Kada dodje kraj...

ksantipa · Odomaćeni član

Ljubav

Opisana u Bolu, Tugi i Strahu

ksantipa · Odomaćeni član

Život

Život mi proždire mladost

A već se sprema da otegne

dane moje starosti

Nemam pravo da mrzim ikoga

Ali sudbina zato predmet je

Mog straha, očaja i mržnje

Vi koji mislite da čovjek

je hrabri kovač svoje sreće

očigledno još život niste okusili

sve je to laž, samo utjeha

Ne čekajte nakovanj i čekić

Već molite Boga da sve ovo što prije prođe

ksantipa · Odomaćeni član

Pitanje

Ima li smisla čekati san

kada znaš da ti neće doći

može li iko usporiti vrijeme,

kada zna da će brzo proći

ima li smisla gajiti nade

kad nezahvalnost im dobro znaš

i pjevati sreći balade

kad do tebe joj nije stalo

I da li je smisao laž

što obavija sjene života

odsjaj zlatnog omota

sopstvenog očaja zabluda

I ima li smisao smisla?

I da li bi opasno bilo

bez utjeha životnih živjeti

što kriju životno sivilo

Prezrenih ljepota na hiljade

ti ludi svijete nudiš

ali sve su tamo zablude

jer upravo ti sudiš

ko na njih ima pravo

a za većinu ljudi one

ostaju samo san.

Ima li smisao smisla?

ksantipa · Odomaćeni član

Savet o ljubavi

Zatvori oči i usni san

san u kome su ti data krila

i neka samo za tebe, večno traje dan

da bi imala vremena da pronadeš bolje

bolje od ljubavi

Kreni odmah i obiđi svet

okusi sve njegove radosti

i neka se ne desi ni jedan pokret

koji bi te uznemirio u potrazi

za nečim boljim, boljim od ljubavi

Udahni duboko i zatim poleti

pretraži celu sopstvenu maštu

ni tad da ti smeta niko neće smeti

dobićeš mir da bi u sebi mogla

da nađeš bolje, bolje od ljubavi

Ali zašto se trudiš kad istinu znaš

da svemu što vredi na svetu ovom

jedan sastojak dodati moraš

da bi bilo zaista dobro

To je ljubav, ljubav naravno

ksantipa · Odomaćeni član

Šta je, šta bleneš?

Ne sviđa ti se što sam rekla?

Ej stani, kud si kreno?

Opet hoćeš unutra?

To bi ti? To ti je računica?

Misliš: Ona je sirotica, nikada ne imaše sreće,

zamisli kako će da se obraduje

kad joj JA pokucam na vrata

E, pa ovo je druga priča!

Gdje ste svi vi bili,

kada ste mi bili potrebni?

čekajuci sreću postah sama sebi dovoljna

a sada me čak ni ti

ne možeš zaista usrećiti

Zašto onda da glumim?

Zašto da budem zahvalna?

Jer mi je tvoja ljepota data

sada kad više nisam u stanju

u njoj iskreno da uživam?

Da glumim kako sam srećna,

jer mi ti činiš čast?

I šta zapravo sada hoćeš?

Dobro, ti si najljepši

najjači divan i vječan

Pa šta, jel treba da padnem u nesvjest?

Ako mi sreća nije došla

Onda kada me mogla usrećiti

Odkud joj pravo da se sada zove srećom?

A ti lijepo idi

i obraduj neku drugu

I još nešto... to vječno cvijeće s' Olimpa

koje nikada ne vene,

mislio si da mi doneseš jedan vječni buket,

da ne moraš druge da kupuješ?

Nosi i njega sa sobom!

Daca · ~Žena Sanjicinog švalera~

RASTANAK

Još noćas draga budi tu kraj mene ti,

U našoj sobi, sjećanje nek izgori.

Poleti ptico pustim poljem,

Raširi krilo ranjeno!

I leti ptico kraju boljem,

Sokol te nije volio.

Jos noćas draga

Nježnost stara govori,

To traže luku

Mojih snova brodovi.

