Velika seoba Srba

M@RCHELLO · MUSIC WIZZARD

Уније није био поштеђен ни Срем. У Срему је био унијатски владика Лонгин Рајић, сремски викар београдског митрополита. Он је унију примио још 1688. године, тј. још је његов брат Јован Рајић од цара био именован за унијатског епископа због његових заслуга око спроведене уније у Печују. У Срему је српски живаљ био веома јак, па је кардинал Колонић са сремским католичким бискупом Фрањо Јани нарочиту пажњу обратио Срему и настојао да поунијати цео Срем. Када је Лонгин Рајић умро, на Колонићев предлог цар је одмах именовао за новог унијатског сремског епископа 31. марта 1691. Петронија Љубибратића, архимандрита и генералног викара београдко-сремске митрополије, са седиштем у манастиру светог Николе у Хопову. Патријарх Арсеније је не обазирући се на ово царско именовање повео енергичну акцију против Љубибратића. За епископа у Срему је поставио Стевана Метохијца који је потиснуо Љубибратића и истерао га из Хопова. Љубибратић је прешао у Осијек, под заштиту главне војне команде у Осијеку.

Унија је полако захватала и средњу и северну Далмацију, затим Лику и Крбаву. Далмација је била под јуриздикцијом пећке патријаршије и под управом дабробосанског митрополита. После одласка Арсенија, фрањевци су тамо пошели да шире унију, а поред тога, цариградки патријарх покушао је да све православне крајеве у Далмацији подвргне под своју власт преко млетачко-далматинског архиепископа Мелентија Типалдија. Мелентије је посветио за далматинског епископа јеромонаха манастира Крке Никодима Бусовића. Патријарх је написао протестно писмо игуману манастира Крке кир Јосифу 8. марта 1693. и оштро је замерио Бусовићу што је пристао да га хиротонише млетачко-далматински архиепископ Мелентије. Када се касније уверио, да Никодим Бусовић није подлегао унијатама и унијаћењу, он га је признао 1696. за епископа целе Далмације под његовом јуриздикцијом. Да би целу ситуацију разбистрио патријарх Арсеније је послао епископа Исаију Ђаковића да обиђе Србију, Херцеговину, а нарочито Далмацију, пошто је претходно од цара издејствовао путни лист за себе и Исаију 5. марта 1692. да могу слободно вршити канонске посете својих верника где год ових има.

Када је био у Славонији, патријарх Арсеније је имао у плану да и сам оде у Далмацију. То се види из његовог писма игуману манастира Крке кир Јосифу, али због велике зиме, поста и важних послова он се задржао у Лепавини пуна два месеца. Патријарх Арсеније је настојао да по сваку цену одстрани из Морче унијатског епископа Исаију Поповића, што је и успео као што смо и раније видели. Овом патријарховом акцијом српски народ у Војној граници добио је нове снаге за отпор против католичког клера. Марчански унијатски владика Исаија Поповић јадао се Загребачком бискупу Микулићу да му граничари прете смрћу ако не напусти Загреб и Загребачког бискупа. Срби су се били тако узнемирили и узбунили, да је подзаповедник вараждинског генералитета барон Макар, саветовао владици Исаији Поповићу, 7. јуна 1693., да затражи посредовање патријарха Арсенија, јер се народ много усталасао да су претили немири. Из Лепавине патријарх Арсеније је 2. јануара 1693. године упутио писма загребачком бискупу Микулићу, у коме каже да је у те крајеве дошао ''да уреди цркве и манастире и поучи српске калуђере и свештенике грчкога обреда и потчини их законитој духовној власти''.

Ову посету патријарха Арсенија православној пастви у Хрватској, оштро је критиковао кардинал Колонић, у своме писму цару Леополду, у коме је био позван од цара да изнесе своје мишљење поводом Арсенијеве молбе да цар призна новоименоване епископе и црквено-административно уређење у Угарској. Он оспорава право патријарху Арсенију вршење канонских посета по дијецезама читаве Угарске и Хрватске, већ и сматра да се оне морају ограничити на област Сентандреје где му је одређено седиште.

И у Лици и Крбави ситуација је била врло тешка. Ови крајеви припадали су под канонску јурисдикцију дабробосанског митрополита Атанасија Љубојевића, који се, због приступања уз аустријанце морао још 1688. склонити од турске освете у северну Далмацију. Одатле је управљао верским пословима у Лици и Крбави. Када је новоосвојена Лика с Крбавом 3. марта 1691. подпала под јуриздикцију сењске бискупије сењски бискуп Севастијан Главинић почео је да спроводи унију међу Србима. Када је митрополит Атанасије појурио у Лику да спасава своје духовно стадо, на захтев бискупа Главинића, он је био од тамошњих власти протеран, као што је протеран и из Баније и Славоније од стране загребачког бискупа када је тамо пошао.

