Ivo Andric

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

Jelena zena koje nema

Sva iskusenja, sva ispastanja i sve patnje u zivotu mogu se meriti
snagom i duzinom nesanica koje ih prate. Jer dan nije njihovo pravo
podrucje. Dan je samo bela hartija na kojoj se sve belezi i ispisuje,
a racun se placa nocu, na velikim, mracnim i vrelim poljima nesanice.
Ali tu se i sve resava i brise, konacno i nepovratno. Svaka preboljena
patnja nestaje tu kao reka ponornica, ili sagori bez traga i spomena.

.......
U najgorim casovima noci- a noc je bila uvek zlo vreme moga zivota-
biva ponekad da se javi nesto kao slutnja njenog prisustva.

Ne postoje cetiri strane sveta, nego samo jedna, a ta nema imena.
Ne zna se i ne pita se vise sta je dole, a sta gore, sta iza a sta
ispred. Ziv sam, ali u svetu poremecenih odnosa i dimenzija, bez
mere i videla. I Jelena je prisutna, ali samo utoliko sto znam da
negde preza ruku kojom hoce nesto da mi doda. I ja zivo zelim da
podignem desnicu i primim sitan, nevidljiv predmet koji mi nudi.
Tako ostajemo u tom bolnom polozaju jednog zapocetog i jednog
nerodjenog pokreta, a ne znamo gde smo ni na cemu smo, ko smo ni
kako se stvarno zovemo. Ono sto je zivo i jasno u mojom svesti,
to je nasa zelja koja je jedna. Po toj zelji i znam da postojimo,
ona je jedino sto nas vezuje i sto znamo jedno o drugom.

.........
Dok sam tako stajao neodlucan od srece, osetio sam da se iza
mene odjednom stvorila Jelena. Nisam smeo da se okrenem. Ostala
je tu trenutak - dva nepomicna (uporedo sa njom zastao je i moj
dah), a onda mi je polozila ruku na rame. Ne bih mogao kazati
kako ni po cemu sam to osetio. To je bila vise misao na zensku
ruku. Kao senka pocivala je na mom ramenu, ali senka koja ima
svoju nemerljivo malu pa ipak stvarnu tezinu i isto takvu mekocu
i tvrdinu. A ja sam stajao zanesen i svecano krut.

Ne zna kad je, kao senka leptira, odletela ta ruka sa mene,
jer kad sam opet mogao nesto da shvatim i znam, nje vise nije
bilo.

Ali, prolece je. Opet prolece. Bogat sam, miran, i mogu da
cekam. Da, niceg nije bilo i niceg nema, jasnog i sigurnog, ali
nista nije ni izgubljeno ili iskljuceno, nepovratno ili potpuno.
Znam da u svetu ima mnogo napola otvorenih prozora u koje kuca
prolecni vetric, suncevih odblesaka na metalu i vodi, praznih
sedista u kupeima, ustalasalih povorki i obasjanih lica u prolazu.
Slutim i hiljade drugih nepoznatih mogucnosti i prilika. Znam da
se svuda i svagda moze javiti Jelena, zena koje nema. Samo da ne
prestanem da je iscekujem!

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

Olujaci

A nocu je dolazio mladozenja. To je bio snazan covek, sa preranim
borama na zagasitom licu, sa vratom koji se pri dnu sirio i razlivao
ka ramenima, sa sumnjicavim tmastim pogledom. Zadrhtala bi kad bi
osetila poizdaleka kako jos se priblizuje njegov miris. Mirisao
je na zemlju, na tor, na ustajalo mleko. Prilazio bi joj nemo,
dusmanski. Isto se tako odmicao od nje. A sta je tada bivalo izmedju
njih, to zna samo gluva noc i nesrecna zenska sudbina kojoj su usta
zalivena.

