Moja zbirka

granger_ · **Wanted!**

Andrejice ovo je extra Smile

...super je zaista....
dok sam citala neke redove doslo mi da zaplacem...

andrejica · Tico & Ada

hvala Granger Embarassed

--hell_soul-- · **..:: sve si mi ti ::..**

andrejice... mnogo ti hvala Crying or Very sad

ne znam da opisem svoja osjecanja...

andrejica · Tico & Ada

Sreca i nesreca (tuga)

Sreca i nesreca, dve vage. Ili je jedna gore ili je druga.. Kao dan i noc se smenjuju.. Kao dva deteta koji se poigravaju po polju, jureci jedno drugog, i ili je jedan pobednik ili drugi..
Sta je sreca? Sreca je kada si nasmejan, kada imas osmeh na licu bez obzira na sve.. Sreca je kada si optimista, kada zracis nekom energijom samopouzdanja, snage koju ljudi rado vide.. Ljudi vole srecu.. A nesreca? Tuga? Da li i nju rado ljudi vide? Nad njom ljudi pognu glavu.. Nju ne vide ili vide pa i oni sami preuzmu deo nesrece na sebe, te lanac se nastavlja dalje.. Zasto uopste postoji nesreca? Zasto nas muci? Dira? Sto ne mozemo samo da budemo srecni? Zar ne bi bio zivot tako savrsen? Ali onda se postavlja jos jedno pitanje, sta bi bila sreca kada ne bi postojala tuga, nesreca?
Sreca i nesreca, kao noc i dan, smenjivali su se i smenjivace se uvek u nasim zivotima..

andrejica · Tico & Ada

Zivot je sr*nje

Kako li zivot ume da bude sr**je..
Znaci vec neko vreme mi sve ide nizbrdo.. Kao uz k*rac da mi sve ide.. Nista ne ide kako treba.. Sta mi zivot donosi? Samo nerviranje, samo patnju, samo bol, kada ce da dodje sreca?

A ljudi? Kao da se hrane tudjom nesrecom, kao da jedve cekaju DA NEKO NACINI NEKU MALENU GRESKU I ONDA ONI TO PREIZVRCU TAKO KAKO TO NJIMA ODGOVARA.. STVORE JOS VECU LAZ!!!

Samo jos vise uniste coveka..

Ponekad se razmisljam da li ovaj zivot ima smisla? Da li ima smisla ziveti? Zasto? Da bi patio? Da bi suze ronio? Sta ima uopste lepog u njemu? Sve sto je lepo kratkog je veka...

Ja sam iskreno da vam kazem RAZOCARANA U ZIVOT A JOS VISE U LJUDE. Ne postoje vise ljudi na koje bi se mogao osloniti,svi ti glume prijatelje a samo gledaju kada ces da se sapletes ili kako bolje da ti podmetnu nogu..

Ne postoji sreca, nikada i nije postojala.. Sve je to zabluda, sve su to maske koje ljudi nose.. Cemu ziveti u takvom svetu??

Tvoj_neko · Početnik Domaćeg.de

rasplakala sam se dok sam chitala "zabranjeno voce".....
neshto najgore....

