Napoleonski ratovi-1.Deo

Charmed · Malo ~ mače ~

Pjer Ožero

Šarl Pjer Ožero (21. oktobar 1757.-12. jun 1816.) je bio Napoleonov maršal i francuski vojskovođa za vreme Francuskih revolucionarnih ratova i Napoleonovih ratova.

Rani život

Bio je sin pariškoga voćara. Sa sedamnaest godina prijavio se na regrutaciju za karabinjere. Postao je dobar mačevalac i učesnik dvoboja, a morao je da pobegne iz Francuske kada je jednoga oficira ubio u svađi. Služio je u ruskoj armiji u ratu protiv Turske. Posle toga je pobegao u Prusiju u gardu. Ponovo je dezertirao. Služio je u napolitanskoj vojsci i bio u Portugalu tokom 1788.-1791. Vratio se u Francusku nakon izbijanja Francuske revolucije.

General za vreme Francuskih revolucionarnih ratova

Bio je jako uspešan u borbi u Vandeji pri pokušaju gušenja Vandejske pobune. Posle toga bori se protiv Španaca na jugu. Brzo je napredovao i postao je general divizije 23. decembra 1793. Njegova divizija se još više isticala u Italiji. Pod Napoleonovom komandom u Italiji zaslužan je za pobedu u bici kod Milesima 1796. i za zauzimanje dvorca Koserije 14. aprila 1796. U bici kod Lodija 10. maja 1796. zaokretni manevar Ožeroa i njegove divizije odlučilo je bitku. U bici kod Kastiljona 5. avgusta 1796. on je ohrabrio čak i Napoleona pred bitku. Ožero je bio jako zaslužan za pobedu. Napoleon je 1797. poslao Ožeroa u Pariz da ohrabri jakobinske direktore. Ožero je izveo državni udar 18. fruktidora , tj. 4. septembra 1797. Posle toga komanduje u Nemačkoj. U državnom udaru 18. brumera u novembru 1799. imao je malo učešće. Nije se nešto isrticao u pohodu na Rajni posle toga. Kada je Napoleon postao car 1804. postao je maršal Francuske.

Maršal za vreme Napoleonskih ratova

Zapovedao je logorom u Bretanji za vreme priprema za invaziju na Englesku. Kada je Napoleon otkazao invaziju zbog opasnosti od Rusije i Austrije, taj logor je postao 7. korpus Velike armije. Za vreme Rata treće koalicije bio je zadužen za zaštitu linija komunikacija. Sudelovao je u borbama u Koblencu i Bregancu. U ratu četvrte koalicije ponovo je zapovedao 7. korpusom i istakao se u bici kod Jene, gde je zapovedao levim krilom.

Razbolio se početkom 1807., tako da su ga tokom bitke kod Ejlaua 7. februara 1807. morali pridržavati na konju, ali uspevao je da komaduje kretanjem korpusa. Njegov korpus je bio gotovo uništen, a on sam je tada zadobio ranu, od koje se nikad nije potpuno oporavio. Postao je 1808. nasledni vojvoda od Kastiljona zbog pobede 1796. kod Kastiljona. U borbama u Kataloniji dobio je neke bitke, ali isticao se okrutnošću. Prilom invazije Rusije 1812. i u borbama u Saksoniji 1813. pokazao se jako slabim komandantom. Pred bitku kod Lajpcigu 1813. Napoleon ga je ukorio da to nije onaj Ožero od Kastiljona. Ožero mu je odgovorio da bi se sa onim vojnicima iz Italije ponovo pokazao u pravom svetlu. Tokom 1814. zapovedao je vojskom Liona, a zbog držanja optužen je da da se nagađao sa Austrijancima. Posle toga služio je burbonskog kralja Luja XVIII. Kad se Napoleon vratio sa Elbe prišao je Napoleonu, a Napoleon ga je optužio da je bio izdajnik Francuske 1814. Prilikom restauracije Burbona Luj XVIII mu oduzima čin i penziju.

Charmed · Malo ~ mače ~

Nikola Udino

Nikola Udino (25. april 1767.-13. septembar 1847.) je bio Napoleonov maršal.

Rani život

Rođen je u Loreni u porodici farmera i pivara, kao jedno od devetoro dece. Jedini on nije umro pre punoljetnosti. Odlučio se za vojni poziv, pa je služio u pukovniji u Medoku od 1784. do 1787. Kada je shvatio da ne može da se nada unapređenju zbog neplemićkoga porekla napustio je vojsku sa činom narednika.

Francuski revolucionarni ratovi

Njegova karijera se bitno promenila kada je došlo do francuskih revolucionarnih ratova. Kada je izbio rat 1792. izabran je za potpukovnika 3. bataljona dobrovoljaca u Mezu. Zbog dobre obrane jedne male tvrđave na Vogezima 1792. privukao je pažnju na sebe, pa je priključen regularnoj vojsci u novembru 1793. Nakon brojnih akcija na belgijskoj granici unapređen je u brigadnoga generala u junu 1794. zbog toga što se iskazao u bici kod Kajzerlauterna. Nastavio je da ratuje na nemačkoj granici pod komandom Hoša, Pišegrua i Žana Moroa. Bio je nekoliko puta ranjen, a 1795. je bio i zarobljen. Bio je desna ruka Andrea Masene za celo vreme švajcarske kampanje 1799., najpre kao general divizije, zatim kao načelnik štaba. Odlikovan je zbog zasluga u bici kod Ciriha. Učestvovao je u opsadi Đenove pod Masenom, a toliko se istakao u bici kod Moncambana, da mu je Napoleon dao počasnu sablju. Postavili su ga za general inspektora pešadije, a kad je uspostavljeno carstvo dobio je Veliki krst i legiju časti. Ipak pri prvoj deobi maršalskih palica 1804. nije postao maršal.

