"Pozdrav iz crne rupe" - Neda Kovačević

GrainneNiMhaille · Početnik Domaćeg.de

Negde polovinom oktobra, u jeku stvaranja Fantom-Grada na Dunavu, nekada poznatog kao Vukovar, dobio sam odsustvo. Čudno? Možda, ako u ovoj Crnoj Rupi nešto može biti čudno.

Samo nedelju dana po mome odlasku na ratište, i tri dana po Lukinom u Rim, moj otac je naprasno umro.
Bol ne osećam. Niti mogu da plačem.
Jeste mi žao. Ali znam da je to zbog griže savesti - jer ne mogu oca dublje da žalim.
Najteže mi je zbog majke. Puno je volela oca.
Ali smrzla me neverica da ga više nema. Nema čoveka. Nema vodeničnog kamena na meni. Kao da sam oslobođen zemljine teže.
Zar neće više biti moje potajne netrpeljivosti, smešane s neizbežnom ljubavlju, višeznačne patnje, što otac ne ispoljava svoja osećanja prema meni, što više voli i ceni svoga drugog sina? Neće više biti samomržnje zbog loših osećanja, zbog mojih slabosti, koje su s pravom izazivale očev revolt. Neće više biti strepnji, raspetosti između želje za pobunom, i želje da se umilim ocu, steknem njegovu ljubav.
Otac posle moga odlaska.
Doslovno zabranio da se u kući spominje moje ime. On je za mene mrtav, rekao je. Majka odvratila, ne greši dušu. A otac, nakon duge ćutnje, iznova tvrd, izbegavajući direktan odgovor, kaže, on takvu nepodopštinu nije smeo da uradi. Majka dočeka, kako možeš tako, jer se Stah žrtvovao za brata. Otac odgovori, to mu niko nije tražio. Lukin odlazak u Rim je nešto sjajno. Ali ne mogu oprostiti taj postupak Stanislavu. Što nam je, sem svih drugih briga, zadao i ovu, za svoj život.
Zadrhtah toplinom. Videh u tim rečima znak. Stidljiv i nevoljan kao i uvek, ali ipak znak očevog priznanja da voli i mene. Ipak, vredelo je, uspeo sam makar malo da nateram oca na razmišljanje, stavim mu do znanja: i ja sam ti sin.
Zaista, da li sam zapravo hteo da se pred ocem pokažem? Da ispadnem bolji u njegovim očima. Kako bi on rekao, “najzad učinim nešto pozitivno u životu”.
Ili sam hteo da oca uzdrmam, kaznim svojom smrću, da tek posle počne da me voli?
Ali otac zatim strogo kaže, već je dosta Stanislavljeve neodgovornosti. Istina, neka mu je sve najbolje, i da se vrati živ. Ali ne više kao moj sin. Neka traži drugog oca, ako uopšte za bilo kakvog oca i mari, jer teško da bi iko za njega bio dovoljno dobar.
Očev glas u sledećem času naglo zagušuje iznenadni napad astme.
Nedelju dana docnije, otac je dobio infarkt, na ulici.
Hitna pomoć stigla je prekasno, tek nakon tri četvrti sata.

Šta su poslednje misli, osećanja, očajnički otrgnute od boli i užasa smrtnoga ropca? Da li, sem neizbežnog iznenađenja, gnev na sebe, što ovog puta ne može da pobedi telo? Koja je zadnja slika u tim očima? Visoka zgrada Opštine Vračar? Krovovi pijačnih tezgi sa Kalenića? Biblioteka “Petar Kočić”? Ili nebo iznad njih? U očima, čije boje više ne mogu da se setim? Ako sam je ikada znao.
Gorčina, ljutnja, razočaranje? Sobom, iz nekih, ni njemu samom dokučivih razloga? Ili neispunjenim ambicijama, naročito u pogledu svoga starijeg sina? Zabrinutost za Nataliju Konstantinović, kako će podneti nagli odlazak? Ili ceo život preživljen iznova u jednoj sekundi? Postoji li uopšte zapravo išta od toga u času rastanka sa životom? Ili sve drugo guta iskonski strah od smrti, grčevita borba da se otme nezadrživo nadirućoj, sveosvajajućoj tami?

GrainneNiMhaille · Početnik Domaćeg.de

Bratovljevo pismo iz Rima.
Kao i uvek do tad, adresirano na majku. I u njemu novac. Ali novost. Premda obraćajući se majci, Luka zove mene, da za stalno dođem kod njega u Rim.
Majci sam uznemireno, ljutito, rekao da odbijam. Jer me Luka zove ne zbog naprasnog napada ljubavi, već osećanja obaveze što sam ga spasao pred mobilizacijom. I rekao, ne želim ni njegove pare, sposoban sam za sebe da zaradim. I majci više para donesem, no što on šalje.