andrejica · Tico & Ada

Snaga ljubavi

Od rodjenja slusamo o onoj bezuslovnoj ljubavi, ljubavi iz bajke. Detinjstvo provodimo izcekivajuci dan kada cemo biti dovoljno zreli da okusimo tu ljubav. Mastamo o njoj i osecamo kao da lebdimo u oblaku ruzicastih snova o ljubavi i savrsenstvu.
Ljubav je nevidljiva sila koja pokrece ljude, ljubav je ono na cemu nam zvezde zavide, ono na sta su Bogovi ljubomorni, jer mi smo ti koji zaista mozemo da osetimo i dozivimo ljubav. Ljubav nas spaja, zbog ljubavi je i svet rodjen. Ona nas podize kada padnemo, ona nas hrani, daje snagu da nastavimo dalje kada nam je tesko, zbog nje i krecemo dalje. Ljubav se jedino nesebicno daje, ne trazeci nista zauzvrat. Ono je nesto neopisivo, osecaj ljubavi i snage. Sta je sve ona u stanju, recima se ne moze opisati. Ljubav je sila kojoj nema granice, ona je svemoguca. Zbog nje pravimo mnoge ludosti, ponekad cak i detinjaste gluposti ali ono nam uvek izmami osmeh na licu, usreci nas, razvedri cak i kada nam je najteze. Ona se ne dokazuje recima, za nju i nije potrebno reci, ona se dokazuje malim, sitnim znacima paznje, pogledima punim zudnje,r azumevanja. Ocima koje kazu mnogo vise nego sto bi ikada usne uspele izreci.
Ali kako ljubav ume da bude lepa, tako ume i da gorko zaboli. Ponekad pomislimo da je to to, ono pravo i prepustimo se osecanjima ali ona jednostavno nisu uzvracena, bar ne u toj meri u kojoj smo mi to ocekivali. Onda bivamo potisteni, uniste se svi oni leptirici u stomaku koje su do sada radosno leprsale i radovale se svakom osmehu, dodiru, poljupcu. Ljubav ima najvecu snagu da pokrene ljude, da ih vodi kroz zivot, da im snagu i volju za zivotom ali isto tako ljubav ume da bude nesto najokrutnije. Da zaboli jako i snazno. Zbog ljubavi se i vode ratovi. Tesko je kada si sam i kad ljubav posmatras uvek sa strane. Svi ceznu za ljubavlju, svi smo i svesni toga da ona ponekad ume da bude okrutna ali ipak se nadamo da cemo pronaci svoju srecu, svoju srodnu dusu. Zivimo za taj dan, ono nam daje snagu da svaki dan ustanemo iz kreveta i krenemo izpocetka.

andrejica · Tico & Ada

More

Znas, ne mogu te moliti da me volis, ne mogu te prisiliti da osecas nesto prema meni, mada bi to volela.. Govoris da te ja guram od sebe ali ustvari ti si taj koji se udaljavas od mene. Ponekad si hladan ko stena, ko da ti nije stalo, ko da su ti misle negde daleko od mene. Daleko od mog srca, daleko od ljudi koje poznajes i koji te trenutno okruzuju. Negde u nekom drugom moru svetlo plave boje u cijem odrazu posmatras svoj lik. More koje te posmatra zeljno i s puno ljubavlju, spremno da te proguta za tren i da budes vecno deo nje. Ono je nekad prelepo, spokojno, mirno, nebesko plave boje, a kada kisa pada, kada more tuguje ono poprimi tamno plavu boju. Dugo, dugo stojis nad morem, posmatras je s divljenjem i s sjajem u ocima. Zamisljas kako bi bilo zaplivati tim morem. Koliko te ono odbija, koliko znas da je ono pogresno, koliko je tebi zabranjeno plivati u njoj, tebi je to sve zanimljivije. Osecas neku zudnju, neku privlacnost da zaronis u dubine plavog mora i iztrazis svaki njen detalj. Zelis da se spojis sa njom kao sto to nebo ljubi more. Na kraju shvatas da volis to more, zelis da budes deo nje, a s druge strane osvrnes se oko sebe i vidis mene kako te posmatram sa strane. Skamenjena sam, zgrcena, ne mogu ni korak da napravim niti unapred niti unazad. Gledam te i ocekujem dalja zbivanja, kuda ces li krenuti? Ja nisam ta koja treba da ti odredi put, sam treba da odlucis to. Osvrces se, gledas me sa ocima punih molbe da ucinim nesto, kazem nesto. A ja nit makac, nit rec da izustim. Zatim se okreces ponovo moru, ono cuti, ne govori, poneki talas ti zapljusne stenu pred nogama dajuci ti znak da dodjes, da te ono ceka ali ne govori nista. Ponekad se zapitam sta li moram da uradim da budes srecan? Nekad kad si samnom delujes mi skroz odsutno, ko da zudis za necim drugim, potajno posmatras more, mislis da ne primecujem kako zudis za njom.. Da necu osetiti? Dragi osetim njen miris u tvojoj kosi, miris nocnog povetarca, miris slane vode, mora na tebi. Opet si bio do nje.. Ko zna, mozda bi trebala da te gurnem u nju dok je posmatras sa litice, kada razmisljas gledajuci svoj odraz u moru svetlo plave boje. Mozda je to ono sto cekas, ono sto ce te uciniti srecnim. A ja, ja cu te i dalje posmatrati sa tog mesta gde si ti nekada stajao i posmatrao isto to more, sa pogledom izgubljenim negde u dubini tog mora.