Napoleonski ratovi

Za vreme rata 1805. komandovao je čuvenom divizijom Udinoovih grenadira, koje je on odabrao i istrenirao. Sa grenadirima je zauzeo Bečke mostove. Bio je ranjen u Holabrinu u Austriji, a u bici kod Austerlica je zadao odlučni udar. Sudelovao je 1807. u Miraovoj pobedi u bici kod Ostrolenke u Poljskoj. Uspešno se borio u bici kod Fridlanda.

Postao je 1808. guverner Erfurta, a u maršala je unapređen nakon briljantne pobede u bici kod Vagrama. Napoleon ga je postavio za titularnoga vojvodu u Ređiji. Od 1810. do 1812. upravljao je vladom kraljevine Holandije. Zapovedao je 2. korpusom francuske Velike armije u Napoleonovoj invaziji Rusije. Sudelovao je i u bitkama kod Licena i Baucena. Kada je sa nezavisnim korpusom trebao zauzeti Berlin poražen je u bici kod Grosberena. Zamenio ga je maršal Mišel Nej, ali i Nej je bio poražen u bici kod Denvica. Nikola Udino je imao značajnu komandu u bici kod Lajpciga. Kada je 1814. Napoleon abdicirao priklonio se novoj vlasti. Kada se Napoleon 1815. vratio sa Elbe Udino mu nije prišao.

Kasniji život

Poslednja aktivna dužnost mu je bila za vreme francuske invazije na Španiju 1823. On je tada komandovao korpusom i jedno vreme je bio guverner Madrida. Nikola Udino nije bio veliki komandant, ali on je bio veliki general divizije. Bio je energičan general, upoznat sa detaljima, a odlučan i vešt kao i drugi Napoleonovi maršali.

Charmed · Malo ~ mače ~

"Личности Наполеонских ратова"

Ostali

Jozef Radecki

Jozef Radecki je rođen 2. novembra 1766. godine, a umro je 1822. Bio je austrijski fedmaršal, poznat i po čuvenoj kompoziciji Radecki marš, Johana Štrausa.

Istakao se kao Švarcenbergov načelnik štaba u borbi protiv Napoleona od 1813. do 1814. godine. Krajem 1831. godine preuzeo je zapovedništvo nad austrijskim trupama u sjevernoj Italiji, a 1836. godine imenovan je za feldmaršala. Nakon italijanskog ustanka u Milanu, (18. marta 1848.), povukao je austrijske trupe iz grada, ali je kasnije pobjedama kod Cusozze i Novare uspeo suzbiti revolucionarni i narodnooslobodilački pokret u Severnoj Italiji učvrstiti austrijsku vladavinu. Nakon toga je bio generalni guverner austrijske provincije Severne Italije.

Charmed · Malo ~ mače ~

Džordž III

Džordž III (Džordž Vilijam Frederik) (4. jun 1738.-29. januar 1820.) bio je kralj Velike Britanije i Irske, vojvoda od Brunzvik-Linberga i princ ekektor Hanovera od 25. oktobra 1760. do 1. januara 1801. Elektorat je postao kraljevina Hanover 1814. Bio je treći monarh iz dinastije Hanover i prvi koji je rođen na tlu Engleske. Za vreme njegove vladavine kraljevine Engleska i Irska i formirano je Ujedinjeno Kraljevstvo.

Njegov otac je bio Frederik, princ od Velsa (1707-1751), najstariji sin kralja Džordža II (1683-1760). Zbog rane očeve smrti presto je preuzeo direktno od dede Džordža posle njegove smrti 1760. sa svega 22 godine. Vladao je 60 godina, do smrti 1820.

Oženio se princezom Sofijom Šarlotom od Maklenburg-Strelica i sa njom imao petnaestoro dece, devet sinova i šest kćeri, više nego bilo koji drugi vladar.

Za vreme njegove vladavine izbio je američki rat za nezavisnost (1775-1783) kojim su trinaest severnoameričkih kolonija dobilo nezavisnost i formiralo Sjedinjene Američke Države.

Za vreme njegove vladavine izbila je Francuska revolucija. Revolucionarna Francuska je objavila rat Engleskoj 1793. Engleska je bila dobro pripremljena, ali je Francuska bila jača. Prva koalicija (Engleska, Austrija, Prusija i Španija) je pobeđena 1798. Druga koalicija (Engleska, Austrija, Rusija i Turska) je pobeđena 1800. tako da je Engleska ostala sama u borbi protiv Francuske. Rat je nastavljen 1803., ali je Treća koalicija (Engleska, Austrija, Rusija, Švedska i Napuljska kraljevina) doživela istu sudbinu kao i dve prethodne i raspala se 1805. Invaziju Engleske je sprečila pobeda Horacija Nelsona nad špansko-francuskom flotom u bici kod Trafalgara 21. oktobra 1805.

Zbog bolesti 1811. je proglasio svog sina Džordža princa od Velsa za regenta koji je posle smrti svog oca 1820. postao kralj Džordž IV.

Charmed · Malo ~ mače ~

Aleksandar I Romanov

Aleksandar I Romanov (23. decembar 1777. - 1. decembar 1825.), ruski car koji je tokom vladavine (1801-1825) proširio teritoriju Rusije.
Posle poraza Napoleona u Rusiji 1812. imao vodeću ulogu u antifrancuskoj koaliciji evropskih sila i jedan je od glavnih incijatora stvaranja Svete alijanse 1815. Uspešno ratovao protiv Otomanskog carstva i pomagao srpskim ustanicima.
Na prestolu ga je nasledio mlađi brat Nikolaj I.

Charmed · Malo ~ mače ~

Aleksandar Vasiljevič Suvorov

Aleksandar Vasiljevič Suvorov (24. novembar 1729. - 18. maj 1800.) jedan je od najznačajnih vojskovođa 18. veka. Pobedio je u mnogim bitkama u rusko-turskim ratovima, ugušio je ustanak Pugačova 1774., a 1794. ustanak Košćuška u Poljskoj. Na čelu austro-ugarske vojske 1799. postisnuo je Francuze na sever Italije. Proslavio se pohodom u Švajcarsku preko Sent Gotarda 1799.

