www.domaci.de Forum Indeks Home
Portal • Forum • Novi upisi • Pretraga • Link do nas • Domaći filmovi • Lista korisnika • Tim sajta • Proverite privatne poruke • Prijava • Registracija
Pravilnik • FAQ • Profil • Favorites • Galerija slika • Top lista • Download MP3 • MP3 razno • Spotovi • Noviteti 2013 • Muzički noviteti 2014

Napoleonski ratovi-1.Deo
Strana prethodna  1, 2, 3, 4, 5  sledeća
Upišite novu temu   Odgovorite na temu    www.domaci.de Forum Indeks -> ~ Istorija sveta ~
::  
Autor Poruka
Charmed
Malo ~ mače ~
Malo ~ mače ~





Datum registracije: 03 Avg 2004
Poruke: 14625
Mesto: Nije bitno ko je odakle bitno je ko je kakav covek

serbia.gif
PorukaPostavljena: Sub Mar 24, 2007 11:55 am    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Žozef Bonaparta

Žozef Bonaparta ili Žozef Napoleon Bonaparta (7. januar 1768. -28. jul 1844. ), kralj Napulja i kralj Španije bio je Napoleonov stariji brat. Napoleon ga je proglasio kraljem Napulja (1806. -1808. ), a kraljem Španije od 6. jula 1808. Bio je nominalno kralj Španije do 11. decembra 1813., ali faktički se vratio u Francusku 13. juna 1812.

Žozef Bonaparta je rođen kao Đuzepe Napoleon Bonaparta. Bio je advokat, političar i diplomata. Za vreme direktorija bio je član saveta 500 i bio je francuski ambasador u Rimu 1797. 1800 je predstavnik relublike u SAD. U gradu Linevilu (Lunéville) 2. februara 1801 potpisao je mir između Francuske (za Napoleona) i Austrije. Dvorac Vilandri je francuska revolucionarna vlast oduzela ranijim vlasnicima, a Napoleon je dvorac dao Žozefu. Žozef je 1806. preuzeo najpre vojnu komandu nad Napuljskom kraljevinom, a malo kasnije postao je kralj Napulja.

Žoašen Mira je 1808. postao kralj Napulja, a Žozef je postao 1808. kralj Španije. Tokom vladanja Španijom ukinuo je špansku inkviziciju, delom i zato što je Napoleon bio u svađi sa papom. Pokušao je da postane popularan u Španiji, ali je to bilo bezuspešno. Velikim delom zbog stranog porekla i podrške, a i zbog članstva u masonima. Osim toga veoma malo je učio španski. Govorio je jako loše španski. Tokom njegove vlasti Venecuela je 1810. proglasila nezavisnost. Venecuela je bila prva država koja je proglasila nezavisnost od Španije. Tokom rata za nezavisnost Španije (1807.-1814.) nominalno je komandovao francuskom vojskom u Španiji, a zapravo su komandanti konsultovali o svemu Napoleona. Stalno je bio ugrožen pretnjama atentata.

Abdicirao je posle bitke kod Vitorije 1813. i vratio se u Francusku. Godine 1814 zapoveda odbranom Pariza. Posle bitke kod Vaterloa sklanja se u Ameriku. Napoleonove pristalice su ga smatrale zakonitim naslednikom posle smrti Napoleonova sina Napoleona II Bonaparte 1832. On sam nije odlučno polagao pravo na carstvo. 1841 preselio se u Italiju. Umro je u Firenci 1844.



_________________
Pre nego sto se dodje do brzopletog zakljucka i pre nego sto se pocne misliti lose, Gledaj sa paznjom detalje, vrlo cesto situacija nije onakva kako izgleda nama na prvi pogled!!!!
 
Charmed
Malo ~ mače ~
Malo ~ mače ~





Datum registracije: 03 Avg 2004
Poruke: 14625
Mesto: Nije bitno ko je odakle bitno je ko je kakav covek

serbia.gif
PorukaPostavljena: Sub Mar 24, 2007 11:59 am    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Nadvojvoda Karlo od Austrije

Nadvojvoda Karlo od Austrije, vojvoda od Tešena (nem.: Erzherzog Karl von Österreich, Herzog von Teschen, takođe poznat i kao Karl von Österreich-Teschen) (5. septembar 1771, Firenca–30. april 1847. Beč) bio je sin cara Leopolda II (1747.-1792.). Bio je mlađi brat cara Franje II. Iako je bio epileptičar, postao je čuveni vojskovođa i reformator austrijske vojske. Bio je prvi vojskovođa, koji je pobedio Napoleona u ravnopravnoj bici.

Mladost i rana karijera

Njegov otac austrijski car Leopold II je dozvolio da Karlo odrasta kod tetke Marije Kristine od Austrije i njenoga muža Alberta od Saksa-Tešena. Tetka nije imala vlastite dece. Mladost je proveo u Toskani, Beču i Austrijskoj Nizozemskoj, gde je i započeo vojnu karijeru u ratu protiv revolucionarne Francuske. Komandovao je brigadom u bici kod Žemapa, a tokom 1793. istakao se u bici kod Aldenhovena i bici kod Nervindena. Tada je 1793. postao namesnik u Belgiji i dobio je visoki čin. Učestvovao je i u bici kod Flera. Na Rajni je služio 1795, a 1796. poverena mu je glavna komanda nad austrijskim snagama na Rajni. Njegovo vođenje operacija 1796. protiv francuske vojske pod komandom Žana Žurdana i Žana Moroa pokazalo je da je jedan od najvećih generala u Evropi. Pobedio je Žurdana u bitkama kod Amberga i Vircburga i proterao ga preko Rajne. Zatim se preusmerio na Moroovu armiju, koju je pobedio i istisnuo iz Nemačke.

