Federiko Garsija Lorka

lovegoddess · Veštica

U špansku poeziju svoga vremena, zajedno s ostalim pesnicima, on je uneo novi, moderniji izraz i dah istinskog lirizma.

A POSLE

Iščezavaju
lavirinti
što ih vreme stvara.

(Samo pustoš
ostaje.)

Iščezava
srce,
izvor želja.

(Samo pustoš
ostaje.)

Iluzija zore
i poljupci,
sve iščezava.

Samo pustoš
ostaje.
Pustoš
valovita.

lovegoddess · Veštica

IZLAZAK MESECA

Kad mesec izlazi,
zvona nestaju,
a javljaju se staze
neprohodne.

Kad mesec izlazi,
more prekriva zemlju,
a srce se oseća
otok u beskraju.

Niko ne jede narandže
pod punim mesecom.
A treba jesti voće
zeleno i hladno.

Kad mesec izlazi
sa sto jednakih lica,
srebrni novčići
u džepu jecaju.

lovegoddess · Veštica

OPROŠTAJ

Umrem li,
ostavite balkon otvoren.

Dete narandže jede.
(Vidim sa svog balkona)

Kosac žito kosi.
(Čujem sa svog balkona.)

Umrem li,
ostavite balkon otvoren!

lovegoddess · Veštica

PESNIK MOLI SVOJU LJUBAV DA MU PIŠE

Ljubavi moje krvi, smrti živa, nema,
zalud očekujem reč pisanu tvoju
i mislim s cvetom koji gubi boju,
kad živim bez sebe, bolje da te nemam.

Uzduh je besmrtan. Stena, mira puna,
ne poznaje senu nit se od nje krije.
Srcu unutrašnjost od upotrebe nije
onaj med smrznuti što ga toči luna.

No ja to potrpeh. Razdreh vene za te,
a tigar i golub u tvojem struku
od bola ujeda i ljiljana pate.

Stog rečima ispuni moju ludu muku,
ili me pusti da živim u tišini,
u noći moje duše večnoj pomrčini.

lovegoddess · Veštica

GRAD BEZ SNA

Ne spava niko na nebu. Niko, niko.
Ne spava niko.
Stvorovi mjeseca njuse i kruze oko koliba.
Doci ce iguani zivi da grizu ljude sto ne sanjaju
i onaj sto bezi srca razbijena srest ce na uglovima
neverovatnog krokodila mirnoga pod neznim protestom zvezda.

Ne spava niko na svetu. Niko, niko.
Ne spava niko.
Ima jedan mrtvi na udaljenom groblju
sto tri godine tuguje
zbog suhog pejsaza u kolenu;
i dete koje su pokopali jutros toliko da je plakalo
da je trebalo pozvati pse da ga zamuknu.

Nije zivot san. Bdijte! Bdijte! Bdijte!
Mi padamo po stubama da bi jeli vlaznu zemlju
ili se penjemo rubom snega s korom mrtvih dalija.
Ali nema sna ni zaborava:
meso zivo. Poljupci vezu usta
u siprazje novih vena
i onaj sto trpi, trpet ce bez prestanka
i ko se smrti boji nosit ce je na plecima.

Jednoga dana
zivet ce konji po krcmama
a pobesneli ce mravi napasti zuta nebesa
skrivena u ocima krava.

Drugoga dana videt cemo uskrsnuce osusenih leptira
i setajuci krajem spuzava sivih i sutljivih camaca
videt cemo kako blista nas prsten
i kako teku ruze naseg jezika.

Bdijte! Bdijte! Bdijte!
One koji jos cuvaju tragove pandze i pljuska,
onog decaka sto place jer nezna invenciju mosta
i onog mrtvaca sto ima jos samo glavu i cipele,
do zida treba odneti gde iguani i zmije cekaju,
gde ceka medvjedje zubalo,
gde ceka mumificirana ruka deteta
i devina koza sto se opire silovitom jezurom plavila.

Ne spava niko na nebu. Niko, niko.
Ne spava niko.
Ali ako neko zatvori oci,
bicujte ga, sinovi moji, bicujte!
Neka bude prizor otvorenih ociju
i gorkih rana upaljenih.

