trideset i šest dana godišnjeg, i još neke ideje u vezi trideset i sedmog dana, ali to sam ipak rešio da kažem samo E. Miliji.
A možda ni njoj ne...
Ali, Popac je plesao u ritmu Evrope, i nije više imao sluha za duge panonske pauze.
- Dong!
Mojih deset sekundi za odgovor je isteklo...
- Znaci, biceš "free" ovih veceri? Dobro, sutra je Badnji dan, ali u subotu imamo ono naše "matursko". Što ne bi išli, Joe? Bice razocaranih ženskih, za njih si uvek bio fatalan...
E, stari moj...
Bice i razocaranih muških.
Najmanje jedan. Moj drug Popac...
Magarac koji se nada da ce se te godine i Neko Ko Izostaje konacno pojaviti.
A nece se pojaviti, medu nama...
- Ne, Pope, znaš da ne volim da se šlepam. To je bio tvoj razred, ja ih znam sa velikog odmora...
Vetar je ponekad stvarno neuvidavan.
Miris Dunava, prosleden krošnjama i trskom Velikog Tihog Rita, samo je još više zadimio zamišljene oci mog prijatelja.
- Ma, bez veze, sve ih znaš... Ti ih sreceš i cešce nego ja...
Osetio sam da ce me pitati za nju...
Zar je moguce?
Dvanaest godina mu je trebalo da se odluci...
- Slušaj, Joe...
Ajde, Pope, nije to ništa...
I kao klinac je tako dugo stajao na obali, a onda se naglo odlucivao, i uletao u ledenu vodu galameci i mlatarajuci rukama.
Cuo je šta mislim.
- Da nisi negde, posle, slucajno video "Pegavu"?

Zastavnik prve klase, Drug Jaric Zlatoje voleo me je zato što sam znao "pesme i za stare i za mlade"...
- Samo zakopcaj to dugme. Vojska smo. I izglancaj instrument...
Instrument...
Stari jarac nikad nije drugacije oslovio moju gitaru. Kod njega nije bilo tih familijarnosti...
Ali i pored toga, bend je bio sretna porodica...
Dva ekstremna narodnjaka, teškometalac-ovisnik, alko-džezer, pregaženi roker, i šansonjer-recitator...
Da bog sacuva...
U svakoj normalnoj situaciji, tih šest ljudi bi se potukli još sa vrata.
Znam...
Ali manimo se sad normalnih situacija. Ovde je rec o vojnickom orkestru...
Uglavnom, sve smo se lepo dogovorili...
Jebi ga, nismo mi izmislili da cilj opravdava sredstvo...
A cilj nam je izgledao tako dalek, da smo "sredstvo" protumacili kao "sva moguca sredstva".
Šibali smo polke, kola, plesnjive šlagere i dalmatinske pesme, svirali podoficirske svadbe i "veselice", vikendom, u Domu, i briljirali po gnusnim priredbama, podvlaceci "instrumentale" pod dreku bubuljicavih recitatorki.
I precrtavali dane u kalendaru...
Ali opet nismo išli kuci. Ovog puta svojom krivicom...
Petkom i subotom, više nije bilo slobodnog stola u bašti u kojoj smo svirali.
- Dame biraju...
O, još kako. I uglavnom izaberu barabe...
Odocnele udavace i raspuštenice raspuštenije nego inace, oblesavljene polenom, tangom i golicavim laškim rizlingom, umiljavale su se kao macke oko naših nogu, i bezobrazno se nudile preko ramena svojih trapavih kavaljera.
Karta se okrenula...
Porucnici i stariji vodnici, koji su nas traumirali dok smo bili u "jedinici", iznenada su ostali matirani na šahovskom mozaiku podijuma za ples...
Niži za šapku, sputani tragicnim "civilkama", nespretno su tapkali u kontrataktu, i polagano tonuli sve dublje...
Nisu imali nikakvih šansi pred razbarušenim pijanim baronima, koji su samouvereno namigivali, pevali o slomljenom srcu i mirisali na seno, greh i avanturu...
- Dame biraju...
Ne znam zašto je Marjeta izabrala baš mene.
Nisam bio dobar prema njoj...
Imala je krupne oci i tajanstvenu, tamnu senku u njima.
Bojim se, da sam samo dodao još ljubicaste, u tu senku...
Puno sam cugao tih dana...
Zbog onog što sam ostavio za sobom, i zbog onog što me je ostavilo za sobom...
A Marjeti je trebalo nežnosti. Zamišljala se danima. Mazila me, vireci iz necijeg zagrljaja, otimala se, plesala za mene, prevrtala se kao golubica...
Ali niko se nije setio da nas upozna...
Znali smo se, svejedno...
Jednom su svi pomahnitalo igrali polku, a ona je uzela tašnu sa naslona stolice, razgrnula zavesu vrbe i rasplinula se u pomrcini.
Stigao sam je pre nego što je zatvorila vrata na kojima je bila nacrtana nezgrapna cipela sa štiklom.
Zagrizao sam je kao da je breskva...
A to je i bila...
- Ne...
Nije to bilo pravo "ne". To je bilo jedno "ne" koje ni ja nisam trebao cuti...
Haljina je bila široka, zašuštala je kao kukuruzi na povetarcu, zadigao sam je visoko, ruke su okliznule o njen struk, i spustile se niz strminu bedara, povlaceci dole, za sobom, sve što im se našlo na putu.
Naravno, neko je naišao...
Sitni koraci okrunili su šljunak staze, i ona je uplašeno trgla usne, odgurnula me i zatvorila vrata.
Ali njena nevaljala cipkasta posetnica ostala je u mojoj ruci...
A, naci cu ja vec tebe...
Vratio sam se na binu, i posle pauze smo svirali pesme koje sam primetio da voli, ali te veceri više nije igrala.
Cekala me je posle fajronta...
Ogrnula je pulover, i nelagodno stiskala tašnicu s obe ruke.
- Hoceš li mi ih vratiti?
Bili smo sami, u bezbednoj senci vrbe.
Izvadio sam njene gacice iz levog džepa na košulji, klekao ispred nje i raširio ih prstima.
Stidljivo je koraknula u njih...
Povukao sam ih gore, ovog puta sasvim nežno, trudeci se da što bolje zapamtim taj put.
Možda mi opet ustreba?
Zavukavši se pod njenu haljinu kao stari fotograf, osetio sam kako drhti i ceka.
Ne sad...
Jedino sam, pažljivo, poljubio jedno mesto koje mi se ucinilo zgodno, na pola puta izmedu uplašenog pupka i bele cipke, koja se vratila na svoje...
Onda sam se uspravio, polako, i položio joj ruke na skladna kuglasta ramena.
- Znaci, ti si ta princeza? Ove gacice sam probao svim devojkama u kraljev-stvu, ali ti si jedina kojoj savršeno odgovaraju...

Radila je u tovarni kozmetike. Sa "visokom strucnom". Živela je na prvom spratu stare austrougarske kuce, u velikom stanu bez zavesa, koji se ljuljao nad mutnim vodama Drave, kao gondola.
Ne, nisam bio dobar prema njoj...
I sama pomisao na te dane dovodi do teškog napada amnezije...
Prekopcala se neka sklopka u mojoj glavi, radio sam na drugoj frekvenciji.
Tacno ono što sam mislio da ne treba da uradim...
Oho. Prikriveni negativac?
"Dr Jockey & Vojnik Hyde"?
Pa, ne znam. Trebalo je svirati svake veceri. "Moj Galebe". "Help Me Make It Through The Night". "Ne klepeci nanulama"...
Nisam navikao da sviram kad mi se ne svira. A ni momci nisu.
Zato smo uvek bili pod malim tecnim stimulansom...
Na kraju krajeva, i sajgonske prostitutke su se uredno "fiksale" da bi lakše izašle na kraj sa svojom klijentelom.
Dobro, poredenje je malo drasticno, ali i naš odnos sa Drugom Zastavnikom Jarcem, sadržao je u sebi neke elemente nevoljnog snošaja.
- "Hej, Slovenske brigade"!
Kad mu se ucinilo da smo sastavili suviše "americkih" pesama, prilazio bi pozornici i dovikivao šta da sviramo.
- "Koliko je na Kozari grana"?
Otkud ja znam, Druže Zastavnice. Puno. Sigurno jedno tristo-cetristo grana, ako ne i više....
Ko se ne bi propio?
Alkohol me je pomerio za nekoliko pragova. Nekoliko pragova niže, bojim se...
Marijeta je to trpela, nekim cudom...
Zvao sam je Maza, ponekad...
- Volim kad me zoveš tako...
Majmune mali. Zovem te jer si pravi mamin mazohista. Ko bi drugi imao strpljenja za ludaka koji zacuti, okrene se i ode, iz cistog mira?
Ipak, pravila mi je omlete i "pohorško kavo", donosila "mocart kugle" iz Lajbnica i ustupila jedan deo svog ormana sivomaslinastoj garderobi.
I pricala kao meksicki sportski komentator...
Jednom se izletela. Spomenula je Dunav, Štrand i jednu davnu avgustovsku oluju, za koju, ipak, nikako nije mogla znati.
- Ovaj.. To sam cula od jedne prijateljice, ali.. Ne, ne, to ti vec ne mogu reci.
Ma, možeš, lutko...
Jasno da sam je nagovorio...
Ispricala mi je sve o svojoj kolegici, tehnologu, koja se odselila iz Grada Heroja, davno, kad joj je verenik tragicno nastradao u saobracajnoj nesreci.
- Obecala sam joj da ti to nikad necu reci...
Ne brini. Kao da i nisi...
Ali, kolegica se pojavila vec sledeceg dana, cim joj je mala brbljivica priznala da je otkrila tajnu.
- Secaš se mene?
Elegancija koju je imala u krvi nije zavisila od modnih kretanja. Tamna i uska, potpuno jednostavna, ta duga letnja haljina bi na nekom drugom visila kao na ofingeru.
Ali na njoj to nije bila samo krpa..
I devojke su se okrenule kad je ustala, na pauzi, i carobnim štapicem skrivenim u štikli, pretvorila kafansku stazu u dugu manekensku pistu.
Cuva li još onaj crni, jednodelni kupaci kostim, iz leta sedamdeset i trece...
- Cao Pegava. Dobro se držiš...
Taj blok su momci odradili bez mene.
Ispricala mi je kako se rasplakala kad je cula neke moje pesme, kako joj je bilo teško kad je tata premešten, ali se srecom ubrzo zaljubila, što je sve rešilo, sad ima "velikog" sina, muža kog jako voli, pravnik je, a i ona je završila faks, u Zagrebu, živi tu, "u okolici", i jako se raduje što me vidi.
- A šta ima novo... Tamo?
Ne znam. Dugo nisam bio... Tamo.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