GrainneNiMhaille · Početnik Domaćeg.de

Isak putuje. Pakuje se ćutke. Polako, kao da namerno okleva. Zapeva povremeno, kao uvek. I nasmejan je. Ali gledajući ga pažljivije shvatam da u tome glasu postoji drhtaj više. U osmehu odsev tamne seni. U sebi ga grdim, zašto ne pristade na pasoš, Isače, ludo dete naše. Ali još nije kasno, mogao bi i sada... Kao da želim da to čujem od njega. Osećam kako mi se grudva rađa pod grlom. Kao posle prebrzog gutljaja. Trudim se da je progutam, govorim sebi ono što je Isak nama, da nema razloga za brigu. Rat se neće proširiti na Bosnu, ljudi tamo su svesni... Majka. Iako se i ona trudi da izgleda uobičajeno, ozbiljnija je, ćutljivija no ikad. I David. Pošto se Isak spakuje, izgleda to opet onaj stari, kad se osmehne majci mojoj i kaže, hajde, tetka Natalija, da im priredimo jedan pravi recital! Sada neće moći da me slušaju duže vreme. I započnu. Muzika čini besmislenim sve strepnje. Možda smo posle svega previše paranoični. Sve će biti u najboljem redu. Kad se vrati, ili možda i pre, na nekom vikendu ili odsustvu, Isak će snimiti CD.
Na železničkoj stanici, pozdravljamo se, dugo nam je svima u čvrstom zagrljaju. Otac ga dugo drži. Kao da ga nikad ne bi pustio. Opet u meni šapuće: Isače, još nije kasno da se predomisliš, samo kaži ne idem, da probamo ipak to s pasošem... u poslednji čas. Kao na filmu. Ali Isak to ne čini. Samo se još jednom s prozora pozdravi, nehajnog osmeha onog njegovog, i zapeva, va, pensiero, dok voz polako kreće. Mašemo mu, Isak nama. Udaljuje se, utapa u žagor, i bruj motora voza, zvuk glasa. Polako gubi iz oka, dok nam još uvek Isak maše.

On je meni ovo namerno uradio, kaže David odjednom. Iznenađeno ga pogledam. Ali, ne dobijam odgovor. Njegov na momenat ozbiljan, sapete ljutnje pogled, pekriva usiljeni smešak. Ma, ništa. Zaboravi da sam to rekao…
Trudim se da zaboravim. Ali mi neumitno dolazi pitanje: Da li ipak među njima dvojicom tinja neki nevidljivi sukob? Je li sin zamerio ocu što mu je uskratio nadoknadu majčinske ljubavi? Može li ta čežnja imati razumevanja za očevu bol i poštovanje uspomene?

Zakletva. Sarajevo, naizgled mirno, ali pažljiviji pogled odaje ravnotežu straha. Napetost u vazduhu. I uveravanja s nadležnih mesta da se ovde neće desiti što je u Hrvatskoj. I samouveravanja.
Isak je miran, nekako čudnovato spokojan. Ponosan što ispunjava svoju dužnost. David mi tiho kaže, našao je čime će pokazivati odgovornost. No, volim ja njega i nehajnog, neozbiljnog. Samo nek je živ i zdrav...
Zanesem se katkad, eh, zašto mi otac nije bio ovakav... I odmah se postidim tih misli. Griža savesti...Opet.

Isak u uniformi. Maskirnoj. Sapet opasačem, utegnut u čizme. Nelagodnost se trudi da prekrije nehaj-hinećim osmehom, zvanim “sam-u- šumi”. Sapeta razbacanost. Neuhvatljive oči, zatočene gorkim sivomaslinastim pogledom. Uniforma mu kao da je broj veća. Deluje krupniji no što jeste. Ali, ne nespretan. I tako, konačni utisak, na neki čudnovat način: stoji mu dobro. Setih se onoga što mi je kazao, da možda baš i treba sve ovako da bude. Ponovo se pitam: viša pomirenost, ili pomirenost ovčice?

Iz pisama Isakovih: Odlučio sam da zapisujem. Nešto kao dnevnik, ali bez datuma. Šta ionako znače datumi?

Is dnevnika
Sviram u vojnom orkestru, i pevam. Premda je ovde svakim danom sve manje razloga za pesmu.
Provokacije, dobacivanje vojnicima, gađanje papirićima, a bogami i novčićima, ogriscima jabuke, trulim krompirom...

