Vampiri

Danko_zr · Početnik Domaćeg.de

Zove se Vlad Cepes ili Drakula,a na rumunskom draku znaci djavo..I u mom mestu bi trebalo u skorije vreme da mu se podigne spomenik1! New Evil

ne zezam se!!

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Spominjao sam pre nekoliko meseci onaj tekst iz "Zabavnika". Najzad sam ga našao i možete ga pročitati ovde.

Edit:
Više o porfiriji, bolesti vampirizma možete naći ovde.

kat.j.arza · Početnik Domaćeg.de

Da li je neko od vas chuo za ``Red punog meseca`` i da li znate shta o tome?_Nedavno sam se susrela sa tim pojmovima,ali ne na pravi nachin objashnjenim...pa dakle...?!

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

U većini enciklopedija nalazimo da je reč "vampir" srpskog porekla. Ipak, u pisanom obliku, ona se u našem jeziku prvi put pojavila 1784. godine u knjizi "Sovjeti zdravago razuma Dositeem Obradovičem složeni, prva čast, u Laipsigu... 1784". U njoj jedna rečenica glasi: "(Ne dâ nam episkop) ni vampire iskopavati"

Prvi verodostjan trag mita o vampiru otkriven je u Persiji na jednoj vazi ukrašenoj crtežom čoveka koji se bori protiv nekog čudovišnog stvora koji pokušava da mu sisa krv. Drugi trag je vavilonski mit o Lilitu, božanstvu poznatom po tome što deci pije krv. Neki stručnjaci ipak smatraju da su prve legende o "živim mrtvacima" rođene u Kini u VI veku pre nove ere. Najtačnije bi bilo reći da se ne može odrediti ni vreme ni zemlja u kojoj su takve legende nastale jer ih je bilo ne samo u staroj Kini već i u Indiji, Maleziji i Polineziji, a bile su poznate i među Eskimima i Actecima.

Eva nije prva

● "Pravi" vampiri nastali su ipak u evropskoj civilizaciji, tačnije u staroj Grčkoj i judeohrišćanskoj tradiciji. U XI pevanju Homerove "Odiseje" pisane u IX i VIII veku pne, lutalica Odisej žrtvuje nekoliko ovaca da bi sakupio njihovu krv i pomoću nje prizvao duhove koji bi mu mogli pomoći na njegovoj plovidbi. Pošto su popili žrtvenu krv, duhovi mrtvih, osnaženi, pomažu Odiseju. Prema grčkim mitovima, žrtvena krv bila je i eliksir mladosti.
● Grčka i rimska mitologija obiluju krvožednim boginjama kao što su empuze, lamije i strige. One nisu "živi mrtvaci" već božanstva bez tela koja mogu da uzmu ljudski oblik da bi zavodile ljude, proždirale decu ili im pile krv. Nazvii empuza i lamija postali su od ličnih imena. Prema klasičnim izvorima, Empuza, demonsko biće, bila je kći boginje Hekate, a imala je bronzane noge (jednu magareću) i noću se pretvarala u mladu lepoticu da bi zavodila usnule ljude. Lamija je kći starog istočnjačkog boga Bela i bila je ljubavnica boga Zevsa. Ljubomorna Zevsova žena Hera ubila joj je decu. Za osvetu, Lamija se pretvara u čudovište i proždire malu decu ili im sisa krv. Strige (od latinske reči strix = sova), noćni su demoni u obliku ptica vrana koje se hrane krvlju novorođenčadi i uz to usnule muškarce lišavaju muškosti.
● Na stvorenje slično vavilonskom božanstvu Lilitu nailazi se u starim hebrejskim tekstovima mada je priča uklonjena iz Starog zaveta. To je Lilit, prva žena, pre Eve, stvorena da bude Adamova supruga. Nezadovoljna Adamovom mlakošću, Lilit napušta muža i postaje kraljica demona i zlih duhova: kao i lamije i strige, i ona iz dece isisava krv. Lilit je, prema mitu, stvorena od iste materije od koje i Adam, od zemlje, dok je Eva nastala od Adamovog rebra.