M@RCHELLO · MUSIC WIZZARD

Но да се вратимо поново на Петринија Љубибратића. Колико је он остао у Осијеку и када је био и код кога је посвећен за унијатског пакрачко-сремског епископа не зна се тачно, али он ступа поново на позорницу после закључења Карловачког мира 1699. Тада је поведена оштра кампања против православља и Срба, јер је било јасно да се они више неће вратити у своју стару постојбину. Петроније Љубибратић се настанио у Пакрацу где је купио једну кућу, земљу и виноград и саградио поред ње црквицу. Патријарх Арсеније повео је оштру борбу и кампању против Петронија Љубибратића, сазвао је неколико народних зборова у манастиру Ораховица и Каменском 1700. године, на којима је народ позван да не призна Љубибратћа и унију. На ову акцију патријарха реаговао је цар и под утицајем језуита 12. јануара 1700. године упутио је један распис католичким бискупима бихарске и великовардарске дијецезе. У њему се каже, да се у новоослобођеним крајевима неће више трпети никаква друга вера сем католичке, да патријарх Арсеније мора да се повуче у Сент Андреју и да он и његови заменици не могу вршити канонске посете по другим дијецезама, нити да смеју узимати дажбине, а Срби могу остати при својим верским обредима, могу се обратити своме архиепископу, али иначе зависносе од римокатоличких бискупа. Цар је, по наговору језуита ишао даље у очигледном нарушавању и укидању датих Привилегија. Да би оправдао своје противзаконите поступке, цар Леополд I је 1. марта 1703. субделегованој комисији у Будиму наредио да забрани патријарху Арсенију III бесправно ношење патријаршке титуле, коју је ''самовољно узео и начинио себе врховним поглаваром грчке, влашке и расцијанске нације по читавој Угарској, Хрватској, Далмацији, Ердељу и пограничним крајевима''. Зато што је под видом духовне јуриздикције у преписци са Цариградом и Турцима, што намерава да сазове генерални синод-Сабор за месец мај у Сент Андреји на коме траба да се окупе представници и из Аустрије и из Турске, да се одреди висина дажбинакоје ће се убирати, да се изабере његов наследник у случају његове смрти, чији избор треба да потврди Цариград, а не аустријски цар итд. цар наређује поменутој комисији, да строго упозори патријарха Арсенија да цар неће признати закључак тог синода, нити избор његовог наследника, нити учествовање на њему турских поданика.

Патријарх Арсеније је у току 1703. године упутио цару Леополду писмо, у коме се жали, што се не испуњавају и укидају дате повластице, што му се оспорава патријаршијска титула и слободно вршење духовних функција и што му се подмећу многе ствари без основа. Међутим међународна политичка и војна ситуација се окренула против Аустрије и мађарски великаш Фрања II Ракоци је почетком јесени 1703. подигао устанак незадовољних Мађара против аустријског двора и аустријске државе. У оваквој ситуацији, желећи да Србе придобије на своју страну а против Ракоција, који је то исто желео, цар Леополд I упутио је 22. новембра 1703. године преко Угарске дворске канцеларије патријарху писмо, у коме му обећава извршење свих раније датих обећања и повалстица које нису биле извршене, због немирних и несигурних времена и апелује на патријарха, да се својим ауторитетом заложи да цела расцка нација остане верна цару и да дигне своје оружје против бунтовника, а он ће то наградити. Патријарх је и поред лошег искуства са царевим обећањима, остао са својим народом уз цара, а против Ракоција, јер није могао да поверује у Ракоцијеву победу, иако је иза њега стајао француски краљ Луј XIV.

Користећи ситуацију патријарх Арсеније је затражио од Ратног већа путни лист и дозволу да отпутује у Славонију, да би тамо радио на угушивању уније. Како је издавање ишло врло споро, он је онда замолио да иде на лечење у Баден, па када је добио путни лист преко Граца је хитно отпутовао у Пакрац, где је 20. новембра 1703. умро пакрачки унијатски епископ Петроније Љубибратић. Петроније Љубибратић се пред смрт покајао, напустио унију и оставио велики део свога имања патријарху Арсенију. Он је сахрањен у гробљанској цркви у Пакрацу, која је била првобитно брвнара, па је касније замењена зиданом црквом, која и данас постоји. Чињеница да грб Петронија Љубибратића и сада стоји нетакнут у паравославној гробљанској цркви у Пакрацу, где се сахрањују пакрачки епископи, доказује и потврђује да се отргнуо од уније.

M@RCHELLO · MUSIC WIZZARD

По плану кардинала Колонића, Петронија је требало да наследи његов рођак Јанићије, али како се Колонић разочарао и у Петронија и у овога, није га хтео посветити за унијатског епископа за Славонију у Пакрацу. Јанићије је продао део свог имања Арсенију, који га је упутио у Русију, где је провео од 1705. до 1720. године, у руском манастиру у Москви. Пошто је тако отклонио опасност од уније у Славонији, патријарх је на Спасовдан 1705. године посветио за славонског епископа Софронија Подгоричанина, ударивши тако темељ пакрачком владичанству.

Патријарх се последњи пут обраћа двору 16. јуна 1706. године у виду дугачке представке коју је патријарх Арсеније поднео цару Јосифу I. Она садржи осамнаест тачака у којима патрујарх Арсеније излаже цару историјат Сеобе и доласка у Угарску, добијање Привилегија од цара Леополда I, као и садржај Привилегија, а затим још 24, односно 25 тачака, у којима патријарх излаже питање повреда Привилегија и конкретно наводи исте, молећи цара да има у виду српске заслуге и проливену крв за царски двор и државу и да све до сада издате Привилегије потврди и нареди, да извршавају без поговора.

