Grcka mitologija

woland · Početnik Domaćeg.de

Dioskuri

(grč. Dioskuroi, lat. Dioscuri ili Gemini - braća Kastor i Polideuk, najslavniji dorski junaci nakon Herkula)

Rodili su se kao blizanci, ali su ipak bili samo polubraća. Kastorov otac je bio spartanski kralj Tindarej, Polideukov Zevs, a majka im je bila Tindarejeva žena Leda. Imali su dve sestre: Helenu koja je, kao i Polideuk, bila Zevsova, i Klitemnestru koja je bila Tindarejeva kćerka. Braća su se isticala hrabrošću, snagom i odvažnošću, uvek su se borili rame uz rame, a kao i svojim junačkim delima proslavili su se iskrenom bratskom ljubavlju.

Polideuk je kao Zevsov sin bio besmrtan i imao divovsku snagu. Niko od ljudi mu nije bio ravan u borbi. Smrtni Kastor bio je vešt vozač bojnih kola i polazilo mu je za rukom da ukroti i najplahovitije konje. U mladosti braća su dobila solidno obrazovanje, i njihovi očevi i učitelji su s pravom mogli da budu ponosni na njih. S junakom Jasonom učestvovali su u pohodu Argonauta u Kolhidu, s Meleagrom u lovu na opasnog kalidonskog vepra, s Herkulom u ratu protiv Amazonki. Iz svih pohoda vratili su se ovenčani slavom. Oslobodili su i svoju sestru Helenu kad ju je kao sasvim mladu oteo atinski kralj Tezej, uz pomoć lapitskog kralja Piritoja. Njenu drugu otmicu (koju je izvršio trojanski kraljević Paris) braća više nisu mogla da spreče. U to vreme su već spadali u heroje, za koje pesnik kaže da se ne hrane hlebom i vinom ovog sveta. Naime, za Kastora i Polideuka se ne može utvrditi da su za vreme druge Helenine otmice, koja je bila uzrok trojanskog rata, već bili mrtvi, ali nisu više bili ni među živima.

Ta neobična okolnost imala je, međutim, sasvim običan uvod. Sa Linkejem i Idom, sinovima mesenskog kralja Afareja, ukrali su jednom prilikom u Arkadiji stado bikova. (Krađa stoke bila je u herojsko doba sasvim uobičajen posao kraljeva i kraljevskih sinova, slično kao kasnije osvajanje tuđih zemalja). Pri deobi plena zametnula se kavga za koju je bio kriv Ida jer ih je prevario. Blizanci su zbog toga upali u Meseniju i odveli celo stado zajedno s delom koji je pripadao drugoj dvojici, a da bi ih do kraja razljutili, oteli su i njihove neveste. Budući da im je bilo jasno da Ida i Linkej neće hteti da ih puste da odu, blizanci su se sakrili u šuplje deblo da bi ih dočekali i napali iz zasede. Ali Linkejev oštar pogled proniknuo je kroz drvo, a Idina strela probila stablo i zarila se u Kastorove grudi. Polideuk je skočio iz svog skrovišta i bacio se na njih da osveti smrt svoga brata. Prvo je dostigao Linkeja i ubio ga jednim udarcem šake. Zatim se bacio na snažnog Idu. Nemilosrdni boj odlučio je Zevs: iz oblačnih visina poslao je munju i njome spalio Idu. Ali Polideuk se umesto zahvaljivanjem, Zevsu obratio kletvom i prebacivanjem što mu nije dao da umre zajedno sa Kastorom. Prokleo je i svoju besmrtnost koja ga je sprečila da podeli sudbinu sa svojim bratom. Zevs je pokušao da ga umiri, ali uzalud. Najzad mu je dao da bira: ili će večno mlad živeti među olimpskim bogovima, ili će jedan dan boraviti u tamnom Hadovom carstvu sa bratom, a jedan dan na svetlom Olimpu. Polideuk je s radošću odabrao drugu mogućnost. Tako su, kako kaže Homer, oba brata "jednog dana živi, a drugog opet mrtvi: poštovanje što ga stekoše tako, bogovima su besmrtnim nalik".

