Miroslav Antić - poetska proza

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Hodajuci na rukama (Nosac)

I
Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju dugacko, siroko i visoko.
Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere.

Oduvek sam se cudio onima koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleca, ili stanu pred sat i procitaju vecnost.
To mora biti suluda i neobicna hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme.

Kameni mir daljine sav je presvucen mojom kozom.

Sklapam oci i osecam: sve ono sto sam bio, i ono sto sam sada, jos uvek nisam ja. To je tek priprema za mene.

Koliko znam da pitam, toliko znanja mi i pripada.

II
Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zakljucao za mnom kapije beskonacnog.
Mnogima se to dogadja. Sav svet se oko tebe udesi tako da pomislis da si svoj, da si slobodan, a ustvari si mnostvo.
Dresiran da mislis zajedno. Zato i ne volim zakletve. I zajedno da pevas. Zato i ne volim horove. I zajednicki da tugujes. Zato i ne volim sahrane.

Jedino sam si kad ostaris.

Bas zbog te samoce u starosti, koja se dogadja naprasno tamo gde prestaje detinjstvo, hvatao me strah. I vecito sam sumnjao u to sto su me ucili.

Ucitelj obicno kaze: "Ako zelis da saznas, pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom."

Te, petnaeste godine, osamdeset i treceg dana, dogodilo se nesto sto mi je dalo znak da podjem sam za sobom. Prohodao sam na rukama...

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Nikada nemoj da kukas nad izgubljenim zivotom.
Mozda ga nisi ni ziveo sasvim do poslednje ljuske.
Jer ne moze se da izgubiti stvar koju nemas.
Probaj da izgubis, recimo, more koje ja sanjam.
Ili probaj da izgubis sve one ergele konja koje sam izmislio
da bih izdvojio sebi dva najbolja, najbesnija.
Izgubi ako mozes vizije kojima crtam svoje dane u vremenu,
dok nevidljivo rastem i kidam sa sebe suvisno.

Jedno je : umeti primiti, a drugo: umeti tegliti!
Jedno je: umeti imati, a drugo: i umeti dati!

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

U jesen uvek nestanem iz Novog Sada. Cinim to zato sto se svakog novembra, kao po nekom smusenom pravilu, ponovo zaljubljujem u stari most pod Tvrdjavom, u lavirint krivudavih sokacica oko Matice Srpske i Temerinske pijace, u dva prozebla labuda koji kasljucaju u jezeru Dunavskog parka, u jednu violinu kod "Marasa" ili dve violine kod "Stolca" i sto sve bespomocnije prirastam za ove ulice, za svu uzurbanost prolaznika, za leprsanje jutarnjih i vecernjih izdanja na Bulevaru i za sareni lom izloga koji krupnim cetvrtastim ocima jure u izmaglicu i monotono sivilo prosute kise.

Verovatno znate sta znaci zaboraviti sebe na nekom uglu, duz nekih drvoreda, pod nekim prozorom... znaci: ostati ovde zauvek. I neka to izgleda neverovatno i romanticno, znaci: secati se tamo cak na Sen Zermenu malog bifea "Lovac" iza Dnevnika ili pod kremaljskim kulama sa nostalgijom misliti na baroknu fasadu novosadske opstine, ili u betonskoj vrtoglavici Menhetna pozeleti jedno spokojno popodne na obroncima kamenicke obale.

Jednom su me pitali zasto sam tako gimnazijski zaljubljen u Novi Sad. Nisam umeo da odgovorim. Jer sa najdrazim gradom je kao i sa najdrazom zenom: nikad necemo uspeti da objasnimo ni sebi ni drugima sta nas je to tako vezalo...

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Kad sam bio garav

U ona tako divna i daleka vremena kad sam bio decak, imao sam u osnovnoj skoli druga Mileta Petrovica, malog buljookog Ciganina koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaze Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolici, Petrovici ili Jovanovici, mnogi se i danas zovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, nikad se vise nece roditi. Ubili su ga Nemci u Drugom svetskom ratu, 1942. godine, i sad lezi negde ka selu Jabuci, kod Panceva, u velikoj zajednickoj grobnici Jevreja, Roma i Srba. Ponekad tamo odem, zapalim svecu i placem.

Cudan je bio taj moj drug Mile Dileja. Secam se iako najmanji, sedeo je uvek u poslednjoj klupi, kao da nekom smeta, kao da je nesto drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom bez razloga, prosto zato sto je Ciganin. Kad god neko nesto ukrade, Mile je dobijao batine ni kriv ni duzan. A vladalo je i verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih ociju, i da se nocu druzi sa djavolima.

