Jovan Ducic

jagodinac100% · Prijatelj foruma

ja ne mecem na te djindjuve sa trakom
budi odvec gorda da se svidjas svakom

ovo je ducic napisao o poeziji
zamislite kakva bi svetska poezija
bila bez jovana ducica

ponosan sam sto mi poreklo vodi iz njegovog kraja Exclamation

nastasenjka · **~daydreaming~**

Zašto?

K'o pobožni Braman što sa stahom čuva
Urnu, što prah dragih pokojnika krije,
Bezbožnička ruka da je ne razbije,
I svešteni pep'o vetar ne razduva -

Muzo! zašto i mi ne čuvasmo tako
Srce sa pepelom pokojnika mili'?
Niko ne bi znao da smo tužni bili,
Da si ti jecala, a ja da sam plak'o!

Jer kako je sveta i čedna beskrajno
Tuga što se nikad nije rečju rekla,
Što je samo tiho u suzu potekla,
U bledilu lica javljala se tajno;

Kako li je srećna duša koja znade
Biti svijet za se, k'o zvezda nebeska,
Bačena u svemir što samotno bleska,
Dok svetova kraj nje blude milijarde;

I mora svetlosti sjaju i trepere,
Vek za vekom tone kroz prostranstva sjajna,
A njen bol i život ostali su tajna
Za beskrajni prostor i večite sfere!

I zašto ne osta tvoja knjiga mala
K'o grob siromaha, grob bez istorije,
Kog u svetom miru oskvrnila nije
Ni bezbožna grdnja ni bestidna hvala!

I ceneć' značenje svojih svetih muka,
Bez lire, bez glasa, ispovesti tvoje,
Zašto nisi srce progutala svoje,
Kao Belerofon, gordo, bez jauka!

nastasenjka · **~daydreaming~**

Mala princeza

Mala princeza, čije su kose imale boju mesečeve svetlosti, čiji je pogled bio modar i čiji je glas imao miris žutih ruža - mala princeza je umorna od života i ona je tužna.
Ona je na svojim širokim mramornim teracama nad morem, pored ogromnih vaza u kojima su mirno umirale njezine krizanteme, plakala kradomice u duge mutne večeri. Nejasna nostalgija i neizvesna tuga umarale su njenu krv i njeno telo, koji su bili isti onaki kao krv i telo ljiljana.
I u tople noći, kada je vazduh pun zlatne zvezdane prašine i dok na zračnim zidovima spavaju mirni paunovi i kada svi cvetovi otvaraju svoja srca, otvaralo se i srce male princeze. Zato su te noći bile tako pune tuge i toplote.
A kada je umrla, nečujno i spokojno kao što su poumirale njezine krizanteme, dugo su sa ktedrale pevala stara zvona, a glasovi tih zvona bili su mirni i svečani kao glasovi davno pomrlih sveštenika.

nastasenjka · **~daydreaming~**

Plava ptica

Zašto plačeš, draga, svu noć i dan ceo:
Izgubljena sreća još uvek je sreća!
I taj jad u duši što te na nju seća.
To je jedan njezin zaostali deo.

Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko:
Sreća nikad ne mre, ni onda kad mine.
Taj eho kog jedva čujes iz daljine.
To je još ona zbori u tebi duboko-

U samotne noći, kad žalosne šume
Reke pune zvezda, gore pune sena...
Do sluha ta pesma ne dopire njena,
No duša sluti, čuje, i razume....

nastasenjka · **~daydreaming~**

Susret

Čekasmo se dugo, a kad smo se sreli
Dala si mi ruku i pošla si sa mnom.
I idući stazom nejasnom i tamnom,
Iskali smo sunca i sreće smo hteli.
Oboje smo strašno verovali tada
Da se besmo našli. I mi nismo znali
Koliko smo bili umorni i pali
Od sumnja i davno preživljenih jada...

I zanavek kad se rastadosmo, i tako
Stežuć svoje srce rukama obema
Otišla si plačna, zamrzla i nema
K'o što beše došla, tužno i polako.

