Epska narodna poezija

Charmed · Malo ~ mače ~

ZIDANJE RAVANICE

U Kruševcu, šancu šarenome, tj. u šarenom gradu.

Svu gospodu zove na svetoga sa knjigama i sa zdravicama, tj. zove na slavu pismima i usmenim pozivima.

Taman biše vina najvišega, tj. ”baš kad su bili u najvišem piću�.

Ti ostade u stolu njinome, tj. onde gde su oni negde sedeli, na njinom prestolu.

Slijevaće u tope đulove (pevač gubi iz vida da u doba kneza Lazara još nije bio pronađen top).

Charmed · Malo ~ mače ~

"Kad moj topuz iz mora izis'o,
Onda 'vaki junak postanuo!"

Marko Kraljevic kao istorijska licnost

Marko Kraljevic rodjen je sredinom XIV vijeka kao sin kralja Vukasina, gospodara Prilepa, i velikog dijela Makedonije, i majke Jevrosime. Otac, kao vladar tog dijela Makedonije, opremio je vojsku sa bratom despotom Ugljesom. Ta vojska trebala je da sprijeci dalju najezdu Turaka na Balkansko poluostrvo i porobljavanje srpskih zemalja. Nazalost, dok su bili utaboreni na obalama rijeke Marice, u noci 1371. godine, Turci su ih bez najave napali i napravili pravi masakr. U bici na Marici poginuo je Vukasin i njegov brat a njegove zemlje pale su pod tursku vlast. Marko, kao prestolonaslednik, nemocan da ucini nesto vise, zbog turske nadmoci, postaje turski vazal. To je podrazumjevalo i njegovo angazovanje u vojnim operacijama turske vojske. Ubrzo se dokazao kao snazan i sposoban borac pa je dosao do titule turskog vezira, sto je prestavljalo visok polozaj u turskom drustvu. Njegovo omiljeno oruzje je, bas kao i u narodnim pjesmama, bio topuz kojim je vjesto baratao. Sudbina mu je odredila da izgubi zivot u bici na Rovinama i to na strani vojske koja je pogubila njegovog oca i okupirala njegove zemlje. Dakle, njegova prava istina o njegovom zivotu je dosta surova i daleka od prica iz narodnih pjesama, koje su ga velicale kao najveceg srpskog junaka.

Charmed · Malo ~ mače ~

Marko Kraljevic kao knjizevni lik

Majka Jevrosima
Bio je tvrdoglav pa nije poslusao majcine savjete da se mane hajducenja.
Marko Kraljevic je imao konja Sarca od koga se nije odvajao. Zivio je veoma dugo(u nekim pjesmama pominjano je i 300 godina), a o njegovoj smrti vezano je vise legendi. Najprihvacenija je da nije umro od maca, u boju, sto bi se ocekivalo od takvog ratnika, nego mu je bog jednostavno uzeo dusu ka sebi na planini Urvini. Marko je prije toga bacio svoj topuz u debelo more i rekao: "Kad moj topuz iz mora izis'o, onda 'vaki junak postanu!"
Druga legenda kaze da se sa Sarcem sklonio u jednu duboku pecinu, u kojoj spava dubokim snom, cekajuci trenutak kada ce ponovo njegovom narodu biti potrebna njegova junastva.