Napoleonski ratovi

Poslali su ga 1797. u Italiju da uhapsi pobedničkoga generala Napoleona Bonapartu, ali tada je Karlo komandovao povlačenjem Austrijanaca. Ponovo je 1799. učestvovao u borbama protiv Žurdana, koga je pobedio kod Osteraha i Štokaša. Uspešan je bio pri invaziji Švajcarske, kada je pobedio Andrea Masenu u Prvoj bici kod Ciriha. Posle toga se vratio u Nemačku i potisnuo je Francuze preko Rajne.
Pošto je bio bolestan, otišao je u Češku na odmor, ali ponovo je pozvan da bi se suprostavio Moroovom nadiranju prema Beču. Usledila je bitka kod Hoenlindena, pa je posle toga potpisano primirje u Štejeru. Karlova popularnost je bila tako velika da je skupština u Regensburgu 1802. odlučila da mu podigne spomenik i da mu dade titulu spasioca zemlje. Karlo je odbio ukazanu mu počast.

Za vreme rata 1805. nadvojvoda Karlo je komandovao onim što je trebala biti glavna vojska na italijanskom frontu. Međutim događaji su diktirali da Nemačka postane glavno poprište rata. Nadvojvoda Karlo je uspeo da pobedi Andrea Mesenu u bici kod Kaldijera, ali ta pobeda je neutralizovana teškim porazima austrijske vojske na Dunavu. Napoleon je nadvojvodi Karlu ponudio tron nakon bitke kod Austerlica. Taj potez je izazvao sumnju kod Karlovoga brata cara Franje II. Car Franjo II ga je imenovao 1806. glavnokomandujućim austrijske vojske i šefom ratnoga saveta. Dopustio je Karlu da sprovodi reformu, ali uz pomoć vojnog saveta nadgledao je aktivnosti nadvojvode Karla. Karlo je 1806. izdao novi vodič za armiju i za taktiku jedinica. Glavno taktičko unapređenje je bio koncept "mase", protukonjičke formacije koja bi zatvorila razmak između redova. Austrijski komandanti su to retko koristili, osim kad bi ih nadzirao nadvojvoda. Austrijski generali nisu želili da isprobaju nove stvari. Postao je feldmaršal austrijske vojske. Njegov prestiž je proizlazio iz činjenice da je bio jedini general, koji je uspevao da pobeđuje Francuze. Započeo je sa reformama, kojima je zamenio austrijske zastarele metode ratovanja 18. veka. Prihvatio je francusku ratnu organizaciju i taktiku, Takvu bitno ojačalu armiju Napoleon je 1809. uspeo da pobedi tek nakon duge i očajne borbe. Početni uspesi austrijske vojske bili su neutralizovani porazima kod Landšuta i bitkom kod Ekmila. Međutim nakon evakuacije Beča nadvojvoda Karlo je pobedio u bici kod Ašperna. Postao je poznat po pobedi nad Napoleonom u bici sa brojčano podjednakim armijama. Posle toga su Austrijanci izgubili bitku kod Vagrama. Napoleon je u te dve bitke pretrpio preko 50.000 žrtava. na kraju kampanje nadvojvoda Karlo je predao sve svoje dužnosti.


Ocena njegovih dostignuća

U svojim strateškim radovima nalagao je da se bude oprezan, ali u praksi je sve to primenjivao onako kako je sutuacija to nalagala. U isto vreme je bio sposoban da sprovede najsmelije ofanzivne strategije, a u isto vreme je posedovao taktičke veštine, bilo da sprovodi široke taktičke zaokrete, kao kod Vircburga i Ciriha, ili masovno kao kod Ašperna i Vagrama. Njegov pohod iz 1796. smatra se da je izveden gotovo bez grešaka. Njegov poraz iz 1809. delomično je nastao i zbog brojne nadmoćnosti Francuza i njihovih saveznika, a delom i zbog uslova njegove nove reorganizovane vojske. Kritici je otvorena šestonedeljna neaktivnost nakon bitke kod Ašperna. Kao vojni pisac značajan je za razvoj vojnih veština. Oprez i značaj strateških tačaka su glavne značajke njegovoga sistema. Mnogo puta je ponavljao da se ništa ne smije staviti na kocku, dok armija nije potpuno sigurna. To pravilo on sam nije sprovodio tokom briljantnoga pohoda 1796. Strateške tačke su po njemu, ne poraz neprijateljske vojske, nego određuju sudbinu vlastite zemlje. To isto nije sprovodio 1809. Teorija i praksa su mu se bitno razlikovali.

_________________
Pre nego sto se dodje do brzopletog zakljucka i pre nego sto se pocne misliti lose, Gledaj sa paznjom detalje, vrlo cesto situacija nije onakva kako izgleda nama na prvi pogled!!!!
 