......
Kad je poodmakla noc i kad joj se ucinilo da muz spava, izvuce
se polagano u prednju sobu gde je lezao brat. Sela je pored njegovog
duseka, iako je on gonio da se vrati u svoju sobu i legne, i
govorila mu je dugo i priguseno. Kazivala mu je kako je neizdrzivo
u ovoj pustinji, medju tvrdim i zlocudnim svetom kepeca i sumskih
nakaza. Otkrila mu je da se udala za coveka koji na poslu izgleda
zdrav i pametan, ali koji je u sebi lud, ima nocu prividjenja, i
ne moze da se oslobodi misli da je uvek ugrozen on i sve njegovo.
Namerno se odvojio od ostalih i spava s njom ne u velikoj
zajednickoj kuci Muderizovica, nego u ovom usamljenom drvenom
kucerku. Od prve noci on drzi u bracnoj postelji, vise glave,
nabijenu i potprasenu malu pusku, a izmedju sebe i zene polaze
dugacak noz. To je bila bolesna ljubomora od prvog pogleda, bez
povoda. Ljubomora bez ljubavi. U stvari, bolesna potreba za
mucenjem i unistavanjem. Sve je cinila da mu izbije iz glave
te pogresne misli, pokusala je da ukloni oruzje, ali to je
kod njega izazivalo nove sumnje i bojazni. Zapretio je da ce
je zivu zapaliti ako to jos jednom ucini. I tako ona, posto se
danju naradi, leze u postelju s velikim nozem i jadnim, potajnim
ludakom pored sebe. I place i danju i nocu. Kad ne uspe da sakrije
suze, ukucani joj kazu tupo i hladno da je to nevestinsko: da
otplace ona dok ne proplace dete.

Za njenog dugog i uzbudjenog pricanja brat se nekoliko puta
trzao. Cinilo mu se da cuje neki sum i lupu, ali ga je ona
umirivala, milujuci mu kosu i stezuci uz svoje obraze njegove
velike lepe ruke koje su potpuno licile na njene. I samo je
saptala:
- Mili, jednini, vodi me ili ubi. Izbavljaj kako znas.

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

Na Drini cuprija

Vec je sesta godina prosla od poslednjeg kupljenja ovog danka u
krvi, zato je ovog puta izbor bio lak i bogat; bez teskoca je nadjen
potreban broj zdrave, bistre i naocite muske dece izmedju desete i
petnaeste godine, iako su mnogi roditelji sakrivali decu u sumu,
ucili ih da se pretvaraju da su maloumni ili da hramlju, odevali
ih u dronjke i pustali u necistoci, samo da izbegnu aginom izboru.
Neki su i stvarno sakatili rodjenu decu, sekuci im po jedan prst
na ruci.

Izabrani decaci otpremani su na malim bosanskim konjima u dugoj
povorci dalje. Na konju su bila dva pletena sepeta, kao za voce,
sa svake strane po jedan, i u svaki sepet stavljen je po jedan decak
i sa njim mali zavezljaj i kolut pite, poslednje sto nosi iz ocinske
kuce. Iz tih sepeta, koji su se jednomerno klatili i skripali, virila
su sveza i preplasena lica ugrabljenih decaka. Neki su mirno gledali,
preko konjiskih sapi, sto je moguce dalje u rodni kraj, neki su jeli
i plakali u isto vreme, a neki su spavali, sa glavom prislonjenom
uz samar.

Na izvesnom odstojanju od poslednjeg konja u ovom neobicnom karavanu,
isli su rastrkani i zadihani, mnogi roditelji ili rodjaci ove dece,
koja se odvode zauvek da u tudjem svetu budu obrezana, poturcena
i da, zaboravivsi svoju veru, svoj kraj i svoje poreklo, provedu
zivot u janjicarskim odama, ili u nekoj drugoj, visoj sluzbi Carstva.
To su bile vecinom zene, ponajvise majke, babe i sestre otetih
decaka. Kad bi se suvise priblizile, agine suharije bi ih rasterivali
udarcima svojih biceva, nagoneci na njih konje uz glasno alakanje.
One bi se tada razbezale i posakrivale u sumu pored puta, ali bi se
malo posle opet skupljale iza povorke i naprezale da suznim ocima
jos jednom ugledaju iznad sepetke glavu deteta koje im odvode. Narocito
su uporne i nezadrzive bile majke. One su jurile, gazeci zustro i ne
gledajuci gde staju, razdrljenih grudi, rascupane, zaboravljajuci sve
oko sebe, zapevale su i naricale kao za pokojnikom , druge su raspamecen
jaukale, ... obnevidele od placa naletale pravo na suharijske biceve
i na svaki udarac bica odgovarale bezumnim pitanjem: "Kud ga vodite?
Kud mi ga vodite?" Neke su pokusavale da razgovetno dozovu svoga decaka
i da mu daju nesto od sebe koliko moze da stane u dve reci, neku
poslednju preporuku ili opomenu za put.
- Rade, sine, nemoj majke zaboravit'...
- Ilija! Ilija! Ilija! - vikala je druga zena, trazeci ocajno
pogledom poznatu, dragu glavu, i ponavljala je to neprestano kao
da bi htela da detetu usece u pamet to ime koje ce mu vec kroz
koji dan zauvek biti oduzeto.
Ali put je dug, zemlja tvrda, telo slabo, a Osmanlije mocne
i nemilosrdne. Malo po malo te zene su zaostajale i zamorene
pesacenjem, gonjene udarcima, jedna pre druga posle, napustale
bezizgledan napor. Ovde, na visegradskoj skeli, morale su da zastanu
i najupornije jer in na skelu nisu primali a preko vode se nije
moglo. Tu su mogle mirko da sede na obali i placu, jer ih niko
vise nije gonio. Tu su cekale kao okamenjene i neosetljive za
glad, zedj i studen, sve dok ne bi na drugoj obali reke jos
jednom ugledale otegnutu povorku konja i konjanika kako zamice
ka Dobrunu, i u njoj jos jednom naslutile rodjeno dete koje im
gine iz ociju.