Vojniče Kabiljo, počne oficir meni, a ja kažem, gdine kapetane, dozvolite da se obratim, ja nisam Kabiljo, ja sam Alkalaj. On u prvi mah zbunjen. Kako… ta nemoj mi tu… Zagleda se bolje i razmisli. Onda kaže, a jes, vala. Ali, ličite, bogamu… Našali se. Uostalom, šta mijenja stvar, Jevrej ti, Jevrej on… Poćuti, pa uz uzdah, zabrinuto, više za sebe, protne, a ako ovi ovdje nastave ovako, bogme ćemo svi iz ove kasarne bit Jevreji. Onda se s mukom nasmeje, kao da bi hteo oduzeti težinu izrečenom, ubeđujući i sebe i mene da će sve ostati samo na šali.
Zakopka me jako. Čim uhvatim priliku potražim toga Kabilja.
Gledamo se bez reči neko vreme, iznenađeni oba. Slične crte lica, plava kosa. Iste visine, stasa… Onda se istovremeno obojica bacimo u smeh. Vojniče Alkalaj, kažem ja njemu, blago karikirajući kapetana. Vojniče Kabiljo, on meni. Baš nam zabavno. A još više, kad ubrzo ustanovimo da sličnost nije samo fizička. Raul, to mu je ime, takođe obožava operu, sefardske pesme, košarku i pse. Nosi Davidovu zvezdu oko vrata.
I zamolimo odmah da nas rasporede u istu sobu. Molba nam je, za divno čudo, uslišena.
Raul je rodom iz Sarajeva. Završio trgovačku školu i već se zaposlio. Da pomogne majci, kaže. Ne zna za oca. Majka mu o njemu rekla samo: “nije te dostojan”. Znaš, kaže, mučan je to osjećaj, čitavog života, hvatat sebe u misli: svaki od ovih sredovječnih ljudi koje sretnem mogao bi bit moj otac. Ili je negdje daleko. I nikad ga neću upoznat. Jesi li pokušao da ga nađeš, izvučeš nešto od majke, pitam. Klima glavom setno. O, da, itekako… Al bez uspjeha. Nemam nikakav trag. A majka - neprobojni zid. Al i razumijem je. Sigurno se ponio neoprostivo loše prema njoj. I biće da mene nije ni htio. No, i pored toga, silno bi volio upoznat toga …Kakav god bio, otac mi je… Barem da ga pitam, zašto… Ako uopće i zna za me…
Ispričam svoj slučaj. A ti, eto, kaže Raul, majke osta željan. Al tu što se moglo, viša sila…Poćuti, zamišljen. Potom, gotovo sa zavišću, čežnjivo doda, eh, blago tebi, s takvim ocem.

Is pisama
Rano ustajanje je sjajna stvar.
Divnih pasa ovde toliko. Većinom šarplaninci. Ali najbolji jedan nemački ovčar, Max. Niko nije smeo da mu priđe. Pravi gestapovac. A ja sam malo po malo, svojim strpljenjem, ljubavlju, uspeo. Druge cepa ko novinu, sa mnom se mazi kao štene, uši mu zavrćem. Nedavno se ovde oštenila keruša nemačkog ovčara, Lajka. Srećni otac je Max. Naš kapetan voli košarku, mislim da će mi uspeti da dobijem jedno štene za poneti kući. I pre kraja vojske.

Iz dnevnika
A ko zna, možda je trebalo da prihvatim pasoš… ma, neće se to proširiti na Bosnu. Neko mora stati na fitilj, inače, ode sve dođavola. Jeste napeto, ali ljudi su svesni šta bi bilo, pa se neće usuditi. A i spolja ovi neće dopustiti.

Dvojicu mi drugara pretukli. Eno ih u vojnoj bolnici. Uh, bogme je sve čupavije. Ali, valjda neće dalje, neko će to morati zaustaviti... Sve češće ne izlazimo nikud najbezbednije ispade u kasarni. Ili nam dozvoljavaju civil kad idemo u grad, puste nas, premda, vidim, sve neradije. A prvo su kažnjavali za civil. Imao sam 7 dana ribanja WC u početku. A sad, ništa...
Neki muslimani otiišli sami. Nisu se vratili od izlaska u grad. Jedan, s kojim sam baš dobar, samo se presvukao u WC-u kafane. Jesi li lud, šta to radiš, pitam ga, on kaže, ma ćuti, bolan, idem kući, zar ne vidiš da će ovdje... Molim te, nemoj me prijavit, nisi me uopće vidio... Ma hajde, nemoj, jel hoćeš da te kazne? Neće, oni sigurno više neće. Bit može samo gore ako ostanem, a i tebi bolan, gledaj se kako izvlačit... Posle ovog sam, bogme, malo zabrinut, ali ipak mu ponovim da ostane, a on uporan u svome, vidim ne vredi, nek ide, svako nek radi kako misli da treba...
Ostavi me samog, ode hitro, i osetim se pomalo nelagodno u kafani, kad shvatim da sam opkoljen ne mnogo prijateljskim pogledima
Napolje okupatori, osvane nam na kasarni.
Bože, zar je moguće da me u Sarajevu naših putovanja na more, sirnica, pečenih kukuruza i baba-tetke Estere sada doživljavaju kao uljeza, ili nedajbože okupatora. Agresorske srpske vojske. Ja, Jevrej Isak Alkalaj, okupator i agresor. Kao da je ovo Golan, a ne srce moje jedine otadžbine Jugoslavije.
Vazduh je sve napetiji kao kotao pod parom.