Duše na mukama

● Ideja o životu psole smrti beočug je između hrišćanstva i verovanja u vampirizam: telo je materijalni pokrivač koji istrune dok duša nastavlja da živi u drugom svetu očekujući vaskrsenje na dan Strašnog suda. Uskrsnuti neće oni koji nisu primili predsmrtnu pričest ili oni koji nisu pokopani u posvećenoj zemlji: samoubice, ubice i izopšteni iz crkve. Verovanje da njih treba pokopati van osvećenog zemljišta osnov je drugom verovanju, odnosno sujeverju o vampirima koji su, prema hrišćanskoj logici, "duše na mukama" jer ne pripadaju ni svetu živih ni svetu mrtvih.
● U XI veku Evropom počinju da kruže priče o potpuno očuvanim telima preminulih nađenih van grobova u koje su bili sahranjeni. Francuski stručnjak za okultne pojave po imenu Žak Alben Kolen de Plasi navodi u svom "Đavoljem rečniku" iz 1818. izveštaj biskupa iz Kaoara, grada u Francuskoj, o slučaju jednog viteza iz njegove dijaceze koji je umro i bio sahranjen, a kasnije više puta viđen daleko od groba u koji je bio pokopan.
● Slične slučajeve navode i neki engleski autori koji za mrtve što ustaju iz groba imaju naziv "leš krvopijac" – cadaver sanguisugus. Ipak, ovi izveštaji bili su samo povremeni sve do XIV veka kada je vampirizam buknuo u srednoj Evropi, naročito u Pruskoj, Šleziji i Češkoj. Utvrđeno je da se širenje verovanja u vampire vremenski podudara sa izbijanjem bubonske kuge u tim oblastima. Da bi izbegli širenje zaraza, ljudi su žurno sahranjivali žrtve, ponekad i ne utvrdivši da li su zaista već preminule. Kada bi se posle izvesnog vremena grob ili grobnica otvorili, ponekad se nailazilo na potpuno očuvana tela samo u drugom položaju i poprskana krvlju. Nije bilo potrebno mnogo uobrazilje da se takvi pokojnici proglase za vampire dok su to najverovatnije bili bespomoćni živi sahranjeni nesrećnici koji su se osvestili i dugo mučili u sovjim sanducima pokušavajući da se izbave ili dozovu pomoć.

Demonologija jednog kralja

● U drugoj polovini XVI veka reformacija, pokret koji su vodili disidenti od Rimokatoličke crkve, njenih doktrina i prakse, zvanično je prihvatila postojanje vampira. Priče o vampirima dolazile su čak i do Martina Lutera (1483-1546) i on ih nije otvoreno pobijao. U mnogim od tih priča pojavljivali su se "svedoci" koji su tvrdili da su čuli pokojnike kako žvaću u svojim grobovima. Od 1552. godine u Pruskoj i Šleziji ustalio se običaj da se pokojniku stavi u usta metalni novčić ili kamen da bi ga tako sprečili da žvaće.
● O vampirima, avetima, noćnim duhovima, opasnim i bezopasnim povratnicima iz sveta mrtvih počinju čak da se pišu "naučni radovi". Kada je engleski kralj Džejms I objavio svoju raspravu "Demonologija" (1597) o okultnim pojavama, "živi mrtvaci" ili vampiri bili su na izvestan način priznati kao stvarni glasnici đavola. "Demonologija" je tako postala važan deo kulture zapadne Evrope.

● Početkom XVII veka jedan slučaj imao je veliki uticaj na širenje već prisutnog sujeverja u Mađarskoj. Bilo je to suđenje grofici Eržebet Batori 1611. godine optuženoj da je otimala i do smrti mučila bespomoćne seoske devojke koje su živele u blizini njenog zamka Čahtice (na slici iznad) podignutog u planinskom predelu koji danas pripada Slovačkoj. Prema ondašnjim letopisima, broj njenih žrtava se razlikuje od izvora do izvora (raspon od 80 do 2000), ali je najrealniji broj od 610 žrtava. U slučaju grofice Batori nije bilo ničeg natprirodnog mada nijedan ogled o vampirima ne može da se zamisli bez njenog imena. Svi podaci se slažu da je ona uživala u krvi svojih žrtava mada je ona nije pila već se kupala u njoj da bi, kako su je savetovale stare knjige o magiji, sačuvala mladost i lepotu. Kako se broj otetih devojaka povećavao, umnožavale su se i priče o njenim zlodelima. Najzad je 30. XII 1610. jedan njen rođak opkolio i zauzeo zamak gde je otkrio mnoge umorene mlade žene, a i neke zarobljenice još žive, ali sa hiljadama uboda iglom po čitavom telu.
(zanimljiv sajt o Eržebet Batori, na španskom: http://erzebethdebathory.blogspot.com/)