Poleti ptico pustim poljem,

Raširi krilo ranjeno!

I leti ptico kraju boljem,

Sokol te nije volio.

Još nocas draga,

Don Kihot živi u meni,

Jos samo noćas.

Zablude smješne

I ovaj vjetar pijani,

Još samo noćas.

Poleti ptico pustim poljem,

Raširi krilo ranjeno!

I leti ptico kraju boljem,

Sokol te nije volio.

Još noćas draga tuga tužno miriše,

Još samo noćas.

Sutra sam stranac, sutra sam daleko, najdalje,

Jos samo noćas.

Poleti ptico pustim poljem,

Raširi krilo ranjeno!

I leti ptico kraju boljem,

Sokol te nije volio.

Svu noć je padala kiša

I drveni pod je škripao

Dok sam se spremao za put.

Taksi je čekao pred vratima i

Telefon je počeo da zvoni.

Na stolu su ostale stare fotografije,

U sobi miris vina.

Još noćas draga ja gledam svijetla ovog grada,

Još noćas draga, putujemo mrak i ja,

Samo još noćas,

Mrak i ja.

Rade Serbedzija

Daca · ~Žena Sanjicinog švalera~

KAD ZABORAVIŠ NEDELJU

A kad zaboraviš šarene pokrivače sredom i subotom
A naročito kad zaboraviš nedelju;
Kad zaboraviš naše trenutke nedeljom u krevetu,
Ili mene kako sedim na radijatoru ulične sobe u tromo popodne,
I gledam niz dugu ulicu koja nikamo ne vodi;
Zagrljenu priprostim starim kućnim ogrtačem nenadanja;
I ništa ne moram raditi, i sretna sam . . .
I kad ponedjeljak ne bi nikad trebao doći!
Kad to zaboraviš kažem . . .
I kako si psovao ako bi netko uporno zvonio na vratima,
I kako bi meni zastalo srce ako bi zvonio telefon,
I kako smo konačno odlazili na nedeljni ručak;
U stvari, kroz uličnu sobu do stola zamrljanog tintom
u jugozapadnom kutu, na nedeljni ručak.
A to je uvek bilo pile s testeninom, ili pile s rižom, i salata,
pa raženi kruh i čaj, i kolačići s čokoladnim mrvicama.
Kažem, kad to zaboraviš . . .
Kad zaboraviš moj tihi predosećaj
Da će rat završiti prije nego dođe red na tebe;
I kako smo se konačno svlačili,
Gasili svetlo, uranjali u krevet,
Ležali načas opušteni u nedeljno svežoj posteljini
I nežno se slivali jedno u drugo . . .
Kada, kažem zaboraviš sve to,
Tada možeš reći, tada ću možda poverovati
Da si me dobro zaboravio.

Gvendolin Bruks

ksantipa · Odomaćeni član

Sta si moje ti?

Pakao i raj,
pocetak i kraj
eto to si moje ti!
I moje sunce i moje jutro
mesto gde pocinju moji sni.
Neznost i grubost
razum i ludost
sto na meni ostavlja trag.
I sreca sto mi na vrata kuca
ali mi ne prelazi prag.
Ponor i vir
rat i mir
koji mojom dusom hara
i lomaca jednog unistenja.
Pepela nastalog bez vatre i plama.
Jutro i noc
slabost i moc
koje sam vremenom stekla.
I vatra moja usred zime
koja me do bola opekla.
Radost i jadi nekad i sad
koje stoji na nogama od stakla
i zaborav moj koji ce doci
kada se smeh zacuje iz pakla.

mistik29 · Prijatelj foruma

I to je stvarnost svijeta
ti znaj
onda jednom
kad dođe kraj...

taki78 · Početnik Domaćeg.de

PRVA LJUBAV

Nemoj da mi uputiš više
nijedan pogled,
čak i ako bi smeo.
Svaki tvoj pogled samo nove uspomene piše
i tiho, nečujno urezuje tvoje ime
u neke moje još nerođene rime
žute i plave boje,
a ja nisam sigurna da li bi ti to hteo.
Ne budi moje orkane snene
da se neki ne zakovitla iz pene,
ponašaj se i dalje kao da ne postojim,
i kao što si do sada umeo
nastavi da gledaš kroz mene
u nedogled
iako tu ispred tebe stojim.