Charmed · Malo ~ mače ~

Artur Velsli, vojvoda od Velingtona

Artur Velsli, vojvoda od Velingtona (oko 1. maj 1769.-14. septembar 1852.) je bio britanski vojskovođa i državnik, rođen u Irskoj. Naširoko se smatra jednim od vodećih vojnih i političkih ličnosti 19. veka. Istakao se tokom Napoleonovskih ratova. Pobedio je Napoleona u bici kod Vaterloa. Dva puta je bio predsednik britanske vlade (22. januar 1828.-16. novembar 1830.) i (17. novembar 1834.-9. decembar 1834.). Bio je jedna od vodećih ličnosti Doma lordova, sve do penzionisanja 1846.

Rani život

Rođen je u Irskoj, kao peti sin Gareta Velslija, erla od Morningtona. Tačan datum rođenja nije poznat, ali on je slavio 1. maja. Velsli se školovao na Itonu od 1781. do 1785. Međutim pošto nije bio uspešan a i zbog nedostatka novca nastavio je školovanje u Briselu. Doo ranih dvadesetih Velsli se nije posebno isticao. Majka ga je dala u armiju govoreći "Što da radim sa mojim Arturom". Dokoličario je i kockao se. Zaljubio u Kiti Pakenham , ćerku anglo-irskoga plemića . Kada je predložio da se ožene njena familija ga je odbila jer je on izgledao kao besperspektivan. Izgleda da je zbog toga on napustio loše navike, smanjio je piće, prestao se kockati, a čak je spalio i omiljenu violinu. Započeo je sa samoobrazovanjem u vojnoj nauci. Bio je dobrovoljac u Holandiji i Indiji i postigao je veliki uspeh uzdignuvši se za jednu dekadu do čina generala. U Indiji tada nikad nije izgubio bitku, a dobijao je i nagrade od zahvalnih radža. Kada se vratio u Irsku nakon deset godina ponovo je zatražio ruku Kiti Pakenham. Njena familija je taj put prihvatila ženidbu.

Rana karijera

Nakon vojne obuke u Engleskoj pohađao je vojnu akademiju u Anžeru u Francuskoj. Prva vojna služba mu je bila da bude pomoćnik u štabu dva upravnika Irske (1787.-1793.). Unapređen je 1788. u čin poručnika. Izabran je 1790. kao član irskoga parlamenta i na tome mestu je bio sedam godina. Odata je brzo napredovao, najviše zahvaljujući kupovini činova, što je bilo uobičajeno za britansko armiju u to vreme. Postao je 1793. potpukovnik. Sudelovao je od 1794. do 1795. u neuspešnim pohodima u Holandiji protiv Francuza. Učestvovao je u bici kod Bokstela. Unapređen je 1796. u pukovnika pa je sa svojom divizijom otišao u Indiju. Njegov stariji brat Ričard Velsli je postao guverner Indije. Kada je izbio Četvrti Anglo-Majsorski rat 1798. protiv Tipu Sultana, Artur je komandovao vlastitom divizijom. Artur je bio postavljen za guvernera Seringpatama i Majsora. Na tom položaju je bio do 1805. Pobedio je vođu pljačkaša Dundija vaga. U Maratskom ratu Artur je 1803. komandovao brojčano slabijim engleskim snagama, ali uspeo je da zauzme tvrđavu Gavilgur. Veštinom dobroga zapovednika i hrabrošću britanskih i sepoja vojnika pobeđivao je Indijce u svakoj bici. Zbog uspešnoga pohoda postavljen je za vrhovnoga vojnoga i političkoga komandanta na Dekanu.

Velsli je sudelovao u Ratu treće koalicije u severnoj Nemačkoj 1805. Nakon bitke kod Austerlica britanska vojska se vratila kući, a da nije učinila ništa. Ponovo je bio izabran za člana parlamenta. Bio je dve godine glavni sekretar za Irsku. Njegova politička karijera je naglo zaustavljena kada je krenuo u rat protiv Francuza u Portugalu.

Vojni pohodi

Od 1789. i Francuske revolucije Francuska je bila u neprekidnim revolucionarnim previranjima. Napoleon je 1799. državnim udarom došao na vlast u Francuskoj. Artur Velsli je 1807. sudelovao u ekspediciji u Danskoj i ponovo je unapređen. Tokom 1808. pripremao se za ekspediciju u Venecuelu, ali na Iberijskom poluostrvu je izbila pobuna Španaca i započeo je Rat za špansku nezavisnost. Artur Velsli je pobedio Francuze u bici kod Rolika i bici kod Vimeira 1808. Francuzi su bili pobeđeni i bili su odsečeni od Francuske. Dolaskom generala Hju Darimpla Rosa Artur Velsli je bio zaobiđen. Artur je nameravao da potpuno odseče Francuze i spreči im povlačenje, ali Darimpl je pregovarao sa Francuzima i omogućio im povlačenje morskim putem iz Lisabona sa svim plenom.

Posle toga Napoleon je sam predvodio veterane u pohod na Španiju. Novi komandant britanskih snaga na Iberijskom poluostrvu Džon Mur je poginuo za vreme bitke kod Korunje. Iako su Francuzi pobeđivali, Britanci i Portugalci su uspeli da stvore novi front protiv Napoleona. Valherenski pohod je završio katastrofalno po Engleze. Artur Velsli je postavljen na čelo britanskih snaga u Portugalu, a broj britanskih vojnika je povećan sa 10.000 na 26.000. Nakon što je stiglo pojačanje Velsli je aprila 1809. krenuo u ofanzivu. Najpre je prešao reku Duro i briljantno je pobedio francuske snage u Portou. Zatim se pridružio španskoj armiji, pa su nameravali da napadnu Francuze. Napoleonov brat Žozef Bonaparta je došao u pomoć, pa su Francuzi napali, ali izgubili su u bici kod Talavere de la Rene. Zbog te pobede Artur Velsli je dobio plemićki naslov vikont Velington od Talavere i Velingtona. Španci su Velingtonu obećavali snabdevanje, ali nisu ga snabdeli, a nisu ga ni obavestili o pokretu francuske vojske pod zapovedništvom Sulta. Zbog toga se britanska vojska našla ugrožena i morala je da se povlači u Portugal. Nikada više Velington nije verovao Špancima.