Is pisma Isakovog
Divno je proleće. I ovde ih sve redom šijem u basketu. Maxov sin raste, biće vučina, donosim ga kad dođem, sređeno je.

Iz dnevnika
U kafani mi dobacuju bjež’te otalen, okupatori.
Jednom mi jedan priđe. Oklen si. Iz Bgd. Uhvati za revere lako, ali dovoljno neprijatno. Šta vi još tražite ovdje, majku vam srpsku. Pijan je, vidim, i spontano guram njegove ruke, a on tad baš jače gura me, pribija do zida. Ostala kafana ništa, kao da gledaju jeftin američki krimić, nekoliko glasova podrške njemu, da, tako je, šta će u kavani, i uopće ovdje u Saraj’vu, našoj Bosni. Ma neka idu samo, nek se najzad skinu, kaže drugi glas, pusti ga, preneće tamo. A ovaj mene još jače steže uza zid, dohvata flašu, razbija o sto, branio bih se, ali me pritegao nezgodno, uzimam vazduh, pitam se šta sad, Bože, pomozi mi, pipam iza da dohvatim stolicu, bilo šta, da se odbranim, ali ovaj prinosi staklo k mojim očima, da ti sad sunem ovo, u oči te srpske. Ili možda, pa polako mi ga prinosi grlu. Ledeni znoj me obliva, strah trese. Ali i neka čudnovata pomirenost, je li me hipnotisao kao mungos zmiju, svejedno mi je šta će sa mnom biti, mislim samo na oca. I vas. Bože, a možda je ipak trebalo... sklapam oči…. Prolazi li sekund, dva, ili eoni… Ne znam. Ali onda osetim kako pritisak na mene naglo popušta. Otvaram oči i vidim, skliže niz mene bez glasa. Bježmo, bacivši stolicu kojom je po glavi udario napadača, povlači me Raul Kabiljo. Naglo pribran, pohitam za njim. Najbrže što možemo bežimo odatle. Tek u četvrtoj ulici, zadihani stanemo. Uzimamo duboko vazduh, dolazeći polako k sebi. Gledam u Raula nekolko trenutaka nemo, tek sad shvatajući. Bože, da je stigao u kafanu samo 10 sekundi kasnije… Grabeći ga za ramena, konačno izustim, hvala ti. On se osmehuje kao da kaže, ma nije tio ništa. I potom samo izbaci, hajmo, u kasarnu, brže, zakasnit ćemo, bolan…

Govorka se o kolektivnom povlačenju odavde, iako i suprotno, da treba braniti domovinu. O, mia patria, si bella e perduta, na niske si grane spala ako ćemo te mi, gušteri braniti... ali ništa još zvanično.
Ostaju nam bar napolitanke i pivo.

Unosi nam ugalj David, namerno ne da meni. Često ostane na večeri, do kasno, uz razgovor, pesme sefardske na gitari. Brine se za Isaka. Trudi se, i mi, ali negde duboko, kao da ne možemo da se potpuno opustimo. Nada, samouveravanje, ne može tamo ništa biti, otapa kamen pod grlom, on se polako opet stvori, i sve tako naizmenično, kako stigne koja vest. Na majci se ne primećuju unutarnje borbe, trudi se da unese raspoložrnje kao i uvek, ali ponekad ostane zamišljena, naročito posle vesti. Sad je i ona počela da ih sluša pomnije no ikad.
David je inače uvek kroz sve provlačio ton melanholije. A sad je ona za nijansu tamnija, gorča. Slabo jede oduvek, sad još slabije. Baca se na razne poslove da bi što manje mislio, da ne bi slušao vesti koje su iz dana u dan sve nepovoljnije.