Kao i mnogi drugi junaci, i Dioskuri su iz grčkih mitova prešli u rimske. Rimski istoričari tvrde čak da je bitku s Latinima kod Regilskog jezera 496. godine p.n.e. odlučila rimska konjica na čije su se čelo stavili Kastor i Polideuk glavom (lat. Castor i Pollux).

Slava Dioskura preživela je hiljade godina: i danas ih u vedrim noćima možemo videti na nebeskom svodu kao sazvežđe Blizanaca.

woland · Početnik Domaćeg.de

Edip

(Grč. Oidipus, lat. Oedipus - sin tebanskog kralja Laja i njegove žene Jokaste, jedan od najtragičnijih junaka grčkih mitova i grčke književnosti)

Edipovu sudbinu odredilo je strašno prokletstvo koje je na sebe navukao njegov otac Laj, otevši mladog Hrisipa, sina elidskog kralja Pelopa. To prokletstvo je trebalo da progoni Lajev rod do trećeg kolena, a prva njegova žrtva morao je biti on sam, suđeno mu je da pogine od ruke sopstvenog sina. Kada se dugo nakon toga Laju rodio sin, naredio je da ga izlože u šumi podno Kiterona, a da ne bi umakao divljim zverima, osakatio mu je noge i sputao ih remenjem. Ali rob koji je dečaka odveo u šumu smilovao se nad njim i, umesto da ga ostavi na milost i nemilost kiteronskim zverima, poverio ga je brizi pastira kog je slučajno sreo u šumi. Pastir je odneo dečaka svom gospodaru, korintskom kralju Polibu, koji nije imao potomke. Polib ga je posinio i zbog njegovih oteklih nogu nazvao ga Edip (u prevodu - "otečenih stopala") i odgojio uz pomoć svoje žene Merope, kako dolikuje nasledniku prestola. Edip je, naravno, mislio da su mu roditelji Polib i Meropa. Sve je bilo u najboljem redu dok ga neki pijani korintski mladić nije nazvao nahodom. Edip je to ispričao Polibu i Meropi i po njihovoj zbunjenosti zaključio da nešto od njega kriju. Kad na direktno pitanje nije od njih saznao ništa što bi ga oslobodilo sumnje, zaputio se u Delfe da u tamošnjem proročištu dozna istinu. Međutim, Pitija mu o njegovoj prošlosti nije rekla ni reč, ali mu je zato prorekla budućnost: ubiće svog oca, oženiti se sopstvenom majkom i s njom imati sinove koji će poginuti zbog njegovog prokletstva.

Edipa je to proročanstvo duboko pogodilo. Kad se malo pribraio, odlučio je da preduzme sve da ga onemogući. Imena njegovih roditelja Pitija mu nije otkrila, ali šta ako su oni stvarno Polib i Meropa? Znači, njima više ne sme da se vrati, i od naslednika prestola treba da postane skitnica bez otadžbine. Ali može li čovek odabrati put drukčiji od onoga koji mu je odredila sudbina?

Edip se tako nije vratio u Korint, nego se uputio u Tebu. Na obroncima Parnasa, u uskom klancu, sreo je kola u kojima je sedeo dostojanstveni starac. Edip se sklonio s puta, ali vozač se time nije zadovoljio. Osorno mu je doviknuo da se skloni u jarak, a da bi potkrepio svoju zapovest, udario je Edipa bičem. Edip mu je uzvratio udarac i, smatrajući da je stvar time rešena, hteo je da nastavi put. Uto je starac skočio na noge i udario ga štapom. To je Edipa razljutilo i, uprkos poštovanju prema starčevim godinama, uzvratio mu je dvostruko. Udarac je bio tako jak da je starac ostao na mestu mrtav. Starčeve pratioce koji su nasrnuli na njega Edip je nadjačao i pobio nakon kratke borbe. Spasio se samo rob koji je pobegao odmah nakon početka sukoba. Prvi deo proročanstva se ispunio: nepoznati starac kojeg je Edip ubio bio je njegov otac Laj.