Charmed
Malo ~ mače ~
Malo ~ mače ~





Datum registracije: 03 Avg 2004
Poruke: 14625
Mesto: Nije bitno ko je odakle bitno je ko je kakav covek

serbia.gif
PorukaPostavljena: Sub Mar 24, 2007 12:04 pm    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Karolina Bonaparta

Karolina Buonaparte (* 25. mart 1782, Ažaksio, Korzika; † 18. maj 1839, Firenca), zapravo Maria Nunciata Karolina Buonaparte bila je najmlađa sestra Napoleona Bonaparte.

Sa svojom porodicom preselila se u Francusku 1793. godine. Tamo se zaljubila u Žoašena Mira, generala svoga brata, za koga se i udala 1800. godine. Slavoljubiva, ambiciozna i željna vlasti kao i njen brat, bila je vojvotkinja od Kleve i 1808. kraljica Napulja. Ali, to nije utolilo njenu glad. Rođenje bratovljevog sina Napoleona II uništilo je njenu nadu da će njen stariji sin Napoleon Akile Mira (Napoleon Achille Murat) postati naslednik. Tako se Karolina povezala sa Napoleonovim neprijateljom, Klemensom fon Meternihom, koji je nakon 100 dana vladavine bezuspešno pokušao da spase tron. Mira je bio pogubljen, a Karolina je pobegla u Austriju.

Sledbenici:

* Napoleon Akile Mira (Napoleon Achille Murat, 1801-1847), oženio 1826. Katerinu Vilis (Catherine Willis)
* Leticia Žozef Mira (Laetitia Joseph Murat, 1802-1859), udata 1823. za Marćeze Guida Tadea Pepolia.
* Napoleon Lisijen Šarle Mira (Napoleon Lucien Charles Murat, 1803-1878), oženio 1831. Karolinu Žoržin Frazer (Caroline Georgina Fraser) sa kojom je imao šestoro dece.
* Luiza Žili Mira (Louise Julie Murat, 1805-1889), udata za grofa Đulija Rasponija (Giulio Rasponi)

_________________
Pre nego sto se dodje do brzopletog zakljucka i pre nego sto se pocne misliti lose, Gledaj sa paznjom detalje, vrlo cesto situacija nije onakva kako izgleda nama na prvi pogled!!!!
 
Charmed
Malo ~ mače ~
Malo ~ mače ~





Datum registracije: 03 Avg 2004
Poruke: 14625
Mesto: Nije bitno ko je odakle bitno je ko je kakav covek

serbia.gif
PorukaPostavljena: Sub Mar 24, 2007 12:07 pm    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Dezire Klari

Bernardina Eženi Dezire Bernadot (Bernhardine Eugenie Désirée Bernadotte) je bila žena kralja Karla XIV, kralja Švedske i Norveške i neko vreme je bila verenica Napoleona Bonaparte. Rođena je u Marselju 8. novembar 1777, a umrla je 17. decembra 1860. u Stokholmu.

Preci

Dokumenta grada Marselja pokazuju da je Žak Klari, sin Antoana i Margarite Kanol, pravi predak Klarijevih. On je 24. novembra 1690. godine oženio Katrin Baros u crkvi St. Martin u Marselju. Njihov sin zvao se Žoze (1693-1748) i on se oženio 27. februara 1724. sa Fransoa-Anjes Amorik. Iz ovog braka rodio se Fransoa Klari, otac Dezire.

Detinjstvo

Fransoa Klari je rođen 24. februara 1725.godine. On je bio bogati marseljski trgovac svilom i vlasnik broda, koji se obogatio trgovinom. Porodica Klari je zato uživala u Francuskoj veliki ugled. Fransoa Klari se dva puta ženio. Njegova prva žena zvala se Gabrijela Flečon, koju je oženio 13. aprila 1751. godine. Iz ovog braka je imao četvoro dece: Fransoa-Žozefa, Mariju-Žanu, Mariju-Terezu-Katarinu i Etjen-Fransou. Gabrijela se razvela od Fransoe Klarija 3. maja 1758. godine, četiri meseca nakon rođenja poslednjeg deteta. Već sledeće godine, 26. juna 1759. godine, ušao je u drugu vezu sa Fransoom-Rose Somis, koja mu je u toku braka rodila devetoro dece: Nikolasa-Žozefa, Žozefa-Onora, Rosue, Luciju, Etjena, Onorina, Juliju, Basilu i Dezire.

Najmlađe i trinaesto dete, Branardin Eženi Dezire Klari, rođena je 8. novembra 1777. godine u Marselju. Dete je kršteno dan nakon rođenja u crkvi Sen-Fereol. Kumovi su bili sestra njene majke Bernardina-Katarina de Somis i muž njene polusestre Žane, Luj Onore de Žans.


Mladost i veridba sa Napoleonom

O mladosti Dezire je malo poznato. Pretpostavlja se da je Dezire vaspitavana u marseljskom manastiru. Kasnije je izjavila da se veoma slabo seća kuće svojih roditelja. Godine 1793. Eženi je upoznala Bonaparta, koja je bila sa Korzike. Bolje reći, Eženi (kasnije oslovljavana sa Dezire) je pokušala svog starijeg brata Etjena da oslobodi iz zatvora i tada je slučajno upoznala Žozefa Bonapartu. Ona mu je predstavila svoju stariju sestru Juliju kojoj je bilo vreme za udaju. Kasnije je Žozef oženio njenu sestru između ostalo i zbog miraza. Eženi se zaljubila u Žozefovog brata Napoleona. U periodu od 1795. do 1796. Dezire je bila verena za nepoznatog generala Napoleona, kasnije cara Francuske. U avgustu 1794. njena sestra se udala za Žozefa Bonapartu, kasnije kralja Napulja, a potom kralja Španije. Napoleon je tada znao tačno šta želi i jednom je izjavio Eženi da će ući u istoriju.

