Pero Zubac

lovegoddess · Veštica

ORKANSKI VISOVI

Moji su Orkanski Visovi

ostali u zemlji Hercegovoj.

Zapretana tajna.

Utuljeno kandilo.

Nikad okom, ni stopom više.

Ni dečačkim ushitom

u večeri.

Orkani zla zavejali

Za vremena ljubavi

prekasno.

Za smrti

Prerano.

lovegoddess · Veštica

SPIRAM TE SA KOŽE

Spiram te sa kože,

Sa minulih leta,

Miris hladnog limuna,

Zelen martovski prhut,

Iskašljavam te,

Talog ispod jezika,

Vreo šljunak u krvi,

Ljtim te sa nokata

Oštrim nožem kajačem

Nema te, nema te,

Nema te.

Reči te se odriču i

u laž me ušuškuju,

Nisi postojala

sem u pesmama, nisi

postojala ni toliko

da bi se pomirili

sa iščeznućem,

Istresam te iz džepova

starih košulja,

Stružem te okom

sa fotografija

Stresam te sa kose,

Davni prosinački sneg,

Proklinjem pesme

u kojima stanuješ,

jedeš, spavaš, umivaš se,

Sve bih ti oprostio

samo da te ima,

Da ima krvi u tebi.

Srce od najfinijeg drveta

izvajao bih i pod rebra

ti ga sakrio,

More bih ti u san

donosio.

Vetrovi bi ti bili pokorni,

Kišama bih te uspavljivao,

Samo da te ima

imalo izvan reči,

Samo da postojiš.

Kako ćeš i ovu

Molitvu čitati

Ako te nema

Ako uporno tvrdiš

Da te nema,

Da sam te

izmislio.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

engleske Mostarske kiše Very Happy

Mostar rains

1.
i loved a certain svetlana in mostar one autumn
if only i knew whome she was sleeping with now
i'd chop her i'd chop her
if only i knew who was kissing her now
i'd knock his i'd knock his
ah if i knew who picking apricots
still unripe in me

2.
i was telling her you are a child you are green
i was telling her everything
and she wept on my hands at may words
i was telling her you are an angel you are a devil
your body is ripe don't pretend to be a saint
and all night blue rains were raining over mostar

3.
there was no sun no birds there was nothing
she asked me whether i had a brother what i studied
whether i was a croat whether i love rilke she asked everything
she asked me if i could do the same with every girl god forbid
she asked me in a low voice if i loved her
and blue rains were falling over mostar
she was luxuriously white in the dark od the room
but she wouldn't give she wouldn't
or she didn't dare devil knows

4.
it is autumn that dead autumn in window-panes
her eyes a bird her thighs a doe
she had a mole a mole she had i dare not say
she had a mole small and violet or so it seems to me
she asked me if i was a croat if i had a girl
if i loved rilke she asked me everything
while in the window like christmas bells of my childhood water
drops rang
and a night song softly along downtown
hey suleman mother's son

5.
she spread her years upon the floor
her eyes were full ripe peaches
her breasts were warm as puppies
i told her she was stupid she was putting on airs
svetlana svetlana do you know this is the atomic age
de gaulle gagarin and such nonsense i told her everything
she wept she wept

6.
i took her to the bazaar dives
i toke her everywhere
i hid her in caves carried her to a balcony
under bridges we played hide and seek the neretva a filly
under an old bridge i spoke of crnjanski
how marvelous he is how marvelous

7.
i drew her knees in wet sand
she laughed so merrily so innocently like first lilies
i took her to mosques karadjoz bey dead too dead
under his heavy tomb
so shantich's grave she carried some flowers cried a little
like a women
i took her everywhere

8.
it is this summer now
i am now quite different i write some poems
in a newspaper half a column gor pero zubac and nothing more
and all the night blue rains were falling over mostar
she was luxuriously white in the dark od the room
but she wouldn't give she wouldn't
od she didn't dare devil knows