........
U jednom trenutku kucanje prestade. Merdzan je video kako se
pri vrhu desne plecke misici zatezu i koza odize. On pridje brzo
i prosece to ispupceno mesto unakrst. Bleda krv potece najpre
oskudno pa sve jace. Jos dva-tri udarca, laka i oprezna, i na
presecenom mestu stade da izbija gvozdjem pokovani siljak koca.
Udario je jos nekoliko puta, dok vrh nije dosao do u visinu
desnog uha. Covek je bio nabijen na kolac kao jagnje na razanj,
samo sto mu vrh nije izlazio kroz usta nego na ledja i sto nije
jace ozledio ni utrobu ni srce ni pluca. Tada Merdzan odbaci malj
i pridje. Razgledao je nepomicno telo, zaobilazeci krv koja je
curila sa mesta gde je kolac usao i izasao, i hvatala se u malim
mlakama na daskama. Dvojica Cigana okrenuse ukuceno telo na ledja
i stadose da mu vezuju noge pri dnu uz kolac. Za to vreme Merdzan
je gledao da li je covek ziv i pazljivo posmatrao to lice koje
je doslo odjednom podadulo, sire i vece. Oci su bile siroko
otvorene i nemirne, ali ocni kapci nepomicni, usta rasklopljena
i obe usne ukocene u grcu; iz njih su belasali stisnuti zubi.
Pojedinim od licnih misica covek nije mogao da vlada; stoga je
lice izgledalo kao maska. A srce je bilo muklo i pluca radila
kratkim i ubrzanim dahom. Dvojica Cigana stadose da ga dizu kao
brava na raznju. Merdzan je vikao na njih da paze, da ne drmaju
telom; i sam je pomagao. Uglavise donji, debeli deo koca medju
one dve grede i ukovase sve velikim ekserima, zatim pozadi, u
istoj visini, poduprese kratkom ziokom koju takodje prikovase i
za kolac i za gredu od skela.

Jer oni koji vladaju i moraju da tlace da bi vladali, osudjeni
su da rade razumno; a ako, poneseni svojom strascu ili naterani
od protivnika, predju granice razumnih postupaka, oni silaze na
klizav put i oznacavaju time sami pocetak svoje propasti. Docim
se oni koji su tlaceni i iskoriscavanji, lako sluze razumom i
bezumljem, jer su to samo dve razne vrste oruzja u stalnoj, cas
podmukloj cas otvorenoj borbi protiv tlacitelja.

U toj velikoj i cudnoj borbi koja se u ovoj Bosni vekovima
vodila izmedju dve vere, a pod vidom vera za zemlju i vlast i
svoje sopstveno shvatanje zivota i uredjenje sveta, protivnici
su otimali jedan drugom ne samo zene, konje i oruzje, nego i
pesme.

Nesreca nesrecnih ljudi i jeste u tome sto za njih stvari
koje su inace nemoguce i zabranjene postanu, za trenutak,
dostizne i lake, ili bar tako izgledaju, a kad se jednom trajno
usele u njihove zelje, one se pokazu opet kao ono sto jesu:
nedostupne i zabranjene, sa svim posledicama koje to ima po
one koji za njima posegnu.

... na ovoj zemlji ne moze biti dobrote bez mrznje ni velicine
bez zavisti, kao sto nema ni najmanjeg predmeta bez senke.