Doživotna zatočenica

● Grofica Batori izbegla je smrtnu kaznu zahvaljujući vezama s vladarskim porodicama, ali je do smrti ostala zatočenica u jednoj odaji svog zamka na kojoj su svi prozori i vrata bili zakovani. U podrumu ruševine njenog zamka, koji je danas pristupačan turistima, još se jasno mogu videti žlebovi u kamenu kojima je krv oticala u korita u kojima se ona kupala. Svi koji su joj pomagali u zlodelima bili su pogubljeni.
● Život i zločini Eržebet Batori bili su izvor mnogih mitova i legendi. U nekima od njih ona je nastavila i posle smrti svoje krvave pirove, pa je stoga dobrim delom poslužila kao jedan od "uzora" za nastanak knjige brema Stokera o čuvenom transilvanijskom vampiru Drakuli. Stoker je inače za glavnu ličnost svog romana uzeo Vlada Cepeša (1431-1476), vlaškog grofa koji je bio istorijska ličnost. Vlad je istovremeno bio nacionalni junak koji se hrabro borio da svoju zemlju oslobodi Turskih zavojevača i krvoločni tiranin koji je iz čistog zadovoljstva naređivao da ljude nabijaju na kolac. Smatra se da je tako hiljade ljudi izgubilo živote. Vladova svirepa dela nadahnula su mnoge hroničare i učinila od njega ličnost iz legendi čije je ime neraskidivo vezano s kasnijim, i današnjim mitovima o vampirizmu na osnovu kojih se još i danas snimaju filmovi.
[prim. mod.: Vlad Tepeš je Turske zarobljenike nabijao na kolac, ali ne pored kičme (jer bi tada ostali živi) već u "slobodnom stilu" što uzrokuje brzu smrt. To je bio deo zastrašivanja turske vojske kako bi što brže oslobodili zemlju]
● Tokom XVII veka sujeverje vezano za vampirizam proširilo se iz zapadne Evrope, gde je nastalo (Britanija, Francuska, Portugalija), prema jugu zahvatajući albaniju, Bugarsku, Grčku, istočne delove Austro-Ugarske, središnji deo Balkana i Rusiju. I dok se na zapadu ta vrsta sujeverja gasila, na istoku sve više cveta. Istok Evrope bio je siromašan i mnogi njegovi, naročito planinski krajevi, ostajali su nepristupačni i nedostupni novim idejama prosvećenosti.

Nemirne duše

● Verovanje da se u nekim slučajevima telo preminulog ne raspadne i da takvi pokojnici napuštaju svoje grobove vraća nas u ranohrišćansku Grčku. Ti "nemrtvi mrtvi", nazivani vrikolakasi, smatrani su u početku bezopasnim jadnicima čije nemirne duše lutaju tražeći samo pokoj.
● Etimološki, reč "vrikolakas", pozajmljena iz slovenskog jezika znači "vukodlak", ljudsko biće sposobno da se pretvori u vuka. Između 1520. i sredine XVII veka u raznim spisima navedeno je oko 30.000 slučajeva likantropije [pretvaranja ljudskih bića u vukove; prim. mod.: danas stvarni psihološki poremećaj] u Evropi; na zapadu uglavnom u Francuskoj, a na istoku u Mađarskoj, Srbiji i Češkoj. Vukodlaci su tako, uzeti vremenski, bili neka vrsta preteča vampira jer reč vampir još nije bila u široj upotrebi.

