Momo Kapor

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

(Prva traka) ... jedan, dva, tri, jedan, dva, tri, jedan, dva, tri ... Kažite nešto! Šta? Bilo šta! Dobro. Jedan, dva, tri, jedan, dva, tri! Je l' sad u redu? U redu je! Mislim da je u redu. Okreće se ...

- Pre nego što započnemo ovaj razgovor, koji me, zaista, zamara i na koji sam pristao samo zato što ste uporniji nego što sam se nadao, moram, na žalost, da vam priznam: nimalo ne volim omladinske listove!

- Zašto?

- Znate, u velikim gradovima po svetu, u robnim kućama, mislim, obično u prizemlju postoji ograđen prostor gde odrasli ostavljaju decu dok su u kupovini. Deca tamo mogu lepo da se zabave; na raspolaganju su im drveni konjići za ljuljanje, lopte, igračke, a evo, kao što vidimo - tu su im i listovi u kojima mogu da pišu i da se igraju novinara. U tim listovima dozvoljeno im je da napadaju tate i mame, da ih grizu za noge, da kake po tapisonu i po svemu ostalom što im se ne dopada, jer se taj prostor o kome vam pričam nalazi u okviru robne kuće, to jest ozbiljnog potrošačkog društva, kao mali dečji azil.

- Da, ali smatra se da su to danas, ipak, najslobodniji listovi?

- Bez sumnje. Jer, ako dečica preteraju ili nešto uprskaju, odrasli onda kažu: "Dobro, još ste mladi, progledaćemo vam kroz prste!" Uostalom, za godinu ili dve i tako čete završiti studije i izaći u život onako gnevni i sa podužim kosicama i bradama (koje ćete posle izvesnog vremena, naravno, skratiti na učtivu dužinu), a na izlazu će vas sačekati gosn. Život lično i počeće da vas davi kreditima, stanovima, platama i otplatama, hranom za bebe, usisivačima za prašinu, bolovanjima i rođendanima beba - stavićete mirno svoje lepe glavice u omču napravljenu od rezanaca iz nedeljne supe! I onda će polako vaš gnev da se istopi kao sladoled na suncu. Samo neki od vas, samo neki koji budu imali mnogo sreće ili nesreće, svejedno, ostaće ludi i dalje i buniće se i kada budu starci. Prema tome: mladalački bunt je za mene isto što i neka druga dečija bolest koja se mora preležati: zauške, rubeole, šarlah, ospice, prva ljubav ... On je, naime, prirodan!

- Jesu li i vas udavili rezancima ili ste zadržali svoj gnev?

- Čujte, vi ste, verovatno, već dvadeseta generacija koja me intervjuiše. Dvadeset godina odgovaram na ista pitanja i već sam sit toga. Imam četrdeset i četiri godine, jedanaest godina sam stariji od Isusa Hrista i video sam svašta. Ne mislim da se udvaram vama, mladima ...

- I, kakvo je vaše iskustvo?

- Zanimljivo, primetio sam da, što sam stariji, mlade dame koje dolaze da me intervjuišu postaju sve lepše. U tom pogledu, ova godina je rekordna ...

- Niste mi odgovorili na pitanje?

- O čemu?

- O gnevu?

- Oprostite, već sam u godinama kada pomalo zaboravljam stvari. Znate, moram vam priznati da nikada nisam držao gnev za posebnu duhovnu disciplinu ili neki naročiti kvalitet. Uostalom, pročitajte šta o tome kaže stari Seneka, ako ga još iko čita. Više volim toleranciju, nego gnev. Netolerantan sam jedino prema netrpeljivima! Vidite kako vešto i duhovito odgovaram na vaša pametna pitanja!

- Šta mislite o gnevu mladih?

- Mislim da je bunt kao dekorativni elemenat prilično izanđao. Taj film sam gledao mnogo puta, i već spavam kad ga ponovo daju na televiziji.

- Kako mislite da će mladi bez bunta pronaći i osvojiti svoje mesto pod suncem, kad sve važne pozicije još uvek drže stariji?

- Uvek sve drže stariji! Uvek i u svako vreme. Međutim, mlad čovek treba da ima jak motiv i snažan motor da ih pobedi. U vreme kada se probijala moja generacija, kako da se izrazim? Pa, dobro, u ono što se zove javni život, takođe su tamo vladali starci, ali naši motori bili su jači: prošli smo kroz njihovu blokadu kao Orijent-ekspres kroz brdo krempita!

- Šta, po vama, može da posluži kao pogonsko gorivo?

- Velika mržnja, velika ljubav, veliko očajanje, nedostatak drugog izlaza ... Kako se buniti protiv kosmičkih uslovnosti? To je demodirani veltšmerc. Međutim, ako nemate jak motiv, ako vam odrasli već u tim godinama daju sve što vam je potrebno za udoban život; svoje male igračke, svoj listić, Dom omladine, svoj avangardni teatar, industriju odevanja samo za mlade, radio-programe i gramofonske ploče, ako već imate svoje sobice i u njih mogu slobodno da vam dolaze mladići i devojke, zašto bi se, kog đavola, bunili? Živite u gotovo idealnom svetu! Mi nismo imali drugog izbora. Bilo nam je hladno, bilo nam je ružno, ljubili smo se po kapijama i parkovima kao očajnici. Trebalo je oteti svoj prostor, knjige, katedru ... Na kraju, pravo na sopstvenu misao, što nije najmanje važno u celoj ovoj priči!

- Kažite mi nešto o slobodi izražavanja?

- Čovek uzima onoliko slobode koliki mu je kapacitet pluća. Niko vam neće doći i kazati: "Hajde, sad budite malo slobodniji! Recite ovo ili ono, napišite nešto malo slobodnije ..." To morate sami da rizikujete i da platite na razne načine. Naravno, mogu vam brojati do deset, ali ako ste pravi, ako ste rođeni borac, ako ste žilavi, vi ćete ustati sa patosa i ponovo se vratiti u ring. Slobode, dakle, uzimate onoliko koliko vam treba i plaćate onu cenu na koju ste spremni.

- Koliko ste vi slobodni u onome što radite?

- Nisam fajter, ako ste to očekivali da kažem. Kad zrelo razmislim, čini mi se da se i ne nalazim u nekoj bici.

- To je zbog toga što ste već pobedili ...

- Mislite? Ne! Ni govora! Uglavnom, dakle. stojim po strani i pokušavam da sebi i drugima razjasnim fenomen mas-medija. To je sve! Možda sam nekada i pokušavao da se borim, ali već dugo sam van igre. Ne zanima me ...

- Mislite li da je moguće biti iznad, ispod ili po strani? To je, ako dozvolite, prilično udobna pozicija?

- Platio sam je skupo.

- Znači, ako sam dobro razumela, po vama, to je ...

- ... samo posao svedoka. Svedok ne učestvuje u nesreći, lično. On samo svedoči. Prema tome, mora da bude nepristrasan ako želi da mu se veruje.

- Ipak, imate mnogo uticaja na mlade ... To je činjenica.

- Odbijam bilo kakvu odgovornost u tom pogledu!

- Vaša predavanja su najposećenija ... Amfiteatar je uvek prepun onih koji stoje da bi vas čuli. Neki to na Fakultetu već zovu "šou-programom" ? Čime tumačite taj uspeh?

- Mislite da je to uspeh? Moja predavanja nisu ni za koga obavezna. Ne delim na njima potpise. Ne zanima me hoće li ko doći na njih ili neće. Nikoga ne zovem da me sluša, niti da mi aplaudira. Ne trudim se da se lično bilo kome dopadnem. Jeste li zadovoljni?

- Ja jesam, ali mnoge vaše kolege, koje ne mogu da sakupe ni tri studenta, nisu. Mislim da vam zavide na tolikoj popularnosti?

- Niko nije imun od toga. Eto, to bi bilo sve što bih mogao da kažem u svoju odbranu ...

- Niste optuženi!

- Zar nisam?

- Ne, stvarno niste ...

- Još nešto: predmet koji predajem veoma je atraktivan i tiče se velikog broja ljudi i komunikacija među njima. Zašto baš privlači mlad svet, nemam pojma! Nikada, naime, nisam upao u pogrešku da se udvaram mladima, samo zato što su mladi. Mladost za mene nije nikakva posebna vrednost. Godine će vas uskoro osloboditi te prednosti! Pojedine kolege osećaju strah da ih je pregazilo vreme, plaše se da budu staromodni i ulaguju se studentima, a ovi to, jednostavno, osećaju i zato ne odlaze na njihova predavanja. Drugi se, opet, smatraju zaštićeni položajem, zvanjima i doktorskim titulama, čime se danas malo ko može impresionirati. Dodamo li tome, bez lažne skromnosti, da nisam suviše dosadan, dobićete neku vrstu odgovora na vaša pitanja ...

- Umalo ne zaboravih: Mišel Babić? Zašto: Mišel?

- To vam je klasična francusko-srpska kombinacija. Živeli saveznici! Majka mi je bila Polufrancuskinja - otac Beograđanin, jedna baka iz Topole, druga iz Normandije. Deda, lekar, jedan od hiljadu kaplara, vratio se iz izbeglištva sa ženom koja nikada nije naučila potpuno srpski. Do kraja života, umesto mozga, tražila je u mesarama "pamet od tele!" Eh, sjajna jedna osoba! Zvao sam je Me-me, pa su je zbog toga u Trećoj muškoj gimnaziji, gde je predavala francuski, đaci prozvali Memerka!

- Pre nego što sam došla do vas, pregledala sam vam biografiju; kako to da ste rođeni u Parizu? Slučajno ili ...

- Vidite, ma koliko moja baka volela Srbe, zbog kojih je, uostalom, ostavila čak i svoju domovinu, porodicu, započete studije, sve, imala je fiks-ideju da ja treba da se rodim u Parizu. "Kuće izgore, imanja propadnu, novac se zameni, biblioteke rasture" - govorila je mojoj sirotoj mami - "ali mesto rođenja uvek ti je upisano u pasoš, ma gde putovao. Hoću da mom unuku (to meni) poklonim nešto za ceo život - najbolje mesto rođenja na svetu: Pariz!" I zaista, mesec dana pre porođaja, odvela je moju majku u Francusku i tako se ja rodih u Šesnaestom arondismanu, tačnije u bakinoj porodičnoj kući, u Rue des Belles Feuilles 75.

- Jeste li nekada živeli tamo?

- S vremena na vreme ...

- Šta mislite o našem prodekanu?

- A vi?

- Prva sam pitala!

- Radije ne bih odgovorio na to pitanje.

- Priča se da ste nekada bili nerazdvojni prijatelji?

- Je li i to za vaše novine?

- Nije. Zanima me, onako ...

- Ovde smo da napravimo intervju, zar ne?

- Oprostite!

- Ništa, ništa! Ionako već moram da idem ...

- Već?

- Imate li još pitanja?

- Pa, tek sam počela! Hoćemo li nastaviti?

- Sutra i prekosutra imam strašnu gužvn ... Nazovite me u petak. Ali, rano! Možda ću pronaći neku rupu ...

- Šta je za vas rano?

- Pa, na primer, deset sati!

(Trajanje trake: šezdeset minuta)

"Izgleda da je zagrizao ..." (rečenica iz Uninog izveštaja)