Put s kojeg za Laja više nije bilo povratka doneo je spas njegovom kraljevstvu. Na gori Sfingiju (ili Fikionu) kraj Tebe bila se ugnezdila čudovišna Sfinga, krilata neman s lavljim telom i glavom žene, koja je ubijala ljude. Svakome ko je tuda prolazio postavljala je zagonetku, i kad je ne bi rešio, rastrgla bi ga svojim kandžama. Laj je hteo da pita delfsko proročište kako da od Sfinge oslobodi svoj grad. Umesto odgovora, vratio se rob sa vešću o kraljevoj pogibiji.

Kad je Edip stigao u Tebu, grad je obavijala dvostruka tuga. Nemajući šta da izgubi osim svog čemernog života, Edip se zaputio Sfingi i upitao je kako glasi zagonetka. Ona je, začudo, bila laka a glasila je: "Ko izjutra ide četvoronoške, u podne na dve, a uveče na tri noge? Pri tome je, kad ide na dve noge, spretniji i jači nego kad ide četvoronoške, ili na tri noge." Edip je, bez mnogo razmišljanja odgovorio: "Čovek! U zoru svog života nespretno puzi četvoronoške, u podne muževne zrelosti hoda na dve noge, a u predvečerje svog života zbog slabosti se podštapa štapom kao trećom nogom!"

Sfinga je na to očajnički zalepršala krilima i survala se sa stene u more: sudbina joj je odredila da upravo tako i pogine kad neko reši njenu zagonetku.

Zahvalni Tebanci izabrali su Edipa za kralja, a Lajev šurak Kreont dobrovoljno mu je predao vlast jer je nakon kraljeve smrti objavio da kralj treba postati čovek koji će grad osloboditi Sfinge. Edip je sad bio siguran da je umakao sudbini: nastanio se u kraljevskoj palati, ne sluteći da se u njoj rodio, i venčao se Jokastom, Lajevom udovicom, ne znajući da ženi svoju majku.

Sve se ispunilo kako je proročište proreklo: dobio je dve kćeri, Antigonu i Ismenu, i dva sina, Eteokla i Polinika. Ništa ga nije sprečavalo da bude potpuno srećan - i da se ispuni njegova sudbiona.

Tebu je iznenada pogodila strahovita katastrofa: bog Apolon je poslao na grad kugu. Muškarci, žene i deca umirali su, stoka je skapavala, zavladala je glad jer neobrađena zemlja nije donosila plodove. Kad je Tebi zapretila opasnost da se pretvori u veliko groblje, Edip je odlučio da u Delfe pošalje Jokastinog brata Kreonta da upita kako da se grad spasi od nesreće. Pitija je dala nedvosmislen odgovor: Teba će biti spašena kad građani iz svoje sredine prognaju čoveka koji je ubio kralja Laja i svojim nedelom navukao na grad božju kaznu.

Sada je trebalo pronaći Lajevog ubicu. Bio je to težak zadatak: kraljevo ubistvo se desilo davno, prošle su mnoge godine, vreme je izbrisalo tragove, a svedok ubistva bio je jedan rob... Edip je zato sazvao sve građane da mu pomognu da pronađe i kazni ubicu ma gde bio i ma ko bio. Iz okupljene mase tada se začuo glas da bi možda bilo najbolje da upitaju vrača Tireziju koji, iako slep, vidi i najskrivenije stvari. Edip je naredio da ga dovedu, a kad je vrač došao, zatražio je da mu kaže ko je ubio kralja Laja. Tirezija nije hteo da odgovori: on zna ko je ubica, ali ne može da ga imenuje. Edip ga je molio, zatim pretio, ali vrač je ostao neumoljiv. Na kraju je Tirezija popustio navaljivanju naroda i Edipovim pretnjama: "Ti si, Edipe, onaj koji je ubio svog oca! Učinio si to ne znajući, kao što si ne znajući postao muž svoje majke!"