9.
that sky those clouds those roofs
the pale sun of the hungry boy over mostar
i can't forget
nor her hair her small tongue like a strawberry
her laughter which could hurt like a curse
that player in the chapel on the white fill
god is great she said he will outlive us
nor those heavy blue rains
oh autumn her barren autumn

10.
she spoke of films of james dean
she spoke about everything a bit sadly a bit pathetically
or karenina
she said clyde griffiths could not
hurt a fly
i laughed you are stupid he is a murdeerer you are a child of
but those streets those news-boys selling the latest edition of
liberation
those half withered grapes in shop-windows i can't forget
that bitter barren autumn over mostar those rains
ske kissed me all night long and caressed me and nothing more
i swear by my mother we did nothing more

11.
after that summers came again rains came again
only one short letter from ljubljana why there
those leaves on pavements those days
i can't i don't know how
to erase

12.
she writes she asked me what i do how i live if i have a girl
whether i ever think of her and of that autumn of those rains
she is now the same she swears by god quite the same
shall i believe her shall i laugh i cursed christ a long time ago
and i don't quite love her whether she swore or not
it must be so lies are worthlees

13.
i talked to her of lermontov chagall i told her everything
she carried with her on old zweig's book read in the afternoon
her hair was threaded with summer the yellow colour of the
sun a little of the sea
first night her skin was also somewhat salty fish asleep
in her blood
we laughed at the boys who were jumping from bridges for
cigarettes
we laughed because it was not summer and thay were jumping
they are real children
she said they could die they could get pneumonia

14.
then her long too long silences came
i could freely think about anything explain spinoza
for hours i could look at others at leisure throw stones
down rock i could also go somewhere go far away
i colud have died alone on her breasts more lonely than anyone
i could have turned into a bird water a rock
i could have done all this

15.
her fingers were long weak bloodless but quick
we played lady-bird and hide and seek
svetlana get out you are under the rock i am not blinde
i am not stupid come up don't hesitate you'll be beaten
when it was her turn i could flee into the river itself she would
find me
she smells me immediately she says she knows me well
i never belived her she may have peeped through her fingers
she liked chestnuts we picked them round about
she carried them to the room hung them on threads
she loved roses those autumn roses i brought her
when they withered she would put them into a tin

16.
i asked her what she thought oh this world whether she belived
in communism
whether she would like to be natasha rostova i asked her
everything
sometimes stupid questions i know that only too well
i asked her whether she'd like a small son blond say
she jumped from enthusiasm yes yes
and all of a sudden she was overpowere by grief like dead fruits
she mustn't she mustn't she wouldn't do that for her life
do you hear him he thinks it's so easy as if i had fallen from
jupiter
who then is that zubac pera that he should be that mn and
not somebody else
by no means he thinks he is at least brando or such a one

17.
i told her you are stupid you are clever you are a devil
you are an angel i told her everything she believed nothing
you men are born liars you are rascals
she said everything
and blue rains were falling over mostar

18.
i really loved that svetlana one autumn
if only i knew who she was sleeping with now i'd chop his
i'd chop his if only i knew who was kissing her now
i'd knock his i'd knock his alas if only i knew who
was picking apricots still unripe in me

1965

THE END

________
Translation:
© Branko Momchilovicj

________
Pero Zubac: Mostar rains
First published: Weekly magazine 'Telegram', Zagreb, October 1965.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

francuske Mostarske kiše Very Happy

Les pluies de Mostar

J’ai aimé certaine Svetlana
r Mostar un automne.
Si seulement je savais
avec qui dormait-elle
je lui casserais la gueule,
je lui casserais la gueule,
Si seulement je savais
qui l’embrassait maintenant
je lui casserais les dents
je lui casserais les dents
Oh! Si je savais qui vole maintenant,
les abricots aux profond de mon l’âme,
les abricots, toujours vertes,