Zen-soba se nalazila na dvadeset i trećem spratu jednog usamljenog solitera na Zvezdari. Zaista, na ovom bregu, Beograd kao da je najbliži zvezdama. Do sobe se stizalo liftom, koji je često bio u kvaru. Njegova drvena kabina, nekada obložena svetlim, lakiranim drvetom i već odavno razbijenim ogledalima, bila je prava mala antologija najprimitivnijih pornografskih poruka, stihova, psovki i opscenih scena, ugrebanih perorezima, ključevima, ekserima, noktima - ispisanih flomasterima, sprejovima u boji, pa čak i damskim krejonima za oči. Na stropu se kočio džinovski falus, na koji je bila nabijena obla ženica raskrečenih udova. Kao da je čitav pritajeni i dugo potiskivani erotski naboj ove zgradurine od betona šiknuo u bezbednosti škripavog i čegrtavog lifta - lascivne kapele, neslućenom žestinom, želeći da obesnom raspusnošću satre i uništi i poslednji trag čednosti svojih putnika. Kada se moralo pešačiti uz stepenice (u ovom kraju često je nestajalo struje), mogli su se pobliže upoznati i stanari ove tipične beogradske novogradnje. Iz podruma je snažno nadirao zadah kiselog kupusa iz buradi, pomešan sa vonjem ohlađenog pepela i đubreta; taj miris je tražio svoj put kroz otvore za ventilaciju, stepenište i prostor kojim se kretao lift, gotovo potisnut i nošen ustajalim vazduhom i smradom. Na odmorištima nekih spratova, ispred vrata, raslo je bilje u velikim limenim konzervama - pravi mali viseći vrtovi neke sirotinjske Semiramide; ponegde je prolaz bio naprosto zakrčen ormarima, otpisanim frižiderima i sanducima preostalim posle selidbe, a na mnogim otiračima, načinjenim od ispresavijanih seljačkih ponjava, odmarale su se izgažene blatnjave cipele ili nanule. Sve to prožimao je jedinstveni miris zaprške, koji je, činilo se, prodirao u svaku poru kože i svako vlakno odeće posetioca. Stanari - uglavnom penzionisani železničari, niži oficiri i službenici pošta - izgleda da su se već odavno navikli na uobičajeni zadah solitera; njihove žene, ogrnute bezobličnim kućnim haljinama, sa maramama na glavama, šetkale su bezbrižno po odmorištima, prale beton ispred vrata ili, pušeći, razgovarale jedna sa drugom; gledale su sa neskrivenom sumnjičavošću svakog došljaka u svojoj tvrđavi. Ali čim bi čovek otključao vrata stana broj 69, zaboravljao bi mukotrpni put kroz svakidašnjicu ovog mravinjaka; istog časa kao da bi zakoračio u Rala-Hamijevn Aranju. Kao da je neko bolesno preosetljivo, pomalo nastrano dete, potkradajući nepoznate hramove, sagradilo tajno skrovište usred tmurne prosečnosti roditeljskog doma, da bi nekako spaslo dušu. Potpuno drukčiji život buktao je i navirao iz zidova. Gotovo da nije bilo praznog mesta na narandžastoj podlozi odakle ne bi izvirivala i gledala ljudska i životinjska božanstva - pravi džepni budistički hram na Zvezdari! Iznad niskog, udobnog ležaja, prekrivenog takođe narandžastom tkaninom sa velikim žutim krugom u sredini, pozlačeni Buda rezao je sabljom svoju kosu, dok su dva manja Bude od crnog, glatkog drveta ležala u pozama nirvane. Ovaj prostor sadržavao je u sebi nešto eksteritorijalno; i pored preteranosti sijamskog baroka koji se zaplitao sam u sebe, zen-soba je imala nešto sveto, asketsko i čisto u isti mah. Neko posve drugačiji od ostalih skrivao se, izgleda, u njoj od sveta. Njegovi posvečeni prsti osećali su se na brojanicama od krupnih, okruglih semenki, na uglačanoj površini svake male figurine od slonovače i bronze, na štapićima za hranu i svakom komadu skromnog i jednostavnog pokućstva. No, posmatrajući zen-sobu u okviru čitavog solitera u Ulici Jovana Dučića (bez broja), postajalo je savršeno jasno da je ta vrsta bekstva nemoguća. Pre svega, zbog opšteg balkanskog mirisa koji kao da se uvukao čak i u svaki delić betonskih nosača. Dok je Una neodlučno stajala nasred zen-sobe njušeći prostor u kome se iznenada i bez pripreme našla, profesor pokuša da istera plesnivi zadah solitera, zapalivši nekoliko mirišljavih tamjanovih štapiča, čiji plemeniti dim već posle nekoliko minuta otplovi zajedno sa sobom i njenim privremenim stanovnicima u tajanstvenu svetost nekog cejlonskog hrama.

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

- Sedite! - reče Uni. - Moram, najpre, da telefoniram ...

Una je razgledala knjige, kojih, začudo, nije bilo mnogo. Izvuče iz police "Zen-priče" i nasumice ih otvori.

- Hoćete li da vam pokažem najbolju? - upita je profesor i uze joj knjigu iz ruke. Okrenuo je desetak listova, a kad pronađe ono što je tražio, vrati je Uni.

Dok je čitala, on je ubeđivao nekog dugo na francuskom, zaboravivši na njeno prisustvo.

Pošto je obavio razgovore, profesor leže na leđa preko pokrivača sa žutim krugom:

- Oprostite - reče - užasno sam umoran. Imao sam očajan dan ...

Una je isprobavala svoj "Sony".

- Ovako će više ličiti kao da sam kod psihijatra. Nadam se da neću morati da pričam o detinjstvn?

- Jedan, dva, tri ... Jedan, dva, tri ... - brojala je Una.

- Probudite me ako zaspim! - zamoli je profesor. - Imam neku večeru u osam.

"Ja postojim! " pročita Una poruku na maloj cedulji, prikucanoj na zid iznad profesorove glave.

(Druga traka) "... u stvari, svaki intervju je u osnovi neka vrsta laži! I onaj koji postavlja pitanja, i onaj koji odgovara, trude se što je više moguće da ostave povoljan utisak o sebi. Oni, naime, glume svoje mišljenje u skladu sa onim što se od njih, kao od javnih ličnosti, očekuje. U tom smislu, najlažniji su intervjui koji vrcaju od isforsiranih duhovitosti. Svako efektno, unapred smišljeno duhovito pitanje kao da parališe odgovor. Intervju je, stoga, uglavnom jedna vrsta dvoboja i najbliži je, možda, rodu kamerne drame sa dve ličnosti. Pada mi na pamet da bi mogao da bude i neka vrsta javne ispovedaonice (otkako se naši savremenici ne ispoveduju klečeći u crkvi), s tim što za tu ispovest saznaje mnoštvo i na taj način sprečava onoga koga intervjuišu da bude potpuno iskren, pa zato pribegava autocenzuri. Naravno, katolička crkva, za razliku od novina i televizije, može da dodeli oproštaj od grehova, dok javnost, naprotiv, ako joj se intervju ne dopadne, obično traži glavu onoga ko nije udovoljio njenim očekivanjima, izjavivši nešto bogohulno ...

- Kako bi, po vama, trebalo da izgleda pravi intervju, ako je on, uopšte, moguć?

- Ako je, uopšte, moguć? Izgleda da sam ipak nepopravljivi optimista. Reći ću vam nešto: ja verujem da je moguć! I nazvao bih ga - totalnim intervjuom!

- U kom smislu?

- Najpre, taj intervju bi trebalo da bude dovoljno širok da u sebe primi sve aspekte ličnosti kojom se bavi. To znači da bi, sem onoga što ta ličnost ispriča sama o sebi i o svom pogledu na svet i život, intervju morao da sadrži i dijagram detektora istine, na primer tonski zapis boje glasa, kardiogram, encefalografske izveštaje, krvnu sliku, sve podatke o težini, građi, boji očiju, o rođacima, prijateljima, o prostoru u kome intervjuisani boravi, jela kojima se hrani, kratke beleške o ljudima sa kojima se druži, fotografije i faksimile rukopisa, otiske prstiju, možda horoskop, ispunjene psihološke testove, snimak dlana leve ruke, spiskove ključnih knjiga koje su ga duhovno oblikovale ... šta ja znam? Ne pada mi sada trenutno na pamet šta bi sve trebalo da uđe u njega, pa da bude totalan!

- Ko bi to štampao?

- Potpuno ste u pravu! Ja i nisam mislio na novine ili na neki časopis, što, u stvari, predstavlja mlađe kameno doba mas-medijske komunikacije! Taj intervju bi trebalo da bude zamišljen i realizovan kao multi-medijalna disciplina, i ja verujem da baš toj vrsti pripada budućnost!

- Na osnovu čega to zaključujete?

- Vi se, kao što sam primetio, služite tom vašom spravicom bez oklevanja. Savršeno vam je prirodno da traka beleži moje reči, koje ćete kasnije reprodukovati i pretočiti u neki od oblika Gutenbergove galaksije. Rukujete, dakle, kasetofonom ne razmišljajući uopšte kako funkcioniše, baš kao što telefonirate ili fotografišete. Ja, koji sam dvadeset godina stariji od vas, mada se profesionalno bavim ispitivanjem različitih sredstava za komunikaciju među ljudima, gajim još uvek izvesno podozrenje prema tom aparatu, jer sam rođen i odrastao pre njegovog pronalaska. Još pre petnaestak godina magnetofoni su bili retki u našim krajevima, a najlakši od njih težili su najmanje dvadesetak kilograma; njima su, uglavnom, rukovali specijalno obučeni tonski snimatelji sa radija. Danas već i deca snimaju na traku prve recitacije! Sa ulica Beograda odavno su iščezli fotografi, a samo na Kalemegdanu bilo ih je, koliko se sećam, desetak! Zašto? Zato što danas svi fotografišu. Razvojem foto-industrije na tržište su izbačeni milioni jeftinih kamera. Postaje besmisleno učiti sabiranje, oduzimanje, delenje i množenje, vađenje kvadratnog korena ili procenata; digitrone, ne veće od šibica, upotrebljavaju čak i osnovci na časovima matematike. Sve nas to navodi na pomisao da će i klasični intervju, koji se nekada realizovao isključivo pomoću olovke i hartije, a u vaše vreme, evo, već kasetofonom ili televizijskom kamerom, pretrpeti u svakom pogledu mnoge izmene; da će biti obogaćen čitavim nizom izražajnih i tehničkih mogućnosti, koje će nam uskoro stajati na raspolaganju. Međutim, ne smemo ni u jednom trenutku smetnuti s uma da je suština nepromenjiva i večna, i da se razgovori, što se tiče izmene misli, odvijaju na potpuno isti način u obliku pitanja i odgovora kao u Platonovo vreme, na primer, jer, kao što stoji zapisano u Knjizi stvaranja: "U početku beše reč!" Ako ljudi nisu sagovornici, nema ništa od intervjua!

- Ako sam dobro razumela, totalni intervju bi, po vama, trebalo da bude neka vrsta dosjea ili kutija u kojoj bi bilo svačega: traka, magnetofonskih i filmskih, slajdova, gramofonskih ploča, raznih izveštaja ...

- Ne samo to! To ni izdaleka ne bi bilo dovoljno da se shvati i upozna jedna ličnost do kraja!

- Šta još nedostaje?

- Mislim da bi onaj koji intervjuiše morao da provede mnogo vremena sa ličnošću kojom se bavi. To, naravno, uključuje spavanje ...

- Molim?

- Hoću da kažem, vođenje ljubavi; tucanje, da upotrebim izraz vaše generacije, naravno, ukoliko su osobe različitog pola!

- Šta imate protiv pedera i lezbejki?

- Apsolutno ništa! Oprostite, to je iz mene na trenutak progovorio primitivni konzervativac ...

- Zašto mislite da bi trebalo da se potucaju?

- Pa, nemoguće je do kraja shvatiti jednu ličnost ako joj ne dodirnete kožu (svakako ste i sami primetili da mnogi ljudi, kada razgovaraju sa vama, traže i taktilni kontakt - body language - neprestano vas pipkaju za ruku, koleno, tapšu ili vuku za rever), zatim, potrebno je omirisati i liznuti tu kožu; psi se njuškaju kad god se sretnu; potrebno je biti vlažan od tuđeg znoja, jednom rečju, potrebno je prodreti u samu srž tuđeg bića, naravno, u onoj meri u kolikoj je to uopšte moguće među ljudima.

- U tom dosjeu, dakle, bilo bi i porno-filmova?

- To ste vi kazali!

- Ipak, nije vam loša ta ideja ...

- Dopada vam se?

- Aha ... (Tišina.) Hajde da to jedanput učinim prva ja!

(Nejasni šumovi.)

- Mmmmmmmmmmmm ... Dobro ste to učinili!

- Jesi li zbunjen?

- Pa, da budem iskren - prilično.

(Ponovo šumovi. Tišina.)

- Gde je kupatilo?

- Tamo.

- Ima li tople vode?

- Sumnjam.

(Tišina.)

- Lepa si tako!

- Stvarno?

- Dođi!

- Gladna sam. Ima li nečeg za jelo?

- Pogledaću u frižideru.

- Hajde, najpre da jedemo!

- Važi!

- Zašto se i ti ne svučeš? Ovako nismo ravnopravni ...

- Ima nečeg perverznog u ovom prizoru: naga devojka i odeven muškarac jedu krekere i stari sir! Tajna erotičnosti Manetovog "Doručka na travi" ...

- Ipak se svuci! Hej, imaš li neku ploču?

- Voliš li Cohena?

- Ko je to?

- Čućeš ...

(Leonard Cohen: "Chelsea Hotel")

- Tako ... Tako je već mnogo bolje! Zašto stalno govoriš o svojim godinama? Izgledaš sasvim pristojno. Imaš očuvano telo ...

- To je zbog toga što se nikada nisam bavio sportom. Nekadašnji šampioni su se već odavno ugojili ...

- Namaži i meni!

- Izvoli!

- Da nemaš vina?

- Mislim da je ostala jedna boca.

- Dovodio si i ranije ribe ovamo?

- Ti si prva!

- Koji si ti lažov! Oh, oprostite ... Ovaj, teško se navikavam da nekom govorim ti.

- Hoćeš li da pijemo ovde ili u krevetu?

- U krevetu. Od čega ti je taj ožiljak?

- Neka tuča iz detinjstva.

- Je li te mnogo bolelo?

- Ne sećam se. Mislim da jeste. Imaš prave crnačke grudi! - Kakve su to crnačke grudi?

- Baš takve: malo kruškolike i idu ukoso ...

- Dođi da pravimo totalni intervju!

(Ljubavni šumovi. Leonard Cohen. Trajanje trake 45 minuta.)