Marko Kraljevic je definitivno bio najpopularniji junak kod narodnih pjevaca i pripovjedaca, koji su stvorili mit o covjeku nenadmasne snage i hrabrosti. Bio je zastitnik Srba od surovih turskih osvajaca i kao takav ulivao je narodu nadu u srca. To je bilo veoma znacajno, jer se na taj nacin Srbi istrajali pod turskim jarmom sa neunistivim snom o slobodi, koji su davno izgubili. Stvarajuci u svojoj masti takve likove poput Marka, oni su vjerovali da ce Bog da se smiluje na njihove patnje i zaista posalje junake takvih sposobnosti, koji bi ih oslobotili otomanskih okova. Iako je Marko Kraljevic u stvarnom zivotu bio turski vazal, tj. izdajnik koji se borio na turskoj strani, njima je bilo potrebno da vjeruju da postoji takav junak, hrabar i neunistiv, koji ce ih voditi do slobode.
Marko je u pjesmama, dakle, opisan kao veoma krupan covjek izuzetne snage, mudar i hrabar. Posjedovao je i druge talente, a jedan od njih je da je mogao zaista mnogo da popije, a da se ne napije. Napomenimo i da nije mogao nikuda bez vina. Vjesto je baratao topuzom teskim 66 oka, koji je dosao glave svim Turcima i "negativcima" koji bi se sa njim uhvatili u kostac. Nije bilo stvora koji ga se nije plasio. Njegova majka Jevrosima, koja ga je odgojila bez pokojnog oca Vukasina, bila mu je zivotni savjetnik. Kao mudra i stara zena davala mu je savjete koji bi mu pomogli u zivotu.

Charmed · Malo ~ mače ~

МАРКО КРАЉЕВИЋ И БЕГ КОСТАДИН
Коње јашу до два побратима,
Бег Костадин и Краљевић Марко,
Бег Костадин беседио Марку,
"Побратиме, Краљевићу Марко,
Да ти мени о јесени дођеш,
О јесени, о Дмитрову данку,
А о моме крсноме имену,
Па да видиш части и поштења,
А и лепа, брате, дочекања,
И господске ђаконије редом."
Ал' беседи Краљевићу Марко:
"Не хвали се, беже, с дочекањем!
Кад ја тражих брата Андријаша,
Ја се десих у двору твојему
О јесени, о Дмитрову данку,
А о твоме крсноме имену:
Видио сам твоје дочекање,
И видих ти до три нечовептва."
Ал' беседи беже Костадине:
"Побратиме, Краљевићу Марко,
Та каква ми нечовештва кажеш?
Вели њему Краљевићу Марко:
"Прво ти је, брате, нечовештво:
Дођоше ти до две сиротице,
Да ј' нахраниш хлеба бијелога
И напојиш вина црвенога;
А ти велиш дема сиротама:
- "Ид'т одатле, један људски гаде!
Не гад'те ми пред господом вина!"
А мени је жао, беже, било,
Жао било двеју сиротица,
Па ја узех до две сиротице,
Одведох их доле на чаршију,
Нахраних их хлеба бијелога
И напојих вина црвенога,
Па покројих на њих чисти скерлет,
Чисти скерлет и зелену свилу,
Па их онда послах двору твоме;
А ја, беже, гледам из прикрајка
Како ћеш их онда дочекати;
А ти узе једно сирочади,
Узе њега у лијеву руку,
Друго узе на десницу руку,
Однесе их удворе за столе:
"Јед'те пијте, господски синови!"
Друго ти је, беже, нечовјештво:
Што су били стари господари,
Ша су своју хазну изгубили,
И на њима стари скерлет беше,
Оне мећеш у доњу трпезу;
А који су нови господари
И одскора хазну заметнули,
И на њима нови скерлет беше,
Оне мећеш у горњу трпезу,
Пред њих носиш вино и ракију
И господску ђаконију редом.
Треће ти је, беже, нечовештво:
Ти имадеш и оца и мајку,
- Ни једнога у асталу нема,
Да ти пије прву чашу вина!"

Charmed · Malo ~ mače ~

ОРАЊЕ МАРКА КРАЉЕВИЋА

Вино пије Краљевићу Марко
Са старицом Јевросимом мајком,
А кад су се напојили вина,
Мајка Марку стаде бесједити:
"О мој синко, Краљевићу Марко,
Остани се, синко, четовања,
Јер зло добра донијети неће,
А старој се досадило мајци
Све перући крваве хаљине!
Већ ти узми рало и волове,
Пак ти ори брда и долине,
Те сиј, синко, шеницу бјелицу,
Те ти храни и мене и себе."
То је Марко послушао мајку:
Он узима рало и волове;
Ал' не оре брда и долине,
Већ он оре цареве друмове.
Отуд иду Турци јањичари,
Они носе три товара блага,
Па говоре Краљевићу Марку:
"Море, Марко, не ори друмова!"
- "Море, Турци, не газ'те орања!"
"Море, Марко, не ори друмова!"
- "Море, Турци, не газ'те орања!"
А када се Марку досадило,
Диже Марко рало и волове,
Те он поби турке јањичаре;
Пак узима три товара блага,
Однесе их својој старој мајци:
"То сам тебе данас изорао!"

