Istanbul

anchi22 · **•• 20:01 ••**

Istanbul, stari mediteranski zavodnik

Još nisam upoznala muškarca zbog kojeg će mi odmah zaklecati kolena, ali me je Istanbul na prvi pogled oborio s nogu.

Još nisam upoznala muškarca zbog kojeg će mi odmah zaklecati kolena, ali me je Istanbul na prvi pogled oborio s nogu. Kao nijedna druga ljubav ni moj spoj sa ovim evropsko- azijskim lepotanom nema racionalnog objašnjenja. Sudbina, raspored zvezda, položaj Meseca, božija volja, otomanski ljubavni gresi moje šumadijske čukunčukunbake, ozonska rupa...

Šta li je, tek nisam čestito ni prošla aerodromsku pasošku kontrolu a već sam bila sigurna da smo bili par u nekim prošlim životima, a Carigrad sve ove vekove samo mene čekao da mu se vratim.

Čak ni, u svakoj drugoj prilici frustrirajuće, probijanje kroz saobraćajni haos do hotela nije stišalo leptiriće u stomaku beogradske novinarke, koja je samo neku nedelju pre revanš utakmice Fenerbahčea i Partizana s nevericom beležila divljenje legende ekipe sa Šukru Saračoglua Zorana Batice Mirkovića negdašnjoj prestonici Vizantijskog carstva. A onda se i sama upecala u mrežu nedokučivog šarma starog mediteranskog zavodnika.

Kao svakoj zaljubljenoj ludi, ništa mi nije zasmetalo tih dan i po. Sve, baš sve mi je bilo lepo u domu dvanaestak miliona ljudi, pristiglih iz svih delova sveta, pa i iz našeg Novog Pazara ili Kosova i Metohije, koji su uvek tu, da vam se nađu na ulici, u butiku, kafani... Uživala sam u svakoj borbi, zaposlenim domorocima i dokonim turistima, krcatih trajekata s nemirnim morem na putu od Hajdar paše stanice u azijskoj polovini grada do Karakoj pristaništa na njegovoj evropskoj obali. U tom, često mokrom, pogledu na istanbulska prostranstva, koloritu pejzaža kojim dominiraju minareti stotina džamija, i žamoru naših crnih, markantnih domaćina i njihovih plavih, kosookih, tamnoputih i kakvih sve ne gostiju. U sveže ulovljenim morskim plodovima, na koji vas mame doterani konobari „milion“ restorančića u podnožju Galata mosta. U njihovoj temperamentnoj priči o rivalstvu Fenera i Galatasaraja, veličanju ili kuđenju Saše Ilića i Mateje Kežmana (u zavisnosti od klupske opredeljenosti), koji su po skidanju crno-belog dresa neko vreme proveli u najvećim turskim klubovima. Suživotu do očiju pokrivenih Turkinja i njihovih, zapadnjački otkrivenih zemljakinja, mešavini lokalne muzike, tako slične melosu uz koji se đipa, lome čaše i glave na beogradskim splavovima, i MTV hitova. Tolerantnim komšijskim odnosima slatkih radnjica, sa šarenišom od domaćeg tekstila, nakita, nameštaja, nargila, začina... gde vas ljubazni trgovci prvo pitaju za poreklo, a onda na vašem jeziku ubeđuju da nema boljeg mesta za kupovinu, pogotovo onih u najbolje snabdevenoj, ali najskupljoj čuvenoj Kapali čaršiji, i megašoping molova, sa hipermarketima i brendiranim markama.