Je lui disais que tu es un enfant,
tu es verts
Je lui disais tout
Et elle a pleuré sur mes mains,
aux mots de moi
Je lui disais que tu es un ange,
tu es un diable,
ton corps est mur, ne feignent pas d’etre une sainte,
et toute la nuit des pluies bleues,
pleuvait sur Mostar

Il n’y avait pas de soleil, aucun oiseau, il n’y avait rien
Elle m’a demandé si j’avais un frcre, que j’ai étudié,
Si suis — je un Croate, si j’aime Rilke, elle m’a tout demandé.
Elle m’a demandé si je pouvais faire la meme chose avec chacune,
No! Nome de Dieu, pardonnez-moi Dieu,
si je l’ai aimée, d’une voix basse elle m’a demandé,
et toute la nuit des pluies bleues,
pleuvait sur Mostar,
elle était luxueusement blanche dans sombre de la chambre
Mais elle ne voulait pas faire, ne voulait pas,
ou elle n’a pas osé,
le seul diable le sait.

C’est l’automne que l’automne mort dans des vitres
ses yeux un oiseau, ses cuisses une biche,
elle avait un grain de beauté, un grain de beauté elle faisait, je n’ose pas dire,
elle avait un grain de beauté, petit et violet, ou donc il me semble.
Elle m’a demandé si suis — je un Croate, si j’avais une fille,
si j’ai aimé Rilke elle m’a tout demandé,
Tandis que dans la fenetre comme les clochetes de Noël
de mon d’enfance
les gouttes d’eau ont sonné
et une chanson de nuit doucement c’est écoule le long en ville,
Hé!, Le fils Souleyman la mcre berçait.

Elle a étendu ses années sur le parquet
Ses lcvres étaient pleines, comme peches mures,
ses seins étaient chauds comme des chiots
Je lui ai dit qu’elle était stupide, elle cabotinait,
Svetlana, Svetlana sait-tu que c’est l’âge atomique
De et un tel non-sens je lui ai dit tout
Elle a pleuré, elle a pleuré.

Je l’ai amené au bazar,
partout je l’ai amené
je l’ai cachée dans des cavernes, l’a portée r un balcon,
sous les ponts nous avons joué cache-cache,
Neretva une pouliche,
sous un vieux pont, je dirai la lune en pierre, j’ai récite — Prcvert
Il est merveilleux, elle murmurait, comment il est merveilleux

J’ai dessiné ses genoux dans le sable humide,
elle a ri si joyeusement si innocemment comme les premiers lis
je l’ai amené aux mosquées, Karadjoz — bey mort,
trop mort
sous son lourd tombeau;
ainsi la tombe du Shantich elle a porté quelques fleurs, a pleuré un peu,
comme toutes les femmes,
je l’ai promenait partout

C’est cet été maintenant,
je suis maintenant tout r fait différent, j’écris quelques pocmes,
dans une de presse moitié d’une colonne pour Pero Zubac,
et plus rien,
et toute la nuit des pluies bleues,
pleuvait sur Mostar,
Elle était luxueusement blanche dans sombre de la chambre,
mais elle ne voulait pas faire,
ne voulait,
ou elle n’a pas osé,
le seul diable le sait.

Ni ce ciel, ni ces nuages, ni ces toits
le soleil pâle — du garçon affamé sur Mostar
Je ne sais pas, et je ne peux pas oublier,
ni ses cheveux, sa petite langue comme une fraise,
son rire qui pourrait faire mal comme une malédiction,
Cette pricre dans la chapelle aux cimeticres,
Dieu est grand, elle a dit, qu’il nous survivra;
Ni ceux lourdes, pluies bleues,
oh! stérile automne, son automne ...

Elle a parlé des films, de James Dyne
elle a parlé de tout,
un peu tristement, un peu pathétiquement de Karenjina,
elle a dit que Clyde Griffiths ne pouvait pas blesser une mouche,
j’ai ri — tu es stupide, il est un assassin, dont tu es un enfant;
Ni ces rues, ni ces vendeurs de journaux vendant la dernicre édition de
“Libération”
ni ces raisins, moitié fanée dans des vitrines, je ne peux pas oublier,
ce stérile et amer automne sur Mostar,
ces pluies,
elle m’a embrassé toutes les nuits, elle m’a caressé,
et rien de plus
je jure, sur la tete de ma mcre,
nous n’avons fait rien de plus.