● Legende o vukodlacima pothranjivali su neki slučajevi naslednih poremećaja kod kojih je dolazilo do preterane dlakavosti koja je zahvatala ne samo uobičajene delove tela, već i čitav trup, udove i lice. Od ovog poremećaja patio je, da navedemo samo jedan slučaj, Bavarac Petrus Gonzalvus (na slici) koga su nazivali "bavarski vukodlak". Bolest je bila nasledna, pa su je imala i njegova deca.
● I pored svih priča, sve do početka XVIII veka nije bilo zvaničnih zapisa o vukodlacima i vampirima. U prvoj dekadi tog veka izveštaji i svedočenja navodnih očevidaca bili su prikupljeni u pismenom obliku. Jedan od prvih odnosio se na mađarskog podanika Petra Blagojevića koji je navodno posle smrti 1725. godine, postao vampir i kao takav prouzrokovao smrt "do deset osoba" u seocetu Kisilova (možda današnje Kisiljevo kod Požarevca). U izveštaju o Blagojeviću prvi put je uopšte upotrebljena reč "vampir".
● Drugi slučaj dogodio se u srpskom selu Medveđi: jedan seljak koji je izdahnuo pošto je pao sa kola natovarenih senom, pretvorio se posle smrti u vampira. U svom selu on je zatim usmrtio skoro sve stnovništvo i sve domaće životinje.
● Izveštaj o seljaku iz Medveđe napisao je, na osnovu istrage započete u decembru 1731. godine, i podneo doktor po imenu Johan Fikinger sa svojim saradnicima, takođe lekarima. Rezultat istrage upućen je, u pismenom obliku, austrijskom ratnom savetu u Beogradu (Beograd je od 1718. do 1738. bio pod Austrijom).

Naredba Rišeljeu

●Austrijski kralj Karl VI (1685-1740) i francuski vladar Luj XV (1710-1774) bili su veoma zainteresovani za slučaj Blagojević. Luj je čak naredio svom savetniku i ambasadoru u Austriji Rišeljeu (čuveni Rišelje bio je stric ambasadorovog oca) da mu dostavi prepis službenog nalaza. Slučaj je postao toliko popularan da je u francusko-holandskom časopisu "Glaner" u broju od 3. III 1732. godine objavljen opširan tekst. Tada je reč "vampir" prvi put upotrebljena u francuskom jeziku. U engleskom se ta reč prvi put pojavila 11. III iste godine u listu "London džernel".
● Bio je to, na izvestan način, znak za maltene pravu poplavu kvazinaučnih i filozofskih rasprava o vampirizmu. Navešćemo samo jednu: "Dissertatio physica de Cadaveribus Sanguissugis" (Rasprava o fizičkoj prirodi leševa koji sisaju krv) koju je 1732. u Jeni, u nemačkoj, objavio Johan Kristijan Štok.
● U isto vreme pojavljuju se i "stručna" mišljenja o svojstvima vampira. Prvo, vampir je neko ko se vraća iz mrtvih, a nije duh. Drugo, on svoj grob napušta samo noću i sisa živim smrtnicima krv da bi produžio svoje posmrtno postojanje. Treće, njegove žrtve i same posle smrti postaju vampiri.
● Filmovi o vampirima uneli su pometnju u prvobitnu predstavu o njima. Tako, na primer, nije svuda bilo ukorenjeno verovanje da se lik vampira ne može videti u ogledalu i da on nema senku. Dugački očnjaci, tako dragi filmskim scenaristima i režiserima, samo su ostaci kandži vukodlaka i po svoj prilici njih su izmislili pisci horor-romana. Vampiri, uopšte uzev, ne zagrizaju svoju žrtvu, krv joj sišu kroz pore na koži...

Kako ih prepoznati...