Charmed · Malo ~ mače ~

МАРКО КРАЉЕВИЋ И ЉУТИЦА БОГДАН

Пораниле три српске војводе,
Од Косова уз кршно приморје:
Једне бјеше од Прилепа Марко,
Друго бјеше Реља од Пазара,
Треће бјеше Милош од Поцерја;
Ударише покрај винограда,
Винограда Љутице Богдана.
Игра коња Реља од Пазара,
Нагони га преко винограда,
Па он ломи грозна винограда.
Вели њему од Прилепа Марко:
"Прођ' се Реља, грозна винограда!
Да ти знадеш чиј' су виногради,
Далеко би коња обгонио:
Виноград је Љутице Богдана.
Ја сам једном овуда прошао
И ломио грозна винограда;
Припази ме Љутица Богдане
На кобили танкој бедевији;
Ја не смједох чекати Богдана,
Већ побјегох уз кршно приморје;
Поћера ме Љутица Богдане
На његовој танкој бедевији:
Да ми не би Шарац од мејдана,
Доиста ме ухватити шћаше;
Већ ми Шарац стаде одмицати,
А кобила поче остајати.
Кад то виђе Љутица Богдане,
Он потеже тешку топузину,
Пушћа за мном уз кршно приморје,
Дохвати ме по свилену пасу,
Побратиме, сапом од топуза!
Шћера мене за уши Шарину,
Једва му се у село повратих,
И утекох уз кршно приморје.
Имаотад седам годиница
Већ овуда нијесам прошао."
Истом они у бесједи беху,
Док се прамен запођеде таме

Charmed · Malo ~ mače ~

Винограду уз равно приморје;
Погледаше три српске војводе,
Ал' ето ти Љутице Богдана
И са њиме дванаест војвода!
Кад то виђе Краљевићу Марко,
Он бесједи Режи и Милошу:
"Чујете ли, до два побратима,
Ето нама Љутице Богдана,
Све три ћемо изгубити главе,
Већ ходите да ми побјегнемо!"
Ал' говори Милош од Поцерја:
"Побратиме, Краљевићу Марко,
Данас мисле и говоре људи
Да три боља не има јунака
Од нас ове три српске војводе:
Боље нам је сва три погинути,
Нег' срамотно данас побјегнути."
Кад то зачу Краљевићу Марко,
Он им онда другу проговара:
"Чујете ли, до два побратима,
А ви ход'те да их дијелимо:
Ил' волите на сама Богдана,
Ил' његових дванаест војвода?"
Вели њему и Милош и Реља:
"Ми волимо на сама Богдана."
То је Марко једва дочекао.
У то доба и Богдан допаде.
Трже Марко тешку топузину,
Пак поћера дванаест војвода;
Док с' окрену неколико пута,
Свих дванаест од коња растави
И бијеле савеза им руке.
Поћера их око винограда.
Ал' ето ти Љутице Богдана,
Ђе он гони Рељу и Милоша;
Обојици савезао руке.
Кад то виђе Краљевићу Марко,
Препаде се како никад није,
Пак ста гледат' куд ће побјегнути.
Али њему одмах на ум паде
Ђе су с' један другом завјерили:

Charmed · Malo ~ mače ~

Ђе се један у невољи нађе,
Да му други у помоћи буде;
Пак потеже дизгине Шарину,
Самур-калпак на чело намаче,
Те састави самур и обрве,
А потеже сабљу оковану,
На Богдана погледа попреко.
Стаде Богдан украј винограда;
Кад сагледа црне очи Марку,
И какав је на очима Марко,
Под Богданом ноге обумреше.
Гледа Марко Љутицу Богдана,
Богдан гледа Краљевића Марка,
А не смије један на другога.
Доцкан рече Љутица Богдане:
"Ходи, Марко, да се помиримо:
Пусти мене дванаест војвода,
Да ти пустим Рељу и Милоша!"
То је Марко једва дочекао,
Пусти њему дванаест војвода,
Богдан пусти Рељу и Милоша.
Скиде Марко мјешину са Шарца,
Пак сједоше пити рујно вино,
Мезете га грозним виноградом.
А када се вина накитише,
Устадоше три војводе српске,
Добријех се коња дохватише.
Рече Марко Љутици Богдану:
"Збогом остај, Љутица Богдане,
Да с' у здрављу опет састанемо,
И црвена вина напијемо!"
Вели њему Љутица Богдане:
"Збогом пош'о, Краљевићу Марко,
Већ те моје очи не виђеле!
Како си ме данас препануо,
Никада те пожељети нећу!"
Оде Марко уз кршно приморје,
Оста Богдан украј винограда.

Charmed · Malo ~ mače ~

МАРКО КРАЉЕВИЋ И ВИЛА
Појездише до два побратима
преко красна Мироча планине;
Та једно је Краљевићу Марко,
А друго је војвода Милошу;
Напоредо језде добре коње,
Напоредо носе копља бојна,
Један другом бело лице љуби,
Од милоште до два побратима;
Паке Марко на Шарцу задрема,
Пак беседи побратиму своме:
"А мој брате, војвода Милошу,
Тешко ме је санак обрвао,
Певај, брате, те ме разговарај!"
Ал' беседи војвода Милошу:
"А мој брате, Краљевићу Марко,
Ја бих тебе, брате попевао,
Ал' сам синоћ много пио вино
У планини с вилом Равијојлом,
Пак је мене запретила Вила,
Ако мене чује да попевам,
Хоће мене она устрелити
И у грло и у срце живо."
Ал' беседи Краљевићу Марко:
"Певај, брате, ти се не бој виле
Док је мене Краљевића Марка,
И мојега видовита Шарца,
И мојега шестопера златна!"
Онда Милош поче да попева,
А красну је песму започео
Од свих наших бољих и старијих,
Како ј'који држо краљевину
По честитој по Маћедонији,
Како себе има задужбину;
А Марку је песма омилила,
Наслони се седлу на облучје.
Марко спава, Милош попијева.
Зачула га вила Равијојла,
Па Милошу поче да отпева;
Милош пева, вила му отпева;
Лепше грло у Милоша царско,
Јесте лепше него је у виле.

Charmed · Malo ~ mače ~

Расрди се вила Равијојла,
Пак одскочи у Мироч планину,
Запе лука и две беле стреле,
Једна удри у грло Милоша,
Друга удри у срце јуначко.
Рече Милош: "Јао моја мајко!
Јао Марко, Богом побратиме!
Јао брате, вила ме устрели!
А нисам ли тебе беседио
Да не певам кроз Мироч планину?"
А Марко се трже иза санка,
Па одскочи с коња шаренога,
Добро Шарцу колане потеже,
Шарца коња и грли и љуби:
"Јао Шаро, моје десно крило,
Достигни ми вилу Равијојлу!
Чистим ћу те сребром потковати,
Чистим сребром и жеженим златом;
Покрићу те свилом до колена,
Од колена ките до копита;
Гриву ћу ти измешати златом,
А поткитит' ситнијем бисером;
Ако ли ми не достигнеш виле,
Оба ћу ти ока извадити,
Све четири ноге подломити,
Па ћу т' овде тако оставити,
Те се туци од јеле до јеле,
К'о ја, Марко, без мог побратима."
Дохвати се Шарцу на рамена,
Пак потрча кроз Мироч планину.
Вила лети по врху планине,
Шарац језди по среди планине:
Нигде виле чути ни видети.
Кад је Шарац сагледао вилу,
По с три копља у висину скаче,
По с четити добре у напредак:
Брзо Шарац достигао вилу.
Кад се вила виде у невољи,
Прну, јадна, небу под облаке,