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

U sumrak

(Prva Andriceva objavljena pesma u "Bosanskoj vili" od
30. septembra 1911. godine)

U sumrak pevaju devojke. Njini su glasovi meki i dahnu svezinom
cveca i ljubavi. Njina pesma blaga, kao behar opada. Ona ima nesto
od mojih ljubavi: davno, toplo i lepo. Ona podseca na sarajske
sumrake, kad jablanovi sjaju u crvenom zlatu, kao vitke ponosne
zene.

Kao rumene latice zasiplju me glasovi. Pevaju lepo. To lici na
pozdrav od starih prijatelja, na spomen onoga sto proziveh u
ljubavi i zanosu. One pevaju, u suton, kao sreca moja da mi rupcem
mase.

Ali srce je moje tamno jezero koga nista ne dize i u kome se
niko ne ogleda.

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

Zedj

Zena se otimala kratko i uzaludno. Ucini joj se uzasan taj nenadni i
neodoljivi zagrljaj. Cinilo joj se nemogucno i svetogrdno da se tako
brzo i lako, bez reci i objasnjenja, izneveri nocnom svetu u kome je do
toga trenutka zivela i stradala, sama sa svojom mukom. Htela je da mu
se odupre i uveri ga da to ne moze biti, da ima teskih i bolnih stvari
koje mora da mu kaze i preko kojih se ne moze tako lako preci na
svakidasnji zivot. Ogorcene reci su joj navirale, ali nije mogla da
izgovori nijedne. Samo se zagrcnu. Ali covek nije ni primetio taj
znak njenog otpora, taj zvuk koji nije dospeo da postane ni jedna
jedina rec. Htela je da ga odgurne od sebe, ali njeni pokreti nisu
imali ni priblizno snagu njenog ogorcenja ni brzinu njene misli. Vec
sama vrelina toga odmornog i probudjenog tela pritisnu je kao teret.
Popustise kosti i misici u mladom telu, kao poslusna masina. Usta su
joj bila zapecacena njegovim ustima. Osecala ga je na sebi kao ogroman
kamen za koji je privezana i sa kojim zajedno pada, strelovito i
nezaustavno.

Gubeci svest ne samo o prosloj noci nego o celom zivotu, tonula je
u gluhom i sumracnom moru poznate a uvek nove slasti. Nad njom su
ostajali poslednji tragovi njenih nocasnjih misli i odluka i svega
ljudskog sazaljenja, i redom iscezavali, kao vodeni mehurici nad
davljenikom.

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

Svadba

Svaka kuca treba da dobije po kilo brasna na nedelju i na clana
porodice. Ali ni to nije prosto ni lako.
Jedna mlada zena ulazi sa detetom na grudima. Zamorena i razdrazena
od cekanja. Podrhtavaju joj misici oko usana. Mere joj kilo brasna.
- A za dijete? - pita ona ostro.
- Ovdje nema djeteta - kaze cinovnik i pokazuje na tefter pred
sobom.
- Ako nema tu, ima ga ovdje - odgovara jetko zena - do neki dan
sam ga dojila, sada, da prostite, nemam cim. Moram da ga odbijem.
- Je li zakonito? Treba da krstenicu doneses.
- Ko ce meni dati na ovim vremenima krstenicu i sa cim cu ja da
je izvadim? A dotle, zar dijete da mi skapa?
- Nista bez krstenice - kaze cinovnik i hoce da predje na iduceg.
Tada zena baci vrecicu sa primljenim brasnom na pod, uze
poluzaspalo dete i polozi ga na sto izmedju vage i cinovnika.
- E, kad je tako, evo vam ga pa ga vi hranite. Kad je Carevina
odvela ljude i uzela da hrani sibijan, onda mora da je tu zapisano
i moje dijete.
Glas joj je rezak i drhti, a pokreti veliki i neocekivani, kakvi
se vide kod zena u trenucima velikog gneva, straha i ljubavi.
Cinovnik koji i sam ima punu kucu dece, skace i siri ruke kao
da se brani.
- Ne, ne dajte, vodite je!
Vojnici pritrcavaju. Narod se komesa. Jedan vojnik nevesto i
pazljivo drzi dete, a dvojica izvode zenu koja se izbezumila, ne
od ovog sadasnjeg nego od nekog davnasnjeg, duboko naslaganog jada
i gneva.
- A, a tako? Ne mozete mog covjeka da nadjete u knjigama? A kad
ste ga poslali na frontu nasli ste ga odmah. Moje dijete treba da
skapa, a vasa imaju krstenicu pa jedu, jedu...
I posto je nekoliko puta ponovila sa gnusanjem i mrznjom tu rec,
provali iz nje odjednom silan glas novom snagom:
- ... jedu, u krv im se pretvorilo dabogdaaa!