- Sve po starom. Ne znam šta te interesuje? Svi su se zaposlili, poženili, poudavali. Samo cu ja izvisiti. Verenica mi se spicila na motorbiciklu sa prikolicom...
Trgla se i uplašeno me pogledala.
Tom šalom sam hteo da je obavestim da sam cuo za malu laž koju je ovde proturala, ali nisam želeo da je toliko oneraspoložim.
A uznemirila se...
Izvadila je cigaretu, pa je vratila u kutiju, podigla cašu i okretala je u ruci, i ucinila još nekoliko nepotrebnih pokreta.
- To sam izmislila, onako... Bez veze. Ne znam šta mi je trebalo. Secaš se Moce Beljanova, iz cetvrtog "C"? Studirao je sa mnom. On je poginuo za tu Novu godinu...
Secam se te face, nejasno, znam i da je sleteo s puta, kod Iriškog Venca, ali to mi je sve i dalje bilo potpuno nelogicno.
Klimnuo sam glavom.
- E, vidiš, ja sam posle izmislila da smo mi bili vereni... Prvo je to bila šala, ali svi su tako poverovali da više nisam znala kako da se izvucem... Neceš me odati?
Poklopio sam joj ruku koju mi je pružila preko stola, sasvim prijateljski, i sigurno je to i osetila.
- Budi mirna, Pegi. Ova glava i nije ništa drugo nego mala zlatna škrinjica za cuvanje tajni...
Poverovala je u to, I nije se prešla...
Nakon nekoliko dana upoznala me je sa Rudijem, sjajnim tipom, koji je radio na carini, igrao tenis i skijao na vodi, bio nepušac, sportski se oblacio, i zadovoljavao sve kriterijume za "Idealnog zeta 1980".
Dolazili su sa Marijetkom, ponekad, družili smo se, išli na kuglanje, ali me nisu pozvali kuci.
Sve do kraja oktobra...
Zahladilo je, procitana je naredba da se moraju nositi odvratne šatoraste jakne, a vetar je, liznuvši svoj hladni kažiprst, okretao list po list, i vrteo se, sam kao seoska luda, po pustom podijumu zatvorene bašte Doma Jugoslovanske narodne armade.
Marijeta me je cekala ispred kasarne i "gušteri" su se nabili na prozorce prijavnice, negirajuci pricu da ima previše broma u vojnickoj hrani.
Da, imala je vitke, duge noge...
Ali laž ih ima sasvim kratke...
Pegava mi baš nije rekla istinu, potpunu istinu, i ništa osim istine, tako joj Bog pomogao...
Nisu stanovali "negde u okolici", nego na najšminkerskijem mogucem mestu. To je prvo. A drugo, koje sam saznao pre prvog, unakrsno ispitujuci svoju VD deklicu, bilo je da su se Peggy Sue i Rudi vencali tek pre godinu dana, a upoznali pre dve, kad se ona zaposlila u "tovarni".
Povezavši prvo i drugo, pretpostavio sam da postoji i nešto trece.
"Nešto" trece, a ne "neko"...
- Ovo je Miloš. Napunio je šest, ovog jula. Pruži ruku stricek Džokeju...
Pegava me je gledala sa puno strepnje i zaista je imala razloga za to.
Srecom, bio sam vojnik, a poznato je da našu hrabru vojsku ništa ne sme iznenaditi.
- Zdravo tipe. Ja sam Džokej. Znamo li se mi odnekud?
Svi su se nasmejali, Cak i Pegi, iako sam znao da je shvatila ono što sam upravo rekao.
To je bila šifra samo za nju i mene...
Da, mali je bio sladak kao novogodišnja cestitka. Nosio je farmerke, majicu dugih rukava i crvene basketanske patike.
Gde li samo pronalaze tolicke?
Ali nije bio na mamu...
Imao je tamnu, "marinski" potšišanu kosu, i zagonetno i "matoro" me gledao pravo u oci.
Samouvereno...
Nadmocno...
Kao pravi Popovicki...
Mali Popovicki...
Sve mi se konacno složilo, kao klikeri u staklenoj tegli.
I tatin "premeštaj". I ilegala. I nesretni Moca Beljanov...
Ni kriv ni dužan...
- Hej, Miloše, hoceš da probaš moju kapu?
Dobro sam se držao, citave veceri. Šteta da cešce nisam igrao poker sa facom tako talentovanom za blef.
- O, baš sam neka. Sad mi je malo lakše, ali je tebi puno teže... Izvini... Morala sam to podeliti sa nekim, vec jednom...
Sela je do mene, na kauc. Svi su se zagubili negde u njihovoj ogromnoj dnevnoj sobi, i mogli smo, najzad, neometano razgovarati.
- Ja sam Rh negativno. Znaš kako to ide? Nisam smela reci ni mami, a tati... Mislila sam da ce me ubiti... I tako, docekala sam peti mesec...
A Popac? Bar si njemu smela da kažeš?
Nisu joj trebala nikakva potpitanja...
- Puno sam volela Gorana. Stvarno. Ali sam se bojala da cu ga izgubiti... A tek ovako... On je bio... Oboje smo bili suviše mladi... Sanjao je o drugim stva-rima. Ne o braku i deci...
Zadržavala je suze zadivljujuce dugo, ali sam osetio da može eksplodirati svakog casa.
- Da li je SAD sve u redu?
Šmrknula je i potvrdila glavom. Pogledala je u Rudija, u ocima joj je došlo do delimicnog razvedravanja, a onda je nastavila mnogo mirnije.
- Tata je to sve veoma teško podneo. U penziji je. Imao je dva gadna infarkta... On jako voli Rudija... A i ja ga jako volim...
Zazvucalo je kao molba, brinula se za srecu do koje je konacno došla, no, ja stvarno nisam bio njen problem.
Hteo sam da joj kažem da sam poslednji koji bi tu srecu ugrozio, ali nisam stigao da progovorim.
- Molim te, Džokej... Zakuni se u nešto najdraže, da to nikad, nikome neceš reci...
Kratko sam razmislio i tužno se osmehnuo.
- U frci sam, Peggy Sue. Nemam u šta da se zakunem... Ali ne brini. To je naša tajna. Odlazi sa mnom na Rumenacku BB...
Poljubila me je u obraz. Rudi mi je, izdaleka, zapretio prstom.
- Uvek si bio dobar. Hvala ti. I budi dobar prema Marijeti. Ona te puno voli..

Znao sam to...
Draga Marijetka...
Nisam je nikad "prevario", nasmejao sam je za tri života, poklonio sam joj lancic sa malom zlatnom gitarom, potukao sam se sa nekim papanom iz Ptuja koji joj se nabacivao dok sam svirao...
Ali nisam je voleo, nek mi Bog oprosti...
A ipak, govorila je da sam njeno sve...
- Edino soncno leto u mom življenju...
Možda je baš u tome tajna?
Rekla je još, da joj je lakše što zna kad cu otici, da sam Maslacak, i da bi inace vecito brinula koji ce me vetar oduvati.
Verovala je da se samo oni koji se rastanu poljupcem mogu ponovo sastati, jednom i negde, i molila me je da ni slucajno ne odem ne dozvolivši da me isprati na stanicu.
A upravo sam to uradio.
Da, nek me davo nosi...
Nisam bio nimalo dobar prema njoj...

Popac je šatro nezainteresovano, ponovo pogledao na svoj "rollex".
Drobili su se prvi sati Badnjeg dana osamdeset i devete, po rimokatolickom svetom kalendaru.
Koliko je prošlo?
Sekunda? Pet sekundi? Pola sekunde?
BiiiiP te miš, koliko se slika izreda u glavi u jednom zanemarljivom zrncu vremena...
- Znaci, nisi je video...
Nije bilo upitnika na kraju te recenice.
Potpuno je olabavio ton, pokušavajuci tako da umanji važnost pitanja, zbog kog se vec pokajao.
Zacudeno sam ga pogledao.
- Ti ne znaš? Pa zar je moguce da ti nisam rekao? Sreo sam je na moru, na trajektu za Korculu prošle godine. Ima sto pedeset kila i brkove kao trgovacki pomocnik. Udala se za nekog Šipca, piljara iz okoline Uroševca...
Poslao mi je jedan osmeh iz turšije.
- Ne Popce. Gde bih video Pegavu? Otkud ti je ona, uopšte, odjednom pala na pamet?
Slegao je ramenima.
- Ne znam, lupam, premoren sam... Idem da spavam... Javicu ti se. Gabi je došla, i klinci, svo troje. Gore nema snega nigde, ostacemo ovde do Nove godine... Gabi pece neku gusku sutra uvece, to jest, sad je to veceras... Mislio sam da te zovem, ali... Doci ce svi moji... Verovatno baš ne cezneš da ih sretneš...
Pa, ako cemo pošteno, da se radi neka anketa, mislim da nikako ne bih naveo Popovicke kao svoju omiljenu familiju.
Udario sam ga po ledima.
- Šibaj. Nazvacu te...
Jedva je docekao da ga poteram.
- Nemoj da uvrneš. Prekosutra, važi? Da popijemo nešto za dobra vremena, koja su prošla...
Zajebi Popac...
Dobra vremena za mene tek dolaze.
Iskreno se nadam.
Ako nije tako, onda sam stvarno u opasnom sosu...

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Poglavlje 14

Ujutru sam imao sjajan ukus u ustima. Kao da sam celu noc grickao užegle orahe...
Bilo je šest i deset kad sam provalio u svoj stan.
U filmovima takozvane "americke B produkcije", kako ih strucno klasifikuju onano-eksperti, tipovi otvaraju vrata džepnim nožicima i kreditnim karticama, muvaju se kroz tude kuce, prave inventar po plakarima i fiokama pisacih stolova i pritom ne probude nikog živog.
U životu brava škljocne, vrata zaškripe, a parket cvrci kao patos u bioskopu "Narodni", pre renoviranja.
Emilija se ipak nije probudila...
- Mmmmmmmmmmmm...
Sanjala je neke bezobrazluke, i samo se blaženo promeškoljila u snu.
Sagao sam se da je poljubim...
Šta je to? Reklama za deciji sapun?
Stani...
Miris benzina, koji sam doneo u kosi, nije nikako išao uz to.
Ko bi se obradovao da mu se jedan veliki, hladni, raštelovani "zippo" upaljac, u ranu zoru uvuce u krevet?
Stornirao sam poljubac, ali to je samo pomerilo onu ampulu cijankalija koja mi je pukla pod jezikom.
Pa da...
Šta sam se uopšte mislio?
Jedini izlad iz te situacije bio je ulaz pod tuš...
Kolicina vode koja se srucila na moju glavu nekom sposobnijem beduinu bi bila dovoljna da napravi vodopad, organizuje lokalnu poplavicu za svoje društvo, i još da napuni akvarijum i onaj rezervoar iz kog se štrcka voda na šoferšajbnu.
Meni je to jedva poslužilo da dodem sebi...
Obrisavši ogledalo peškirom, namignuo sam kolegi koji je tu maglu probijao s druge strane, pa sam pootvarao, i prevrnuo na dlan, sve moguce tube i bocice koje su mi se našle pri ruci.
O, to je vec bilo nešto sasvim drugo...
Beli jorgovan? Friško rascvetan? Osvežen pljuskom?
Necu da se hvalim, ali pomenuti predstavnik flore osecao bi se malo neprijatno u mom prisustvu.
Ridokosa je spavala, još uvek...
Nisam hteo da je diram.
Sad je to vec suviše licilo na predumišljaj, koji nikad nisam odobravao.
Dotakao sam je nežno, kao balon sapunice, ali reka-ponornica koja je još šumela šupljim socijalistickim zidovima, ipak je malo podronila krhke obale njenog jutarnjeg sna.
Osetila je moju blizinu, izvukla ruke ispod pokrivaca i savila mi ih oko vrata.
- Dolazi ovamo...
Šta da kažem?
Otimao sam se... Grebao... Vrištao... Zvao u pomoc...
Ne vredi...
Bila je jaca...