Na cedulji, nalik konceptu za pismo, među stranicama dnevnika precrtano
Oprosti, tata, hteo sam samo u vojsku, ne rat. Ovo nije moj rat, neću ga! U stvari, nijedan rat nije moj. Ja bih samo da protnem loptu kroz mrežicu pevajući. Nemoj se ljutiti, niti me grditi kad se vratim tata.
Pitam se, nije li trebalo ipak da probam s tim pasošem... Oprosti tata što sam te u brigu bacio...
Sirena za uzbunu, šta je ovo, pokret. Pucnji, tutnjava u daljini. Nešto se dešava. Moram da prekinem

Za pismo ostalo samo
Ovde je sve u redu, ništa ne brinite. Ne može nama ovde u vojsci niko ništa, čak i da nešto započne, kao što neće… Ma, neće, ne može dalje. Razum će nadvladati, neće dopustiti, svesni su...
Pozdrav, do novog crossovera , uz, Va, pensiero, sull´ali dorate…

GrainneNiMhaille · Početnik Domaćeg.de

Iz tame polako izviru moji poginuli drugovi, još iz zapadno-sremske ravnice, i pitaju zašto sam ih izdao, zašto sam ostao. Proklinju kontakt-sočivo, i plaču. I ja sad, evo, najzad, zaboravljajući na sočivo, krećem za njima. Istrčim iz rova. Ali odjednom shvatim da tamo napred nema nikoga, ni jednog jedinog tela. Svuda tišina. Jedna užasna, nepodnošljiva tišina. I nigde nikog, ni ljudi, ni tela, ni kuća, razrušenih, ili u plamenu. Ničeg. Samo pusta ledina. Ja sam inače pogođen, izrešetan. Ne znam kako i otkad, ali krv iz mene ističe iz stotinu rupa, kao voda iz kante s rupicama za zalivanje cveća. Ali ja i dalje stojim onako. Stojim, i kad krv sva isteče.
A onda shvatam da sam zapravo - kamen. Da sam spomenik, i da ću zauvek ovde stajati.
Osećam se loše, hladno mi je, sve hladnije.
Molim se u sebi, jer glasa nemam, da dođu, bilo ko, i sruše me, kao mnoge druge spomenike što su, poslednjih godina “osvešćivanja” i “raskrsta sa prošlošću”.
Pitam se čega sam to spomenik.
Izdajstvu, griži savesti, neodgovornosti, mržnji, patnji...? A možda - oceubistvu? Bratoubistvu?

GrainneNiMhaille · Početnik Domaćeg.de

Prikaz romana "Pozdrav iz crne rupe" Nede Kovačević

Prvi prozni rad Nede Kovačević koju smo do sad poznavali kao pesnikinju, njen prvi roman POZDRAV IZ CRNE RUPE, predstavlja, pre svega, prijatno iznenađenje, time što je sasvim dobra knjiga, kojom nam Neda pokazuje kako UME DA PIŠE PROZU.

Verujem da pisati dobru prozu, znači umeti pisati zanimljive, pismene rečenice koje će sadržajem i preplitanjem međusobnih veza držati pažnju čitaoca, uvući ga u stvaralačku igru i angažovati njegove vrednosne stavove. Pozitivne ili negativne, svejedno. Takve zahteve Nedin roman gotovo u potpunosti ispunjava i zato je to, po mom ličnom mišljenju, dobra knjiga, prvenstveno zbog načina kako je napisana. Jer, odavno znamo kako su sve priče na ovom svetu već mnogo puta ispričane i da se pod nebom ništa novo ne može reći, ali se uvek može reći - drukčije. Utoliko je značajnije KAKO se nešto priča, nego ŠTA se priča.

U knjizi ''Pozdrav iz crne rupe'', jezik i kompozicija priče funkcionišu skoro besprekorno. Kratkim, jezgrovitim rečenicama, očišćenim od svih lingvističkih poštapalica i ukrasne ornamentike, glavni junak romana u prvom licu jednine priča svoju priču i priču svojih najbližih, a pomalo i priču svih nas, manirom nervozne filmske kamere /slika-rez-slika-rez-slika-rez.../ i tako redom. Stvarnost reciklirana u fragmente, ili obrnuto...
Posle najkraće moguće ekspozicije, koja je tu više da zaintrigira nego da bilo šta objasni, čitalac se uvodi ''in medijas res'', u samo središte stvari, odnosno u središte priče, bez ikakvog prelaza. Na samo dve stranice /6 i 7/, saznajemo gotovo SVE o glavnom junaku Stahu i njegovom socijalnom miljeu, sve pitko i lako, nizvodno, prateći njegov tok svesti koji nam spisateljica vešto podmeće: otac - rez, majka - rez, brat Luka - rez, školovanje - rez, košarka - rez, vojska - rez, devojke - rez, Đurđa Ilić - rez, ženidba...i tako redom, do 22 stranice već imamo razapetu mrežu cele priče, kao na dlanu. U naznakama su nam već poznati gotovo svi junaci sa svojim sudbinama.