Nemoj uopšte da me gledaš,
zaboravi me.
Potroši svoje poglede na one druge,
na one što znaju da se kikoću,
da od svega naprave važnu temu,
na one izgubljene u beskraju
što ne znaju za samoću,
na one što se trude
da uvek nose šminku,
na one kojih se sve tiče
a tako malo znaju...
Gledaj njih,
zaboravi mene, klinku,
ja nisam takva niti takva mogu da budem,
ja sam iz neke potpuno druge priče.

Nemoj da mi uputiš više
nijedan osmeh.
Jedan je dosta.
Pomisliću da u tom novom još nešto piše
i bojim se, izazvaću podsmeh
kod onih kojih se sve tiče...
U meni se rodi i osta
želja koja klija i raste,
i izvija se i trudi
da izleti u nebo
i nemoguće preraste.
I zato nemoj, nemoj nikada više
da mi poklonis nijednog smeška.
Zamisli da me nema,
da ne postojim, tako je bolje.
Moram to da te molim jer se bojim,
strašno se bojim
da je tvoj osmeh samo greška.

Pokloni tvoj osmeh tamo nekoj drugoj,
i petoj, i sedmoj,
pokloni ga onima koje će znati da ga vrate,
onima koje ne vole čekanje,
kojima nije problem da svojim osmehom uzvrate
odmah, bez razmišljanja,
a da ga prime još manje.
Pokloni ga njima, meni nemoj,
jer moj osmeh predugo sanja
dok ne ugleda svitanje,
predugo čezne da izleti,
predugo plete šarene duge,
predugo trepti dok ne sine,
a za sve to vreme
moje usne su neme.
Zato me zaboravi
jer ja nisam kao te druge,
ja sam iz neke sasvim druge šeme.

Nemoj da mi uputis vise
nijednu reč,
čak i ako to želiš.
Sve reči mogu da imaju i drugo lice,
i šta ako ti to prekasno shvatiš
i poželiš da ih vratiš
i pričuvaš za neku drugu zgodu
kad vidiš šta u mojim očima piše,
pa se sneveseliš,
a već je kasno, već si ih pustio da odu?
Ne, nemoj mi reći ni jednu reč više,
bojim se da će i moje reči da poteku
izazvane tvojim
pa će da se sliju u moćnu reku
i da teku i teku...
Tako se bojim
da će iz mene bujica da provali,
da mi neće biti dovoljno sve vreme u našem veku
da iskažem sve što smo do sad otćutali.

Neka tvoje reči odu na tamo neke
očima blizu
a mislima daleke,
na one što imaju raspletene kose,
što uvek slušaju ali retko čuju,
na one što se oblače u Rimu i Parizu,
na one kojima je važno šta će da obuku
i šta će da nose,
na one što se stalno utrkuju...
Na mene ne bacaj reči,
zamisli da ne postojim,
jer ja se bojim, strašno se bojim
da neće ništa da me spreči
jednom kad moja bujica krene,
kad se otkači i provali i dotakne sve vaseljene
koje nam dele sreću i tuge.
Zato te molim, najlepše molim,
zaboravi mene,
ja sam jaka i sve ću moći da prebolim
jer ja nisam i nikad neću
biti kao te neke druge.

I nemoj, nikada nemoj da me tražiš,
čak i ako se osmeliš
pa to poželiš,
čak i ako se na to odvažiš.
Čak i ako ti konačno sine da sam ja Ona,
jedina prava samo za tebe,
ona jedna od miliona
koja ti pruža more tišine
i svu silinu uragana
u istom trenu.
Ne, nemoj da me tražiš,
pusti me da sama svoje dane brojim
dok postojim,
dokle god trajem nekih dana,
dokle god moje vreme curi.
Nedaj da ti misli na tu stranu skrenu,
nipošto nedaj.
Ja se neizvesnosti više ne bojim
ali bih radije da požurim
i da se sakrijem u uspomenu.