Ne spava niko na nebu. Niko, niko.
Vec sam rekao.
Ne spava niko.
Ali ako netko ima nocu odvise mahovine na slepoocnicama
otvorite kapke da vidi pod mesecom
lazne karte, otrov i mrtvacku glavu kazalista.

lovegoddess · Veštica

NEVERNA SUPRUGA

I odvedoh je na reku

misleći da je devojka,

a imala je muža.

Bilo je to u noći svetoga Jaga

i kao po dogovoru -

pogasili su se fenjeri

i zapalili svici.

Na poslednjem uglu ulice

dodirnuh njene zaspale dojke

i odjednom mi se otvoriše

kao grane zumbula.

Njena uštirkana suknja

zvonila mi je u ušima

kao komadić svile

rezan sa deset noževa.

Bez svetlosti u svojim krošnjama

drveće je poraslo.

I horizont pasa

lajao daleko od reke.

Pošto smo prošli kupine,

vrbe i trnje,

pod velom njene kose

iskopah jamu u vlažnom pesku.

Ja skidoh kravatu;

ona skide haljinu.

Ja otkopčah revolver,

ona skide četiri jelečića.

Ni smilje ni puževi

nemaju put tako finu,

ni velika ogledala

ne blistaju tim sjajem!

Njena su mi bedra bežala iz ruku

kao iznenađene ribe

pola u ognju a pola hladna.

Tu noć sam projurio

najlepši put

jašući kobilu od sedefa

bez uzde i uzengija.

Čovek sam i ne dolikuje mi

da kažem šta mi je rekla;

savest mi nalaže

da budem diskretan.

Prljavu od poljubaca i peska

odneo sam je na reku.

Ljiljani su se mačevali

sa vetrom.

I ponašao sam se onako

kao što dolikuje meni pravom Ciganinu.

Poklonih joj kotaricu

od žute svile.

I ne htedoh da se u nju zaljubim

jer je imala muža,

a kazala mi je da je devojka

kad sam je odveo na reku.

lovegoddess · Veštica

PAPIRNATA PTICA

O, papirnata ptico!

Orlu dečiji

s perom od sloga

štamparskog,

bez gnezda

i bez druga!

Ruke tajanstvom okriljene,

ovilenjačene,

sazdale su te u sobnom miru

jesenje noći jedne

kad umiru

ptice,

i dugi lelek kiša s ulice

čini da zavolimo lampe svetlost meku,

srce i knjigu neku

beloputu..

Stvorena

tek da tren poživiš koji

u dvorcu od karata tu što stoji,

beo i krinu lelujavom sličan,

razmisljaš sama,

slepa

i bez krila,

o tome da si možda mogla biti

groteskni pajac što visi o niti,

barka, lišena cilja svog i puta,

što bez vesala i bez jedra luta,

ili magare tuzno

kog su deca mala

Pegazom svojim s podsmehom nazvala.

U tim mislima

i humora ima.

A ti, koju ćud slučaja načini

od kore znanja,

smeješ se sudbini

i vičeš: ''Beli cvet neće umreti,

neće umreti mali Luicito!

Jutro je večni,

večni izvor rose!''

No kako ne veruješ u ono što kažeš,

ni deca zato neće razumeti,

otkuda mrak što iza zvezda pada

i otkud mrak što u tvom dvorcu vlada.

Sa kulom od karata dokle pada

stanište tvoje plavo,

iznenada

jastreba vidiš gde se obrušava.

(O, tek rođena

peno, koja kola

nad uzburkanom vodom

živog bola!)

I nestaješ u tom plamenom kljunu

uz kikot dečji što sobom odzvanja,

dok tata ćuti, da se ne probudi

bol vetrom ljuskan u crnilu granja.

Klovnovska ptica iščezla je tako,

na drugom mestu opet da se javi,

noseći u svom kljunu tvoju dušu

feniksa večnog s nimbusom na glavi.

lovegoddess · Veštica

ROMANSA O LUNI

Luna je, obla poput nara.

ušla u kovačnicu.

Dete je glada, gleda.

Dete je neprestano gleda.

Luna u zraku ustreptalom

širi ruke,

otkrivajući raspusna i čista

nedra od tvrdog lima.