O moje malo Li...
Kad bi znala kakvi su mi snovi, nikad me ne bi pustila da spavam tako dugo...
Opet sam sanjao da držim koncert pod vodom, na dnu one hale u kojoj svi šetaju, kikocu se, i galame užasno, deseterostruko jace, kao da su oni ti koji imaju mikrofone i presudnu privilegiju razglasa na svojoj strani. U tom haosu, sa previše dodatog "eha", ostajao sam mutav, sam i ignorisan, u olovnim skijaškim cipelama, sa plastelinskom tamburom i oduzetom desnom stranom, pracen muzikom koja je zvucala kao "štimovanje" filharmonije gluvonemih, a moj progutani glas dolazio je uvek sa drugog mesta, izdaleka, sa tavanice, usporen, i promenutih reci, i izazivao urnebesni smeh na podrugljivim i prenaglašenim licima.
Pip. Pip. Piiiiiiiiip!
Treci znak geofizickog zavoda oznacio je tacno cetrnaest casova. Vesti...
Uf...
Moj ružni san bio je prekinut radiom koji je Lija diskretno pojacala, ali i u Rumuniji se izgleda bližio kraj jednom drugom košmaru.
Pucalo se kao na svadbi u Nikšicu...
Princ Tame zatvorio se u zamku okruženom ružama, sa akcentom na trnju, ali se u zlo doba zacula lupnjava na kapiji.
Ko bi to mogao biti?
Poslušne ovcice tajno su se podvrgle operaciji promene pola, i preobratile se u ratoborne ovnove koji su tvrdoglavo i nezadrživo probijali put do svog voljenog pastira sa gvozdenom frulicom.
Zasviraj, i za pojas zadeni...
Stari vampir je odsvirao svoje, i stado je požurilo da mu zadene glogov kolac, brže-bolje, dok se ne sabere.
Izgleda da dugogodišnji dobrovoljni davaoci krvi baš i nisu bili tako dobrovoljni kao što su se pravili.
Znaci, "Juriš na Zimski dvorac - Part 2"?
Dvaput u istom veku?
Da, istorija definitivno više nema ideja.
I ranije se ponavljala i od toga pravila imidž, ali sad je zaista sasvim usitnila.
Nece to na dobro izaci...
Emi-Li je ozbiljno slušala izveštaj, odsutno listajuci neki casopis, ali je primetila da sam otvorio oci.
- Ima i mrtvih...
Znam, lutko. I više nego živih. Ali necu da razmišljam o tome.
Ne dam da mi dan tako pocne, cak ni kad je u pitanju ovakav "restl" od dana, koji pocinje tek u prvim minutima svog petnaestog sata...
Zažmurio sam, pružio ruke, i sacekao da nadode u njih, polako i neminovno, kao Dunav s proleca, i da me ponese u daleko, u nepoznato, negde iza one Velike okuke, gde sve prestaje, ili sve pocinje, sam davo ce ga znati...
- Ovako... Zvao te je Goga... Ili Gaga?
Ocima sam potvrdio da znam o kome se radi.
- Dobro... On te je zvao, i rekao da ce se javiti kasnije, da te pozdravim i da ti kažem da si genije i idiot, ti ceš vec znati zašto...
Plišani...
Našao je, znaci, na telefonskoj sekretarici, moju "Keks-operu", dugu dvadeset i devet sekundi, u dlaku koliko je tražio.
Idiot sam, verovatno zato što mi je trebalo osam godina...
A genije?
Dobro, to je vec jasnije...
- Onda... Nešto pre jedan, zvao je i Dr Popovicki. "Džokejev stari prijatelj"...
Zamislila je to kao veliko iznenadenje, uživala je imitirajuci Popcevo zvanicno predstavljanje, i vidno se razocarala kad je primetila da me to nije narocito dodirnulo.
- Videli smo se, mila. Bio je na pumpi sinoc, do pola tri. Šta sad opet hoce?
To su bile prve reci koje sam izgovorio nakon budenja, i možda je zbog toga sve zazvucalo i ledenije nego što je trebalo, tek, ona me je samo zacudeno pogledala i brzo korigovala svoju raspevanu lagu.
- Ništa... Rekao je da ide da obide Martina, ali da ti i onako ne voliš da ideš tamo. I da te ne budim...
Poslednje što sam želeo bilo je da ucuti i zamisli se, a baš se to dogodilo. Odlucila je da me ništa ne pita, iako ju je sigurno svašta interesovalo.
Pokušao sam, odgovarajuci na njena nepostavljena pitanja, da zataškam grub ton koji ju je malocas zbunio.
- Retko se vidamo... On živi u Švajcarskoj, vec dugo. Tamo se i oženio, ima tri slatke cerkice... Bliznakinje imaju sedam godina, mislim, a ova mala je izmedu cetvrte i pete...
Odobrovoljeno je klimnula glavicom, dajuci mi znak da nastavim.
- Dode jednom, dvaput godišnje, sve se svelo na tužne konvencionalnosti... Kako si? Dobro sam. Kako si ti? I ja sam dobro... Ne ide to tako... Drugar-stvo dobacuje do dvadeset i neke... Tridesete, u najtežim slucajevima... Posle su sve samo isforsirane retrospektive... Ništa više...
Priznala je da je razmišljala na tu temu.
- Pretpostavljala sam da je tome istekao rok trajanja. Znala sam da nešto nije u redu. Nikad nisi pricao šta je bilo posle... Posle vojske, i kasnije...
Slegao sam ramenima.
- Pa, nema tu puno šta da se prica...
Naumila je da kaže nešto mnogo ozbiljnije, ali je umesto toga duboko uzdah-nula, setivši se terapije koju je dotle besprekorno sprovodila nada mnom.
Nastavila je sasvim tiho i staloženo.
- Nema šta da se prica? Tolike godine? Možda bi morao da se malo zamisliš zbog toga...
Krenuo sam da je poljubim, ali ona je to ocenila kao trik kojim pokušavam da prekinem razgovor, i jogunasto mi okrenula samo obraz.
Dobro, i to je nešto...
- Ne nagovaraj me da se zamišljam, Rido. Loš sam u tome. Zadnji put sam se tako zamislio da više niko na svetu nije verovao da cu se ponovo "odmisliti"...
Niko osim tebe...
Razbarušila mi je kosu svojim divljim prsticima.
- Napravio si antikvarnicu od te šašave glave. Prestani da brišeš prašinu sa starih slika. Sad bi vec mogao da napraviš i neku novu uspomenu...
Rekla je to tacno onako kako mi je trebalo. Kao neko kome nije svejedno. Puno je želela da me ponovo ukljuci u saobracaj...
Stare slike?
- U pravu si, priznajem, moram da menjam postavku u toj galeriji. Doradila je. A da znaš samo kakvih je eksponata bilo...
Vec sam poznavao taj pogled. Tražio je da još pricam...
- O, bilo je velikih portreta, pretencioznih i nadmenih, pa minijatura, uglavnom naivaca, zatim neprocenjivih falsifikata, avangardnih genijalaca, uzaludista i predstavnika neomaglizma, ali ipak je najviše bilo nocnih pejsaža, razmazanih u pokretu, uramljenih u pokisle prozore jednog tezgaroškog kombija.
Da, bilo je tu lepih slika...
- Ali onda su došle "osamdesete"... Uletele su u moju galeriju kao nesnosna ekskurzija iz unutrašnjosti, rušeci, škrabajuci i urezujuci svoje inicijale na sve strane... A uspomene se ne mogu restaurirati. Nikad više. To znaš...
Naravno da zna. I ona je imala u životu neke koji su jednim potezom povukli masnu crvenu liniju preko hiljadu secanja.
- Na žalost, znam. I ja bih neke slike radije sklonila nego da ih za uvek gledam oštecene. To ti ne mogu zameriti...
Ali?
- Ali... Moraš poceti da praviš nove uspomene. Rekla sam ti vec...
Pa, dobro...
- Pristajem. Ali ne mogu ih praviti sam...
Pocrvenela je kao da sam je zaprosio tim recima.
A i jesam.
Ne umem bolje...
- Ne možeš ni živeti sam. Sad ce biti raznih prilika, zašto se ne nadeš sa Popcem i Martinom? I ja bih volela da ih upoznam...
Zavrteo sam glavom.
- Žalim, Li. Bojim se da to više nije moguce...
Ubrzala je, pogrešno pretpostavivši da sam ja najveci problem u svemu tome.
- Zašto si tako tvrdoglav? Što ne bi izašli, svi zajedno? Šta bi falilo?
Pa...
Zamislio sam Popca kako Gabiki pridržava bundu na garderobi kineskog restorana "Secuan", video sam Emiliju i sebe kako stižemo Dunavskom ulicom, zapricani i zagrljeni kao proletnje lude, ucinilo mi se da na minut vidim i Sonju kako parkira na zabranjenom mestu i besno varnici visokim štiklama, kasneci kao i obicno...
Da...
I šta bi falilo?
Lija je pokušala da pogledom razgrne bore na mom celu.
Zavukao sam joj prste duboko u talas kose.
Sad sam vec morao da joj kažem...
- Martin bi falio, moja mila... Ti ne znaš... Dvadeset i osmog oktobra se navršilo godinu dana... Goran je otišao da ga "obide" na Rumenackoj BB...