Potraži one neke druge
koje su svikle
da nose štikle,
koje samo sa debelim slojem šminke postoje,
koje još uvek ispredaju prazne priče,
koje se još uvek utrkuju da sve vide i čuju,
koje nose samo uzdužne pruge
jer im samo takve dobro stoje,
koje ne pričaju nego se dovikuju...
Mene nemoj,
mene ne traži
jer ja sam samo drhtaj jednog trena,
samo kap rose opijena jutarnjom vlagom,
samo neizrecivo malo parče istine u laži,
i nestalna kao morska pena
od koje sam sačinjena.

Bojim se, strašno se bojim
ako me nađeš
da ćemo zajedno da potečemo istom snagom,
istom silinom,
istom žestinom,
i da ću početi da postojim,
stvarno postojim
od tada pa sve do svog kraja.
Probudićeš moje orkane
i bujice i reke,
moji snovi će da dobiju lice
i da ostvare želje daleke.
Ali, šta je sve to?
Sve će to jednom morati da stane
jer kad tad stane sve što jednom krene,
jer kratak je ovaj ljudski vek
i prolazan poput lepote maja.
A ako me ne nađeš,
ako me nikada ne nađeš,
ja ću imati tebe i ti ćeš imati mene
odavde pa do večnosti, zauvek,
bez početka i bez kraja.

pozdrav

taki

Dajana024 · Odomaćeni član

ZABORAVI
Ako me sretnes negdje u gradovima stranim,
Po kojima se muvam u posljednje vrijeme,
Sretni me,
Kao da me sreces prvi put.
Nismo li se mi vec negdje vidjeli,
Kazi...i zaboravi.
Zaboravi dane koje smo nekada zajedno...,
I noci zaboravi...
Gradove kojima smo mijenjali imena,
I ucrtavali u karte samo nama dostupne...
Onaj hlad pod maslinama u nasoj uvali,
uvali mirnih voda.
Otok nas i ime broda pjesnika
koji nas je tamo nosio...
Zaboravi da si ikada rekla da me volis,
I kako se nikada, nikada, necemo rastati.
Treba zaboraviti naslove knjiga
Koje smo zajedno citali,
Filmove koje smo gledali,
Hemfri Bogarta i Kazablanku,
Narocito zaboravi.
Ulicu divljih kestenova s pocetka Tuskanca,
I onaj nas poljubac na kisi
Za koga bi znala reci:
"Nikada necu zaboraviti".
Molim te zaboravi...
I kada ti kazem da zaboravis,
Kazem ti to zato sto te volim
Kazem ti to bez gorcine,
Otvori oci ljubavi,
Nasim gradom prosli su tenkovi.
Odnijeli su sobom sve sto smo bili,
Znali..., imali...
Zato... Zaboravi.
Cemu sjecanja...?
Pogledaj kako tresnja u tvome vrtu,
Iznova cvjeta svakoga proljeca.
Nasmijesi se jutru koje dolazi,
Zagrli bjelinu novih dana
i zaboravi.
Kasno je vec dragana, hocu da kazem,
zreli smo ljudi,
To jest, nismo vise djeca
I znam da nije lako,
I znam da mozda i boli, ...ali pokusaj,
Molim te,....pokusaj...zaboravi!
I ako me sretnes negdje u gradovima stranim,
Po kojima se muvam u posljednje vrijeme,
Sretni me, kao da me sreces prvi put;
Nismo li se mi vec negdje vidjeli,
Kazi... i zaboravi.

VODONOSA · Početnik Domaćeg.de

Ako ovo je kraj
ako umro je sjaj
ne daj da nam drugi sude
jutrom pocinje dan
sada vidim, sad znam
nisu sretni koji ljube