У уводу, патријарх Арсеније подсећа на Леополдов Манифест од 6. априла 1690. године, коме су се он и Срби одазвали и са 40 000 породица испред турака прешли у крајеве Угарске краљевине, оставивши своју прастару постојбину и добивши од цара Леополда I Привилегије, чија се потврда сада тражи од цара.

Кардинал Колонић, на ова патријархова излагања одговара, да је цар Леополд још две године пре свога Манифеста од 6. априла 1690., позвао народе из Арсенијеве старе постојбине, те да су се они одазвали и неколико хиљада породица се доселило, а Арсеније је само следио њихов пример. Што се тиче захтева патријарха да им се потврде Привилегије, које им гарантују слободу њиховог православног вероисповедања, Колонић упозорава цара, да Привилегије Срби погрешно тумаче, јер се никако не може дозволити, да они остану у ''шизматичкој'' вери, и треба настојати да се пресељени народ покаточочи. Колонић предлаже да Срби поднесу своје добијене Привилегије у оригиналу, да се комисијски прегледају, а тачке које се односе на верске ствари и које нису јасно формулисане цар слободно може и да не потврди, или да их ограничи.

У појединачним тачкама патријарх за себе и Србе тражи:

1. Гаранцију слободног православног вероисповедања и употребу старог календара.

2. Заштиту од узмнемиравања од стране црквене и световне власти.

3. Слободу избора Архиепископа, кога ће бирати црквени и световни сталеж.

4. Право патријарха да слободно може располагати свим православним црквама грчкога обреда.

5. Право патријарха да слободно може посвећивати епископе, свештенике, постављати калуђере по манастирима и подизати према потреби цркве и манастире.

6. Да патријарх стоји на челу свих цркава и манастира.

7. Гаранција патријарховог права и ауторитета, управљања и руковођења црквама и својим народом у Грчкој, Рашкој, Бугарској, Далмацији, Јенопољу, Херцеговини, Угарској и Хрватској, Мизији и Илирији и свугде где Срби живе.

>8. Слобода делатности свих црквених сталежа, архиепископа, и калуђера и да их нико не сме у дужности ометати.

9. Ослобођење давања десетка, квартира војсци и других давања.

10. Заштита свештеничког сталежа од световних власти и да их нико не може, осим цара, затворити.

11. Право архиепископа да по канонском праву кажњава и суди свештеницима који се огреше и начине преступе.

12. Да им се оставе у поседу све цркве, манастири и њихова добра, као и добра Архиепископа и епископа која су им пређашњи владари давали, или потврдили.

13. Да им се поврате цркве, што су од Турака освојене, јер су Турци пре те цркве од њих отели.

14. Да се гарантује Архиепископу и епископима потпуна слобода канонских посета својим верницима и да их световне и црквене власти у овоме не смеју ометати.

15. Да се учине сви напори да се непријатељи истерају из њихове старе постојбине, како би се могли вратити натраг на своја огњисшта.

16. Да Срби остану и даље под својим месним управама и да слободно уживају своје привилегије.

17. Да сва заоставштина лица која умру без наследника прелазе у руке црквама, манастирима и Архиепископу, а овај када умре или епископ, његово имање прелази у руке архиепископа.

18. Да сви Срби и у духовном и у световним стварима зависе од свога ахриепископа.

M@RCHELLO · MUSIC WIZZARD

Готово на свих 18 тачака, у својој информацији цару, кардинал Колонић је дао своје опште примедбе, а за многе захтевао, да се потпуно укину. Тако по трећој тачци патријархових захтева, Колонић предлаже цару да се укине право избора архиепископа, од стране црквено-народног Сабора. То право треба да узме цар и он нека именује новог архиепископа, као што је био случај у Турској, док су Срби тамо били. По тачци 5, Колонић се заузима, да се заштите цркве и свештеници који су примили унију и да се патријарху оспори било какво право над њима и да се не дају увек дозволе за подизање нових цркава, већ само у изузетним случајевима. По тачци 18, Колонић се нарочито устремио на световну власт патријархову, јер ни католички бискупи немају световну власт над својим верницима, те стога Срби, као и католици треба да у световним стварима зависе од световних поглавара и надлежних магистрата. У многим тачкама патријархових захтева, кардинал Колонић овога пута био доста попустљив, али треба узети у обзир нов курс политике аустријског двора према Србима у том времену Ракоцијеве побуне, у којој су Срби остали верни двору и цару.

