Desanka Maksimovic

GiGi · *Pravi muškarac*

ZMIJA

Ispod suhog otkosa
izmilela zmija.
Oko nje pusta livada,
jedan cvet;
nad njom dva-tri oblaka,
ptica let.
Sunce sija.

Dalekom putanjom pesma,
ko zna čija.
Usamljen šum se zapleo
u travu.
Ona sluša; u zrak budno
digla glavu.
Sunce sija.

Tu su joj ubili majku
oštricom kose;
i nju će kad jednom izmili
iz ševara.
Istrunuće odeća njena
puna šara,
preliva rose.

I u večnosti posle nikad više
sunčati se neće ista zmija
nit' istih ptica minuće let;
nikada više isti cvet
neće naići.
Sunce sija.

GiGi · *Pravi muškarac*

NAD KNJIGOM BAJKI

Dečače, priznajem ti, ni za mene nema
u svetu stvari ni mrtve ni neme,
kamenje hoda i pevaju trave;
sve stvari su u svetu žive, i goleme,
sve govore i imaju ljudske oči prave.

I meni svet se čini pun stvorenja,
pun stvorenja o kojima govore priče.
I ja, u pravdu imam poverenja
i volim onog koji je proriče.

I ja verujem pobediti mora
dobro što krete sa zlim da se tuče.
Pobediće dobri, nema razgovora,
ne mora imati ni prut čudotvorni,
ni čizme krilate, niti zlatne ključe.

Kad dobri samo stigne u carstvo mraka,
sve će početi tamo da se sija,
izleteće ptice svud iz krletaka.
Carstva mraka nestaće svakako,
oduvek sam verovala i ja.

Ne prevrći unapred listove, čitaj mirno:
dobri će stići na vreme, kako ne bi,
i oslobodiće tri sužnja nejaka.
Kad svi pomisle: pobedi car mraka,
smoždiće ga dobri, a za ljubav tebi.

Za ljubav tebi neće biti skoro
nigde u svetu čoveka opaka,
ni zloga dela gdegod započeta.
Za ljubav tebi biće srećna svaka
zemlja, odavde - pa do kraja sveta.

lovegoddess · Veštica

U ROPSTVU

Nekad smo svi znali jasno,

od najnepismenijeg seljaka

pa do gospode i dece njine,

šta je rodoljubivo i časno,

i šta treba da čine

potomci negdanjih junaka.

Ne mogu da poznam narod

čije su pevali vrline

pesnici od Branka do sada.

Srpsko stado malo

sve do poslednjeg runa

razbilo se i ošugalo.

Postali smo zemlja

robova i potkazivača

i stokatnih zelenaša.

Pune su nam ulice sada

poštovanih zlikovaca,

a zatvori nevinih robijaša.

Na leđima kao da grbu

nosim od bola i stida,

i ulicama kad idem,

kao da mi blato baca

pogled oholih stranaca

u lice, i svakog dana

veo mi se po veo skida

sa rugoba naših rana.

TanjaHN · Početnik Domaćeg.de

ZA LAŽI IZGOVORENE IZ MILOSRĐA

DESANKA MAKSIMOVIĆ

Trazim pomilovanje

za one koji nemaju snage

zlome kazati da je zao

niti rđavome da je rđav,

za onoga kome je žao čoveka

istinom unesrećiti;

za ljude koji lažu iz milosrđa.

Za čoveka koji će ponižen biti,

radije nego da nekog ponizi,

za onoga koji i kad nazre

obrazinu kome na licu

nema srca da je ždere,

za ljude koji ne mogu da uvrede

ni čoveka druge misli i vere,

za one koji nikada ne bi mogli

drugome presudu da izriču,

kojima se sve sudije čine stroge,

za svaku milosrdnu lažnu priču

i slične njima slabosti mnoge.

Slejdž · Gospodja Selektorka

OBECALA SI DA CES BITI VECNA

Obecala si jednom u detinjstvu
da ces biti vecna,
otkle god se vracali da cemo te zateci,
kao senku ispod kucne strehe,
kao kucni prag.

Nije bilo nijedne nase plovidbe
da je nisi, kao ribarske zene,
presedela na pucini gledajuci;
nije bilo bure ni brodoloma
da nismo posle njih
pored neba ugledali i tvoje lice.

Gde god bismo se probudili,
bila si u prozoru ti i sunce;
bila si nam uvek na dohvatu ruke
kao voda,
uvek kao vazduh
prisutna i neophodna.

Obecala si nam da ces biti vecna
kao sve sto nas na svetu docekuje
i ostaje posle nas.
I kada si umirala,
cinilo se da se osecas krivom
sto nas napustas.

nastasenjka · **~daydreaming~**

Pokošena livada

Livada kraj reke sanja.
Zrikavci tužno zriču.
Pomrlih trava duše
još lebde vrh otkosa
što se lagano suše.
O, vi ne znate tužnu
o smrti trava priču.
Zrikavci tužno zriču.

Jutros dođose neki
divovi kao hrašće
u domovinu trava;
i mrtvo pade bezbroj
ljupkih, šarenih, glava;
i bezbroj nežnih tela
zdenuše u plašće,
divovi kao hrašće.

Svega devojka jedna
zlatnog, okruglog oka
i trepavica beli'
leprša na livadi
i ranjenicima deli
mirisne osmehe čedne,
umesto crvenog soka, -
devojka zlatnog oka.

Sutra opet u zoru
doći će divovi oni,
i strašne surove vile
zdenuće u sena mnoge
mirisne glave mile.
Ležaće u jednom grobu
toliki milioni.
Doći će divovi oni.

Tužno zrikavci zriču,
čuje se do oblaka;
večera celog žale
zelen-konjici svoje
lepe viteze žale.
Plaču nad grobovima
mrtvih, dragih junaka,
čuje se do oblaka.

nastasenjka · **~daydreaming~**

Potrebno nam je

Pesma za mene , pesma za tebe....

Potrebno mi je mnogo sunca,
i to i noću, jedno da me susreće,
jedno da zamnom svetlost baca,
u ponoru jedno dubokom,
jedno da nosim u ruci
kad od jada ne vidim prst pred sobom.

Potrebno mi je mnogo nežnosti,
i to svakog dana, i mnogo od milošte reči:
potrebno mi je primirje
između srca i sećanja
između neba
i bola koji pred njim kleči.

Potrebna su mi dobrodošlicom ozarena
lica mnoga,
i to svakog trena,
potreban mi prijatelj i to što veći,
potrebni su mi mostovi viseći
preko mržnje,
preko nesporazuma nepremostivoga.