Pinki.funclub · Početnik Domaćeg.de

Vaskrsenje Ljubavi

Sedim u svojoj sobi, svojoj polumračnoj sobi
Na maloj drvenoj stolici, koja svaki moj pokret prati zvukom
A ja pravim lagane pokrete dok na svojim grudima držim papir,
Papir sa tragovima mastila, sa istim onim tragovima koji
Tjeraju mene da se osjećam kao u raju.
Onda se naglo probudim i sve što vidim jeste mrak,
I mala stolica koja se polako prepušta dahu vremena.
Moje lice prekriva osmjeh, koji polako nestaje
Istom brzinom kojom je i došao.
Zašto!
Zašto je sunce tako brzo zašlo!
Zatvaram oči, tonem u dubinu svoje duše,
Tražeći nešto,
Nešto što će mi vratiti osmeh na lice,
Nešto će natjerati sunce da obasja moj mali kutak raja.
I gle čuda! Nalazim sebe pored neke djevojke...
Djevojke pored koje ni jedan smrtnik ne bih ostao ravnodušan.
Kosa joj crna kao najcrnja noć, koža bela poput snega,
Usne crvene kao pupoljak ruže,
I onda pogledam sebe...
Sebe, koji pokušavam nešto da ti kažem,
Sa velikom dozom nesigurnošću,
Sa rukama koje zadrhte svaki put kada pokušam da te dotaknem,
Da osjetim toplinu kože tvoje,
Pokušavam da ti poverim veliku tajnu
Hoću da ti kažem čega se bojim:
Bojim se tebe!
Osjećanja koja ti pokrećeš u meni,
Jer lakse je umreti nego ziveti,
Zato ja sebe mucim zivotom..
Princezo moja!
Ovim rečima otvaram vrata raja,
Za mene davno zapečaćena,
Vraća mi se osmeh na lice,
Blagim pogledom tražim znakove života u mom novom svetu,
Onda vidim njih, Novog Adama i Evu!

Novog Adama i Evu, ili da kažem mene i tebe,
Izgledaju nedodirljivo, kao da ne postoji reč, zvuk, delo
Koje bih uspjelo narušiti savršenu harmoniju njihovog
Novog Života!
I da u pravu sam!
Ja i ti bih sedeli na nekoj klupi, zagrljeni, očarani,
Onim što je proizišlo iz ploda naše ljubavi,
I tako .... sedeli bih....bez reči....
Naši pogledi bih bili dovoljni, oni su govorili sve,
Govorili su o dvoje ljudi,
Opijenih strašću,
Uljuljkanih u sopstvenim osjećanjima,
Osjećanjima tako jakim, da ne postoji ljudsko biće,
Čovjek, koji bi im mogao stati na put,
Put ka njihovoj vječnosti, ka njihovoj sreći,
Čovek koji bih svojom pojavom samo ojačao njihovu,
Odveć jaku i neprekidivu vezu,
Vezu koja im je pomogla da riješe jednu zagonetku,
Zagonetku koja muči ljude hiljadama godina,
Zagonetku, čije je rješenje smisao života!
Za nas dvoje ........LJUBAV, ljubav je smisao života.

