Miladin Berić

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Uspavanka za gospodjicu N . . . .

Rekla je samo nemoj
...i dan se povukao u svoju crnu sjenku ispod koje su
nesrecni zemljani patuljci igrali ruski rulet sa drvenim pištoljima
...i bio je Vrbas ali ne onaj koji Dunavom odlazi u Crno More...vec onaj ispod Kastela koji se vraca po pricu
za uplakane vrbe sa Ade
...i bila je mjesecina cije su zvjezdane oci olovni oblaci
pokrili svojom vlažnom pelerinom
...i bili smo mi i nismo bili
dvije sjenke jedna sjenka pola sjenke
...i cutanje...i cutanje...i cutanje...

...i znao sam
tek kad se iz Kastela pojavi prvi svitac moci cu nekako
da joj kažem:

Oprosti što nemam rijeci tiših od pcelinjeg zuja
dok mjesec sledjenim srebrom zasipa jesenje vrbake.
Srce se najlakše opije pa ranjenim korakom leluja
prtinjajuci nebesku stazu kroz suze i kroz oblake.

Oprosti što su mi oci prepune zlatnih svitanja
pa su mi breze princeze umotane u marame od lana...
na koplju ti nosim dušu umornu od samoce i skitanja
da kisne pod tvojim balkonom bez kaputa i kišobrana.

Umiven suzama neba što prijeti da se u slapu prospe
šapucem ti uspavanku rimama išcezlih trubadura
a u srcu nosim medaljon sa ikonom Presvjetle Gospe...

Moje su pjesme nocas umolitvene u lavirint od nada
pracene muzikom kiše svirane iz neznanog dura
pa neka ti budu jastuk na koji...mjesecina pada.

Rekla je samo nemoj
...i stado crnih leptirova je sakrilo stotinjak svijeca u
staklu i neznajuci da igraju poslednju noc
...i ponovo je bio Mjesec oskrnavljen kao djeciji balon
nakon strašnog poljupca nokta
...i bio je splav od poljskog cvijeca za Robinzona i za
Petka koga su vjetrovi slucajno poveli na golo nocno kupanje
...i bili smo mi i nismo bili
dvije sjenke jedna sjenka pola sjenke
...i cutanje...i cutanje...i cutanje...

...i znao sam
tek kad iz Kastela zapjeva prvi slavuj moci cu nekako da prošaputam:

Ovdje u zatvoru sobe u kraljevstvu koje te sluti
u svakom zovu trube napravljene od vrbovih kora
ovdje gdje jednako traju i vijekovi i minuti
i gdje bijeli jedrenjaci deru pucinu mrtvog mora.

Dani dišu na škrge i u ponoc bi da se udave
u rijeci što ispod zemlje svoje korito guta
u ciju sjenku je bacen kljuc od trostruke brave
sudbonosnih vrata na papirusu pisanog puta.

Noc se po zemlji kotrlja strepeci od svakog kruga
opijena mirisom dunja što ih niko ubrati ne želi...
neke se ptice nikad ne žele da vrate sa juga.

Niz nisku usnulih rijeci crvenkasta cure slova.
Cuti i ne gledaj Mjesec sve dok se nedoklan dijeli
nad ikonom gdje kleci grešnik bez Božijeg blagoslova.

Rekla je samo nemoj
...i nisu joj vjerovale ribe što ponekad u sumrak izlaze
iz Vrbasa da slušaju šaputanje juga u narucju breza i
topola...
...i bio je camac u žicama od puzavica bez užeta i sidra
svježe ukraden iz doline našeg djetinjstva
...i bila je mjesecina - nocno sunce - kašika meda i
gitara na kojoj su svici svirali uspavanku za gospodjicu N
...
...i bili smo mi i nismo bili
dvije sjenke jedna sjenka pola sjenke
...i cutanje...i cutanje...i cutanje...

...i znao sam
tek kad se na Kastel sruše prve zvijezde padalice i ona ce znati:

Lagan sam kao perce iz krila divljeg gusana
kome su lovacke puške otkinule pola kljuna
i doci cu ti kao sjenka da pokupim šecer sa usana
koji ce pospanim okom da osvijetli jesenja luna.

Ne traži me. Na trepavici nocne lampe gdje se sjenka ukrsti
sa kazaljkom zidnog sataja imam dvorac od macuhica
i ako podigneš ruku dodirnuce nam se prsti
uz malu nocnu muziku kidanih srebrnih žica.