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

Oslonjen o dovratak kupatila, posmatrao je Unu kako se mazi sa mlazom tuša; kada je prvi put video taj prizor, kada? Kada? kada? kada? kada? kada? Odmotavao je kompjutersku traku u svom pamćenju, sve dok se ne zaustavi na mutnom kvadratu kojim je započinjala sekvenca tuširanja golih sportistkinja jednog maglovitog novembarskog sumraka 1947. u Državnom institutu za fizičku kulturu, DIF-u, one daleke godine kada je mlada država, u skladu sa sentencom: "Zdrav a duh u zdravom telu", odlučila da od malih, rahitičnih individualaca iz Beograda napravi snažne socijalističke momke, nalik onima na monumentalnim platnima tadašnjih državnih slikara: Guranje vagoneta, Pobijanje šipova, Polaganje trase na pruzi Brčko-Banoviči, Kolona I, Kolona II, Udarnici, Njen praznik, Visoka peć I, Visoka peć II, pa je uvela obavezno plivanje u jedinom gradskom bazenu, čija je voda bazdila na hlor pod šturom rasvetom male zemlje među svetovima, okruženoj blokadom mržnje svojih istočnih, južnih i severnih suseda. Ulazio je sa gađenjem u vodu, kao u tečnog neprijatelja, a pretili su im da, ako se popišaju u nju, postaje odmah crvena oko onog ko je to učinio, jer je u pitanju novo savremeno hemijsko otkriće, i plivao je bez zanosa po površini, kao leš koji pluta po formalinu medicinskog fakulteta, a bazen je, sećao se, bio zelenkasto-sivo-crn, beton po ivicama raspukao i okrunjen, i služio je, čini se, uglavnom zato da ekipe Filmskih novosti za državne praznike slikaju u njemu razdragane omladince i pionire koji čeliče telo pod rukovodstvom svojih trenera, zaslužnih majstora sporta s povlašćenim tačkicama za snabdevanje ugljenim hidratima. Posle plivanja su se tuširali u kabinama pregrađenim debelim, mutnim staklom, koje nije sasvim dopiralo do kliskih pločica, niti do tavanice, ostavljajući dole i gore otvoren prostor, velik otprilike kao širina dlana, da bi mogao da struji topao vazduh. Dogodilo se da su dečaci iz njegovog odelenja čuli cičanje i ženski smeh u kabini do njihove: kroz mutno staklo ojačano jedva vidljivom žičanom mrežom, ugledaše tada ružičasto komešanje i čuše zvuk vode koja se rasprskava po koži, kao dobovanje kiše po zategnutom timpanu; tabanje mokrih, kliskih stopala; pa su, otkrivši slobodan prostor pri vrhu kabine sa tuševima, počeli da se penju jedan na drugoga, načinivši od ruku i spletenih prstiju lopovske merdevine, a kada je došao red na njega da se popne i da vidi, zanemi od uzbuđenja: ugledao je uskomešano klupko nagih ženskih tela (bile su to plivačice koje su trenirale posle njih u bazenu) obavijeno oblakom pare; opčini ga taj kovitlac naježenih mladih bokova - devojke su se, naime, gurale i pljeskale jedna drugu dlanovima po sapima, dok su im bičevi mokre kose šibali po ramenima.

Uznemirene i uzbuđene blizinom drugih tela i pretoplom vodom, dve crnke se odvojiše i njihove usne se stopiše u dugi poljubac, kojim kao da su želele da usisaju jedna drugu; njihovi prsti prenežno su milovali kičme, tamna runa im se mrsila i Venerini bregovi trljali jedan o drugi; svilaste dlačice slivale su se niz završetak leđa pod slapovima vode, niz butine i listove sve do stopala na pločicama. Držao se očajnički za ivicu staklenog zida, a ostali su hteli da ga svuku dole, jer njegovo vreme je isteklo. Kada su ga, ipak, spustili, a drugi se popeli na njegovo mesto da gledaju (još mu je pred očima taj prizor: ženska tela u pokretu i dečačke glave čije oči sjaje pubertetskom požudom), legao je potrbuške na patos (pločice su bile mlake) i gledao njihove članke na nogama niz koje se slivala voda, zamišljajući tela, gore.

Una je stajala pred njim naga, poput bistre, savršene ženske životinje. Pogleda joj stopala i reče:

"Imaš tako dugačke prste na nogama da bi njima mogla da sviraš klavir!"

Ponovo je, dakle, pronašao onu davnu vlažno-mutnu erotsku sliku, koja je, eto, već više od trideset godina bila pohranjena, strpljivo čekajući povod da izroni na površinu pamćenja, samo što više nije stajao na nesigurnim lopovskim merdevinama; mogao je da uživa bez bojazni da će neko drugi zauzeti njegovo mesto sa pogledom na vodopad mlade kože. Sklonio se sa vrata kupatila da propusti Unu, i ona sa dražesnom bestidnošću zakorači u malu čajnu kuhinju, kao da je nudistkinja sa iskustvom, kao da je potpuno nesvesna činjenice da je naga, kao da joj je koža jedini i svakodnevni način odevanja pa u tome ne nalazi ništa čudno. Ni traga taktičkog stida zrelih žena (u početku, naravno), koje se koketno zaklanjaju dlanovima ili kosim, skakutavim hodom, ručnikom koji više otkriva nego što pokriva, plahtom, tamom ili navlačenjem zastora i roletni - ništa od svega toga: Una, izgleda, pripada do kraja nekoj novoj, oslobođenoj generaciji, koja se ne oseća zavedenom niti poniženom ako na sebi nema odeću kao produženo opštilo (taj nezaobilazni McLuhan!). Sela je na kuhinjsku stolicu, prebacila nogu preko noge i počela da gricka krekere premazane ševrom, koji se bogzna otkud zatekao u frižideru. Kada je progutala poslednji zalogaj, pogleda ga i mirno reče:

- Super! Hajde da se tucamo!

"... ta garsonjera se nalazi na Zvezdari, Ulica Jovana Dučića bez broja, dvadeset treći sprat, stan broj 69. P-u je ostavio na čuvanje (navodno, on ga provetrava) njegov prijatelj Minja Demajo, čije ime piše na tablici, na ulaznim vratima. On je pre nešto više od pola godine otišao kao gostujući profesor na univerzitet u Colombu, na Cejlonu, gde će predavati uticaje budističke filozofije na individualistički, evropski duh ili nešto slično. To je manji jednosobni stan ili veća garsonjera, otprilike tridesetak kvadrata (spavaća soba, kupatilo, čajna kuhinja, predsoblje, balkon). Izgleda kao budistički muzej.

Ima puno malih i velikih, uspravnih, sedećih i ležećih Buda, muzičkih instrumenata sa Dalekog istoka i fotografija budističkih sveštenika. P. me je tamo odveo pod izlikom da mu se pokvario magnetofon, a mora da presnimi neke ploče sa zvučnim testovima za svoje predavanje. Pošto nije imao vremena da nastavimo intervju, predložio mi je da to usput obavimo, dok se ploče budu presnimavale. U zen-sobi (tako je on zove) zaista postoji solidan stereo-uređaj. Usput, obavio je tri razgovora sa telefona, čiji je broj 04l-937. Nisam razumela o čemu je govorio, pošto su razgovori vođeni na francuskom. Izgleda da povremeno koristi ovaj telefon, jer ne može da govori sa svog, kućnog. Što se tiče budizma, o kome smo mnogo razgovarali, on lično priznaje da nema nikakvih sklonosti ka njemu, i smatra đa čovek, koji se rodio i odrastao ovde, u Evropi, ne može nikada do kraja da prihvati tu filozofiju ili religiju, jer ga određuju njegovo poreklo, klima, tradicija, čak i hrana, a naročito hrišćanstvo, evrocentralizam i antička Grčka - kolevka zapadne civilizacije.

Mada su se mnogi popalili za zen-budizmom, on sve to smatra trenutnom modom ili turističkom filozofijom. Kada sam ga upitala kako marksistička filozofija gleda na budizam, odmahnuo je rukom i rekao da je "marksizam - nauka o hepi-endu!" Kao ljudi od krvi i mesa, kazao je, Marx i Engels su mu vrlo simpatični, jer su umeli ponekad da se napiju do daske i da grudvama gađaju ulične fenjere, sviraju Bacha u četiri ruke i jure ženske, ali kombinacija socijalizma i azijskog pravoslavlja (po Grosmanu) koje je izgubilo svece i svete mošti, uzelo je u zamenu njih dvojicu, najverovatnije zbog dugih sedih brada, i zato što liče na svetog Nikolu, pa ih nose u litijama, to jest na paradama, a u ime njihove nauke o kojoj nemaju pojma, drže pod vojnom kontrolom polovinu sveta. Još mi je rekao da je malo ko prodro do kraja u suštinu njihove naučne misli, i da je, uopšte, malo ljudi koji su pročitali kompletna dela Marxa i Engelsa uključujući i neverovatno bogatu prepisku, mada se mnogi svakih pet minuta pozivaju na njega, a njihove knjige drže po kabinetima umesto tapeta. Uspela sam da snimim intervju, ali P. još nije sasvim zadovoljan. Obećao je da ćemo ga nastaviti i da će mi, pošto ga autorizuje, pomoći da ga objavim u nekom ozbiljnom časopisu, koji ima nameru da njemu i njegovom delu posveti specijalni broj. Mislim da se zagrejao za mene. Zakazao mi je ponovo sastanak u zen-sobi, u petak, u četiri posle podne. Troškova za taksi nije bilo, jer je P. platio."

Prelazeći lagano prstima preko glatke kože usnule Une, tog putenog, ružičastog predela bez kraja i konca koji se protezao nekud unedogled, gubeći se u sumraku zen-sobe, profesor se nalazio u stanju ničim neometenog sklada, potpuno oslobođen sopstvene težine, ambicija, erotike, požude, bilo kakvih želja. Una je spavala sa svojom dirljivo napućenom njuškicom na njegovom ramenu. Nozdrve su joj se širile i skupljale u ravnomernom ritmu, talasajući mu blago runo na grudima, po kojima je sredovečna jesen prošarala kosmatu preriju sedim. Ako je baš nešto i želeo, bilo je jedino to da dohvati cigaretu i šibice sa tepiha pokraj postelje a da ne probudi tim pokretom Unu. Odustade.

Eto, to je, dakle, ta sreća koju smo toliko dugo čekali! Kako je zapanjujuće jednostavna! Mogu da je dodirnem. Liznem. Ugriznem. Opipam. Pomirišem. Zbog ovakvih lepotica vođeni su dugi, iscrpljujući ratovi; muškarci su se tukli i proslavljali, radili kao robovi, gazili jedni druge, da bi na kraju najveći broj njih dockan stigao do cilja, onda kada im već presuše muda. Imam je u pravo vreme! Stekao sam je stigavši prečicom do lepote, verovatno potpuno slučajno, ali - imam je! istina, možda nezasluženo, ali - imam je! - ona je tu, i to, očigledno, više nije samo puki san pred jutro.

I tako, ležeći u zen-sobi, profesor sa osećanjem nadmoći posmatra košmar izvan četiri zida, čiji je sadržaj oplemenila ova lepa studentkinja; sav onaj metež dvadeset i tri sprata niže; univerzitet, akademiju nauka, bitku za katedre i profesorska mesta, godišnje nagrade i spletke, bolesne ambicije - on smireno gleda tu veliku panoramu sveopšteg ludila i žestoku bitku za goli opstanak, za ime, ugled, moć, za sve one stvari pomoću kojih se ti jadnici nadaju da će jednoga dana stići do nekoga kao što je Una.

Kao da sam uljez u trezoru ludog maharadže; mogu da milujem Kohinor koliko god želim, mogu čak i da ga iznesem u džepu i držim sve vreme u stisnutoj šaci, dok se drugom rukujem ili držim za prečku u tramvaju. Mogu sve! O bože! Mogu zaista sve! Imam tu prokletu sreću u četrdeset i četvrtoj godini, a ona se, znam to dobro, tako retko nasmeši običnim smrtnicima. Postoji samo jedna sitnica koja je muti: ne smem nikom živom da je pokažem! Zreo, oženjen muškarac mojih godina, naravno, ako je pametan, može decenijama da održava neku ljubavnu vezu a da za nju niko nikada ne sazna, osim ako mu čitava ta stvar ne udari u glavu i ne izdrži tajnu, pa je sam otkrije. Šta ih, kog đavola, nagoni da se pokažu pred svetom? Sujeta? Dokazivanje da su još u stanju da osvoje daleko mlađe partnerke? Ili im dojadi da se neprestano skrivaju; zažele se javnog poljupca nasred Terazija? Tu, obično, svi amateri naprave grešku. Profesor je sebe smatrao profesionalcem. On će svoju tajnu umeti da sačuva. Na ruku mu u tom pogledu ide i zanimanje: niko neće posumnjati u studentkinju kojoj nadgleda neku radnju ili daje intervju. Biće mudriji od ostalih, od svih onih koji su načinili greške. Uglavnom, govorio je sam sebi, sada je imaš, dečko, i niko ti više ne može ništa; odjedanput, više te ne zanimaju ni novac, ni politika, ni karijera, ni prošlost, ni budućnost; listaš ravnodušno novine i bacaš ih u prvu korpu za otpatke, jer spoljni svet prestaje da te zanima; niko te više ne može uvući u neku svoju igru, niti te zavrbovati za svoj tim, niti povesti za nekom idejom, ma šta ti obećavao; sam si, potpuno osamljeni kradljivac lepote, lovac na sreću, nezainteresovan ni za šta drugo do za novu priliku da na vrhovima jagodica pređeš preko Unine kože, ovako, evo ovako... Naravno, možeš i da je izgubiš lako - to dobro znaš! Danas ne. Ni noćas. Dobro si to obavio, momče! Razorio si je. Smoždio do kraja. Cvilela je da ne može više. Na kraju je zaplakala od zahvalnosti što joj je najzad bilo tako lepo, i smeši na pomisao da će možda već večeras neki amater, željan nežnosti, izbezumljeno osvajati Unu, ne znajući da joj nije ni do čega i ne sanjajući da joj je ljubavi preko glave. Imaćeš je, dakle, sve dotle dok budeš u stanju da je krotiš u krevetu, a da istovremeno budeš nežan, mekan i odlučan, perverzan i žestok, lezbejka i makro, istovremeno; otac i učitelj, incestuozni brat i Senegalac u live showu na Pigalu, koji tuca pred publikom, ravnodušan poput ljubavne mašine, nežan kao najbolja drugarica sa davnog letovanja u Makarskoj (prvi put na moru: lepljiva sparina i slana noć u belim plahtama pokraj širom otvorenih prozora), da, kao najbolja prijateljica koja ti dira nabubrele bradavice puna strepnje da se taj pokret ne protumači pogrešno, na ivici tabu-ljubavi; ali to ni izdaleka nije sve - potrebno je biti snažan, treba znati zadati onaj bolnoslatki završni udarac od koga prskaju bubnjići, a sperma šiklja kao mlaz iz vatrogasnog šmrka.