Jednog dana, kad je sve to prevrsilo meru, premestio sam Mileta kraj sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja zrikav kad smo plasili drugu decu. Naucio me je ciganski , pa smo nas dvojica govorili nesto sto niko ne razume i bili vazni i tajanstveni. Bio sam dosta nezan decak, plavokos, kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki djavo i ja sam tukao sve redom, cak i one najjace. Mile me je obozavao. Poceo je da krade zbog mene gumice, bojice, uzine, olovke ... i donosio mi je sa nekom cudnom psecom vernoscu. Imao sam zbog toga mnogo neprilika, jer morao sam sve te stvari posle krisom da vracam, sto je ponekad mnogo teze nego da se ukrade.

Mile Dileja je bio najveci pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. Mnogo je lagao. Izmisljao je za mene ciganske pesme na vec poznate melodije, preradjivao na licu mesta one stare, koje je slusao od svoje bake i mame, i dugo smo, danima i danima kao u nekoj cudnoj groznici govorili o neobicnim svetovima bilja i zivotinja, o zlom duhu Cohanu sto jede decu, o snovima i kletvama, o cergama i skitnjama, i gorko i seretski, i tuzno i bezobrazno.

Jednog dana rekao mi je svoju tajnu: los je djak zato, sto on ne moze da misli, a da ne peva. Kad bi mogao, rekao je, da otpeva sve svoje lekcije, i zemljopis, i poznavanje prirode, i matematiku, ali da sve to izvrne kako se njemu cini da je lepse, bio bi najbolji djak u razredu.

Jednog dana dosao je rat. Doslo je strasno Cohano koga se plase i deca i odrasli Cigani. Probajte, ako ne verujete, to je nesto u krvi. Cudno. Idite u neku cigansku kucu i kad dete u kolevci place, dete koje ne zna ni da govori, plasite ga Baba-Rogom, plasite ga djavolom, plasite ga cime god hocete vristace i dalje. Ali ako mu kazete, gledajuci ga u oci: Mir! Ide Cohano! Dete ce okrenuti glavu najeziti se i zaspati. U kucama Garavog sokaka u Pancevu tih prvih ratnih noci neprekidno su gorele svece, jer vlada verovanje da se Cohano boji svetlosti, posto je duh mraka i smrti.

- Cohano jede svece - kazu oni. - Palite zato jednu na drugu, da se produzi svetlost ...

Moj Mile morao je da nosi na ruci zutu traku. Tako su Nemci odredili. Zuta traka znacila je da on nije covek, nego Ciganin i da svako moze da ga ubije kad hoce. Bio je na smrt preplasen. Vodio sam ga kuci iz skole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Cuvam je i danas za uspomenu. I jednu belu, iz zloglasnog logora Dahau, na kojoj pise: Srbin. To je uspomena na drugog jednog, meni dragog coveka, koji nije iz ove, nego iz neke druge, mnogo tuznije knjige.

Dogodili se da smo jednom , vracajuci se tako, sreli nemackog vojnika. Jednog od ovih nasih domacih, regrutovanih u diviziju "Princ Eugen". Bio je u slemu, pod oruzjem, a jedva sest ili sedam godina stariji od nas dvojice. Imao je dva plava oka, okruglo rumeno lice, u prvi mah cinilo mi se cak dobrocudno. Uperio mi je pusku u grudi. U vilici mu se caklio zlatan zub.

- Cega se to vas dvojica igrate?
- Nicega - rekao sam. - On se boji, a ja mu cuvam strah.
- A sta je on tebi, kad mu cuvas strah? I dalje se smeskao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko, koliko mogu da se uspem na prste.
- A koga se to bojis - upitao je Mileta.

Mile je cutao i gledao u zemlju.

- Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojnice - kazao sam dizuci se i dalje na prste kao da cu poleteti. Osetio sam da mi nozdrva polako puca i krvari.
- A ti se ne bojis?
- Svako ko je mali mora da ima starijeg brata koji ce ga cuvati - rekao sam.
- A gde je tvoj stariji brat?
- Nemam ga, gospodine vojnice - kazao sam. Zato se i bojim kad sam sam ali pred ovim decakom to ne smem.

Ne prestajuci da se smeska vojnik me je poveo ulicom, isao sam tako na prstima, sa bajonetom u pokidanoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Ocekivao je, valjda, da cu zaplakati. A ja, od silnog straha i bola, nista drugo nisam umeo da mislim, nego sam stalno ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaces bez nosa.