Francuska vojska pod komandom Andrea Masene je 1810. izvršila invaziju Portugala. Velington ih je zaustavio kod Busaka. Posle toga je velikim inžinjerskim pothvatom napravio utvrđenu liniju Tore Vedras. Uz pomoć te utvrđene linije i britanske mornarice sprečio je Francuze da zauzmu Lisabonsko poluostrvo. Izgladnela francuska vojska se povukla nakon šest meseci. Velington ih je sledio i nakon nekoliko okršaja ih je isterao iz Portugala, sem garnizona Almeida. Andre Masena se vratio 1811., da bi oslobodio Almeidu opsade. Međutim Velington ih je pobedio u gotovo izjednačenoj bici kod Fuentes de Onoro. Almeida je pala, ali Francuzi su zadržali ključne tvrđave Siudad Rodrigo i Badahos, koje su kontrolisale puteve prema Portugalu. Velington je 1812. konačno zauzeo Siudad Rodrigo. Krenuo je na tvrđavu, kada su Francuzi krenuli na zimski odmor i zauzeo je Siudad Rodrigo pre nego što su Francuzi mogli reagovati. Odmah se krenuo južno prema Badahosu i zauzeo je i tu tvrđavu u jednoj krvavoj noći. Jedino tada je Velington izgubio prisebnost i plakao je kada je video brojne mrtve Britance.
Njegova armija je bila ojačana portugalskom vojskom. Nastavio je sa pohodom u Španiji. Izbacio je Francuze iz Salamanke. To je bilo prvi put da je od 1799. uništena cela francuska armija od 50.000 vojnika. Oslobodio je i Madrid. Te godine je proglašen erlom i markizom od Velingtona i dobio je komanadu nad svim savezničkim snagama u Španiji. Pokušao je da zauzme Burgos, ali nije uspeo zbog nedodtatka opsadnih sprava. Francuzi su napustili Andaluziju, ali sakupili su sve snage tako da su se Britanci našli u opasnosti. Velington se vešto povukao u Portugal. Ipak porazom kod Salamanke Francuzi su bili prisiljeni da se povuku iz južne Španije. Francuzi su ponovo držali Madrid, ali taj privremeni gubitak Madrida je naneo neprocenljivu štetu reputaciji profrancuske marionetske vlade.

Velington je 1813. krenuo u novu ofanzivu kojom je sekao francuske linije snabdevanja i komunikacija. Napao je preko brda severno od Burgosa dovlačeći snabdevanje iz Santandera na španskoj severnoj obali. Velington je izveo veliku obamnu francuske vojske. On sam je predvodio manji deo vojske, koji je simulirao napad na francuski centar. Za to vreme glavnina vojske pod komandom Tomasa Grahama je obišla francusko desno krilo, pa je ugrozila Francuze, da su morali napustiti Madrid i Burgos. Velington je nastavio da zaobilazi Francuze na krilima i doveo ih je do bitke kod Vitorije, u kojoj je teško porazio francusku vojsku. Velington je zbog zasluga u toj bici proglašen feldmaršalom. U redovima britanske vojske došlo je do teške nedisciupline nakon bitke kod Vitorije. Umesto da ganjaju poraženoga neprijatelja oni su krenuli u pljačku francuskih ostavljenih vagona punih stvari. Velington je posle toga zauzeo Pamplonu i San Sebastijan. Napao je Francusku i pobedio je maršala Sula u bici kod Tuluza. To se desilo samo nekoliko dana kada se Napoleon već predao. Napoleon je tada 1814. proteran na Elbu. Bio je dočekan kao heroj i proglašen je Vojvodom od Velingtona. Postao je ambasador u Francuskoj, a na Bečkom kongresu je zamenio lorda Kastlroa kao predstavnik Britanije.

Napoleon je 26. februara 1815. pobegao sa Elbe i vratio se u Francusku. Velington je napustio Beč, da bi komandovao savezničkim snagama za vreme bitke kod Vaterloa. Stigao je u Belgiju da preuzme zapovedništvo britanske vojske i savezničkih belgijskih i holandskih snaga, zajedno sa pruskim snagama pod komandom Gebharda fon Blihera. Francuzi su pobedili Pruse kod Linjija i nakon toga se borili u neodlučnoj bici kod Katr Bra. Zbog toga su se Britanci morali povući na izbočini na briselskom drumu, južno od maloga gradića Vaterloa. Dva dana posle toga došlo je 18. juna 1815. do velike Bitke kod Vaterloa. Posle celodnevne bitke, Francuzi su bili poraženi zbog iznenadnoga dolaska i bočnoga napada pruske vojske pod komandom fon Blihera. Napoleon je 22. juna 1815. ponovo abdicirao.

Velington kao vojnik

Većina Velingtonovih bitki su bile taktički defanzivne. On bi obično držao obrambenu poziciju, a pobedio bi neprijatelja pešadijskim plotunima, koji bi bili odloženi do kratkoga rastojanja na kome su imali najveći mogući efekt. Kada je bilo moguće raspoređivao bi vojsku po dalekim obroncima brda da bi ih mogao prerasporediti van očiju neprijatelja. Znao je sprovoditi i strateška povlačenja. Sve njegove opsade su bile uspešne, sem opsade Burgosa. Većinom je to ranije činio u Indiji, protiv mnogo lošijega neprijatelja od francuske vojske. Nije obožavao komandante konjice. U jednome pismu je optuživao konjicu da nije bila sposobna za manevar i da je uvek cela konjica napadala, umesto da jedan deo napada, a drugi se drži u rezervi. Nije se nikada sreo u bici sa Napoleonom sve do bitke kod Vaterloa, a Vaterlo ne pokazuje najbolje njegovu taktiku. Napoleon nije imao dovoljno vremena i prostora za velike manevre, a Velingtonova na brzinu skupljena vojska nije to mogla da izvede.