Aprcs cela les étés sont venus de nouveau,
les pluies sont venues de nouveau,
seulement une lettre, une unique lettre courte de Ljubljana,
pourquoi lr
ni ces feuilles mortes sur trottoirs, ni ces jours,
je ne peux pas, je ne sais plus comment
effacer.

Elle écrit, qu’elle m’a demandé que je fais, comment je vis,
si j’ai une copine,
si je pense r elle, et r cet automne, de ces pluies,
elle est toujours la meme, elle jure par Dieu tout r fait la meme
fait — je la croire, ou que je rigole,
il y a longtemps, longtemps, j’ai maudit Christ
et je ne l’aime pas tout r fait, si elle a juré ou non
cela doit etre comme ça, les mensonges sont inutile.

Je lui ai parlé de Lermontov, Chagall,
je lui ai toute dite
elle a traîne sur elle un vieux livre du Zweig,
elle lisait l’aprcs-midi
ses cheveux étaient chaînés avec l’été la couleur jaune du
soleil, peu de mer,
la premicre nuit sa peau était quelque peu salé,
les poissons endormis dans son sang
nous avons ri des garçons qui sautaient
de ponts pour cigarettes
nous avons ri parce que ce n’était pas l’été et ils sautaient — ils sont vraiment
des enfants
elle a dit qu’ils pourraient mourir, ils pourraient tombe malade
de la pneumonie...

Alors ses longs, trop longs silences sont venus,
je pourrais librement penser r quoi que ce soit, expliquent Spinoza,
des heures et des heures je pourrais regarder d’autres, jeter des pierres
en bas de la roche, je pourrais aussi aller quelque part, va loin
j’aurais pu mourir seul sur ses seins,
plus solitaire que quelqu’un
j’aurais pu me métamorphoser en eau, en oiseau, une roche
j’aurais pu faire tout cela...

Ses doigts étaient longs faibles exsangues, mais rapides,
nous avons joué la coccinelle et le cache-cache,
Svetlana sort, tu es sous la roche, je ne suis pas borgne,
je ne suis pas stupide, abordé n’hésite pas, tu seras puni
quand c’était son tour- je pourrais fuir directement dans la rivicre,
elle me trouvait,
elle me sent, immédiatement, elle dit, qu’elle me connaît bien.
J’ai ne jamais cru r elle, elle n’aurait pu jeter un coup d’sil par ses doigts.
Elle a aimé des châtaignes, nous les avons ramassez sur Rondo
elle les a portés dans la chambre, a les accrochés sur des fils,
elle a aimé des roses, ces roses d’automne, que je lui ai apportées,
quand ils se sont fanés, elle les mettrait dans une boit.

J’ai lui demandé qu’elle pensait de ce monde, si elle croit
aux communismes
si elle voulait etre Natacha Rostow, j’ai lui tout demandé
des questions parfois stupides, ça je le savais — trcs bien
Je lui ai demandé si elle voulait un bébé, un petit garçon, disons blond
elle a sauté de joie oui! — oui!,
Et tout r coup elle était triste, par le chagrin comme des fruits morts :
elle ne doit pas, elle ne doit pas, elle ne le ferait pas pour sa vie
vous l’entendez, il pense qu’il est si facile, comme si j’étais tombé de
Jupiter
qui est alors que Zubac Pera qu’il doit etre lui,
pas quelqu’un d’autre
en aucun cas il ne pense qu’il est au moins Brando ou un tel celui

Je lui ai dit que tu es stupide, tu es intelligent, tu es un diable,
tu es un ange, je lui ai dit de tout ce qu’elle n’a cru rien
vous les hommes, vous étés nés des menteurs, vous etes des fripons
elle a dit de tout
et des pluies bleues pleuvaient sur Mostar ...