Mileta su jednog dana odveli sa grupom Cigana i streljali. A ja sam ostao ziv. Cuvam onu staru zutu traku, presovanu u jednoj knjizi, kao sto deca u spomenarima cuvaju neki, samo njima dragi, presovani cvet. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoci, stanem uz njega da mu sacuvam strah.

Jedno vreme odlazio sam u kafane gde sviraju najbolje ciganske druzine. Oni to zovu: muzicka kapela. Druzim se s njima i placem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kazu da to ne postoji. Da reci tako ne idu. A ja znam da idu bas tako. i jos ponesto izmisljam i sad vec, polako neki dobri orkestri kao sto je Tugomirov ili Janike Balaza, Zarkova Banda, Dzanetova ili Milosa Nikolica iz Deronja, pevaju te pesme.

- Iz postovanja - kaze mi basista Steva iz Silbasa. - Zao nam kad placete. Ako ne postoje pesme, izmislicemo ih za vas.
I ja, evo vec godinama lutam i izmisljam pesme Roma. Romi - to je isto sto i Cigani, samo sto na ciganskom Romalen znaci i: ljudi. I uvek se pise velikim slovom.

A Mile Dileja?

Ja u boga ne verujem. Ni u strasno Cohano. Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo u onom svetu mraka, korenja i tisine, kupi mom Miletu Dileji plisani sesir.

Uvek ga je tako mnogo zeleo.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Vuk

I

Kao da ce kraj agusta. Nebo se kruni i odranja zute mirise mraka. Zatrpava me zvezdama.

Umotavam se u lisce. Tako smo blizi vetru. Osecam ga u kicmi i u dubinama ociju. To je moj skroviti nacin vajanja ovog sveta.

Dobro je u gorskom kraju sto, i kad nema pljuskova, leto mirise na plodnost, na hleb i materinstvo.
Nesto sveze i hranljivo useljava se u mozak i pomaze mi da mislim.

Kroz nebruseno staklo naprsle mesecine lepo mogu da cujem zelene dozive trava, koji do mene dopiru iz sanjive daljine, a ipak tu su, bliski, kao da rastu pod uhom.

To ne oticu doba. To misli postaju bistrije.

II

Disu uz mene zvuci drukcije zivi, a stvarni. I u svemu sam prisutan.
To priroda pokusava sapatom da mi objasni na svom nemustom jeziku kako se biva sebi, sam sobom, jasan i dovoljan u svetovima bez ivica koji se zovu: samoca.

Grom u tisini neba jasna je poruka kosmosa. U oluji je deo grmljavine, tek mrmljanje.
U samoci smo ljudi. U covecanstvu smo metez.

Moja je misao gore, u samom podnozju neba. Tri dana i tri noci odande dopire urlik. To ne prskaju planine, ne raspadaju se oblaci i ne bude se vulkani.
To place najveci vuk koji je ikada vidjen u ovim krajevima.

Rekli su mi pastiri, gonici karavana i hajkaci sa jezera da je to cudan vuk, drukciji od svih vukova. Nikada ne napada stada. Tamani samo pse.
Valjda je to njegov nacin vajanja ovog sveta.

III

I rekli su mi, bezeci, da je sad sulud i opasan: nespretno su ga ranili, pucali su iz potaje, a nisu ga dotukli.

U ovoj zabiti svemira, kojoj pogresno dajemo svetlece ime: zemlja – zvezda zivota i razuma, vecito se ubijaju.
Hrane se mesom bilja. Hrane se mesom zivotinja. Pa sto ne vriste dok zvacu? Zar misle da je bol nesto sto samo njima pripada?

Samrtni urlik vuka neprekidno se pali i gasi u tami avgusta. Opomena ili putokaz? Svetionik u pustosi? Ili vapaj za pomoc?

Ne, moje doba, izgleda, jos nije spremno za zvezde.

IV

Ovde se smatra cascu i viteskom vrlinom kad ponizis do samrti sve sto te nadvisuje spretnoscu, snagom, lukavstvom i umom.
A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici kad im prineses dokaze da si ubio boga.

Usi sam zalepio liscem.

Jesam li dovoljno slobodan da sebe mogu smatrati postenim, valjanim i smirenim? Naslanjam glavu na kamen i tonem u njegovo narucje. Drvece krosnjama njuski brsti zalutala jata.
Dusa vecernje rose postaje moja dusa. Telo vecernjeg umora postaje moje telo.

Ne, ovo doba jos nije spremno cak ni za zemlju.