Vračeve reči su razbesnele Edipa. Nije mogao da ih protumači drukčije osim da ga je na to naveo Kreont ne bi li sebi stvorio pogodno tlo za osvajanje vlasti u Tebi. Tireziju, koji nikada nije izrekao ništa osim istine, nazvao je potkupljenim lažljivcem. Ali Tirezija je mirno odgovorio: "I znaj, iako si u Tebu došao kao stranac, rodio si se u ovom gradu. Slep si kod očiju koje ćes uskoro izgubiti, s njima svoje bogatstvo i vlast, a od kralja ćeš se pretvoriti u izgnanika!"

Tirezijino samopouzdanje uznemirilo je Edipa. Pozvao je svoju ženu, ponovio pred njom ono što je rekao vrač i zatražio da odgovori da li je Laj imao sina koji je možda bio odgojen negde drugde, odakle je zatim mogao da se vrati u Tebu, kako to tvrdi vrač. Jokasta je odgovorila po istini: Da, imala je s Lajem sina, ali ga je on, bojeći se proročanstva, izložio u šumi gde je mališan i poginuo. Rob koji je ispunio Lajevu zapovest još uvek živi i može posvedočiti smrt Lajevog sina. Neka Edip naredi da se dovede i on će razbiti sve sumnje.

Potreba da se nešto dokaže dokaz je nesigurnosti, ali Edip je ipak naredio da dovedu roba. Jedva što su sluge otišle, pojavio se u njegovoj palati glasnik iz Korinta i doneo mu vest o smrti kralja Poliba. Tuga se u Edipovom srcu pomešala s radošću: nije, dakle, ubio svog oca! Izbegao je sudbini! I ostale će se vradžbine pokazati neistinitim!

To je bio poslednji srećni trenutak Edipovog života. Jer glasnik je nastavio: donosi mu takođe poziv u Korint gde treba da postane naslednik kralja Poliba, a da bi razbio njegov strah od proročanstva, prema kojem će se navodno oženiti svojom majkom, obaveštava ga da nije Polibov i Meriopin sin već nahod kojeg je on sam prihvatio u kiteronskoj šumi od roba kralja Laja i predao ga Polibu. Jokasta je u tom trenutku shvatila sve. Očajnički kriknuvši, otrčala je u svoje odaje i oduzela sebi život. Edip još nije uspeo da dođe sebi od iznenadnog udarca, a već ga je pogodio sledeći. Rob kog su doveli priznao je nakon dužeg oklevanja da nije ispunio naredbu kralja Laja i da je novorođenče zaista predao pastiru kralja Poliba. Sam je takođe bio svedok nesrećnog slučaja kada je Edip ubio kralja Laja i jedini se od svih kraljevih pratilaca spasio. Edip je tad u očajanju jurnuo u Jokastine odaje i tamo zatekao svoju ženu i majku već mrtvu. Iščupao je kopču iz njene haljine i iglom sebi izbo oči. Nije više mogao da gleda sjaj Sunca koje mu je osvetljavalo tamnu dubinu njegovog pada, nije više hteo da vidi svoju decu ni rodnu Tebu. U borbi sa sudbinom izgubio je sve, a na kraju je odbacio i nadu.

Tebanski narod je duboko saosećao s Edipovom tragedijom, ali ne zadugo. Ljudi, koji su još donedavno cenili Edipa zbog njegove mudrosti, pravednosti i zasluga za rodni grad, počeli su da zahtevaju da napusti Tebu. Branio ga je jedino Kreont i pružio mu utočište u svojoj palati. Ali na kraju je i on popustio pod pritiskom kad su se protiv Edipa okrenuli i njegovi sinovi, Eteoklo i Polinik, kako bi se domogli prestola. Zato je Kreont podelio s njima vlast, a Edipa kao "oskvrnitelja otadžbine" poslao u progonstvo.

Slep i bespomoćan, slomljen udarcima sudbine i ljudske nezahvalnosti, Edip se sunovratio u ponor poniženja - ostao mu je samo njegov prokleti život. Dugo je lutao sa svojom kćerkom Antigonom, koja ga je dobrovoljno sledila u progonstvo, po gorama i šumama. Ljudi su ga izbegavali, a gradovi mu otkazivali gostoprimstvo. Na kraju je došao na Kolon u blizini Atine i sklonio se, prema svom običaju, s Antigonom u šumu izvan naselja. Od seljaka je doznao da se nalazi u svetom gaju Eumenida, blagonaklonih boginja osvete. Tu vest je primio s olakšanjem jer je znao da mu je na to mesto suđeno da ode s ovog sveta, kako mu je nekad predvidao Apolon u Delfima. A setio se i drugih Apolonovih reči: onaj ko mu pruži utočište i poslednju utehu biće bogato nagrađen. Zamolio je zato seljake da odu u Atinu i dovedu mu njihovog kralja Tezeja.

Ali pre Tezeja stigla je na Kolon Edipova mlađa kći Ismena s vešću da je među njenom braćom planuo sukob i borba na život i smrt: Eteoklo se udružio s Kreontom i prognao Polinika koji se na to pridružio Argejcima i pod zidine Tebe doveo veliku vojsku. Kreont i Polinik trudili su se da Edipa pridobiju svaki na svoju stranu, jer je prema proročanstvu iz Delfa bitku za Tebu trebalo da dobije onaj na čijoj strani bude Edip. Ali uzalud su sinovi došli njemu na Kolon, uzalud ga molili, uzalud pretili. Kralj Tezej uzeo ga je u zaštitu i spasio od njihovih grubosti, a Edip je na kraju prokleo oba svoja sina strašnom kletvom - da poginu u međusobnoj borbi.

Kad je Edip izrekao svoju kletvu, začuo se tutanj groma. Bio je to znak najvišeg poslenika sudbine, Zevsa Olimpskog, da Edip može da siđe u carstvo sena. Oprostio se zato od Antigone i Ismene i pozvao k sebi Tezeja. Izmolio je od njega obećanje da će se brinuti za njegove kćeri, a u zamenu za to otkrio mu je mesto svog poslednjeg počivališta, koje će Atinu braniti bolje od štitova i čvrstih bedema. Na to se Edip bez uzdaha rastao od sveta i sišao u sumorno Hadovo carstvo, iza čijih vrata završava život smrtnika i time se njegova sudbina ispunila.

woland · Početnik Domaćeg.de

Elektra

Ime dvaju božanskih bića i jedne smrtne žene iz grčkih mitova)

Prvo od tih božanskih bića je kći titana Okeana i njegove žene Tetije. Udala se za Taumanta, boga prirodnih pojava na moru, i imala s njim četiri kćeri: boginju duge i glasnicu bogova, Iridu, i tri nakazne polućene-poluptice, Harpije.

Druga od njih bila je kći titana Atlasa i okeanide Pleone. S najvišim bogom Zevsom imala je sina Dardana, praoca osnivača Troje, Ila. Zevs ju je preneo na nebo zajedno sa njenih šest sestara i pretvorio u sazvežđe Plejada (Vlašići). Nakon pada Troje, u žalosti je raspustila kose i povremeno luta nebom kao zvezda repatica.

Smrtna Elektra bila je kći mikenskog kralja Agamemnona i njegove žene Klitemnestre. Spasila je svog brata Oresta i pomogla mu da se osveti očevim ubicama, stricu Egistu i vlastitoj majci Klitemnestri. Posle te osvete, čijoj je pripremi posvetila sedam godina svog života, udala se za Orestovog prijatelja Pilada i otišla s njim u Fokidu. S Piladom je imala sina Strofija.

pancer · Početnik Domaćeg.de

Persifona je bila cerka Penelope U Persifonu se je zaljubio Atos car podzemlja .Ali Penelopa nikako nije davala svoju prelepu kcer za Atosa. Jednog je dana on oteo i odveo u podzemlje Samo pet puta u godini Atos je dozvoljavao Persifoni da izadje i vidi svoju malku .zato i dani u kojima su one zajedno su suncani i lepi a ostali su tmurni .Tako je nekako bilo otprilike!

princeca · Početnik Domaćeg.de

Moram da te pohvalim da su ti tekstovi ekstra i da pitam da li je zanimljivije izucavati neku mitologiju ili igrati igrice??? Wink

jeka_ks · GiGijeva miljenica

Ja mnogo voli staro-grcku mitologiju.Smatralo se da su u grckoj mitovi pricali da bi se ljudi duocili sa svojim strahovima,i iz sopstvene potrebe i zabave.Ja licno najvise volim mit o Trojanskom ratu.,,svidja mi se nacin na koji ga je Homer ispevao,a i tok dogadjeja tj.radnja!!