Jednom sam se zapitao kome je to palo na pamet da proglašava gradove herojima, ali sam ubrzo odustao.
Nikom to nije palo na pamet.
Nema tu govora o pameti...
Komunalci su, jednostavno, ispucali bonus u proglašavanju ljudi herojima, pa su onda prešli i na gradove.
Grad Heroj?
U našoj novijoj istoriji generalno je došlo do brkanja pojmova "heroj" i "žrtva", ali to je vec pitanje filozofije.
Nije bitno...
Uglavnom, i moj lepi gradic je u toj velikoj nagradnoj lutriji izvukao pomenutu svecanu titulu.
Pa šta?
Pa ništa.
Ali ako je ova varoš zaista Grad Heroj, onda Gradovi Kukavice definitivno ne postoje na ovom svetu.
Eto...
To se pokazalo i na tom mitingu.
Istorijskom?
Razume se. Zar ima i drugih?
Narod je došao da ruši "vladu", i to je bilo pošteno. Vlada i jeste tu da bi se rušila, a Narod i jeste tu da bi rušio.
Naš Narod je, uopšte, glavni kad se ruši. Srušio je i Kralja, doduše tek kad je ovaj "otišao", srušio je i fašizam, ali je nedelju dana pre toga vec i Berlin pao, ali bože moj, to samo pokazuje kako je Naš Napaceni Narod savesno i temeljno znao da ruši.
A da gradi?
Nego šta...
Puna je domovina spomenika naše izgradnje. Suva veštacka jezera, neraspa-kovane fabrike, planinska brodogradilišta, rudnici na pešcanim ostrvima...
E, jebi ga...
Pa, niko nije savršen...
Bar smo "rušenje" izgradili do perfekcije...
Jes. To nam ide...
Što se još jednom potvrdilo i u Gradu Heroju, u ranu jesen devetsto osamdeset i osme.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

- Dole vlada!
Takav priliv iz okolnih mesta i prigradskih naselja dešava se samo za vreme trajanja tradicionalnog medunarodnog Poljoprivrednog sajma.
Praznik, tako reci...
Citavo vece prolazili su automobili sa zastavama, kamioni natovareni ljudima i autobusi okiceni slikama Lidera.
Spontana prvomajska parada...
Televizor na pumpi nije se gasio, reporteri su pratili kretanja u gradu, a hiljade i hiljade glava komešalo se na prostoru ispred lokalne "bastilje", na cijem se stepeništu s vremena na vreme pojavljivao poneki zajapureni govornik, i dobijao aplauze ili zvižduke, vec u zavisnosti od toga da li se do mikrofona uspentrao uz stepenice, ili se pomolio iz drugog pravca, kroz zamandrljena vrata opkoljenog Pokrajinskog komiteta.
- Oni moraju pasti!
Naravno da moraju. Predugo zadržavaju red. Džukele moraju biti smenjene da bi sledeca garnitura mogla da uživa u lovištima, malim registracijama i odmara-lištima u kojima ti doplacuju da dodeš.
- Hocemo nove ljude!
Sigurno. Kao da drugi nemaju rodake koje treba zaposliti? Kao da niko više ne voli da gleda utakmice iz lože i da se švalerira sa narodnim pevacicama?
Dosta je bilo...
Sitni vlastelini su se suviše osilili. Vladar je odlucio da postavi svoje vazale i ubedio je Narod da je to narodna volja.
Ostalo je istorija.
Kakva-takva...
Citavu noc pristizala je molba za rušenje, kamere su se redovno ukljucivale, ali se ništa novo nije dešavalo.
Ni na pumpu niko nije svracao.
Tek u zoru, kad je Šef došao po zastavu, i otišao, rekavši da ga menjam dok se ne vrati, zaustavio se "stojadin" sa pet kubanskih revolucionara, opskrbljen tablama sa parolama, i bocom "mocne alkoholne pijace".
- Sipaj, zemljace...
Zemljak je, sipajuci, nanjušio neku frku, ali situacija je bila toliko "specificna", da sam, za svaki slucaj, reagovao sasvim formalno, kad mi je oteo kljuceve iz ruke i mrtvo-ladno se uvalio na sedište.
- 'Alo, prijatelju! A ko ce ovo da plati?
Nedvosmisleno je izleteo iz auta, a i regal koji je sedeo do njega otvorio je vrata sa svoje strane.
- Dosta je ovaj Narod placao! Nemoj sad da ti zapalim pumpu, BiiiiP li ti sunce ono autonomaško!
Pumpa je još uvek tamo, da ne ulazim suviše u detalje kako sam je spasao.
Možda bih mogao da se vadim na ono "pametniji popušta...", ali izreke o pameti su trenutno u velikoj krizi. Stvarno. Eto, na primer, i za "um caruje..." ima sve manje materijalnih dokaza, s obzirom na to koje su sve klade na vlasti.
No dobro. Ja dakle nisam "popustio".
Oduzeo sam se, ako cemo pošteno...
Oprosti mi Clint Eastwood, gde si da si, jednog bih još i mogao da picnem, od dvojice bih još i mogao da zbrišem, ali ovo bi ipak bilo više za "Verovali ili ne"...
Ocenio sam da ne vredi da razbijem te tipove jer mi ni onako niko ne bi verovao, pa sam, pomalo pokislo, ušao unutra.
Pokislo?
Pa da. Da ne koristim neke druge tecne stilske figure...
A direktan prenos istorije i dalje je stizao iz centra...
Kažu da važne odluke treba pustiti da prenoce, i zaista, shvativši da tipovi pred Komitetom "ne pire i 'ladnu corbu", mnogi gradski kolektivi ujutru su im se pridružili u kompletnim sastavima, a neki su još doneli i užinicu, kamione pune sokova, jogurta, sendvica i kojekakvog peciva.
Šta? Zar je to za revolucionare?
Ko je još video Marksa sa perecom i Engelsa kako sisa sok od borovnice?
Fijuuuuuuuuuuuuuuuuu!
Narodu ne treba puno da se naoruža. Prema svakom govorniku, više nije bilo važno s koje strane dolazi, letele su kifle, tetrapak i odmrznute jabuke, i još su nedostajale samo one pite, i Stanlio i Olio, pa da to bude prava burleska, cemu je od samog pocetka naginjalo.
A onda sam prestao da se smeškam. Martin je prišao mikrofonu.
Ne sad, budalo jedna...
Nisam cuo šta je govorio. Niko nije. Cinilo mi se da galama i zvižduci dopiru i bez televizora, kroz otvorena vrata, izdaleka, preko Majura, Petrovaradina i Dunava.
Pljes!
Neki "bombaš" ga je dobio...
Nije to fer...
Pricali smo nešto o uspomenama. Mogao bih da ga pamtim nasmejanog, u njivi, na orahu Deda-Štetinog prvog komšije i smrtnog neprijatelja Cika-Gašpara. Mogao bih da ga pamtim zapetljanog u pecaljke u jednom camcu nasukanom na sedef Krcedinske ade. Mogao bih da ga pamtim kako radosno maše iza velikog paketa, cekajuci me na kapiji vojne pošte te i te...
Ima toliko toga...
Stvarno nije fer...
Zašto ga se svaki put setim baš takvog, neobrijanog, na ivici suza, poraženog, sa onim idiotskim šnitom "parizera" koji nije primetio, i koji se gizdavio, kao generalska epoleta, sve vreme govora šepurio i klatio na levom ramenu svecanog, konferencijskog odela...

Martin je bio vojnik sistema. Dobar vojnik lošeg sistema. Dešava se...
Verovao je u Tita, u Jugoslaviju, samoupravljanje, verovao je u bratstvo-jedinstvo, socijalizam, u Nesvrstane...
Hm...
Verovao je u Srušeni most, Boru i Ramiza, Cebe na tenku, Hrabre ljubljanske ilegalce...
Ne vredi...
Šta više nabrajamm, sve mi je smešnije.
I sve mi je tužnije što je moj prijatelj umro verujuci u to.
Verovao sam i ja, ne kažem. I svi smo, kad vec moram da lajem.
Ali smo preležali tu bolest...
Neki lakše, neki teže. I neki pre, a neki kasnije.
Malo je bilo imunih...
Slušam danas pametnjakovice koji su "znali da ce to tako biti". Kažiprst im je kljucni deo tela. Malo njime prete, malo ga uperavaju u nekog. A ti isti pederi su se još u srednjoj školi guzili da ih prime u Partiju.
Pun mi je reproduktivac tih sluzavaca...
BiiiiP te miš, da sam znao da ce biti tako lako zataškati Crvenu Knjižicu, ne bih se u mladosti onoliko otimao i batrgao da je ne dobijem.
Martin mi je to uvek pomalo zamerao...
- E vidiš Džok, da si clan Saveza, sad bi to sve išlo puno lakše...
Da, on me je i "zaposlio" na pumpi, u aprilu osamdeset i druge.
Gluvario sam nešto, uhvatio se sa ekipom koja je igrala "mali" remi u veliku lovu, da ne davim, previše se cugalo i dimilo, a premalo spavalo, i poslednjeg dana u martu, posle duže pauze, ponovo sam se provozao "jedan krug" u kombiju.
Ali ovog puta kombi je bio beo. I ušminkan crvenim krsticima, na sve strane.
- Ulkus ventrikuli rotundum, moj Džokej. Kao petodinarka. Cudi me da se i ranije nismo videli zbog toga...
Od onako šugavog bubnjara, Škoric je postao izvanredan internista, kako kažu. Ispregledao me je sa svih strana, nisam se toliko "slikao" ni dok sam bio prvi na top-listama. I ispao je drugarcina. Sve je bilo ono, "na casnu rec", i nije komentarisao što nemam ni knjižicu ni socijalno, cak ni osmeh, za "stara vremena"...
Ali zato mi je Lufter ocitao...
- Bilo je krajnje vreme da odeš kod lekara. Ali si otišao na pogrešno odelenje. Ti bi u stvari trebao da uradiš jednu "generalnu" na glavi, moj brajko. Nemaš dan staža. Nemaš socijalno. Covece! A Škoric mi kaže da moraš na rigorozan tretman. Ko ce ti to platiti? Oni kockari i hohštapleri?
Našao mi je mesto na pumpi. Vec sutradan...
Bio je "all round" igrac Soc-saveza, šetali su ga od firme do firme, gde god je vec zatrebao "naš covek", i "cvrsta ruka", i ne znam da li je to dovoljno jasno, ali on je bio direktor po zanimanju.
Zatekao sam ga na takvom položaju, vrativši se iz vojske, i mada je posle menjao raznorazne kolektive, nikad nije menjao titulu na svojim posetnicama.
Možda je zato bio razocaran kad sam od nekoliko poslova koje mi je ponudio, izabrao onaj na pumpi, najniži, po njegovim kriterijumima.
- Kako hoceš... To je ionako privremeno, dok nešto ne naide...
Dok nešto ne naide?
Nailazili su samo "tristaci", "fice" i privatni kamioni, izmašceni kao papir od bureka.
I tako godinama...
Naravno, to nije bila Martinova krivica. On je samo hteo da pomogne.
A da li je pomogao?
Sav sam nešto bio Venecija tih dana. Tako star. I tako na vodi. I tako sam tonuo, i tonuo...
Po nekoj našoj, internoj hijerarhiji, Lufter je uvek bio malo iza mene. Kad me je tog dana doveo na pumpu, kao sina ponavljaca na zanat, odjednom sam shvatio ko je sad "iza".
Ko je naj, naj "iza", od nas trojice...
Bronzana medalja je velik uspeh. Ponekad. Ali u trci u kojoj ucestvuju tri takmicara, baš i nije...
To me pritislo na dno. Do panja. Kao palac koji gasi opušak gnjececi ga o debelo staklo pepeljare.
Lufter nije mislio tako. Ja sam za njega i dalje ostao drugar koji zna više o mnogim stvarima. Narocito o "onim" stvarima...
Slabo je plivao u tome. A sentimentalni život mu je bio buran kao Kvarnerski zaliv u februaru...
Njegove angažovane drugarice, parohija još iz dana Omladinske organizacije, ostale su mu pri ruci, i pri drugim udovima, i Martin nije morao da nosi novine na cesta službena putovanja.
Uvek bi se našla neka razbibriga pred spavanje...
Kokali su se na drugarskoj bazi, u krug, kao nacionalne manjine, da ostane u porodici, i da što manje curi u javnost istina o komunistickom moralu, inace jedinoj slaboj tacci te besprekorne ideologije.
Ali nije ga namirivalo. Još se i zaljubljivao. Kvartalno...
Uvek je to bilo nešto sasvim drugo. Uvek je to bila jedna zrela i ozbiljna žena. I uvek joj je znao muža od ranije. I uvek je to saznao tek kasnije...
- Što je najgore, moj Džok, Rajka je nešto nanjušila. Ubice me na spavanju...
Rajka je bila njegova najbliža "saradnica" i švalerka od pamtiveka. Imala je visoko obrazovanje i nisko guza, utezala se kao esesovka, a tako je i delovala, onako kratko ošišana, stroga, šarmantno razroka, pratila je Martina u stopu, i nije mu dopuštala da je prevari ni sa rodenom ženom...
Sa ženom?
Ma, sve to što sam spomenuo su samo malo intenzivniji meduljudski odnosi, i ništa više. Brak je za mog druga ostao osnova zdravog društva, i mada je rašcistio sa religijom, njegova supruga je za njega bila prava svetinja.
Zato su prolazili vekovi da je nije pipnuo.
Pa koji to bezbožnik može da prca svog sveca?
- Ne slažemo se, druže moj. Nikako se ne slažemo. Da nije klinaca, puklo bi to odavno. Nemaš pojma kakva Sonja zna da bude. Odvratna. Dosadna. Glupava. Ledena u krevetu...
Malo je preterivao.
Imala je Sonja i dobrih strana.
Dve, koliko se secam...
Eh, teški sam ja simulant. Stalno se žalim na amneziju, a secam se nekih sitnica koje sam video samo u prolazu...
A Martin je te iste detalje potpuno zaboravio, iako su mu godinama pred ocima.
Koliko? Sedam, osam godina?
Pa tako. Mislim da je bila osamdeset i peta kad im je brak pao u komu.
Jednog dana bi dolazila Sonja, koja je saznala za Rajku, drugog dana bi dolazio on, prenosio sam šta je ona rekla, šta je on porucio, drž-ne daj, a kad se kroz nekoliko dana i Rajka pojavila na pumpi sa svojim kapetanskim ramenima, pomislio sam da bi bilo idealno da otvoriim prvu privatnu ispove-daonicu u zemlji, ali je mala privreda još bila slabo regulisana, i taj biznis mi je zauvek otišao u nepovrat.
Sve je to najmanje pogadalo Martina. Dolebdeo bi smireno, kao hodajuci "apaurin", otvarao napolitanke, sa police, pa me tek onda upitao da li ima nekih novosti na sentimentalnoj berzi.
- Pusti ih samo, moj Džok. Alapace. Smirice se one vec...
Tako je i bilo, na neki nacin...
Žene se u tim godinama smire jedino ako ih neko smiri, pa se Lufter pobri-nuo za Rajku, a bojim se da se i kod Sonje javio neki dobrovoljac, uglavnom, za par meseci sve se zaboravilo i nastavilo po starom...
Moj prijatelj je dolazio, s vremena na vreme, sa novom avanturom, hvalio se i jadao o istom trošku. Imao je taj talenat ponosnog kajanja, usavršio ga je i terao do kraja.
Do kraja...
Dovraga...
Ko je mogao pretpostaviti da ce kraj biti negde na sredini...