V

Boli me pod ljuskom lobanje dok slusam kako vuk urla, osakacen i zedan, gore na visoravni, i kolje copore pasa koji ga zlurado prate kao pogrebna svita.

Niz kanjon protice reka.

Znao sam: kad iskrvari, obnevidi od slabosti i zgadi se na sve, on mora ovamo sici, bar da se pre smrti okupa.
Hteo sam da ga vidim.

Prepoznao sam nesto u tom njegovom raspuklom i usijanom ropcu. Bio je cudesno nalik na moj plac u detinjstvu.
Ti pamtis, trsava glavo, namirisana vetrom i smolom planinskog mraka, da smo se i mi nekada isto ovako mucili da razmrskanog sebe sakupimo na gomilu.

Potpuno isti jecaj, samo sad suplje izoblicen i umnozen kroz odjeke.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

VI

Ne, nisam ga se bojao. Znao sam da se muci. Naleteo je na zasedu, a nesto nije dovrsio, nesto vazno i veliko, shvatljivo samo njemu.

I ostao je zagrcnut, sa vrelim parcetom zelje, pregrizenim i presnim, zaglavljenim u grlu. Tako ne umiru oni koji su zadovoljni sobom u ovom svetu i ovim svetom u sebi.

Presvlacio je zivot da ga ne vuce na ledjima, izguzvan i u ritama.

Postoji umesnost nadmoci. To je isprika prirode. Postoji kultura gladi. Na glad je bivao primoran. Postoji vestina opreza. Mozda je taj vuk sanjar?
Postoji kultura venjenja. Jos je imao vremena. Postoji kultura poraza. Ni to nije iskusio. Postoji umetnost smrti, ali ko bi se spremao, kad se smrt dogadja drugima.

VII

Zasto sam se usudio da pokusam da shvatim nekog ranjenog vuka koji se muci da ne umre?

Izuvijas li metal, on pamti i vratice se u prvobitni oblik makar kroz hiljadu godina. Ako je pravi metal.

Odrezi glavu drvetu. Ono pamti i listace i dalje u pravcu svetlosti istrajnoscu i zanosom svoje zelene namere. Ako je pravo drvo.

Ma kakvo nasilje vrsio nad vodom koja se obnavlja, bilo da zatomis izvor ili zajazis potok, bilo da zadavis reku nasipima i branama, tokovi pamte pravac i izdubice korito tamo gde su i poceli. Ako su prava voda.

I vuk je nesto pamtio u svojoj zdrobljenoj glavi.

VIII

U sebi sam ponavljao:

“Ta pokipela vatra sto mu je nacela lobanju i oprala misao i okrunila svest, samo je nacas pobrkala redosled slika i zbivanja. Ali sve ce se vratiti, mirno, na svoje mesto.”

To sam ja tesio sebe, a ne njega u planini. Verovao sam, zaista, iskreno i bezazleno, da vuk ne moze umreti.
Kao sto ne moze umreti stenje, vazduh i voda. Kao sto ne moze umreti grimizni tocak promene, koji nema pocetka i ne znas gde se zavrsava.

Kako mu izgleda dan? Na sta mu lice noci? Jer strasno je i gresno je kad te neuko odstrele u necem gde si pravedan, pa ti se zamrse zile u cicak, trnje i korenje, a ti si pravi vuk. I jos vise od vuka.

Ko je taj sto je pucao? Cime je vukao oroz: mrznjom, strascu ili zaviscu?

IX

Da nema takvih u planini, i kamen bi se smeksao. Da nema takvih u planini, i izvori bi ogluveli.
Da nema takvih u planini, i noci bi se uspavale. Da nema takvih u planini, ni dan se ne bi osvestio.

Veliki vladaru zverinja, velicanstvena nakazo, osakacena lepoto i prelomljena vitkosti, cekam vas u kanjonu i pratim odjek te rike sto vise nikada nece zarasti u ovom vazduhu.

Ostace ranjiva obzorja. Ostace zauvek zive duboke naprsline u naborima neba.
Ostace gorcina sto kljuje ne samo iz vaseg mesa, nego sad i iz moga.
I ja ricem sa vama. I krzam se. I krunim.

Znam, sici cete ovamo. Mi se moramo sresti.

X

Neka beze pastiri, gonici karavana i zbunjeni hajkaci. I ja sam vucjeg soja. Ako vas sad izneverim, zar to ne bi izgledalo da zazirem od sebe i svoje iskonske prirode?

Otkako postoji svet, kaznjavaju nas i tamane sto nismo kao ostali. Rugaju name se, smeju, proganjaju nas i zigosu.