Kasniji život

Postao je predsednik britanske vlade 1828. Pripadao je torijevcima. Kao premijer vojvoda Velington je bio primer ultra-konzervativca, koji se bojao da će se anarhija Francuske revolucije raširiti na Englesku. Tokom njegove vlasti katolici u Velikoj Britaniji su dobili puna građanska prava. On je živeo u Irskoj, pa je bolje od ostalih poznavao katoličko stanovništvo Velike Britanije. Tada je dobio i epitet "gvozdeni vojvoda", jer tada je postao nepopularan. Velingtonova vlada je pala 1830. Tokom leta i jeseni 1830. val protesta se raširio zemljom. Vigovci su uglavnom vladali od 1770ih, sa izuzetkom nekoliko godina. Smatrali su da je potrebna reforma kao odgovor na proteste. Vojvoda Velington je smatrao da nema potrebe za reformom, pa je njegovoj vladi izglasano nepoverenje u parlamentu 15. novembra 1830. Vigovci su posle toga uveli prvi reformski zakon, ali Velington i torijevci su sprečavali njegovo donošenje. Zakon je prošao Donji dom parlamenta, ali nije prošao u Domu lordova. Usledili su izbori, na kojima su vigovci dobili još ubedljiviju većinu. Opet su Velington i torijevci sprečili drugi reformski zakon, a zemljom su ponovo zavladali nemiri. Velington je postao jako nepopularan, a zakon je konačno donesen nakon pretnje domu lordova. Vođa torijevaca je postao Robert Pil. Kada su se torijevci 1834. vratili na vlast Velington je odbio da bude premijer, ali pošto je tada Pil bio na putu u Italiji Velington je 3 nedelje bio privremeni premijer. U prvome Pilovu kabinetu bio je ministar spoljnih poslova (1834.-1835.). U Pilovom drugom kabinetu (1841.-1846.) bio je ministar bez portfelja i predsednik doma lordova. Iz političkoga života se povukao 1846, ali ostao je glavnokomandujući oružanih snaga. Ponovo se vratio nakratko 1848. da bi pomogao organizaciju vojnih snaga, koje bi zaštitile London za vreme evropskih revolucija.

Počast

U Kopenhagenu je 1838. izgrađena velika statua Velingtona na konju. Uklonjena je 1883. iz Kopenhagena i premeštena u Alderšot. Glavni grad Novog Zelanda se naziva Velington njemu u čast.

Charmed · Malo ~ mače ~

Gebhard Lebereht fon Bliher

Gebhard Lebereht fon Bliher (16. decembar 1742.- 12. septembar 1819.) je bio pruski feldmaršal i vojskovođa, koji je predvodio prusku vojsku protiv Napoleona u bici kod Lajpciga 1813. i bici kod Vaterloa 1815. Bio je grof, koji je kasnije postao knez Valštata. Počasni je građanin Rostoka i Berlina, koji je nosio nadimak "general napred" zbog svoga pristupa ratovanju.

Sedmogodišnji rat

Rođen je u Roštoku , baltičkoj luci u Meklenburgu u severnoj Nemačkoj. Pripadao je porodici zemljoposednika sa tradicijom iz najmanje 13. veka. Započeo je vojnu karijeru sa šestnaest godina pridruživši se švedskoj armiji kao husar. Tada je Švedska ratovala sa Prusijom u Sedmogodišnjem ratu. Bliher je učpestvovao u pomeranijskom pohodu, kada je bio zarobljen u borbi sa pruskim husarima. Pukovnik pruske pukovnije Beling bio je impresioniran mladim husarom i primorao ga je da se pridruži pukovniji. Učestvovao je u kasnijim bitkama Sedmogodišnjega rata. Kao husarski oficir stekao je mnogo iskustva o lakoj konjici. Vatrena duha zna je prekoračivati ovlaštenja, kao što je naprimer bilo lažno streljanje osumnjičenoga poljskoga sveštenika, koji je navodno podržavao poljski ustanak 1772. Zbog svega toga nije unapređen u majora, kako se očekivalo. Konjički kapetan Bliher je na to poslao uvredljivo pismo o ostavci. Fridrih Veliki mu je 1773. dopustio da napusti vojsku odgovorom "Konjički kapetan Bliher može da ide do đavola".

Ponovo se aktivira

Posle toga posvetio se zemljoradnji. Za 15 godina je postao nezavisan. Imao je ženu, sedmoro dece i postao je mason. Za vreme života Fridriha Velikoga nije se mogao vratiti u vojsku. Nakon kraljeve smrti 1786. ponovo je postavljen 1787. u staroj pukovniji kao major crvenih husara. Sudelovao je u ekspediciji u Holandiji 1787, ap je 1788. unapređen u potpukovnika. Već 1789. dobio je najviše prusko vojno odlikovanje, a 1794. je postao pukovnik crvenih husara. Tokom 1793. i 1794. isticao se u konjičkim akcijama protiv Francuza, a za uspeh je unapređen u general majora. General potpukovnik je postao 1801.

Rat 1805.-1806.