I da znaš...kad noc napukne, i kroz pukotinu proviri
stidljivo kao puž pred obrisom nezvanog gosta
ja lelujam kroz vrbake sa smješkom što se širi

i nemam gdje pobjeci sem sna koji boji u lila
beskrajnu mjesecevu dugu što se zlati povrh mosta
gdje ceš zauvijek biti i gdje si oduvijek bila...

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Tockovi

Mozda sam stvarno umro onog trena
kada je u zaborav otisla ona
mada je jos dugo ruka njena
mahala s prozora posljednjeg vagona
iza kojeg noc je podizala prugu
kao sto vjetrovi zuto lisce nose...

... Boze zasto mucis nocas svoga slugu
dok se sjever boji bojom njene kose.

lupaju tockovi
crni i gubavi
sta znaju tockovi
o ljubavi

Mnogo se prasine nakupilo sive
po sjecanju gdje se i najbolje prima
kada snovidjenja prestanu da zive
iz kapi oseke neka druga plima
nastavi da gori onim istim zarom
koji pod pepelom vjesto krije plamen...

... stigla je u zoru nasminkana garom
da na dnu pronadje izgubljeni kamen...

lupaju tockovi
crni i gubavi
pjesmu o ljubavi
i neljubavi...

Bacila je u noc svoj osmijeh od inja
k'o sto klinci bace zmaja od papira
njene strasne usne s okusom gloginja
bile su sonata sto se jednom svira
na strunama davnih nespojivih niti
sto trunu pod teskim teretom godina

kojih niti ima niti ce ih biti
izvan case crnog sladunjavog vina.

lupaju tockovi
crni i gubavi
ne znaju tockovi
nista
o ljubavi.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

U noci punog mjeseca

Nocas sam samo leptir
koji u mljecnom putu tvoje kose
glumi medonosni cvijet.
I malo mi je ove moje prasume
u kojoj poput nacetog vrganja
starim u svjetlosti.

Samog me nema
pa mi se i sjenka uvukla u kamen
po kojoj gmize mjesecina,
poput miholjskog gustera
umanjena za najveci dio mene,
koji sada negdje s tobom suska
po bojama jeseni koja se razliva.

Noc je punog mjeseca,
moja mjeseceva djevojcice,
pa te ne trazim pod desnim kapkom
gdje povremeno stanujes
i gdje ti je krevet i nocno ogledalo
i duguljasta lampa koju palis pogledom..
nego u krugu sto spaja dvije delte...

Trazim te,
dok se onaj lopov u grudima
koji otkljucava brave koje je vec jednom otkljucao,
divi svojim madjionicarskim rukama
u kojima se kalauz zacas pretvara u ruzu.

Cvrkucu zvijezde u rasparanom sutonu
nad premijerom pozorista iluzija.

Obuci se,
kad sjenke prerastu prazninu
sa pristojne udaljenosti ce mjesec da izviri iza oblaka
da doceka moj znak.

... Jer najjace svjetlo se ipak krije u mraku...

Oprosti
jos samo...
jos samo da u bunar zelja ubacim ovaj zamotuljak od stihova.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Острво

Пуцањ...

Било је далеко
много даље од дотад познатих даљина
и неприступачно
као паралелни свијет онога кога не разумију обични
као ријека са два одметнута ушћа.

Било је свјетло
лелујаво као ноћна лампа осуђена да обоји његов немир у ружичасто
и сталак са неупаљеном свијећом
која је очигледно једном већ горила.

Био је зид
и на зиду испод иконе тамо гдје се спајају дијагонале
крвавим ноктима урезан рељеф рукавца са
троструким упитником на крају.

И још је био прозор
са намјерно разбијеним стаклима
кроз која је на моменте роптајући упадао
ко зна кадашњи снијег.

Видио је све и мало тога је видио.

Ватромет.
Још један пуцањ.
И ништа.

Онај коме у уста богови посаде тишину
срећан је барем онолико
колико мисли да није.

Изгледало је као тачка
касније као камен
на крају као острво
сјенка полегла по свом трагу претворена у путоказ
на путу на ком је све прерасло у наду
сидро и пристаниште.

Као прасак револвера који доноси мир
као шум одбјеглих вјетрова на уклетој обали
као осмијех сипе коју море више не дотиче
као сладуњав мирис багремова
још недораслих за солиднију ватру.

Летио је за својом линијом круга ван домашаја већ виђеног
вођен непознатом руком невидљивог летача
ка бљештавој оази
на чијем пијеску је умјесто стопе
остао комадић сломљеног кљуна.

Тамо гдје је требало да буде вјетар стајао је зид
низ чији се оклоп

циједило полуслатко црно вино чији су пипци подсјећали на богомољку.