U čudnoj harmoniji arapske ornamentike na trošnim zgradicama i modernog minimalizma poslovnih centara. Tom sudaru starog i novog na svakom koraku. Neponovljivoj lepoti Aja Sofije, do koje sam, kao svaka prava lenjivica, stigla komfornim i rashlađenim tramvajem. Bejaše to pametna odluka, jer sam sačuvala snagu za besomučno poziranje pred foto objektivom kolege Vujadina, koji me je strpljivo „hvatao“ na mestima gde su krunisani vizantijski carevi i vršena pravoslavna bogosluženja pre nego što je Crkva svete mudrosti voljom sultana Mehmeda Osvajača pretvorena u živopisnu džamiju, a otac moderne Turske Kemal Ataturk 1.500 godina staru građevinu proglasio muzejskim svedočanstvom stalnog prožimanja dveju religija u ovoj ogromnoj bosforskoj luci.

I nadasve u opčinjavajućoj energiji Konstantinopolja, gospodara mog globtroterskog srca.

Izvor: Danas

aureliano · ♣ El Capitán ♠

Opasno zavodljiv grad... odlican za odlican provod...

anchi22 · **•• 20:01 ••**

Istanbul - jedan od tri grada kulture 2010.

Istanbul je pored Pečuja iz Mađarske i Esena iz Nemačke, jedan od tri glavna evropska grada kulture za 2010. godinu i to pre svega zbog njegove dugogodišnje istorije i savremene umetnosti.

"Istanbul, grad koji najviše inspirše na svetu", tako glasi slogan u reklamnoj kampanji tog evropskog grada kulture za 2010.

Ta 15-milionska metropola na Bosforu ima mnogo toga što je čini atraktivnom. To su, pre svih, istorijske znamenitosti: bivša vizantijska katedrala Aja Sofija, takozvana "Plava džamija" koja se zapravo zove Džamija sultana Ahmeda, zatim sultanova palata Topkapi iz Osmanlijskog perioda i Galata kula koju su svojevremeno izgradili majstori iz Đenove.

Jedna od atrakcija je i velika građevina na južnoj obali starog grada poznatog po imenu Jenikapi. Tu se nalazi čvorište moćnog saobraćajnog projekta, čiji bi središnji deo u vidu podzemne železnice trebalo da bude dug jedan kilometar i 400 metara.

Tunel bi se nalazio na dubini od 56 metara ispod Bosfora i sa prugom koja bi po satu mogla da primi 150.000 putnika rasteretio bi Istanbul od akutnih saobraćajnih problema.

No, već prilikom prvih građevinskih merenja pronađeni su ostaci antičke luke Vizanta. Radovi su bili obustavljeni i područje su prvi put istražili arheolozi.

Jedan od njih je i Ralf Beks sa univerziteta u Tibingenu Nemačkoj.

"Rano gvozdeno doba smo dokazali novim iskopinama u Jenikapiju, tako da ovde u Istanbulu zaista možemo poći od toga da je tu postojalo konstantno naseljavanje. To naravno dodatno podcrtava značaj tog mesta", izjavio je Beks za nemački državni radio "Dojče vele".

Iako Istanbul važi za grad koji je otvoren prema svetu, ipak manjine tu gotovo da i ne dolaze do izražaja. Tu je, na primer, pre 50 godina živelo 120.000 Grka sa Bosfora, a danas ih ima samo 3.000.

Za grčki patrijarhat na obali Zlatnog roga, koji formira vođstvo pravoslavlja širom sveta, to predstavlja ozbiljan problem jer će patrijarh i njegovi naslednici, kako kaže potparol pop Dositeos, morati da budu turski državljani.

"Turski episkopi su trenutno, zajedno sa patrijarsima, u poznim godinama. Pronaći nekog mlađeg mitopolita, odnosno episkopa, koji je turski državljanin i živi u Turskoj biće veoma teško", rekao je on nemačkom radiju.

Zbog toga se Grci nadaju da će bogoslovija na ostrvu Hejbeli, koji pripada Istanbulu, a koja je zatvorena 1971. godine, biti ponovo otvorena. Tako bi se u Turskoj iznova mogli obrazovati pravoslavni sveštenici. Manjina na Bosforu bi time bila jača, a glavni grad Istanbul bi dobio na međunarodnoj sceni.