''Beži, oh! luno, luno, luno!

Ako Cigani dođu,

napraviće od tvog srca

đerdane i prstenje belo!''

''Pusti me, dete, da zaigram!

Kad Cigani dođu, naći će te

na nakovnju, očiju zatvorenih!''

''Beži, oh, luno, luno, luno!

Već čujem bliski topot konja!''

''Pusti me, dete, i ne gazi

uštirkanu belinu moju!''

Sve bliže bubnja topot konja

po zategnutom dobošu ravnice.

U kovačnici ležalo je dete

na nakovnju, očiju zatvorenih..

Iz maslinjaka stigoše Cigani

noseći san i bronzu.

Visoko uzdignute glave

i očiju snom obrvanih.

Aj, kako žalobno uzdiše sova

na crnom stablu noći!

Nebom odlazi luna, luna

i dete odvodi za ruku.

U kovačnici leleču Cigani

i plaču gorko.

A nad njom lahor veo svija,

veo crnine lahor nad njom svija.

lovegoddess · Veštica

ŠKOLJKA

Doneli su mi na dar jednu školjku.

U njoj je pevusilo more

iz atlasa

i preplavilo moje srce vodom

i ribama

od sene i od srebra.

Doneli su mi na dar jednu školjku.

Seviljska pesmica

U narandžama

jutro se ogleda.

Pčele od zlata

traže kaplju meda.

A gde da nađu meda,

Izabela?

On je u modrom svetu,

Izabela.

U cvetu ruzmarina

oko tvog čela.

(Stolica od zlata

za Mavra Ferhata,

a njegovoj ženi

tronožac drveni!)

U narandžama

jutro se ogleda.

lovegoddess · Veštica

STARI GUŠTER

U suton vreo

na uskoj sam stazi

nečujnog,

nujnog,

don-Guštera sreo

(o, suzo krokodilska!)

nagizdanog,

s kravatom krutom

na plastronu žutom,

u sapo-klaku

i zelenom fraku.

Mada doteran tako,

sve je na njemu

tužno,

tužno bilo jako,

ko izgled nekog starog profesora.

Uvelim okom propalog artiste

pio je boju sutona što pada

vrh livada.

Mudrače zaneseni,

ćutnjom opijeni,

šta tražite sred ove staze

kojom gaze

kolone gluhe noćnih prividjenja?

Da niste pošli u večernju šetnju,

don-Gusteru?

Ili ste hteli

u taj suton vreli

da isprosite zadnju plavu paru

nebo što gasne u večernjem žaru?

Da vas sećanje u polje ne goni,

il' vam u uhu zvoni

strofa kakva fina

od Lamartina,

il' uživate

dok zadnje kantate

srebrnom žicom vezu ptice snene,

bezimene?

Možda se suncu divite što seda

i pred odlazak još jednom ogleda

lik svoj u oku vašem

(o, vi zablji zmaju?)?

(Gondole misli

bez vesala kruže

tamnim vodama

popaljenih duga).

Da ne tražite

guštericu kakvu,

zelenu kao klasje

mladog žita

ili ko rečne vlasi raspuštene,

što nekuda za danom minu

u daljinu?

Sunčane luče

zgasle su za humom

i stada dižu

prah rumenim drumom.

Vreme je kući.

Napustimo stazu

i mislima pogasimo svetiljke!

Pustimo oči samo

da se dive

zvezdama prvim visoku u zraku,

dok ih u mraku

love bez žurbe

i gutaju prvi svici

u živici.

lovegoddess · Veštica

JEDNOJ CURI NA UVO

Ne htedoh.

Ne htedoh ti ništa reći.

Jer videh kako iz tvojih očiju

dva luda, mlada drveta mi mašu.

Od lahora, od srebra i zlata.

Ne htedoh.

Ne htedoh ti ništa reći.

lovegoddess · Veštica

BALKON

Lolita

pevuši seate.

Toreadori

u horu uzdišu

dok berberi

po taktu uzdišu

dok berberi

po taktu glavom njišu.

Između metvica

i bosioka

Lolita crnooka pevuši seate.

(Ona Lolita

koja netremice

u cisterni ogleda

belo lice)