Charmed · Malo ~ mače ~

Charmed · Malo ~ mače ~

Ereb

(Grč. Erebos, lat. Erebus - sin prapočetnog Haosa, bog večne tame i sama večna tama)

S tamnom noći Niktom, takođe rođenom od Haosa, Ereb je rodio večno svetlo Etera i svetli dan Himera. Prema nekim autorima imao je još i kćer Nemezu, boginju odmazde. Njegovim imenom se naziva i najdublji deo podzemnog sveta gde se nalaze dvori samog vladara podzemnog carstva, Hada.

Grčka reč "erebos" ima zajednički koren sa semitskom "ereb", što znači zapad, a u geografskom smislu označava i zemlju na zapadu, tj. Evropu.

Home

Charmed · Malo ~ mače ~

Erida

(Grč. Eris, lat. Discordia - kći boginje noći Nikte, boginja svađe)

Mrzeli su je i bogovi i ljudi, osim boga rata Aresa i kera, boginja nasilne smrti. U mitovima Erida ima važnu ulogu. Osvećujući se zato što je bogovi nisu pozvali na svadbu ftijskog kralja Peleja i morske boginje Tetide, bacila je među prisutne boginje Heru, Atenu i Afroditu zlatu jabuku sa stabla Hesperida, na kojoj je napisala "Najlepšoj!". Sve tri boginje odmah su posegnule za jabukom i svaka je želela da je ima za sebe. Iz toga se izrodila svađa, koja je dovela do trojanskog rata. Inače za Eridu je poznato da je s boginjom ratnog ubijanja Enijom pratila u bitkama boga rata Aresa. Imala je običaj da juri ispred njegovih kola i seje kavgu među borcima.

Kći Eride bila je boginja obmane i zaslepljenosti, Ata. Otac joj je, prema Homeru, bio najviši bog Zevs. Njenim kćerima smatrane su i boginje Lite, otelovljenja molbe.

Charmed · Malo ~ mače ~

Erinije

(Grč. Erinyes, lat. Furiae - boginje osvete i prokletstva, službenice boga podzemnog sveta Hada i njegove žene Persefone)

Njihovo poreklo nije sasvim razjašnjeno. Homer o njemu ne kaže ništa. Rodile su se iz prvog krvnog delikta na svetu, iz kapi krvi boga neba Urana, koga je ranio njegov sin Kron. Te kapi krvi su pale na boginju zemlje Geju i tako je oplodile. Ishil ih naziva kćerima tamne noći Nikte. Sofoklo kćerima boga tmine Skotosa i boginje zemlje Geje. Stariji pesnici ne navode ni njihov broj ni imena. Homer na jednom mestu spominje samo jednu Eriniju, a drugde nekoliko njih. Takođe i Euripid piše da ih je bilo tri, a kasniji autori navode i njihova imena: Alekta, Tizifona i Megera.

Glavni zadatak Erinija bio je da progone počinioce zločina u kojima je pala krv, kao i one koji su nasilno prekršili neotuđiva čovekova prava. Progonile su, dakle, ubice, provalnike, krivokletnike, buntovnike i one koji su razarali porodične veze. Kažnjavale su nepravde, štitile siromašne, nezaštićene ljude, posebno strance bez otadžbine, i siročad. Na zemlju su dolazile iz podzemnog sveta, zaogrnute gustom maglom, koja ih je činila nevidljivima. Obilazile su sela i puste krajeve tragajući za krivcima, a kad bi ih našle, nemilosrdno su ih mučile. Pred njima se nije moglo uteći, pa čak ni u podzemni svet, jer su i tamo imale jednaku moć kao na zemlji. Pred njima je bila nemoćna i kraljevska, sveštenička i svaka druga vlast. Čak i sami bogovi su morali da budu na oprezu pred njima.

