ČEŽNJA U TUĐINI


Da mi je da ne umrem u tuđini

Lepe su sve bukove u zemlji ceste,

Livada svaka lepa je mlada,

I sve reke nepoznate,

Svi vrhovi što se suncem zlate,

Sve i gde nije i gde jeste

Pogled i noga mi stupila kada.

Ali kut zemlje na kom smo žito želi

I sa koga smo cedili vina,

Zemlja koju smo pili i jeli,

Cija na ognju palili drveta,

Gde smo sahranili oca i sina,

Kao da je sva grob pradedovska,

Krvavo nam je bliska i sveta.

U tu bih zemlju hteo da legnem,

U taj kraj gde biljka svaka,

Gde bubica svaka bolno me dira

Kao žbun sto na bratovom grobu cveta,

Kao mrav što njime mili.

Zemlja sa koje smo jeli i pili,

Koja nam je kao srce rođeno jasna

I tajanstvenija od svemira,

Hteo bih da mi grobom bude.

BLIŽI SE LETO


Bliži se, bliži, leto;

U duši već ga slutim.

Pomalja zlatnu kosu

U zrelim njivama žutim.

Zrikavci su mi rekli

Koje u putu sretoh:

"Bliži se, bliži leto."

Bliži se, bliži leto.

Pomalja usne rujne

U bulkama crvenim.

Mirišu livade bujne

I polja i šumarci.

Koje u putu sretoh:

"Bliži se, bliži leto."

Bliži se, bliži leto.

Kao sjajna carska kruna.

Zlatna mu svetluca kosa

Rumenih svitaca puna.

Svi su mi oni rekli

Kad ih u putu sretoh:

"Bliži se, bliži leto."

DODIR


Noćas me u snu tače neka ruka,

Ne znam koja,

Sasvim kratko,

Samo večnost do tri dok izbroja.

I od tog dodira dođe do spoja

Mene i nekog zvezdanog sveta -

Ne znam sa kojom od bezbroja

Maglina, zvezda i planeta,

Sa kojom od duga.

Samo nijednoga nebeskog sloja,

Nijednog kruga,

Ne mogoh se setiti kad se prenuh -

Sem one ruke

Zaboravih sve u trenu.

DUŠU MI POKLONI


Dušu mi pokloni.

Mene rastužuju ti krvi požari

što iza sebe ostavljaju pepelište,

te oluje što nište

ženina snevanja blaga.

Dušu mi pokloni,

u ljubavi ja bih htela

do u večna vremena

da sve ostavlja traga.



Dušu mi pokloni.

Meni je malo taj trnutak zaborava,

to nestrpljivo krvi htenje.

Dušu mi, dušu pokloni,

od iskoni u meni spava

čežnja plamena za večnim,

za ljubavi trajanjem

i uznesenjem.



Ja sam žena i ne čeznem samo

za vrelim ljubavničkim bdenjem

posle kojeg duša pada;

htela bih u zagrljaju da doživim

svetle snove

i pijanstvo onog mutnog sklada

što ljubav se zove.



Htela bih da se ne izgubi

nijedan naš trenutak

da svaka naša milošta se stvori

u kakav život, pa ma malen bio

kao grumen večitog zlata,

da mi duša blista posle zagrljaja

kao julska nebesa zvezdama krcata.



Dušu mi pokloni.

Pričaj mi svoje snove u tami,

pričaj mi detinjstva sećanja.

Želi i ti da budeš uza me

do poslednjeg dana.

Dušu mi pokloni i zadnju joj

česticu svaku

i najlakši dašak svaki

njenog bezdana.



O daj mi svojih suza,

noćnih nejasnih muka,

pričaj šta srce ti najčešće sanja.

Drhti od iznenadnog zvuka

moga koraka i glasa.

Želi i ti u mom zagrljaju

da i posle smrti časa

ostanu ti na mene sećanja.

KRVAVA BAJKA


Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom balkanu,

umrla je mučeničkom smrću

četa đaka

u jednom danu.



Iste su godine

svi bili rođeni,

isti su im tekli školski dani,

na iste svečanosti

zajedno su vođeni,

od istih bolesti svi pelcovani,

i svi umrli u istom danu.



Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu,

umrla je mučeničkom smrću

četa đaka

u jednom danu.



A pedeset i pet minuta

pre smrtnog trena

sedela je u đackoj klupi

četa malena

i iste zadatke teške

rešavala: koliko može

putnik ako ide peške…

i tako redom.

Misli su im bile pune

istih brojki

i po sveskama u školskoj torbi

besmislenih ležalo bezbroj

petica i dvojki.



Pregršt istih snova

i istih tajni

rodoljubivih i ljubavnih

stiskalo se u dnu džepova.

I činilo se svakom

da će dugo,

da će vrlo dugo

trčati ispod svoda plava

dok sve zadatke na svetu

ne posvršava.



Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu,

umrla je mučeničkom smrću

četa đaka

u istom danu.



Dečaka redova celi

uzeli su se za ruke

i sa školskog zadnjeg časa

na streljanje posli mirno

kao da smrt nije ništa.

Drugova redovi celi

istog časa se uzneli

do večnog boravišta.

NA BURI


Svu večer na pustom bregu

Neko stoji.

Pusti me, majko, da vidim

Da li je čovek ili bor.

Pusti me da vidim ko to

Svu večer gleda

U naš beli, skromni dvor.



Pusti me, majko,

Neće me umoriti hod,

Breg je blizu našeg doma.

O, ja osećam da mi je rod

Taj čovek ili bor

Što svu večer blizu groma

Stoji i gleda u nas dvor.



Vidiš li oblak crn,

Ogroman, zlokoban brod

Nad njim plovi

I smrt nosi?

O, majko, idi,

Ti ga bar zovi

Neka se skloni u naš dom

Taj čovek ili bor

Što svu večer stoji i gleda

U naš beli skromni dvor.



Na pustom bregu on je sam

Kao dete kad ruke skrsti

Nad bolom nekim prvi put.

Pusti me da tanki moji prsti

Meta budu burama zlim.

Pusti me, pusti, dobra majko,

Tako je potmuo

I zao oblak

Što vitla nad njim.

NEJASNA PESMA


Hvala ti za ovaj čas bola prepun.

Pored mene usamljen cvet bele krune

i ulazi tiho u nebo mesec nepun.

O, ne treba sklopiti oči suza pune

kad mesec izlazi.



Sići treba na livade i put,

gde tišina leči bistra preko bilja

i spava mesečine široki skut,

pa zalutati u noći, bez cilja,

kao u snovima.



Jer večno je samo ono što je večno:

meseca i srca uzrok polazni.

i, ma koliko bilo protivrečno,

voleti treba što su polazni

lepote časovi,



Što sa radošću bol dolazi,

Što sa zaboravom se ne može boriti.

Voleti treba što sve prolazi.

O, nikada ništa nemoj zboriti

kad mesec izlazi.

OPOMENA


Čuj, reći ću ti svoju tajnu:

Ne ostavljaj me nikad samu

Kad neko svira.



Mogu mi se učiniti

Duboke i meke

Oči neke

Sasvim obične.



Može mi se učiniti

Da tonem u zvuke,

Pa ću ruke

Svakom pružiti.



Može mi se učiniti

Lepo i lako

Voleti kratko

Za jedan dan.



Ili mogu kom reći u tome

Času čudesno sjajnu

Predragu mi tajnu

Koliko te volim.



O, ne ostavljaj me nikad samu

Kad neko svira.

Učiniće mi se negde u šumi

Ponovo sve moje suze teku

Kroz samonikle neke česme.



Učiniće mi se crn leptir jedan

Po teškoj vodi krilom šara

Što nekad neko reći mi ne sme.



Učiniće mi se negde kroz tamu

Neko peva i gorkim cvetom

U neprebolnu ranu srca dira.

O, ne ostavljaj me nikad samu,

Nikad samu,

Kad neko svira.

PESMA ZA MENE, PESMA ZA TEBE


Potrebno mi je mnogo sunca,

i to i noću, jedno da me susreće,

jedno da zamnom svetlost baca,

u ponoru jedno dubokom,

jedno da nosim u ruci

kad od jada ne vidim prst pred sobom.



Potrebno mi je mnogo nežnosti,

i to svakog dana, i mnogo od milošte reći:

potrebno mi je primirje

između srca i sećanja

između neba

i bola koji pred njim kleči.



Potrebna su mi dobrodošlicom ozarena

lica mnoga,

i to svakog trena,

potreban mi prijatelj i to što veći,

potrebni su mi mostovi viseći

preko mržnje,

preko nesporazuma nepremostivoga.

PO RASTANKU


I

Reci mi sad, kada već prošlo je sve:

časi bolni i dani dragi, lepi;

kad novi bol se starom bolu smeje;

od reči tvojih kad duša ne strepi -

reci, da l' te je moja

tuga bolela

nekad, kad sam te mnogo,

mnogo volela?



Reci mi sad, kada me ne voliš više;

kad ti se prošloj ruga nova sreća;

i kad se dani koji nekad biše

duša ti samo, kad me vidiš, seća -

reci, da l' te je moja

radost bolela

jednom, kad nisam više

tebe volela?



II

Nekad sam bila dobra i mlada

i poverljiva i puna nada,

nekada pre,

ti si mi tada reći mog'o

beskrajno mnogo, o kako mnogo

sa reč i dve.



Spokojni bili su dani moji,

a ti si srcu mi prvi koji

beše drag,

pa iza svega što si mi rek'o

katkad surovo, kadkad meko,

ostao je trag.



Sad srce moje bije tiše:

već manje volim, a znam više

nego pre;

već sad mi ne bi reći mog'o

onako dosta, onako mnogo

sa reč i dve.



I kad bi danas prišao meni

i hteo reći davno rečeni'

buditi draž,

u srcu mome šaptao bi neko:

da sve što si mi ikada rek'o,

bila je laž.

PREDOSEĆANJE


Poznala sam te kad sneg se topi

topi, i duva vetar mlak

blizina proleća dušu mi opi,

opi, pa žudno udisah zrak.



S nežnošću gledah stopa ti trag,

trag po snegu belom,

i znadoh da ćeš biti mi drag

drag u životu celom.



Poznala sam te u zvonak dan

dan pijan, svež i mek.

činja mi se već davno znan,

znan kad te poznadoh tek.



S nežnošću gledah stopa ti trag

trag na snegu belom

i znadoh da ćeš biti mi drag

drag u životu celom.



Poznala sam te kad kopni led

led, dok se budi proletnji dah kad

dan je čas rumen, čas setan,

bled, kad sretno se i tužno u isti mah.



S nežnošću gledah stopa ti trag,

trag po snegu belom

i znadoh da ćeš biti mi drag,

drag u životu celom.