Goli otok

milanche_81 · Upućeni član

Ovo je uzasan spomenik tuzne jugoslovenske proslosti, strasan je bio komunizam... Podseca na Staljinove gulage, samo je na ostrvu Sad

Kengur77 · Početnik Domaćeg.de

esmirtheboss · Početnik Domaćeg.de

hiljade puta sam slusao o golom otoku i neznam iz kojeg razloga nisam do sad pokusao bar neke slike da pogledam.svaka cast kad se neko sjetio i ovoga da se malo vise sazna o tome gdje su ljudi svoje zivote provodili

KrAyZiE · Upućeni član

Cuo sam vec za to,i bilo je vjerujte gadno..

valjda su tamo slali ljude,koji su bili uhapseni ovdje pa odvedeni u njemacke logore,i kad su prezivjeli sve te muke vratili se kuci,ovaj komunizam u Jugi nije vjerovo jer su rekli da su prezivjeli samo zato sto su sudjelovali sa Njemcima..i tako jih strpaju na goli otok..kakav bonus jeb*te!!!!! Rolling Eyes

Bajadk · Odomaćeni član

Ja imam rodjaka koji je proveo duze vrijeme na Goli Otok. Bio je pristalica SSSR.

NikolaHN · Početnik Domaćeg.de

Jeste to je istina ko god se vratio od tamo niko nece da prica o tome mora da je bio uzas.

Pochetnik · Početnik Domaćeg.de

Ево прича једног логораша :