Tada se familija Klari postavila protiv još jednog Bonaparte u porodici zbog Napoleonovo siromašnog porekla, a Napoleon je otišao u Pariz i tamo upoznao uticajnu i lepu Žozefinu de Boarne i 1796. se oženio njom, tako da nikad nije došlo do braka između Dezire i Napoleona. Dezire je bila veoma razočarana Napoleonovim raskidom veridbe i zato je odlučila da izvrši samoubistvo i da se utopi u Seni, ali ju je general Žan-Batist Bernadot spasao. Pošto se vratila u Marselj, ona i general Bernadot se nisu videli neko vreme. Za ovaj "izlet" u Pariz niko nije znao osim Marije, njene dadilje koja joj je bila kao druga majka. Kasnije je mnogo muškaraca dolazilo i molilo za njenu ruku.

Brak sa generalom Bernadotom i kraljica Švedske

17. avgusta 1798. godine se udala za Žan Batista Bernadota, prijatelja Lisijena i Žozefa Bonaparte, koji su bili kumovi na venčanju. 4. jula 1799. rodio se Oskar, čije je kumstvo sporno. Dete je kršteno dok je Napoleon bio u Egiptu, pa je na krštenje poslao svog brata Žozefa, ali kasnije je Žan Batist priznao samo Žozefa za kuma (a ne Napoleona koji je detetu dao ime).

1810. godine, nakon što je bio maršal Francuske (1804) i princ od Ponte Korva (1806), Bernadota je usvojio kraljevski bračni par Švedske i dao mu ime Karl Johan XIV, a Dezire je krunisanjem njenog muža 1818. godine pod imenom Deziderija (onu koju žele) postala kraljica Švedske i Norveške. Iako su njen sin i muž u Švedskoj živeli od 1810. godine i 1813. i 1814, ona je živela u Francuskoj (u Parizu) velikim delom pod imenom Grofica od Gotlanda. Kao razloge odlaska iz Švedske navela je zdravlje - nije mogla da podnese severnu klimu - kao i nemogućnost da se u hladnoj severnoj zemlji na krutom hladnom dvoru oseća kao kod kuće. U Stokholm je ponovo došla tek na venčanje svoga sina 19. juna 1823. sa Žozefinom od Lojhtenberga (unukom francuske carice Žozefine). Dezire se krunisala tek 21. avgusta 1829. godine.

Njen sin Oskar I je nasledio svog oca i presto, a današnja švedska kraljevska porodica još uvek pripada lozi Bernadot.

_________________
Pre nego sto se dodje do brzopletog zakljucka i pre nego sto se pocne misliti lose, Gledaj sa paznjom detalje, vrlo cesto situacija nije onakva kako izgleda nama na prvi pogled!!!!
 
Charmed
Malo ~ mače ~
Malo ~ mače ~





Datum registracije: 03 Avg 2004
Poruke: 14625
Mesto: Nije bitno ko je odakle bitno je ko je kakav covek

serbia.gif
PorukaPostavljena: Sub Mar 24, 2007 12:13 pm    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Klemens Vencel fon Meternih

Klemens Vencel fon Meternih ili knez Meternih (15. maj 1773. -11. jun 1859.) je bio austrijski državnik, političar i verovatno najznačajniji diplomata svoga vremena. Odigrao je veliku ulogu tokom pregovora na Bečkom kongresu. Od 1809. je ministar spoljnih poslova Austrije i oko 40 godina je bio stvarni vladar u Austriji, gde je izgradio policijski režim, koji je gušio revolucionarne i nacionalne pokrete u krhkom austrijskom carstvu. Zajedno sa ruskim carem osnivač je Svete Alijanse, čija je uloga bila da guši revolucionarne pokrete u Evropi.

Rani život

Rođen je u vestfalskoj plemićkoj porodici 15. maja 1773. u Koblencu u Nemačkoj, tada delu nadbiskupije Trijer. Oženio se 1795. unukom veoma moćnog i bogatog austrijskog kancelara. Meternih je bio ambasador u Berlinu, a od 1806. u Parizu. Smatra se pristalicom diplomatskog realizma sa duboko ukorenjenim postulatima ravnoteže velikih sila.

Ministar

Nakon austrijskog poraza protiv Napoleona, Meternih je 1809. postao ministar spoljnih poslova. Posle Napoleonovoga poraza u Rusiji 1812, Meternih se okrenuo politici neutralnosti, pa je postao posrednik u pregovorima Napoleona sa Rusijom i Pruskom. U junu 1813. sreo se sa Bonapartom u Drezdenu i pri tome mu je rekao da je izgubio. Posle neuspelih pregovora sa Napoleonom Meternih je Austriju uvukao u rat protiv Francuske. Napoleon mu je rekao "Srešćemo se u Beču".