Наводећи на крају овога дела своје претпоставке, жртве које је поднео српски народ у борби против Турака на страни цара и указујући како те српске заслуге нису довољно цењене, већ напротив, дате Привилегије и права стално ограничавана и гажена, патријарх Арсеније моли цара, да све тачке његове представке, без икаквих клаузула усвоји и потврди, а надлежним органима световне власти на терену нареди, поштују издате Привилегије, не само у Угарској, већ и у Хрватској и у Приморју, Лици и Крбави, Малој Влашкој и Славонији, да се укину сви декрети који ограничавају његову власт као архиепископа и световног вође свога народа, да му се врати наслов патријарха и да исти остане и његовим наследницима и да се дозволи њему и епископима слободно купљење десетка по свим крајевима где српски народ живи. На ово је оштро реаговао Колонић. Он каже: ''Ове овако изричито противне католичкој вери привилегије, могу само шизматицима од користи бити, да би се српски или илирски народ тиме само теже сјединио са својом матером светом римском црквом. Изнето треба имати на уму, да такве привилегије није никада тражио сав народ Илирика римског, а сви они заједнички борили су се против непријатеља хришћанског имена и мађарских устаника. Шта више, ни сами Срби, чије заслуге патријарх истиче, не траже од његовог Величанства, новог цара, и његовог двора, ништа такова, што би било против цркве католичке, они траже само то, да приликом склапања мира са Мађарима, узму се и они у обзир, те да се подвалсте искључиво царском дому аустријском, како их не би после Мађари, као непријатељи њихови, како у црквеним, тако и у световним стварима, узнемиравали и прогањали. Нека тај патријарх писменим доказима покаже своје старе привилегије, по којим је тобоже добио право јуриздикције над поменутим покрајнама; но то он никако доказати неће моћи, те му се ни на који начин тај захтев не може уважити.''

У другом делу своје представке цару Јосифу I патријарх Арсеније тражи:

1. Да се Срби више не називају погрдим именом, шизматици.

2. Да патријарх може себи још за живота поставити наследника, кога народ и свештенство изабере и да је овај дужан да изврши све што патријарх тестаментом одреди.

3. Свештеници који би прешли на унију, да се не могу користити никаквим привилегијама.

4. Да се онемогуће они који пређу на унију да међу српским народом чине разне немире, што је до сада рађено, а што иде на штету општег добра и царске службе.

5. Да патријарх поставља епископе, свештенике и остале црквене и световне званичнике, на основу добијених Привилегија и да се мора тражити потврда од цара.

6. Да се гарантује потпуна слобода збора и договора као Архиепископа или епископа и да се нико не сме спречити ако би хтео да иде у Беч.

7. Да се гарантује слобода подизања штампарија и школа, као и похађање римских универзитета.

8. Да Срби уживају исте повластице као и њихови суседи, Немци и Мађари, и да их нико не сме ометати у вршењу њихових религиозних обреда и да слободно из своје средине бирају саветнике у општинско веће.

9. Да слободно могу у градовима и селима подизати цркве и да их нико од световних и католичких црквених власти не може у овоме ометати.

10. Да епископи и свештеници зависе једино од свог архиепископа, а никако од римљана, а ако архиепископ некога позове а овај не дође и не оправда свој недолазак, да се има казнити по канонском правилу. Исто тако да се обезбеди слободно празновање православних празника.

11. Да свештеник слободно може од људи грчкога обреда (Срба, Русина и Влаха) свугде прикушљати десетак и остале приходе.

12. Да се епископ или свештеник, постављен од патријарха, има као такав признати и поштовати.

13. Да се српски официри и војници у свему изједначе са немачким и нека уживају исте повластице.

14. Да Срби племићи, именовани од цара, уживају сва уобичајена права и користе десетине од својих добара.

15. Да се у местима где живи српски народ, не дозволи Турцима и Јеврејима да држе дућане и продавнице, изузев великих вашара.

16. Да се не дозволи никоме страном да доноси на продају своје вино у српске крајеве, док Срби властито вино не продају.

17. Да се Срби приликом склапања мировног уговора са Мађарима заштите против ових својих крвника.

Од 18. до 21. тачке су разноврсни захтеви, као: слобода и олакшице у дажбинама, које да се не повећавају; да се Срби ослободе работа личних или са колима, у противном да им се услуга плати; да Срби не дају јавно подвоз, у противном да им се плати; код сечења шуме да им се плаћа од једног хвата 45 потура; да српски војници не вуку лађе, већ да им се у име тога плати пристојба; ако царски војници причине штету да се иста надокнади, а царским изасланицима да Срби нису ништа дужни дати без признанице итд.

22. Да се већ једном изврши пресељење Срба у крајеве који су им царским декретима одређени.

23. Да Срби имају два своја стално плаћена представника у Угарској дворској канцеларији, који ће тамо заступати интересе свога народа, који је једини надлежан да их бира и разрешава дужности и да се без њихових знања и сагласности не могу доносити никакве одлуке које се тичу Срба, као и да се преписи Привилегија третирају као и оригинали.

24. Да се Арсенију у случају неке опасности дозволи да може слободно променити место своје резиденције, уз пристанак свога клира и народа и да се то место онда има сматрати као такво заувек и потврдити.

M@RCHELLO · MUSIC WIZZARD

Изјављујући своју верност и оданост цару патријарх на крају моли, за себе лично, пошто су му одузети замци и имање у Сирачу и Сечују, где је он велике издатке уложио изда одштета за Сечуј, у износу од 2 000 форинта у готову, да му се одреди неко друго место за седиште у Срему или Славонији, а на име, заостале пензије у износу од 6 000 форината, да му се додели још неко друго место у Срему или Славонији и да му се да титула кнеза од Албаније, а његов грб да буде наследан у мушком и женском потомству његовог брата Ђорђа.