● Vampir je, kao što smo već kazali, pokojnik čije telo ni posle više nedelja nije počelo da se raspada u grobu. On je neprirodno kosmat, njegove guste i čupave obrve su spojene, dlanovi obrasli dlakom. U Rumuniji se verovalo da vampiri ponekad imaju kratak, dlakav rep koji može da nabuja dajući im natprirodnu snagu.
● U vreme kad je vampirizam u Evroi bujao, verovalo se da se vampir može otkriti na sledeći način: tek zadevojčena devica postavi se na mladog konja koji se još nije pario. Konj sa jahačicom treba da prođe čitavim grobljem i ako pred nekim grobom ustukne – greške nema. Tu leži vampir. Konj treba da bude crn kao zift ili beo kao sneg. Drugi dokaz su rupice u blizini groba: kroz njih vampir, pretvorivši se u maglu, napušta svoje počivalište u zemlji.
● Osobe rođene iz veze vampira i obične smrtnice imale su, prema verovanjima, nepogrešiv dar da otkrivaju vampire. Takva osoba, nalazimo u nekim izvorima, nazivana je u Srbiji vampirče ili vampirović (prim. mod.: prema Vuku, takva deca nisu imala kosti)

… a kako ih upokojiti

● U teoriji svako može psole smrti da postane vampir, ali su neke osobe – kao što su samoubice, izopštenici iz crkve, mrtvorođeni i svi koji nisu sahranjeni po hrišćanskim propisima – tome podložnije. Takođe se verovalo da su osobe obeležene na izvestan način predodređene za vampira: rođeni sa zubima, s posteljicom oko glave (kod nas se takva posteljica čuvala kao amajlija za dete), zatim osobe sasvim crnih ili izuzetno jarkoplavih očiju, crvenokosi, sa masom mrlja i mladeža po telu.
● Kada bi takve osobe umrle, njima bi iz predostrožnosti, pošto su već bile položene u kovčeg, ali pre sahrane, zabijali klin u čelo, prikucavali ih za dno mrtvačkog sanduka, zabadali igle po telu i mazali ih mašću od svinje zaklane na dan Svetog Ignjacija. Drugi način bio je stavljanje u usta češnja belog luka, komadić posvećenog hleba (Grčka) ili kriške limuna (Saksonija). U Sudetskoj oblasti takve pokojnike zavijali su u neku vrstu dugačke i široke rukom pletene čarape. Svake godine budući vampir morao je da opara po jednu petlju i tak kad i poslednja bude oparana, on će moći da ustane iz groba. U nekim krajevima Srbije protiv vampira se na prozore i vrata katranom nacrta krst i svuda se obese venci belog luka. A ako se vampir već otkrije u grobu, onda će se on zauvek upokojiti ako mu se kroz telo probije glogov kolac.
● Iako je vampirizam u XVIII veku bio jedna od omiljenih tema u salonskim razgovorima i predmet rasprava po univerzitetima, zanimanje za njega postepeno slabi i u vreme posvećenosti skoro sasvim prestaje da zaokuplja maštu ljudi. Romantizam, međutim, vraća zanimanje za natprirodne pojave, naročito za vampirizam. Ovoj temi nisu odoleli ni mnogi slavni književnici. Francuski pesnik Šarl Bodler piše "Metamorfoze vampira", Čarls Dikens "Kuću duhova", Gete "Korintsku nevestu". Ne treba zaobići ni, mada je on znatno mlađi, našeg Milovana Glišića i njegovu pripovetku "Posle devedeset godina" čiji je glavni junak Sava Savanović, najpoznatiji vampir u srpskoj književnosti. Po toj pripoveci je 1973. snimljen kultni horor "Leptirica".
● A šta mi na kraju da kažemo o vampirima za koje u našem narodu ima još puno naziva: lampir, lampijer, vukodlak, vjedogonja, jepir, upir, tenac, krvopijac...?
● Gerard baron van Sviten (1700-1772), Holanđanin rodom, profesor medicine na univerzitetu u Beču, u svom medicinskom izveštaju upućenom njegovoj kraljevskoj pacijentkinji carici Mariji Tereziji, osuđujući verovanje u vampire, na jednom mestu kaže: "Sujeverje je kćerka neznanja".

[iz "Politikinog zabavnika" #2347/1997]

šamar · Iskusni član

ma neznam dali postoje ili ne ali meni su moćni.a vama nisu ljepi i moćni.
što znam o njima to je iz filmova i tako to.znam da je kao prvi vampir.vlad tepeš...
negdje se spominje i bella lugoši.da je radio slične stvari kao pio krv i tako to.samo neznam koji.
ali od velikih ratnika koje je pobjedio u borbama.

mada nebih imao ništa protiv tog da postoje.šalim se naravno.

ali svakako gotivim filmove o njima najviše zbog njihovih prelepih i previše zgodnih saputnica.gotivim ih još od starih crno belih filmova i pogledao sam zavidan broj filmova o njma.pa tako i dan danas volim "vampire". Mr. Green

Vampiri u opancima

Vampiri su stekli svetsku slavu blagodareci povempirenju transilvanskog bojara, grofa Drakule, olicenja pravog gospodina i nadaleko cuvenog ljubitelja dobrog zalogaja ljudskog grla i dobre kapljice covecje krvi.

A ko bi i pomislio da su prvi-prvcati vampiri cija je slava doprela do evropskog zapada bili naši seljaci i da se po noci nisu podizali iz komfornih obiteljskih grobnica i mermernih sarkofaga vec iz raskvašene srpske ilovace.

Postojanje Petra Blagojevića iz sela Kisiljevo na Dunavu istorija verovatno ne bi zabeležila da se on posle svoje smrti, 1725. godine, nije povampirio. Blagojević se na dan posle svoje sahrane, na Aranđelovdan, u snu javio svojoj ženi i tražio joj opanke. Svoje licne opanke bez kojih je bio sahranjen. Seljani su shvatili zašto su pokojnom Peri potrebni opanci tek par meseci docnije, kada je za nedelju dana u selu umrlo devet duša. Milsili bi da ih je odnela čuma da svi do jednoga na samrti nisu tvrdili da im se prikazivao pokojni Pera, da ih je davio i da im je govorio da im nema spasa.

ja sve do sada mislio da je prvi srpski vampir " sava savanović"

k1rA · Početnik Domaćeg.de

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Joj, sve si pobrkao! Very Happy

šamar · Iskusni član

Crvenkapa Bre · Početnik Domaćeg.de

Malo sam proučavala vampire (tj. ljude koji tripuju da su vampiri) i pronašla svašta zanimljivo... Pa sam o tome napisala i članak pre nekih mesec dana, zanima me šta vi mislite o (ne)postojanju vampira i poznatim "vampirima" koje istorija pamti.

Vampiri - između mita i stvarnosti

U Americi trenutno živi oko 150 do 200 ''pravih'' vampira, dok je broj onih koji uobražavaju da to jesu, daleko veći. Smatra se da u svetu živi više od 100.000 ljudi koji veruju da su vampiri

Za razliku od Vlada Cepeša, hrabrog vladara i nemilosrdnog ratnika, čije ime je satanizovano izdavanjem knjige Brema Stokera ''Grof Drakula'', njegova dalja rođaka, Eržebet Batori je zaista zaslužila titulu najkrvoločnijeg vampira koji je hodao zemljom. Nasleđe nečastive lepotice i danas odzvanja u ušima sve brojnijih poklonika okultizma.
U SAD postoje razna udruženja i klubovi kao što su "The Count Dracula Fan Club", ili "Vampire Information Exchange", koji objavljuju i distribuiraju specijalizovane knjige i časopise, kao i brojne stvarčice vezane za svet vampira. Najpoznatija takva udruženja u Americi su u Kaliforniji, zatim u Sent Luisu, Njujorku, Čikagu i Nju Džersiju. Sekta koja je najuticajnija je ''New Jersey Association of Real Vampires'' u kojoj tvrde da je vampirizam stvarna pojava i da su njeni članovi sposobni da čitaju misli, pomeraju predmete pogledom, da imaju sposobnost telepatije i neverovatnu želju za krvlju. Članovi ovih vampirskih sekti tvrde da su rođeni kao vampiri, i da su ceo život imali super-moći, da nisu trpeli svetlo, da su bili asocijalni... Šta se krije iza ovakvog stava? Najčešće su to duboki psihički problemi i psihosomatske bolesti kao što su: podvojena ličnost, kompleks niže vrednosti, paranoja, i šizofrenija. Ipak, ti ljudi sa različitih meridijana udružuju se u društva, sekte, i kultove u kojima proširuju svoja iskustva, razmenjuju fantazije, vampirsku literaturu i muziku. Na skoro svim internet sajtovima ovakvih udruženja napominje se da su oni ''protiv nasilja'', te da je zabranjeno bez dozvole donora piti ljudsku krv. U cilju ispunjenja nastranih fantazija napravljena je i neka vrsta sado-mazo udruženja: Alijansa vampira i donora.
U Njujorku su obožavatelji gospodara noći napravili Centar za istraživanje vampira. Tamo se kaže da moderni vampiri ne ujedaju žrtve, već ih poseku na pogodnom mestu. Prema njihovim tvrdnjama pogrešno je verovanje da se vampiri mogu zaustaviti raspećem ili belim lukom.
U Centru za istraživanje vampira procenjuje se da u Americi trenutno živi oko 150 do 200 ''pravih'' vampira, dok je broj onih koji uobražavaju da to jesu, daleko veći. Smatra se da u svetu živi više od 100.000 ljudi koji zaista veruju da su vampiri.
Neki od savremenih umišljenih krvopija su i Džon Hejg, koji je harao Londonom 1944., hanoverski vampir, Fric Harman, odgovoran za smrt nekoliko stotina dečaka, kao i dizeldorfski vampir - Peter Kurten, Džon Bredan Kručli - vampir sa Floride, po zanimanju kompijuterski inženjer, a po svom slobodnom opredeljenju: okultista i sadista.
Istoričar Lo Duka zapisao je da kod vampira sisanje krvi zamenjuje poljubac, a ponekad i sam seksualni čin. Ako je verovati legendama, i žrtva, iako predodređena za sigurnu smrt zbog gubitka krvi, oseća isto seksualno zadovoljstvo kao i agresor.

Pravi vampiri

Porfirija

Nisu svi slučajevi vampirizma samo beg od stvarnosti. Bolest vampirizma zaista postoji i stručni naziv za nju je Porfirija ( lat. Porphyria). To je poremećaj u organizmu pri kojem telo proizvodi previše hemikalije zvane porfirin. On služi za stvaranje hemoglobina, crvenih krvnih zrnaca, i vezuje kiseonik. Telo deluje na višak porfirina tako što ga izbacuje kroz mokraću i stolicu, a kada se to dogodi ostaje premalo hemoglobina za održavanje zdravlja.
Ova neizlečiva bolest utiče na nervni sistem i kožu, prouzrokuje bol u grudima, grčenje mišića, slabost i nemoć, halucinacije, nervne napade, ljubičastu boju urina, i brojne mentalne poremećaje poput depresije, paranoje i šizofrenije. Na koži se pojavljuju čirevi, alergija na sunce, i jak svrab. Ovu bolest najčešće prouzrokuje uzimanje nekih medikamenata kao što su anti-bebi pilule i sedativi, ali i konzumiranje narkotika, dolazak u dodir sa različitim hemikalijama, određenom hranom, i preteranim boravkom na suncu.

Congenital Erythropoietic Porphyria (CEP)

Ovo je genetska bolest, koja je veoma retka. Do sada je zabeleženo samo 130 slučajeva širom sveta. Osobe koje pate od CEP-a imaju jaku alergiju prema suncu i zbog toga ne smeju da budu izložene dnevnom svetlu. Ova bolest utiče na kosti i zube, pa bolesnicima ne retko narastu i oštri očnjaci, opada im kosa, a na drugim delovima tela izrastaju dlake. CEP izaziva hroničnu anemiju kod bolesnika, a ona zahteva ili konzumiranje krvi ili transfuziju. Životni vek osoba koje boluju od ovog čudnog poremećaja se završava između 20. i 25. godine. Zbog malog broja obolelih, o ovoj bolesti se ne zna mnogo, nije izlečiva, iako postoje lekovi koji mogu da uspore razvitak simptoma.

