Историја српског књижевног језиk

Charmed · Malo ~ mače ~

Романтизам

За Бранком Радичевићем ишла је генерација нових песничких индивидуалности, пре свега Јован Јовановић Змај, Ђура Јакшић и Лаза Костић. Крај романтизма није дао песнике већег значаја, али ће зато реализам изродити велике прозаисте. Романи Јакова Игњатовића били су претходница српске реалистичке прозе, издиференциране и тематски и жанровски и језичкостилски (Милован Глишић, Јанко Веселиновић, Радоје Домановић, Стеван Сремац, Лаза Лазаревић, Светолик Ранковић, Петар Кочић, Симо Матавуљ, Иво Ћипико и др.). Неки велики писци тога времена мање су типични као представници одређене књижевне епохе (нпр. Стјепан Миторв Љубиша).

Charmed · Malo ~ mače ~

Песници на почетку двадесетог века

Почетком XX века у први план српске књижевности опет избијају песници (Војислав Илић, Милан Ракић, Јован Дучић, Вељко Петровић, Владимир Петковић Дис, Сима Пандуровић, Алекса Шантић и многи други), који већином пишу симболистичку и уопште модерну поезију, често елегичну, песимистичку, филозофску, понекад и негаторску. У српској прози, која се у односу на реалистичку променила и у методу и у стилу (нпр. Милутин Ускоковић, В. Милићевић), дата су такође уметнички врло снажна дела (Борислав Станковић). Трајну популарност код српске публике стекао је и комедиограф Бранислав Нушић.

Charmed · Malo ~ mače ~

Књижевност између два светска рата

У међуратном периоду, поред неких већ поменутих, почиње да ствара и низ млађих књижевника, пре свега Милош Црњански, који је остварио највише домете у српској прози XX века, Момчило Настасијевић, највећи српски песник овога века, али и Исидора Секулић, Иво Андрић, Станислав Винавер, Растко Петровић, Десанка Максимовић, Раде Драинац, Григорије Божовић и многи други. Сви су они били оригиналне књижевне индивидуалности, док су програмски компактније групе чинили писци надреалистичке оријентације (Душан Матић, Оскар Давичо, Марко Ристић, Александар Вучо и др.) и писци политички леве оријентације (Јован Поповић, Чедомир Миндеровић, Радован Зоговић и др.). Током Другог светског рата књижевни рад је углавном био замро или је изразито политички инструментализован. Део српских писаца се нашао у емиграцији (Милош Црњански, Растко Петровић, Јован Дучић и др.), а они у земљи су већином ћутали (неки истрајно пишући, као Иво Андрић), док су други били политички ангажовани било промарксистички (нпр. Јован Поповић), било антимарксистички (нпр. Драгиша Васић).

Charmed · Malo ~ mače ~

Књижевност после другог светског рата

После рата, иако су тон још дуго покушавали да дају припадници некадашњег покрета социјалне литературе, упркос сталним, а повремено и изразитијим конфликтима са идеолошком присмотром партије на власти, српска књижевност доживљава велики размах. Не губећи спој са традицијом, она се обогаћује новим изражајним могућностима. Продор до светске читалачке публике учинили су романи Иве Андрића, а касније Миодрага Булатовића, Милорада Павића, Данила Киша, Александра Тишме и других, али независно од тога, што је још важније, унутар српске културе и првенствено за њу у другој половини XX века стварају врло успела уметничка дела књижевници различитих књижевних праваца, жанрова, тема, мотива, језичких и стилских особености, на пример Бранко Миљковић, Слободан Марковић, Десанка Максимовић, Васко Попа, Стеван Раичковић, Љубомир Симовић, Матија Бећковић, Иван В. Лалић, Добрица Ћосић, Антоније Исаковић, Бранко Ћопић, Михаило Лалић, Меша Селимовић, Мирослав Антић, Борислав Пекић, Светислав Басара, Душан Ковачевић и десетине других.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Književni jezik kao instrument kulture i produkt istorije naroda

Pavle Ivić

Jezik je osnovno oruđe kulture svakog naroda. U njemu se odražava pojmovni svet kojim je ovladalo neko društvo, ali on ujedno utiče na mogućnosti daljeg razvoja kulture, olakšavajući komunikaciju u nekim pravcima i otežavajući je u drugim relacijama, čime se razvoj u znatnoj meri usmerava. Pobliži uvid u prošlost srpskog književnog jezika pokazuje da se ne samo u rečničkom fondu jezika i njegovoj sintaksi nego i u njegovoj morfologiji i glasovima ogledaju sve bitne promene u orijentaciji srpske kulture. te se promene tiču dimenzija kao što su klerikalna ili svetovna orijentacija, istočna ili zapadna (sa daljim podkategorijama vizantijska; ruska i nemačka; francuska; angloamerička), aristokratska (elitistička) ili narodnjačka.