На понеке од ових патријархових захтева Колонић је ставио своје примедбе, док је већину усвојио и цару препоручио. Колонић је предложио цару, да не удовољи захтеву из тачке 11. тј. да право прикупљања десетка имају само католички свештеници, јер је патријарх на име овога добио пензију од 3 000 форинта, док купљење десетка од Русина и Влаха не долази у обзир. По тачки 12. Колонић захтева од цара, да се после патријархове смрти укине пракса да патријарх поставља епископе и свештенике, а да се место патријарха више не попуњава. По тачки 22. Колонић упозорава цара, па каже: ''Бојати се, да тај народ сакупи се у једну целину, јер и овако расејан необуздане је ћуди и чуда чини, а шта би тек могао починити кад би се у поменуте крајеве преселио; сигурно је да га тада нико не би могао држати у послушности и њим владати, јер бунама никад краја не би било-тај њихов заједнички живот дао би им голему снагу... те је стога још најбоље да они остану са Мађарима, те како се међусобно врло мрзе пазиће један народ на рад другога, те неће допустити да се изведу рђаве и опасне намере њихове... с друге стране опет кад би се сви они у поменуте крајеве преселили, тада би они у будућем рату с Турцима, пошто би Турци прво на њих морали навалити, силан отпор Турцима дати могли, те свакако спречити њихово продирање.'' По тачки 24. Колонић је рекао: ''Нарочито ми приметити да при томе треба пазити да патријарх и у томе нема какве скривене намере; а наиме: да му не буде то само лажни изговор, да се лакше увуче у права оних, који не спадају под његову јуриздикцију. Јер лако је могуће да уђе међу унијате који су признали римску цркву за своју главу, како би их опет на стари град (''vomitus'') навео, као што је то већ пре неколико година покушао чинити у Хрватској, а у епископији свидничкој.''

Веома је интересантна и Колонићева информација у погледу личних захтева патријарха Арсенија: ''А пошто се знаде, да је тај патријарх увек веран дому аустријском остао, те с разлога, што је он већ близу очајања, а међутим је код свог шизматичког народа у врло великом поштовању тако, да само једним мигом може сав тај народ, како на добро, тако и на зло покренути, то би врло нужно било, да му се што пре даде извесна одштета за претрпљена зла. Да би се пак даље патријарх, а и народ, задржао у верности дому аустријском, нека се што се тиче његове особе, брата му Ђорђа и све његове породице потпуно потврди; он нека се обаспе сваком чашћу и нека му се даде наслов саветника и еквивалент у имању за претрпљене штете. Ово се сада може учинити, без икакве штете по садање стање вере, а тако исто и без штете по опће, јавно и приватно добро, јер све ово што се сада лично патријарху чини, мора се после смрти његове опет државној благајни повратити.''

Када је цар добио Арсенијеву представку, пропраћену са Колонићевим примедбама, а водећи рачуна о политичкој и војној ситуацији у земљи и ван ње, осећајући још увек потребу за српском помоћи, нарочито у Ракоцијевом устанку који још није био савладан, он је позитивно оценио у целини ову Арсенијеву представку, удовољио молбама и донео своје царско решење о потврди свих досадашњих српских Привилегија 7. августа 1706. и решење да се хитно позову све надлежне цивилне, војне и црквене власти у царевини, да уважавају и респектују привилегован положај Срба и њихове повластице, које је патријараху достављено преко Угарске дворске канцеларије 29. септембра 1706. године. Царева одлука, као и све раније, ништа није конкретизовала. Обећава се потпуна заштита њихових виталних интереса, изричу претње свима онима који се убудуће усуде да крње и газе права српског народа.

Е. Пико коментаришући царску диплому од 7. августа 1706. године лепо каже: ''То беху навек обећања па обећања, наскоро заборављена. Јосиф се стално упуштао у опште изреке, добро пазећи, да не одговори на одређене захтеве митрополитове. У Бечу никако не миловаху Србаља, па Дворско ратно веће у онај мах, кад цар изношаше њихове услуге, тражаше начина, како да им одузме и ову заосталу самоуправу, па да их стави под јежовитску шибу.''

Патријарх Арсеније се новом молбом обратио Ратном савету почетком септембра 1706. године у којој је молио Ратни савет, да изда заштитну диплому преко Дворске канцеларије и Угарске дворске канцеларије на све повластице које су Срби добили од Леополда I због својих заслуга за цара и царевину. Молби је приложио декрет цара Леополда од 6. септембра 1691. године, који је био адресован на војничке власти, са обавештењем да су српски патријарх, епископи, свештенство и сав народ ослобођени давања државних терета. Ова патријархова молба је заведена у деловоднику Ратног савета 15. септембра 1706. године. Одговор на патријархову молбу још истог дана издао је у име Ратног савета сам цар, у виду заштитне дипломе. То је учињено тако брзо јер су у то време Ракоцијеви побуњеници у офанзиви, напали аустријске трупе, у којима је било много Срба и 10. октобра 1706. године заузели Остроген, о чему је принц Евгеније Савојски известио цара и Ратни савет. Царска војска је под командом генерала Рабутина и Штаренберга, сачињена највише од Срба, ступила у дејство и већ 12. октобра повратила Остроген од Ракоцијевих побуњеника. Том царском дипломом, цар Јосиф I потврђује декрет Леополда I од 6. септембра 1691. године, којим се патријарх, епископи, свештеници и сав српски народ по свим крајевима у Угарској, Славонији, Хрватској, Илирији, Мизији, Албанији, Грчкој, Бугарској, Подгорју, Босни, Јенопољу и по свим другим местима, гдегод их има, узимају у царску заштиту и ослобађају од свих давања и ратних терета.

