"Pozdrav iz crne rupe" - Neda Kovačević

GrainneNiMhaille · Početnik Domaćeg.de

Majka savetuje, nastoj da odnos s Jelisavetom najpre formalno počne ličiti na vezu dvoje zaljubljenih, možda se za tim rodi i nešto pravo.
I pokušao sam.
Premda nesiguran u hodu s protezom, i obavezno sa štapom, pozivao sam je da iziđemo u šetnju, na koncert, košarkašku utakmicu, ili u bioskop
Sedeli smo uvek u zadnjim redovima, nikada se tome nije protivila, verovatno očekujući od mene upravo da je, kao neki srednjoškolac svoju vršnjakinju, diskretno zagrlim, možda poljubim, za vreme filma.
Zaista mi je katkad to dolazilo, već i po spontanoj muškoj želji. I ruka bi sama kretala k Jelisaveti. Ali onda bi mi odjednom sve postajalo glupo, banalno. Sebi sam bivao mrzak dopustivši da me vodi fizička želja, a ne ljubav. I prekorevao bih se, vraćajući ruku.

GrainneNiMhaille · Početnik Domaćeg.de

Zamrznut, lutam mračnom šumom bez imena, početka i kraja.
Drhtim od jeze. Sopstvene hladnoće, ili je šuma ledena? I takvom mi, zaleđenom, suze klize niz obraze.
Odjednom, predamnom, drvo. Na površini kore lik. Jelisavete Poljanski. Plače, isto kao i ja. I polako nestaje, pretvarajući se u rupu.
Po inerciji, naginjem se u nju, da vidim. Odjednom me usisava u sebe njen nepojamni mrak.

GrainneNiMhaille · Početnik Domaćeg.de

Jelisaveta se sve više diskretno trudila da izbegne moje pozive za izlaske, potaknute grižom savesti i “vežbom-da-je-zavolim”. U stvari, sasvim sam je razumevao. Uprkos svim nastojanjima, osećanja mi se nisu ni malo izmenila. Bio sam hladan kao Arktik, i prazan kao uteha.
Ivan, iako svestan svega toga, i nezadovoljan, nije mi ništa otvoreno govorio. Ipak rekao je:
Jelisaveta razmišlja o odlasku za Baltimor. Ponudili su joj angažman na Muzičkoj Akademiji. I koncerte.
Pogledao me je setno. Ali pažljivůo.ů Kao da se u dubini ipak nadao da su moja osećanja drugačija, ili da će ih ova vest probuditi.
Je li me, makar za milimetar, pomerilo to saznanje?
Osetio sam istu nelagodnost kao kad bi mi Ivan rekao da on razmišlja o odlasku.
U poslednje vreme pominjao je to. Nerado, mnogo je voleo svoj rodni Beograd. Ali, bio svestan da je nužno.

GrainneNiMhaille · Početnik Domaćeg.de

Kad se Ivan navikao na protezu, rešili su da otputuju.
Ja ništa ne činim ni sada, dok ih ispraćam.
Jelisaveta me gleda, uzdržane tužne čežnje. Spremna da na jednu moju reč sve ostavi i ostane sa mnom.
Jedna jedina reč A ja nemam snage da je izgovorim. Guši se u grlu, otima. Ali gutam je uvek iznova. I silno želim da Jelisaveta barem sada svoju stidljivost pobedi. Mislim: kad bi mi otvoreno rekla, bio bih obezoružan, predao se bespogovorno sav.
Osećajući stid, i grižu savesti, želim da se zemlja podamnom otvori. Sklanjam pogled od Jelisavete, hinim bezbrižan razgovor s njenim bratom.
Kad je i pogledam, očima molim, preklinjem za izvinjenje i razumevanje.
Moju psihološku nesigurnost pojačava i fizička: još se nisam navikao na protezu, nosim štap da se pomognem. Za razliku od mene, Ivan je potpuno savladao hod s protezom.
I do kraja pričamo o drugim stvarima. Smognem snage da Jelisavetu pitam o planovima u Baltimoru. I o svemu, samo ne...
Kao dve zaleđene skuše jedna do druge u zamrzivaču: gledamo se iz vlastitog leda.
Ni pri pozdravljanju, kada treba da samo sekund duže zadržim Jelisavetu u zagrljaju, ja to ne činim.
Samo je bratski zagrlim, i stežem joj ruku, uz uobičajene reči u takvim prilikama.
Ali, kao skamenjen sam i dok se penju u mini bus, vozač pali motor, samo stidljivo ispružena šaka, hini mahanje. Grlo tesno.

GrainneNiMhaille · Početnik Domaćeg.de

Ivan mi je pisao duga, topla pisma, zvao me srdačno. I da ih posetim, i da se preselim kod njih u Baltimor. Kroz redove pisama diskretno se provlačila tanka nit nade da ću ipak promeniti osećanja za Jelisavetu.
Ali je vremenom Ivan sestru u tom smislu sve ređe pominjao.
Duboko sam je žalio, želeo joj da što pre prebrodi neizbežni bol i čemer nakon razočaranja.