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

"Vratio" se u politiku u prolece osamdeset i osme.
U zao cas...
Vuklo ga je to. Lakšeg leba nema...
Poznavao sam fenomen "vlasti" jedino preko momka kojeg je izoblicio cin desetara, ali to je dovoljno da znam o kakvom se ludilu radi.
Martin je vec bio ovisnik toga...
Da je ostao u privredi, smenili bi ga, malo vreduckali, ali bi se uljigavio kao neki savetnik i za koju godinu bi ponovo bio direktor.
Kao politicar, morao je biti zgažen...
To je karijera koju ne prekidaš sam.
Nju ti prekidaju drugi...
Istorijski miting promovisao ga je u izdajnika zemlje. Otkrilo se da je podrivao tekovine revolucije. Bogatio se na tud racun.
Jašio na grbaci Radnicke Klase. Izigrao ukazano mu poverenje...
Sjebali su ga dripacki, kao što ce i njih neko...
Znam kako sam se osecao zbog loših recenzija ploca, ako se te stvari mogu uporediti. A mislim da mogu. Jer i ja sam verovao u svoje pesme isto tako kako je Martin verovao u svoju prozu...
Trajalo je danima...
Prve stranice u štampi, tamne strane biografija, TV-tribine, pisma citalaca i hiljadu malih mitinga, kusur od onog Velikog...
Nesreca je vrlo društvena osoba. Nikad ne dolazi sama...
Plus svega, ili pre svega, Sonjin "kucni prijatelj", covek za kog je moj drug vec znao, bio je glavni mahac crvenim kartonima.
Možda je to bila ta kap?
Pokušavao sam da ga nadem, posle onog "parizera", ali znao sam da ce se nešto desiti...
Ubacio sam kazetu preskacuci vesti na radiju...
Vetar je tajno pretresao Veliki Tihi Rit, tragajuci za zaostalim mirisima leta, i kao pravi lopov, prvo je navukao gustu jesenju zavesu, preko širokog prozora neba.
Ipak sam razmišljao o zvezdama. I o zvezdama iza zvezda...
A onda su vrata lupnula, uplašivši me, i kao odjek toga, škljocnulo je i dugme na kasetofonu, koje na kraju trake automatski prebacuje na radio, ako je ukljucen.
A uvek je ukljucen...

"Kad odem... Kad me davo isprati glavnim sokakom,
I kad mesecina zaveje moj trag...
Nemoj tugovati...
Jer jednom, svakom, mali nemi slavuj doleti na prag..."

Ne znam da li sam tu pesmu ikad cuo na radiju, i vec sam zaboravio koliko sam želeo da je cujem, kao i bilo koju drugu pesmu sa te ploce, poslednje koju sam snimio.
I koju niko nije vrteo...
Danima sam okretao stanice pokušavajuci da naletim na svoj glas ali sam nailazio samo na euforicne narodnjake i na raspevane klince koji su izdikali kao korov, niotkuda, i uzurpirali programe, top-liste i naslovne stranice...
Odustao sam, odavno...
A onda, odjednom, iz nevezanog, u prvim minutima vetrovitog dvadeset i devetog oktobra, osamdeset i osme...

"Kad odem... Kad u prozor staviš prvu hrizantemu,
I kad popucaju divlji kesteni...
Ne pali uzalud fenjer na tremu...
Kad me otmu magle, jedne jeseni..."

Milicijski "stojadin" došao je pred zoru. Pendreci svrate ponekad, ali ovog puta je civil izašao iz auta.
Laza Grk, viši inspektor, i naš drugar iz gimnazije, bio je dežuran te noci.
- Znam da ste bili dobri... Mislio sam da ti bolje ja kažem...
Da...
Martin se ubio te noci, u svojoj bivšoj kancelariji...
Ispalio je metak kroz svoje prevareno srce, iz pištolja cehoslovacke proizvodnje.
Došao je da uzme nešto, portir se cudio što ga toliko nema...
Nije cuo pucanj...
Metak je prošao kroz pleteni naslon fotelje i zaustavio se u knjizi, na polici, iza leda...
U tamnocrvenoj knjizi, sa luksuznim, i zlatnim slovima...
"Osmi kongres Saveza komunista Jugoslavije"...
Da, mogao sam pretpostaviti.
Taj je bio jako važan...

- Nisam znala...
Sad znaš, Emilija...
I prestani da se rasipaš tim suzama. Dehidriraceš jednog dana...
Pokušao sam da je utešim hvaleci špagete "A la Carbonara" koje je spremila, ali je ipak otišla pomalo setna.
Ruška je imala otvaranje izložbe te veceri, i Emi zvana Li je žurila da svojoj kuma-keramicarki pomogne da postavi u Salonu ružne plave bradavicaste kokoške koje je pravila.
- Znaci, dolaziš u sedam? Dodi malo ranije. Nemoj me ostaviti da opet visim sama. Nemoj me izneveriti...

Izneverio sam je, naravno.
Magarac...
Parkirao sam malo dalje i prilazio polako, zadržavajuci se kod svakog izloga.
Video sam gužvu pred Salonom, sevao je "kamelhar", bunde su se kostrešile, izneli su caše sa kuvanim vinom, i nadvikivali se dok se bar neko ne nasmeje isforsiranom fazonu.
O, to nije bila samo Ruškina izložba...
Majku mu...
Da li se vidi da mi se odlepljivala desna "timberlenka"?
Ne vidi se valjda? Pa ipak je to majstor-Sveta radio...
Još malo...
Sve je vec mirisalo na podsmeh...
Da, podsmeh bi morao biti usvojen kao oficijelna maskota Grada Heroja...
O...
Jakna mi je ocaj. Kad se ovoliko oteglila? Još imam vremena da se vratim i obucem nešto drugo?
Pa da...
A možda se i ne vratim...
Hm?
Šta cu ja tu?
Jedva poznajem Rušku...
A i sa Naduvenkom se ne gotivim...
Lija ce posle doci na pumpu. Ni ona sigurno nije znala da ce biti baš ovako...
Ma, sigurno...
Ponovo sam pogledao sve one izloge, ovog puta u obrnutom smeru.
Još uvek je sve bilo na svom mestu.
Pomislio sam da ja nisam na svom...
U horu koji mi je ostajao za ledima, zacuo sam i njen glas, ucinilo mi se...
Otkljucao sam "Srebrnu Senku", seo za volan, ali sam još jednom razmislio pre nego što sam okrenuo kljuc.
A onda sam udario kraci rikverc.
I ubrzo mi je to ostrvo ostalo daleko za krmom...