Ah, a ta klupa je bila naš tron,
A ja i ti tek, krunisani Princ i princeza.
Ja bih sjedio i gledao moju princezu!
Gledao bih nju, njenu haljinu,
Koja joj tako pristajala, stvarajući takav spoj,
U tom trenutku tako jedinstven, tako tajanstven...
Divio bih se njenoj ljepoti koja sa nije mogla mjeriti ni sa čim,
Dodirivao bih njenu kosu, milovao njeno lice,
Osjećao miris njene kože, koji me poput najopojnije droge
Privlačio, ne dajući mi ni na jedan trenutak da pomislim
Da mi je dosta!
Taj miris probudio je u meni osječanja, oživio moju dušu
Od rođenja osuđenu da uzima, nikada da daje,
Stvorio u meni potrebu da volim, i da budem voljen.
Njen dodir je oživio moje tijelo,
Za neke djelove čak nisam znao ni da postoje.
Od moga života stvorila si tako savršenstvo,
Takav raj, raj koji je za neke samo mit,
Mit, koji je u mom slučaju počeo da dobija boje,
Boje koje su mu udahnule život,
I stvorile naš mali raj!

A boje, boje su bile nešto,
Bile su kao duga,
Koja na krilima proljećnog povjetarca miluje prirodu,
Miluje sa takom posvećenošću,
Sa takvom sigurnošću,
obraćajući pažnju i na najmanju travku,
ne ostavljajući tako mjesta za sumnju.
Ostavljajući iza sebe miris,
Miris tako jak da su se svi osjećali kao u raju!

I onda slučajno il ne, vratim se u stvarnost,
U onu stvarnost koja otljelovljenje mog malog raja
Čini nemogućim!
Pokušava da shvatim Zašto!

Pesmu sam napisao ja, mislim nije nesto ali se nadam da ce vam se svideti!!

andrejica · Tico & Ada

Bezim od tebe, pokusavam da pobegnem od toga sto osecam prema tebi.. Bojim se, bojim se tebe a bojim se i sebe. Bojim se onoga sta je bilo, sta je sada i sta ce biti sa nama, a ono cega se najvise plasim je da jednog dana naprosto nestanes iz mog zivota.
Eto priznajem: "Slaba sam na tebe!" i sve u vezi tebe me plasi. Plasim se da ponovo prodjem kroz sve ono kroz sta smo vec jednom prosli, ali kada se zamislim, da li moze biti gore od onog sto je vec uveliko iza nas? Hvata me muka kada pomislim na sve to, put s milion greha a jako malo iskupljenja. Hodala bih bosa po golom trnju da mogu nesto da izmenim, da ti bar nisam nanela toliko boli.. Dok ovo moje ludo srce kuca, kajacu se zbog toga, kajacu se zbog svake tvoje suze prolivene zbog mene. Tebe nosicu u srcu, duboko u sebi sve do svog poslednjem izdisaja, dok mi srce ne prestane kucati i dok mi se oci zauvek ne zatvore i nestane svetlost ovog sveta. Secacu se vecno samo tvojeg osmeha i tvojim nasmejanih plavih ociju koji mi toliku tugu donose, a s druge strane oni su sada i jedini razlog zbog kojeg ustajem iz kreveta svaki dan. Nakon toga sto sam izgubila sve sto sam imala vredno na ovom svetu, one mi daju snagu da nastavim sa svojim zivotom sa nadom da cu ih ponovo sresti negde u gradu, na ulici, makar u prolazu. Dva plava oka koja me sa smeskom posmatraju i koja govore vise od hiljadu reci.
Zato te molim da mi ih ne uskracujes, one su mi hrana za moju izmucenu dusu koja samo za njima vapi.. Trebam ih, isto kao sto trebam i tebe, ljubavi moja. Ne izbacuj me iz svog zivota, bez tebe za mene ne postoji sutra.