Ovako efektan početak u nastavku prati takođe vešto komponovanje elemenata priče. Psihološku potku TOKA SVESTI, kad god zatreba, prekidaju prigodni instrumenti i načini kazivanja: dnevnici, snovi, pisma, mikro-eseji, esejčići... jedan takav, /na strani 9/, primer je konciznosti, od samo pet jezgrovitih rečenica.

Ako odstupim od svog subjektivnog teoretisanja i pokušam, ipak, zbog ustupaka konvencijama, da knjigu smestim u neku od formalno priznatih i poznatih formi romana uslovljenih raznim, veoma fluidnim uostalom, književno-teorijskim kriterijumima, čini mi se da POZDRAV IZ CRNE RUPE, prema autorkinim namerama i osnovnom tonalitetu jeste /u prvoj ravni/, psihološko-sentimentalna priča, koja govori o tzv. običnim, jednostavnim ljudima, o porodičnim i ličnim dramama /i to naglašeno osećajno, katkad patetično/. Ispod prvog sloja teksta, opet polazeći od autorkinih namera, ovo je tzv. proza sa tendencijom, angažovani, anti-ratni roman i to, za moj ukus malo prevruć po očiglednosti angažmana.
Uopšte, kad je reč o samom sadržaju, FABULI romana ona, mereno mojim vrednosnim sudovima, predstavlja ''remetilački faktor'' ove, inače dobro pisane knjige. Naročito u drugoj polovini priče, autorka je prosto predozirala dramatiku, što se, istini za volju, i nekom iskusnijem moglo desiti usled zastrašujućeg dramskog, tragičkog naboja same naše stvarnosti. Trudeći se da ne zaostane za njom /stvarnošću/ pisac lako može da se predozira. Slična je, međutim, stvar i sa predoziranom gustinom emocija, takodje u drugom delu ovog romana, sto jeste moja najozbiljnija zamerka POZDRAVU IZ CRNE RUPE. Ali, možda ja i nisam sasvim u pravu. Videćete kad je pročitate, što vam najiskrenije preporučujem...

Prikaz napisala Ljiljana Ninković Mrgić, književnica

[Edit by Annabel_Lee: Pisanje poruke jedne za drugom, u istoj temi, gde to nije neophodno (SPAM-ovanje), strogo je zabranjeno Pravilnik-om.Teme su, kao srodne, spojene.]

GrainneNiMhaille · Početnik Domaćeg.de

Kažu, bio je ovdje jedan, neko vrijeme. Ne znam, nije reko ime. Ne, nije pogino. Bio ranjen, i u bolnici. Ali odatle se ovamo nije vratio. Malo čudan, riječ si mu čupo. Al znao zapjevat katkad. Lijepe neke pjesme, sjetne, al na talijanskom španskom li je, nemam pojma, pa ga nisi mogo pratit. Pretrnem. A šta ako je David pogodio…? Koliko je godina imao, pitam. Plav? Crn? Ne bi mogo tačno za godine. Ovdje ionako svi postajemo istih. A i jer je bio baš, ni plav ni crn, no sijed, potpuno. Hrabar, skoro do ludila. I čestit... Ništa ni iz jedne kuće nije tako. U bolnici kažu, da, bio je, ali i otišo, na vlastitu odgovornost., a da mu ni ime ne doznadosmo…

Tražim dalje, u drugim štabovima. Ne znaju ništa, nigde se nije pojavio sličan opisu iz bolnice. Konačno, dospevam na brda oko Sarajeva. Is perspektive topova što tuku grad. Zjapi otvor cevi kao crna rupa. Još jedan pozdrav iz nje: gađamo samo njiove. Gutam mučninu, zarad informacija.

Ne, kažu, nije takvoga bilo. Sve si pokušo? E, probaj kod Sulje. Sulje? Ma, da, naš, veza s Turcima. Ima i među njima pošteni…
Opet sam u selu. Da, kaže Suljo, bio jedan takav. Ali, cijelu jedin’cu... Izgin’lo bolan, ne zna se... Ni kosti im skupit ne mogadosmo... David smo ga zvali, ćutljiv, tužan, reko bi, pjevo katkad takve, talijanski, i španjolski, nije on reko ime uopšte, no ga zvali jer je nosio o vratu zvijezdu njiovu. Odličan borac. Sa strepnjom pitam, šta je bilo s njim? Ne zna se, bolan. Ko i za ostale. Sad je tamo njiova ter’tor’ja. Jedino da im preuzmemo selo... A, može li se to? Može. Ne lako, ali ide to često tako ovdje. Zauzmemo mi, pa oni, i tako naizmjence.
Da. Postoje, izgleda, i ping - pong sela. Umesto loptica - ljudske glave. Vrede sada manje od celuloidnih.
Znači, moram s njima u krvavi ping - pong . Dobijam punu ratnu opremu, redenike preko grudi, oružje. Čak šajkaču s kokardom. Sjajno ti stoji, kaže jedan, pravi srpski junak. Drugi me tapše po ramenu, hoćemo l tamanit pogane Turke, a? Junak s osećanjem pokisle mačke, mislim, ali, neka im, ne bih da zapodevam protivargumente, kako su nabrušeni srbo-junaštvom, moglo bi me glave koštati, te celuloidne loptice.