J’ai aimé vraiment cette Svetlana
un automne,
si seulement je savais
avec qui dormait-elle
je lui casserais la gueule,
je lui casserais la gueule,
si seulement je savais
qui l’embrassait maintenant
je lui casserais les dents,
je lui casserais les dents
Oh! Si je savais qui vola maintenant,
les fruits de mon jardin,
les fruits, pas encore murs

1965

FINE

________
Traduit par:
© Milan Francuz Meseldzhija

________
Pero Zubac: Les pluies de Mostar
First published: Weekly magazine 'Telegram', Zagreb, October 1965.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

ruske Mostarske kiše Very Happy

Мостарские дожди

Той осенью в Мостаре я любил Светлану.
Если б мне знать,
кто с ней рядом сегодня,
если бы знать,
кто сегодня ее целует,
если бы знать,
кто сегодня срывает
мои неспелые абрикосы.

Я говорил ей, ты сопливая девчонка,
много всего говорил,
а она плакала в ответ на мои слова, на мои руки,
я говорил ей, ты ангел и чертенок,
ты уже большая, не строй из себя святую,
и всю ночь шли синие дожди
над Мостаром.

Не было ни птиц, ни солнца, ничего,
она спрашивала, есть ли у меня брат, где я учусь,
хорват я или нет, нравится ли мне Рильке,
спрашивала обо всем.
Спрашивала, мог бы я так с другой,
не дай Бог,
люблю ли ее, тихо спрашивала,
и всю ночь над Мостаром шли синие дожди,
в сумраке комнаты она казалась удивительно белой,
но не хотела этого делать,
не хотела или не смела,
черт ее знает.

Осень, та мертвая осень на окнах,
ее глаза птицы, ее бедра серны
и родинка,
не смею сказать,
маленькая лиловая родинка,
или мне так казалось.
Она спрашивала, хорват я или нет, есть ли у меня девушка,
нравится ли мне Рильке - спрашивала обо всем,
а на окнах, как рождественские колокольчики моего детства,
звонили капли,
и по Нижним кварталам тихо струилась ночная песня,
гей, вырастила мать Сулеймана.

Она рассыпала свои годы по паркету,
ее губы были полными, как спелые персики,
а груди теплыми, как маленькие щенята.
Я говорил ей, глупая, ну что ты важничаешь,
Светлана, Светлана, разве не знаешь, что атомный век,
Гагарин, де Голль и все в этом духе,
многое ей говорил,
она только плакала, плакала.

Я водил ее по Куюнджилуку, по харчевням,
водил повсюду,
мы прятались в пещеры и забирались на чердаки,
под мостами играли в жмурки, Неретва, как жеребенок,
под старым мостом я читал ей Црнянского,
как хорошо, шептала она, как хорошо.

Я рисовал ее ноги на влажном песке,
а она смеялась так ясно и так невинно,
как первые лилии,
я водил ее в мечети, под тяжелым надгробьем
давно мертв Караджоз-бег;
на могилу Шантича она положила цветы,
и плакала, как все женщины,
я водил ее повсюду.

Лето, и я совсем другой,
пишу стихи для одной газеты,
полколонки, подпись Перо Зубац,
и ничего больше,
а всю ночь над Мостаром
шли синие дожди,
в сумраке комнаты она казалась удивительно белой,
но не хотела этого делать,
не хотела или не смела,
черт ее знает.

Ни это небо, ни облака, ни эти крыши,
ни выцветшее солнце над Мостаром, солнце истомившегося мальчишки,
я не сумею забыть,
ни ее волосы, ни маленький язык, сладкий, как клубника,
ни ее смех, звучащий обещанием,
ни эту молитву в часовне на Белом холме,
Бог велик, она говорила, переживет нас с тобой,
ни эти тяжелые синие дожди
бесплодной осени, ее осени...