Jezik kojim govore Srbi najčešće se u nauci naziva srpskohrvatskim. Njime se služe osim Srba i Hrvata i slovenski muslimani u Bosni i Hercegovini, kao i u Sandžaku (nekada Novopazarskom), odn. Staroj Raškoj (pojas duž većeg dela sadašnje granice između Srbije i Crne Gore), a u prošlosti je bilo i drugih etničkih grupa koje su govorile tim jezikom, a nisu imale ni srpsko ni hrvatsko opredeljenje. Hrvati nazivaju taj jezik hrvatskim a Srbi srpskim.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Srednjevekovne prilike

Srpskohrvatski jezik pripada slovenskoj grupi, jednoj od tri najveće grane indoevropske jezičke porodice, uz romansku i germansku. Slovenski jezici su uzajamno znatno razumljiviji od romanskih ili germanskih. U ranom srednjem veku razlike među slovenskim jezicima bile su relativno neznatne, verovatno manje od onih između današnjih nemačkih dijalekata u Švajcarskoj. U sedmoj deceniji 9. veka dva učena Vizantinca iz Soluna, braća Konstantin (docnije u kaluđerstvu Ćirilo) i Metodije, koji su odlično poznavali slovenski govor okoline svoga grada, preveli su, po naredbi vizantijskog cara Mihajla, najvažnije hrišćanske verske knjige na slovenski. Do kraja desetog veka jezik tih prevoda postao je bogoslužbeni i književni jezik većine Slovena, u prostoru od Jadranskog i Egejskog mora do severa Rusije. Osnovni korpus apstraktnih termina, verskih, filozofskih i psiholoških, u koji su se bile ulile tekovine razvoja grčke misli tokom antičkog perioda i ranog srednjeg veka, dobio je tako jednim potezom adekvatne slovenske prevode. Tako su i Sloveni ovladali pojmovnim arsenalom koji je mnogo ranije latinski preuzeo iz grčkog, a kasnije zapadnoevropski jezici iz latinskog.

Staroslovenski jezik tvorevina solunske braće, ušao je tako u porodicu velikih sakralnih i književnih jezika hrišćanske Evrope, naporedo sa grčkim i latinskim. Van hrišćanskog sveta sličnu su ulogu igrali hebrejski, klasični arapski i sanskrit.

Konstantin (koji je pred smrt, primajući monaški čin promenio ime u Ćirilo) i Metodije izmislili su i poseban alfabet kojim su ispisali svoje prevode. Taj alfabet, poznat danas pod imenom glagoljice, sadržao je blizu četrdeset slova. Tadašnji glasovni inventar slovenskih jezika bio je daleko bogatiji od onoga u grčkom, a glagoljica je za sve te glasove imala različita slova. Uskoro je glagoljica kod pravoslavnih Slovena zamenjena azbukom koja je kasnije prozvana ćirilicom. Ona je ustvari tadašnje grčko uncijalno pismo dopunjeno sa četrnaest posebnih slova za slovenske glasove kojih nije bilo u grčkom. Time je stvoren instrument kulture daleko podesniji od latinice, koja je nastala adaptacijom grčkog alfabeta za latinski jezik još u antičko doba, ali su joj nedostajala slova za posebne glasove kasnijih evropskih jezika, što je pismenost tih naroda opteretila mnogim problemima, kolebanjima i nedoslednostima. Izlaz se najčešće tražio u tome da se jedan glas obeležava grupom od dva ili tri slova. Tako se poznati šuštavi konsonant u engleskom označava sa sh, u francuskom sa ch, u italijanskom sa sc, ili sci, u nemačkom sa sch, u švedskom sa sj, u poljskom sa sz itd., dok ćirilica ima jedno slovo za taj glas, i to isto svugde gde se ta azbuka upotrebljava.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Crkvenoslovenski i narodni jezik