Lovio je, čini mu se, Unu otkako zna za sebe, postavljao joj zasede i stupice, mreže i kljusa presvučena plišom da je ne povrede, lovio je u pubertetskim maštarijama, čekao sa beznadnom upornošću mladog očajnika na uglovima vetrovitih trgova, u sumračnim kapijama i pasažima između dve ulice, u prolazima koje poznaju samo ljudi iz tog kraja, lovio je po stepeništima velikih stambenih zgrada gde električni brojač zujeći otkucava škrtu svetlost ograđenu žičanom mrežom da neko ne zdipi sijalicu; lovio je po tužnim akustičnim aulama fakulteta gde su se održavale igranke, provlačio se kao uhoda kroz parove u igri, razgrtao ološ, pretraživao smeće... Bilo mu je muka od čežnje dok je, nogu pred nogu, praveći se kao da šeta, obilazio letnji Beograd, u kom se zatekao bez porodice, radi avgustovskih kolokvijuma, pust, bez igde ikoga.

Prelazio je njegov hrbat, bacajući pogled niz mračne ulice što su se naglavačke sunovraćivale ka potmuloj grmljavini Dušanove i Karađorđeve - potpuno pusti i besmisleno čoškasti, ružni prljavosivi bedemi, između kojih već danima stoji oblak prašine čekajući da ga rasteraju prve jesenje košave. Niko niotkud ne dolazi, niti ima ikakvih izgleda da naiđe. Avgust, pre godinu dana, 1979...

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

On, redovni profesor Fakulteta, Mišel Babić, priznati stručnjak za mas-medijume, za čiji se duh smatralo da je iznad takvih tričarija kao što je ljubav, stajao je bespomoćno ispod Kneza na konju i čeznuo kao skot, dok mu se stomak grčio od žudnje za nekom neodređenom devojkom u beloj haljini. Pravio je od ničega, od nagoveštaja, i tačno mogao da vidi tu draperiju otmenog pada (ni suviše laka, niti mnogo teška, možda tajlandska svila ili neko fino tkanje ubeljenog lana?), osećao pod prstima njene široke, ležerne nabore, video duboki, smeli izrez ispod koga slobodno izviruju ključne kosti - devojka je bila mršavica sa veoma malim grudima, u stvari gotovo bez njih - samo bradavice izazvane i uzbuđene trljanjem plemenitog tkanja o golu kožu, klatarava u hodu, snažnih a punih listova - ali još nije bio u stanju da joj razazna glavu niti oblik lica, ništa: sve je ostalo u senci stare gladi i nekog pritajenog osmeha i svih onih neuspeha kojih se više nije ni sećao, jer su se svi ti porazi pretvorili u jednu jedinu veliku nezadovoljenu želju, jednu jedinu. Trebalo je da ima bademaste oči, malo razmaknute i kao razroke, u stvari razrogačeno začuđene, više poziv za maženje nego na bludničenje, i više želja da je štite - od želje da je smožde; video je još i široke, rastvorene nozdrve uznemirene ždrebice na neverovatno uskom licu koje lako staje među dlanove poput ribe-lista, više isturenih nego naznačenih jagodičnih kostiju i fino oblikovanih ušnih školjki u kojima šumi nestašluk, sa minijaturnim minđušama - sitnim parom brilijanata-blizanaca; njene resice su, naravno, probušene i u tom davnom bolnom ritualu ima nečeg od zaboravljenog ropsko-ženskog (volim te kad si odevena samo u svoje minđuše!); on, naime, nije mogao da zna kakvu bi ta nepoznata devojka, koju je tog avgusta stvarao iz izmaglice, jare, prašine, iz ničega, trebalo da ima boju kose, ali osećao je da bi uz belu haljinu morala da bude veoma tamna, crna ili bar najtamnija nijansa kestenjaste, sa faraonskim kana-prelivom rđe; to je kosa kroz koju se teško provlače prsti, ne seže duže od ramena, ali zato pada na oči tako da one, poluskrivene, svetle odnekud iz ljupke senke. Jeste, pravio je od magle i od sna. Njegov odsutni mesečarski pogled, dok je bez ikakvog razloga stajao ispod bronzanog Kneza, odslikavao je poput staklenog oka svetleći rafal trolejbusa broj jedanaest u prolazu. Prazan je, sa jednim ili dva putnika što liče na bačene, skljokane vreće znojave pilotine. U zenicama mu treperi i oblikuje se detalj po detalj figura devojke - neuspeha - slutnje - ljubavi - želje, koja bi sve da izmeni i preobrazi ove bedne večeri u praznik čekan od detinjstva, i taj pogled prateći misao silazi još niže, klizi niz ravni devojčin stomak oko koga šušti bela haljina sve do razapetih tanga-gaćica, u čiju je sitno pletenu beličastu mrežu ulovljena čokolino riba među naježenim butinama rođene trkačice na duge pruge i lunjalice do besvesti, usamljene tamne zvezde - dva bena - zašto ne, bena. Ben-Ben! Njegov dlan sad klizi niz toplu kožu i zaustavlja se na samom rubu čestara; sve se giba meko i čulno, a devojčine noge idu napinjući i opuštajući tetive savršene ženskaste mašine-hodalice - letilice koju je izmislio Leonardo. I čuje tap-klop-tik potpetica, čiji je zvuk prigušen omekšalim asfaltom boje trulog goluba; čuje taj kuckavi ritam dosade Vasine ulice koja izgleda praznija i beznadnija nego ikada u svojoj istoriji; a što postaje više svestan nemogućnosti da će sresti takvu mladu ženu, koju mu je Beograd godinama obećavao bez ikakvog pokrića dok mu se uzbuđen vraćao kroz bezvezne predele sa srcem u grlu - sada ga konačno ima, taj neopozivi i konačni poraz kome je dugo izmicao, koga je zaboravljao, ponesen nekim nepostojećim izgledima, sada je tu i sad zna: takve đevojke nema, niti je bilo, niti će ikada biti, takve devojke nema za njega, pa naglo probuđen na samom dnu vrelog očnog jezera sastavljenog od nepokretnih lebdećih čestica prašine, izduvnih gasova, benzinskih para, di-di-tija kojim je zaprašivan grad protiv komaraca, u tom vazduhu koji liči na mlaku vodu zaboravljenu u olupanoj tučanoj kadi, u kojoj su se mnogi pre njega već okupali, kao da prvi put vidi mesto u kome toliko dugo živi a da i sam ne zna zbog čega: betonske sandučare za stanovanje, zgrade bez i najmanjeg pokušaja da budu lepe, kuće što podsećaju na žene koje su još pre ljubavi i strasti digle ruke od sebe, pa trunu u prepodnevnim haljinama od porheta bez ikakve ljupkosti, pomirene sa svim, osuđene doživotno na život. Eto, to su te ulice koje ne vode nikuda, do u tavorenje, eto, to je taj život koji tone u dosadu, u uobičajeno životarenje bez nade. Leto se lagano gasi - televizori se pale... Prašne lipe u Makedonskoj mirišu na benzin. Ipak, ponekad bi mu se učinilo da je ugledao svoju devojku-san u nekom bioskopu, ali kad bi se okrenula, pošto bi joj prethodno čitav sat naređivao u potiljak hipnotički usredsređen: "Okreni se! okreni se! okreni se! okreni se! okreni se! budi ona!" - bila je obično neka druga. Od deset do dvanaest na matineu, ni tada, od dva do četiri, ni tada, od četiri do šest, ni tada, od šest do osam, ni tada, od osam do deset, ni tada, i od deset do dvanaest, ni tada, ni tada, izlazio je prožet mirisom prožvakanog sanjivog stada gledalaca, opčaranog tuđim celuloidnim sudbinama, oslepeo od pokretnih slika, gazeći krckavi tepih izjedenih semenki od bundeve među kojima su se, poput lažnih dijamanata, svetlucale kuglice zgužvanog staniola. Osećao je da postoji, da mora negde postojati jedna takva devojka samo za njega, baš kao što je stari čudak Mendeljejev predviđao da mora da postoji nešto teško tačno onoliko koliko je težak uran, mnogo ranije no što je taj razorni elemenat uopšte bio otkriven; baš tako je i profesor predosećao njeno sneno osmehnuto lice, vrhove karličnih kostiju, čak i muklu boju njenog glasa, kao što izmoreni moreplovac predoseća skorbutom zelena ostrva puna plodova i sveže vode, mada ih nema na karti, ni na horizontu, jednostavno, pomoću granica svoje žeđi i očajanja, po samoj ivici strpljenja. I mada je s vremena na vreme imao ono što muškarci nazivaju uspehom u tom dugom lovu bez kraja i bez sna, mada je nekoliko puta bio blizu da je ščepa, da zgrabi tu teško ulovljivu treperavu belu senku, uvek bi se posle budio pokraj sasvim drugih devojaka i žena. Gledajući na svirepom jutarnjem svetlu izbliza njihovu kožu, nalazio je da im je ten uništen šminkom; otkrivao mrežu sićušnih kratera, a iz pažljivo izbrijanih nogu preko noći bi iznikla bockava strnjika koju je osećao kao prevaru čitavom pipavom površinom svoje kože. Istopljeni krejon, koji je još sinoć pretvarao njihove oči u čeznutljivi Bambi-pogled, zbrisan i rastopljen poljupcima i znojem, sveo je beonjače na svakodnevnu, skromnu meru - u njega su neočekivano piljile sićušne i žmirkave oči neke šumske zverčice. Tako se san o tamnoputoj devojci u beloj haljini otelotvoravao u neoplemenjeno, presno meso. Nokti - kandže. Grubo skorena peta. Vulgaran oblik nožnog palca. Ožiljak od operacije slepog creva. Carski rez. Dlake u nozdrvi. Plombe. U njegovoj postelji, žene su se pretvarale u usnule domaće životinje iz kojih je, ko zna kada, možda na samom završetku noći što je kroz olovno bledilo isparavala u dan, bežala ona večno lovljena devojka-san, na prstima, bosa, sa srebrnim sandalama u ruci i haljinom navučenom na golo telo. Nezakopčana dugmad na širokim i mršavim leđima, na kojima su se isticale lopatice, govorila su o tome da nije htela da ga budi - izvlačila se tiho i odlazila kroz prozor preko beogradskih krovova, kroz šikaru antena i dimnjaka, gubila se negde iznad savskih mostova, ostavljajući mu gorčinu na nepcu i ponovo otvoreni poziv da je traži, goni, juri, lovi, sve dok konačno ne bude ulovljena, uistinu ona. Ima li kraja ovom lovu? Čini mu se da lov traje odvajkada, da ga je neko otpočeo davno pre njegovog rođenja i ostavio mu u zavet da ga nastavi i okonča; da ulovi devojku-jednoroga, i to živu i nepovređenu, a stroga pravila nalažu da lovi bez ikakvog oružja i tuđe pomoći, osim čežnje što mu je pripala kao jedino nasledstvo i grizla mu utrobu svojim upornim, postojanim, nesvarljivim otrovom za koji nema ni protivotrova, ni leka, ni olakšanja. Svi pre njega jurili su tu devojku što je neprestano menjala kostime, frizuru, šminku, stil i nakit, i svima se činilo da je pokatkad imaju: ženili bi se tada njom, pozivali sela i gradove na svadbu da proslave uspešan završetak lova na ženku; pucali u vazduh, bacali jabuke u koje su bili utisnuti dukati, igrali kola, napijali se do besvesti od sreće, a onda bi, često već na samoj svadbi, utvrdili da je ona devojka, neuhvatljiva i ničija, krišom odmaglila bez traga, ostavivši za sobom svoju dvojnicu, koja je, inače, imala iste crte lica, isti hod, kosu, ruke, sve, ali bi uvek neka sitnica odavala prevaru. Bilo je kasno da se ma šta promeni, da se obelodani podvala. Čutali su, ne odajući nikome kako su prevareni, rađali decu sa nadom da će bar devojčice ličiti na iščezlu devojku (i ličile su dok su bile sasvim male), trpeli i tavorili, izigravajući pred svetom muškarce koji više ne love, jer su našli ono što su tražili, ali izdavali bi ih skriveni pogledi upućeni drugim ženama u prolazu - tražili su svoju devojku sve do smrti; neki krišom, drugi javno, pristajući da ih nazivaju bludnicima, sladostrasnicima, kešovanima, manijacima... Ostali su se opijali i tukli dvojnice svoga sna, ubijali šakama i nogama telo koje ih je tako nasamarilo, tražeći da im se otkrije gde je ona koju love a neulovljena je. Gde? Možda su umirali na njen zov (zašto bi se onako smešili da je najzad nisu videli?), spokojni, srećni što će je sresti, što ih zove... Ko zna? A ta njihova želja nije se iscrpljivala i smirivala smrću - useljavala se u njihove naslednike, u potomke, i tako, s kolena na koleno, stigla i do profesora Babića, koji se godinama uspešno pretvarao da ga zanima samo karijera, da je razuman i odgovoran otac porodice, a u stvari sve vreme čekao da naiđe devojka koju je izgubio neki njegov daleki predak u brdima iznad manastira Manasije, možda, ili na vašaru ispred neke normandijske katedrale na dan svetog Luja, tamo, odakle je poticala porodica njegove majke. Zbog te devojke su se ubijali, izdavali cara i otadžbinu, menjali veru praotaca, odavali prijatelje i kumove, gubili imetke preko noći, bežali glavom bez obzira na drugi kraj sveta da se oslobode more, da joj izmaknu i nekako se izbave, sve to bez ikakvog uspeha, jer, kada bi im se učinilo da je u blizini, gubili su razum: ako je bratova - tim gore za njega! Otimali je silom ili lukavstvom, dizali bune i opsedali gradove, ostavljajući za sobom pustoš, patnju, razorene domove. "Bože, neka naiđe i neka samo noćas bude moja, ni žaliti!" Ali one devojke nije bilo godinama, mada je profesor uporno osećao da postoji i da je, možda, u blizini. I gle, njegovo strpljenje bilo je na koncu nagrađeno; devojka je stigla sama (verovatno izmorena dugogodišnjom hajkom) i kazala: "Ja sam Una Vojvodić". Imao je! Odjedanput, njemu se učini da je načas spoznao suštinu života, baš kao što u najmrklijoj noći blesak munje osvetli neki skriveni predeo do najmanje sitnice; kako su mu samo smešno i beznačajno izgledali ostali muškarci upetljani u uzaludnu bitku da nešto postignu; besmisleni krug njihovih ambicija, ideja i vlasti - šta im je vredela moć, čak i pod pretpostavkom da je steknu, kada su kao po kazni legali pokraj svojih ružnih, ocvalih žena i budili se zgađeni uz njih, a ne pored Une, koja se upravo protegla poput elegantne mačke i rekla zevajući: "Koliko sam dugo spavala? Zar sam spavala dva sata? Uh, baš mi je lepo s tobom, budalo!"