I zvonar usamljene crkve nadomak pumpe, podignute u slavu pobede Princa Eugena Savojskog, te noci je konacno dobio priliku da se istakne.
Božic...
Sretan ti hiljadu devetsto devedeseti rodendan, Sine Božiji. Dobro se držiš za svoje godine...
Vetar je hvatao zalet kroz Veliki Tihi Rit. Trebace dobro dunuti za tolike svecice...
U intervalima izmedu "ding" i "dong" cula su se i raskokodakana zvona u daljini. Dole u Karlovcima, na kraj Majura, pod Tvrdavom, i preko mosta, u Gradu Heroju, zvonari su se igrali Tarzana, veruci se po konopcima kao po lijanama.
Crkve su pozdravljale praznik svog Isusa.
One crkve okrenute prema zapadu, razume se...
Ovde ih je pola-pola, otprilike...
One "druge", koje su za mnoge prve i jedine, tako svecano ce se oglasiti tek za dve nedelje, kad Isusov jednojajcano-pravoslavni brat blizanac bude slavio svoj rodendan.
Interesantno...
Ne verujem da u savremenoj medicini ima još slucajeva da se jedan blizanac odlucio da istrci na teren tek cetrnaest dana posle drugog...
Svejedno...
Emilija se, uglavnom, nije pojavila...
U jedanaest sam pomislio da se koktel suviše odužio, posle pola dvanaest sam cimao na svaki par farova, a kad se zvonjava umirila, shvatio sam da je zaista odzvonilo.
OK, zabrljao sam, priznajem...
Uveo sam Šandora u "toplo".
Cudne mesingane frekvencije su ga primetno uznemirile, ali su dva keksa brzo otklonila tu frustraciju. Kroz desetak minuta vec je hrkao kao pijani gusar, izvalivši se na leda, uz radijator.
Ali ja sam bio obeshrabrujuce budan...
Prevrnuo sam fioke, da vidim nije li Boba ostavio neki strip ili casopis, ali šanse da nešto nadem bile su samo teoretske.
Šef je svu zaostalu literaturu odvlacio kuci, kao hrcak, i sve što sam mogao da ucinim bilo je da pojacam radio, iako mi se nikako nije dopadao najavljeni specijalni gost-voditelj nocnog programa.
- Pred mikrofonom je Mihajlo Lazic!
Fuj.
Mika Luda...

Došao sam iz vojske za Dan Republike osamdesete...
Lovu u banci zatekao sam oskrnavljenu inflacijom...
Plocu sam zatekao na razocaravajucih sedamdeset hiljada prodatih primeraka...
Caletov stan zatekao sam sa promenjenom bravom...
- Odstupi! Opalicu te ovom sikiricom, jebeš mi mater ako necu...
Samoupravljac, koji se "bespravno" uselio, smirio se tek kad sam mu rekao da stan ionako vracam društvu, i da sam samo došao po naše stvari koje su sve bile nagurane u moju bivšu sobicu.
- Fala bogu... Je l' veruješ da mi ženina mama spava na poljskom krevetu u kuhinji?
Izvinjavam se. Nisam znao da je dotle došlo...
Ljudi, šta je ovo?
Cekao sam da neko istrci vec jednom i kaže mi da se nasmešim, i da je sve to "Skrivena kamera", ali režiser je, ocigledno, nanjušio da bi od mene mogao imati još koristi.
A, da se vratim u vojsku, i postanem prvi aktivni desetar u Jugoslovenskoj narodnoj armiji?
Svašta mi je padalo na pamet...
Ali nove pesme nisu...
I bez njih je bilo poziva na tezgice, ne kažem, ali sam rasterivao menadžerske kondore koji su mi kružili nad glavom, vitlajuci gitarom koju sam, zbog alibija oko nove ploce, po citavu noc uspavljivao u krilu.
Ponudeno životarenje od starih hitova vuklo je na liniju manjeg otpora, i ja sam verovatno poslednja osoba koja ima pravo da govori o otporu, ali tada mi je sve drugacije izgledalo.
Bio sam strašno razmažen...
Moj prvi ulazak u studio rezultirao je sa petsto hiljada singlova, portir u televiziji puštao me je bez licne karte, direktor disko-kuce izlazio je sa sastanka da me pozdravi, a novinari su podneli zahtev da im se odobri i cetvrti stepen komparacije, jer sa postojeca tri nisu mogli dovoljno da me nahvale.
Da, parao sam nebo kao mali srebrni avion...
Zluradost me je iznenadila...
Sacekala me je, pružila se kao pista, ugledao sam je tek kad sam se spustio ispod oblaka, ali onda vec nije bilo druge, morao sam da sletim.
Kad li sam zaslužio toliko pakosti, da mi je znati?
Nema veze. To je bio još jedan dobar razlog za fazu "još cete vi mene moliti...", u koju sam se vec uveliko ufuravao.
Deda-Šteta je vinograd prodao jednom penzionisanom majoru "za tepsiju ribe", ostavivši jedno šest ari oko kucice, i u teškom nastupu sentimentalnosti, koji se poklopio sa mojim pustinjackim planovima, otkupio sam tu zemlju nazad.
Oficir i gentleman je ionako kukao da je prevaren, i da ne može da dobije gradevinsku dozvolu na koju ga je Deda navukao, i brzo smo se "našli".
I tako sam povratio naš vinograd...
Nešto slicno ucinio je svojevremeno i Najveci Unuk Naših Naroda, ali za razliku od njega, mene je to zadovoljstvo i koštalo.
Ostao sam bez kinte...
Dakle, ipak tamburu na rame, pa na put...
Povezao sam se sa nekim džeparošima i zverokradicama iz okoline Osijeka, koji su se zbog krize u svom poslu preorijentisali na "Organizovanje kulturno-umetnickih manifestacija".
Zlo i naopako...
Tipovi su imali starog "forda" koji je izmedu osamdeset i devedeset na sat tresao tako da su putnicima ispadale plombe, i njime su me vozili od sela do sela, kao dodolu...
Slucaj je hteo da mi film pukne baš u kino-dvorani.
Bilo je to u Našicama...
Patio sam se pred "prošaranom" salom, sa gitarom i matricama, a više od mene publiku je zabavljao domar u plavom radnom mantilu, koji je svakih petnaestak minuta dosipao gorivo u "naftaricu" koja je tutnjala na pozornici, levo od mene.
- Dizna je otišla u vražiju mater...
E vala, i ja sam...
Nisam mogao više. Moral mi se vukao po zemlji kao sablja malog krivonogog kozaka, batalio sam "Veliku slavonsku turneju", i vratio se u Grad Heroj, da nastavim rad na novom materijalu, oko kog me više niko nije požurivao.
Onda se javio Mika Luda...
Vodio je jako popularnu emisiju na radiju, i pošto sistem podmicivanja u to vreme još nije bio usavršen, nekoliko puta godišnje organizovao je svoj "show", u kom su uvek besplatno ucestvovali svi pripadnici elitnog klana, a pesme su im, zauzvrat, besomucno emitovane u Mikinoj, neosporno lucidnoj, emisiji.
- Matori! Kako stojiš sa vremenom? Radim neku zajebanciju, više za nas, pa sam mislio da dodeš...
Ali ja nisam mislio...
U prethodnim godinama nisam izostajao sa njegovih "zajebancija", ali ovog puta sam morao da upotrebim "jokera". Nisam bio u voznom stanju, i pokušao sam da mu to objasnim, na šta se njegov glas naglo spustio na minus dvadeset.
- Aha. Pa, jednu pesmu, ono tvoje BiiiiP, šta te košta? Nazvacu te ja opet, za neki dan...
Nije ocekivao "korpu", i vec je izmontirao reklamu u kojoj se pominjalo i moje ime. Kao za inat, makaze su mu se negde zaturile, i to se tako vrtelo sve do koncerta, ciji snimak je emitovan i na televiziji.
- Pozvao sam i Džokeja, matori moji, ali gospodin se jednostavno nije pojavio. Valjda su mu negde ponudili vecu lovu? On misli da nas je zeznuo? O, sebe je zeznuo. To mu je bila poslednja šansa da se pojavi u pravom programu. Od sad ce dolaziti u Beograd samo na Sajam automobila, i na fudbalske utakmice. I to na "stajanje"...
Prasak...
Publika se talasala od smeha, zvižduka i odobravanja...
Cak se i Martinu, kod kog sam se zatekao te veceri, ukljucio anlaser u nosu.
Jedino ja nisam razumeo taj fazon...
E, jebi ga...
Bolje da sam se rodio bez onog razdeljka na dupetu nego bez smisla za humor...