(Tanjug)

anchi22 · **•• 20:01 ••**

Istanbul - danju gužva, a noću ludilo

Kažu da nijedan evropski grad noću nije tako živ kao Istanbul. Ima za svakog ponešto: od klubova u kojima se okupljaju samo bogataši pa do običnih garaža u kojima trešti „buka“. Tu je i dobra hrana.

Raspoloženje u Klub „Sortie“, diskoteci na otvorenom, je odlično, posebno u dva sata iza ponoći. Disk-džokej je puštajući turske pop hitove u klupskoj verziji već zagrejao atmosferu, a publika je oduševljena.

Klub „Sortie“ je vrlo specifično mesto – mnogi gosti koji ovde navraćaju voze Ferarije, a neki čak i svojim jahtama dolaze u Bosfor jer se ova diskoteka nalazi upravu tu, na obali, ispod prvog mosta.

„Ovde uglavnom dolaze bogatiji ljudi. Reč je o tzv. visokom društvu Istanbula. Doduše među njima ima i onih koji se oblače tako, želeći da ostave utisak da tu pripadaju. U klub navraćaju i bogate žene u visokim potpeticama, koje traže mlađe društvo. Ja ovde dolazim, jer se tu prijatno osećam. Ponekad deluje snobistički, ali ovde se zaista možete dobro provesti. Čak Vam i prija da gledate sve te ljude“, kaže Mehmet, redovni gost.

Cena ulaznice nije nimalo pristupačna – 50 lira ili 25 evra. Dobrostojećima to, naravno, ništa ne znači, ali za one koji bi da budu deo visokog društva, čisto zabave radi, to je dosta novca.

Prvo se obavezno najesti!

Priprema za noćne izlaske izgleda obično ovako: najvažnije je da prethodno dobro večerate. U Istanbulu postoji jedan čitav kvart restorana. Zove se „Tunel“ i tu se servira „najbolja klopa“. Barem tako tvrdi Nošin, student fizike iz Irana:

„Turska jela su odlična. Nisam to znao pre dolaska u Istanbul. Veoma su ukusna. Turci svoja jela spremaju sa dosta povrća, spanaća, a imaju i odlične prelive“.

Za večeru se obično prvo servira hladno predjelo. Uz to obavezno ide i raki, tursko alkoholno piće. Turska rakija i ostala slična pića su prilično skupa, ponajviše zbog poreza na alkohol. Sedi se uglavnom u bašti, ako to vremenske prilike dozvoljavaju.

Gde ide običan narod i znatiželjni turisti?

Kvart Bejoglu važi za najurbaniji deo Istanbula. Upravo u tom delu grada se nalazi veliki broj klubova i diskoteka. Među njima i klub „Araf“, u kojem nećete videti ljude kako stoje, pokušavaju da budu kul ili jednostavno posmatraju lepe žene. Ovde se non-stop pleše.

Prvo što ćete primetiti kada uđete u ovaj klub je neverovatno visoka temperatura. Toplo je u toj meri da biste pomislili da je unutra najmanje 60 stepeni. „Araf“ je naročito omiljen među stranim studentima, koji su u Istanbul došli na semestar ili dva. Nema pravila u oblačenju, a ni namrgođenih izbacivača.

„Ovde možete čuti sve moguće muzičke žanrove. Drugo: ne naplaćuje se ulaz. Atmosfera je odlična! Jedino što morate da platite je piće, naravno“, kaže jedna Amerikanka.

Muzika koja liči na buku

Nedaleko odatle nalazi se i klub „Mašina“. Međutim, muzika koja se u toj diskoteci može čuti, potpuna je suprotnost konceptu kluba „Araf“. Prostor je možda nešto veći nego najobičnija garaža, a disk-džokej se nalazi u kavezu.

„Mašina“ je na dobrom glasu. Jedna mlada Turkinja nam kaže: „Ovde možete uživati u elektronici i tehnu. Muzika je odlična. Zvuk potiče iz Osman produkcije, lokalnog izdavača. Ovde navraćaju neobični, ali interesantni ljudi“.