Jedanput se taksi, u kome se profesor vozio sa svojom suprugom na neku dosadnu poslepodnevnu koktel-partiju, zaglavio u gužvi pred savskim mostom. Nisu mogli ni napred ni natrag, pa su sedeli zarobljeni, pušeći. Tada je ugledao Unu na žutoj "Babeti" kako se virtuozno provlači između automobila. Prošla je na svom malom motociklu veoma blizu taksija; slobodna, mlada jahačica zažarenih obraza sa raspletenom crnom grivom na vetru. Hteo je da joj vikne da je tu, blizu, ali bio je potpuno paralisan, kao u nekom snu, u kome je kroz stakleni kovčeg mogao da vidi svoju pratnju, prijatelje, bivše ljubavi, vence, sve, a niko ga nije čuo, ma koliko urlao da je još živ i da je posredi neka strašna zabuna. Uskoro, zastoj bi raskrčen i on je, nastavivši vožnju, pretraživao pogledom ulice s druge strane reke ne bi li ponovo video Unu.

Bila je luda za motorima, onim snažnim, "Jawama", "Kawasakijima", "Yamahama" i "Hondama" od hiljadu kubika. Hvalila mu se da je dečaci iz njenog bloka na Novom Beogradu voze noću pustim stazama po Ušću, ponekad i sa sto sedamdeset kilometara na sat. "Ti ne znaš kakvo je to osećanje!" - govorila mu je. - "Moraš da se čvrsto uhvatiš vozaču oko pasa i onda sve nekako prestaje, postoji samo sumanuta brzina koja opija... Super!"

Počeo je da obraća pažnju na armiju momaka odevenih u crnu kožu, i na njihove devojke koje su ih pratile u stopu. Osećao se mlitavo i degradirano kada god bi ih ugledao kako, poput modernih ritera u kacigama, urličući mašinama jure gradom ili žvaću gumu po uglovima. Unine ruke bile su mu neprestano pred očima; stezale su pas nekog snažnog dečaka čije se lice stalno menjalo, a onda bi joj prsti kliznuli tamo dole, među njegove mišićave noge; njene butine bile su priljubljene uz njegove, grudi uz leđa; devojka, dečak i mašina, stopljeni u jedinstveni gromoglasni organizam, ličili su na apokaliptičkog dvoglavog kentaura u ritualu iz koga je bio potpuno iskljućen. Seti se Artura Kestlera: "Gore se čovek još može zavaravati, ali dole, niže, od želuca dalje, čoveku je sve jasno."

Nekada davno navijeni mehanizam njegovog društvenog života i dalje ga je po inerciji vukao na obavezne prijeme, ručkove, premijere i večere posle njih, ali odjedanput više nije imao šta da kaže svojim mentalno ugojenim vršnjacima i njihovim uvaženim suprugama, koje su kao kućni Kerberi budno bdele nad prestižom svojih muževa. Bilo mu je neizrecivo dosadno sa njima u pretencioznim enterijerima, u kojima su se nadmetali ko će bolje nahraniti goste. Ždranje, ždranje, ždranje, neprestano ždranje. Pitao se sve češće kako je mogao sa njima da izdrži tolike godine, tolika letovanja i piknike u travi?

U jednoj kući uvek se jeo švajcarski fondi sa sirom. U drugoj je pribor za jelo bio skupocen, nasleđen od roditelja, a hrana nikakva. Kćerka starog dopisnika iz Kine terorisala ih je lažnom kineskom kuhinjom, od koje su jedino štapići bili pravi. Drugi su se, opet, razmetali ležernošću - bile su to, navodno, boemske večere uz ono "što se našlo u kuči", ispod kojih su žmirkali malograđanski maniri. Kod profesora Vučića, večito se raspredala ista tema: šta su Hrvati uradili Srbima i ovi njima. Žena docenta Filipovića vodila je francusku konverzaciju, pokazujući svoje poznavanje nadrealizma, što joj je bio magistarski rad. U jednoj kući ga je domaćica uvek pitala u kom je znaku rođen. Riba? Oh, vi se divno slažete sa Škorpijom! Na prijemima kod američkih diplomata zapanjivale su ga njihove savršeno usjajene cipele, koje kao da nikada nisu dodirivale grešnu zemlju. Konverzacija se vrtela oko opštih mesta i obično završavala sa: "Moramo se svakako ovih dana čuti!" Propali političari skupljali su intelektualce i umetnike iz dekorativnih razloga: "Marija, molim vas, promenite drugu Vuku tanjir!"

Da nekako prekrati vreme, bežao je u laku obamrlost od vina. Najteže mu je padalo da se brani od sumnjičavih, nametljivih pitanja šta mu je, zašto čuti, ili na čemu sada radi? Kad bi ga samo malo ostavili na miru! Večere su se pretvarale u pravo pravcato mučenje, čim bi domaćini izvukli projektor i počeli da prikazuju filmove snimljene na letovanju. Kairo. Beba na kamili ispod piramida. Njeno široko, teško guza stegnuto samarom preliva se na obe strane nesrećne životinje. Muž sa fesom na glavi smeje se kao imbecil u šesnaestomilimetarsku kameru. Niski oblaci nad prerijom: ovo je put za Adelaide, u koji smo stigli iz Pertha. Ne iz Pertha, nego iz Melbourna! Ovo su Indijanci u rezervatu Utaha, od kojih smo kupili, eno, one ogrlice i mokasine! Kazba u Alžiru. Ko je ovo? Neki naši prijatelji iz Berkeleyja... Bombaj. Ovde spaljuju mrtvace na lomačama. Zamislite, ove crne ptičurine čekaju da porodica ode - da bi pojele leš! Je li ovo Amsterdam? Jeste. Zar ne prepoznaješ Trg Dam? A, pogledajte, mama Ginu u Veneciji! Ovo je zaista fantastično! Zaista fantastično! Šta je ovo? Ništa. To je DJorđe okrenuo film naopačke... Vidi kako idem unatraške! Mikonos! Po ceo dan smo bili samo u kostimima... Plaža ispred nosa! Uveče naručimo ribu koju želimo za ručak. A vino! To Vesna igra sirtaki. Bogamiiiii, Vesna! E, pa sada je red da vi dođete kod nas! Ne, ne! Apsolutno, morate! Imamo i mi filmove... Da vidite samo kako je moj muž snimio koridu u Barceloni! Onda, idućeg petka, dogovoreno! Biće ludo!

A za sve to vreme Una je, poput duha Ljana Estakada, grmeći kružila profesorovim horizontom; menjala motorcikle, krajeve grada i tucače, umnožavajući se u hiljadu mladih žena-zveri, dok je on čamio zarobljen uvelim krugom obrazovanih brbljivaca, njihovih prosečnih ideja, nedarovitih rukopisa, njihove tužne sredovečnosti. Ćutanje su smatrali profesorovom ohološću. Uvek punu čašu - znakom da je tajni pijanac. On koji je donedavno gajio velike simpatije prema svojoj izuzetno vrednoj generaciji, počeo je polako da biva svestan njene bede, da primećuje njeno lagano mirenje sa životom i okolnostima - lekovite kupke kompromisa, godine, godine... Najtužniji su mu bili onda kada bi počeli da raščlanjuju do u besvest današnje pokolenje mladih, i da ih upoređuju sa vremenom svojih izmišljenih zanosa. Osuđivali su njihovu ravnodušnost, nedostatak velikih ciljeva i nespremnost za žrtvovanje. Slušao je kreštave glasove svojih koleginica i ne prateći, uopšte, sadržaj rasprave, zurio im u vratove, primećujući sasušenu kožu starih kvočki, bore koje su pokušavale da sakriju ogrlicama, sve. Svojim godinama pripadao je njima, znao je to isuviše dobro, ali (mada običan uljez) srcem je bio uz Unu, na njenom žutom motorciklu, i zviždali su opustelim noćnim ulicama opijajući se brzinom i vetrom u ušima. Molim? Vi ste, kolega, izgleda, potpuno odsutni? Ne, samo sam se nešto zamislio. (Kada bih bar, kao onaj ludak, imao tablu na kojoj piše: "Molim da me se ne primećuje!") Baš me zanima kako vi gledate na te stvari? Na kraju krajeva, ko je pozvaniji od vas da nam to objasni? Vi ste neprestano u kontaktu sa njima... Oprostite, nisam čuo poslednju rečenicu! O čemu se radi? Pa, rekla sam da smatram kako su današnje generacije mladih potpuno apolitične. Čovek jednostavno ne može da ih zainteresuje za neku ideju, da ih nekako pokrene iz letargije... Stvarno? A vi kao da to niste primetili? Ne, zaista, nisam.

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

- Jeste li čitali Castanedu?

- Ne znam. Možda...

- Kako, ne znate?

- Pa, vidite, problem je u tome što obično čitam uveče. A u to vreme pijem vino, znate... Ujutru se više ničega ne sećam. Tako, zaista, ne znam jesam li ga čitao ili nisam. Možda, jesam, a možda i nisam.

Znao je dobro da je povredio tu sasušenu, žilavu intelektualku i njenog impotentnog supruga - filologa i da će mu se kad-tad osvetiti, ali jednostavno nije imao snage da prežvakava opšta mesta kao u nekom literarnom salonu s kraja veka. "Oh, koje su to drkadžije!" - rekao je ženi dok su se spuštali niz stepenice. - "Koje drkadžije!"

Jedino je ona naslućivala šta ga muči; ponekad bi zatekao na sebi njen mirni, sveznajući pogled kako svetli iz polutame, dok je na improvizovanom sobnom ekranu treperio orijentalni bazar snimljen "Pajarom". Namignuo bi joj saučesnički ili poslao usnama nemi poljubac. Tada se u njemu ponovo budila ljubav prema tom starom, iskušanom saborcu iz najtežih dana, koji, na žalost, ne može da mu pomogne u ovoj poslednjoj, odsudnoj bici za spas duše i tela. Uostalom, zašto bi žena nekog reportera bila ljubumorna na azijski rat iz koga će izveštavati njen muž? Zar nije isto toliko opasno prepustiti se hirovitosti neke moderne devojke kakva je Una? U ratu, istina, može da se pogine, ali zar sredovečni ljubavnik, dvadeset godina stariji od svoje ljubavi, takođe ne može da se izgubi u svom eksperimentu?

Zaista, nije trebalo da bude ljubomorna! Pomoću Une, pokušavao je da savlada ljubav i, najzad, sazna ko je, on, Mišel Babić; hteo je da pronađe nešto slično serumu koji će u budućnosti pomoći njegovim zatelebanim vršnjacima da je se oslobode i budu potpuni. Una je u toj bici, koju niko od njih dvoje nije pominjao, bila istovremeno i neprijatelj i oružje. Profesor, naime, nije bio sklon da deli mišljenje humanista kako ljubav oplemenjuje. Ona je teška kao bolest, i kada čovek ima sreće da je preživi, zauvek mu ostaju ožiljci koji probadaju u određeno vreme; pri pomenu nekog imena, u nekom bledom predvečerju, uz muziku koju smo nekada zajedno slušali, čak i pri letimičnom pogledu na ulični sat pod kojim smo se sastajali...