Osvajamo selo, jedno, zatim drugo. Nigde tela. Davidovog. Isakovog? Niti bilo kakvog traga od njega. Neke druge nalazimo.
Danima, zatim, na sličan način, ništa. Nova raspitivanja i kod “dobro obavještenih”. Ništa. Da ga nisu zarobili? Nekoliko razmena. Ali, opet među dobijenim nije on. Nema Davida. Isaka? Niti tela, niti tragova. Da li je moguće tako nestati? Što sam duže ovde, sve više mislim da jeste.
Sprijateljio sam se sa ljudima ovde. Osećam i za njih neku simpatiju. Sućut.
Nije moj rat, a evo u njemu sam. Sve se više u potragu zaglibljujem, sve teže je da se odavde iskobeljam. Ali shvatam da mi to ne donosi neprijatnost. Naprotiv, otkrivam da više uopšte ne želim onako grčevito da se izvučem i vratim kući, makar i bez Davida... ili njegovog tela. Isaka?
Neizbežna gravitacija crne rupe?

Nalazimo se u jednoj kući, u selu ne znam tačno kom. Odjednom odjekuje eksplozija. Dok shvatimo da nas bombarduju iz aviona, već je kasno.
Sve se oko nas trese, zidovi urušavaju. Padam na pod, instinktivno pod krevet. Tišina i mir. Uravnjen sa zemljom otvaram polako oči. Odblešće nešto u polumraku na podu. Nisam siguran šta. Ne, nemoguće... Da li je ona? Ne... Ipak... Da, ona je, jeste ! Davidova? Isakova?
Otkuda? Ali, gde je onda on, mešaju mi se misli, s bolom koji dolazi negde odozdo, od noge biće da je, ne mogu da je pomerim, niti izvučem. Zatrpana je ciglama, sad tek to shvatam. Ali, važnije me drži svesnog, pružam polako ruku, i tu se borim s bolom, ali, moram, moram je... Borim se sa sve jačim mrakom u glavi. Ne, ne smem pre no je dohvatim... Idem uporno prstima k njoj, idem... Konačno, prsti je susreću. Ogromni kamen skotrlja se sa srca, bol kao da je ustuknula. Da, tako mi je lepo, kad stegnem, obuhvatim zvezdu, stisnem šaku čvrsto u pesnicu. Mirim se s tamom. Neka me i sam vrag odnese, ali tako mi je dobro, spokojno... Nema straha, čuđenja, teskobe.. Da li se tako lako...? Samo mir. I tama. Crna rupa me usisava?

GrainneNiMhaille · Početnik Domaćeg.de

Nakon izvesnog vremena, prebačen sam iz šok-sobe na redovno odelenje bolnice.
Opet me obuzima totalna bezvoljnost. Ležao bih, prikovan za krevet, i da ne moram. Majka jedva uspeva poneku reč da mi iščupa.
Pošto odbijam da jedem, daju mi infuziju.
Majka je zabrinuta, ali znajući da ne bi vredelo, ne govori mi ništa. No donosi mi uporno svaki dan hranu. A kad vidi da je ja neću, podeli je drugim ranjenicima u mojoj sobi.