Isticao se 1805.-1806. kao jedan od vođa ratne frakcije u Prusiji i učesvovao je kao general konjice u pohodu, koji je 1806. završio teškom porazom Prusije. U bici kod Jene i Aueršteta mnogo puta je na čelu pruske konjice napadao kod Aueršteta, ali bilo je to prerano i bezuspešno. Za vreme povlačenja razbijene pruske armije komandovao je zaštitnicom korpusa kneza Hoenloe. Nakon kapitulacije glavnine pruske vojske predvodio je ostatak vojske na sever. U blizini Libeka borio se u nizu sukoba, ali morao se predati u Ratekau 7. novembra 1806. Bliher je inzistirao da u akt o kapitulaciji uće rečenica da se predao jer više nije imao municije ni snabdevanja, a da su njegovi vojnici bili počastvovani od francuskih. Bliheru je na njegovu časnu reč bilo dozvoljeno da zadrži sablju i da se slobodno kreće. Ubrzo je Bliher bio zamenjen za francuskog generala Viktora. Učestvovao je u ratu u Pomeraniji, Berlinu i Kenigzbergu do kraja rata.

Rat Šeste Koalicije

Posle rata Blihera su smatrali prirodnim vođom patriotske partije. Nadao se savezu sa Austrijom 1809., ali to se izjalovilo. Tada je postao general konjice. Tokom 1812. otvoreno se izjasnio za savez sa Rusijom i Francuskom da ga gotovo više nisu hteli da vide na dvoru. Tokom 1813. Blihera su ponovo postavili u vrhovnu komandu. bio je prisutan u bici kod Licena i u bici kod Baucena. Za vreme primirja radio je na reorganizaciji pruske vojske, a kada se rat nastavio Bliher je postao glavnokomandujući vojske u Šleskoj. Pod njegovom komandom je bilo 40.000 Prusa i 50.000 Rusa, a u štabu su mu bili Avgust fon Gnajzenau i Fridrih fon Mufling. Problem kod savezničkih armija je bio da često nije bilo lako naću zajednički jezik. Kada nije mogao da uveri druge Bliher bi sam krenuo u akciju, pa bi ga drugi pratili. Pobedio je maršala Etjena MekDonalda u bici kod Kacbaha. Maršala Mormona je pobedio kod Mekerna. U bici kod Lajpciga zaslužan je za pobedu nad Napoleonom. Nakon bitke kod Mekerna unapređen je u feldmaršala. tokom time 1813.-1814. Bliher je uspeo nagovoriti saveznike da prenesu rat u Francusku. Izvojevao je nekoliko pobeda u Francuskoj, a pobedom u bici kod Laona 9. marta-10. marta 1814. odlučena je praktički sudbina celoga pohoda. Posle toga sudelovao je u operacijama bohemske armije. Na kraju je sa bohemskom i šleskom armijom išao na Pariz. Pobedom kod Montmatra saveznici su ušli u Pariz i srušili Napoleona. Bliher se zalagao za oštro kažnjavanje Francuske zbog svega što je Prusija pretrpila. Ostali komandanti su ga sprečili u naumu. Postao je u junu 1814. knez od Valštata.

Rat sedme koalicije

Povukao se u Šlesku, ali nakon Napoleonova povratka sa Elbe Bliher se ponovo aktivirao. Komandovao je armijom Donjeg Porajnja. General Avgust fon Gnajzenau je bio njegov načelnik štaba. Za vreme bitke kod Linjija 16. juna 1815. Prusi su pretrpili težak poraz. Ostali su bez konjica, a Bliher je jedva spasio glavu. Nekoliko sati nije mogao preuzeti komandu Fon Gnajzenau je povukao i sakupio poraženu vojsku i poslao je iu pomoć vojvodi od Velingtona u bici kod Vaterloa. Pruska vojska je uspela nakon teškoga marša kroz muljevite puteve da dorinese savezničkoj pobedi. Nakon toga su ganjali Francuze do Pariza, u koji su ušli 7. jula 1815.

Charmed · Malo ~ mače ~

August fon Gnajzenau

August fon Gnajzenau ili August Vilhelm grof Najdhard fon Gnajzenau (27. oktobar 1760.-23. avgust 1831.) je bio pruski feldmaršal, načelnik generalštaba (1813.-1814.) i jedau od reformatora pruske vojske. Ima velike zasluge za pobedu nad Napoleonom u bici kod Vaterloa.

Rani život

Rođen je 27. oktobra 1760. u Šildau blizu Torgaua u Saksoniji. Sin je saksonskoga poručnika artiljerije Avgusta Vilijama Najdharda. Odrastao je u velikom siromaštvu u Šildau, a kasnije u Vircburgu i Erfurtu. Upisao se 1777. na univerzitet u Erfurtu, ali dve godine kasnije pridružio se austrijskom puku. Uzeo je dodatno ime Gnajzenau od izgubljenih imanja njegove porodice u Austriji i postao je oficir kneza od Bajrojt-Ansbaha. Sa jednim kneževim plaćeničkim pukom sudelovao je u Američkom ratu za nezavisnost na britanskoj strani kao britanski plaćenik. Kada se vratio 1786. iz Amerike uputio je molbu za službu u pruskoj vojsci, pa mu je kralj Fridrih Veliki dao mesto poručnika u pešadiji. Kao štabski kapetan sudelovao je 1793.-1794. u ratu u Poljskoj. Kasnije je proveo deset godina mirnoga života u garnizonu u Jaueru, pa se posvetio širokome izučavanju vojnih nauka.

Rat četvrte koalicije

Služio je 1806. kao jedna od štapskih oficira Fridriha Ludviga, kneza od Hoenloe u bici kod Jene. Nešto kasnije komandovao je pešadijskom brigadom, koja je ratovala u Litvanskom pohodu. Početkom 1807. major fon Gnajzenau je poslan u Kolberg. Fon Gnajzenau je uspeo da obrani od francuske vojske mali i slabo zaštićeni grad sve do Tilzitskoga mira. Dobio je veliki orden i unapređen je u potpukovnika.