Post-napoleonska Evropa

Meternih je bio ključni i dominantni pregovarač Bečkog kongresa. Za vreme pregovora posebno se svađao sa ruskim carem Aleksandrom I zbog ruskih planova o Poljskoj. Najteže pitanje kongresa je bila Poljsko-Saksonska kriza. Rusi i Prusi su predložili da pruski i austrijski deo pri deobi Poljske pripadne Rusiji, koja će stvoriti nezavisno poljsko kraljevstvo u personalnoj uniji sa Rusijom sa Aleksandrom I Romanovom kao kraljem. Meternih je pokušao da stvori koaliciju sa britanskim pregovaračima i sa pruskim kancelarom. Plan mu nije uspeo, jer su Prusi podržali ruski plan. Zbog toga je Meternih šokirao Pruse svojim potpisivanjem saveza 3. januara 1815. sa Britanijom i Francuskom. Tim sporazumom su pretili ratom, ako Prusija anektira Saksoniju. Saksonija je predstavljala kompenzaciju, koju su Rusi nudili Pruskoj u zamenu za Poljsku. Zbog toga su Rusija i Pruska morale malo popustiti, pa je Prusija dobila 40% Saksonije. Rusija nije dobila sve što je želela u Poljskoj, jer je vojvodstvo Poznanj pripalo Pruskoj, a Krakov je postao slobodan grad. Meternih je tako spasio Saksoniju, ali Austrija nije dobila delove Poljske, koje je imala iz treće deobe Poljske.

Meternih je imao sa Pruskom, Hanoverom, Bavarskom i Virtembergom teške pregovore o organizaciji Nemačke. Novonastali savez zvan Nemačka konfederacija nosio je Meternihov pečat.

Meternihovo najznačajnije dostignuće u godinama posle Bečkog kongresa bilo je nagovaranje i pristanak ruskog cara da postane zaštitnik staroga reda. Tako je ruski car 1820. na kongresu u Tropau pristao da se guši Napolitanska pobuna i odbio je da pomogne grčku pobunu protiv Otomanskog carstva. Pretvorili su Svetu Alijansu u antirevolucionarnu organizaciju i bastion konzervatizma. Meternih je postao reakcionarni zaštitnik prava kraljeva i careva u vremenu pojave demokratskih težnji. Iamo je slobodne ruke da preko 30 godina predvodi spoljašnju politiku Austrije, a posebno nakon smrti 1835. cara Franje I Austrijskoga. Zbog činjenice da je Meternih dominirao austrijskom politikom i da je najbolje oličavao duh evropske politike, period od 1815. do revolucija 1848. naziva se Meternihovo doba.

Ostavka

Revolucija 1848. godine označila je kraj njegove vlasti. Narod Beča je zahtevao njegovu smenu, tako da je dao ostavku 13. marta 1848. Uz pomoć Rotšilda pobegao je u Englesku. Vratio se u Austriju tri godine kasnije. Iako nije ponovo bio na položaju, postao je blizak savetnik cara Franje Josipa, Umro je u Beču 11. juna 1859.

Konzervativizam

Meternihov konzervativni pogledi na svet snažno su uticali na ishod Bečkog kongresa. Verovao je da su ljudi navikli na stare institucije i da su nezakonite nacionalne revolucije, kao one u Francuskoj ili Grčkoj. Pricip legitimiteta imao je ključnu ulogu u ponovnom uspostavljanju starih država, kao npr Papske države ili vraćanja burbonske dinastije u Francuskoj. Meternih je izdao posebne dekrete 1819. da se vrši policijski nadzor univerziteta, jer je smatrao studente i profesore odgovornim za širenje radikalnih liberalnih ideja.

Kisindžerovo proučavanje

Meterniha su savremenici smatrali briljantnim, a mnogi se i kasnije dive briljntnom upravljanju spoljnom politikom. Henri Kisindžer je proučavao Meterniha. O njemu je pisao i u svojoj doktorskoj tezi. Hvalio je Meterniha zbog uspostavljanja ravnoteže velikih sila u Evropi i održanja krhkog Austrijskog carstva na okupu.

_________________
Pre nego sto se dodje do brzopletog zakljucka i pre nego sto se pocne misliti lose, Gledaj sa paznjom detalje, vrlo cesto situacija nije onakva kako izgleda nama na prvi pogled!!!!
 
Charmed
Malo ~ mače ~
Malo ~ mače ~





Datum registracije: 03 Avg 2004
Poruke: 14625
Mesto: Nije bitno ko je odakle bitno je ko je kakav covek

serbia.gif
PorukaPostavljena: Sub Mar 24, 2007 12:27 pm    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Mihail Kutuzov

Mihail Ilarionovič Kutuzov (16. septembar 1745. - 28. april 1813.) je bio ruski feldmaršal, kojeme se pripisuje da je spasio Rusiju za vreme Napoleonove invazija Rusije 1812.

Rani život

Rođen je u Sankt Petersburgu. Završio je 1759 artiljerijsku i inženjerijsku školu. Od 1770. učestvovao je u Rusko-turskom ratu (1768.-1774.). Već 1771. unapređen je u potpukovnika. Ranjen je u 1774., pa se posle toga lečio u više zemalja. Kad se vratio u Rusiju 1776. služio je 6 godina na Krimu pod komandom Suvorova. Unapređen je 1777. u pukovnika, a 1784. u general-majora. Istakao se u Rusko-turskom ratu (1787.-1792.). Zauzeo je Očakov, Odesu, Tiginu i Izmail. Posle toga rata bio je ambasador u Konstantinopolju, komandant i inspektor vojske u Finskoj 1795., komandant korpusa u Sankt Petersburgu, ambasador u Berlinu.