Na krevet do moga dolazi novi ranjenik. Mlad čovek, dvadeset i nešto godina, takođe bez noge, ali nema drugih povreda. Zato je aktivan, koristi štake kad god može, šeta po sobi, i čitavoj bolnici. Mladić, crne kratke jež-frizure. I vragolastih, a istovremeno dubokih, po njima me podseća na Isaka, zelenih, vedrih očiju, kakav je i sav, bez obzira na gubitak noge. Prva četiri dana me gleda bez reči, samo mi se osmehuje. Očito je zainteresovan, to ne može, i ne želi da sakrije. Ali iz pristojnosti mi se ne obraća.
Petoga dana, on izabira jednu od jabuka, koje mu je prethodnog dana dala moja majka, jer sam ja odbio da ih uzmem, i polako je seče na kriške. Zatim pojede jednu, dohvata štake onako sa sve kriškama jabuke u ruci, silazi sa kreveta, ostavlja nož na stočić pored, i polako prilazi mome krevetu. Posmatra me netremice kratko vreme. Onda lagano, ali bez oklevanja, prinosi krišku jabuke mojim ustima, i gura je unutra. Od iznenađenja, i refleksa, ne mogu da odbijem. Prihvatam krišku, i pojedem je polako. Mladić, vrlo zadovoljan, kao da je neki važan posao uradio, široko se osmehne, i kaže:
Tako!
Kratko poćuti, pa uozbiljeniji, i s puno suosećanja (ne i sažaljenja), dodaje, ma, ne tuguj zbog noge, glavno da si živ.
Taj otvoren i topao pogled, i ozbiljno-vedri ton, isprva sputavaju sve reči koje su mi odjednom nadošle kao poriv za odbranom i još jačim povlačenjem u sebe. Ali onda shvatam da me zapravo teraju na potpunu iskrenost. I ja spontano, a istovremeno sebi čudnovat koliko otvoren, najzad izgovaram:
Ne tugujem ja zbog gubitka noge... Naprotiv... Već što mi je - ostalo živo sve drugo... Ostalo meni, a njih nema...
Suza u grlu davi reč.On gleda nemo, i pažljivo, kao da me studira.
Ali čita se u njegovom izrazu neko čudnovato dobro razumevanje, i već pomenuto suosećanje

GrainneNiMhaille · Početnik Domaćeg.de

Bio je to moj prvi kontakt s Ivanom Poljanskim, dobrovoljcem iz Beograda.

Ivan kao da je bio ponosan na gubitak noge. Govorio: ja sam bio spreman za srpstvo život da dam, šta je onda jedna noga?
Moj brat je, kao i hiljade drugih, na svim stranama, zaveden, zloupotrebljen, govorila Ivanova sestra Jelisaveta. Nema “pravednog rata”, sve priče o borbi za slobodu, odbrani, služe samo da zalude narod.
Znam ja. Znam dobro, odgovara Ivan. Svestan sam svega što Jelisaveta kaže. Ali ipak, nije mi žao. Ja volim taj svoj jadni, napaćeni narod, svoju Srbiju. Na to gledam i drugačije. Vođe, režimi su prolazni. Srbija je iznad toga. A teritorija i granice jesu zapravo najmanje bitne. Najvažnija je duhovna otadžbina, zajednička za sve one koji se osećaju pripadnicima toga naroda.

cernodrimski · Početnik Domaćeg.de

previse je redova napisano o prolivenim krvima na ovom balkanu a premalo stize do razuma ,iskreno napisano za ipak da se ne zaboravi,a ujedno opet jos jedna vodilja do onih koj vec razmusljaju kako sutra opet da pocne novih sukoba.

GrainneNiMhaille · Početnik Domaćeg.de

Da li je književnost, umetnost uopšte, ikad zapravo, "promenila" svet", u tom smislu? Da pokuša da kaže, opomene - "dosta sa zlom"? Na žalost, ili, možda, pak na sreću(?) ona je tu, mislim, pre svega iz nekih drugih razloga, a , možda, uz to, jeste glas protiv zla, makar i indirektno, tako što svojom plemenitošću razgaljuje ljude, ili, barem, čini da se zamislimo.
Njeno je, u svakom slučaju da - kaže, a sad, kako ko...

GrainneNiMhaille · Početnik Domaćeg.de

Začuđen sobom, primećujem da mi je potrebnija kada nije blizu. A kad smo zajedno, opet postajem havarisana mehanička naprava.
I onda se ponovo pitam zašto. Zašto mogu da satima sa Jelisavetom pričam, o filmu, klasičnoj muzici, mačkama i košarci. O sebi, osećanju neutemeljenosti, i čemera, svojim promašajima u životu dugo i predano da govorim. A da za sve to vreme ni jednog jedinog trenutka ne poželim da je prekinem kada mi govori kako sam za sve što mi se dešavalo, istina, najviše sam kriv, ali da se baš zato, i jer mi je duša dobra, još uvek dosta može ispraviti. Da treba da pišem bratu, i posetim ga, i da zovem kći, posetim i nju. Da je u stvari volim, samo me povređenost zaslepljuje. I sve u sličnom tonu. I kad mi govori o sebi, pogreškama i lutanjima, kako smatra da je prevelikim posvećivanjem poslu doprinela raspadu svog braka. Zašto ne mogu da je prekinem, onim što bi više od čitavog tog razgovora želela. Dugim, predanim poljupcem. Zašto ne mogu, ne umem da joj kažem: evo, tvoj sam, tvoj potpuno?

GrainneNiMhaille · Početnik Domaćeg.de

A upravo je nedavno "Mali Nemo" objavio drugo izdanje:

http://www.malinemo.co.yu/ad_libitum.html[url=http://www.malinemo.co.yu/ad_libitum.html][/url]