На острво на које никад није слетио
изненада је пала прва кап облака.

Јутро је спавало изнад јучерашњег дана
сном нерођеног птића...

Поново у никад...

Као некадашњи снијег...

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Пустиња

Осјећај да је све било ништа
одвео га је тамо гдје се брише разлика
између ноћи и дана
само је још овај пут сакривен иза своје сјенке
покушавао да превари сан...

Црне крпице непорођених облака
вјетар чији праговор полушапатом очитава молитву
и валови што у себи носе крв неких далеких обала.

Устајале морске алге у столици кормилара
давно потонуле галије
двије укрштене зелене гране
на обогаљеном дрвету живота
и реп комете која се само једном сретне
у кругу вјечности.

Вријеме је капало унатраг
до прапочетка у утроби прамајке
кад је све било слутња тајна и пустиња
танак млаз свјетла ко зна од чега створен па одбачен прекрио је самоћу
безброј концентричних кругова чинило је лавиринт
обојен у тамноцрвено
као камен кад падне у локву крви
и остане...

Ниједна ријеч довољно јака да би била одговор
ниједна стаза довољно дуга да би значила спасење
ништа што би личило на круг и ништа што не би личило
само слутње сјенке и пустиња.

Ноћ је испадала из руку које су примјетно дрхтале
грлећи празнину њежношћу младих љубавника.

У оку се порађало јутро боје воска
кад касни свјетлост за сузама.

Никад није био мањи под куполом.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Шкољка

Најљепши бисери остају заувијек
сакривени
далеко од свјетлости која би могла
да их угаси. . .

Сав онај сјај изван оклопа шкољке
само је неодољиво привлачно
и фантастично
ништа.

У њеном ковчегу
у њеном нераскидивом мраку
увијек ће се наћи некаква лампа
да заискри својим крвавим бљеском
као увертира у немогуће.

Из ваздуха све то изгледа оствариво . . .

У оклопу средњовјековног витеза
једно једино дугме је било златно
дугме судбине
дугме повратка
дугме среће
и оно је прво отпало.

Мјесец је био пун море мирно

а ноћ посљедња
кроз подерану мапу неба
један нестваран кључ свјетлости
хтједе да буде фитиљ
да буде Микеланђело
да буде фотограф
да буде свједок
да засија и кад не може . . .

Да је личио на човјека покушао би са:
"СЕЗАМЕ ОТВОРИ СЕ"
да је личио на какву другу звјерку
разбио би га шапом
али он је личио на галеба
и није покушао ништа
сем . . .

Залуд му сва љепота кад је нико не види. . .
зато у његовом крилатом оку
он никад неће бити друго но шкољка

тек једном ће се отворити
у ноћи у којој се све отвара
и биће оно што је одувијек био:
свитац у сазвијежђу корала. . .

Остало су заблуде
тајне
и лоша огледала
у окамењеној сузи. . .

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

ОТВОРЕНО . . .

Нико ко у себи дуго носи рану
биљег опомене непознатог творца
не може да нађе спокој и нирвану
у првој одаји тајанственог дворца.

Као дух у кули што се само јави
оном коме мисли једва чујно шуме
долазе немири са збрком у глави
и ноћ што се брише из завршне суме.

На прозору окно разбијено дахом
кроз које се слути звијезда падалица
на врелу постанка полудјели махом
пред тајном што чува невидљива жица.

Ући након свега јавити се криком
и стати под кишу што издише лијено
тамо гдје Бог плаче за својим војником
шапућући тихо све је отворено. . .

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

. . . ИЛИ . . .

. . . или немир или јека прва што се сну омакне
или бумбар или пчела што преживи убод јутра
или вјечни војник среће или xелат црн изнутра
или коров или нарцис кога само лептир такне. . .

. . . или пјесник или сликар чија слика карму крије
ил' тишина или бездан који чува јеку ријечи
или дугме с вишком рупа или штука с мањком млијечи
ил' повратник из празнине или можда никад прије. . .

. . . или неко или нико тек извајан из "ничега"
или просјак ил' краљевић, принцеза ил' ружно паче
или море или небо што жубором зна да плаче
или дашак бијелих ноћи или крст од црног снијега. . .

. . . или старац или земља изнад које трава цвили
ил' невјерник или пастир што у срцу носи Бога
или сова или бизон са напрсла оба рога
или с маском ил' без маске или или или или. . .

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

. . . ЗАТВОРЕНО

Све је затворено у машти лудака
осуђеног да се са сумњама рве
тамо гдје се срећу рођење и рака
да ли је могуће преварити црве.