Jelisaveta se sve više hladila prema meni i lečila od patnje. A zatim je od Ivana stigla vest da se udaje, za kolegu muzičara.
Primetio sam, doduše, da kad god piše o Jelisaveti, Ivan upotrebljava reči: zadovoljna je, nikad srećna je. Znao sam šta to znači. Ali znao takođe da ja nisam za nju. Isuviše je ona dobra za mene, reče moja majka. I čak sam bio nekako zadovoljan zbog Jelisavete, što sam je poštedeo novih mučenja i razočaranja.

GrainneNiMhaille · Početnik Domaćeg.de

Stahu, reci ti meni - šta misliš za Saru, zatekne me jednom majka. Danima, mesecima ništa... Kako se to ponašaš, kao da ti uopšte i nije kći. A ranije si je, kao, mnogo voleo...
Samo dugo ćutim. Kao da je prirodno što već mesecima nikakav kontakt nemam sa svojom kćeri, pa je ovo majčino pitanje neka neprimerena reakcija, kojom sam, pobogu, silno iznenađen.
Iz majčinoga tona osećala se i bol što ne može da vidi unuku. Takođe prekor meni, da sam ja kriv za to.
Najzad sam odgovorio, volim ja kćerku i sad... Ali, šta ću, kada je ona daleko? Ne mogu da odem tamo, a nju majka ovamo ne pušta. Ali, da pišeš pisma, telefoniraš, možeš, prekide me majka strože, to Đurđa ne bi mogla da ti zabrani. Pisao jesam... Ali, nikakav odgovor nije stigao... I šta ja tu onda mogu? I telefonirao sam, nije bila kod kuće. Ili su mi bar tako rekli, pokušao sam da se odbranim, osetivši nelagodnost. No majka je bila uporna. Jesi. Ali samo jedamput. Zar misliš da je to dovoljno? Ili je to opet tvoja detinjasta reakcija, durenje što ti nije odgovorila... Da... Jaka je ta ljubav, kad je malo jača prepreka pretvara u odbojnost...
Uzdahnuo sam, i opet ćutao. Nevoljno priznajući da je dobrim delom u pravu. I shvatih da mi je teže zbog nje, nego zbog sebe samog. Ona je duboko čeznula za unukom.
A nije da ne bi mogao i da odeš tamo, rekla je prekorno, bar dvaput godišnje. Da se na licu mesta, boriš za dete.
Osetih se nelagodnije, poželeh da ovo prekinem. Bilo me sramota samog sebe. Zar da priznam kako za to nemam volje? Nemam volje otići da vidim rođenu kćer. Zato sam i dalje okolišio. Trebalo bi, ali kako da odem, kad nemamo za to dovoljno novca? Ali majka je ovaj put rešila da bude sasvim otvorena. Vrlo dobro znaš da bi za to uvek bilo novca, kaže, nego je to opet tvoj izgovor, jer ti nije stalo do kćeri...
Poćuti, pa gorče i prekornije nastavi, kako bi i bilo, kad je uopšte nisi želeo. Nikada istinski zavoleo. Onda je možda i bolje ovako, prekorno zaključi, ima tamo čoveka koji je voli, i bolje da joj on bude otac, nego ti. Ti to zaista i ne zaslužuješ.

GrainneNiMhaille · Početnik Domaćeg.de

Isti onaj, znan sebi pod šifrom “Stanislav Konstantinović”, s razlikom što imam 50 godina, iako sam telesno i dalje onaj sa 30 i nešto. Kao Dorian Gray.
Čitam naslov u novinama: Serija samoubistava mladih devojaka.
Gonjen grižom savesti, odlazim u policijsku stanicu. Na moje insistiranje, primaju me kod glavnog inspektora. Uostalom, dovoljno je iritirajuće i samo po sebi to što sam im rekao. Ja sam ubio sve te devojke.
Glavni inspektor iako je začuđen, po profesionalnoj dužnosti sluša moju priču.
Znate, sve one silno su želele da budu sa mnom. Bilo za jednu noć, bilo za čitav život. Šta mogu, kad sam im privlačan, baš ovakav, bez noge. Ali, ja, premda silno željan ljubavi, a i puke ženske topline, sve sam ih odbijao. Bežao od njih, na svaki način se trudio da ih izbegnem. Istovremeno, silno sam patio što ne mogu da ostvarim nikakav kontakt s njima. Ali, sve sam to činio, koliko iz neumešnosti da volim, toliko i namerno. Odbijao sam ih, iz straha što bi svaka od njih mogla da bude - moja kći. Zato sam ja krivac za njihovu smrt. Molim vas, uhapsite me. Ili barem strpajte u ludnicu kao umobolnika.
Inspektor sve ovo pažljivo sluša. Zatim dugo ćuti. Onda prasne u grohotni, dugi smeh. Uozbilji se, i izraz mu poprimi podrugljive, nemilosrdne crte.
Ne. Ti ćeš ispaštati nastavkom ovoga što si ispričao. I novim, u vidu pitanja: A šta ako je među njima tvoja kći - već bila?