M@RCHELLO · MUSIC WIZZARD

Теодосије Симуновић упутио је једно значајно писмо заточеном грофу Ђорђу Бранковићу, поводом смрти патријарха Арсенија. Писмо је писано на латинском језику (мешавина латинског и италијанског). Оно је важно јер се из њега сазнаје за кућу у којој је умро у Бечу патријарх Арсеније. Из вога писма се сазнаје, да је патријархово тело било пренето у манастир Крушедол и сахрањено у гробницу св. Владике Максима Бранковића. Затим се сазнаје и о кући ''LAZO'', у којој је у Бечу одседао патријарх Арсеније, па je у истој вероватно и умро.

Примивши мртво тело патријарха Арсенија из Беча и са њима писмо Исаије Ђаковића, Срби из Будима, Пеште, Сентандреје, упутили су Саборно писмо Исаији Ђаковићу, 5. новембра 1706. године. Из њега се види висока национална и верска свест ових људи, који су се нашли у великој бризи после патријархове смрти. Под датумом 9. новембар епископ Исаија Ђаковић упутио је Србима у Будим, Пешту, и Сентандреју једно врло значајно писмо, које је одговор њима на њихово писмо од 5. новембра 1706. године. У том писму Исаија описује велику жалост и тугу због смрти патријарха Арсенија и обавештава их, шта је он до сада успео да уради: Извадио је привилегије народне, примио је пошиљке из Осека и Даља, које је донео протосинђел Вићентије и Томаш; предао је меморијал цару и другим личностима ''како заради онога имања, такође за изабрати себи другога пастира и поглавара и на место господина нашего свето почившаго патријарха другаго пастира и патријарха, кога хоће вас народ себе за пастита одабрати, како и наше привилеђије указују, и такове меморијале есмо их придали Светлости ћесаревској и другом где потребује. И сште ми смо ни еднога ответа имали, нити саде знамо, какав ће ответ нам изити, како нам и изиде ответ какови, да можемо поити доле међу народ, како смо и у меморијалу написали.''

Како је српски народ расејан и разбацан на све стране, то га је немогуће сакупљати на једно место, ''а без тога бити не можемо'', епископ Исаија предлаже, да Срби из Пеште, из Будима и из Сентандреје пошаљу своје представније у Беч, а такође да успут позову и српске војне старешине, да пошаљу хаџи Моисеа (Рашковића), затим једнога из Лике и Крбаве, те да сви они понесу своје печате, да их ударе на чисту хартију на којој ће написати да желе бирати новога архиепастира, али да не наводе његово име, већ да оставе то место празно, те да што пре дођу да би се искористиле садашње прилично повољне прилике за ово, јер се не зна како ће касније бити, а да такође понесу и новаца за трошак.

Кућа ''casa il Lazo'' где је патријарх умро је кућа ''Lazenhof''. Та се кућа налазила у првом бецирку Беча, са улазом из данашње Judengasse. Подигао ју је Волфанг Лац, чувени писац историје и кућа је била спојена са ''Dreifaltigkeitshof'' (Judengasse 10/12), а нешто касније постоји као самостална зграда 1345. године у власништву Хермана ден Снецлабна, који је био Bürgermeister Беча 1333-34. године. После је прелазила у разне руке, а у доба патријарха Арсенија је власништво Јозефа Грофа од Ламберга од 24. априла 1688., а касније опет прелази у разне руке и била је позната под именом ''Hozoshof'' пошто је све до 1910. године била у поседу грофовске породице Хојос-Шпринцен-Штајн.

Пошто су на томе терену вршена разарања у првом и другом светском рату, данас су остали само детаљи старе куће ''Lazenhof II'' и са улазом из Judengasse.

После смрти патријарха Арсенија настављена је борба српског народа за његова права. И на тим тековинама је основана Војводина која се присајединила матици Србији и на тај начин су остварене вековне тежње српског народа да живи у својој држави.

Патријарх Арсеније III Чарнојевић је оставио дубоког трага у нашем народном сећању и заузима важно место у проучавању историје нашег народа. Много је књига написано у њему, а он предтавља и инспирацију за многе уметнике у њиховим великим делима. Патријарх Арсеније III Чарнојевић је заувек оставио трагове у нашим животима и нашем сећању. Нек му је вечна слава и хвала.

M@RCHELLO · MUSIC WIZZARD

Uf....namucio sam se.........pa sad ko voli da procita ovo...nek izvoli............neko od ovoga moze da napravi dobar maturski rad....cini mi se.cak i dva maturska rada

Reponja · Upućeni član

Stvarno, svaka ti cast, ovde ima mnogo stvari koje nisam znao, a veoma su bitne za istoriju precanskih Srba.