Una je stanovala u najtužnijem delu Novog Beograda, u stambenom bloku okruženom nizom sumornih kućerina za spavanje i gledanje televizije, ispred kojih nisu uspevali da porastu ni drveće ni trava; pa ipak, kada god bi se provezao pokraj njenog paviljona (četvrt koju godinama uopšte nije primećivao, mada se tuda često vozio na aerodrom), uzdrhtao bi od glave do pete, a olupane fasade bi se istog časa pretvarale u srednjovekovne bedeme oko zamišljenog dvorca koji štiti Unu i njen mali svet. Zbog nje je počeo da voli taj kraj koji je ranije ogovarao, kao prototip stambenog geta bez duše. Zašto je bio protiv ljubavi? Zbog toga što u njoj nikada nije bilo ravnopravnosti. Uvek je neko voleo manje, a neko više, i taj oštećeni partner znao je dobro da se mora krvavo boriti za predmet svoje ljubavi; morao je trpeti poniženja ljubomore i posedovanja, bivao je isteran iz mira - na kraju, bio je u tuđoj vlasti i samo je od nečije dobre volje zavisilo hoće li to zloupotrebiti ili neće. Mišel Babić je više voleo slobodu od zavisnosti, ma kako slatka bila. Prolazio je godinama pokraj ljubavi, odbijajući ili prihvatajući sportski primamljive ponude kao da mu pripadaju same po sebi, prazan i neranjiv, ravnodušan na ljubavne jade, kao čovek koji u rukama drži čvrsto sve konce pozorišta lutaka u kome se ta smešna drama odigrava. Verovao je da je potpuno bezbedan, i da je prešao onu kritičnu crtu posle koje se ljubav obično više i ne pojavljuje. Da je o tome uopšte razmišljao, verovatno bi saznao da je to zbog toga što isuviše voli sebe. Pokušavao je da urazumi svoje prijatelje, koji bi se jednoga dana iznenada odlučivali na razvod braka zbog kakve, za njega, sasvim prosečne devojke; čudio im se i smatrao ih čistim amaterima kada su mu saopštavali da se ponovo žene; mirio ih sa njihovim ogorčenim i razočaranim suprugama, služeći svom krugu kao primer hladnokrvnog, nedodirljivog muškarca, koji od kratkotrajnih veza ume da uzme tačno onoliko koliko mu je potrebno, a da nikoga ne povredi. Kako je samo žalio za pustom zemljom koju je upravo napuštao zbog Une! Osluškivao je neprestano u sebi buđenje i klijanje ljubavi, kao što kancerolog osluškuje simptome raka u sopstvenoj utrobi, istovremeno radoznao i uplašen poznatim ishodom. Zamišljao je, naime, pravu ljubav kao vezu dve potpuno odvojene, samostalne sudbine, dva ravnopravna života čoveka i žene, koji se u pauzi između dve bitke, dva okršaja i dve usamljenosti, sreću i vole, a da niko ne pokušava da potčini svog partnera. Odmor ratnika! Poštena i čista igra. Umesto toga, bio je upleten nevidljivim nitima u ponižavajući položaj, kome, i pored toga što je znao uzrok i umeo sam da odredi dijagnozu i lečenje, suštinski nije mogao ništa, jer je, očigledno, bio stariji od razuma.

"Vidite, draga moja" - rekao je drugarici Mitrović - "svet je danas isuviše slojevit da bi se mogao obuhvatiti ili objasniti samo jednom ideologijom, ma koliko ona bila napredna, avangardna i svespasavajuća... Hteli mi to ili ne, možemo reći da živimo u doba krize ideologije. Naravno, lako ćete pronaći opravdanje za bilo koju tezu koju želite da dokažete, ali to ne znači apsolutno ništa! Tačnije, to samo znači da ste sami sebe onemogućili za sveobuhvatnije i slobodnije shvatanje života. Možete li da me pratite?"

A hteo je da joj kaže: mora da vas je strah da malo živite izvan neke ideje, makar i polovne; kada ste izvan čvrstog sistema mišljenja, koji vam poklanja kakvu-takvu sigurnost (umesto proteze), kao dobro poznati nameštaj u sobi, bez obzira što su ormari toliko veliki da zaklanjaju prozore i vrata, i što nema izlaza iz te sobetine-klopke - ipak, imate osećanje da niste sami, da smelo koračate okruženi istomišljenicima prema zajedničkom cilju...

A ispod svih reči, zvukova, ideja i lica, ispod meteža života i vremena, tinjala je stalna i neprekidna žudnja - Una, Una, Una, Una, Una, potrebna si mi kao nikotin! I tu ništa ne pomaže ni mudrost, ni pamet, ni iskustvo, ni svi prethodni ljubavni slučajevi tog bednog iskustva, ni sva poniženja na koja je osuđen čovek koji voli.

Zagnjurio je glavu u njenu kosu i ostao tako skriven i bezbedan pola sata. Želeo je da joj ispriča svoju muku, ali plašio se da ga neće shvatiti, a i da ga shvati - da će se onda osećati jačom od njega. Pogledala ga je i koketno kazala:

- Kao svi uspešni muškarci tvojih godina, i ti, naavno, moraš da imaš mladu ljubavnicu!

- Izgleda - rekao je - kakav kič!

(Deveta traka) "... čini mi se da sam čitavog života, sve ove godine, bio... pa, recimo, na nekoj vrsti službenog zadatka. Ne kažem da mi se usput nisu dešavale strašne, dirljive, potresne, glupe, neverovatne i besmislene stvari, to ne kažem - ali uvek sam na sve to gledao nekako sa strane, kao da se događa nekom drugom. Znao sam da će mi sve to jednoga dana nečem poslužiti - čemu? - ne znam još uvek! Prisustvovao sam, dakle, svojoj biografiji samo kao svedok. Ne kažem da za to vreme nisam plakao, smejao se, cvileo kao kuče, nadao se i učestvovao, ne, ne kažem da me često nije bilo strah, da se nisam zaljubljivao, lutao, posrtao, kopao rukama i nogama, ali kad bih izistinski pogledao životu u oči, ipak je to bio nečiji tuđi film, a ja sam bio samo obični koscenarista!

- Pomenuo si biografiju?

- Biografije opterećuju! Kada postane suviše poznato, isuviše obeleženo kao imidž, možeš da budeš sigurna da se jedno lice već izlizalo od upotrebe. Čovek se, naime, hteo ili ne hteo, poistovećuje vremenom sa javnom predstavom o sebi i počinje da se ponaša kao bronzani spomenik koji hoda. Pogledaj, na primer, značajne ljude za vreme službenog ručka! Pogledaj kako dostojanstveno žvaču, razgovaraju, odlaze u klozet, kao da čine nešto neverovatno važno! Poverovali su da su neophodni. A to, veruj mi, nije niko!

- Ko su ti, u stvari?

- Neko ko pokušava da misli, zatim da prenosi ideje i da govori o njima. Svi evropski intelektualci, kažu, vode poreklo ili od dvorske lude ili od sveštenika - prvih profesionalnih intelektualaca koji su pokušali da svoju reč zabodu u debelo, ravnodušno uho sveta. Izgleda da sam kombinacija njih dvojice - recimo, ludi sveštenik jedne nove mas-medijalne religije! Smešno, ja od toga ipak živim, mada je to potpuno maglovito i neizvesno zanimanje. Moj otac je, na primer, bio lekar opšte prakse. Znali smo da nas hrani sigurnom i poštenom profesijom, koja nije zavisila od promenljive čudi politike, sistema ili auditorijuma. I za vreme rata, on je kroz iste slušalice na ušima osluškivao bronhitise i pobednika i njihovih zarobljenika.

- Jesi li spreman na odricanje?

- Od čega? Kad sam u nemilosti, pušim "Zetu" umesto "Kenta"; pijem rakiju umesto viskija; vozim se tramvajem umesto taksijem; ne putujem i imam mnogo više vremena za sebe, knjige, razmišljanje i prijatelje.

- Kako, po tebi, izgleda tvoj posao?

- Obično. Ne razlikuje se mnogo od posla obućara, na primer! Sklapam misaone sisteme kao što on pravi cipele. Trudim se, naravno, da budem dobar profesionalac: da nabavim najbolju kožu; često, svoju sopstvenu; dobar đon, to jest naučnu podlogu, zgodne veze - mislim, pertle.

- Šta znači biti profesionalac?

- Profesionalac, to je trkač olovnih nogu na duge pruge; gladijator koji svakoga dana odlazi u arenu; to znači, tući se tamo za svoja ubeđenja i vraćati se u svoju sobu, u svoju osamljenost. Profesionalci mog tipa najviše podsećaju na igrače na žici. Potrebno je stići do bezbednog krova, preko osetljive ideje razapete iznad ambisa. Publika nas prati, čita i sluša sve šta napišemo ili kažemo, očekujući, u stvari, da vidi kako ćemo jedne večeri pasti u tom cirkusu. A pada se iz različitih razloga. Ponekad od toga što suviše vešto prelaziš žicu, pa ti se zavrti u glavi od uspeha; drugi put, što gledaš dole i razmišljaš koliko si visoko iznad ostalih, a najčešće zato što, znajući primere onih što su pali pre tebe, ne veruješ da ćeš dugo izdržati. Međutim, publika ne voli ni one sigurne, one za koje zna da nikada neće pasti. Profesionalac se, tako, bori i protiv publike i protiv sebe. U tome je lepota tog zanata, a u isto vreme i njegova tragika. Jednostavno, to je trka koju još niko nije dobio, ali je mnogi bar gube časno. Biti profesionalac u našoj sredini prepunoj amatera, to, na kraju, znači umreti od infarkta u četrdeset i nekoj, dobiti nekrolog tipa "vrstan naučnik, kolega, stručnjak i otac..." sa fotografijom od deset cicera, ako si u milosti, ili bez nje, ako nisi! Uostalom. ne treba misliti o tome...

- Zašto?

- Ne sećam se više tačno na kom mestu, ali mislim da postoji jedna divna epizoda u jednoj knjizi, koja odgovara na tvoje pitanje. Jedan od trojice odvažnih prznica, inače čovek od akcije koji nikada nije imao vremena da se zamisli nad sobom i drugima, treba da ubaci u podrum neke palate onu primitivnu, crnu bombu, znaš, onu okruglu sa kratkim fitiljem, i da, naravno, pobegne, pre nego što ona eksplodira. Zapali, dakle, fitilj, ubaci bombu kroz prozor i počne da beži. I baš u tom trenutku doživljava ono što budisti nazivaju "prosvetljenjem"; iznenada, on se zamisli nad činjenicom da mu noge rade same od sebe, potpuno odvojeno od glave, bez ikakve pomoći njegove volje: on im, naime, ništa ne naređuje - leva se jednostavno pruža ispred desne, a desna ispred leve! I tada, baš kad je prvi put u životu počeo da misli, on se, naravno, sapliće, bomba eksplodira i kuća se ruši na njega. Zašto? Zato što je najzad počeo da misli! Hoću da kažem, čovek koji suviše misli u akciji - okleva! Može mu se lako dogoditi da se saplete i da mu se čitavo njegovo delo sruši na glavu! Jedna vrsta intelektualaca je veoma sklona tome...

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

- Šta, po tebi, znači biti intelektualac?

- To znači završiti veterinarski ili šumarski fakultet. Ili neki drugi. I obratno.

- Tvoje knjige?

- Oh, moje knjige! Podsećaju na glečere; samo jedna trećina onoga što znam je u njima. Ostatak je pod vodom. "Titanik" je to prevideo i zato je potonuo.

- Prebacuju ti da ne znaš engleski, ali da te to nije sprečilo da napišeš knjigu o Americi, pod naslovom Markiz de S.A.D.

- Zaboravlja se da je Kolumbo otkrio Ameriku a da nije znao ni reči engleskog!

- Zanima me tvoje mišljenje o talentu? Šta je to?

- Zaista ne znam, ali talenat je danas, verovatno poslednja stvar sa kojom se ne može manipulisati. Imaš ga ili ga nemaš! Sve ostalo je manje važno; sve drugo može da se kupi, nauči, dobije, da se izmoli, dodeli dekretom, ukrade... Ova teorija o talentu danas je proglašena zastarelom i konzervativnom; oni koji vladaju javnim mnenjem ne vole da ih neko podseća da postoji nešto na šta nemaju ama baš nikakvog uticaja. Oni, naime, mogu da organizuju sve, osim da proizvedu makar i mrvicu talenta!

- Opet provokacija!

- Ponekad je provokacija potrebna da bi se iz ravnodušnog sagovornika izmamilo bilo kakvo pravo osećanje - makar ljutnja u kojoj će zaboraviti na svoju pablik-relejšn opnu, da bi ispod javne maske izašao čovek kakvog želiš da vidiš - pravi, nepatvoren! Javnost onda može da ti prebaci kako si bio nepristojan i grub prema svom protivniku, ali moj zanat mi dozvoljava da pokatkad budem i to, ako usput ubodem zrno istine.

- Neosporno je da veoma utičeš... pa dobro, recimo, na životne poglede svojih studenata? - Kamo sreće! Ali ne! To je nemoguće. Apsolutno nemoguće! Ponekad me uhvati muka što ne mogu da im doviknem da ne idu putem kojim su krenuli, jer sam, čineći istu vrstu grešaka, potrošio uzalud mnogo dragocenog vremena. Ali niko nikom, izgleda, ne može da pomogne svojim iskustvom. Ipak, mislim da ste mnogo srećnija generacija od moje; bili smo uglavnom mali sivi individualci koji su pokušavali da se izvuku iz provincijskog mraka bez uzora i bez pravih informacija, bauljajući prema nekom samo nama poznatom, zamišljenom svetu, za koji se kasnije ispostavilo da nije vredeo toliko muke.

- Kakva je to generacija?

- Generacija hladnog rata. Verovatno poslednji individualisti, koji uvek govore ja umesto mi. Mrze zastave i parade, masovnost i kolektivni duh. Svako je sam za sebe, za razliku od tvojih vršnjaka, koji ne umeju da žive drukčije nego u plemenu. Osim toga, oni deluju zastrašujuće sa svojim andergraund oznakama... Brade, bedževi i ostalo!

