Arthur Jean Rimbaud

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Pesma s najviše kule

O mladosti, dokonosti
Što za ropstvo samo zna,
Zbog previše tananosti
Uništih svoj život ja.
Ah! nek stigne onaj cas
Što zanosom prožme nas!
Rekao sam sebi: mani
I nevidljiv budi ti,
Obecanja se okani
Svake više radosti.
Nek ne spreci tebi ništa
Slavni uzmak sa bojišta.
Toliko sam strpljiv bio
Da me hvata zaborav.
Strah mi se na nebo skrio,
A bol mi je nesto sav.
I bolesna žed se stvori
Da mi mrakom žile mori.
I Livada tako šalje,
Prepuštena zaboravu,
Sve bujnije i sve dalje
Miris, korov, cvetnu travu,
Dok prljavi oblak muha
Divlje zuji iz vazduha.
Udovištva, ah! tolika
Tako jadne duše te
Kojoj je sve blago slika
Naše Gospe Marije!
Zar do Bogomajke svete
Da molitve naše lete?
O mladosti, dokonosti
Što za ropstvo samo zna,
Zbog previše tananosti
Uništih svoj život ja!
Ah! nek stigne onaj cas
Što zanosom prožme nas!

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Vecnost

Nadosmo opet. - Kog?
Pa Vecnost izgubljenu.
To su mora što krenu
Sa vatrom suncevom.
Stražarska moja dušo,
Promrmljajmo priznanje
O ništavilu noci
I o tom ognju danjem.
Sad spona ljudskih mnjenja
I opštih oduševljenja
Na tebi više nema
I ti letiš prema.
Jer, satanska žeravice,
Nestrpljenje smiri
Jedino ona Dužnost
Što se iz tebe širi.
Tu orietur pada,
Tu više nade nema.
Strpljenje, nauk vlada,
Muka se samo sprema.
Nadosmo opet. - Kog?
Pa Vecnost izgubljenu.
To su mora što krenu
Sa vatrom suncevom.

Maja 1872.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Zlatno doba

Ponekad jedan glas,
No uvek andeoski
- U pitanju sam ja -
Poruku jasnu nosi:
Iz kruga pitanja silnih
Koji se stalno širi
Pijanstvo u suštini
Ili ludilo viri;
Prepoznaj pesmu tu,
Veselja punu i milja,
U svetu vala i bilja
Svojtu ceš naci svu!
O veselje i milje,
U lakom napevu tom,
Vidljivo golim okom. . .
- Ja se raspevam s njom -
Prepoznaj pesmu tu,
Veselja punu i milja;
U svetu vala i bilja
Svojtu ceš naci svu! . . . itd. . . .
A zatim jedan glas
- Zar nije andeoski! -
U pitanju sam ja,
Poruku jasnu nosi:
Cuješ li? Pesma ona,
Ko sestra silnog daha,
U nemackome tonu,
Al' puna žara i plaha:
Taj svet je porok sam;
Ta zar se cudiš tome!
Živi, nek nosi plam
Mracne nesrece tvoje.
O lepa kulo naša,
Vedrom življenju data!
Iz kojeg li si doba,
Prirodno zacarana
Velikog našeg brata? itd . . .
I moj glas uz njih poje:
O sestre stostruke moje!
Nipošto javni glasi!
Vaš hor nek dane moje
Stidljivom slavom krasi . . . itd. . . .

Juna 1872.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

*

Je li hurija ona? . . . da li se raspasti nece
U prvi plavi cas ko pokojno cvece . . .
Pred sjajnim prostranstvom, gde u osvit ran
Veliki grad diše, silno rascvetan!
Prelepo! prelepo! ali potrebno je
Ribarki, i Gusaru, da peva pesme svoje,
I jer se poslednjim maskama još cine
Na pucini cistoj nocne svetkovine!

Jula 1872.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Svetkovine gladi

Moja gladi, Ano, Ano,
Na magarcu beži svom.
Ako postoji neki moj tek,
Njemu su kamen i zemlja lek.
Din, din, din! Jedimo zrak,
Nek ugalj i gvožde guta svak!
Menjaj, gladi! Travu zvuka
Malo pasi.
Otrov ladoleža, lukav,
Nek te gasi.
Jedi
Šljunak od koga siromah živi,
Iz stare crkve kamen sivi,
Oblutke koje poplava širi,
Hleb koji leži na sivoj njivi!
Moja glad, to je rub crnog zraka,
Plavet što zvoni;
To je muka moga stomaka,
Jad što me goni.
Gle, lišce lista zemljom tom!
I voce gnjilo ceka mene.
Ljubice cu i odoljene
Iz brazda brati rodnim tlom!

Moja gladi, Ano, Ano,
Na magarcu beži svom.