Vuce, oni se boje, jer nisu nam dorasli ni slobodom ni bolom. Nas san je: nemoguce, a nepoznato – nas zavicaj.

Opasnost i radost su blizanci. Sav sam svecano najezen i razdragano krilat, kao kad zaklopim oci i zamisljam da lebdim. Stvarno vas duboko postujem. Evo me u klisuri. Cekam vas.

XI

Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju.

Od rodjenja se mucimo sa istim pretesnim svetom, pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana i svima nam se lome na jednom istom mestu: tu gde pocinje zagrljaj.

I neki nevidljiv osmeh vecito nam se guzva na onim najmeksim mestima gde zapocinje cudjenje.

Bio je opkoljen psima. Nijedan nije smeo da mu skoci u lice. Nijedan nije smeo da mu skoci za vrat.
Pratili su ga rezeci. I kadgod podigne njusku, usrce nebo i rikne, kevtali su uz njega, zamisljajuci tako da su i sami vukovi.

Nismo se pozdravili. Ni jedan drugom poklonili. Nastavili smo razgovor bez jedne jedine reci, kao da smo se sretali u zardjaloj proslosti na ovom istom mestu gde smo sad prvi put.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

XII

Vuk je mahao glavom kao da nesto otresa.

Hteo je da kaze: ” Sreca je u samrtnom casu sresti u ovom bespucu nekoga ko je u sebi sacuvao pra-govor. Ja u snu redovno govorim sve te pradavne jezike, ko zna kad izumrle. Mislim da me razume jedino mozda jos vazduh, jer je u sebi sacuvao mladost i svetlucanje pamcenja. Zemlja se skamenila. Ogrezla je u gips. U krecnjak, krv i salitru.”

I hteo je da kaze: “U ponekom jos potoku prepoznam svoju poruku. To me prevodi voda.
Ili se ponekad ogledam u zenicama ptica. Hvala sto ste razumeli moj neobicni govor, videli mojim vidom i culi mojim sluhom.

I hvala sto ste shvatili svetinju moga greha: moj prezir prema nistavnom”.

XIII

Jos uvek na sebi osecam taj pogled vucji, uporan, opor, tezak i istinit. Kao da mi preneo u bore svoj namucen lik.

Hteo je da mi kaze: “Necu izdrzati dan. Molim vas ubijte me. Ne ostavljajte me psima da me razvuku i pojedu”.

Hteo sam da mu kazem: “Psi su razroke pameti, sujeverni i priglupi. Ne mrze oni vas, nego je velika tuga sto misle da, ako odgrizu i komad vaseg mesa, mogu postati vukovi. Moj vuce, psi su sekta.

Vec to, kad uzdisu vazduh koji vi udisete, cini ih uzvisenima. Vec to, sto idu pravcem kojima se vi batrgate, cini im cast i slavu. Psi nisu cak ni copor. Oni su menazerija”.

XIV

I hteo sam da kazem: “Vidite kako bi zeleli da vam polocu mozak i isisaju srce, da dosegnu vas um, vasu snagu i gordost.
Zamislite tu nesrecu kad neko ne ume da bude ono sto zaista jeste, i da u tome sto jeste bude i svecan i uspravan, nego vam stalno zavidi sto ne zna da bude: vi”.

Hteo je, valjda, da kaze: “Ne laju oni na mene, nego se uporno trude da sirom otvore vilice i otpevaju himnu za koju nemaju sluha”.

I hteo je da kaze: “Molim vas, ubijte me, samo me ne dajte njima. Polozite me u vodu, neka me brzaci razbiju o stene u kanjonu i nek se u more ulijem lisen sramote i cist”.

XV

Hteo sam da mu kazem: “Ne mogu ja vas ubiti. Nisam ni lovac ni pravednik. Ja sam nesto sa strane, nesto cime se staklo umotava da ne prsne.
I najzad, ja sam jedini koji u planini veruje da ste vi, vuce, besmrtni.
Pustite me da verujem i odem odavde zmureci. Umrite mimo mene”.

Hteo sam da mu kazem, a nista nisam rekao. Hteo je da mi kaze da me je sasvim razumeo.

I kad sam pomislio da ce ziveti zato sto je bog neunistiv, on je tako odjednom, tako strasno odjednom, skocio usred vira.

Stajao sam izbezumljen. Umro je najveci vuk koji je ikada ziveo na ovom najmanjem svetu.
Kako je, onako ogroman, stao u tesnu smrt?

XVI

Spustio sam se, zadihan, na kamen u plicaku.