Жица

Затвореници у Казнено-поправном дому на Голом отоку били су смештени у ”жици”. То је, у ствари, била сама увала између два брда, окружена са свих страна бодљикавом жицом. На високим бетонским стубовима постављени су јаки рефлектори који су ноћу бљештали и обасјавали степенасто поређане бараке у ували. Поред тога, са спољне стране бодљикаве жице направљена је бетонска стаза која је служила патроли да с дресираним псима, обилази ”жицу” ноћу. Овде је Голи оток био најкршевитији, најнеприступачнији. Оштар камењар суверено је видао свуда наоколо, његове оштре, испуцале стене, бљештале су застрашујуће. Читаво острво личило је на отворену рану која се распадала на суровом Сунцу.
Цивили, запослени у Казнено-поправном дому, становали су у хотелу у малом заливу. Испод хотела био је ресторан са пространом терасом. Када је време лепо, поглед са терасе био је диван, човек се осећао као да је у неком одмаралишту. Мирис хране и звецкање посуђа допуњавале су идилу. С друге стране зеленило се острво Рало препуно лепим плажама, једно од најлепших острва на Јадрану. Невероватно! Толико близу једно другом, а толико различита острва? Као да је природа хтела да покаже колико је моћна!
Управна зграда налазила се испред улаза у ”жицу”. У њој су били милиција и васпитаници. Свако, ко је улазио или излазио из ”жице”, морао је да се пријави дежурноме у Управној згради. На највишем делу изнад управне зграде. Изнад ”жице” поносно је стајала вечерња скала. У њу су долазили затвореници, после тешког рада у каменолому. То је била стара, дотрајала зграда у којој сам добио посао предаваоца. Школа ми се допала, зато што се налазила на највишем делу Голог отока. Изнад свега – где је право место знању!
Када сам дошао, на почетку школске године, у школи су радила већ неколико наставника. Директор ме је опоменуо да је рад са криминалцима много тежи, много опаснији него у нормалним школама.
”С криминалцима треба поступати строго, непопустљиво. За оне који се буне, самица је увек спремна”, разметао се самоуверено”. Овде се не долази на летовање, него на издржавање казне! Све су то криминалци”. Хтео сам да кажем, да се младим кажњеницима треба пружити прилика, али сам знао, за полицију су сви криминалци.
Када је 1956. године Голи оток, од злогласног политичког затвора, претворен у Казнено-поправни дом за малолетнике, држава је покушала са преваспитавањем младих криминалаца. Међутим, полиција није била ни спремна, нити вољна за то. Школа је радила повремено, затвореници су изостајали са предавања нарочито зими када је беснела позната Сењска бура.
У моме разреду било је 45 осуђеника. Већина је била Шиптара, осуђених због тешког убиства из крвне освете. На њиховим лицима видела се стрпљивост, одлучност да поднесу и најтеже. Држали су се повучено, говорили мало с другим затвореницима о свом деликту. За разлику од Шиптара, остали су се жалили како су осуђени неправедно, како су се судије поступиле необјективно, како су адвокате интересовале једино паре а не њихов случај. Најогорченији су били лопови, провалници. Међу њима су неки осуђивани по неколико пута на издржавању казне на Голом отоку. Њих су с подсмехом звала ”повратници”. И они су се држали одвојено, јер су сматрали да њихова кривична дела нису тешка као што је тешко убиство и да им није место међу убицама. Најлукавији су се претварали да ће, чим изађу из затвора, окренути лист и једном заувек престати с крађом, прекинути са својом лошом прошлошћу, са лошим друштвом.
У разреду је било и осуђених због силовања. Њима је било најтеже, јер су, тек у затвору, схватили колико су скупо морали да плате своју грешку. Неки су били чак из имућних породица, што их је чинило још несрећнијим. Често су у очајању секли себи вене, гутали су стакла, повређивали се у каменолому.
Слика суровог затворског живота, понављала се свакодневно пред мојим очима. Лишени свих права, живот затвореника на Голом отоку није значио ништа. Исцрпљени од напорног рада и слабе хране, у грубим затвореничким оделима, изгледали су жалосно, изгубљено. Повреде су се дешавале не само на раду у каменолому већ и у ”жици” где су се затвореници међусобно крваво обрачунавали. Управа затвора је то немилосрдно кажњавала. ”Самице” и ”СПЕЦИЈАЛЦИ” сламали су и најснажније. Човек је био звер према човеку или су сви, на Голом отоку, били звери само што смо личили на људе?
Током времена ово сазнање загорчавало ми је живот све више. Често сам помишљао да раскинем уговор и да одем с Голог отока. Ипак, нисам имао куда. Другим запосленима било је лакше, они су сваког петка одлазили на викенд и проводили га са породицом. Посете су на Голом отоку биле дозвољене само најужим члановима породице, уз сагласност Управе затвора. Женама је приступ био забрањен, јер је Казнено-поправни дом био стриктно мушки.
Викендом сам седео на тераси хотела и дуго посматрао Раб који се зеленио у даљини. Чинило ми се да видим његову пространу пешчану плажу како је таласи непрестано запљускују. Чинило ми се да чујем тихо жуборење таласа на песку као најлепшу музику.
Знао сам, плаже су сада прекривала препланула тела туриста. Они су долазили из читаве Европе с истом намером да поцрне што више на Рабу. Од раног јутра, простирали су своја гојазна тела на песку и сунчали се све до заласка Сунца.
”Овога пута, лепо сам поцрнео”, хвалио се дебељко из Хамбурга и енергично трљао жутим, малислиновим уљем. ”Када се вратим комшије ће ми завидети”.
Увече су излазили у ресторане с ”далматинским специјалитетима” на вечеру или су одлазили у познати хотел ”Империјал” на чијој су тераси служили конобари обучени у беломе а оркестар свирао бечке валцере. Гласан смех, пенушави шампањац разливали су се терасом.
Конобе су биле најомиљеније. У њима се точило вино у бокалима. Мушкарци и жене седели загрљени за дугачким столом прекривеним чашама и пршутом и бучно певали. Њихова лица сијала су од Сунца, пића и задовољства.
Зими, када се одозго, с Велебита, устреми позната Сењска бура, када се море у Сењском каналу запенуша, када му Сењска врата постану тесна, онда је Голи оток пркосило побеснелој стихији. Оштар камењар постојао би суровији, оштрији под бесомучним налетима ветра и таласа.
Свака веза с копном, престајала је, сви смо били исто – затвореници Голог отока! Због отежаног снабдевања, оброци су смањивани, грејање се укидало, људи се увлачили у ћебад да се заштите од буре чија се хладноћа пробијала до костију. Живот на острву потпуно је замирао. Најтеже је било с болеснима, јер Голи оток није имао болницу. Издржати Сењску буру на Голом отоку била је оштра казна природе за свакога!
Ја сам ту казну подносио тешко. У мојој глави непрестано је брујало, осећао сам малаксалост, главобољу. Ноћу ме је будило трескање прозора од удара буре, од шибања пљуска по стаклу. Ујутру сам устајао мрзовољан, исцрпљен. И тако данима.
Чим је бура јењавала, облачио сам се и одлазио у школу. Укључивао сам решо у хладној зборници и кувао чај. Кроз прозор зборнице видела се ”жица”. Бура је сулудо тресла рефлекторе на високим бетонским стубовима. Међутим, у ”жици” је било мирно, поспано. ”Жицу” су од сурове Сењске буре бранила околна брда. Тада се у мени будило тихо задовољство.

mrvkayu · Početnik Domaćeg.de

Ima dosta knjiga o boravku zatvorenika na Golom otoku. Po meni to je bio na zalost uspesan korak da se kopira Staljin i njegov Gulag.

popsrle · Početnik Domaćeg.de

To je velika nesreca svih Jugoslovena i svi su zrtve jednoumlja.

miss_jazzy · Početnik Domaćeg.de

sada nam treba jedan goli otok....zato sto sve ide u propast..... Sad