Kraljica vampira - Eržebet Batori

Eržebet Batori bila je rođaka ozloglašenog princa, Vlada Cepeša Drakule, gospodara Vlaške. Nakon udaje za grofa Ferenca Našdija koga su zvali Crni Vitez, 1575. godine, Eržebet je sa njim živela u dvorcu Čejte, na severoistoku Mađarske. Muž joj je često učestvovao u borbama protiv Turaka, a to vreme Eržebet je provodila u orgijama sa svojom tetkom, lezbejkom, groficom Karlom Batori. Sluga Torko je groficu uveo u tajno udruženje, sektu Crna Ptica, ali prava prekretnica u njenom životu nastupa muževljevom smrću, 1602. godine. Jednog jutra, kada su kapljice krvi služavke koju je Eržebet udarila zbog neposlušnosti dotakle njenu ruku, učinilo joj se da je koža na tom mestu osvežena i lepa. Pod utiskom svoje bolesne fascinacije "podmlađivanjem krvlju" Eržebet je naredila slugama da sirotoj devojci iseku vene i iscede svu krv u kadu. Tokom narednih dvanaest godina okrutna grofica se kupala u krvlju novih žrtava koje su joj dovodili njeni saučesnici: upravnik zamka, sluga, i dve gatare.
Eržebet Batori je izumela 'gvozdenu devicu' (Iron maiden), gvozdeni kovčeg koji je izunutra imao oštre šiljke. Takvi kovčezi visili su sa tavanice zamka u Čejti, kako bi grofica mogla da sedi ispod njih i uživa u tuširanju toplom krvlju.
Volela je da muči svoje sluškinje gurajući im igle pod nokte, polivajući ih ledenom vodom po oštroj zimi, režući im delove tela makazama, i žigošući ih užarenim gvožđem. Najgora mučenja, međutim, odigravala su se za vreme grofičine bolesti. Smatrala je da joj je za ozdravljenje potrebno da pije krv devojaka i da im otkida i jede delove kože.
1609. godine Eržebet je otvorila akademiju u svom zamku u cilju dovođenja novih žrtava, a na ovu 'akademiju' su imućni roditelji slali decu da se uče 'plemićkim manirima'.
Nakon više od jedne decenije krvavi pirovi lepe grofice izašli su na vidalo. Jedna od nesuđenih žrtava uspela je da pobegne i da obavesti kralja Matiasa II o užasnim ritualima koji su se odigravali u zamku. Guverner provincije i Eržebetin rođak, lično je komandovao odredom vojnika pri upadu u dvorac, u noći 30. decembra 1610. godine. U zamku je te noći pronađen jedan unakažen leš, mrtva devojka bez kapi krvi i izvestan broj živih devojaka kojima su tela bila maltene iskasapljena. U blizini dvorca iskopane su kosti nekoliko stotina devojaka, a nakon godinu dana slučaj Krvave Grofice našao se pred sudom. U Mađarskoj se čuva sudski zapisnik, a okrivljeni su, suočeni sa dokazima i svedocima, priznali svoje zločine.
Glavni dokaz tužilaštva bio je spisak koji je napisala lično grofica Batori, a u kojem je vodila detaljnu evidenciju o svih svojih 650 žrtava.
Nad svim Eržebetinim saučesnicima usledila je stravična odmazda: odsečene glave a tela spaljena, iščupani prsti, izvađeni jezici i oči dok su dve grofičine sledbenice nabijene na ražanj i ostavljene da se peku na tihoj vatri. Jedino je grofica ostala nekažnjena, nju je smrt sačekala decenijama kasnije, u zazidanoj spavaonici njenog dvorca.

Hot Cherry · -!Every Girl's Nightmare!-

Vampire .... majke mi volim ih u serijama i filmovima.... seriju koju sam već 3 puta gledao je - Kindred: The Embraced, najbolja serija o vampirima u naše vreme...

a dal sam za to da postoje na Earth ----- Ne Daj Bože... ako me neki napadne odmah bacam luk, svetu vodu u njega... i pravim krstove od grana Laughing

Crvenkapa Bre · Početnik Domaćeg.de

hahahaha... Da na zvaničnom sajtu izvršnih organa federalnih vlasti nekih država članica SAD, ima čak i uputstvo, kaže da se kolac ne preporučuje za odbranu, jer iako je definitivno efikasan (i ludak kad ga probodeš kolcem u srce odapne, ko i normalan), teško ćete to moći da objasnite kad budu došli da vas hapse zbog ubistva. Laughing

k1rA · Početnik Domaćeg.de