Bio sam uzasno sam, ne samo svojom samocom, vec i samocom vuka, koju sam na sebe primio kao zig zavestanja.
Kao cast i prokletstvo. Kao teret i slavu. I ropstvo, i slobodu.

Stvarno i dalje verujem da ono, sto je vucje, ne moze u nama umreti. Jer vuk se na vuka nastavlja.

Nije mi preneo poruku, ali ja sam je primio.

Poznaje se na meni. Vidim u psecim ocima. Vidim kako me vide. Vec ulaze u mene. Vec lutaju po meni, kidaju bele komade mojih beskrajnih prostora, ujedaju se i kolju za svaki zalogaj duse.
Gladni su vucjeg u meni. Muci ih da shvate sta nosim, cime mislim i volim, sanjam, cekam i nalazim.

XVII

Ko god srlja u mene, dobro mora da upamti: jedno je biti otvoren, a drugo biti prohodan.

Prate me kao i vuka. Opkoljavaju svitanje i zovu druge pse. Misle da cuvam tajnu kako se biva nad drugima visi snagom i umom.

Lako je meni sa psima.

Ali naslednik vuka i sam je divljac van zakona. Dizu na mene potere i cekaju me u zasedi isti oni pastiri, gonici karavana i hajkaci sa jezera koji pucaju nespretno i ubijaju dopola. Sad sam ja na nisanu.

Neko ce ovde ostati. Ili ja, ili psi. Ili ja, ili lovci. Svraticu da vidim ko ce.
Svraticu, sem ako, mozda, namerno ne zaboravim, da sam ikada ovuda prolazio i sanjao.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Koren

Postoji jedan mudrac. Dok ovo govorim, on cuci u velikoj pustinji juzno od ovih planina. Cuci ne znam koliko godina u pesku i ne podize oci. Ali sve vidi. Sara noktom nesto nerazumljivo i uplaseno ponavlja: i ovo sam vec stvorio...i ovo sam vec stvorio. Ako mu zatrazis orla, on ne poseze u visine, nego ga prstom iskopa iz zemlje kao koren. To je, kaze on, orao iz kojeg nicu drugi orlovi. Posle mozes da mu zatrazis aligatora ili mrava. I njih iskopa prstom iz zemlje kao kosticu. On sve moze, jer njegovo je stvaranje drukcije nego nase. Od njega sam naucio to sto ti danas kazujem kao tajnu.

2.

Gospodine, kazem ja njemu, koji se mnogo ljube i bratime. Ako ljubav postoji cemu je dokazivati? On samo cuti pognute glave i dugo mrmlja u sebi. I tek u podne, kad sunce kao mac visi sa zenita, govori glasom belim poput zguzvane
hartije. Iz toga ce, kaze, proizici velika nevolja. Narod koji ne prestaje da peva nesrecan je, siromasan i gladan.

3.

Gospodine, kazem mu ja, video sam coveka koji preskace neverovatne visine. Kako to cini kad nije jaci od drugih, ne trci brze od drugih, niti je umesniji i lukaviji? Taj covek, kaze mudrac, uzima zalet kao da ce preskociti oblake. Stoga i ne primecuje to sto mu je pod nogama. Treba preskakati nebo. Treba imati samo najvecu zelju pa ce sve druge same od sebe biti ispunjene.

4.

Gospodine, kazem mu ja, jedan moj prijatelj iskopao je u basti kamen. Poklonio ga je nekom vajaru da nacini od njega skulpturu. Bio je to obican kamen, ali ako ga okrenes prema svetlosti, u njemu se odslikavao ceo svet. A vajar ga je odbio. Mudrac mi kaze: i morao je da odbije, jer nije ga sam pronasao.

5.

Gospodine, pitam ga ja, kako to da moja glava, koja ispunjava prostore, moze da stane u jednu obicnu kapu? Zateceni sasvim slucajno, kaze on, u istom nizu godina na ovoj staroj oronuloj planeti, mi se nastavljamo jedni na druge, kao sto se grana nastavlja na granu, a ipak zivi svoj vek okrenuta ka drugoj strani sveta, ka nekim svojim olujama i vidicima. Zato je tvoja glava zumance nekog jos neotkrivenog sunca. Zato zasad staje i u obicu ljusku.

6.