nastasenjka · **~daydreaming~**

Bdenje

U dnu uspavane i neme aleje
Stoji u noći pod jesenjim mrazom
Mramorna vila. Vetar tiho veje
Samotnim vrtom i zamrzlom stazom.
Svuda je mirno. Kamene balkone
Kentavri drže, i noć duga ova
Bezglasno, nemo, neosetno tone
Alejom crnih, golih kestenova.
Samo, - u tmini, polumraku lednom -
Vidi se negde slabi zračak plama
U tihoj vili. U prozoru jednom,
Kroz vreže ruža, i za zavesama,
To gori svetlost. Sred tišine neme,
U toploj sobi, krevetu od kedra,
I pod jorganima, kud su krizanteme
Rascvale bujno - mlada, golih nedra.
Tu leži žena. Pred njom, u ormaru
Od ebanosa, ukoženi krasno,
Taso i Platon... U kaminu staru
Još živa vatra i crveni jasno...
Budna je. U ruci bledoj kao hladni
Paroski mramor, u to pozno doba
Drži i čita moje "Pesme"... Jadni
Pesnik već sto leta leži na dnu groba.
Noć ne ide, stoji. I samo bezglasno,
Po zidovima, u gorenju svome
Vesela sveća što treperi jasno,
I niže senke, krupne, k'o fantome.
A ona čita... Dok sred noći duge,
K'o grdan polip sa stotinu ruka,
Stisla joj srce ljubav puna tuge,
Tuge bez suza, bez reči, jauka.
I zaljubljena, pogođena nekim
Stihom k'o strelom, spusti knjigu tada
I sniva dugo... za mutnim dalekim,
Čeznući tako u tišini jada.
I opet čita... Bol k'o more raste
U mrtvoj noć... Dok san žudni, mili,
Krilom je, mekim k'o paperje laste,
Oseni tužnu, umornu, na svili.
Sama sveća gori u samotnoj vili.

nastasenjka · **~daydreaming~**

Kob

Milanu Rakiću

Srce sa svojim zlatnim ključevima
Bije u brave tamne kapije,
Gde čami zla i nedokučiva
Istina moja koja vapije.

A laž sa usta koja poljubim
(otrov u zlatnoj čaši pričesti
Ubica sa mačem svojim stogubnim)
Mrači sve pute moje ničesti.

Sjajni dan međ crnim borima;
Mrkne noć izmeđ belih krinova;
Božiji lik trepti na svim morima;
Svaki čas svemir niče iznova.

A veru moju crkva ubila,
A moju smunju strah zaledio;
Usta me laži samo ljubila,
Izdajnik samoza mnom sledio.

Moj se duh božijeg vina napije,
Srce se svetoj reči otvori
A bdim pred strašnom bravom kapije
kao pred gradom gde su zlotvori.

nastasenjka · **~daydreaming~**

Moja ljubav

Sva je moja duša ispunjena tobom,
Kao tamna gora studenom tišinom;
Kao morsko bezdno neprovidnom tminom;
Ko večni pokret nevidljivim dobom.

I tako beskrajna, i silna, i kobna,
Tečeš mojom krvlju. Žena ili mašta?
Ali tvoga daha prepuno je svašta,
svugde si prisutna, svemu istodobna.

Kad pobele zvezde, u suton, nad lugom,
Rađas se u meni kao sunce noći,
I u mome telu drhtiš u samoći,
Raspaljena ognjem ili smrzla tugom.

Na tvom tamnom moru lepote i kobi,
Celo moje biće to je trepet sene;
O, ljubljena zeno, silnija od mene -
Ti strujiš kroz moje vene u sve dobi.

Kao mračna tajna ležiš u dnu mene,
I moj glas je eho tvog ćutanja. Ja te
Ni ne vidim gde si, a sve duge sate
Od tebe su moje oči zasenjene.

nastasenjka · **~daydreaming~**

Duša

Zašto plačeš,draga, svu noć i dan ceo.
Izgubljena sreća još je uvek sreća!
I taj jad u duši što te na nju seća,
To je jedan njezin zaostali deo.

Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko:
Sreća nikad ne mre, i onda kad mine.
Taj eho kog jedva čuješ iz daljine,
To još ona zbori u tebi duboko -

U samotne noći kad zalosno šume
Reke pune zvezda, gore pune sena...
Do sluha ta pesma ne dopire njena,
No duša je sluti, čuje i razume...

hada26 · Početnik Domaćeg.de

Opsena

Ti si kao zvezda jednog jutra slave,
A u meni osta kao crna rana;
Ti si trista vrela sto bruje i plave -
Da sva budu jedna suza otrovana.

Bese kao carska galija kroz pene,
S glasom o pobedi; bese u cas zore
Himna zemlje suncu; a samo za mene -
Red crnih zastava sto kroz mrak vihore.

Ruka ti je bela meka kao cvece,
A moja ostade sva okrvavljena,
Otkud si i ko si, niko znati nece;
Ljubav ili mrznja, sudba ili zena.

mali_carobnjak · Početnik Domaćeg.de

Meni je jedan od omiljenih pesnika... A stih koji mi je ostao urezan je iz pesme "Covek govori Bogu" -

"Jesmo li kao u iskonske sate
nalik na tvoje oblicje danas?
Ako li nismo, kakva tuga za nas
ako li jesmo, kakva beda za te."

Beatrica · Odomaćeni član

Мир

Хтео бих да знадем љубим ли и сада -
И да добра нека светлост продре сени,
И тишину овог умиреног јада,
И падне на тамне путеве у мени.

Да знам од куд тишти на дну душе тајно
Неки мир што шуми, и песма што ћути,
Док, ко задње птице кроз вече бескрајно,
Очајно се журе закасли минути.

Нит што више желим и нити што хоћу,
Нит зна суза сама ко некад да лије,
Да туга нарасте, као река ноћу...
А све можда зато што љубим ко прије.