Она говорила о фильмах, о Джеймсе Дине,
говорила обо всем,
немного печально о Карениной,
говорила, что Клайд Гриффитс
и мухи не смог бы обидеть,
я смеялся - глупая, он убийца, ты ребенок;
ни эти улицы, ни этих продавцов свежего номера "Освобождения",
ни этот полувысохший виноград в витринах
не могу забыть,
эту бесплодную, горькую осень над Мостаром,
эти дожди,
она целовала меня всю ночь, ласкала,
и ничего больше,
Боже мой, и ничего больше.

После снова были осени, после снова лили дожди,
и только одно письмо,
кажется, из Любляны,
ни эти листья на тротуарах, ни эти дни
я не смогу, не сумею стереть.

В письме она спрашивала, что я делаю, как живу,
есть ли у меня девушка,
думаю ли хоть иногда о ней, об этой осени,
об этих дождях,
писала, что осталась прежней,
ей-Богу, совсем такой же,
божилась, чтоб я ей поверил, чтоб улыбнулся,
а я давным-давно проклял Бога,
зачем мне клятвы,
клянись, не клянись,
что толку лгать?

Я говорил ей о Лермонтове, о Шагале,
говорил обо всем,
она носила с собой потрепанную книгу Цвейга
и читала ее по вечерам,
в ее волосах запуталось лето,
желтое солнце и море,
в первую ночь ее кожа была чуть-чуть соленой
и в ладонях уснули рыбы;
мы смеялись над мальчишками,
прыгавшими в реку с моста за сигареты,
смеялись, потому что кончилось лето,
а они все прыгают - дети,
она говорила, они же могут разбиться
или схватить воспаление легких...

Потом умолкала и долго-долго молчала,
я свободно мог думать обо всем на свете, превзойдя Спинозу,
часами мог разглядывать других
или бросать гальку вниз на камни,
мог просто уйти куда-нибудь далеко,
мог умереть от одиночества у нее на коленях,
один в целом мире,
мог превратиться в птицу,
в воду, в камень,
мог все, что угодно...

У нее были длинные, хрупкие, нежные, но быстрые пальцы,
Мы ловили божьих коровок и гадали, и играли в прятки,
Светлана, выходи, вон ты за камнем,
я же не слепой и в своем уме,
давай-давай поторапливайся,
не то у меня получишь;
когда она водила, я мог спрятаться хоть в реку,
все равно находила сразу,
говорила, что по запаху,
что слишком хорошо меня знает.
Я никогда не верил,
наверное, просто подглядывала.
Она любила каштаны,
мы приносили их в комнату и развешивали на нитках,
она любила осенние розы,
когда мои розы засыхали, она клала их в коробку.
Я спрашивал ее, что она думает об этом мире,
верит ли в коммунизм,
хотела бы стать Наташей Ростовой,
спрашивал обо всем,
подчас глупо, еще как знаю, что глупо.

Спрашивал, хотела бы она иметь маленького сына,
скажем, белокурого,
она прыгала: хочу, хочу,-
потом вдруг становилась грустной,
как увядший цветок:
нет и нет, ни за что на свете,
посмотри на него, ему бы только это,
словно она свалилась с Юпитера,
да и кто такой Перо Зубац,
и почему именно он, а не другой,
этого еще не хватало.

Я говорил ей, глупая, ты же умница,
ты ангел и чертенок,
многое говорил.
Она ничему не верила.
Все вы мужчины такие,
вруны и обманщики,
и еще много всего говорила.
А над Мостаром шли синие дожди...

Я действительно любил Светлану
той осенью.
Если б мне знать,
кто с ней рядом сегодня,
если бы знать,
кто сегодня ее целует,
если бы знать,
кто сегодня срывает
мои неспелые абрикосы.

1965 г.