Rat u Austriji

Komandovao je ruskim korpusom 1805. kada je Napoleon napredovao prema Beču. Pobedio je u bici kod Direnštajna 11. novembra 1805. Izveo je strateške manevre, koji su ušli u istoriju ratovanja. Strateškim manevrom od Braunaua do Olomouca izveo je vojsku iz opasnosti okruženja i porazio je maršala Mira kod Amštetena i Mortijea kod Direnštajna.

Uoči bitke kod Austerlica pokušao je da spreči savezničke komandante da ulaze u bitku. Međutim bio je preglasan od strane Austrijanaca, pa je za bitku pokazao jako malo interesa. Sudelovao je u bici kod Austerlica 2. decembra 1805. i u bici je ranjen. Posle te bitke ruski car je sklonio Kutuzova od komandovanja armijom. Od 1806. do 1811. bio je vojni guverner Kijeva i Litvanije.

Rusko-turski rat 1806.-1812

Car Aleksandar I Romanov ga ponovo postavlja tek 1811. za komandanta moldavske armije. U bici kod Rusa višestruko brojnija turska vojska doživela je poraz. Bilo je 60.000 Turaka protiv 15.000 Rusa. Posle toga Kutuzov je namerno povukao rusku vojsku na drugu stranu Dunava zavaravši na taj način protivnika. Tajno je nekoliko meseci kasnije preko Dunava na tursku stranu prebacio manju jedinicu, sa kojom je noću iznenadio tursku vojsku. Više od 9.000 Turaka poklano je te noći, pa se turski komandant Ahmet-paša predao Kutuzovu 23. novembra 1811. Posle toga je sklopljen 1812. Bukureštanski sporazum po kome je Besarabija pripala Rusiji. Car je Kutuzova posle toga uspeha imenovao knezom.


Veliki otadžbinski rat 1812.

Kada je Napoleon 1812. izvršio invaziju Rusije ruski ministar rata Barklaj de Toli je odlučio da se sledi politika spržene zemlje i da se ruska vojska povlači umesto da rizikuje veliku bitku. Ta strategija je izazvala negodovanje vojnika i generala, a posebno kneza Petra Bagrationa. Zbog toga je Kutuzovljevo imenovanje kao glavnokomandujućeg 17. avgusta 1812. dočekano je sa oduševljenjem. Kutuzov se odlučio na veliku bitku na prilazima Moskvi. Dve vojske su se sukobile u bici kod Borodina 7. septembra 1812. To je dotada bila jedna od najvećih bitki u istoriji sa oko četvrt miliona vojnika. Rezultat bitke je bio neodlučan, ali pola ruske vojske i četvrtina francuske vojske je poginulo ili ranjeno. Posle savetovanja u selu Fili Kutuzov se vratio na strategiju svoga prethodnika o povlačenju kao načinu da se spasi ruska vojska što je moguće duže. Cena je bilo gubljenje Moskve. Moskva je evakuisana. Posle toga Napoleon je bio prisiljen na povlačenje, pa ga je progonila ruska vojska. Samo mali delovi francuske velike vojske napustili su Rusiju.

_________________
Pre nego sto se dodje do brzopletog zakljucka i pre nego sto se pocne misliti lose, Gledaj sa paznjom detalje, vrlo cesto situacija nije onakva kako izgleda nama na prvi pogled!!!!
 
Charmed
Malo ~ mače ~
Malo ~ mače ~





Datum registracije: 03 Avg 2004
Poruke: 14625
Mesto: Nije bitno ko je odakle bitno je ko je kakav covek

serbia.gif
PorukaPostavljena: Sub Mar 24, 2007 5:09 pm    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Ludvig August od Vitelsbaha

Ludvig I August od Vitelsbaha (25. avgust 1786. - 29. februar 1868.) je bio bavarski kralj od 1825. do 1848.
Odrekao se prestola u korist svog sina Maksimilijana II. Ratovao je na strani Napoleona protiv Austrije. U početku je bio liberalan, a vremenom sve više reakcionaran. Pomagao umetnost i nauku.

_________________
Pre nego sto se dodje do brzopletog zakljucka i pre nego sto se pocne misliti lose, Gledaj sa paznjom detalje, vrlo cesto situacija nije onakva kako izgleda nama na prvi pogled!!!!
 
Charmed
Malo ~ mače ~
Malo ~ mače ~





Datum registracije: 03 Avg 2004
Poruke: 14625
Mesto: Nije bitno ko je odakle bitno je ko je kakav covek

serbia.gif
PorukaPostavljena: Sub Mar 24, 2007 5:17 pm    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Luj XVIII

Luj XVIII (1755-1824) , kralj Francuske od 1814—1824. Dugo je živeo u emigraciji. Posle Napoleona pokušao da obnovi feudalizam i apsolutizam (doba burbonske restauracije) ali uglavnom nije uspeo.

_________________
Pre nego sto se dodje do brzopletog zakljucka i pre nego sto se pocne misliti lose, Gledaj sa paznjom detalje, vrlo cesto situacija nije onakva kako izgleda nama na prvi pogled!!!!
 