Muzika je u svakom slučaju prilično glasna. Disk-džokeji gotovo i da ne prave razliku između buke i muzike. Kroz svaki deo Vašeg tela, proći će vibracije tehno hitova. I ta buka traje najmanje do tri ujutru.

Autori/izvor: Kilijan Pfefer, Nebojša Jakovljević/Deutsche Welle

anchi22 · **•• 20:01 ••**

Istanbul - užina pod Judinim drvetom

Kad putnika namernika umori poseta palatama, muzejima i džamijama nekadašnje vizantijske i otomanske prestonice, i kad mu dosadi cenkanje u dućanima pokrivenog bazara, osvežiće ga plovidba Bosforom kraj obala ljubičastih od cvetnih stabala

Riblja pijaca u starom delu Istanbula, ispod mosta „Galata” koji preko Zlatnog roga spaja dve evropske obale ovog najvećeg grada u Turskoj, jedno je retkih mesta gde, uprkos gužvi, nećete sresti mnogo turista. Zavedeni mirisima Orijenta, oni, posle neizbežnog obilaska „kapali čaršije” (pokrivenog bazara) i pijace začina, završavaju u nekom od mnogobrojnih restorana pored pristaništa. A starosedeoci i novopridošli stanovnici istanbulskog megalopolisa radije se, od ranog jutra do duboko u noć, vrzmaju među tezgama na kojima se, prostrta po zelenom lišću paprati, migolje čudovišna stvorenja iz dubina Mramornog mora i bleskaju srebrnaste krljušti.

Ko nema strpljenja da kupljeni ulov nosi kući i sam priprema, može da se pogosti u improvizovanoj kafanici uz samo more. Tu, gde se na talasima ljuljuškaju čamci utonuli pod teškim mrežama, do pre neku godinu se nalazio samo jedan rasklimatani stočić oko kojeg su se okupljali lokalni ribari, da se odmore, popuše duvan i popričaju. Onda se neko dosetio da raspali roštilj, pa kad se pokazalo da bi mu se pridružili i „slučajni prolaznici”, rešio je da počne da naplaćuje. Sad je tu već dvadesetak stolova, a vlasnici više zarađuju od pečene ribe i dagnji s limunom nego od ribarenja. Svega tu ima, osim – alkohola. Ko uz obrok želi pivo ili vino, bolje da potraži drugo mesto, najbolje neki od modernijih restorana oko trga Taksim ili trgovačke Istiklal ulice (nešto kao beogradska Knez-Mihailova) u kojima je muslimanska tradicija ustuknula pred dobrom zaradom – čaša piva košta 250 do 300 dinara!

U stvari, suprotno uvreženom mišljenju, malo toga je u Stambolu jevtino. I najskromniji obrok „s nogu” – skuša „sa skare” u lepinji, pržena ljuta crevca u somunu, ovčiji „kebab” ili punjeni krompir (ovo jelo zovu „kumpir”) – košta nekoliko turskih lira (jedna je oko 50 naših dinara). Šoljica kafe, koju u Turskoj piju uglavnom stranci – domaćini više vole jak, crn čaj u malim staklenim čašama – skuplja je nego u Beču, Rimu ili Parizu. A za pristojnu večeru trebalo bi odvojiti petnaestak evra po osobi.

I ulaznice za omiljene turističke atrakcije dosta koštaju. Recimo, 10 lira (pet evra) samo za posetu čuvenoj vizantijskoj podzemnoj cisterni, koju je car Justinijan izgradio u šestom veku da bi odatle svoju palatu napajao svežom vodom za piće iz obližnje Beogradske šume. Zanimljivo je da su Otomani, ili Osmanlije, otkrili ovo podzemno skladište vode, i to sasvim slučajno, više od sto godina nakon što je Mehmed Drugi osvojio tadašnji Carigrad, odnosno Konstantinopolj (29. maja 1453).