Reorganizacija pruske vojske

Posle toga za njega se otvorila široka sfera aktivnosti. Pruska armija se pokazala mnogo slabija od francuske armije i zahtevala je reorganizaciju i reformu. bio je član reorganizacionoga komiteta i zajedno sa Gerhardom fon Šarnhorstom radio je na rekonstrukciji pruske armije. Postao je 1809. pukovnik. Zbog svoje velike energije postao je sumnjiv za tada dominantne Francuze, pa je 1809. penzionisan. Posetio je Rusiju, Švedsku i Englesku, pa je po povratku u Berlin postao vođa patriotske stranke. kada je ponovo izbio rat postao je načelnik generalštaba generala Gebharda fon Blihera.

Rat šeste i sedme koalicije

Zajedno sa Bliherom učestvovao je u zauzimanju Pariza. Fon Gnajzenau i fon Bliher su odlično i harmonično sarađivali. Fon Gnajzenau je zamislio plan marša na Pariz kojim su izazvali 1814. pad Napoleona. Zbog svojih zasluga Gnajzenau je 1814. postao grof zajedno sa Fridrihom fon Bilovom, Klajstom fon Nolendorfom i Jorkom fon Vartemburgom. Bliher je tada postao knez od Valštata. Ponovo je Gnajzenau imao značajnu ulogu u bici kod Vaterloa. Kada je Napoleon porazio prusku vojsku u bici kod Linjija, Prusi su ostali bez konjice, a fon Bliher je jedva spasio glavu i nekoliko sati nije mogao preuzeti komandu. Tada je na scenu stupio fon Gnajzenau, koji je povukao i sakupio poraženu vojsku i krenuo da pomogne vojvodi od Velingtona. Pruska vojska je nakon teškoga marša uspela da stigne na vreme. Napad sa boka na francusku vojsku odlučio je bitku kod Vaterloa.

Kasniji život

Postavljen je 1816. na čelo 7. pruskog korpusa, ali penzionisan je zbog lošega zdravlja i političkih razloga. Dve godine je živeo na svom imanju u Šleskoj, a 1818. je postao guverner Berlina i član državnoga saveta. Unapređen je 1825. u feldmaršala. Postavljen je 1831. kao komandant na poljskoj granici, a Karl fon Klauzevic mu je bio načelnik generalštaba. U Poznanju je dobio koleru i umro je 24. avgusta 1831. I fon Klauzevic je tada umro od kolere u novembru 1831.

Zasluge

Kao vojnik bio je najveći pruski general posle Fridriha Velikoga. U Berlinu mu je izgrađen spomenik. Nekoliko nemačkih ratnih brodova nosilo je njegovo ime. U Prvom svetskom ratu radilo se o oklopnom krstašu SMS Gnajzenau, a u Drugom svetskom ratu bio je bojni krstaš Gnajzenau.

Charmed · Malo ~ mače ~

Dimitrij Senjavin

Dimitrij Senjavin (17. avgust 1763. - 5. april 1831. ) je bio ruski admiral, koji se smatra jednim od najvećih admirala tokom Napoleonskih ratova. Bio je saveznik Petra I Petrovića Njegoša i zajedno sa Crnogorcima je ratovao i oslobodio Boku Kotorsku.

Vojna služba pod Ušakovom komandom

Odrastao je u plemićkoj porodici pomorskih kapetana. Završio je pomorsku školi 1780. Priključio se Crnomorskoj floti odmah po njenom formiranju 1783.. Pomagao je prilikom konstrukcije pomorske baze u Sevastopolju. Brzo je napredovao, jer se iskazao odlučnim akcijama , a i knez Potemkin mu je poverio slanje diplomatske pošte ruskoj ambasadi u Konstantinopolju. Za vreme rusko-turskog rata 1787.-1792. Senjavin se istakao tokom jedne bitke, ali pokazao je i nestrpljenje sa opreznim pristupom svoga komadanta Ušakova , a nije ni poštovao njegov autoritet, pa mu je pretilo smanjenje čina. Potemkin je posredovao i nagovorio Ušakova da ga ne kažnjava. Za vreme Ušakovljeve mediteranske ekspedicije 1798. -1800. Ušakov je komandovao brodom Sveti Petar, koji je imao 72 topa. Njegovi mornari su učestvovali u zauzimanju francuske tvrđave u Lefkadi , a učestvovali su u osvajanju Krfa. Posle toga upravljao je lukama Sevastopolj i Herzon, a 1804. unapređen je u admirala.

Mediteranski pohod

Senjavin je kao viceadmiral bio glavni komadant mediteranskog pohoda 1806. Do septembra 1806. Senjavin je osvojio južni Jadran, prekinuo je dubrovačku pomorsku trgovinu. Petar I Petrović Njegoš i Crnogorci su mu bili saveznici tokom toga rata. Ruska flota je osvojila Korčulu i Vis, a Austriju je prisilio da mu preda Kotor. Tim operacijama na Mediteranu sprečio je Francuze da zauzmu jonska ostrva. Sav njegov trud je bio uzaludan, jer je Tilzitskim mirom 1807. ruski car bio prisiljen da odustane od svih tih teritorijalnih dobitaka.

Već pre Tilzitskog mira izbio je novi rat sa Turskom Rusko-turski rat 1806.-1812. , pa je Senjavinova eskadrila otplovila u Egej, sa ciljem da napadne Konstantinopolj. Do Dardanela je došao 24. februara 1807. Ostrvo Tenedos je osvojio u martu, pa ga je koristio za kontrolu tesnaca. Blokirao je Dardanele i odsekao je Konstantinopolj morskim putem. Britanski admiral Tomas Dakvort je odbio da pomognu Rusima, pa se Senjavin borio protiv mnogo brojnijnih Turaka. Blokada Konstantinopolja izazvala je glad i pobunu, u kojoj je sultan Selim III zamenjen novim sultanom Mustafom IV, koji je naredio da se razbije blokada. Turski flota sukobila se sa ruskom flotom u bici kod Dardanela i bici kod Atosa. U obe bitke Rusi su bili pobednici i osigurali su rusku nadmoć u Egeju.