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Kako li tek hrcu veliki psi?
Šandor je drobio kao svežanj kljuceva ubacen u elektricni mlin za kafu. Pomerio sam ga nogom, nekoliko puta, ali se on brzo vracao u svoj bumerang-položaj, i nastavljao agoniju.
Neka ga...
Znao sam da ce skori Šefov dolazak oznaciti kraj azila malog kuckinog sina, i pustio sam ga da na miru puni baterije za hladni i zamagljeni decembarski dan, koji je vec pomalo razvodnjavao horizont iznad Velikog Tihog Rita.
I zaista...
Kašalj Šefove "škode" u Šandorovom psecem životu obavlja funkciju budilnika. Na štektavu pojavu "Pi-Pi-Esa", protegao se svom svojom simbolicnom dužinom, zaverenicki mi mahnuo repom, i nonšalantno skliznuo kroz vrata.
Sledeceg trenutka Drug Golub je sleteo na prag, rumen kao Sremica, sa doruckom koji mu se bukvalno pušio u ruci.
- Caušeski je gotov...
Caušeski? Šef je uporno makedonizirao prijateljskog diktatora.
Znao je da neki od istocnih suseda imaju tesne veze sa našom najjužnijom republikom, i to što je brkao Rumune i Bugare bila je sitnica u odnosu na ostale bisere u njegovom geografskom nizu.
- Odstreljen je. Javili su. I on i njegova žena...
Odstreljen? Tako to ide. Sam je otvorio sezonu lova...
Lapsus mog pretpostavljenog još više je posurovio termin i cin streljanja, ali ništa što je dolazilo iz Rumunije tih dana više nas nije moglo šokirati.
Sve se tamo dogodilo prebrzo, verovatno baš zato što se dogadalo presporo...
Horor.
Noc straha u Ulici Marksa i Engelsa...
Zastave sa rupom na mestu socijalistickih simbola. Rafali. Gomile obezglavljenih tela povezanih žicom. Rulja. Mucne, preteške scene ocaja, haosa i linca. Mrtvi svrgnuti starac poluotvorenih usta i prevrnutih ociju...
Strašnije od strašnijeg...
I najstrašnije...
To što je to tu...
Na sto kilometara od nas...
Na sto kilometara od raskrinkanih breza, od dve vrane zaustavljene nad zimskom grafikom Rita, i od Bobine "bube" koja se upravo zaustavila pred pumpom.
Na sto kilometara od uvredenog nosica Emilije Kovacev, ljutito zabijenog u svileni upijac jastuka, negde tamo...
- Samo da ne bude tako i kod nas, moj Šefe...
Otresito je odmahnuo glavom, uspravivši se kao na komandu "Mirno!"...
- A ne. To kod nas ne može da se desi. Nikad. Mi srbi smo drugi narod...
To je bio sjajan šlagvort za Bobu Drota koji je u meduvremenu stigao do vrata, noseci "marlboro" kesu koja je još mirisala na "free shop".
- Sramota jedna. Kakav drugi narod? Mi srbi smo uvek bili prvi narod, druže Golube...
Protekle godine to im je bila vecita tema...
Šef se pokazao kao cudo od deteta. Postao je Srbin u pedeset i šestoj godini. Otkrio je svetog Savu, nabavio mali pravoslavni kalendar, a auto mu je licio na pokretnu prodavnicu Crkvene opštine, kad se letos vratio sa Gazi-Mestana, sa proslave godišnjice Kosovskog boja.
Boba je imao svoju verziju istorijske bitke, i znao sam da ce se Golubar toga setiti.
- Ti cuti, izrode. Ti, koji si rekao da samo mi možemo da slavimo poraz? Mi? Narod koji nikad nije trpeo tudinsku vlast...
Bob mi je namignuo.
Pa da. Cim smo popušili na Kosovu, digli smo Prvi srpski ustanak. Cim smo se malo sabrali. Kroz cetristo petnaest godina. Nego šta. S nama nema šale...
Pod Šefovim šeširicem zašištao je ekspres-lonac, i video sam da to nece na dobro izaci. Uplašio sam da ce ponovo poceti da se lože oko Cerske bitke, oko Sedmog jula koji se slavi zbog toga što je Srbin ubio Srbina, i oko nameštaljke Aleksandru Rankovicu, pa sam uklizio medu njih, kao bokserski sudija.
- Mani sad, Bobo... Šefe... Juce smo se dogovorili da Boba dode kad smo nas dvojica tu... Da popijemo jednu u ovom sastavu... Možda se dugo necemo sresti ovako, svi odjednom...
Lokomotiva je ispustila paru. Zavalio se u stolicu, i mislim da ga je iskreno rastužilo to što sam nagovestio.
- E pa... Niste morali baš istog dana da ostavite posao... Ali, kad je vec tako ispalo, šta da radimo...
Da, Boba je stvarno dao otkaz i juce je odradio svoju poslednju smenu.
Rekao sam da mu je otac svojevremeno smenjen, ali su prošle jeseni i oni koji su ga smenili omlaceni kao oraji. Tata Drot je posthumno rehabilitovan, i junior je zacudujuce lako došao do svih papira za dugo sanjanu "Eksport-import" firmicu.
- Poslace mi neke žutokljunce, oni iz personalnog. Moracu da ih ucim sve ispocetka...
Uh, muke žive...
Boba je prevrnuo ocima, otvarajuci "martel", a i ja sam morao da gricnem usnu da se ne bih nasmejao, ali smo se pogledom dogovorili da Rukovodioca više ne stavljamo u mašinu.
- A ti bi da trguješ, Bobane? Da se obogatiš? Slušaj ti mene šta ja tebi kažem. Ne znaš ti koliko tu ima da se racuna. Još ceš se ti vratiti ovamo...
Šef je "trgovinu" zamišljao kao "ducan", i nasmešio se zamislivši Bobu, sa olovkom za uhom, kako tegli džakove šecera i ogromne tegle sa kiselim paprikama.
Onda se okrenuo meni.
- A i ti mi se vracaš tek u februaru. Ima da izludim sa ovim novima...
Ne, Šefe. Ne vracam se ni ja...
Izgledao je kao razredni starešina koji ispraca najbolju generaciju svojih daka. Nisam imao srca da mu kažem.
Boba je to shvatio, odobravajuci kimnuo i visoko podigao cašu.
- Živeli, Šefe. Da ste mi živi i zdravi. I da "Partizan" bude prvak, ove godine...
Sacekao je da Golub povuce gutljaj, pa je tek onda dovršio recenicu.
- U hokeju na travi...

D-moll je ponovo vršljao po stanu...
Pobegao je, zacuvši kljuc u bravi, ali sam zatekao njene sitnice, kojima se dotle igrao, i ostavio ih razbacane, kao kockice, svud po sobi.
Ne. Nje nije bilo...
Za sve ove godine smislio sam izgovora za deset života, ali ni jedan se nije uklapao. Ta praznina je ipak bila za dva broja veca od svih prethodnih.
Osam, nula dva...
Neko mi je rekao da grešim što cekam da stvari same naidu, ali to i nije tako loš sistem.
Jedino ih treba cekati na pravom mestu.
Da. Tu je moja frka...
Minuti su kapljali kao stalaktiti, i pod njihovim teretom kazaljka je potonula do dna.
Pola devet...
Zvono na vratima mi je vratilo samopouzdanje.
Sa strahom sam primetio da mi se maska ravnodušnosti ponovo lepi na lice. Zar je moguce da sam baš toliki idiot?
U hodniku nije bilo nikog...
Neko je ocigledno zvonio odozdo, i strcao sam, pazeci da to ipak ne bude rekord stepeništa...
- Majstore, iskipov'o sam ono...
Kamiondžija, koji je mahao racunom sa mojim imenom, nosio je trodnevnu bradu i impregniranu jagnjecu bundu, ali je jagnje izgleda upalo u blato pre nego što su ga oderali.
Video je da nemam veze.
- Ma, pesak, onaj, što me gledaš? Pet kubika. Iskipov'o sam u ono okruglo, betonsko, u dvorištu, ono gde se igraju deca. Gospojica je rekla da tebi ostavim racun...
Gospojica?
Nisam smeo više ništa da ga pitam, jer mi je koncentracija alkohola u njegovom dahu dobro oprljila trepavice i vec pocela da me malo "hvata".
- Drži ovo...
Tutnuvši mi papir u šaku, odgegao je hodnikom, i ja sam se zbunjeno popeo do medusprata, i kroz razbijeno staklo svetlarnika provirio ka zajednickom dvorištu naše i još nekoliko okolnih zgrada.
Hm?
Pešcarnik iz kojeg su "veliki" odavno razvukli pesak, malterišuci po svojim stanovima, zaista je bio prepunjen mokrim, zagasitim peskom, i klinci su se, kao hijene, vec vrtuckali oko te kupe, vrebajuci priliku da napadnu.
Gospojica?
Racun je bio urnisan, zgužvan i precepljen grubom šoferskom rucerdom, ali je poruka za mene ipak bila citljiva.
I jasna...

"Sretna nova, stari noju...
Eto, sad ceš imati gde da zabijaš glavu.

Ruška nije bila u Salonu...
Tip sa pogacica-dioptrijom nekako me je napipao i objasnio da je autor odsutan, ali da on zna sve o eksponatima i njihovim cenama, i da prodaja ionako ide preko galerije.
Zamolio sam ga da mi rezerviše jednog odvratnog krastavog zelenog petla, i maznuo katalog sa staklenog stolica.
Dovraga, nije bilo broja telefona, jedino adresa ateljea umetnice, i to u prigradskom naselju, kako se elegantno nazivaju sela na obodu Grada Heroja.
Nisam imao izbora...
Srecom, atelje je u okviru Ruškinog novog doma.
Au, svaka cast, Naduvenko...
Majstor je imao kucu koja se ne bi obrukala ni na rivijeri, ali je "antre" bio zakrcen obucom i blatnjavim cipelama sa ugaženim lubom, koje su glumile papuce nekog stanara njihove kuce.
Licno mi je otvorio.
- O! Otkud ti? Udi, nemoj se izuvati, to keva...
Pošutirao je cipele u stranu, iako nisam pokazao nameru da koraknem.
- Ajde, znam koga tražiš... Ovaj, sad ce Ruška... Udi, imam nešto super, "domace"...
Nije bio trenutak da mu objašnjavam da mi je strano sve što je njemu domace, i na srecu se njegova friška mlada spustila niz stepenice i prekinula to preganjanje.
Nisam morao ništa da je pitam, ali sam morao da sacekam da se Naduvenko izgubi u pravcu koji mu je gazdarica odredila pogledom.
- Povredio si je sinoc. Bila je sigurna da ceš doci. Otplakala je citavu noc...
Super. Ne to što je plakala, naravno, nego što sam bar otkrio da je spavala tu...
- Znam, Ruška, magarac sam. Odvojio sam na stranu ostatak života da to popravim, ali prvo moram nju da ubedim. Ne znaš gde je?
Odmahnula je glavom.
- Ne znam, stvarno...
Ne bi me ona slagala...
Znao sam da Rule navija za nas.
- Neka, naci cu ja vec nju. Nema te Subotice na svetu u kojoj ce ovog puta moci da se sakrije...
Nasmešila se.
- Ali... nemoj opet odustati...
Uzvratio sam joj kez.
- Necu, ne brini. Ne mogu. Juce sam u cast tvoje izložbe ispucao poslednje odustajanje koje sam imao na lageru...
Okrenula me je kad sam vec otvorio vrata automobila.
- Voliš ti nju...
Slegao sam ramenima, podigao ruku i prislonio sat na uho.
- Pa, šta ja znam... Primetio sam da mi i sat ubrza svaki put kad je neko pomene...

Uvek je mirisala na Milano...
Prepoznavši njen parfem na stepeništu, zastao sam uplašen da je možda upravo otišla.
Ne, nije...
Pakovala je svoje stvari.
Pogledala me je preko ramena, i zadrhtala kao košuta, zatecena "in flagranti" sa mojim plavim puloverom prislonjenim na grudi.
Smislio sam hiljadu stvari koje cu joj reci, a i ona je ponešto smislila, koliko je znam...
Da smo rekli išta od toga, to bi potpuno zapetljalo stvar.
Ovako, stvar se odmotala kao klupko vunice ispušteno iz krila.
Zadivljujuce jednostavno...
- Samo sam htela da imam nešto tvoje... Zauvek...
Zumirao sam kristalnu kap u njenom lepom oku, koja je svetlucala kao titrava rosa na malenom zvoncicu durdevka.
Sretan sam ja momak...
Neki režiseri potroše citav život cekajuci takvu scenu, i opet ne uspeju da je snime.
Hajde konju...
Reci joj...
Osetio sam da uglovi usana izmicu kontroli.
Želiš nešto moje? Zauvek?
- Da li bi prezime moglo da posluži?
Osmeh ju je ostavio bez daha na trenutak, ali je šmrknula i nastavila da slaže stvari.
Ali oboje smo znali da to više nije potrebno.
Zagrlio sam je, s leda, privila se uz mene i pritisnula mi ruke sa svoje obe.
- Necu da se mešam, Rida, ali trebace ti neka veca torba. Moraceš i mene da spakuješ ako zaista misliš da odeš odavde...