Danas cisterna služi samo za razgledanje, povremene koncerte i snimanje filmskih scena: 336 stubova koji drže njenu tavanicu, crveno osvetljenih, ogleda se na ravnoj površini vode, a mnoštvo malih i velikih riba kruži oko dve džinovske kamene glave Meduze (iz neznanih razloga postavljene su naopako).

Cisterna se, inače, nalazi u neposrednoj blizini Aja Sofije, nekadašnje pravoslavne crkve „Svete Mudrosti“, koju je u prestonici Vizantijskog carstva podigao već pomenuti Justinijan pre više od 1.400 godina, kao jedno od remek-dela svetske arhitekture. Očuvani mozaici iz tog doba vredni su čekanja od sat vremena u redu za ulazak. U 15. veku otomanski osvajači pretvorili su crkvu u džamiju, dodavši joj minarete i fontane, da bi joj savremeni Turci dali status muzeja.
Opčinjen velelepnošću Aja Sofije, i ljubomoran na umeće vizantijskih neimara, sultan Ahmet Prvi rešio je da ih nadmaši izgradnjom džamije, koja će baciti u zasenak sve dotle izgrađene verske objekte u svetu.

Tako je, baš preko puta lepotice rumenih zidova, početkom 17. veka u prestonici otomanske imperije nikla Plava džamija (danas znana i kao Sultan Ahmedova, ili Ahmedija). Ime je dobila po jedinstvenim plavim keramičkim pločicama iz Iznika, iscrtanim arabeskama i lalama (koje su, inače, simbol Turske). Šest visokih minareta Ahmedije, uvek okruženih jatima golubova, grabi ka oblacima, a ukrašava je mnoštvo kupola i više od 250 prozora. Unutrašnjost, ipak, nije ni prineti Aja Sofiji…

Između ove dve raskošne građevine smešten je park sa obiljem cveća i fontanom oko koje se, kad je lepo vreme, tiska čitava bulumenta dece, na koje budno paze majke i bake, otmeno odevene muslimanke u dugačkim kaftanima, zabrađene šarenim maramama (onima mlađima, začudo, ispod pantalona izviruju sandale sa tankim visokim štiklama i štrasom). A po travnjaku su se prostrli oskudno odeveni strani turisti, izuveni, da se odmore od obilaska muzeja, galerija i prodavnica orijentalnih tepiha, nakita, ratluka, ručno pravljenih lampi i drugih zanatskih proizvoda.

Nemoguće je u jednom danu, a teško i za jednu sedmicu, obići sva istanbulska čudesa. Mnogi stanovnici Istanbula tu prožive ceo svoj vek, a da ne uspeju da obiđu sve što im nudi ovaj grad sa nekoliko fizički i namenski veoma udaljenih centara (orijentalni, evropski, trgovački, poslovni, lučki…), i to im ne treba zameriti, jer se on prostire na površini omanje države, a žitelja ima više nego neke evropske zemlje – barem 15 miliona.

Posetioci uglavnom obiđu Sultan Ahmedov trg sa okolinom, palate Topkapi (bila je zvanična rezidencija sultana više od 400 godina, sa prostranim parkom, haremom, bogatim Arheološkim muzejom… ) i Dolmabahče (iz 1856, njome je sultan Abdul Mecit želeo da pokaže svetu „evropsko lice” Turske, a u jednoj od raskošnih baroknih soba je 1938. godine preminuo Kemal Ataturk, „otac savremene turske nacije”). Zatim i kulu Galatu iz šestog veka (zaštitni znak starog Carigrada i njegovih doseljenika iz Đenove) odakle je veličanstven pogled na grad, a ako stignu i četvrt Fanar, u kojem je sedište vaseljenskog patrijarha.

Kad je more mirno, a nebo sunčano, nezaboravna je vožnja brodom po Zlatnom rogu a zatim i Bosforu, gde se uz azijsku obalu grada ređaju prekrasne vile okružene vrtovima.