Zajednički crkveni jezik i zajednička azbuka u Bugara, Srba i Rusa omogućili su lako prelaženje književnih i učenih dela iz jedne sredine u drugu, tako da se u znatnoj meri može može govoriti o zajedničkoj književnosti. Tokom vremena jezici tih naroda razvijali su se divergentno, ali je jezik bogosluženja i književnosti ostajao u osnovi isti. Doduše, pojavile su se i u njemu izvesne razlike i u izgovoru, kao u srednjevekovnom latinskom u zapadnoevropskim zemljama, ali su se kod Slovena te razlike odrazile i u pisanju. Zamena izvesnih vokala drugima u živom govoru bila je praćena odgovarajućom zamenom slovnih znakova. Budući da same glasovne promene nisu bile svuda jednake to je stvorilo nekoliko tzv. redakcija crkvenoslovenskog ( sada više ne staroslovenskog) jezika - rusku, bugarsku, srpsku. Tim intervencijama malog dometa nije oštećena uzajamna razumljivost tekstova niti je umanjena ogromna prednost prostranog kulturnog tržišta.

Zajednički književni jezik Srba, Bugara i Rusa učvršćivao je pripadnost svih tih naroda pravoslavnom kulturnom krugu, uvek otvorenom prema grčkom uticaju. S grčkog se prevodilo mnogo, a jednom nastali prevodi, isto kao i originalna dela slovenskih autora, cirkulisali su po celom pravoslavnom slovenskom svetu. Među glavnim prevodilačkim radionicama nalazili su se slovenski manastiri na Svetoj Gori od kojih je srpski, Hilandar, bio zadužbina Stefana Nemanje, rodonačelnika najznačajnije srpske srednjevekovne dinastije. To je prevođenje obogaćivalo srpskoslovenski književni jezik, u koji su ulazili neologizmi skovani po modelu grčkih reči, mahom onih apstraktnog značenja. Slovenski autori i sami su razvili, i široko praktikovali, umeće da stvaraju takve reči. Izražajni potencijal crkvenoslovenskog jezika stalno je rastao i dostigao je veoma visok nivo u oblasti religijskih i apstraktnih tema. Bio je izvanredno osposobljen za svečano izražavanje, za retorske figure i stilske arabeske, u skladu sa tadašnjom vizantijskom poetikom. Pozajmljenica je u tom jeziku bilo vrlo malo. Prevodioci i autori, očigledno poštujući ideal čistote jezika, po pravilu nisu preuzimali grčke reči nego su ih zamenjivali prevedenicama.

Za razliku od latinskog, crkvenoslovenski jezik nije bio sasvim nerazumljiv onima koji ga nisu posebno učili. Odstupanja srpskog, ruskog i bugarskog narodnog jezika od crkvenoslovenskog rasla su tokom vremena ali su u srednjem veku samo u ograničenoj meri smanjivala razumljivost. Ta činjenica nije bila samo prednost. Ona je doprinela da zakasni pojava književnosti na domaćem jeziku, koja je znatno ranije i s neodoljivom snagom probila sebi put u zemljama gde je sakralni jezik bio latinski.

Ipak, postoji domen u kojem je narodni jezik bio široko zastupljen i u srednjevekovnoj pismenosti u srpskim zemljama. To su povelje vladara i magnata i drugi svetovni pravni dokumenti, takvi kao zakonici. Svrha tih spisa zahtevala je da oni budu savršeno jasni svakome, kako bi se izbegli nesigurnost i sporovi oko tumačenja. Uz to su ti tekstovi bili puni pojedinosti iz životne svakidašnjice koje se nisu mogle dobro iskazati crkvenim jezikom, siromašnim upravo u toj značenjskoj oblasti. Pravni tekstovi otkrivaju iznenađujuće razuđenu terminologiju pravnog, društvenog i privrednog života. Oblasti u kojima su dominirale reči domaćeg porekla i one u kojima su preovlađivale pozajmljenice bile su jasno razgraničene. Pravni izrazi, uključujući terminologiju feudalnog društvenog ustrojstva, bili su po pravilu slovenski, nasleđeni iz davnina ili nastali na srpskom tlu. Pozajmljenice iz grčkog gospodarile su u terminologiji crkvenog života, kontrastirajući tako s terminologijom same religije, dosledno slovenskom. U privrednom domenu bilo je, osim grčkih reči, i dosta romanskih, naročito među nazivima mera i monetarnih jedinica. Izrazit je i kontrast između trgovine, čiji je internacionalni karakter vidljiv i u terminologiji, i poljoprivrede, u kojoj osim domaćih gotovo i nije bilo drugih reči. U rudarstvu, kojim su se u ono vreme bavili naseljeni Nemci, tzv. Sasi, preovlađivali su nemački izrazi.