M@RCHELLO · MUSIC WIZZARD

Hvala na komplimentima reponja......sam text je zaista zanimljiv i treba ga procitati

nastasenjka · **~daydreaming~**

Kako je krenula Velika seoba Srba

Сунце је залазило за врхове Проклетија кад се неколико турских коњаника, које је предводио капиџија Махмуд-паше Хасанбеговића, зауставило пред Пећком патријаршијом.
- Отварај! – наредио је капиџија када се у одшкринутим вратима указало бледо, преплашено лице младог искушеника. Послушао је ћутке не усуђујући се да пита шта или кога траже: без обзира на то шта су хтели, мислио је, њихов долазак не слути на добро.

Иста мисао прошла је кроз главу и патријарху Арсенију III Чарнојевићу када је, узнемирен топотом коња, похитао прозору и угледао Турке. Њихова појава није га изненадила: откако се месец-два раније вратио из Београда и Пожаревца, свакодневно их је очекивао. Оптужиће га да је подбуњивао рају. Зато и није имао илузија шта му се, ако не тога, а оно већ сутрашњег дана, спрема: избегне ли колац, свакако га чека тамница.

- Уведите некрсте и богато их угостите, а вино им непрекидно наливајте! – заповедио је једном од калуђера знајући да Турци неће одбити добру капљицу. А док се они госте, имаће довољно времена да припреми бекство. Другог начина да сачува главу није имао.

И док су калуђери у журби пунили бисаге свим што је могло да се понесе, Турци су, не слутећи ништа, уживали у богатој гозби, посебно у јаком, густом вину које их је неосетно омамљивало. Пред поноћ ниједан од њих, да је било кога да их упита, не би умео да каже ни где је ни зашто се ту налази. Савладани умором и вином падали су у сан где је који стигао.

Кад је у глуво ноћно доба узјахао коња, патријарх је, пре него што ће изићи из дворишта, провирио у трпезарију. Био је задовољан оним што је видео: гласно, неуједначено хркање и непомичне прилике увериле су га да му од њих, бар до јутра, не прети никаква опасност. Тако је, донекле умирен, у пратњи неколицине калуђера кренуо ка планинама.

Пророчанство о кнезу и камилама

Арсеније III Чарнојевић није се много двоумио где ће из Пећи. Прилике у Србији биле су му добро познате. Ћесаровци, војска аустријског цара Леополда, још су се задржавали око Ниша и, да би стигао до њих требало му је неколико дана јахања. Дотле би Махмуд-пашини људи могли да стигну. Много је боље, заклјучио је, да привремено уточиште потражи код никшићких племена која су последњих година била на ратној нози са Турцима и веома склона Млечанима на које је и сâм благонаклоно гледао. У међувремену је аустријска војска под командом Лудвига Баденског напредовала кроз Србију: један њен део предвођен генералом Енејом Силвијем Пиколоминијем, стигао је до Косова. Добрим опхођењем и с много умешности генерал је успут придобијао Србе који су се, у страху од Турака, али и његове војске, повлачили у тешко приступачне крајеве. Обећавши им помоћ и заштиту ако се врате у домовину и закуну на верност цару, успео је да привуче многе и да од њих створи чете српске милиције. У тој акцији придобијања Срба за борбу против Османлија наруку му је ишло и предање које је говорило да ће их турског јарма ослободити кнез који ће једног дана стићи на камилама праћен животињама из далеких крајева.

Знајући за то, Пиколомини је, потукавши до ногу Турке код Ниша и заробивши целу њихову комору, кренуо ка Косову на камилама натовареним кавезима пуним мајмуна и папагаја. Никакво чудо што је народ, верујући да се пророчанство обистинило, у њему видео ослободиоца. Где год прошао, одушевљено су га дочекивали и спремно, са свештенством на челу, заклињали на верност цару. Једини који није давао гласа од себе био је патријарх Арсеније који је, тајно, за судбину свог народа покушао да заинтересује православну Русију. Међутим, Пиколомини није заборавио на њега: чим је стигао на Косово, послао му је писмо у којем је захтевао да се одмах врати у Пећ. У супротном, писао је, на престо патријарха довешће неког другог. Арсеније III Чарнојевић није имао избора.

Да ли је до сусрета са Пиколоминијем дошло или није, питање је око којег се и данас ломе копља, али се зато зна да је патријарх, вративши се у Пећ, схватио чијем царству ваља да се приклони. Народ је листом стао уз генерала чији су војни успеси допринели да се моћ Леополда I учини много већом него што јесте. Неколико хиљада људи, по неким подацима чак и десетина, дигло се на оружје па се покрет за ослобођенје незадрживо ширио показујући, како се чинило, велике изгледе на успех.