U maju je ovakva plovidba poseban užitak, jer u to vreme cveta Judino drvo, simbol otomanskog Istanbula. Ime je, navodno, dobilo nakon što je Juda pokušao da se o njega obesi kad je izdao Isusa. Legenda je legenda, ali arheološki nalazi potvrđuju da je ova vrsta drveta, jedna od najstarijih na svetu – postoji već sto miliona godina.

Purpurna i ljubičasta boja kojom Cercis siliquastrum (latinsko ime) ili erguvan (kako ga zovu Turci) prekriva parkove, ulice, groblja i šetališta uz more nezaboravan je prizor. Ko nema para ili vremena za nešto uzvišenije, dovoljno je da sedne pod Judino drvo i užina tradicionalni đevrek, posmatrajući lađe na Bosforu i sanjareći o bogatom evropskom Zapadu ili tajnovitoj Aziji, kuda one odvoze svoje putnike.

Eropska prestonica kulture

Istanbul, nekadašnja prestonica tri velika carstva – rimskog (330 –395), vizantijskog (395 – 1453) i otomanskog (1453 – 1923) proglašen je ove godine jednom od tri evropske prestonice kulture, uz nemački Esen i mađarski Pečuj. Tako je svoje mnogobrojne tradicionalne sadržaje obogatio i nekim novim izložbama, koncertima, pozorišnim predstavama…

Konstantinopolj, Carigrad, Stambol...

Sva ova imena, i još neka druga, pripadaju istom gradu u Bosforskom moreuzu, i svako od njih je zaslužio u ponosno nosio u određenom periodu svoje viševekovne istorije. Najstariji naziv naselja, koje su mu dali grčki kolonisti početkom prošlog milenijuma, bilo je Vizantion. Kad ga je Konstantin Veliki učinio istočnom prestonicom Rimskog carstva nazvao ga je Drugi Rim, ili Novi Rim, da bi kasnije po caru dobio ime Konstantinopolj (današnji Grci zvanično priznaju samo ovo ime grada) ili „carev grad” (Carigrad). U doba Vizantije pominje se i kao „Kraljica gradova”, a Istanbul (ili Istambul, odakle potiče i srpski naziv Stambol) postaje u 10. veku, prema jermenskim i arapskim izvorima.

Aleksandra Mijalković
(Politika)

anchi22 · **•• 20:01 ••**

Istanbul - Ejup i Zlatni rog

Ejupova džamija, jedna od najvećih svetinja islama, nalazi se na istoimenom trgu, u neposrednoj blizini radnjica gde se - sudeći po firmama - kavurma i pastrma služe kao „fast food“, gde se može pojesti doner (grčki giros), a mušterijama se nadaju i neizbežni čistači cipela.

Do Ejupa, o kome u svome „Istanbulu“ Orhan Pamuk s neskrivenom sentimentalnošću piše kao o „malom i savršenom selu na kraju Zlatnog roga“ koje mu „ne izgleda stvarno, već uvek kao priviđenje“, idemo autobusom (99, od mosta Galata). Moglo se, naravno, i brodom, ali ovako je brže, a morem ćemo ionako sutra, po Bosforu.

Vozimo se pored čuvenog rukavca koji seče evropski Istanbul na stari i novi deo, a počinje tamo gde se Bosfor odvaja od Mramornog mora. Zašto se zove Zlatni rog? Neki kažu - zbog zlatnog odsjaja sunca na zalasku; drugi su prozaični: zbog svog položaja, oduvek je bio luka i komercijalni centar, mesto gde se kupovalo i prodavalo; treći smatraju da ime dolazi od (iz)obilja - navodno liči na rog prepun zrelog voća, onaj mitološki simbol bogatstva i darežljivosti.