Charmed
Malo ~ mače ~
Malo ~ mače ~





Datum registracije: 03 Avg 2004
Poruke: 14625
Mesto: Nije bitno ko je odakle bitno je ko je kakav covek

serbia.gif
PorukaPostavljena: Sub Mar 24, 2007 5:21 pm    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Luj Bonaparta

Luj Bonaparta (fr: Louis Bonaparte) (2. septembar 1778, Ajačio, Korzika - 25. jula 1846. Saint-Leu-la-Forêt) je bio jedan od četiri brata cara Francuske Napoleona . Od 1806. do 1810. godine je bio kralj kraljevine Holandije koju je zauzeo njegov brat.

Život

Nakon smrti njihovog oca, Karla di Bonapartea, 1785. godine, Napoleon je na sebe preuzeo odgovornost za vaspitavanje „malog Luiđija“, svog omiljenog brata, i tako ga je ubacio u jedan od svojih garnizona. Tu je učio ne samo vojne veštine, već i jezike, istoriju, geografiju i filozofiju.

1795. godine, za vreme ratnog pohoda na Italiju, bio je Napoleonov lični ađutant. Pokazao je veliku hrabrost i vojnu stručnost spasavši život budućem caru.

1802. oženio je Hortenziju, Žozefininu ćerku iz prvog braka, kojoj je Napoleon bio očuh. Kao i kod većine ljudi „sa vrha“, smišljeno sklopljeni brakovi nisu bili i dobri „savezi za život“.

Napoleon ga je 1806. godine imenovao za kralja kraljevine Holandije. Za vreme svoje kratke uprave, Luj se dobro razumeo sa Holanđanima koji su ga vremenom prihvatili. Luj je formirao holandsko pravo i dao zemlji nov ustav, ali je oklevao pri uvođenju kontinentalne blokade, jer je trgovački bojkot protiv Engleske veoma štetio privrednim interesima Holandije. U februaru 1810. „kralj Lodevijk“ morao je da potpiše ugovor po kome ustupa sve oblasti južno od Francuskog carstva. Ali, Luj i Holanđani su se uzaludno svađali, jer su francuske trupe nakon nemira u Amsterdamu ušle u Holandiju i Luj se ponovo vratio na vlast. Holandija je anektirana Francuskoj.

1813. se vratio u Francusku i postao grof od Sen Lua (Saint-Leu-la-Forêt), gde je i umro 25. jula 1846. godine.

_________________
Pre nego sto se dodje do brzopletog zakljucka i pre nego sto se pocne misliti lose, Gledaj sa paznjom detalje, vrlo cesto situacija nije onakva kako izgleda nama na prvi pogled!!!!
 
Charmed
Malo ~ mače ~
Malo ~ mače ~





Datum registracije: 03 Avg 2004
Poruke: 14625
Mesto: Nije bitno ko je odakle bitno je ko je kakav covek

serbia.gif
PorukaPostavljena: Sub Mar 24, 2007 8:29 pm    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Mihail Andrejevič Miloradovič

Mihail Andrejevič Miloradovič (12. oktobar, 1771.-26. decembar,1825.) je ruski general, koji se istakao u Napoleonskim ratovima. Potomak je Srba iz Hercegovine.

Ratovi do 1810.

Služio je pod komandom Suvorova u ratu protiv Turske i Poljske. Istakao se u ratu u Italiji i Švajcarskoj (1799.). Postao je 1805. general-potpukovnik i sudelovao je u bitka kod Austerlica pod Kutuzovom komandom. Istakao se mnogo puta u Rusko-turskom ratu (1806.-1812.). Tada je 1806. nagrađen mačem koji je bio ukrašen dijamantima i na kome je pisalo "Za hrabrost i spasavanje Bukurešta". Ponovo je pobedio Turke kod Obileštija u Rumuniji 1807. Posle pobede nad Turcima 1809. kod tvrđave Rasevat u Bugarskoj unpređen je 1810. u general-pukovnika.


Napoleonova invazija Rusije

Tokom Napoleonove invazije Rusije bio je jedan od najistaknutijih i najuspešnijih ruskih komandanata. U bici kod Borodina predvodio je rezervnu miliciju. Kasnije je komandovao odstupnicom, koja je ometala francusko napredovanje prema Moskvi. Kad je Napoleon počeo sa povlačenjem iz Rusije Miloradovič je pobedio Francuze u bici kod Vjazma. Posle toga njegov korpus je postao jedan od najaktivnijih u proganjanju napoleonove vojske iz Rusije. U bici kod Baucena 1813. predvodio je zaštitnicu od saveznika. Prilikom pobede kod Kulma bio je u komandi rusko-pruskog korpusa, kojega je predvodio i u bici kod Lajpciga. Tokom 1814. komandovao je savezničkim kontingentom u Holandiji.


Dekabristi

Od 1818. do smrti bio je vojni guverner Sankt Petersburga i komadant gardijskog korpusa. Prilikom ustanka dekabrista 26. decembra 1825. krenuo je da smiri dekabrističke oficire na Senatskom trgu. Pošto je bio jako popularn zamalo je uspeo da smiri ustanak, kada ga je ubio jedan od radikalnih pobunjenika Petar Kahovski.

_________________
Pre nego sto se dodje do brzopletog zakljucka i pre nego sto se pocne misliti lose, Gledaj sa paznjom detalje, vrlo cesto situacija nije onakva kako izgleda nama na prvi pogled!!!!
 