Avgusta 1872.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

*

Šta su za nas, srce, ti slapovi krvi,
Žar, i sva zlocinstva, kad krike diže bes,
I jecaj celog pakla, što svaki poredak mrvi,
I vetra sa severa nad ruševinom ples,
I osveta sva? Baš ništa . . . ali ako nju
Želimo, smrt vam tada, kneževi, senatori,
Srušimo moc i pravdu, i istoriju svu!
Hocemo krv da tece! Da zlatni požar gori!
Sve ratu zato daj, i osveti, i stravi,
Duše moj! Ujedajmo, opet, bez oprosta!
Republike sveta, neka vas udar smlavi!
Carstva i vojske, koloni, narodi, dosta!
Jer ko ce dici vihor da razjareno pali,
Ako ne mi i naša takozvana braca?
Vatreni druzi, divno ce da nam placa
Vecnost nerada, o ognjeni vali!
Svi kontinenti sveta, nestajte bez traga!
Naša osveta stiže svuda na vodi i kopnu!
A nas ce same smrviti strašna snaga
Kada vulkani prsnu! I kad se mora propnu . . .
O prijatelji moji! - Da, srce, to su braca.
Napred, neznanci crni, iz zraka što nas guši.
O nesreco! osecam, potres u meni jaca,
I stara zemlja se trese, na vas! zemlja se ruši.
Ništa zato; tu sam; još sam tu.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Sram

Tek kad se rez u mozak spusti
Da ga presece - u taj tren
Taj svežanj zeleni, beli, tusti,
Vazduhu nikad otvoren,
(Ah! On, treba da odsece
Svoj nos, i uši, usne skota,
Svoj trbuh! i da odaleci
Svoje noge! kakva divota!)
Ali, ne; ja mislim: dok
Rez ne pomogne glavi
I ne lupi šljunak u bok,
I plamen creva ne preplavi,
To smetajuce dete,
Poput životinje lude,
Nece prestati da plete
Varke, i izdajnik bude,
Ko macak u Gori Kamenoj,
Kroz sve sfere smrad mu digne!
Nek ipak na smrt mu, bože moj,
Molitva koja stigne!

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Sećanje

I

Bistra voda; ko suze što mute decji vid,
belina ženskih tela što se na sunce valja;
svila, s cistotom krina, i zastava kralja
s kojom je neka devojka branila gradski zid;
igra andela; - Ne . . . sveže ruke od trave,
ruke crne i teške pokrece zlatni tok.
Sen mosta i brega njoj su zastor, dok
ko nebo nad krevetom nebesa joj se plave.

II

Ah! vlažna okna bistre mehure šire!
Na ležaj voda lije bledo zlato bez dna.
Zelena haljina decja postati zna
vrba, gde ptice bez uzda nece da se smire.
Žuti kapak oka, cistiji od cekina,
neven vodeni - Suprugo, vernosti tvoja! -
u podne, mrzi iz svog zrcala bez boja
Crven-kuglu s neba sivog od vrelina.

III

Mnogo uspravna gospa na livadi bdi
gde sneže sinovi rada; suncobran joj je dat;
ponosna, gazi cvat, s kojom vodi rat;
deca sede u cvetnoj travi, i citaju svi
knjigu od marokena crvenog! A On, jao,
ko hiljadu andela koje put razdvaja,
nestaje za gorom! Ona, sva bez sjaja,
sva hladna, trci! Covek je otišao!

IV

Žal što prože cistu i mladu travu gustu!
Zlato aprilskih luna što greju krevet svet!
Slavlje smetlišta recnih gde buja divlji splet
kada klijati pocne trulež u avgustu!
Sada, pod bedemima u proticanju placi!
Gore samo s lahorom topolin dah se sliva;
posle je - voda, bez vrela, bez odraza, siva:
starac, u mrtvoj barci, mucno mulj izvlaci.

V

O prekratka ruko! o nepokretni brode!
Igracka mrtve vode, ja ni do jednog cveta
ne mogu dopreti - do žutog što mi smeta,
ni do tog druga plavog, pepeljaste vode.
Oh! prah sa vrba! Krilo što ih ljulja!
Davno su progutane sve trskine ruže!
Moj camac, nepomican - a njegovo uže
na dnu te silne vode - sred kakvoga mulja?

O zamkovi, o vremena,
Koja je duša savršena?
O zamkovi, o vremena!
Prodoh magijski nauk srece
Kom pobeci niko nece.
Neka joj svako pozdrav klikne
Kad galski pevac kukurikne.
Ali ja nemam ni želja više:
Meni se samo sreca piše.
Taj urok! napore mi ruši,
Vlada u telu mom, i duši . . .
Jer kako rec mi razumeti?
Zbog srece ona beži, leti!
O zamkovi, o vremena!
(Stigne li nesreca, sumnje nema,
Nemilost njena mi se sprema.
Jao! prezir osude njene
Treba smrti da preda mene.)
O zamkovi, o vremena!