Evo nas, dakle, u Ejupu, na malom trgu punom golubova, s lepom fontanom i drvećem kroz čije se bogate krošnje probija sunce i plavetnilo neba. Ejupova džamija, jedna od najvećih svetinja islama, nalazi se upravo na ovom trgu, u neposrednoj blizini radnjica gde se - sudeći po firmama - kavurma i pastrma služe kao „fast food“, gde se može pojesti doner (grčki giros), a mušterijama se nadaju i neizbežni čistači cipela. Tu je, uz džamiju, i Ejupov grob, mesto hodočašća muslimana iz čitavog sveta. Ejub el Ensari bio je prijatelj, saborac i barjaktar proroka Muhameda, poginuo je za vreme arapske opsade Konstantinopolja (674-678) i sahranjen je ovde. Po legendi, osvajač ovog grada, Mehmed II, svoj uspeh ne duguje samo vojnoj i finansijskoj moći već i duhovnoj snazi i mudrosti. Mladom, 21-godišnjem sultanu ulivao ih je njegov učitelj Akšemsudin (rođen u godini Kosovskog boja, umro u godini pada Srbije, 1459). Izgleda da je i „otkriće“ Ejupovog groba „u pravi čas“ (kad je turskoj vojsci trebalo uliti novu snagu, da izdrži i pobedi) bila njegova ideja, čime je zaslužio ploču sa svojim imenom pored ulaza u Ejupovo turbe. Ovu džamiju Mehmed II je sazidao na mestu Ejupovog groba pet godina posle ispunjenja svoga sna - da osvoji Konstantinopolj, što se, poznato je, zbilo 1453.

Blizu je i turbe Mehmed paše Sokolovića. Nije, dakle, sahranjen ni u jednoj od svoje dve stambolske džamije. Želeo je da počiva ovde, među najuglednijima, najmoćnijima i najbogatijima. U dvorištu, pored mauzoleja velikog vezira, ima još mnogo nadgrobnih spomenika, ali svi su neuporedivo manji. Na svakom od tih „kamenih spavača“ nalazi se figura koja liči na turban, ili neki kameni cvet.

Istanbul ima više od sto grobalja muslimanskih i oko šezdeset za smrtnike drugih vera. Ovo na Ejupu je najveće. Proširilo se, puno zelenila, sve do vrha brda i kafane „Pjer Loti“. Do nje se može doći kroz groblje, za nepunih pola sata, ali sve uz brdo, pa je udobnije uspinjačom. Kabina se penje brzo, ne stigne insan ni da se uplaši od ponora nad kojim klizi.

Da i ja „jednom u životu“ bacim pogled na Istanbul i Zlatni rog iz ove čuvene kafane, želela sam godinama. Ne zbog pisca čije ime nosi (živeo od 1850. do 1923. i zapravo se zvao Luj Mari Žilijen Vio). Danas njegove romane opisuju kao mešavinu klišea i fantazije i verovatno bi bio zaboravljen da nije znao gde da pije čaj, pa njegovo ime ne čuva literatura, već ova kafanica.

Terasa pod krošnjama drveća i uskim senkama kiparisa spada svakako u najlepše vidikovce na svetu. Retko ko i sedi za stolom, ljudi neprestano idu tamo - amo u potrazi za uglom iz koga će slikati Zlatni rog i obe strane Istanbula. Jedino mačke za pogled ne daju pet para, one, navikle na gužvu, slatko spavaju na kariranim stolnjacima i prostim drvenim stolicama.

Sama čajdžinica zapravo je jedna mala soba s niskim okruglim stočićima i sećijama, sa starim lusterom i lampama, s Lotijevim fotografijama na zidu (i obaveznim Ataturkom na centralnom mestu). Na zid kod ulaza nakačeno je crveno poštansko sanduče, preteklo iz Lotijevog doba. Kome je otpremana pošta iz ove „cassetta per la lettere“, bilo bi lepo znati. A sadržina pisama - to bi tek bila poslastica! Neko je možda otišlo na ruke Sare Bernar, koja je, po jednoj od priča, piscu nadenula ime Pjer. Loti - to je iz druge priče, za koju, nažalost, ovde nema mesta.

Autor: Dragica Jakovljević
Izvor: Danas