КОНЕЦ

________
Перевод:
© Ирина Чивилихина, 1988
Журнал "Работница", Москва, февраль 1988.
URL: http://www.rabotnitsa.ru/

________
Перо Зубац: Мостарские дожди
Первая публикация: Еженельный журнал 'Телеграм', Загреб, октябрь 1965.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Ulazis u pesmu kao u vrt

Ulazis u pesmu kao u svoj vrt
slazes reci,pomeras mlado drvece
u nekakav red razumljiv tvom oku
tako nehajno kao sto u san moj
ulazis kao u svoj vrt
gde te svaka travka s radoscu
docekuje i sunce ti na rame silazi,

i korak ti je lak i necujan,
kao da si i sama od sna satkana,
iz noci u noc tako sa morem
snagu premeravas,umirujes ga
recima i u poslusnu pticu pretvaras.

Ulazis u pesmu kao u svoj dom
gde je sve oblikovano tvojom rukom,
koja i mojom rukom uzaludne
reci ispisuje koje bi da me
od tebe odbrane.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Pismo Moniki

I okna raduje o tebi vest
na zgradi u Balzakovoj 26.

I jos te, u snu, ponekad zove
ona breza na uglu Sekspirove.

I bas kao i ti rastu topole,
u onom parku ispred skole.

Sve se izmenilo. I nije nista.
Porasla deca iz tvog dvorista.

Po zidovima novi grafiti.
Da si tu, mozda bi sarala i ti.

Grad je radostan kad si prva,
ima u svemu i njega, bar mrva.

Saljem ti pismo po jednoj lasti,
samo se igraj i sporo rasti.

Veliki smo samo dok sanjamo.
Ostani uvek Mala Mo.

A Letter To Monika

Even the windows're happy (when) hearing the news about you,
The windows on the building in the Balzacova 26 st.

And sometimes, in its sleep, a tree calls your name
On the corner of the Shakespeare st.

And just like you, the trees grow
In that park by the school.

Everything's changed. And nothing has.
The children from your yard have grown.

New grafitti are on the walls.
If you were here, maybe you would have made one.

The town is happy when you're first,
There is a part of it in everything, at least a bit.

I'm sending you a letter carried by a swallow,
You just keep on playing and grow slowly.

We are great only when we dream.
Stay forever Little Mo.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Mostarska

Romore u meni sve tise, tise
one daleke, modre kise.

Dvadeset leta traje opsena
i grad pod jezikom - uspomena.

Al' mora da raste, glasu mom srodan
neko jos vedriji od ovih voda.

Naci ce ruka u beharu
cvet koji ce me vratiti Mostaru

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Košćela

Ima stablo košćele u Mostaru
koje pamtim
i osećam da to drvo pamti mene.
U snu umemo da razgovammo.
Za leta, u seni krošnje,
ja čujem pesme iz detinjstva
a glas nije u meni.
Ne znam šta drvo misli
o meni jer mu ne razumem jezik.
Kako razgovaramo?
Moja draga zna jezik biljaka.
Ono ponekad piše moje pesme.
Ja slušam ljude koji sede
pod stablom. Piju kafu.
Iz leta u leto.
Iz veka u vek.

Beatrica · Odomaćeni član

Ne bira se ljubav

Ne bira se ljubav
kao ni smrt.
Sve je u knjigama
duboko pod morem
zapisano.
Jezikom neznanim nama,
nebesnim pismenima.
Niti se odupreti mozeš
niti preskočiti dan.
Kao što ne možeš
tuđi san usniti
niti okom drugim
videti.
Voleo bih da nisi ti
ona koju u ovom času
volim.

Beatrica · Odomaćeni član

Moja te rec dotakla

Moja te reč dotakla

u trenu kad si odlučila

da ne veruješ nikome ko je

odrastao i ko pokušava

da te ukroti.

Kao ptica nevidljiva,

kao žuti list koji te

u šetnji presretne naglo

i upozori na pad.

Jer jesen je. Jer sve je

prolazno i sve se smenjuje.

Kao da gledaš veliku reku

u predvečerje koja odnosi

bele lađe, a iza svakog

malenog osvetljenog prozora

možda odlazi neko koga bi

mogla zavoleti

zauvek.