Gospodine, kazem ja njemu, imam neverovatnu snagu. Mogu da upravljam brodovima, jer sam ih pokorio. Mogu da zidam nebodere jer sam savladao beton i celik. Mogu da rijem kroz planine i menjam lice kontinenata. Ali kad uzmem u saku obican mali sljunak, ma koliko ga stiskao, nikad ga necu razbiti. Kako to? Veliki umovi, kaze on, bili su u pocetku neznalice, kao sto je reka bila potok ili tajfun - tisina. Najvece hulje istorije bile su pre toga bucmasti bezazleni malisani. Himalaji su bili para. Nesto cvrsto i oblo, kao kipovi Vavilona, bilo je u svom vulkanskom detinjstvu bezoblicno i meko. Zato je sljunak, u stvari, jedna ogromna planina, oljustena od golotinje svog lepog i strahovito zgusnutog srca. Ceprka zatim po pesku, prstom izvadi zametak Kilimandzara; stavljam na ledja obicno kristalno zrnce, ali padam pod teretom.

7.

Gospodine, kazem mu ja, video sam slikara koji prolazi kroz platno kao kroz svetlost. Naslika sebi vodu i pliva. Kako to? Naslika Alpe i penje se. Naslika daljinu i izgubi se. Mudrac mi nista ne govori. Samo vidim, u sumrak, kako se poistovecuje sa sivilom, rasplinjuje i nestaje. Odlazim zamisljen i dogadja se
nesto cudno: za mnom ne ostaju stope, kao da nikad nisam ni prolazio ovim krajem. Kao da sam to samo pozeleo u snovima.
I - izmislio.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Pismo gospodji Vineti

Gospodjo Vineti, ja sam pobegao odande. Ne mogu više da se pretvaram. I devojčica tvrdi da sam zaljubljen u vas. Uopšte ne spavam. Neprestano pokušavam da shvatim koga volim. Posle, kad svane, potpuno mi je jasno da vas volim obe.

Ovo pismo je verovatno moj poslednji jauk vama. Na vratima sam napisao: zabranjen ulaz, zarazna bolest – tuga.

Vaša najlepša pisma poklonio sam deci da prave laste. Molim vas pročitajte „Umor“ Fentona Džonsona, i biće vasm jasno. Juče sam bio Crnac, danas sam Eskim, i strahovito mi se jedu foke.

U jednom trenutku, kad sam raskrvario ruke, jer došlo mi je bilo da pokidam zavoje, pa da opet lupam dolakticama po čašama, učinilo mi se da ste mi potrebni. Dodje to tako. Dva dana sačekivao sam vozove iz Beograda.

Posle sam opet mislio na onu devojčicu. Dva dana sačekivao sam vozove iz Zagreba. Onda sam sasvim pobrkao red vožnje, i vas dve.

Neki me železničar, koji je išao u školu sa mojom sestrom, prepoznao, i vodio me svojoj kući, da jedem kuvanu hranu. U restoranu na pijaci kupovao sam žive ribe iz akvarijuma i vraćao ih u Dunav.

Posle više nisam imao novca, pa su mi davali samo po jednu ribu na veresiju. Tako je išlo neko vreme.

Najzad sam pronašao najčudnije kafane na svetu. Ne znam gde smo sve bili, samo znam da se jednom Miši rodio sin, a to je onaj Miša što je po najgoroj vejavici skinuo u parku košulju i prolaznicima nudio da im pokaže svoje srce, samo ga niko nije razumeo, ni obukao.

Ima jedna žena što misli da je zaljubljena u mene, i ponekad navrati po podne. Upali novine, stavi ih u peć, a vrata ostavi otvorena i kaže: sad se igramo Ivice i Marice.

Ona voli kamine. Videla je jedan lep kamin u nekom filmu, pa tako pokušava da sebi načini nešto slično. Pošto na kraju nigde ne možemo da nadjemo vešticu da je gurnemo u vatru, stvari se dogadjaju kao u lošim melodramama: ona je sumorna, a ja je tešim. Svaki put moram drukčije da je tešim. I to je umetnost, naći joj svaki put novi izlaz iz nemogućeg. Jednog dana napisaću knjigu utehe.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Mreza

I

Vredi li se upustati u tumacenja stvari kojima nismo u stanju da sagledamo obim?
Milijarde su godina potrebne da se vratimo u dubine strpljenja.
Jer ogromna je starost tog svojevrsnog cuda koje se zove: nas dvoje.

U tami prastare proslosti, bas kao i sad, ovako, spusti mi polako glavu na neko bivse rame, i zagledaj se pazljivo u plave barice neba.

Da se ti nisi rodila, neko bi morao biti voljen na ovom mestu. Da se ja nisam rodio, neko bi umesto mene bio tu da te voli.
Drugi bi primili poruku i drugi bi produzili to sto se zove beskrajno.