Charmed
Malo ~ mače ~
Malo ~ mače ~





Datum registracije: 03 Avg 2004
Poruke: 14625
Mesto: Nije bitno ko je odakle bitno je ko je kakav covek

serbia.gif
PorukaPostavljena: Sub Mar 24, 2007 8:30 pm    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Mišel Nej

Mišel Nej (10. januar 1769. - 7. decembar 1815.), najčuveniji Napoleonov maršal. Za zasluge u odbrani Francuske, u vreme restauracije Luja XVIII dobio je titulu pera (1814). Po povratku Napoleona u martu 1815. (Napoleonovih Sto dana) vratio se u njegovu službu i komandovao gardom u bici kod Vaterloa. Za vreme druge restauracije uhvaćen je u begu, optužen za izdaju i osuđen na smrt.

_________________
Pre nego sto se dodje do brzopletog zakljucka i pre nego sto se pocne misliti lose, Gledaj sa paznjom detalje, vrlo cesto situacija nije onakva kako izgleda nama na prvi pogled!!!!
 
Charmed
Malo ~ mače ~
Malo ~ mače ~





Datum registracije: 03 Avg 2004
Poruke: 14625
Mesto: Nije bitno ko je odakle bitno je ko je kakav covek

serbia.gif
PorukaPostavljena: Sub Mar 24, 2007 8:33 pm    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Nikolaj Rajevski

Nikolaj Rajevski (14. septembar 1771. - 16. septembar 1829. ) je ruski general i državnik, koji je postao slavan tokom Napoleonskih ratova.

Rani život

Potiče iz plemićke porodice sa dalekim poljskim poreklom. Njegov deda je bio sudac svetog sinoda.Vrlo rano je postao vojnik. Sudelovao je u Rusko-turskom ratu 1787.-1792. Postao je potpukovnik 1790. zbog zasluga u ratu i postao je komadant kozačke brigade. Posle mirovnog ugovora sudeluje u Poljsko-ruskom ratu 1792. Za svoje učešće odlikovan je ordeom Svetog Đorđa 4. stepena. Sudeluje 1796. u ratu protiv Persije. Car Pavle I ga je otpustio iz vojske jer je smatrao da je povezan sa Potemkinom, što nije bilo tačno. Kada je na vlast došao Aleksandar I Ruski Rajevski je posto general major. Zbog porodičnih razloga napušta vojsku 1801.

Napoleonski ratovi

Ponovnim izbijanjem Napoleonskih ratova Rajevski ponovo postaje vojno aktivan 1807. Tokom 1807. istakao se u mnogim borbama i odlikovan je ordenom Svetog Đorđa 3. stepena. Sudeluje u bici kod Hajlsberga, gde je i ranjen. U bici kod Fridlanda 1807. komanduje konjičkom prethodnicom. Posle mira u Tilzitu Rajevski sudeluje u Finskom ratu, za što je odlikovan ordeom Svetog Đorđa 2. stepena. Postao je general potpukovnik. Sudeluje u Rusko-turskom ratu 1806. -1812. Zauzeo je Silistru u Bugarskoj. Tokom Napoleonove invazije na Rusiju komandovao je 7. pešadijskim korpusom, koji je bio deo 2. armije Petra Borodina. Kao prethodnica bio je odgovoran za usporavanje napredovanje vojske francuskog maršala Davuta prema Moskvi. Posle bitke kod Saltanovke povukao se u Smolensk. Tokom bitke kod Borodina štitio je desno krilo ruske armije na koji je udarila glavna snaga francuske armije. Blistavom obranom desnog krila stekao je slavu. Ponovo je odlikovan. Kasnije je učestvovao u borbama velike francuske armije, koja se povlačila iz Rusije. U bici kod Krasnog doprineo je konačnom porazu napoleonske armije u Rusiji. kasnije je sudelovao u bitkama kod Baucena, Drezdena i Lajpciga. U bici kod Lajpciga 1813. bio je ranjen u grudi, ali je ostao na konju do kraja bitke. U bici kod Baucena omogućio je povlačenje i zaštitu glavnih snaga. Sa ruskom armijom je gonio francusku armiju do Pariza.

_________________
Pre nego sto se dodje do brzopletog zakljucka i pre nego sto se pocne misliti lose, Gledaj sa paznjom detalje, vrlo cesto situacija nije onakva kako izgleda nama na prvi pogled!!!!
 
Prikaz poruka:   
Upišite novu temu   Odgovorite na temu    www.domaci.de Forum Indeks -> ~ Istorija sveta ~ -> Napoleonski ratovi-1.Deo Vreme je podešeno za GMT + 1 sat
Strana prethodna  1, 2, 3, 4, 5  sledeća
Strana 4 od 5

 
Pređite u:  
Vi ne možete otvarati nove teme u ovom forumu
Vi ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Vi ne možete menjati Vaše poruke u ovom forumu
Vi ne možete brisati Vaše poruke u ovom forumu
Vi ne možete glasati u anketama u ovom forumu
Vi ne možete postavljati fajlove u ovom forumu
Vi ne možete preuzeti fajlove sa ovog foruma





- Burek Forum - Doček Nove 2018. godine - Venčanja, svadbe - Proslave - TipoTravel - Kuda večeras - Anwalt - legal -

Bookmark to: Twitter Bookmark to: Facebook Bookmark to: Digg Bookmark to: Del.icio.us Bookmark to: StumbleUpon