U mnogim poveljama, naročito u darovnicama manastirima, nalazimo uvodne odeljke ispisane crkvenim jezikom, u kojima se biranim rečima izlaže i motiviše ktitorova intencija da učini bogougodno delo. O Bogu ste mogli govoriti, i Bogu ste se smeli obraćati, samo posvećenim crkvenim jezikom. Profani jezik bio je prihvatljiv samo kada je reč o profanim temama. Ustvari upotreba oba jezika u istom tekstu pokazuje da se oni nisu smatrali različitim jezicima, već funkcionalnim varijantama istog jezika. Često se događalo i da se reč ili oblik iz crkvenog jezika unese u kontekst narodnog jezika.

Oko 1400. godine pravopisna norma u srpskim knjigama znatno je izmenjena u težnji da se arhaizira i približi grčkim uzorima. Iza tog nagoveštaja humanizma ipak nije došlo do šireg usvajanja tog pokreta; puteve k njemu uskoro je presekla turska invazija.

Sve do 15. veka jedini društveni sloj sa širim obrazovanjem bilo je sveštenstvo. U njegovim rukama nalazila se ne samo religijska književnost nego i erudicija, Članovi klera su se u svakodnevnoj bogoslužbenoj praksi služili crkvenim jezikom i bili su jedini koji su potpuno i neusiljeno vladali tim jezikom. To je učvršćivalo njihovu nadmoć na polju kulture i njihov snažan uticaj u društvu uopšte. Kad je reč o književnom jeziku, osnovnu orijentaciju kod Srba u srednjem veku davala je crkva.

Pa ipak, u tom razdoblju se javila i književnost na narodnom jeziku. To su bili prevodi viteških romana, namenjeni zabavi feudalaca. Takva je lektira bila privlačnija za svoje čitaoce ako je izložena na jeziku koji će oni razumeti bez napora. Od 15. veka romanima se pridružuju i letopisi, istorijski spisi laičke sadržine. Najzad, narodni jezik je bez sumnje bio izražajni medij usmene književnosti, za koju imamo dokaza da je u srednjem veku cvetala iako ne raspolažemo zapisanim tekstovima.

Osmanlijska invazija nije izmenila zatečene odnose u književnom jeziku. Sačuvale su se i naporednost crkvenog i narodnog jezika, i pretežna uloga crkvenog. Karakteristično je da je u srpskim štampanim knjigama iz 15, 16. i 17. veka zastupljen jedino crkvenoslovenski jezički izraz. U stvari, turska vladavina je konzervirala srednjovekovno stanje. Ukoliko je i bilo promena, one su išle u korist crkvenog jezika, što odgovara prilikama u srpskom društvu. Pošto je uništeno političko vođstvo srpskog naroda, crkveni poglavari ostali su jedini njegovi vođi.

Promena je nastala u drugoj četvrtini 18. veka, i to prvo među Srbima na zemljištu Habzburškog carstva, koje je krajem 17. i početkom 18. veka preotelo do Turske najveći deo područja srednjovekovne Ugarske, i zateklo tu i brojno srpsko stanovništvo, uključujući i upravo prispele izbeglice iz zemalja koje su ostale pod Turskom.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Ruski uticaj

Austrijske vlasti obilato su iskorišćavale Srbe kao vojnike, ali su istovremeno vršile pritisak na njih da prime crkvenu uniju s Rimom. Tom pritisku odupirala se crkvena hijerarhija, koja je i u Austriji ostala jedino vođstvo Srba tolerisano od države. Pravoslavnu crkvu je na mučan način sputavao nedostatak crkvenih knjiga neophodnih za bogosluženje i za versko obrazovanje sveštenstva. Austrijske vlasti namerno nisu dopuštale štampanje srpskih knjiga, što se pokazalo kao teška greška. U ulozi zaštitnice pravoslavlja pojavila se Rusija. Za potrebe srpske crkve uvožene su, često tajnim kanalima, crkvene knjige iz Rusije, s kojima je došla i ruska redakcija crkvenoslovenskog jezika. Od godine 1726. počeli su dolaziti, na inicijativu srpskih mitropolita, ruski učitelji, koji su, prirodno, učili mlade srpske klerike onoj verziji crkvenog jezika koju su sami poznavali. Ubrzo je ruska redakcija tog jezika i zvanično postala jezik srpske crkve, istiskujući tradicionalnu srpsku redakciju. Promena u jeziku odgovarala je promenjenoj kulturnoj politici: i dalje je u srpskoj kulturi glavnu reč vodila srpska crkva, ali sad s izrazitom orijentacijom k Rusiji. Novi jezik je proizašao iz te orijentacije, a ujedno je bio i glavno oruđe njenog sprovođenja.