Zanimljivo je da su Erinije mrzeli i bogovi i ljudi, iako pravedni nisu morali da ih se boje. Možda je koren toga u činjenici da niko na svetu ne može čiste savesti reći da se nikada ni o šta nije ogrešio. Ili jednostavno zato što su Erinije progonile i one koji su zločin počinili nesvesno, ili čak i protiv svoje volje. Prema nekim autorima, na zločin su i same navodile. Te njihove negativne osobine očigledno su prevladavale pozitivne, slično kao što ljudi grižu savesti ne mogu da umire iako učine i poneko dobro delo.

Osim tih strašnih i nepomirljivih Erinija grčki mitovi i legende poznavali su i pomirljive Erinije, koje su se nazivale Eumenidama, tj. "Dobrohotnima". Čini se da je to u vezi s dvostrukom naravi tih boginja kao utelovljenja griže savesti, ali je jednako moguće da su Erinije u davno doba imale prijatniju, blažu ćud. Pesnici klasičnog doba objašnjavaju tu dvostruku narav Erinija njihovom sposobnošću da menjaju obličje. Eshil, na primer, time što ih je udobrovoljila boginja Atena, koja je štitila progonjenog Oresta. Uprkos tome, u grčkim mitovima i kultu kasnijih vremena prevladalo je prvo poimanje Erinija, onih pogubnih razaralačkih i nepomirljivih boginja. I zločinačke žene i one iz sveta legendi i iz stvarnog sveta, takođe su nazivane Erinijama, na primer Klitemnestra, Medeja i druge. Uostalom, njihovim latinskim imenom Furije i danas se označavaju jarosne i agresivne žene.

Charmed · Malo ~ mače ~

Eros

(Grč. Eros, lat. Amor ili Cupido - bog ljubavi i sama ljubav. Prema starijim mitovima otelovljenje životne snage koja se rodila iz prvobitnog Haosa. Prema mlađim mitovima, sin boga rata Aresa i boginje ljubavi i lepote Afrodite)

Šta zaista znamo o poreklu ljubavi? Je li stvarno tako stara kao svet? Upravo to tvrdi Hesiod: Eros se rodio istovremeno sa boginjom zemlje Gejom. Da li je istinita tvrdnja da bez ljubavi ne bi bilo života na zemlji? Prema Hesiodu, upravo je Eros spojio raspršene začetke stvari iz kojih su ponikla sva živa bića, bogovi, ljudi i životinje. Zar se ljubavi zaista ne može odoleti, iako donosi i radost i tugu? Ona je upravo onakva kakav je Afroditin sin Eros koji vlada nad svima i svuda: uzleće na zlatnim krilima naoružan lukom i strelama, bira sebi žrtve, a koga pogodi svojom strelom, taj podlegne ljubavi koja mu donosi radost, patnju, ili oboje. Iskustvo u ljubavi objašnjava zašto ljudi za njim čeznu, o njemu pevaju i zašto ga proklinju.

Najviši bog Zevs dobro je znao šta će sve svetu doneti ljubav, kao i to da Erosovim strelama ni sam neće odoleti. Zato je odlučio da ga ubije čim se rodio. Ali Afrodita je malog Erosa sakrila u duboku šumu gde Zevsovo oko nije pronilko i poverila ga brizi divljih lavica. Kad je odrastao, vratio se Zevsu na Olimp i svi bogovi su mu poželeli dobrodošlicu zbog njegove dobre ćudi i lepote. Postao je Afroditin pomoćnik. Imao je posla preko glave, a umešao se u život gotovo svakog boga i svakog čoveka. Prema mlađim mitovima, mora je sebi da pronađe pomoćnike: erose ili amore. Bila su to, navodno, njegova braća. Brat mu je, prema mlađim mitovima bio i Anteros ("Protivljubav").