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

Zena na kamenu

... za velike i teske promene svog zivota covek ne bi mogao
nikad da kaze tacno kad su pocele. Cas izgleda kao da su oduvek
bile tu, cas opet kao da su se malocas pojavile i otkrile njegovim
ocima. Zatim, to je podmuklo i varljivo. Ta muka izgleda ponekad
teska, opipljiva, jedina i velika, kao crna planina koja zaklanja
svet i nece se nikad promeniti ni pomeriti s mesta. A zatim dodju
dani i citave nedelje kad izgleda da "planine" i nema, da nije
nikada ni bila, da ne moze uopste biti. Dok jednog dana, jednog
trena, ne iskrsne opet i ne ispreci se pred nama, stvarna, ogromna,
veca i crnja nego sto je bila pre tog kratkog i varljivog zatisja
i olaksanja.

.......
Ne, starost nije dobra ni lepa. Ni u cem, ni u cem, ni u cemu!
Nije cak ni cista! Ne samo sto paznja otupi, obzir oslabi, interes
obamre, pa je covek sklon da se zapusti u odelu i drzanju, nego
cak i samo telo kao da se tesko cisti a lako prlja. Samo od sebe,
iznutra se prlja. A ako, sa krajnjim naporom, coveku koji stari
i podje za rukom da se odrzi uredan i cist, to je sterilizovana
cistoca apoteke a ne cistoca cveta. A mladost je cista, jer se
njeni sokovi obnavljaju, dok su sokovi starosti ustajali i kad
jos nisu potpuno usahli. Ni seda vlas nije casna kad lici na
sramotu koju skrivas a sakriti je ne mozes. Ni bora na licu.
Bore ulivaju svakome postovanje, daju draz i toplinu licima
skromnih starica i dostojanstvo celu mislioca, ali te iste bore
na licu lepe zene koja pocinje da stari izgledaju kao zli pecati
i oziljci poraza, nesto nakazno, gotovo sramotno, jer te bore
izazivaju kod onog ko ih gleda ista ona osecanja sa kojima ih
ta zena nosi. One se ne mogu kozmetikom sakriti ni masazom
zbrisati, cak kao da ne mogu - proklete bile! - ni oprati kako
treba. U njima uvek ostaje senka starenja, kao sto na bronzanim
i mramornim bistama, po provincijskim muzejima, ostaje uvek malo
prasine u borama lica i naborima odela. Iza njih jedva vidljivih,
a ipak uvek vidljivih i pre svega vidljivih bora na licu lepe zene
koja pocinje da stari - bije hlad i pustos, kao iz dubokih haluga
i planinskih provalija.

Takva je ta kleta starost da se sve okrece protiv onoga protiv
koja je i inace sve, jer stari.

premist · Početnik Domaćeg.de

Meni se mnogo svidja njegova recenica
''Kad nisam ocajan ja ne valjam nista''

nastasenjka · **~daydreaming~**

Meni se najvise svidja njegova "Jelena,zena koje nema"

dzingis_kan · Početnik Domaćeg.de

Mislim da je previse paznje obracao deskripciji sto me jako nervira. To je po meni negativan deo knjige a ne pozitivan. Svako stvar je opisivao do najsitnijih detalja a to mi se ne svidja. Vise volim dada se direktno neko osvrne na neki dogadjaj, mada ima tu dobrih stvari koje je on pisao kao recimo citat koji mi je uvek donosio 5 iz srpskog: "Zivot je poput plamena svece koji se gasi pri najmanjem dasku vetra"
Ali sve u svemu ne svidjaju mi se njegova dela nekako su suvoparna.

z-sveti-jovo-88 · Početnik Domaćeg.de

citao sam na drini cuprija od ive andrica, i moram vam reci da je to jedina knjiga koju nisam procitao do kraja....

dosadna je

damir02 · Početnik Domaćeg.de

za sve ljubitelje zatvorske drame (radnja se zbiva u zatvoru) preporucujem knjigu ''Prokleta avlija''...

vrlo je dobra....