Charmed · Malo ~ mače ~

Потеже се буздованом Марко
Пустимице, добро нештедице,
Белу вилу међ' плећи удари,
Обори је на земљицу чарну,
Пак је стаде бити буздованом,
Преврће је с десне на лијеву,
Пак је бије шестопером златним:
"Зашто, вило, да те Бог убије!
Зашт' устрели побратима мога?
Дај ти биље ономе јунаку,
Јер се нећеш наносити главе."
Ста га вила Богом братимити:
"Богом брате, Краљевићу Марко,
Вишњим Богом и светим Јованом!
Дај ме пуштај у планину живу,
Да наберем по Мирочу биља,
Да загасим ране на јунаку."
Ал' је Марко милостив на Бога,
А жалостив на срцу јуначком:
Пусти вилу у планину живу;
Биље бере по Мирочу вила,
Биље бере, често се одзива:
"Сад ћу доћи, Богом побратиме!"
Набра вила по Мирочу биља,
И загаси ране на јунаку:
Лепше грло у Милоша царско,
Јесте лепше него што је било,
А здравије срце у јунаку,
Баш здравије него што је било.
Оде вила у Мироч планину,
Оде Марко с побратимом својим,
Отидоше поречкој крајини,
И Тимок су воду пребродили
На Брегову селу великоме,
Па одоше крајини Видинској.
Али вила међ' вилама каже:
"О чујете, виле другарице!
Не стрељајте по гори јунака
Док је гласа Краљевића Марка
И његова видовита Шарца
И његова шестопера златна!
Што сам, јадна, од њег' претрпила,
И једва сам и жива остала!"

Charmed · Malo ~ mače ~

СМРТ МАРКА КРАЉЕВИЋА
Поранио Краљевићу Марко
у неђељу прије јарког сунца,
Покрај мора Урвином планином.
Када Марко био уз Урвину,
Поче њему Шарац посртати,
Посртати и сузе ронити.
То је Марку врло мучно било,
Па је Марко Шарцу говорио:
"Давор', Шаро, давор', добро моје!
Ево има сто и шесет љета
Како сам се с тобом састануо,
Још ми нигда посрнуо ниси;
А данас ми поче посртати,
Посртати и сузе ронити:
Нека Бог зна, добро бити неће!
Хоће једном бити према глави,
Јали мојој, јали према твојој!"
То је Марко у ријечи био,
Кличе вила с Урвине планине,
Те дозива Краљевића Марка:
"Побратиме, Краљевићу Марко,
Знадеш, брате, што ти коњ посрће?
- Жали Шарац тебе господара,
Јер ћете се брзо растанути."
Али Марко вили проговара:
"Б'јела вило, грло те бољело!
Како бих се са Шарцем растао,
Кад сам прош'о земљу и градове,
И обиш'о исток до запада,
Та од Шарца бољег коња нема,
Нит' нада мном бољега јунака!
Не мислим се са Шарцем растати
Док је моје на рамену главе."
Ал' му б'јела одговара вила:
"Побратиме, Краљевићу Марко,
Тебе нитко Шарца отет' неће,
Нит' ти можеш умријети, Марко,
Од јунака, ни од оштре сабље,
Од топуза, ни од бојна копља:
- Ти с' не бојиш на земљи јунака;
Већ ћеш, болан, умријети, Марко,
Ја од Бога, од старог крвника!
Ако л' ми се вјеровати нећеш,
Када будеш вису на планину,
Погледаћес з десна на лијево,
Опазићеш двије танке јеле,
Сву су гору врхом надвисиле,
Зеленијем листом зачиниле,
Међу њима бунар вода има:
Онђе хоћеш Шарца окренути,
С коња сјаши, за јелу га свежи,
Наднеси се над бунар над воду,
Ту ћеш своје огледати лице,
Па ћеш виђет' кад ћеш умријети."
То је Марко послушао виле: