Francuska

Charmed · Malo ~ mače ~

Муслиманско освајање из Шпаније

Маури под водством Ал Сам ибн Малика прелазе у данашњу Француску и ту су прегазили Септимију 719. и успоставили су своје седиште у Нарбони 720. Помоћу луке у Нарбони, Маури се лако снабдевају и довлаче појачања, тако да освајају околно подручје са градовима, које су контролирали визиготски племићи: Але, Безије, Агд, Лодев, Магелон и Ним. Ал Сам ибн Малика је опседао Тулуз три месеца. У бици код Тулуза 721. побеђује Одо Аквитански, а Ал Сам ибн Малика је ту убијен. Тај пораз је зауставио Мауре и дао потребно време Францима да припреме војску за велику инвазију.

Нарбон у јужној Француској је остао седиште из кога су Арапи продирали дубоко у Франачку. Нарбон је био одлична седиште због лаког снабдевања преко мора. Настављале су се пљачке и продори, тако да су 725. дошли до Отуна у Бургундији.

Одо Аквитански је био само формално под франачком влашћу, а заправо се опирао франачком суверенитету. Био је угрожен и са севера Францима, а са југа Арапима. Због тога склапа споразум са маурским емиром Утманом Каталоније дајући му своју ћерку за жену и арапски напади су престали. Али Утман се побунио против Абдул Рахмана, који је био гувернер целе ал-Андалузије. Абдул Рахман је скршио ту побуну и поново је Осо Аквитански без заштите. Велика арапска војска је кренула као мећава против Оде Аквитанског. У бици код Бордоа Одо Аквитански је тешко поражен, а град Бордо је заузет. Покољ хришћана је био тако стравичан, да је Изидор Пасенсије коментирао: "Само бог зна колико је покланих." Арапи су после тога похарали цели један део Франачке.

Одо Аквитански моли Франке

Одоа Аквитански се обраћа Францима за помоћ. Пред Карлом Мартелом поново признаје суверенитет Франачке над Аквитанијом. Карло Мартел се за једну такву битку против муслимана припрема читаву декаду. Веровао је да ако падне цела Аквитанија, да ће тада бити изгубљен цели Запад. Муслимани тада нису били свесни праве снаге франачке армије. Нису знали да је Карло Мартел преко 10 година припремао стајаћу војску од ветерана, да је та војска била добро тренирана. То је била прва права војска после варварских хорди, које су бјесниле Европом после пада Рима.

Напредак према Лоари

Током 732. претходница арапских снага је дошла до Лоаре и тиме је остала одсечена од линије снабдевања и већине своје војске. Након пораза свих снага, које би се опирале, арапске снаге би се поделиле у мање пљачкашке јединице, које су уништавале и пљачкале, док је главна војска споро напредовала.

Одо Аквитански је тако лако поражен код Бордоа, јер се сукобио са арапском коњицом у отвореној бици, док је у бици код Тулуза 721. он напао изненада. Код Бордоа готово цела аквитанска војска је побијена, са минималним муслиманским губицима. Готово сва војска Ода Аквитанског се састојала од пешака, односно била је без оклопљене коњице, као и друге европске војске тога времена. Муслиманска тешка коњица је једноставно разбила аквитанску пешадију у првом нападу и онда су их једноставно побили док су били у бегу.

Арапско-маварска војска је онда после победе код Бордоа кренула да уништава све до Лоаре, припремајући освајање целог југа Франачке. Једна велика муслиманска војска кренула је у пљачку према Туру, где се налазила једна од најбогатијих цркви тог времена. Када је то чуо мајордом Карло Мартел је скупио својих 15.000-75.000 ветерана. Кретао се према југу избегавајући римске друмове, јер је желио да изненади муслиманску војску. Пошто је намеравао користити фалангу, било је нужно да он одабере бојиште, да формира борбену линију и онда присили муслимане да дођу у битку.

Битка
Припреме за маневар

Арапско-маурска војска је била изненађена, јер је близу Тура наишла на врло велику војску, која је била припремљена за битку и још се налазила на повишеном терену. Карло Мартел је одлучио да започне битку у формацији фаланге. Франци су формирали велики квадрат, а ту су наваљали дрвећа и клинова да разбију коњички напад.

Шест дана су се две војске посматрале само са мањим окршајима. Муслимани су чекали да им стигне и преостали део војске. Кад им је стигао и преостали део, још се нису осећали добро. Абдул Рахман није волио да је противник одабрао и простор и увете битке. Карло Мартел је ипак знао да Абдул Рахман неће одустати ту близу Тура, кога Муслимани желе попљачкати. Нитко није хтео да нападне. Франци су били добро обучени за хладно време, а имали су и теренску предност. Арапи нису хтели да нападају, него су желилиу да Франци изађу у отворену битку, а франци су желили да Арапи крену узбрдо према њима.

Ту игру чекања добија Карло Мартел, јер Абдул Рахман коначно седмог дана одлучује да нападне.

Почетак битке, Франци одолевају оклопљеној коњици

Абдул Рахман је веровао у тактичку супериорност своје коњице и са њом је увек изнова нападао. Муслимани су већ много пута победили са својом коњицом наоружаном дугим копљима и сабљама. Франци су овисили о неоклопљеним пешацима. Карло Мартел је добро обучио своје ветеране. Неколико пута арапска коњица је нападала пешачку линију, али није успевала да разбије борбени поредак. Било је много мртвих на обе стране, али франачка борбена линија је одолевала. То је било први пут да је неоклопљено пешаштво издржавало жестоке коњичке нападе.

Преокрет у бици

Муслиманска коњица је успела да уђе у заштићени квадрат и угрози самог Карла Мартела. Ипак Франачка линија се добро држала и одолевала је. Карло Мартел је послао извиђаче да праве хаос у арапској позадини. Мартелови извиђачи су напали арапски логор у коме је било робова и опљачканих ствари. Када су Арапи током битке чули да је угрожено све оно благо што су попљачкали у Бордоу, појурили су у свој логор да осигурају попљачкано благо. Тиме је разбијен један део муслиманских линија.

Остатак муслиманске војске, који није знао о чему се ради помислио је да се ради о повлачењу муслиманске војске. То се претворило у непредвиђено опште повлачење. Абдул Рахман је покушао да заустави повлачење. При томе је био опкољен и погинуо је. Погибија вође доводи до општег повлачења муслимана у свој логор.

Франци су се поново поставили у фалангу, верујући да ће се битка поново ујутро наставити.

Следећи дан

Следећи дан Муслимани нису наставили битку, него су се повукли. Карло Мартел није одмах веровао. Сматрао је да се ради о покушају да га наведу у заседу или да напусти повољну позицију у којој се налази.

У муслиманском логору ту ноћ је била велика свађа ко ће бити вођа после смрти Абдул Рахмана. Било је ту много нација у муслиманској војсци, Арапа, Маура, Персијанаца и мноштво других. Никако се нису могли сложити. Једини је Абдул Рахман имао калифову фатву и ауторитет. Пошто се никако нису могли сложити тко ће бити вођа повлаче се иако су били много јачи од Франака и могли су победити.

Карло Мартел је успео немогуће, да са пешацима без стрела победи оклопљену коњицу. Победом над далеко супериорнијим непријатељем ушао је у легенду као велики генерал.

Последице

Арапи су се повукли преко Пиринеја, а Карло Мартел је тада наставио је да истерује муслиманске снаге из Француске. После Оде Аквитанског његов син Хунолд је тражио независност Аквитаније. Иако је желио Аквитанију под својим суверенитетом, Карло Мартел признаје Аквитанију, пошто су му Арапи угрожавали Провансу. Када су се муслимани вратили Хунолд признаје суверенитет Карла Мартела.

Арапске поморске инвазије је предводио син Абдул Рахмана. Искрцао се код Нарбона 736. Карло Мартел је повратио Авињон и Арл уз помоћ краља Ломбарда. Ним, Безије и Агд поново заузима, а тврђаве разара. Код Арла Карло Мартел наноси тежак пораз муслиманским снагама, а град спаљује до темеља да не би више био муслиманска база за даљње продирање. Код Нарбона побеђује муслиманску војску на реци Бер, али не успева заузети град. Оставио је Нарбон сам и изолиран, а Карлов син ће га касније ослободити.

У бици код реке Бер Карло Мартел је први пут користио тешку коњицу у координацији са фалангама пешадије. ту је победио много бројније муслиманске снаге. Та способност координације тешке коњице и одличне пешадије дала је Карлу Мартелу моћ да побеђује далеко бројније муслиманске снаге.

Charmed · Malo ~ mače ~

Босо Провансалски

Босо Провансалски је био краљ Провансе (Доње Бургундије) од 879. до 887.

Удаја сестре за Карла Ћелавог отвара му врата моћи

Био је франачки племић, повезан са каролиншком династијом. Карло Ћелави се оженио Босином сестром, што је утрло пут Босиној каријери. Старао се о Лују Муцавцу док је био малољетан. Луј Муцавац је био подређени краљ Аквитаније, А Босо је водио бригу о администрацији.

Пратио је Карла Ћелавог током кампање у Италији и 876. постаје војвода. Током друге талијанске кампање уротио се са другима племићима против краља. Након смрти Карла Ћелавог 877. Луј Муцавац је био присиљен да призна племићка права и привилегије. Током 878. био је у јако блиским односима са папом.

Босо проглашава независност Провансе

Када је умро Луј Муцавац 879. остала су му два сина Луј III и Карломан Француски као наследници. Босо је заједно са француским племићима захтевао да Луј III буде једини краљ.. Међутим оба брата су била изабрана за краљеве.

Босо је почео тврдити да не може признавати ниједнога од браће, јер је нелегитимно да обојица буду краљеви. Тврдио је да је Луј Муцавац њега именовао наследником. Бискупи и племство региона око Роне и Саоне 15. октобра 879. проглашавају Босу Провансалског краљем и наследником Луја Муцавца. То су били први "слободни избори", који нису узимали у обзир краљевску линију.

Босово краљевство се звало Краљевство Прованса и обухваћало је црквене провинције Арл,Екс, Вијен,Лион и можда Бесанкон.

Луј III и Карломан Француски против Боса

Кад су Луј III и Карломан Француски поделили 880. очево краљевство, кренули су против Боса. Заузели су Макон и северни део Провансе. Затим им се придружио Карло Дебели, па су неуспешно опседали Вијен од августа до новембра 880.

У августу 882. Вијен опседа гроф Ришар Окунски, који заузима Вијен септембра 882. Босо није успевао да поврати изгубљене територије. Умро је 887., а наследио га је син Луј Слепи.

Charmed · Malo ~ mače ~

Дагобер I

Дагобер I (603. - 19. јануар 639.) био је краљ свих Франака (629. -634.) из династије Меровинга. Био је краљ Аустразије од 623. до 634. и краљ Неустрије и Бургундије од 629. до 634. Дагобер је задњи меровиншки краљ, који има праву власт.

Charmed · Malo ~ mače ~

Долазак на власт

Био је најстарији син краља Клотара II. Клотар II је владао сам од 613., а Дагобер је постао краљ Аустразије 623. кад је племство Аустразије тражило краља, који ће само њима владати. Када му је умро отац 629. Дагобер I је наследио и Неустрију и Бургундију и тиме постао краљ свих Франака. Његов полубрат Харибер се опирао Дагоберу, тражећи Неустрију. Харибера је подржавао један рођак, кога Дагобер убија. Хариберу је уступио Аквитанију. Када је Харибер умро 632., Дагобер је наручио убојство његова сина. На тај начин 632. Дагобер поседује и Бургундију и Аквитанију, па постаје најмоћнији меровиншки краљ и постаје најугледнији владар Западне Европе.

Владавина

Током 632. побунило се племство Аустразије под водством мајордома Аустразије Пипина. Дагобер удовољава племићима постављајући свог трогодишњег сина Сигибера као краља Аустразије. Као краљ одлучује да Париз буде седиште. Током своје владавине изградио је замак у Мерсбургу, који је данас најстарији замак у Немачкој. Изградио је и базилику Сен Денис на месту бенедиктинског манастира у Паризу.

Дипломатски односи и ратови

Потписао је споразум 631. са византијским царем Ираклијем. Склопио је савез са Ломбардима 632.

Франачки трговци су убијени и опљачкани од стране Самових Словена. Због тога је Дагобер предводио три војске 631. против словенског краља Сама, али његове Аустрасијске снаге су поражене код данас непознатог Вогатисбурга. После тога краљ Само је продро све до Тирингије и пљачкао је. Дагоберу је зато посебно био битан споразум са Саксонцима 633., да би му бранили границе од Славена.

Водио је рат против Баска 638. и против Бретонаца.

Смрт Дагобера

Дагобер је умро 639. и био је први француски краљ покопан у краљевским гробнисама Сен Дениса. Његов други син Клодвиг II наследио је остатак краљевства још док је јако млад. Све до краја Меровинга настављао се исти низ краљева дечака, који нису били стварни владари, него би владали таман да би добили наследника , а стварну власт су вршиле разне племићке породице, те мајордоми.

Charmed · Malo ~ mače ~

Жакерија

Жакерија је устанак сељака 1358. у Француској, током Стогодишњег рата. Побуна је позната под називом Жакерија по надимку вође сељачке побуне Жаку Боному или Калеу. Касније се реч жакерија користи као синоним за побуну француских сељака, а племство се плашило вековима после тога понављања жакерије.

Charmed · Malo ~ mače ~

Земља без краља, а порези све већи

Након битке код Поатјеа 1356., у којој је заробљен француски краљ Јован II Добри, власт преузима скупштина сталежа. Изостанак краља у периоду унутрашње нестабилности био је погубан за државу. Скупштина сталежа је била превише подељена да би обезбедила ефикасну власт. Да би осигурали своја права привилеговани слојеви Француске присилили су сељаке да плаћају све веће порезе и да поправљају ратом уништена имања без компензација.

Племство није у стању да заштити сељаке од банди

Обични људи су већ кривили племство да је својом корупцијом изазвало пораз код Поатјеа. Поред осталог банде енглеских, гаскоњских, њемачких и шпанских разбојника пљачкале су, силовале и палиле по Северној Француској, готово где су хтели, а да француска скупштина сталежа није била способна да их заустави. Сељаци су се почели питати зашто да раде за власт и племство, ако оно не може заштитити своје грађане. Комбинација тих проблема доводи до побуне 1358.

Побуна

Побуна је почела 21. маја 1358 и раширила се по Ремсу и Руану.Побуна је била концентрирана око долине Оазо северно од Париза. Побуњени сељаци су изгледа били без праве организације. Деловали су као безлична маса. Желели су да се реше племства, које су окривљавали за све своје невоље. Палили су куће и дворце и убијали су племиће на застрашујуће начине. Вођу сељачке побуне Жака Бонома или Калеа сељаци су прогласили својим краљем.

Сељаци се удружују са париским побуњеницима под водством племића Етјена Марсела. Париски побуњеници су поражени 9. јуна 1358., тако да сељаци више нису имали савезника.

Побуна је крваво угушена

Побуну су крваво угушили француски племићи предвођени Карлом II од Наваре. Вођу побуне Калеа су позвали на преговоре 10. јуна и ту га заробили, прекршивши витешка правила. Сматрали су да витешка правила не важе за сељаке. Каје је мучен до смрти ужареним гвозденим шипкама. Његова војска од 20.000 сељака прегажена је од стране витезова . После тога следила је крвава освета над сељацима Буве подручја. Хиљаде сељака је побијено у освети, која је уследила.

Charmed · Malo ~ mače ~

Западни Готи

Западни Готи звани и Визиготи су били варварско племе које са истока дошло на територије Западног Римског Царства у Великој сеоби народа 375. године. Они су делимично насељавали и теритотије Источног римског царства (Византије).

Визиготи се први пут појављују као различит народ 268. године кад су напали Римско Царство и почели харати Балканом. Инвазија Визигота је помела римске провинције Панонију и Илирикум, а чак су запретили и Италији. Али Визиготи су у љето те године поражени код талијанско-словенске границе, а онда су потучени у бици код Ниша септембра 268. У следеће три године враћени су преко Дунава у серији похода цара Клаудија II и цара Аурелијана. Ипак задржали су поседе у Дакији, коју је Аурелијан евакуирао 271. Кад су се населили у Дакији Визиготи прихватају Аријанизам, у коме се верује да Исус није један од облика Бога у Тројству, него да је посебно створен и нема божански епитет. То веровање је било у директној супротности са православљем. Иберијски Визиготи су припадали аријанизму до 589., када их краљ Рецаредо преводи у католике.

Готски рат (377-382)

Готи су остали у Дакији до 376., када један од њихових вођа Фригерн моли римског цара Валенса да им дозволи да се настане на јужној обали Дунава. Визиготи су се надали да ће ту наћи уточиште од Хуна, који нису располагали добрим могућностима да им војска прелази тако широку реку. Валенса је то дозволио, а чак је помогао Визиготима да пређу реку. Поред тога је обећао им је храну и земљу. Међутим, кад су прешли, завладала је глад, а Рим није био у стању да им допреми храну. Услед тога избија побуна, која се претворила у шестогодишње пљачкање и уништавање по целом Балкану. Дошло је до смрти цара и уништења целе једне римске армије. Битка код Хадријанопоља 378. године била је најзначајнија у том рату. Цар Валенс је био лоше обавештен о величини Готске армије и упустио се у битку, у којој је цар убијен током битке, а Римњани потучени до ногу. Цела једна Римска армија је нестала, а та вест је шокирала Римски свет, присиљавајући први пут Римљане да преговарају са варварима и насељавају их на подручје Римског Царства. Тиме је започео нови тренд, чије су крајње последице довеле до пада Западног Римског Царства око 100 година касније.

Аларик

Нови цар Теодосије I је склопио мир 382. , који је трајао до његове смрти 395. Те године чувени визиготски краљ Аларик долази на власт. Теодосија су наследили неспособни синови, Аркадије на истоку и Хонорије на западу. Током следећих 15 година избијали су повремени сукоби прекидани годинама нестабиног мира између Аларика и моћних германских генерала, који су предводили Римске армије. Све то је црпило снагу Римског царства. Унутар самог царства је избио сукоб и Хонорије убија генерала Стилихона 408. године, а Римске легије убијају породице 30.000 варварских војника, који су служили у царству. Аларик проглашава рат, лако пролази кроз ослабљено царство, долази до врата Рима. Хонорије опет одбија да се нагоди, тако да Аларик осваја и пљачка град 24.аугуста 410. године. Рим престаје бити престолница Римског царсва (постаје то Равена). Пад Рима је снажно потресао саме темеље Римског Царства.

Charmed · Malo ~ mače ~

Визиготско краљевство у Аквитанији

Од 407. до 409. Вандали , Алани и Свеви продиру на Иберијско полуострво. Као одговор на ту инвазију западно римски цар Хонорије позива Визиготе да преузму контролу Римске Хиспаније. Хонорије награђује Визиготске борце земљом у Аквитанији, на коју се ови насељавају. Та насеља су постала језгра одакле су се раширили дуж Пиринеја и на Пиринејско полуострво (тада звано Иберијско полуострво). Други визиготски велики краљ Еурик уједињава различите завађене фракције Визигота и 475. године присиљава Римско Царство да му да пуну независност. На крају његовог живота Визиготско краљевство постаје најјача држава наследница Западног Римског Царства. Визиготска држава достиже максимум пре пораза 507. године у бици код Вујеа. Визиготско краљевство укључује целу Иберију, осим малих делова на северу (Баскијски делови ) и северозапад (краљевство Свева). Осим тога поседују Аквитанију и Нарбонску Галију, што је било пола данашње Француске.

Визиготско краљевство Шпаније

Визиготи су брзо постали доминантна сила Шпаније. Брзо су сломили Алане, а до 429. протерали су Вандале са полуострва у Северну Африку. До 500. Визиготи су котролисали већину Иберијског полуострва. У почетку су тим територијама владали из Тулуза. У бици код Вујеа 507. године Франци под водством краља Клодвига нпреузимају Аквитанију од Визигота. Краљ Аларик II је убијен у бици, а Визиготско племство се повукло преко Пиринеја са дететом краљем Амалариком.

Од 511-526 Визиготи и Остроготи су поново уједињени под вођством Теодорика Великог, који је владао из Равене. Центар Визиготског царства се преселио у прво у Барселону, па онда у унутрашњост па јужно до Толеда. Године 554. Византијско Царство је позвано да помогне у решавању династичких трзавица, а успут преузима Гранаду и најјужнији дио Шпанске Бетике, надајући се даљим западним поновним освајањима.

Постојала су неслагања Аријанских Визигота и католичког становништва пиринејског полуотока. Унутар католика је исто дошло до подела. Једна аскетска струја је прозвана јеретичком. Визиготи се нису мешали у унутарќатоличке трзавице. Били си толерантни и према Јеврејима. Тек кад је визиготски краљ Рекаред постао католик, тада је синод католичких епископа узурпирао права Визиготског племства и 633. су потврдили краља и поставили захтев да сви Јевреји морају бити крштени. Визиготски Законик је био дио усмене традиције, а у 7. веку га записују и преживио је векове и чува се у Ескориалу.

Задњи аријански Визиготски краљ, Лиувигилд осваја краљевство Свева 585. године и већину северних региона 574., те поново враћа јужне области, изгубљене од Византије, а његов наследник 624. заузима све. Са преласком Визиготских краљева у католике, католички епископи постају моћнији, тако да на синоду у Толеду 633. године преузимају племићко право да бирају краља.

Инвазија Маура

Краљевство је преживело до 711, кад је краљ Родерик убијен у инвазији Маура. Та битка код Гадалете 19. јула 711. означила је почетак Маварског освајања Шпаније. Већина Шпаније је дошла под Исламску власт до 718. године. Визиготски племић Пелајо је победио Муслимане и основао краљевство Астурију у северном делу Шпаније. Пелајо је победом над Маурима 722. започео реконквисту. Други Визиготи, који су одбили да живе под исламском влашћу прешли су код Франака, где су касније играли запажену улогу у краљевству Карла Великог.

Визиготски краљеви

Рани краљеви

* Фритигерн (369–380)
* Атанарик(369–381)

Династија Балти

* Аларик I (395–410)
* Атауф (410–415)
* Сигерик (415)
* Валиа (415–419)
* Теодорик I (419–451)
* Торисмунд (451–453)
* Теодорик II (453–466)
* Еурик (466–484)
* Аларик II (484–507)
* Гезалек (507–511)
* Регентсво Теодорик Велики (511–526)
* Амаларик (526–531)

Каснији краљеви

* Теудис (531–548)
* Теудигисел (548–549)
* Агила (549–554)
* Атанагилд (554–567)
* Лиува I (568–573)
* Лиувигилд (568–586)
* Рекаред I (586–601)
* Лиува II (601–603)
* Витерик (603–610)
* Гундемар (610–612)
* Сисебур (612–621)
* Рекаред II (621)
* Свинтила (621–631)
* Сисенанд (631–636)
* Чинтила (636–640)
* Тулга (640–641)
* Чиндасуинт (641–649)
* Рекесуинт (649–672)
* Вамба (672–680)
* Ервиг (680–687)
* Ергика (687–701)
* Витиѕа (701–710)
* Родерик (710–711)

Charmed · Malo ~ mače ~

Катарски крсташки рат

Катарски крсташки рат или Албижански поход (1209. - 1229.) представљао је рат, који је започела Католичка црква против Катара или Патарена у Лангдоку на југу Француске. Катарско веровање је сматрано за јерес. Ступањ насиља према Катарима је био екстремно велик, чак и према средњовековним стандардима. На почетку рата крсташи су побили цели један град Безијер од 10.000 становника. Касније су спаљивали и живе и мртве катаре.

Црква је понудила то подручје севернофранцуским племићима и краљу Француске, који су деловали као католички плаћеници. Територија Француске тим ратом постаје готово дупло већа. Француска је добила подручја, која су имала ближе културне и језичке везе са Каталонијом него са Француском.

Катарски крсташки рат је имао велики значај у успостављању средњовековне инквизиције.

Charmed · Malo ~ mače ~

Порекло

Католичка црква је имала проблема са јеретичким учењима, али углавном се радило о мањим групама или локализираним сектама. Катари су постали велики и популаран масовни покрет раширен преко целог региона. Већина јужне Француске постала је отворено катарска, а катарско учење се ширило у друга подручја. Катарско и друга јеретичка учења тог доба појављују се у градовима и местима нових урбанизованих подручја. није било нимало случајно да Катари потичу из јужне Француске, која је била једно од најгушће насељених подручја Европе у то време.

Катари су били најбројнији у региону Лангдок, које се налази на западном медитеранском делу Француске. Тада је Лангдок био део Каталонско-Арагонске конфедерације Арагонског краљевства. Звали су се и Албинежани, јер је покрет био присутан око града Алби. Политичка контрола у Лангндоку је била подељена између локалних племића и градских савета. Пре крсташког рата подручје је било на високом културном нивоу.

Папа Иноћентије III покушава да присили Катаре да одбаце јерес

Када је дошао на власт 1198. папа Иноћентије III покушао је да спречи ширење Катара. Најпре је покушао мирним методама да их присили да одбаце јеретичко учење. Послао је свештенике да прекрсте Катаре, али није било готово никаквог успеха. Локално племство је штитило Катаре, као и локални бискупи. Папа је 1204. суспендовао локалне бискупе и поставио је папске легате. Папа тражи 1206. подршку племића, а племиће који штите Катаре папа екскомуницира.

После убиства папског легата папа позива у крсташки рат против Катара

Моћни гроф и најважнији племић тога подручја Рејмонд VI Тулушки одбија да пружи подршку у искоренивању Катара, па је екскомунициран маја 1207. Папа је позвао француског краља Филипа II да делује против племића, који штите Катаре. Краљ је био заузет једном битком. Гроф Рејмонд VI Тулушки среће се јануара 1208. са папским легатом Пјером д Кастелном и после свађе папски легат је убијен.

Папа је одмах издао проглас, којим је позвао у крсташки рат против Лангдока. Папа нуди јеретичку земљу свакоме тко се прикључи крсташком рату. Много племства северне Француске се придружује крсташком рату привучени атрактивном понудом земље племства са југа.

Крсташки рат

Крсташки рат се може поделити у неколико фаза.

* Прва фаза (1209. - 1215.) - серија великих успеха крсташа у Лангдоку
* Друга фаза (1215. - 1225.) - серијом побуна крсташи су углавном изгубили оно што су освојили
* Трећа фаза (1225. - 1229.) - уследиле су интервенције француских краљева и подручје је освојено

После краја крсташког рата инквизиција је имала много посла, а било је још побуна до 1255.

Почетни успеси крсташа

До средине 1209. скупило се око 10.000 крсташа у Лиону и кренули су према југу. Рејмонд VI Тулушки је увидео да постоји велика опасност и обећава да ће дејствовати против Катара, па више није екскомунициран. Крсташи су кренули према Монтпељеу и земљи Рејмунда де Тренкавела. Крсташи су првенствено хтели да ударе у центар Катарства око Албија и Каркасона. Рејмунд Тренкавела је исто покушао да се додвори крсташима, али није успио па је побегао у Каркасон да припреми обрану.

Крсташи убијају цели град од око 10.000 људи

У јулу крсташи заузимају мало село Сервијан. Безијер су опколили 21. јула 1209. и тражили су да град преда Катаре. Кад су становници Безијера то одбили крсташи следећи дан заузимају Безијер и убијају све становништво. Веровало се да је у Безијеру било око 500 катара, а крсташи су побили 7.000 - 20.000 становника Безијера. Крсташи су питали папског легата, главног свештеника цистерцистичког реда, како да разликују Катаре од осталих.

Папски легат је рекао:
Викицитати „Све их побијте, а Бог ће своје препознати.“

Тако су цели град побили, а вест се проширила.

Крсташи заузимају Каркасон и протерују становништво без одеће

Следећа мета је био град Каркасон. Каркасон је био добро утврђен град, али био је препун избеглица. Крсташи су стигли пред град 1. августа 1209. Ставили су град под опсаду, а 7. августа су одсекли довод воде до града. Рејмунд Тренкавела је покушао да преговара , али га заробљавају. Каркасон се предао 15. августа 1209. Становништво града није убијано, него су протерани голи из града.

Симон Монфор преузима команду над крсташима и добија контролу над подручјем око Каркасона, Албија и Безијера. После Каркасона предају се многи градови без борбе. Алби, Кастелнодар, Кастр, Фанжо, Лимо, Ломбр и Монтреал су пали током јесени. Неки градови су се убрзо поново побунили.

Борбе током 1210. и спаљивање Катара

Следеће борбе одвијају се око Ластура и оближњег замка Кабаре. Пјер Кабаре одбија крсташе у децембру 1209. Током зиме борбе стају, па се настављају у пролеће, када крсташи у марту заузимају Брам. У јуну 1210. добро утврђен градић Минерв одолева, док им није уништен главни бунар, па се предају 22. јула 1210. Дата је прилика Катарима да се прекрсте. Спаљено је 140 Катара, који нису хтели да одбаце катарско учење. У августу крсташи нападају град Терм, којем долази у помоћ Пјер Кабаре. Град заузимају тек у децембру 1210.

Борбе током 1211. и 1212. и Катари ослобађају велики део провинције Тулуз

Катедрала у Алби, Француска

Рејмонд VI Тулушки и још неколико племића напуштају савез са крсташима, јер су ужаснути њиховим поступцима. Рејмонд VI Тулушки је поново екскомунициран. Понављају се борбе око Ластура, а Пјер Кабаре се предао. У мају 1211. крсташи заузимају један замак крај Монтреала и ту вешају витезове и пале неколико стотина Катара. Након заузимања Монферана током јуна, крсташи су кренули према Тулузу. Крсташи су опседали град, па су остали без снабдевања и повукли се.

Рејмонд VI Тулушки је тиме био охрабрен, па је кренуо на вођу крсташа Симона Монфора у септембру 1211. Монфор се извукао из опсаде, али Рејмонд VI Тулушки после тога ослобађа град за градом и ослободио је тако 30 градова. Током 1212. побуњеници су ослободили велики део провинције Тулуз.

Charmed · Malo ~ mače ~

1213. и 1214.

Петар II Арагонски долази из Каталоније да помогне Тулузу против крсташа. Опседао је један град и септембра 1213. погинуо је при опсади, а војска му се после тога разбежала. То је био тежак ударац за Катаре. Током 1214. постаје још горе за њих. Папа је понудио француском краљу Филипу II земљу од Рејмонда VI Тулушког и тиме га заинтересирао за рат.