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Pricala je o ljudima sa otvaranja izložbe, ali su pauze, sve duže i duže, uskoro potpuno nadvladale reci...
Zaspala je kao brodolomnik, opružena preko kreveta, lica zagnjurenog u posteljinu, pokrio sam je pažljivo, i zavukao glavu u plišanu lagunu njenog struka.
To mi se ucinilo bolje rešenje od onog mokrog peska u dvorištu.
Sumrak je utanjio senke i smanjio svetlo sasvim polagano, kao strpljivi i staromodni pozorišni elektricar.
Nije bilo izrazite potrebe da sanjam, ali zaspao sam i ja...
Malo teže nego ona, ali mnogo lakše nego obicno...
Vetar je satima stepovao po roletnama.
Nekad se pitam, odakle mu tolika energija?
- Zakasniceš...
Uzmuvala se kao mali odlikaš koji je prespavao pretcas, i nije mogla da nade prekidac lampe, u mraku...
Potražio sam je rukom, ne otvarajuci oci.
- Nocas ne idem na pumpu. Ni sutra. Možda nikad više...
Tog momenta je konacno ubola prekidac i veselo smo zackiljili jedno na drugo.
Obradovalo me je to što je to nju obradovalo, i cvrsto sam je privukao sebi.
- Ušao sam u neki posao sa Gagom Plišanim. Covek me ne pušta da zardam na miru...
Ne znam zašto je šaputala...
- Primetila sam da opet sviraš...
Ne opet. Još uvek...
- Nisam ni prestajao, Mala Li. Drugi, ocigledno, mogu bez mojih pesama, ali ja nikad nisam mogao bez njih...
Izgleda da sam ja to svoja najvernija publika...
Dao sam sve od sebe da ta recenica ne zazvuci gorko, ali Emi se ipak zamislila.
- I... Misliš da ne bi moglo...
Znao sam šta želi da me pita i prekinuo sam je odrecnim odmahivanjem.
Na to pitanje mogao bih odgovoriti na osam kucanih strana, ali se svi izgovori i opravdanja sasvim lako mogu svesti na prostu, najofucaniju negaciju.
- Ne...
Pogledala me je bojažljivo, uplašila se da možda nije trebala pomeriti taj kamen, i požurio sam da je smirim...
- Cudno je to brdo. Nikad se ne možeš uspentrati onom stranom kojom se jednom skotrljaš. Odnese te, kao velika voda, i odjednom shvatiš da te ceka samo Uzvodno, i da ti se nakacio hiljadu i jedan šlep, i da ne možeš da povuceš...
Znala je tu pesmu...

"Otkaci šlepove...
Nanišani jutro i pusti tu ladu da klizi..."

Eh...
Da sam država, uzeo bih tu baladu za svoju himnu...
Ali, samo u neponovljivoj, šaputavoj verziji Emilije Kovacev...

"Spusti svetla... Oduzmi gas...
Smešnih stvari se bojimo...
Misliš da neko pita za nas?
Kao da ne postojimo..."

Stavi misli u prazan hod. Stresi zvezde ko dudove. I polako nasuci brod na te plišane sprudove...
Dovraga...
Nikad mi nece poverovati da sam to napisao njoj, deset godina pre nego što sam je sreo...
Pogodila je o cemu sam razmišljao...
Još jedna slucajnost?
- Kako je ženi kojoj neko napiše ovakvu pesmu?
Ne znam to, mala...
Znam kako je coveku koji napiše takvu pesmu, ali to cesto nema nikakve veze...
Pogledala me je pravo u oci.
- Imamo li nas dve nešto zajednicko?
Diletantski sam nabrao celo, i bilo joj je jasno da foliram.
- Znaš ti... Ona i ja...
Ne, curo, nadam se da nemate ništa zajednicko Veverica i ti...
Cekala je, strpljivo...
- Pa... Možda... Obe ste uvek u deminutivu... Inace ne... Niste slicne...
Ostavio sam je zamišljenu, znao sam da ce brzo rešiti tu zagonetku, i zaista, vec kroz nekoliko trenutaka mi je provirila preko ramena, u kupatilu.
Sasvim zadovoljno...
Dotakao sam njen lik u ogledalu.
- Sama si kriva. Zar je ovo nos? Nije. Nego nosic. Šta ja mogu što ti imaš prstice umesto prstiju, te lepe okice, i vratic, i...
Ne, ipak nisam rekao i "te sisice"...
Za taj deminutiv bih sigurno pazario hladnu vodu u lice...

Grad Heroj je mala varoš. Svi se znaju. Pravo je cudo kako sam Vevericu sreo samo nekoliko puta.
Pazili smo na to oboje, verovatno...
Ali, jedno vreme bio sam maneken farmaceutskih proizvoda, a ona je radila u Centralnoj apoteci, i do toga je jednostavno moralo doci.
Jurio sam neki lek kog nije bilo, apotekarka je otišla iza, "da pita koleginicu", i Koleginica se pojavila kad je procitala moje ime na receptu.
I malo smo razgovarali...
Bilo je neko prolece, koje nije išlo uz jesen koju je izabrala za svoj nacin života, zaboravila je da se smeje glasno, i ludak koji ju je voleo odlicno se uklopio uz cudne, uznemirene pupoljke u njenoj glavi.
Cula je da radim na pumpi, da se puno kartam, da ne sviram više, i da se nisam oženio.
Ali cula je i da sam još uvek "pravi vrag".
- Pricali su mi neki mali vrapci.
Ajde? Ptice, pa govore?
Taj "vrapcic" je bila njena dobra drugarica, oko koje sam se i uzvrpoljio samo zbog toga da bi njoj pricala, ali pravio sam se da nemam pojma o cemu se radi.
Osmesi su otkrivali nagoveštene bore oko usana i u uglovima ociju.
Ona njena slika u mojoj glavi je, izgleda, bolje retuširana...
Nagovarala me je da završim fakultet, objasnio sam joj da za par godina istorija koju sam studirao ionako nece važiti, rekla mi je da Goran jezivo zaraduje, da se Martin, verovatno, razvodi, raspitivala se imam li ja "neku ozbiljnu", ali svoj medaljon nije otvarala.
Prica se da vuk dlaku menja, ali cud ne.
Ni veverice nisu bolje...
Auto mi je bio u "out"-u, cekao sam jedan mali termostat danima.
Ponudila se da me odveze na pumpu.
- Puna mi je glava kemikalija...
To sam video.
Ali radilo se o drugoj hemiji, a ne o toj na koju se vadila...
Zaustavila je "eskort" u senci breza i ugasila motor, dajuci mi znak da baš ne moram da istrcim. Poznao sam onaj nemir oko njenih nozdrva, ali...
Ali ne...
Nije bilo teorije da je poljubim...
Zamislio sam kako se sprema da opere Doktorov tanjir od rucka, gurajuci viljuškom, u kantu za smece, ostatke graška, koricu i oglodanu kost krmenadle.
I škljocnuo sam bravom...
Videla je da joj izmicem.
- Ti si najbolja stvar koja mi se desila u životu...
Klimnuo sam glavom.
- Znam, lutko. Jer si ti najgora koja se desila u mom. To obicno ide u paru...
Nije navikla da budem grub prema njoj.
Nisam ni ja, što je najgore...
- Mišo... Ne budi takav... Hocu da mi napraviš sina... Isto tako šašavog kao ti.
Bio sam u senci, na srecu, i nije videla koliko me je to pomerilo.
Nekako sam se izvukao, i glas mi je zazvucao onako kako sam to zaželeo.
- Okasnili smo, Veverice. Bojim se da bih ti sad napravio unuka, stara moja...
Izašao sam polako, ne zatvarajuci odmah vrata, ali se ona nagnula preko desnog sedišta i tresnula ih tako nežno da je otpao privezak sa retrovizora, ucinilo mi se...
- Pederu jedan...
Uspeo sam da lupnem prstima po krovu, pre nego što je krenula.
- Ako, sreco... Nisi ni ti loša...
I više je nikad nisam video.
Osim ono kad prošeta oblacima iznad Velikog Tihog Rita, ako se i to važi...

- Za mene?
Za tebe...
Emilija se zaljubila u taj satic...
Da ne bude zabune oko Nove godine i Božica, rekao sam da je to zbog našeg malog jubileja.
- Popodne sam te sanjao stoti put. Evo, tu udaram recke, ako ne veruješ...
Boba nije omanuo. To je zaista bila posebna stvarcica.
- Šta to znaci? Da treba da cekam? Da je kasno za nešto. Da je zadnji cas?
Ne komplikuj, majmune mali...
- Precenjuješ me, Emi-Li. Sat je nešto na šta se cesto baca pogled. Mislio sam, možda me se i setiš, neki put...
Pogledala je u sat pa u mene, naizmenicno, nekoliko puta.
- Pazi stvarno. Vec deluje...
Zauzvrat, odlucila je da napravi gulaš sa vinom i kimom, šuškala je po policama i frižideru i svaki cas tražila luk i druge špecije na terasi.
- Brrrr... Pocela je ledena kiša... A vetar je grozan... Danas ce miš i macka spavati zajedno...
Majku mu...
Pogledao sam kroz prozor.
Miš i macka, znaci...

Pumpa je delovala sablasno.
Vetar je lupao u sve metalno što mu se našlo pri ruci, kao pobunjeni robijaši, zaljuljane lampe organizovale su lakši košmar senki, a hor izgubljenih duša održavao je redovnu ponocnu probu u Velikom Tihom Ritu.
BiiiiP te miš...
Kako sam ja to smeo da nocima budem sam na ovom mestu?
Sve je vuklo na zonu sumraka...
Prišavši bliže, bio sam siguran da cu na kraju videti sebe kako sedim unutra, i vec sam odredio maršrutu kojom cu izbezumljeno trcati do kuce.
Uf, za dlaku...
Ipak je to bio neki drugi tip. Nisam ga poznavao...
Nije ni on mene, i zaledio se kad sam provirio kroz staklo, pogledao iza tezge, prema radijatoru, i, ne ulazeci, nestao u mraku.
Hm...
Kao što sam i mislio...
Cucnuo sam kod bankine, fokusirao zenice, ali mrak nije imao razumevanja za moj pogled.
Pumpaš je izašao, u meduvremenu.
- ...šta treba, prijatelju?
Pomolio se kroz vrata, dobrih desetak metara iza mojih leda, ali se ipak trgao kad sam se okrenuo, kao da sam mu se uneo u lice.
Svirnuo sam u prste...
Smrznuta njuškica i dva poznata dugmeta, provirili su ispod camca.
Nasmešio sam se.
- Sve je u redu, kolega... Samo sam došao po svog psa...

KRAJ

zmaster1911 · Upućeni član

Extra kniga.
Moja prva srpska knjiga koj sam procitao. Posle toga sam citao druge, al nijedna ne moze da se poredi sa tom.
Doduse, nisam bas sve razumeo posto nisam rastao tamo celog zivota, al ipak sam uzivao u citanju je.
Sta su vase misljenje o toj knjizi?

Konjanik · **Ludi Bosanac**

Čitao sam davno tu knjigu. Fenomenalna je, impresioniran sam bio i još sam samo kad se sjetim.

Volio bih je još jednom pročitati, ali ovdje u SLO ju je jako teško naći...