Veruj mi, prva ljubavi, nemoguce je voleti prvi put u ovoj vecnosti.

XIX

Vredi li se upustati u tumacenja stvari kojima nismo u stanju da sagledamo obim?
Milijarde su godina potrebne da se popnemo uz okomitu buducnost do nekih kristalnih vrhova nacinjenih od zelja.
Jer ogromno je obnavljanje tog svojevrsnog cuda koje se zove: nas dvoje.

U izmaglici dalekog, bas kao i sad, ovako,spusti mi polako glavu na neko sutrasnje rame i zagledaj se pazljivo u plave barice neba.
Ako se ti ne pojavis, neko ce umesto tebe cekati tamo da primi i da prenese poruku.
Ako se ja ne pojavim, neko ce drugi produziti to sto se zove beskrajno.

Veruj mi, poslednja ljubavi, nemoguce je voleti poslednji put u vecnosti.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

III pismo

Draga moja Vineti, još ovo da Vam javim, pa vam nikada više neću pisati. Videćete.
Sećate li se onog tipa što sam vam pričao da ga sanjam na onom ostrvu ili plaži.
Onog što se udavio i stalno me onako udavljen, imitirao kako spavam.
Ponovo sam ga sanjao i raščistili smo to.
Obećao je :nikad više.
Nekoliko podataka koji vas ni na šta ne obavezuju:
devojčica u snu ustane, nasloni se na zid i tako satima stoji u postelji. Budna.
Priznao sam joj da mi to izgleda veoma čudno.
Objasnila je da tako najbolje razmišlja.
Uostalom, rekla je, negde je pročitala da je jedan veliki svetski pisac sva svoja dela napisao stojeći.
Probao sam da i sam napišem nešto stojeći, ali i u krevetu je to ispod mog dostojanstva.

Teram je da o vama govori lepo. Vi se ovde zovete:
Ona Divna dama.
Pogadja da krišom pijem zbog neke tuge u vezi sa vama, i za doručkom obično ispije svaku moju prvu čašu.

Večeras, dok je zaključavala vrata, u očima sam joj video molitvu da Ona divna dama ostane u hodniku iza vrata.
Jednog dana to bi sigurno postalo nepodnošljivo.

Uostalom, i ja sam ljubomoran.
Svi se za njom okreću, kao onog leta kada ste mi je pokazali na Korčuli gde sam bio da obidjem jednu moju pokojnu mornarsku godinu.
I Porto Pidočo.
Lagao sam vam da ćemo tu živeti kada budemo imali dosta novca.
Nikad nećemo imati dosta novca.
Ima bolesnih tipova kojima godi kada su društvu lepih žena.
Ja lepu ženu sakrijem.Kažem devojčici: to što gledaju u tebe, to je kao da te pipaju rukama, i molim te da očetkaš kaput, opereš kosu i umiješ se.

Napravio sam joj četiri scene u restoranu.
Ovde restorani imaju nečeg starinskog, bar ovi na koje ja nailazim.
Imam čulo za kafane.
U sebi, neprekidno, dok pijuckam, mrmljam Štrausa.

Zamislite, ona kaže da ne voli ruske romanse. Kad sam joj pevušio-ništa.
Slegne ramenima i kaže:ne podnosi ruski jezik.Suviše joj je mek.
Onda sam čitavo prepodne govorio samo ruski.

Počeo sam sa Blokom, vikao Majakovskog tako da je svima bilo neprijatno, a malaksao sa Jesenjinom. Naredio sam joj da počne da uči ruski.

Izvinio sam se ljudima za okolnim stolovima i, od dvanaest, pa nadalje, govorio sam samo engleski, ali sam sve reči izvrtao i lagao da su to američki slengovi.
Održao sam joj predavanje o sedamnaest slengova.
Zamolili su nas da izadjemo iz kafane.

Na ulici smo se posvadjali, onda smo se dugo ljubili, i bilo je jasno da se volimo.
Zato i mislim da vam nikada više neću pisati.
Uostalom, zar nije tako bolje.
Kada umrete podićiću vam divan spomenik i napisati: Ona je trpela mene.

Ima jedna pesma za decu , Preverova, koja kaže : “Žirafe pevaju, ali pošto su žirafe neme, pesme ostaju u njihovoj glavi”
Tako je i sa mnom.
Možda ću vam i govoriti neke reči, ali kako sam za vas od danas nem, pisma će ostajati u mojoj glavi.

Od sutra - ništa.
Ni razglednica.