Ноћ катранско црна изнад узлетишта
одакле се виде људи као тачке
од којих на крају не остаје ништа
сем нејасне слике сред камене значке.

Под иконом Бога на тајном задатку
невидљив од оних што се моле кришом
везан за кандило сања о повратку
немоћник пред силом непознатом ... вишом.

Кроз ватру што гори над покорном врстом
чамац препун сјенки плови према луци
тамо гдје Бог спава сам са својим крстом
у невјерном оку и с мачем у руци.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

МЕСИЈА

И пашће небо, ако га буде,
у часу кад се он појави
са звијезде што своју сјенку баца
на прстен од драгуља
дрхтаће жезло у провидној руци
и бљештаће круна на глави
и чуће се крици светих птица
над морем од лаве и муља.

У име свјетлости што претеча бјеше,
у име општег спасења
прије лудака са xиновском гљивом
коју је сунце већ такло
да најави још једну шансу
пастви жедно жељној успења
која вјековима у небо шкиљи
кроз црно и гараво стакло.

И дрхтаће земља ко отрован пацов
који већ слути да иде
у бездан из којег тишина пријети
да скупљеном језом заурла
и сићи ће степеништем што се тек слути
и пратиће га каријатиде,

а огртач од пијеска обући ће му
непрегледна орканска сурла.

И биће хладноћа што камен дроби
и што пребројава кости
онима са молитвом на уснама
искривљеним од страха и бола
у храму што се до неба диже
хор ће да пјева БОЖЕ ОПРОСТИ
а он ће да крене за својом звијездом
по првог вјерног апостола.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

ОСТРОГ

једном неће шумити лишће и неће бити вјетра. . .

тамо гдје мирис земље прелази у мирис камена
и гдје ријетка трава додирује спржено небо
Свети Василије Острошки
се сваке ноћи спушта до Горњег Острога
да са штапом од тисовине
уклони завјесу што крије тајни пут
до Цркве Светог Спаса

затим попрска погурена старачка врата
са три капи Свете водице што му се у поноћ отисну
из бљештавог ока
и тек кад се сама отворе понизно уђе тамо гдје се одувијек на кољенима улазило

и док му нијема молитва ромиња по уснама
са икона га поздрављају свеци
заробљени у окове вјечне младости коју им подари убоги средњовјековни безимени молер
што из невидљивог саништа
упорно боји патином свој недовршени ехо

милијарде звијезда које му освјетљавају пут пале се и гасе у ритму огромног свемирског срца што сипљиво просипа крв по обронцима Кумове сламе испод сјенке разапетог Назарећанина

ту гдје већ допире оштар мирис соли по ко зна који пут понавља се прича
о звијезди спаса и ходочашћу до спокоја

оних које тек чека вода и крст
лирика свјетлости на ободу тишине
мисија невјере и вјере

једном неће шумити лишће и неће бити вјетра. . .

кичмом стазе која води до изби земаљских чувара светиња који ће се једном чиста образа да представе Господу струји подземна ријека чије храмање старац осјећа у сваком свом далеком нерву

када се на своду погасе мрље ријетке свјетлости која никад не стигне да окупа под први пут подигне главу да осмотри осликано камење
нису ли га гријешне људске руке оскрнавиле

задовољан што се није залуд градило
тек тад се усправи и чека. . .
однекуд му као и обично тад махне трећа - Дамаскинова рука са иконе

да нема вјетра и да не шуми далеко опало лишће јасно би се чуо хор оних који су слагали камен по камен да оживе Храм да му дају душу да га виде са усамљених разбацаних бисера Млијечног пута

прије но што се кроз отворен свод укаже звјездано небо једна му се муња из ока отисне
ка Доњем Острогу да приближи вријеме од три земаљске свијеће које му и вечерас недостаје

пред зору када га анђели врате натраг изнад врата Цркве Светог Спаса остаће само сјенка штапа од тисовине

једном неће шумити лишће и неће бити вјетра. . .

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

АЛИЛУЈА

Можда би требало једне мутне ноћи
узјахати вјетар к'о крилато ждријебе
по будућем трагу унатрашке поћи
влажним степеништем сићи до дна себе.

Наћи се у муљу што га сумње слажу
к'о пијани зидар непечене цигле
које са видљивим чине тетоважу
пружену к'о конац кроз ушицу игле.

Сићи испод коже скалпелом од вјере
који спаја делте мртвих неурона
све до сламарице коју Господ стере.

За починак душа уморних од бруја
лелујавим гријехом опточених звона
која чујним ропцем звоне: Алилуја.