- Zašto?

- Ja uopšte mislim da najčudniji ljudi izgledaju vrlo konvencionalno, vrlo standardno. Jer čovek koji je zaista čudan iznutra, onaj koji je u dubokom nesporazumu sa svetom koji ga ne prihvata i ne shvata, ne oseća nikakvu potrebu da se ukrašava spolja, da privlači ičiju pažnju. Naprotiv! On želi da se sakrije. Ima li čudnijeg ljudskog stvorenja od Kafke, na primer, a on je gotovo čitavog života radio u jednom osiguravajućem društvu u Pragu, ne razlikujući se spolja od ostalih činovnika.

- Šta je za tebe nauka?

- Način kako da organizujem svoje prepodne u životu.

- Služiš se predavanjima, dakle govorom, novinama, knjigama, televizijom... Koji ti medijum najviše odgovara?

- Najsavršeniji medijum za mene je onaj kome uspevaju da se približe samo retki ljudi, potpuno oslobođeni sujete, znači, oni koji su najdalje otišli; mudre, anonimne osobe što su za sebe izabrale ćutanje i da budu niko i ništa.

- Mogao bi tako da živiš?

- Još ne. Jednoga dana, možda, kad budem bolji.

- Šta bi onda radio? Gde bi živeo?

- Mislim na Čuburi, u jednoj od onih prizemnih kuća gde živi skroman svet. Česma na sredini, golubarnik u dnu. Orah. Na konopcu se suši šareni veš. U jedinu sobu ulazi se pravo s dvorišta. Tamo ima astal prekriven mušemom, slanik, vekna hleba, krompir-čorba, flaša vina, veza mladog luka. Da, i "fijaker" - onaj stari, crni šporet od lima, sa progorenom rernom. Nema novina, nema radija, ni televizora. Nema ničega, osim visokog kreveta, ormara na kome su koferi i dve stolice. Zaboraviti ko si bio i šta je trebalo da budeš. Imati šupu sa drvima i sa pola tone uglja. Možda bi bilo lepo da ponekad dođeš tamo, na Čuburu, u moje dvorište, i da mi nešto skuvaš ili da doneseš voće, kad sam bolestan, ali to bi značilo očekivati od života više nego što je on u stanju da pruži...

- Ovo ne ulazi u intervju?

- Kako hoćeš, meni je svejedno.

- Da nastavimo: šta je za tebe angažman?

- Postoji samo odgovornost prema snovima i kćerima! Kada neko napravi svinjariju, gadost, počini izdaju ili kad pokaže kukavičluk, ljudi obično kažu: "Šta ćeš, nije mu lako; on ima decu!" Ili on sam kaže: "Nisam mogao da protestujem, a hteo sam; nisam to potpisao jer imam dvoje dece!" Međutim, kada nas više ne bude, deca će nas ceniti isključivo prema onome šta smo činili; jesmo li ćutali ili smo pokušali bar nešto da uradimo! To zovem jedinim pravim angažmanom. Ukratko, kad rizikujem, činim to zbog unuka!

- Kad si rizikovao?

- Kada? Mnogo puta! Ne, nisu to bili neki veliki rizici o kojima bi trebalo da se govori; tek, pokazivao sam da ne želim da pristanem na ono u šta ne verujem. Jedanput mi je tako prišao urednik neke emisije pre živog prenosa i pitao me šta mislim da zastupam u razgovoru. Kazao sam mu, ali on se nije složio sa mojim mišljenjem. Posle pola sata zamolili su me da napustim studio, navodno zbog tehničkih razloga ili nečeg sličnog...

- Stvarno. televizija... Nju nismo ni spomenuli?

- Televizija je veoma opasan medij za onoga ko se suviše često bavi njom. Ona stvara improvizatorske navike; čoveku postaju stvarni lažni zidovi, lažna vrata, fotorikvandi umesto pravog pejzaža, lažno cveće umesto pravog; nauči se da deli lažne osmehe i prosipa lažne učtivosti, sve dok zaista ne postane lažan do srži, u tolikoj meri intoksiniran televizijskim lažima da i ne primeti da je i sam kaširan od kartona. Opazio sam, takođe, da je ljudima koji su se samo jedanput pojavili na televiziji strašno stalo da se slikaju opet, kao da ih to svetlo publiciteta i javnosti, kojim su jedno vreme obasjani, zarazi i zauvek odvuče od jednostavnog i skromnog života.

- Kako bi ti podneo gubitak svojih slušalaca?

- Nisam razumeo pitanje.

- Mislim, kako bi se osećao da ti uskrate predavanja i sve to?

- Veruj mi, svejedno mi je da li govorim u amfiteatru ili na televiziji, da li svoje ideje štampam u novinama i časopisima ili ih pričam preko telefona, šapućem nekome u uho... Ja moram to nekome da ispričam! Ako me spreče na fakultetu, štampaću to u rubrici "Čitaoci pišu"! Ako mi ni to ne dozvole, pokušaću da objavim knjigu o svom trošku; ne bude li knjiga, pričaću po kafanama, po trolejbusima, javljaću se za reč na predavanjima, kad neko kaže: "Ima li pitanja?" Na kraju, sačekivaću ljude na ulici i zaustavljati ih da im kažem šta mislim. Ali kad jedanput zaćutim, biće gotovo sa mnom! Međutim, još nije fajront, još stolice nisu podignute na stolove, ostaje mi još vremena da kažem neke, za mene važne stvari. Ipak, pouzdano znam da ću, kao i oni pre mene, platiti svoju cenu za sve što sam činio, i ona će biti tačno onolika koliko je vredno moje delo. To je neizbežno. Ne, još nisam sasvim umoran. Možda samo malo pospan. Laku noć.

(Pored intervjua, na traci broj devet snimljeni su zvukovi sa nekog aerodroma, vatrogasni duvački orkestar, neki amater koji peva i prati se uz gitaru, kucanje budilnika, zvonjenje telefona, kreštanje ptica, vođenje ljubavi, razgovor sa kelnerom koji unosi doručak u sobu; šumovi mora. Trajanje trake: devedeset minuta.)

Već treći put u novembru amfiteatar, u kome je profesor Babić držao svoja predavanja, bio je, navodno, zauzet, pa su ga prebacili u teskobnu "sedmicu", koja nije mogla da primi više od pedesetak slušalaca. Na volšeban način, ponovo je iščezla i tema o kojoj je trebalo da govori, sa rasporeda časova okačenog ispred dekanata. Profesorova verna publika ipak je, kao po nekom tajnom dosluhu, pronašla zabačenu učionicu, ispunivši i hodnik ispred nje. Neko je predložio da se donesu mikrofon i zvučnici, kako bi i oni, napolju, mogli da čuju Babića, ali on je odbio pomoć tehnike.

- Optužuju vas da ste bezvoljna, letargična generacija - otpočeo je svoje predavanje, tražeći pogledom Unu, koje ovaj put nije bilo među studentima - i to je prilično tačno, spolja gledano! Mnoge ljude (čak i veoma pametne) godine sprečavaju da prepoznaju neku drugu vrstu energije od one na čije su kodove navikli. Nikada do sada u istoriji čovečanstva nismo imali toliko sličnosti u generaciji mladih ljudi na različitim tačkama naše planete! Zahvaljujući elektronskoj civilizaciji i njenim mas-medijalnim sredstvima, koja obuhvataju čitavu kuglu mrežom svojih simbola, mnogo ste sličniji mladim Francuzima, Japancima, Amerikancima, svojim vršnjacima iz Italije, sa Dalekog istoka ili iz Finske - nego svojoj starijoj braći i očevima. Nosite isti džins, igrate na isti način po diskotekama, služite se istim psiho-deličkim metaforama i oblicima, čitate iste stripove, gledate iste televizijske serije, žvačete istu gumu, na zidovima vam vise slični posteri, u policama stoje iste knjige u različitim prevodima, pušite istu vrstu trave (ko puši), iste cigarete i pijete istu koka-kolu iz istih boca, vozite iste tipove motora, upotrebljavate ista kontraceptivna sredstva, iste mirise i iste šifre za iste pojmove... Zar ne govorite: "sr**je!", "Jebi ga!" ili "Super!"? Onaj ko ne shvati da se za poslednjih deset godina svet izmenio više nego za prethodno stoleće, osuđen je da zauvek ostane u azilu ideologija devetnaestog veka! To, naravno, ne znači da je svet danas bolji ili gori od onog jučerašnjeg! To znači samo da je drukčiji. Neko može raseliti gradove, ukinuti novac kao sredstvo plaćanja, zatvoriti univerzitete i oterati sve stanovništvo na pirinčana polja i u srednji vek; neko drugi može da zabrani stripove Walta Disneyja, hapsiti zbog slušanja džeza i roka, anatemisati apstraktno slikarstvo, ometati strane radio i televizijske stanice, zabraniti uvoz tuđih novina i časopisa - ali to je samo privremeno rešenje: jednoga jutra, Paja Patak će se ipak provući kroz blokadu; neko će nekako prošvercovati prvu hemijsku olovku ili gramofonsku ploču koja je na indeksu... Da bi se sprečio šverc, negde gde dečaci čeznu za farmerkama, podići će se fabrika džinsa i za tren oka "Levis" nogavice ispuniće jedan novi standardni stil života protiv koga je nemoguće boriti se, jer i Paja Patak, i hemijska olovka, i koka-kola, i džins sadrže u sebi ekstrakt mitologije globalnog sela u kome živimo, obuhvaćeni elektronskom civilizacijom...

Na izlasku iz "sedmice" profesoru je prišao neki mladić sa riđom bradom i predstavio se kao pomoćni knjižar u "Misli", na Knez Mihajlovoj. Njegov šef mu je naredio, otkrio je Babiću, da izvadi profesorove knjige Masa i Diktatura šljama iz izloga i da ih skloni u magacin. Hteo je da obavesti profesora o tome, i moli ga da ne otkrije od koga je dobio taj podatak, jer će on ostati bez posla, a na taj način se izdržava dok studira, jer su mu roditelji siromašni. Profesor mu se zahvalio i prošetao od Kalemegdana do Slavije. U svim izlozima stajala je Diktatura šljama, ponegde čak i Masa. Nije ih bilo jedino u izlogu "Misli". Ušao je i potražio šefa, koji se obradovao što ga vidi.

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

- Hteo sam da vas zamolim - presekao ga je Babić - da obavestite i ostale knjižare da povuku moje knjige, jer su opasne. Nije pošteno da se samo vi izvučete, a da ostali, takođe, ne pokažu budnost!

- O čemu govorite? - pobledio je šef "Misli", ali se profesor već udubio u prelistavanje nekog novog filozofskog časopisa, ne obraćajući pažnju na njega.

Sutradan je primetio da su knjige vraćene u izlog. Ipak, talog opasnosti ostao je u dnu stomaka.

Beograd je postao isuviše tesan i opasan za Unu i profesora. Ništa tako ne umara ljubavnike kao dvostruki život. Uvek je, naime, postojala mogućnost da ih sretne neko od poznanika i provali njihovu brižljivo skrivanu vezu. Istina, na bregu iznad reka i ravnice, otvoren i nebu i vetrovima, Beograd često ume da bude klaustrofobičan onima koji moraju da se kriju od tuđih pogleda i radoznalosti. "Kako bih izdržao kao ilegalac, za vreme rata" - pitao je profesor Unu - "kad jedva uspevam da sakrijem našu vezu?" "Da, ali ilegalci nisu šarmirali prepune dvorane, niti se slikali na televiziji!" - odgovarala je ona. - "Bili su nepoznati..."

Prvi put je poželeo anonimnost. Tada čovek postaje nevidljiv i neranjiv.

Pomalo im je već dosadila i njihova zen-soba. U njoj je, istina, bilo bezbedno i udobno, ali posle izvesnog vremena dani i noći se izmešaše u jedan isti dan i jednu istu noć. Kada bi se našli u postelji, više nisu mogli da razlikuju petak prošlog meseca od ponedeljka u aprilu. Njihova ljubav tražila je nove okvire; smetalo im je ponavljanje iste igre: čaša belog vina, svlačenje, kupanje, orgazam, san, ponovni orgazam, kupanje, nova čaša vina, razgovor, oblačenje, iskradanje iz sobe pod budnim pogledima radoznalih suseda iz solitera na Zvezdari, koji su se, očigledno, ubijali od dosade; taksi, žurni poljubac pred rastanak... Poželeše da svetu pokažu svoju ljubav; čeznuli su za svima dostupnim, slobodnim ulaskom u neki restoran, u kome neće morati da traže uvek najzabačeniji sto u uglu. Hteli su da se šetaju dunavskim kejom u nedelju u podne, kada na njemu ima najviše šetača. Profesor je sve češće zaboravljao na potrebne mere opreza, i posle se danima ljutio na sebe što postaje lakomislen.

Odlučio je, stoga, da povede Unu na put. Putovali su odvojeno, kao zaverenici: on avionom, Una vozom, i nalazili se u hotelima gradova u kojima ih niko nije poznavao. Smejao se izreci svog starog prijatelja, fotografa - inače, ilegalnog ljubavnika koji je varanje svoje dosadne supruge smatrao "kućnim pokretom otpora". "Toliko sam oprezan u tome" - govorio je profesoru - "da se sastajem samo sa nepoznatom osobom, u vreme koje nije unapred dogovoreno, na nepoznatom mestu, s tim da ta nepoznata osoba dolazi na sastanak preko krovova, a ja kroz kanalizaciju! To je tajna moga dugog uspeha!"