Међутим, почетком новембра Пиколомини је умро од куге. Заповедништво над аустријском војском преузео је војвода од Холштајна, човек сасвим друкчијег кова који је врло брзо показао да није нимало бољи од Турака. У то време, крајем 1689. године, главни део ћесарских снага у Србији чинили су Срби. Доведени у отворен сукоб са дојучерашњом влашћу, они су се свим срцем залагали за успех Аустријанаца, али је он, под војводом од Холштајна, почео да изостаје. Поражен код Качаника, почео је да одступа ка северу па је тако Србија, а поготову Косово, постала позорница највећег страдања у историји Срба. У страшном, осветничком бесу, Турци који су поново почели да освајају Балкан нису имали милости ни према коме. Најмање су намеравали да је покажу према патријарху Арсенију, по њима главном кривцу за дизање устанка. Због тога је један одред, под вођством самог Махмуд-паше Хасанбеговића, кренуо ка Пећи с намером да ухвати патријарха. Међутим, опрезни Арсеније III Чарнојевић успео је на време да се склони. Бесан због тога, Махмуд-паша је наредио да се поубија све хришћанско становништво које се затекло у Пећи.

Још једном измакавши Махмуд-паши, Арсеније се опет питао где да бежи. Да се склони у Црну Гору код племена која су пристала уз млетачку заштиту? Та му се идеја није допала, пошто је, због Аустријанаца, заборавио на пријатељство са њима. Било је и племена, Брђана на пример, која су давал подршку Аустрији све до тренутка када је њена војска почела да одступа не марећи за српски народ који је навукао на себе бес Турака. Код њих је могао да се склони, али је осећао да не би било згодно тражити уточиште у околностима које су настале. Тако му је преостао један једини пут којим је могао да крене – на север, за Аустријанцима. Са њим, и за њим, су – бојећи се погрома – кренуле масе народа чиме је у пролеће 1690. и почела Велика Сеоба.

Турци откупљују рају

Одмазда над онима који нису кренули ка северу трајала је пуна три месеца. Палило се, клало, набијало на колац, одводило у робље. У дивљању су се нарочито истицали татарски одреди тако да се у једном тренутку чак и Порта умешала. Пред татарским мачем запретила је опасност, неће остати ни жива душа, а која корист од пусте земље? Променљива ратна срећа, све чешћа појава отпадника у сопственим редовима и потпуно испражњена благајна натерали су Порту да се заузме за рају, сачува је од ропства откупом од Татара и пошаље је кући. С напуштене, необрађене земље, било јој је јасно, никакав приход није могла да очекује. У којој се мери Порта забринула да јој се зло лошијим не врати најбоље показује ферман из марта 1690. којим је султан позвао Србе да се без страха врате на своја огњишта. Међутим, његов позив стигао је до мало кога: они који су преживели већ су се у великим збеговима кретали ка северним границама, ка Сави и Дунаву.

Што се цара Леополда тиче, он је неуспехе своје војске сматрао привременим, а како је имао намеру да продужи рат са Турцима, за који није имао довољно средстава јер је истовремено ратовао и са Французима, издао је 6. априла повељу којом је све народе "зависне" од Аустрије позвао на устанак. Ослобођења и одбране хришћанства ради. Заузврат је обећао одређене повластице које су се односиле на оне Србе који су живели јужно од Саве и Дунава. И управо та обећања навела су највиђеније Србе и њиховог патријарха да за 11. јун сазову сабор у Београду на којим би затражили ширење повластица.

Заслуга или кривица?

Наиме, било је потпуно јасно да од устанка оно мало Срба што је остало под султановом влашћу нема ништа. Уверени, сем тога да ће, устреба ли, Леополд I да их брани од Турака једино обећањима и да зато могу да рачунају само на себе, одлучили су да затраже да се поменуте повластице прошире на крајеве с обе стране Саве и Дунава. У том смислу у Беч су послата писма у којима се, поред осталог, тражила пуна аутономија православне цркве, слободан избор патријарха који ће, по свом нахођењу, постављати митрополите, епископе, игумане и свештенике који ће имати потпуну црквену власт над православним хришћанима у свим земљама под влашћу Аустрије и право да одлучује о изградњи нових цркава.

Мада су сви захтеви у суштини били скромни, тешко да би их Леополд прихватио да није схватио да је његова војска немоћна против Турака и да је одбрана царевине, пре свега Угарске, спала готово искључиво на српске чете. Имајући то у виду, "милостиво" је 21. августа издао повељу "часном и оданом нама љубазном Арсенију" којом је прихватио постављене захтеве. У последњи час јер су се Турци већ приближавали Београду под којим су се, још од пролећа, скупљале избеглице са Косова и из Метохије, из Поморавља, Понишавља, источне Србије, Шумадије. За прелазак преко Саве и Дунава побринула се посада београдске тврђаве, последњи чамац с избеглицама прешао је у јужну Угарску у 6. октобра 1690.

Пуних 40 дана трајало је повлачење Срба ка Будиму: у збегу је, по једном казивању патријарха, било 30.000, а по другом око 40.000 људи. Један број, по неким мишљењима њих 10.000 нису се ту зауставили: продужили су ка Сентандреји. Са њима је био и патријарх Арсенија III Чарнојевић, један од највише хваљених, а истовремено и највише оспораваних људи у српској историји. Док га једни сматрају избавитељем и спасиоцем српског народа, други га називају кривцем што је Србе извео из колевке њихове државе. Шта претеже, заслуга или кривица, историја је показала.

[из "Политикиног Забавника" #2020/1990, аутор: Олга Вукадиновић]

hvala kolegi coco_billu Wink