Филип II је победио, а Рејмонд VI Тулушки је побегао у Енглеску. Крсташи су напредовали током 1214, а 1215. заузимају Тулуз. Тулуз је поклоњен Симону Монфору, али он га предаје француском краљу Филипу II у априлу 1216.

Побуне и успеси побуњеника 1216. - 1225.

Рејмонд VI Тулушки вратио се са својим сином у априлу 1216. и успева да подигне велику војску незадовољних градова. Заузимају Бокер после три месеца опсаде. Симон Монфор није успео да спречи пад Бокера. Симон Монфор гуши побуну у Тулузу, па креће западно у намери да заузме Бигор, у чему не успева. У септембру 1217. Рејмонд VI Тулушки ослобађа Тулуз, док је Симон Монфор био заузет на другим местима. Монфор покушава безуспешно да поврати Тулуз, а убијен је у јуну 1218.

Крсташка војска је била у нереду, па предају команду француском краљу Филипу II, којега највише брине Тулуз, много више од јереси. Папа Иноћентије III је умро јула 1216. Конфликт је био ушао у застој до 1219, иако је било акција. Крсташи су заузели Мерманд 3. јуна 1219. након дуге опсаде, али никако нису успевали да заузму Тулуз. Осим тога крсташи су губили градове. Рејмонд VI Тулушки и његов син Рејмонд VII Тулушки наставили су са победама и током 1221.

Рејмонд VI Тулушки је умро 1222, па је његов син постао вођа отпора. Француски краљ Филип II је умро 1223, а наследио га је Луј VIII. Амори Монфор је напустио Каркасон и побегао, а син Рејмода Тренкавеле вратио се из прогонства и то подручје сматра својим. Амори Монфор нуди подручје Лангдока француском краљу Лују VIII, а овај прихвата понуду.

Интервенција француског краља

У новембру 1225. екскомунициран је Рејмонд VII Тулушки као и његов отац пре тога. Француски краљ Луј VIII предводио је нови крсташки поход у јуну 1226, а градови и дворци су се предавали без отпора. Авињон је био номинално под валшћу њемачког цара и тек након три месеца опсаде Луј VIII га је заузео. Луј VIII је умро новембра 1226. и наследио га је дете краљ Луј IX. Краљица је дозволила наставак крсташког рата. Лабекед је освојен 1227, а Вареј и Тулуз 1228.

Краљица је понудила Рејмонду VII Тулушком споразум по коме би он постао владар Тулуза, али би морао

* да се бори против Катара.
* врати сву црквену имовину
* преда своје замкове
* уништи одбрамбене зидове Тулуза

Рејмонд VII Тулушки се сложио и потписао је споразум априла 1229. Међутим краљица је прекршила обећање, па је Рејмонд VII Тулушки заробљен, бичеван и закратко утамничен.

Инквизиција

Лангедок је дошао чврсто под контролу краља. У Тулузу се оснива Инквизиција у новембру 1229, па почиње процес чишћења подручја од јереси и преосталих катарских упоришта. Под папом Гргуром IX инквизиција је добила готово неограничена овлаштења за сузбијање јеретика.

Немилосрдна кампања почиње 1233. палењем живих или мртвих Катара, где год би их нашли. Многи су се опирали, побегли су у неколико тврђава у Фенуједу или Монсегуру. Или поново почињу побунама. Катари успевају да 1235. истерају инквизицију из Албија, Нарбона и Тулуза. Рејмунд Тренкавела је предводио устанике 1240, али је поражен код Каркасона, па је побегао у Монтреал, у коме су га краљевске снаге опседале. Предаје се и дозвољава му се пролаз до Арагона.

Рејмонд VII Тулушки покушава са побуном 1242. у исто време кад је била инвазија Енглеза. Након енглеског повлачења Рејмонд добија амнестију од краља.

Катарска упоришта су падала. Пејрепертуз је пао 1240, а Монсегур је био 9 месеци под опсадом и коначно је пао марта 1244. Мала тврђава Керибус је била занемарена све до аугуста 1255, када је пала. Задње Катаре је инквизиција спалила 1321.

Charmed · Malo ~ mače ~

Клодвиг

Клодвиг (Кловис,Клодовек) (466. -27. новембар 511.) је франачки краљ из династије Меровинга. Постао је први краљ свих Франака и познат је као варварски краљ Западне Европе, који постаје хришћанин и тиме оснива прву династију хришћанских краљева Западне Европе. Успева од вође Салијских Франака да постане владар огромног подручја од Пиринеја и Медитерана до Рајне.

Клодвиг I