Lisabonski incident

Kad je čuo za odredbe Tilzitskog mira iz 1807. Senjavin je zaplakao. Rusija je odustala od svih njegovih osvajanja. Rusija je postala Napoleonov saveznik, a neprijatelj Velike Britanije. Posle osam dana velika ruska flota (5 bojnih brodova, 4 fregate, 4 korvete) trebala se vratiti u Sevastopolj. Senjavin je trebao predvoditi ostatak flote u Baltičko more, gde se upravo kuvao Finski rat protiv Švedske. Krenuo je sa Krfa 19. septembra 1807. Olujno nevreme prisililo je flotu da potraži sklonište u Lisabonu 30. oktobra 1807. Britanska mornarica je blokirala luku, a englesko-ruski rat je proglašen u novembru. Francuske snage su se našle u Portugalu. Napoleon je dobio od ruskog cara Aleksandra I Romanova pravo da daje Senjavinu naređenja preko ruske ambasade u Parizu. Francuzi su zahtevali da Senjavin odmah zameni sve britanske oficire na svojim brodovima sa Francuzima ili Nemcima. Senjavin je ljubazno odbio Napoleonova naređenja, ne želeći da se sukobljava sa donedavnim prijateljima Englezima, a i ne želeći da rizikuje svoju flotu, koja se našla zarobljena. U julu 1808. Senjaninovi brodovi su još uvek bili blokirani, a tada su ga Francuzi posetili tražeći da pomogne u sukobu sa Špancima i Portugalcima. On je opet odbio, pravdajući se da nema odobrenje ruskoga cara. U avgustu 1808. Francuzi su bili prisiljeni da napuste Portugal. Senjavin je ostao suočen sa britanskim brodovima. Senjavin se nije predavao. Tvrdio je da je neutralan i da će dignuti sve brodove u zrak i zapaliti Lisabon, ako ga napadnu. Postigao je sa Englezima dogovor da ga britanska mornarica isprati do Londona, ali sa uzdignutom ruskom zastavom. Tu je dugo bio zadržavan. U Rigu je stigao tek 9. septembra 1809.

Pad u nemilost i kasnija karijera

Zbog neposlušnosti u Lisabonskom incidentu Senjavin je pao u nemilost i više nije komandovao ratnim brodovima. Bavio se samo administracijom luka. Međutim ostao je jako popularan, tako da su za vreme ustanka dekambrista , zaverenici planirali da on postane član privremene vlade. Kada je izbio grčki rat za nezavisnost 1821, grčki ustanici su tražili ruskog cara da im pošalje čuvenoga Senjavina, ali njihovom zahtevu nije udovoljeno. Tek posle smrti cara Aleksandra I Romanova, novi car Nikolaj I Romanov postavio ga je na čelo Baltičke flote.

Charmed · Malo ~ mače ~

Eliza Bonaparta

Eliza Buonaparte (*3. januar 1777, Ajaćio, Korzika, † 7. avgust 1820, St. Andrea, Trst) je bila najstarija sestra Napoleona Bonaparte koja je doživela starost. Ona se udala 1. maja 1797. godine za Feliksa Baćiokija (Félix Baciocchi) korzikanskog plemića. Napoleon je nerado prihvatio da svoju sestru imenuje 1805. godine za princezu Piombina i 1809. za vojvotkinju Toskane. Sa svojim mužem, od koga se kasnije razvela, imala je četvoro dece od kojih je samo ćerka Eliza Napoleone doživela starost.

Charmed · Malo ~ mače ~

Žerom Bonaparta

Žerom Bonaparta (15. novembar 1784.-24. jun 1860.) je bio najmlađi Napoleonov brat. Napoleon ga je proglasi kraljem Vestfalije (1807.-1813.). Kada je njegov nečak Napoleon III postao predsednik Francuske Žerom je bio predsednik senata.

Rani život

Rođen je kao Roland Bonaparta u Ajačiu na Korzici kao osmo dete. Bio je mlađi brat

* Žozefa Bonapartea,
* Napoleona,
* Lusjena Bonapartea,
* Luja Bonapartea,
* Pauline Bonaparte i
* Karoline Bonaparte

Studirao je na katoličkom koledžu. Pre odlaska u SAD služio je u francuskoj mormnarici. Išao je na Haiti i pratio je depeše. Oženio se 1803. ćerkom baltimorskoga trgovca. Napoleon je poništio taj brak. Vratio se 1805. u Francusku

Kralj Vestfalije

Postao je kralj Vestfalije 1807. Vestfalska kraljevina je bila kratkoživuća vazalna država (1807.-1813.), koju je stvorio Napoleon od država severozapadne Nemačke. Glavni grad je bio Kasel. Žerom se oženio Katarinom od Virtemberga, sa kojom je imao sina Napoleona Žozefa Šarl Pola Bonapartu, koji je poznat po nadimku "Princ Napoleon" ili "Plon-Plon". Za vreme Napoleonove invazije Rusije komandovao je jednim korpusom francuske vojske od 70.000 vojnika. To je bila vojska iz Vestfalije. Veoma malo se njih vratilo iz Rusije. Još pre bitke kod Lajpciga Žerom je pobegao 30. septembra iz svoje prestolnice Kazela, koji su bili napali ruski kozaci. Vratio se 17. oktobra 1813., da pokupi dragocenosti i posle toga je otišao u Pariz. Rusi su ukinuli Vestfalsku kraljevinu. Kada je Napoleon pobegao sa Elbe Žerom je učesvovao u bici kod Vaterloa.

Posle Napoleonova pada

Nakon Napoleonova pada Žerom je živeo u Austriji, Italiji i Belgiji. U Francusku se vratio tek 1847. Kada je njegov nećak Napoleon III postao predsednik Francuske Žerom je 1850. postao maršal, a dekretom iz 1852. proglašen je naslednikom francuskog prestola. Bio je predsednik francuskog senata. Umro je 1860. Njegov unuk Žarl Žozef Bonaparta bio je američki državni tužilac. Osnovao je 1908 FBI.