Njihova putovanja trajala su dan-dva, ponekad čak i tri, i izgledala su im kao potpuni mali životi, proživljeni od početka do kraja; kao mali brakovi, u kojima bi im se za nekoliko dana događalo sve ono što se ostalom svetu dešava za dvadeset i pet godina zajedničkog života. Proživeli bi, u stvari, sve; prvu bračnu noć u nepoznatoj hotelskoj sobi, ljubav do potpune zasićenosti i blage otupelosti, prvu svađu oko neke sitnice, umor, navike, razočarenja, rastanak... Prilikom ovih putovanja, profesor je gajio i tajnu nadu; pošto još uvek nije mogao da se oslobodi ljubavi prema svojoj mladoj prijateljici, nadao se da će zajednički život (ma koliko kratak) ipak otupeti oštricu tog, za njega opasnog osećanja. Ako ništa drugo, nekoliko dana provedenih od jutra do jutra oslobodiće Unu njene tajanstvenosti, koju joj je, kao posebnu privlačnost, poklanjala zabranjena veza. Trudio se stoga da je pažljivo posmatra i hvata u greškama, otkrivajući jedan po jedan nedostatak, i da se tako oslobodi zavisnosti u koju je zapao. Upoznao joj je navike, gledao je kako doručkuje, kako se budi, kako spava, kako pokazuje razmaženost i dosadu; postaje prgava i svadljiva, kako se duri, kupa ili raduje nekom izlasku, video je čak i kako sedi na klozetskoj šolji i posmatra ga sa osmehom, kao kakva beba. No, najviše su mu smetali njeni predugi boravci u kupatilu. Verovao je da joj mladost daruje lepotu čim otvori oči posle sna, ali ne, Una je trošila začudnu količinu dodatne energije da od svog lika šminkom i češljem istera neki, samo njoj poznati ideal. Po sobi su se na sve strane vukli komadići vate i flašice sa lakovima za nokte, boce acetona; saplitao se o gajtan fena za sušenje kose - iz čitavog tog haosa Una je izlazila savršeno doterana na svoj način, kao katedrala koja je upravo stresla sa sebe mrežu skela. Primetio je, takođe, da je sa sobom uvek vukla golemi neseser - pravi priručni kozmetičarski salon! Jedno je bilo - nalaziti se sa njom na nekoliko, uvek teško izborenih sati, skrivati se i hraniti vezu tom tajnom igrom, a sasvim drugo - proživeti do kraja te male trodnevne brakove, kada im nije pretila nikakva opasnost, a dosada i zasićenost vrebali iz vaze sa cvećem na stolu za kojim su ćutali, ne znajući više šta da kažu jedno drugom. Vraćao se sa olakšanjem kući sa tih putovanja, ljubeći rasejano Unu na rastanku ("Javiću ti se ovih dana!"), ubeđen da se, najzad, zauvek oslobodio njene vlasti, ali već trećeg ili četvrtog dana njihova poslednja hotelska soba počinjala je da mu liči na izgubljeni raj, a on bi planirao novo bekstvo, nadajući se da mu je potrebno samo kao konačno oslobođenje od Une - opsesije. I sve bi počinjalo iz početka.

Sa četrdeset i četiri godine, profesor Babić je već znao da nije tako mlad kao što se često oseća. No, nikada to nije doživeo na tako očigledan način kao one noći kada se, izvevši Unu u restoran hotela "Esplanade" u Zagrebu, iznenada setio Sanje. Rezervisao je iz sobe diskretan sto. Na ulazu u polutamni restoran, u kome su se kroz austro-ugarsku izmaglicu, obogaćenu interkontinentalnom higijenskom perfekcijom, iskrile čaše i srebrne posude za hlađenje belih vina, dočekao ih je šef sale i poveo prema postavljenom stolu za dvoje u dubini, ispod jedne palme. ("Zagreb," kazao je Uni, "to je jedna udobna stara fotelja sa pogledom na Evropu!") Uživao je u svojim mekim crnim mokasinama koje su nečujno tonule u debeli sag, i u maloj promeni kostima koju je privremeno izveo obukavši blejzer i sive hlače od flanela, umesto uobičajenog džinsa; uživao je u sigurnosti sa kojom je primao zavidljive poglede svojih sredovečnih ispisnika, što su sa divljenjem odmeravali Unu koja je korakom klizačice pretvarala plesnivu "Esplanadu" u modnu pistu. Uživao je u odabiranju jela, radujući se unapred ponovnom susretu nepca sa lagano-reskim "Laškim rizlingom". Uopšte, tu su bili gotovo svi razlozi za potpunu sreću; Una, polaskana i vidno uzbuđena njegovim pozivom da ga prati u Zagreb, gde je trebalo da održi dva predavanja u Studentskom kulturnom centru ICF-u i na tribini "Forum", pristala je da svoju namerno zarozanu odeću zameni za ovu priliku diskretnijom garderobom mlade dame (jednostavna svilena ljubičasta haljina i tamni sako, od pliša). Izvrsno spravljeni puževi na žaru i teleći odrezak u limunovom soku, tiha muzika što svojim kalodontski otegnutim i bezličnim zvukom opušta napeta čula, dogovor da se oko ponoći dugo izležavaju u kadi sa penom, sve to, pa ipak neki mutni nagoveštaj tuge kvario je ovaj isuviše izaranžirani provod sa sigurnim bludnim ishodom. Dok je Una blistala zbog poklonjene pažnje, on je, tonući sve dublje u opojnu suštinu rizlinga, kopao po naslagama šezdesetih godina, sve dok ispod tresetišta vremena ne počeše da se pojavljuju obrisi ljubavne tvrđave koju su Sanja i on davno podizali i uspeli da podignu, i posle, da sruše; sa svim svedocima koji su prisustvovali toj pompeanskoj ljubavnoj gradnji, a koji su sada okamenjeni, zasuti lavom, zaustavljenih pokreta, onako kako ih je zatekla smrt; za stolom ili u postelji; jedan čak i sa podignutom rukom, kojom je pokušavao da se odbrani od nevidljivog vremena. Sanja sanja. Sanja sanja...

Mislio je sada na nju: živela je sa sestrom, negde pri vrhu Voždovca, u kuhinji i takozvanoj devojačkoj sobici od neke mizerne penzije svoga oca, koji je nestao, bio ubijen, pobegao iii zarobljen, živ ili mrtav", ko to zna (Sanja nije znala). Uglavnom, kada je jedna sestra izlazila da se nađe sa nekim mladićem, druga je morala da ostaje u kući te večeri, jer su imale samo jedan pristojan kaput i samo jedne pristojne cipele. Male Antigone. Svaki njihov izlazak bio je tako, na izvestan način, sudbonosno ulaganje u budućnost. Šta je mogla da očekuje od njega, kome nije padalo na pamet da se ženi i da se bori da bi je izvukao iz one bedne kuhinje i odveo tamo gde zaista pripada rođenjem; da je okruži dostojnim prostorom, skupocenim mirisima, krznom, probranom hranom, pažnjom, zaštitom, zanimljivim svetom? Ne, nikada nisu spavali zajedno! To ne bi mogao da zaboravi da se zaista dogodilo. Nije. Nije se dogodilo. Mučili su se satima dirajući jedno drugom tela, ali Sanja nije htela - njeno devičanstvo trebalo je da bude najvažniji ulog u lutriji, čiji je glavni zgoditak trebalo da je spasi one vlažne kuhinje; nije, zaista nije mogla da mu ga pokloni tek tako, mada je želela i otimala se kao luda kada bi prišla opasnoj granici da izgubi glavu. Sada je to sve prilično smešno (ko je još imao nevinu devojku a da se dobro proveo?), ali u to vreme nevinost je još imala visoku cenu. Kako se svet brzo menja! A onda se pojavio taj diplomata, koji je sve ono što je Sanja priželjkivala u dugim zimskim noćima, pokrivena zimskim kaputom i prašnjavim tepihom - sirotinjski snovi - bacio jednim jedinim gestom na gomilu, nasred srede kuhinjskog stola, koji je u tom trenutku osvetljavala sijalica bez abažura: moć, uticaj, putovanja, bezbednost, Mercedes, život u inostranstvu, a kad je u zemlji, vilu na Neimaru, pa je Sanja poslednji put pokušala da čuje šta o tome misli on, Mišel Babić, a on joj je ostavio odrešene ruke u svakom pogledu: mislim da to treba prihvatiti, kazao je, takva prilika se ne pruža svaki dan. Jedino što je strašno star... Koliko ima godina?

- Trideset i osam...

- Jezivo! - kazao je. - Ako dočekam tridesetu, sam ću se ubiti!

- Stvarno, misliš da to treba prihvatiti?

- Nisam posednik.

- Stvarno, misliš?

- Da. Mislim. Ne znam. Uradi kako hoćeš.

Tri puta ga je pitala da li da se uda, i tri puta nije ni prstom mrdnuo da je zadrži. I tako je diplomata sleteo u njihovu bedu, poput državnog anđela sa sedam pečata.

- Udaj se - kazao je - pa ćemo varati starog diplomatu!

I udala se. Ali ga nisu varali. Ni tada, ni posle. Niti ikada kasnije. Jamais. Jedina konačna i nepopravljiva reč!

- Molim? - upita Una, koja se zabavljala izvlačenjem puževa iz ljuštura dvokrakom viljuškom.

- Volim reč: jamais? - rekao je.

- Jamais?

- Znači nikada, na francuskom.

- Aha.

Patio je kao ubogi skot. Zaspao bi sklupčan kao čovek sa spletenim crevima; držao se sa obe ruke za stomak i stenjao od bola što je Sanja odvedena, što se smeje dok negde igra sa svojim diplomatom, što se svlači, što se budi u ružičastoj posteljini, što, možda, pokatkad misli na njega dok se tuca i gleda razrogačenih očiju u tavanicu, ako joj još, uopšte, pada na pamet. Abdomen. Zašto boli uvek tu? Zar ne boli srce ili nešto slično? Jedanput, mnogo vremena posle svega, kada je Sanja bila samo izgubljena sen, a on mislio da čvrsto drži svoj život u rukama (nikad ne reci nikad), pitao je neuropsihijatra Draškovića zašto ljubav boli baš tu, u abdomenu? Ne seća se više tačno njegovog odgovora, ali zna da je psihijatar pominjao to mesto kao predeo splanchnicusa, gde se granaju i ukrštaju nervni putevi koji u grču daju podsticaj nadbubrežnoj žlezdi da luči adrenalin i da stresom odbrani ugroženi organizam. Tako nekako. Hteo je da zna. Mrzeo je tog diplomatu koji je imao trideset i osam godina i bio za njega, koji je tada imao dvadeset, pravi starac. Sagradio je čitavu strategiju mržnje prema vršnjacima svoga suparnika, prema čitavom tom svetu koji može da plati ono što želi i da to dobije, bez obzira što su izmišljene tolike bajke u kojima se dvoje, na kraju krajeva, uvek pronađu, i filmovi, oni filmovi sa srećnim završecima gde mlada beži ispred oltara u poslednjem trenutku, ne mogavši da preko bledih usana prevali reč - da. Vetar luduje u nevestinskom velu dok trči preko ulice između automobila da se baci u zagrljaj onome koga odistinski voli, onome kome zaista pripada. Mrzim te starce od trideset i osam! Mrzim ih, mrzim ih...

foryou10 · Iskusni član

Meni je najljepsi Kaporov Provincijalac

SKARLET2004 · Upućeni član

obozavam da citam SANJU!Mom sinu sam to citala kada je bio mali,i on je zna skoro napamet.

držte lopova · Zna tudju muku

Nisam baš neki fan te vrste literature, ali kad je on u pitanju neosporno je da se radi o čoveku koji je izuzetno rečit. Što i ne čudi kad se zna odakle je. Taj deo oko Trebinja i Nevesinja poznat je po ljudima izuzetno elokventinim. Toliko da i oni zemljoradnici sa 2 razreda osnovne škole mogu da zasene svojom pričom nekog akademika. Uostalom, Jovan Dučić i Pero Zubac su baš iz tih krajeva. Kapor je jednom rekao da kad ide u Hercegovinu, ne nosi svoje knjige na poklon.
" A i zašto bih? To bi bilo isto kao ići u Kinu, a nositi im pirinač na poklon".

dialeksa · Početnik Domaćeg.de

Nekada je bio prosecan pisac a sada je prosecni alkos ili sta vec, politicki iskompromitovan, ukljucen u ekstremne desnicarske i profasisticke krugove poodavno...uzmite samo Poslednji let za Sarajevo, a o javnim nastupima da i ne govorimo... Folirant

nick-o · Početnik Domaćeg.de

Volim da citam Kapora. Danas sigurno nije prosecni alkos, to znam, ovo ostalo necu da komentarisem. (Kada bismo svi prestali da citamo ili slusamo sve one koji su rekli nesto sto nam se ne svidja, na svetu bi nastala ogromna tisina...)
Elem, Momo Kapor je u svoje vreme imao kolumne u Frankfurtskim Vestima. Jedna od njih govorila je o klincu Beogradjaninu kome deda iz Hercegovine objasnjava zasto nije ''bolje voditi ljubav nego rat''... (Nemojte odmah da se lozite, prica nema veze sa danasnjicom, niti bilo kakvim zbivanjima koja vam mogu pasti na pamet, prica je duhovita i svejedno antiratna)... Ako neko ima taj tekst, molim da mi posalje nekako (putem pvt poruke ili kako vec)...