Djura Jaksic

lovegoddess · Veštica

PUTNIK

Uvek na opazu

Kud čovek ne brodi

Birajući stazu

Koja sreći vodi.

Gledi staze redom:

Ovom neću ići;

Idem pravo sredom

Pre ću k meti stići.

I polazi s Bogom

Putem putnik mladi,

Mladom, lakom nogom

Po cvetnoj livadi.

Što je drugom teško,

Lako je za njega,

Srce mu s' viteško

Ne straši ničega.

Po bregovi tuđi

Ko zerav se sija,

Ide pevajući

A znoj ga probija.

Sa junačkim skokom

Sve bede obara,

Pred njegovim okom

Sve se u raj stvara.

Mnogo je obiš'o

Sveta pregolema,

I doma bi iš'o

Al' već doma nema.

Mira meni treba,

Snaga mi je pala,

A zaradit hleba

Ruka j' malaksala.

Ah! al' nigdi stanka,

Nigdi za meneka!

Starost me nejaka,

Starost mene čeka!

I sa tugom veljom

Laca štap opeta,

No ne s onom željom

Upoznati sveta.

Upozna ga dosti,

Ne treba mu više,

Sve mu već pakosti

O grudi razbiše.

Vrane njemu kose

Postaše srebrne

Dobro noge nose

Da u grob posrne.

Zbogom, svete beli!

Ja stazu izbira,

Duša dalje želi,

Telo ište mira.

I sve na opazu

Dalje putnik hodi,

R a d o s l e d i s t a z u,

K o j a g r o b u v o d i…

lovegoddess · Veštica

VEČE

Kao zlatne toke krvlju pokapane,

Dole pada sunce za goru, za grane.

I sve nemo ćuti, ne miče se ništa,

Ta najbolji vitez pade sa bojišta!

U srcu se život zastrašenom taji,

Samo vetar huji… To su uzdisaji…

A slavuji tiho uz pesmicu žale

Ne bi li im hladne stene zaplakale. -

Nemo potok beži - ko zna kuda teži?

Možda grobu svome - moru 'lađanome!

Sve u mrtvom sanu mrka ponoć nađe,

Sve je izumrlo - sad mesec izađe…!

Smrtno bleda lica gore nebu leti…

Poginuli vitez… eno se posveti…!

Beatrica · Odomaćeni član

Pesma za nas dvoje

Ljubav
Cesto te u snu snivam,
Moja ljubavi !
Cesto te tako vidjam,
Cvete ubavi !

Pa grlim nebo plavo,
Grlim, uzdisem;
A ljubim sunce jarko,
LJubim, izdisem

Al' evo zora svice,
I evo prodje san,
Al' tebe nema, nema-
Nema da svane dan !

gkukolj · **-tončica-palončica-**

Poslednje vojevanje Đure Jakšića

Mada već prilično bolestan i na kraju olako utrošenih snaga, pjesnik Đura Jakšić je s neskrivenim zadovoljstvom dočekao dozvolu nadležnih vlasti da može da obiđe logor srpske vojske na Drini. Srbija je protiv Turske bila još jednu od svojih uvijek odlučujućih bitaka.
Šestog avgusta 1879.godine pisac buntovnih pjesama "Otadžbina" i "Padajte braćo" stigao je u stan Drinske divizije. Ubrzo su nastale mnoge pjesme u stilu Đurinog patriotskog zanosa, ali je odštampana i pripovjetka "Ranjenik", prije nalik novinskoj reportaži nego svojina lijepe književnosti. Avgusta 1877.pojavila se u kalendaru "Orao" i izazvala buru.
U nekoj vrsti razgovora s garibaldincem, vojnikom koji je svoju krv prolivao u Italiji, na barikadama Pariza, u hercegovačkom ustanku, ali i na bojištima srpsko-turskog rata 1876. Đura Jakšić žestoko optužuje đenerala Ranka Alimpića, komandanta Drinskog korpusa. Zamjera mu za nadmeno držanje i kukavičluk. Sa svojim štabom uvijek je bio daleko od prve linije fronta i pojavljivao se tek poslije bitke, da izvrši smotru pobjednika.
Da stvar bude još zanimljivija, pjesnika nije tužio đeneral Alimpić, nego Načelstvo okruga šabačkog. Tužbu je potpisao Panta Lunjevica čija se kći Draga kasnije udala za kralja Aleksandra i iz sve snage doprinijela padu dinastije Obrenovića. Bio je to način da se načelnik i ovako dodvori đeneralu i ministru Alimpiću.