Nezavisno od intencija srpskih crkvenih vlasti, u dugoj polovini 17. veka iz Rusije su se počeli prenositi i drugi sadržaji osim verskih. Rusija, koja je od vremena Petra Velikog bila otvorena prema zapadnoevropskoj kulturi, postala je posrednik preko kojega je ta kultura prodirala u sredinu srpskog građanskog društva, nastalog tokom 18. veka u habsburškim zemljama. To je omogućilo odstupanja od norme crkvenoslovenskog jezika. S jedne strane, prilikom adaptacije ruskih tekstova za srpske potrebe ostajale su neizmenjene mnoge ruske reči kojih nije bilo u crkvenoslovenskom. Čak su i pojedini srpski autori počeli pisati tadašnjim ruskim književnim jezikom, namenjujući svoja dela i srpskim i ruskim čitaocima. Raširilo se i shvatanje o zajedničkom "slavenskom" književnom jeziku, koji bi obezbeđivao veoma prostrano kulturno tržište.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Kretanje ka narodnom jeziku

Ipak, pokazalo se da su to iluzije. I crkvenoslovenski i ruski jezik bili su suviše udaljeni od živog srpskog govora; širi slojevi publike slabo su razumevali tekstove napisane tim jezicima. Razvoj je nezadrživo krenuo u pravcu približavanja književnog jezika narodnom. Godine 1768. Zaharije Orfelin proklamativno je uveo u srpski književni jezik mešavinu crkvenoslovenskog i narodnog jezika, u kojoj je uvek bilo mesta i za specifične ruske reči. Taj jezik, kasnije nazvan slavenosrpskim, sjedinjavao je u sebi izražajne mogućnosti dvaju ili čak triju jezika, ali je bio opterećen dvema teškim slabostima, koje su se pokazale fatalnim za njegov opstanak. Od normalnih književnih jezika on se razlikovao time što je bio haotičan. Umesto gramatičkih pravila carovala je proizvoljnost; subjektivnom nahođenju autora bilo je prepušteno da izabere srpski, crkvenoslovenski ili ruski oblik. Takvom izražajnom instrumentu nedostaje u isti mah intelektualna preciznost i estetska prefinjenost. Ujedno, taj je jezik patio od toga što ga je veliki deo publike nedovoljno razumeo. Mnoge reči bile su Srbima nepoznate, a znatan je i broj reči čije se značenja u crkvenoslovenskom i ruskom razlikuje od onih u srpskom. Uz to crkveni jezik nije imao leksički fond za realnost svakodnevnog života u onovremenoj srednjoevropskoj civilizaciji, a ruski se u srpskoj sredini nigde nije mogao čuti, niti se učio u školama. Sa slabljenjem pritiska za prihvatanjem crkvene unije nestalo je razloga za zaziranje od kulture evropskih nepravoslavnih naroda, a naporedo s jačanjem građanskog staleža postepeno se laiciziralo srpsko društvo na području Austrije, a za njim i njegova kultura. Namesto daleke i slabo poznate Rusije ulogu uzora sve više je preuzimala Evropa, pre svega zemlje nemačkog jezika, utoliko pre što je to bio dominantan jezik u Habsburškoj monarhiji, bez kojeg se nije moglo napredovati ni u vojnoj ni u činovničkoj karijeri, ni u trgovini ni u zanatu. Udeo narodne komponente u slavenosrpskom književnom jeziku stalno je rastao.

Godine 1783, Dositej Obradović, centralna figura srpske književnosti 18. veka, izašao je s novim jezičkim programom. Nadahnut idejama evropske prosvećenosti, on je književnom jeziku prišao utilitaristički. Taj je jezik morao biti bezuslovno razumljiv čitaocu, čak i ženama, koje je tadašnje školovanje zaobilazilo. Zalažući se, u teoriji i praksi, za narodni jezik u književnosti, on je ostavio netaknute one crkvenoslovenske i ruske reči, mahom apstraktnih značenja, koje nisu imale ekvivalenta u narodnom jeziku Srba. Njegovi sledbenici nastavili su pravcem koji je on označio. Početkom 19. veka u srpskoj književnosti ostala su praktično samo dva jezička izraza: slavenosrpska mešavina i narodni jezik kakav je uveo Obradović. Ruski književni jezik više nije bio u upotrebi kod srpskih pisaca, a crkvenoslovenski je postao veoma redak van bogoslovskih i bogoslužbenih knjiga. U skladu s promenama u srpskom društvu i kulturi, srpski književni jezik ponovo je doživeo preobražaj. Njegov lik više nije određivala crkva, nego građanstvo, a osnovna orijentacija sada je bila ka drugim delovima Evrope, a ne k Rusiji.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Reforma Vuka Karadžića

Godine 1814. u književnojezičku arenu ulazi neobično darovit i uz to smeli i borbeni samouk, seljački sin Vuk Karadžić, koji je prešao u Austriju kao izbeglica iz Srbije posle sloma Prvog srpskog ustanka. On je u sebi nosio neugasli duh tog ustanka zajedno s bogatom folklornom tradicijom srpskog seljaštva. Za Karadžićev dalji životni put odlučan je bio susret s velikim bečkim slavistom, Slovencem Jernejem Kopitarom, ponesenim romantičarskim oduševljenjem za autentični narodni duh, otelovljen u čistom narodnom jeziku i u folkloru. Po Kopitarovom nagovoru Karadžić je pristupio objavljivanju narodnih umotvorina i obradi jezičkog materijala. Njegov Srpski rječnik s gramatikom iz 1818. udario je temelj novom tipu književnog jezika, čije je polazište seljački govor, a ne gradski. U svojim kasnijim radovima Karadžić je odredio nov stav prema crkvenoslovenskom jezičkom nasleđu. Ono se smelo zadržati samo u najnužnijoj meri, i to striktno prilagođeno glasovnoj i obličkoj strukturi srpskog jezika. Karadžić je korenito reformisao i srpsku azbuku izbacujući iz upotrebe sva ona zatečena ćirilska slova koja u srpskom narodnom govoru nisu odgovarala nekom posebnom zvuku. Uveo je pravopis u kojem napisana reč precizno odslikava izgovorenu, po načelu "jedan glas, jedno slovo".

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Ekavica i ijekavica

Otpor Karadžićevoj reformi bio je vrlo jak. Konzervativni crkveni poglavari branili su pravoslavno nasleđe oličeno u crkvenoslovenskim rečima i tradicionalnim ćiriličkim slovima, a većina književnika i veliki deo građanstva "otmenost" kojom se dotadašnja praksa izdizala nad govornim navikama prostog naroda. I dijalekat kojim je Karadžić pisao izazvao je oštra reagovanja. U dotadašnjoj književnosti dominirao je ekavski novoštokavski dijalekat severoistočnih krajeva, u kojima su se nalazila najvažnija kulturna, politička i privredna središta onovremenog Srpstva: cela Vojvodina i najveći deo dotad oslobođene Srbije, dok je Karadžić pisao svojim rodnim ijekavskim govorom, raširenim u zapadnoj Srbiji, u Bosni i Hercegovini, u Crnoj Gori i među Srbima u Hrvatskoj, Slavoniji i Dalmaciji.

Ispočetka je izgledalo da Karadžićeve reforme ne mogu uspeti. Ipak, on je stekao veliki ugled u inostranstvu, pa i među Srbima, najviše zahvaljujući zbirkama srpskih narodnih pesama koje je sabrao i objavio. U domovini je u četrdesetim godinama 19. veka on postao idol romantičarske omladine, koja je u narodnoj poeziji nalazila inspiraciju za svoje vatreno rodoljublje. Protivljenje konzervativaca bilo je za mlade samo razlog više da se oduševe prkosnim novatorom Karadžićem. Uticaj sveštenstva u srpskom društvu i dalje je opada, a na tlu Austrije napredak prosvete širio je krug zainteresovanih za demokratizaciju kulture. U sazvučju s duhom Karadžićevog borenja bio je i narodnjački mentalitet, koji je davao ton u novoj srpskoj državi, stvorenoj ustancima seljačkih masa protiv Turaka 1804. i 1815. godine. I najzad, Karadžićeva azbuka i njegov pravopis bili su očigledno nadmoćni nad zatečenom baštinom (i danas Karadžićev grafijski sistem spada među najadekvatnije u svetu). Početkom šezdesetih godina njegova reforma preovladala je u praksi, a 1868. vlada u Srbiji ukinula je poslednje ograničenje upotrebe njegovog tipa ćirilice.

Pobeda Karadžićeve reforme značila je doslednu sekularizaciju književnog jezika i njegovu potpunu demokratizaciju otvaranjem prema jeziku sela. Jezik je stao na čisto srpsku osnovicu, emancipujući se od istorijske povezanosti s drugim pravoslavnim Slovenima. Sve se to odlično uklapalo u opštu kulturnu orijentaciju Srba u ono vreme.

Prirodno je što je u književnom jeziku Srba ostalo mnogo manje crkvenoslovenskog nasleđa nego kod Rusa ili Bugara. Srpske zemlje su ne samo zapadnije smeštene nego je i njihov veliki deo pripadao pretežno katoličkoj Austriji.

U jednom pogledu Karadžićeva pobeda ostala je nepotpuna. Srbija i Vojvodina, sa čvrsto ukorenjenom književnom tradicijom, nisu se pokazale spremne da ekavski lik svog književnog jezika zamene ijekavskim, dok je u ijekavskim oblastima Karadžićev književni jezik prihvaćen bez izmene. Uz to je Karadžić, dosledno veran fonetskom načelu, isključio iz upotrebe ćirilsko slovo za onaj stari slovenski vokal čiji je različiti razvoj po dijalektima stvorio kontrast između ekavskog i ijekavskog izgovora u novoštokavskom dijalektu. Time je onemogućeno da se ustali jedinstven grafički lik za srpski književni jezik, bez obzira na postojanje dvaju različitih izgovora. Tako su stvorene i do danas koegzistiraju dve verzije srpskoga književnog jezika, što se pokazivalo kao izvor problema, kulturnih i političkih. Deo tih problema proizašao je iz činjenice da su Hrvati u 19. veku prihvatili, doduše postepeno, u etapama, Karadžićev ijekavski govor kao temelj svoga književnog jezika, iako je tim idiomom govorio veoma mali deo Hrvata. Ovim potezom postignuto je književnojezičko ujedinjenje Hrvata, koji su se dotada služili regionalnim književnim jezicima. Ujedno je omogućeno da hrvatsko nacionalno opredeljenje prodre u predele koji su dotad imali samo regionalnu svest, a po jeziku su bili neuporedivo bliži Karadžićevom srpskom govoru nego hrvatskom kajkavskom narečju, koje je do 30-ih godina 19. veka imalo status književnog jezika u Zagrebu.

Ovakva hrvatska jezička politika, često praćena izjavama o jezičkom, pa i etničkom jedinstvu Hrvata i Srba, stvorila je novu konstelaciju u srpskohrvatskom jezičkom prostoru: ijekavska verzija karadžićevskog književnog jezika učvrstila se krajem 19. stoleća kod Hrvata, zahvativši i pre toga bosanskohercegovačke muslimane i Srbe u zapadnim krajevima, uključujući tu i Crnu Goru, smeštenu na jugozapadu, a ekavska verzija u Srbiji s Vojvodinom, koja je do 1918. ulazila u sastav Ugarske.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Moderni književni jezik

Odbacujući na nepotrebno rigorozan način crkvenoslovensko nasleđe, pa i poneke kasnije uvedene obrte koji su činili gipkijom rečenicu pisaca u razdoblju koje je prethodilo, srpski književni jezik je u izvesnim pojedinostima učinio korake unazad. Dobitak koji je donela pobeda Karadžićevih ideja bio je ipak mnogo veći. Raščišćen je teren za spontan, neusiljen razvoj književnog jezika. Od tada taj razvoj teče u pravoj liniji, prostim širenjem polja izražajnih mogućnosti, bez modifikacija ili napuštanja onoga što se već nalazi u jeziku. Leksika se bogati tvorbom novih reči, mahom od domaćih, slovenskih korena, razvijanjem novih nijansi značenja postojećih leksema, ali i širokim prihvatanjem pozajmljenica. Orijentacija srpskog književnog jezika pretežno je kosmopolitska, kao na primer ruskog i poljskog ili engleskog, a za razliku od nekih drugih slovenskih i neslovenskih jezika, u kojima preovlađuju puristička nastojanja. I glavna razlika između srpske i hrvatske varijante književnog jezika tiče se veće spremnosti Srba da prihvate stranu reč, nasuprot sklonosti Hrvata da je prevedu kovanicom. Glavninu stranih reči usvojenih u 19. i 20. veku činile su one internacionalne, izvedene iz grčkih i latinskih korena, često tek u novije vreme. Strukturalna sličnost srpskog jezika sa dva velika klasična jezika omogućava da se takve reči srazmerno lako uklope u jezik. Osim toga, u prvim decenijama 20. veka primljeno je mnogo francuskih reči, dok među onima usvojenim posle Drugog svetskog rata dominiraju engleske.

Širenje izražajnih mogućnosti književnog jezika išlo je naporedo s pojavom i razgranavanjem raznovrsnih novih profesija i s napretkom privrede, nauke i tehnike. Uvođenje svakog novog pojma unosilo je i reč koja je označavala taj pojam. Taj je proces išao prirodno, uglavnom neometan nekim političkim obzirima ili purizmom filologa. Pred kraj 19. veka javio se, prvo u esejističkoj prozi, tzv. beogradski stil, čiji su protagonisti bili pisci široke kulture, odlični znalci mnogih jezika i svetske književnosti. Oni su definitivno uneli urbani duh u književni jezik, ovoga puta udružen sa spontanošću i elegantnom lakoćom izražavanja. Srpska rečenica pod perom tih ljudi stekla je novu gipkost, u znatnoj meri pod uticajem francuskih uzora. Pravcem koji su oni označili išlo se i dalje. Kasniji razvoj je donosio i sve veću stilsku diversifikaciju. Razigrana mašta pojedinih pisaca vodila ih je u eksperimente, ne samo literarne već i jezičke, dok su drugi negovali sažet, precizan izraz u kojem je sve bilo funkcionalno i ništa izlišno.

U jugoslovenskoj državi, stvorenoj 1918. godine, izmenio se odnos Srba i Hrvata prema zajedničkom književnom jeziku. U 19. veku Hrvati su bili ti koji su forsirali ideju jedinstva, jezičkog kao i drugog, a kad je ujedinjenje ostvareno, pokazalo se da im je ono bilo potrebno radi rešenja njihovih tada aktuelnih problema, i da njihov krajnji cilj nije izgradnja i učvršćivanje zajedničke države, nego izdvajanje iz Jugoslavije. U skladu s tim, hrvatski lingvisti počeli su da neguju razlike, a ne više sličnosti. Srbi, koji su ideju o jedinstvu o jedinstvu bili ozbiljno shvatili, dočekivali su ovakav stav sa čuđenjem. Pobornici secesije, koji su upravo među hrvatskim jezičkim stručnjacima imali jaka uporišta, osnaženi naročito posle Deklaracije o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika (1967), prikazivali su hrvatskoj publici zalaganje za zajedništvo kao srpski unitaristički pritisak. Proglašen je hrvatski književni jezik kao poseban entitet, a rasprave oko toga poslužile su za psihološku pripremu političkog odvajanja. Masovno su kovane nove reči kako bi se hrvatski književni jezik što više razlikovao od srpskog. Na srpskoj strani takvog ponašanja nije bilo. Srpski lingvisti rukovodili su se svešću da jezičko zajedništvo znači šire kulturno tržište i bogatiju kulturu, i osim toga da se menjanjem jezičke norme i unošenjem mnoštva novih reči unosi zabuna u publiku čije se jezičke navike iskorenjuju i zamenjuju drugima. Time je razvoj književnog jezika kod Srba sačuvan od ekstremizma i štetnih zaokreta. Politički i ratni događaji 1991. i 1992. godine raskinuli su državno jedinstvo na području srpskohrvatskog jezika. Hrvatsku je zapljusnuo nov talas veštačkog stvaranja jezičkih razlika prema Srbima, najjači posle onog u doba ustaške tzv. Nezavisne Države Hrvatske pod nacističkim okriljem 1941-1945. Ipak, na srpskoj strani sličnih promena u jeziku nije bilo a postojeća atmosfera u srpskoj javnosti daje povod za uverenje da ih neće ni biti. S druge strane, kod Srba u zapadnim krajevima, pre svega onih u Republici Srpskoj (na teritoriji bivše Bosne i Hercegovine), na delu je jaka tendencija da se učvrsti kulturno jedinstvo Srba, što znači da se smanji ionako nevelike razlike u književnom jeziku između tamošnjih Srba i onih u Srbiji.

(preuzeto sa www.rastko.org.yu)