Ali protiv ljubavi, bez Anterosove pomoći, bio je nemoćan i sam Eros. Zna se za nekoliko njegovih ljubavnih zgoda. Najlepša je, kao i kod ljudi, priča o njegovoj prvoj ljubavi. Zaljubio se protiv svoje volje svoje majke u prelepu devojku Psihu, koja je bila obična smrtnica. Iz toga su nastale razne komplikacije i oboje su puno pretrpeli, ali se na kraju ipak sve dobro završilo jer je najviši bog Zevs primio Psihu na Olimp među bogove i time je potvrdio kao Erosovu zakonitu ženu.

Charmed · Malo ~ mače ~

Faeton

(Grč. Phaethon, lat. Phaethon - sin boga sunca Heliosa i njegove ljubavnice Klimene)

Zračio je lepotom poput sunca i bio ponosit kao bog. To se nimalo nije sviđalo Zevsovom sinu Epafu, zato ga je u svađi, koja se među njima zametnula, nazvao potomkom ništavnog smrtnika. Faetona su te reči duboko uvredile, ali sigurnost kojom je to Epaf izjavio pobudila je u Faetonu sumnju. Njegova ga je majka, međutim, uveravala u njegovo božansko poreklo, a ako ne veruje, neka ode Heliosu, koji sigurno neće poreći da je njegov otac.

Faeton je otišao u Heliosovu palatu gde ga je bog sunca ljubazno primio i javno potvrdio da mu je otac. Ali ni ta izjava nije umirila Faetona. Tražio je dokaz. Helios je na to ustao i kraj svetih voda reke Stiksa zakleo se najsvetijom zakletvom da će mu ispuniti svaku želju. Faeton je na trenutak razmišljao, a zatim izrekao neverovatnu želju: da mu Helios na jedan dan pozajmi sunčana kola u kojima se vozi nebeskim svodom. Helios se zaprepastio, odvraćao ga od toga i uveravao sina da neće moći da vlada krilatim konjima ni da savlada strah koji će ga obuzeti kad pogleda s nebeskog svoda. Faeton je, međutim, ustrajao u svojoj želji, a kad nije hteo da prihvati nijedan od ponudjenih očevih dokaza, Helios mu je želju ispunio. Faetonova vožnja završila je upravo onako kako je prorekao Helios: kratko se radovao tome što osvetljava Zemlju. Krilati su konji osetili da njima ne upravlja čvrsta ruka i skrenuli sa svoje uobičajene staze kojom su svakodnevno prolazili. Uzleteli su visoko prema sasvežđima Škorpiona i Bika, a kad su se našli pred Kentaurom, prestrašili su se od njegovog nategnutog luka i sleteli sasvim nisko ka zemlji. Od žara sunčanih kola uzavreli su Eufrat i Oront, Ister i Tibar. Nil je pobegao na kraj sveta i sakrio svoj izvor tako da ga niko (sve do prošlog veka) nije uspeo da nađe. Oganj Heliosovih kola koja su se obrušvala spržio je plodne ravnice Arabije, Nubije i Sahare i pretvorio ih u peščane pustinje. Stanovnicima Afrike opržio je kožu tako da su zauvek ostali crni. No katastrofa time jos nije bila završena: od sunčane jare počelo je sahnuti more, zemlja je popucala i otvorilo se Hadovo podzemno carstvo. Tada se podigla gnevna majka zemlje Geja i preteći pozvala najvišeg boga Zevsa da svemu tome učini kraj, inače će izgoreti svet, srušiti se nebesa i sve će se sunovratiti u prvobitni haos. Najviši bog poslušao je Geju: munjom je oborio Faetona u bezdan. Njegove sestre Helijade, ožalošćene njegovom smrću, pretvorile su se u topole. Od njihovih suza koje su padale u hladne vode reke Eridana, pored koje je Faeton našao svoj grob, nastao je, kažu, ćilibar.

Faeton je umro da na zemlji ne bi izumro život. S obzirom na sudbinu čovecanstva, to je, nema sumnje, bilo spasonosno. Međutim, Faetonovoj hrabrosti divili su se mnogi. Nimfe, koje su našle njegovo sprženo telo pokraj reke Eridana, postavile su natpis nad njegovom grobnom humkom, stihove kakve nalazimo na spomenicima junaka: "Pao je, ali na velikom, hrabrom delu".