Neka me g.đeneral tuži

Tužba je iz Šapca stigla u Upravu grada Beograda 26.januara 1878.godine, ali je Jakšića uzela na "krivični ispit" tek 21. marta - piše Dragoljub Vlatković u svojoj knjizi "Suđenja srpskim pjesnicima". Na prvom saslušanju optuženi pjesnik se branio ovim riječima:
"Pre svega u celoj ovoj priči ... nema nijedne vređajuće reči a najmanje uvrede vlasti u zvaničnom radu. Ja niti sam vređao, niti hteo vređati g.đenerala, a to i ne samo što nisam mogao činiti, što sa g.Rankom nisam imao nikakva posla, te da ima šta protiv njega, a i na vojsci nisam bio, te da gledam šta g.Ranko radi, no sam kao novelističar pisao priču koju sam čuo od jednog dobrovoljca koji je tada bio na Drini gde i g. Ranko ... Ovde nema uvrede vlasti, a ako g.Ranko misli da sam njega lično uvredio, on neka me tuži i ja ću onda odgovarati i dokazivati ima li u mojoj radnji uvrede i jel' istina ono što sam napisao ili ne..."
U pokušaju da sudiji objasni svoje poimanje svijeta i posla kojim se bavi, Đura Jakšić je još dodao:
"Ne pišem nikada kako ja koga lično volim ili kako mi padne na pamet da kakve crtice iz života pojedinih pišem pristrasno i po mome ličnom raspoloženju..."
Sudija očigledno nije prihvatio odbranu optuženog jer je Prvostepeni sud za grad Beograd donio odluku da se optuženi stavi pred Prijeki sud. Kao da je pisac pripovjetke "Ranjenik" ratni zločinac, ili, u najmanju ruku, dezerter.
Na žalost, nije sačuvan zapisnik sa procesa koji je održan 4.aprila pred Prijekim sudom, ali je prava sreća - prije svega za prebogatu istoriju suđenja piscima sa našeg tla - da je vrijeme nadživjela Jakšićeva pismena odbrana.

Petnaest dana robijanja

U prisustvu mnoštva svojih istomišljenika i prijatelja, pjesnik Đura Jakšić je drhtavim glasom - što zbog uzbuđenja, što zarad bolesti koja mu se podmuklo prikradala - pročitao svoju odbranu. Zbog dužine, donosimo je u skraćenoj verziji:
"Je li zločin pisati mirno, bezpristrasno razlagati svoje misli o nekome i ničijem delanju, pa i o samoj osobi koja na nečemu radi? Ja mislim da nije!
Evo primera:
- Napoleon I podiže do onda još neviđenu vojsku protiv Rusije ... Đenerali njegova doba savjetuju ga da to ne čini, mislioci ga osuđuju, kritičari ga kritikuju: potomstvo onih u ruskom snegu proklinje ga. Pa ko je tu kriv? Ili on, što je toliku i tako dičnu vojsku upropastio, ili oni koji su ga kritikovali? Ja sam ubeđen da je Napoleonova krivica, a kritika njegova doba zaslužuje samo priznanje.
To su samo primeri koje sam naveo da razsvetlim stvar sa koje sam ovom sudu predat; i od kojeg se nadam - ne milosti, jer gde krivice nema tu bi traženje milosti ili saučešća podličenje bilo. Ja od suda očekujem samo pravdu...
U tužbi se toj udara glasom da sam ja u mojoj pripoveci "Ranjenik" tendenciozno nasrnuo na g. Ranka Alimpića; i da sam time hteo njega u njegovome patriotskome delanju sprečiti; da sam ga tim mojim spisom u njegovoj zvaničnoj dužnosti uznemirio; i suviše: da sam u opisivanju svome tako daleko išao da sam čak i našu davnašnju ideju sjedinjenje srpstva hteo osujetiti...
Po mome uverenju cela je tužba neosnovana!
... Meni je kao piscu srpski g.đeneral isto ono što i drugi srpski vojnik. Uzvisi li ga njegovo junačko delanje nad običnim ljudima i ja ću se sa ostalom svetinom njegovoj veličini klanjati. Ostane li i posle tako sjajnih prilika malen i neznatan?... Onda, neka mi sud pokaže pisca koji će ga proslaviti..."

Odbrana Đure Jakšića nije doprla do članova Prijekog suda: pisac pripovjetke "Ranjenik" osuđen je na petnaest dana zatvora. Pjesnikova žalba Višem sudu urodila je plodom utoliko što je proces obnovljen pred civilnim sudom. Kazna je potvrđena: petnaest dana robijanja. Viši, apelacioni sud mu je kaznu smanjio na osam dana.
Presuda je izrečena 16.oktobra 1878. U varoški sud za grad Beograd došla je 21.oktobra, a 30. je pjesnik pozvan da sasluša presudu. Nije došao, bio je teško bolestan. Umro je petnaest dana kasnije, 16. novembra.
Na sahrani nije primjećen g. đeneral Ranko Alimpić. On je umro četiri godine docnije, kao uvaženi ministar građevina.

Izvor: "Politikin zabavnik" 2017/90